Павле Ритер Витезовић

Павле Ритер Витезовић (Сењ, 7. јануар 1652. - Беч, 20. јануар 1713.) био je хрватски писац, историчар, етнограф, хералдичар и члан сабора. Сматра се да је био први хрватски књижевник што му даје значајну улогу у формирању хрватске националне свести. Поред тога, био је један од ретких научника његовог времена који није припадао клеру.[1]

Павле Ритер Витезовић
Pavao Ritter Vitezović.jpg
Портрет Витезовића на спомен плочи на Хрватској државној штампарији.
Датум рођења(1652-01-07)7. јануар 1652.
Место рођењаСењ, Хабзбуршка монархија
Датум смрти20. јануар 1713.(1713-01-20) (61 год.)
Место смртиБеч, Хабзбуршка монархија

БиографијаУреди

Рођен је 7. јануар 1652. године у Сењу, од оца Антуна Ритера, граничарског официра и потомка немачких досељеника из Алзаса, и мајке Доротеје, рођене Лучкинић, сењске племкиње.[2] Те исте године и његов отац добија угарско-хрватско племство са грбом, које ће следеће године бити потврђено и у Хрватском сабору. Основну школу завршио је у Сењу, и то на народном језику.

Језуитску гимназију похађа у Загребу, али после шестог разреда је напушта и одлази у Рим. У Илирском заводу упознаје познатог историчара Ивана Лучића, а касније одлази у Богеншперк крај Литије, град барона и знаменитог словеначког полихистора Јанеза Вајкарда Валвасора, по чијим утицајем почиње да се занима националном историјом и географијом. У међувремену, ту савладава умеће штампања, израде бакрореза и учи немачки језик. За живота, стекао је глас једног од најугледнијих људи у Монархији. Једно време је писао под псеудонимом Љубмир Зеленлуговић.[3]

РадовиУреди

 
Насловна страна Витезовићевог дела "Kronika, aliti szpomenek vszega szveta vekov"

Године 1677. написао је расправу о племену Гусићи, објављену 1681. године, а тад му у Љубљани излази и збирка песама у славу загребачког каноника Александра Микулића. Због његове високе учености 1681. године постаје сењски представник у Угарском сабору у Шопроњу. Својим радом и залагањем у Сабору, касније у Бечу, 1683. године успева да добије од краља свечану повељу којом се Сењу гарантују његова права која је од давнина тај град имао, а с циљем заштите од самовоље генерала и сењског капетана Херберштина.[4]

У време рата с Турцима учествовао је у борбама које ће га произвести у чин међумурског официра. Учествовао је и у заузимању Лендаве и Сигета 1683. године. После рата постаје бански дворски официр у Обрежу, где упознаје Адама Зринског, сина бана Николе VII. Именован је личким поджупаном, а Хрватски сабор га проглашава својим заступником у раду комисије за разграничење с Венецијом и Турском, иако ће на концу његови предлози остати без икаквог утицаја.[2]

Витезовић је значајан и као аутор историјске књиге под насловом Serbia illustrata (ср.Откривена Србија) из 1712. године. У тој књизи састављеној од осам свезака половину простора посветио је Србима и њиховој историји. По тврдњи Људевита Гаја из 1852. године аутор је "признао величанство и првенство народа србскога, тако гледе његове народне важности као што је и језика".[5]

Каснији животУреди

Године 1690, вратио се у Хрватску где је закупио напуштену штампарију у Загребу уз помоћ свог дугогодишњег пријатеља Александра Микулића, који је тада постао бискуп. Штампарија је ускоро почела са радом, где су се штампали календари и летци. Поднео је молбу хрватском Сабору да озваничи рад штампарије, и 11. новембра 1694. године, Сабор га је прогласио њеним управником.[6] Штампарију је пренео у његову кућу у Градецу, а у Бечу је купио нову опрему потребну за штампање старих књига. Именовао је штампарију музејем и штампао је прве књиге на латинском и хрватском.

Штампарија је радила између 1695. и 1706. године, и тамо су одштампанa нека од његових најзначајнијих дела.[6] У великом пожару 14. јуна 1706. године, штампарија је оштећена, и предата на управу прво Јовану Страки, а касније Јакову Венцеславу Хајвелу, а Витезовићева жена је умрла две године потом, што га је дубоко погодило. У Беч се преселио 1710. године, где је наставио са радом и добио почасну титулу барона. Умро је 1713. године.[7]

Књижевна делаУреди

На латинском:

  • Apographum ex Joanne Lucio (1681)
  • Novus Skenderbeg (1682)
  • Nova Musa (1683)
  • Anagrammaton liber primus (1687)
  • Croatia rediviva (1700)
  • Stemmatographia sive armorum Illyricorum delineatio, descriptio et restitutio (1701)
  • Stemmatographiae Illyricanae liber I. Editio nova auctior (1702)
  • Plorantis Croatiae saecula duo (1703)
  • Bossna captiva (1712)

На хрватском:

  • Odiljenje sigetsko (1684)
  • Priričnik aliti razliko mudrosti cvitje (1703)
  • Kronika aliti spomen vsega svieta vikov (1696)

Необјављени радови:

  • Banologia
  • Sive de banatu Croatiae
  • Serbia illustrata

РеференцеУреди

  1. ^ C.A., Simpson, (1991). „Pavao Ritter Vitezovic : defining national identity in the baroque age”. discovery.ucl.ac.uk. Приступљено 2018-08-09. 
  2. ↑ 2,0 2,1 Martina, Topić, (2010-12-29). „Nacionalizam i ideologija: Pavao Ritter Vitezović kao nacionalni mislitelj i/ili ideolog”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (на језику: хрватски). 28. ISSN 1330-7134. 
  3. ^ „ALO docView - 59 Biographisches Lexikon des Kaisertums Österreich (1890)”. www.literature.at. Приступљено 2018-08-09. 
  4. ^ Jembrih, Alojz. „Pavao Ritter Vitezović - Prigodom otkrivanja spomen-ploče u Beču, Schönlaterngasse 13 (27. VI. 2017)” (на језику: енглески). 
  5. ^ "Србски дневник", Нови Сад 31. октобра 1852. године
  6. ↑ 6,0 6,1 JOSIP, BRATULIĆ, (1995-12-22). „PAVAO RITTER VITEZOVIC UTEMELJITELJ HRVATSKE ZEMALJSKE TISKARE U ZAGREBU”. Senjski zbornik : prilozi za geografiju, etnologiju, gospodarstvo, povijest i kulturu (на језику: хрватски). 22 (1). ISSN 0582-673X. 
  7. ^ „Biografija: Pavao Ritter Vitezović - Pavle Riter Vitezović”. Opušteno. Приступљено 20. 1. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Ритер_Витезовић&oldid=23002261”