Павле Ритер Витезовић
Павле Ритер Витезовић (Сењ, 7. јануар 1652. - Беч, 20. јануар 1713.) био je хрватски писац, историчар, етнограф, хералдичар и члан сабора. Сматра се да је био први хрватски књижевник што му даје значајну улогу у формирању хрватске националне свести. Поред тога, био је један од ретких научника његовог времена који није припадао клеру.[1]
| Павле Ритер Витезовић | |
|---|---|
 Портрет Витезовића на спомен плочи на Хрватској државној штампарији. | |
| Датум рођења | 7. јануар 1652. |
| Место рођења | Сењ Краљевина Хрватска |
| Датум смрти | 20. јануар 1713. (61 год.) |
| Место смрти | Беч Свето римско царство |
БиографијаУреди
Рођен је 7. јануар 1652. године у Сењу, од оца Антуна Ритера, граничарског официра и потомка немачких досељеника из Алзаса, и мајке Доротеје, рођене Лучкинић, сењске племкиње.[2] Те исте године и његов отац добија угарско-хрватско племство са грбом, које ће следеће године бити потврђено и у Хрватском сабору. Основну школу завршио је у Сењу, и то на народном језику.
Језуитску гимназију похађа у Загребу, али после шестог разреда је напушта и одлази у Рим. У Илирском заводу упознаје познатог историчара Ивана Лучића, а касније одлази у Богеншперк крај Литије, град барона и знаменитог словеначког полихистора Јанеза Вајкарда Валвасора, по чијим утицајем почиње да се занима националном историјом и географијом. У међувремену, ту савладава умеће штампања, израде бакрореза и учи немачки језик. За живота, стекао је глас једног од најугледнијих људи у Монархији. Једно време је писао под псеудонимом Љубмир Зеленлуговић.[3]
РадовиУреди
.jpg)
Године 1677. написао је расправу о племену Гусићи, објављену 1681. године, а тад му у Љубљани излази и збирка песама у славу загребачког каноника Александра Микулића. Због његове високе учености 1681. године постаје сењски представник у Угарском сабору у Шопроњу. Својим радом и залагањем у Сабору, касније у Бечу, 1683. године успева да добије од краља свечану повељу којом се Сењу гарантују његова права која је од давнина тај град имао, а с циљем заштите од самовоље генерала и сењског капетана Херберштина.[4]
У време рата с Турцима учествовао је у борбама које ће га произвести у чин међумурског официра. Учествовао је и у заузимању Лендаве и Сигета 1683. године. После рата постаје бански дворски официр у Обрежу, где упознаје Адама Зринског, сина бана Николе VII. Именован је личким поджупаном, а Хрватски сабор га проглашава својим заступником у раду комисије за разграничење с Венецијом и Турском, иако ће на концу његови предлози остати без икаквог утицаја.[2]
Витезовић је значајан и као аутор историјске књиге под насловом Serbia illustrata (ср.Откривена Србија) из 1712. године. У тој књизи састављеној од осам свезака половину простора посветио је Србима и њиховој историји. По тврдњи Људевита Гаја из 1852. године аутор је "признао величанство и првенство народа србскога, тако гледе његове народне важности као што је и језика".[5]
Каснији животУреди
Године 1690, вратио се у Хрватску где је закупио напуштену штампарију у Загребу уз помоћ свог дугогодишњег пријатеља Александра Микулића, који је тада постао бискуп. Штампарија је ускоро почела са радом, где су се штампали календари и летци. Поднео је молбу хрватском Сабору да озваничи рад штампарије, и 11. новембра 1694. године, Сабор га је прогласио њеним управником.[6] Штампарију је пренео у његову кућу у Градецу, а у Бечу је купио нову опрему потребну за штампање старих књига. Именовао је штампарију музејем и штампао је прве књиге на латинском и хрватском.
Штампарија је радила између 1695. и 1706. године, и тамо су одштампанa нека од његових најзначајнијих дела.[6] У великом пожару 14. јуна 1706. године, штампарија је оштећена, и предата на управу прво Јовану Страки, а касније Јакову Венцеславу Хајвелу, а Витезовићева жена је умрла две године потом, што га је дубоко погодило. У Беч се преселио 1710. године, где је наставио са радом и добио почасну титулу барона. Умро је 1713. године.[7]
Књижевна делаУреди
На латинском:
- Apographum ex Joanne Lucio (1681)
- Novus Skenderbeg (1682)
- Nova Musa (1683)
- Anagrammaton liber primus (1687)
- Croatia rediviva (1700)
- Stemmatographia sive armorum Illyricorum delineatio, descriptio et restitutio (1701)
- Stemmatographiae Illyricanae liber I. Editio nova auctior (1702)
- Plorantis Croatiae saecula duo (1703)
- Bossna captiva (1712)
На хрватском:
- Odiljenje sigetsko (1684)
- Priričnik aliti razliko mudrosti cvitje (1703)
- Kronika aliti spomen vsega svieta vikov (1696)
Необјављени радови:
- Banologia
- Sive de banatu Croatiae
- Serbia illustrata
РеференцеУреди
- ^ C.A., Simpson, (1991). „Pavao Ritter Vitezovic : defining national identity in the baroque age”. discovery.ucl.ac.uk. Приступљено 2018-08-09.
- ↑ 2,0 2,1 Martina, Topić, (2010-12-29). „Nacionalizam i ideologija: Pavao Ritter Vitezović kao nacionalni mislitelj i/ili ideolog”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (на језику: хрватски). 28. ISSN 1330-7134.
- ^ „ALO docView - 59 Biographisches Lexikon des Kaisertums Österreich (1890)”. www.literature.at. Приступљено 2018-08-09.
- ^ Jembrih, Alojz. „Pavao Ritter Vitezović - Prigodom otkrivanja spomen-ploče u Beču, Schönlaterngasse 13 (27. VI. 2017)” (на језику: енглески).
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 31. октобра 1852. године
- ↑ 6,0 6,1 JOSIP, BRATULIĆ, (1995-12-22). „PAVAO RITTER VITEZOVIC UTEMELJITELJ HRVATSKE ZEMALJSKE TISKARE U ZAGREBU”. Senjski zbornik : prilozi za geografiju, etnologiju, gospodarstvo, povijest i kulturu (на језику: хрватски). 22 (1). ISSN 0582-673X.
- ^ „Biografija: Pavao Ritter Vitezović - Pavle Riter Vitezović”. Opušteno. Приступљено 20. 1. 2019.