Бранко Дуде (Солин, код Сплита, 7. август 1913Ријека, јул 1997), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

бранко дуде
Бранко Дуде
Лични подаци
Датум рођења(1913-08-07)7. август 1913.
Место рођењаСолин, код Сплита, Аустроугарска
Датум смртијул 1997.(1997-07-00) (83 год.)
Место смртиРијека, Хрватска
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ одфебруара 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
Чингенерал-пуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден народне армије са златном звездом
Орден за храброст Орден партизанске звезде са пушкама Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 7. августа 1913. године у Солину, у сељачкој породици. Основну школу завршио је у Солину, а један разред гимназије у Сплиту. Од 1933. до 1936. године, радио је у фабрици цемента у Солину, а касније у Новом Саду и Београду. Након капитулације Југославије 1941, вратио се у Солин и укључио у рад са симпатизерима Народноослободилачког покрета (НОП) на прикупљању оружја и муниције.

У Солински партизански одред ступио је 11. августа 1941. године. Као борац одреда, а касније десетар, учествовао је у многим диверзантским акцијама које је изводио одред око Солина и Каштела, све до 20. новембра, када су га приликом једне рације у Солину ухапсили италијански фашисти. У недостатку доказа, пуштен је из сплитског затвора 22. фебруара 1942. године. У исто време примљен је за члана Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Након изласка из затвора, ступио је у Солинску партизанску чету, где је остао до средине јуна, а затим је отишао у Динарски партизански одред за заменика политичког комесара батаљона. Убрзо је у одреду постао командант батаљона, али је са те дужности, 15. августа, премештен за заменика команданта Средњедалматинског партизанског одреда. Када је 6. септембра 1942. године формирана Прва далматинска бригада, у њен састав ушао је и Средњедалматински одред, па је Бранко постављен за команданта батаљона у бригади. Бранко се са својим батаљоном истакао у многим борбама против усташа и домобрана код Сиња и против италијанских фашиста код Томиславграда и Ливна. Дана 22. новембра, постао је командант новоформиране Треће далматинске бригаде.

У Четвртој непријатељској офанзиви, Бранко се са својом бригадом истакао у борбама код Имотског, Посушја, Широког Бријега, затим са Четвртом далматинском бригадом на Чврсници, када су четници спречени да се пробију у Јабланицу и угрозе рањенике у долини Раме. Тешке борбе водила је његова бригада и у Петој непријатељској офанзиви у Санџаку и Црној Гори. Расформирана је 6. јуна 1943. године. Тада је Дуде постављен за команданта батаљона у Другој далматинској бригади. На тој дужности остао је све до августа 1943. године, када је враћен у Далмацију. Средином септембра постављен је за команданта новоформиране Девете далматинске бригаде Двадесете далматинске дивизије.

Штаб Осмог далматинског корпуса убрзо је Бранка, 24. новембра 1943. године, поставио за команданта Групе средњедалматинских одреда, у чијем су се саставу борила четири одреда. Јединицом је руководио до августа 1944. године, када је постављен за начелника Штаба Двадесете дивизије, а од фебруара 1945. године за заменика команданта дивизије. У међувремену се налазио у Официрској школи при Врховном штабу НОВ и ПО Југославије. Приликом десанта на Дрвар учествовао је у борбама против немачких падобранаца. У знак признања за показану храброст, добио је од врховног команданта Јосипа Броза Тита пиштољ на поклон. Учествовао је и у завршним операцијама за ослобођење, у борбама за Книн, кроз Лику, Хрватско приморје и Трст. Више је пута у току рата био похваљен од Врховног штаба и Главног штаба Хрватске.

После рата налазио се високим положајима у Југословенској народној армији (ЈНА), од команданта милиције Народне Републике Хрватске до команданта дивизије. У послератном периоду завршио је и Вишу војну академију „Фрунзе“ у Совјетском Савезу. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1965. године. После пензионисања, активно се укључио у рад разних друштвено-политичких и спортских организација.

Умро је јула 1997. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература

уреди