Odnosi Rusije i Evropske unije

Odnosi Rusije i Evropske unije su međunarodni odnosi između Evropske unije (EU) i Rusije. Rusija se graniči sa pet država članica EU: Estonijom, Finskom, Letonijom, Litvanijom i Poljskom ; ruska eksklava Kalinjingrad je okružena članicama EU. Do radikalnog sloma odnosa nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, EU je bila najveći trgovinski partner Rusije i Rusija je imala značajnu ulogu u evropskom energetskom sektoru.

Emanuel Makron, predsednik Francuske i Angela Merkel, nemačka kancelarka, sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, sastaju se u Hamburgu u Nemačkoj u julu 2017.

Bilateralni odnosi između pojedinih članica Evropske unije i Rusije variraju, tokom 1990.-ih zajednička spoljna politika prema Rusiji je bila prva takva ustanovljena spoljna politika EU. Nakon toga uspostavljena su četiri zajedniška područja EU i Rusije radi poboljšavanja odnosa. U 2015. godini, Evropski parlament doneo je rezoluciju koja govori da Rusija nije više strateški partner Evropske unije nakon aneksije Krima i rata u Donbasu.

Odnosi između Rusije i EU postali su sve zategnutiji od aneksije Krima i rata u Donbasu, a EU je uvela nekoliko sankcija protiv Ruske Federacije . Tekuća ruska invazija na Ukrajinu pokrenuta 2022. godine izazvala je prekid već napetih diplomatskih odnosa između EU i Rusije: EU je poslala vojnu pomoć Ukrajini, ruska imovina u EU je zamrznuta, a direktan let iz EU u Rusiju je suspendovan. Evropski parlament je 23. novembra 2022. godine usvojio predlog kojim se Rusija proglašava državom sponzorom terorizma.

Pozadina

Ovo je pozadina rušenja bilateralnih odnosa pre ruske invazije na Ukrajinu 2022. Pogoršanje odnosa je prikazano u nastavku u odeljku Sankcije zbog Ukrajine.

Trgovina

EU je najveći trgovinski partner Rusije, sa 52,3% ukupne ruske spoljne trgovine u 2008. godini, a 75% zaliha stranih direktnih investicija (SDI) u Rusiji takođe dolazi iz EU. EU je izvezla 105 milijardi evra robe u Rusiju 2008, a Rusija 173,2 milijarde evra u EU. 68,2% ruskog izvoza u EU otpada na snabdevanje energijom i gorivom. Za detalje o ostaloj trgovini, pogledajte tabelu ispod:

Pravac trgovine	Roba	Usluge	SDI	Ukupno
EU Rusiji	105 milijardi evra	18 milijardi evra	17 milijardi evra	140 milijardi evra
Rusija u EU	173,2 milijarde evra	11,5 milijardi evra	1 milijardu evra	185,7 milijardi evra

Rusija i EU su članice Svetske trgovinske organizacije. EU i Rusija trenutno implementiraju zajednička područja i pregovaraju da zamene Ugovor o partnerstvu i kooperaciji radi ojačavanja međusobne trgovine.

Energija

Glavni postojeći i planirani gasovodi koji snabdevaju Evropu ruskim gasom .

Rusija ima značajnu ulogu u evropskom energetskom sektoru kao najveći izvoznik nafte i prirodnog gasa u EU. EU je 2007. uvezla iz Rusije 185 miliona tona sirove nafte, što je činilo 32,6% ukupnog uvoza nafte, a 100,7% miliona tona naftnog ekvivalenta prirodnog gasa, što je činilo 38,7% ukupnog uvoza gasa. Brojni sporovi u kojima je Rusija koristila zatvaranje gasovoda u ono što je opisano kao „alat za zastrašivanje i ucenu“ doveli su do toga da Evropska unija značajno poveća napore da diversifikuje svoje izvore energije.

Tokom antimonopolske istrage pokrenute 2011. protiv Gasproma, zaplenjeno je više internih dokumenata kompanije koji su dokumentovali brojne „zloupotrebljive prakse“ u pokušaju da se „segmentira unutrašnje tržište [EU] duž nacionalnih granica“ i nametne „nepoštene cene“ . U avgustu 2021. Rusija je neočekivano smanjila količine gasa koji se šalje Evropskoj uniji, što je izazvalo naglo poskupljenje gasa na evropskom tržištu „kako bi podržalo svoj slučaj u pokretanju tokova preko Severnog toka 2 “. Sledećeg meseca je najavljeno da će "brzo" puštanje u rad novozavršenog gasovoda Severni tok 2, protiv kojeg se već dugo osporavaju razne zemlje EU, rešiti probleme.

Kalinjingrad

Ruska eksklava Kalinjingradska oblast je od 2004. godine na kopnu okružena članicama EU. Kao rezultat toga, oblast je izolovana od ostatka federacije zbog strožih graničnih kontrola koje su morale biti uvedene kada su Poljska i Litvanija pristupile EU i dodatno pooštrene pre nego što su se pridružile šengenskom prostoru. Nove poteškoće za Ruse u Kalinjingradu da stignu do ostatka Rusije su mali izvor napetosti.

U julu 2011. Evropska komisija je iznela predloge da se ceo Kalinjingrad svrsta u pogranično područje. Ovo bi omogućilo Poljskoj i Litvaniji da izdaju posebne dozvole stanovnicima Kalinjingrada za prolaz kroz te dve zemlje bez potrebe za šengenskom vizom. 2012–2016. bila su dozvoljena putovanja bez viza između Kalinjingradske oblasti i severne Poljske.

Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, EU je zabranila ruske letove iz vazdušnog prostora EU, ostavljajući Kalinjingrad nepristupačan direktnim letovima za Rusiju. Invazija i granična kriza između Belorusije i Evropske unije 2021–2022 takođe su doveli do kašnjenja prelaska granice i transporta, što je oštetilo ekonomiju Kalinjingrada koja zavisi od uvoza. Od invazije rusko vojno prisustvo u Kalinjingradu je eskaliralo, pri čemu je Rusija pretila da će postaviti nuklearno oružje u toj oblasti kao odgovor na kandidature Švedske i Finske za članstvo u NATO.

Ruske manjine u EU

Nils Ušakovs, prvi etnički Rus gradonačelnik Rige u nezavisnoj Letoniji

Misija OEBS- a koja prati parlamentarne izbore 2006. u Letoniji napomenula

-Približno je 400000 ljudi u Letoniji, nekih 18% od ukupne populacije nije uzelo Letonsko ili neko drugo državljanstvo i zbog toga imaju status da "nisu državljani". U velikoj većini slučajeva radilo se o licima koja su migrirala u Letoniju iz bivšeg Sovjetskog Saveza i njihovim potomcima. Nedržavljani nemaju pravo glasa na izborima u Letoniji, iako se mogu pridružiti političkim partijama. Da bi stekli državljanstvo, ove osobe moraju proći proces naturalizacije, što je više od 50.000 osoba učinilo od izbora za Sejmu 2002. godine. OEBS je tvrdio da činjenica da značajan procenat odrasle populacije nema pravo glasa predstavlja kontinuirani demokratski deficit.

Prema izveštaju Evropskog komesara za ljudska prava iz 2007. o Letoniji, 2006. godine bilo je 411.054 nedržavljana, od kojih 66,5% pripada ruskoj manjini.

U 2017. bilo je 0,9 miliona etničkih Rusa u baltičkim državama, što je smanjeno sa 1,7 miliona u 1989. godini, u godini poslednjeg popisa tokom sovjetske ere.

Počev od 2019. godine, nastava na ruskom jeziku će se postepeno ukidati na privatnim fakultetima i univerzitetima u Letoniji, kao i opšta nastava u letonskim državnim srednjim školama, osim predmeta koji se odnose na kulturu i istoriju ruske manjine, kao što su časovi ruskog jezika i književnosti.

Javno mnjenje Rusije i EU

Anketa iz februara 2014. koju je sproveo Levada centar, najveća ruska nezavisna organizacija za ispitivanje javnog mnjenja, pokazala je da skoro 80% ruskih ispitanika ima „dobar“ utisak o EU. Ovo se dramatično promenilo 2014. godine sa ukrajinskom krizom koja je dovela do toga da je 70% zauzelo neprijateljski stav prema EU u poređenju sa 20% koje je gledalo pozitivno.

Anketa Levade objavljena u avgustu 2018. pokazala je da 68% ruskih ispitanika veruje da Rusija treba dramatično da poboljša odnose sa zapadnim zemljama. 42% anketiranih Rusa je reklo da imaju pozitivan stav o EU, u odnosu na 28% u maju 2018.

Anketa Levade objavljena u februaru 2020. pokazala je da 80% ruskih ispitanika veruje da Rusija i Zapad treba da postanu prijatelji i partneri. 49% anketiranih Rusa reklo je da pozitivno gleda na EU. Međutim, sa izuzetkom Bugarske, Slovačke i Grčke, udeo stanovnika u ostalim zemljama EU koje je anketirao Pev Research Center sa pozitivnim stavom o Rusiji je znatno ispod 50%.

Inicijative

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev i poljski predsednik Bronislav Komorovski polažu vence u memorijalnom kompleksu masakra u Katinu 11. aprila 2011.

Nekoliko inicijativa je pokrenuto između Rusije i EU od okončanja Hladnog rata do rušenja odnosa zbog ruske invazije na Ukrajinu 2022, posle čega je EU uvela sankcije protiv Rusije.

Sporazum o partnerstvu i saradnji

Pravni osnov za odnose između EU i Rusije je Sporazum o partnerstvu i saradnji (PCA). Potpisan u junu 1994. godine i na snazi od decembra 1997. godine, PCA je trebalo da važi 10 godina. Tako se od 2007. godine automatski obnavlja svake godine, dok se ne zameni novim sporazumom. PCA pruža politički, ekonomski i kulturni okvir za odnose između Rusije i EU. Ona se prvenstveno bavi promovisanjem trgovine, investicija i harmoničnih ekonomskih odnosa. Međutim, u njemu se takođe pominje zajedničko „[r]poštovanje demokratskih principa i ljudskih prava kako su definisani posebno u Završnom aktu iz Helsinkija i Pariskoj povelji za novu Evropu“ i posvećenost međunarodnom miru i bezbednosti.

Četiri zajednička prostora

Rusija je odlučila da ne učestvuje u Evropskoj politici susedstva (ENP), jer teži da bude „ravnopravni partner“ EU (za razliku od „mlađeg partnerstva“ koje Rusija vidi u Evropskoj politici susjedstva). Shodno tome, Rusija i EU su se 2005. godine dogovorile da stvore četiri zajednička prostora za saradnju u različitim sferama. U praksi ne postoje bitne razlike (osim imenovanja) između zbira ovih sporazuma i akcionih planova ENP (koje su zajednički usvojile EU i njene partnerske države ENP). U oba slučaja konačni sporazum je zasnovan na odredbama iz ackuis communautaire EU i zajednički se razmatra i usvaja. Iz tog razloga, Zajednički prostori dobijaju sredstva od Evropskog instrumenta za susedstvo i partnerstvo (ENPI), koji takođe finansira ENP.

Na samitu u Sankt Peterburgu u maju 2003. godine, EU i Rusija su se složile da ojačaju svoju saradnju stvaranjem, dugoročno gledano, četiri zajednička prostora u okviru Sporazuma o partnerstvu i saradnji iz 1997. godine: zajednički ekonomski prostor; zajednički prostor slobode, bezbednosti i pravde; prostor saradnje u oblasti spoljne bezbednosti; i prostor istraživanja, obrazovanja i kulturne razmene.

Na Samitu u Moskvi u maju 2005. usvojen je jedinstven paket mapa puta za stvaranje četiri zajednička prostora. Oni proširuju tekuću saradnju kao što je gore opisano, postavljaju dalje specifične ciljeve i određuju akcije neophodne da bi zajednički prostori postali stvarnost. Time se utvrđuje dnevni red saradnje između EU i Rusije na srednji rok.

Londonski samit u oktobru 2005. bio je fokusiran na praktičnu implementaciju Mape puta za četiri zajednička prostora.

Zajednički ekonomski prostor

Cilj zajedničkog ekonomskog prostora je stvaranje otvorenog i integrisanog tržišta između EU i Rusije. Ovaj prostor je namenjen uklanjanju barijera trgovini i investicijama i promovisanju reformi i konkurentnosti, zasnovanih na principima nediskriminacije, transparentnosti i dobrog upravljanja.

Među širokim spektrom predviđenih akcija, treba pokrenuti niz novih dijaloga. Pojačaće se saradnja u oblasti regulatorne politike, investicionih pitanja, konkurencije, finansijskih usluga, telekomunikacija, transporta, energetike, svemirskih aktivnosti i lansiranja svemira itd. Pitanja životne sredine, uključujući nuklearnu bezbednost i implementaciju Kjoto protokola, takođe zauzimaju značajno mesto.

Zajednički prostor slobode, bezbednosti i pravde

Rad na ovom prostoru napravio je veliki iskorak zaključenjem pregovora o viznim olakšicama i sporazumima o readmisiji. I EU i Rusija bile su u procesu ratifikacije ovih sporazuma. Dijalog o vizama bi se nastavio sa ciljem da se ispitaju uslovi za uzajamni bezvizni režim putovanja kao dugoročna perspektiva. U izjavi od 15. decembra 2011. nakon samita EU-Rusija, predsednik Evropske komisije je potvrdio pokretanje „Zajedničkih koraka ka putovanju bez viza“ sa Rusijom. Rusija se nadala da će potpisati sporazum o bezviznim putovanjima već u januaru 2014.

Nastaviće se saradnja u borbi protiv terorizma i drugih oblika međunarodnog nezakonitog delovanja kao što su pranje novca, borba protiv droge i trgovine ljudima, kao i na bezbednosti dokumenata kroz uvođenje biometrijskih obeležja u niz ličnih dokumenata . Podrška EU upravljanju granicama i reforma ruskog pravosudnog sistema bili su među najvažnijim tačkama ovog prostora.

U cilju doprinosa konkretnoj implementaciji mape puta, Komisija za pravosuđe i unutrašnje poslove sastala se 13. oktobra 2005. i dogovorila da organizuje skupove konferencija i seminara, okupljajući stručnjake i praktičare o borbi protiv terorizma, sajber-kriminalu, dokumentu bezbednosne i pravosudne saradnje. Dogovoreno je i razvijanje veće saradnje između Evropske granične agencije (FRONTEKS) i Federalne službe granične bezbednosti Rusije.

Zajednički prostor o spoljnoj bezbednosti

Mapa puta naglašava zajedničku odgovornost strana za međunarodni poredak zasnovan na efektivnom multilateralizmu, njihovu podršku centralnoj ulozi UN-a, a posebno za efikasnost OEBS- a i Saveta Evrope . Strane će ojačati svoju saradnju u oblasti bezbednosti i upravljanja krizama u cilju suočavanja sa globalnim i regionalnim izazovima i ključnim pretnjama, posebno terorizmom i širenjem oružja za masovno uništenje (VMD). Oni će posebnu pažnju posvetiti obezbeđivanju stabilnosti u regionima koji se nalaze uz granice Rusije i EU („ zamrznuti konflikti “ u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Nagorno-Karabahu).

Aktivnosti EU u ovoj oblasti odvijaju se u okviru njene Zajedničke spoljne i bezbednosne politike .

Zajednički prostor za istraživanje, obrazovanje, kulturu

Ovaj prostor je izgrađen na dugogodišnjim odnosima sa Rusijom kroz njeno učešće u istraživačkim i razvojnim aktivnostima EU, a posebno u 6. okvirnom programu, iu okviru programa TEMPUS . Imao je za cilj da iskoristi snagu istraživačke zajednice EU i Rusije i kulturnog i intelektualnog nasleđa jačanjem veza između istraživanja i inovacija i bližom saradnjom u obrazovanju, kao što je konvergencija univerzitetskih nastavnih planova i programa i kvalifikacija . Takođe je postavljena osnova za saradnju na kulturnom planu. Institut za evropske studije koji sufinansiraju obe strane osnovan je u Moskvi za početak školske 2006/7.

Rusija i EU su radile zajedno u okviru Horizonta 2020, koji je trajao od 2014. do 2020.

Vladimir Putin i francuski predsednik Emanuel Makron na finalu Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. u Moskvi

Partnerstvo za modernizaciju

Dana 18. novembra 2009. godine na samitu Rusija-EU u Stokholmu, kao jedan od glavnih vektora produbljivanja strateških odnosa, istaknuta je inicijativa „Partnerstvo za modernizaciju“ (PM). Cilj partnerstva je da pomogne u rešavanju problema modernizacije ekonomije Rusije i odgovarajuće adaptacije celokupnog kompleksa odnosa Rusija-EU na osnovu iskustva postojećih mehanizama dijaloga „sektorske“ interakcije Rusije i EU.

Na samitu u Rostovu na Donu (jun 2010.) lideri Rusije i EU potpisali su zajedničku izjavu o „Partnerstvu za modernizaciju“. Dokumentom se utvrđuju prioriteti i obim za intenziviranje saradnje u interesu modernizacije između Rusije i EU.

U skladu sa zajedničkom izjavom o prioritetnoj oblasti „Partnerstvo za modernizaciju“ treba da obuhvati sledeće oblasti: proširenje mogućnosti ulaganja u ključne sektore koji pokreću rast i inovacije; unapređenje i produbljivanje bilateralne trgovinske i ekonomske saradnje, kao i stvaranje povoljnih uslova za mala i srednja preduzeća; promovisanje usklađenosti tehničkih propisa i standarda, kao i visokog stepena zaštite intelektualne svojine; transport; promoviše razvoj održive niskougljenične ekonomije i energetske efikasnosti i podržava međunarodne pregovore o borbi protiv klimatskih promena ; unapređenje saradnje u inovacijama, istraživanju i razvoju i svemiru; obezbeđivanje ravnomernog razvoja preduzimanjem mera kao odgovor na regionalne i društvene posledice ekonomskog restrukturiranja; obezbeđivanje efikasnog funkcionisanja pravosuđa i jačanje borbe protiv korupcije; promovišu razvoj odnosa među ljudima i jačanje dijaloga sa civilnim društvom radi promovisanja učešća ljudi i biznisa. Ova lista oblasti saradnje nije konačna. Po potrebi se mogu dodati i druge oblasti saradnje. EU i Rusija će podsticati realizaciju konkretnih projekata u okviru partnerstva.

Za koordinaciju ovog posla Rusija i EU su odredile odgovarajuće koordinatore (zamenik ruskog ministra AA Slepnev i zamenik generalnog direktora EU za spoljne odnose Evropske komisije H. Mingareli; od 2011. direktor za Rusiju, Evropska služba za spoljne poslove Gunar Vigand).

Prema rezultatima analize postojećih formata saradnje sa evropskim partnerima, utvrđeno je da premijer treba da gradi na postojećim dostignućima u okviru formiranja Četiri zajednička prostora Rusija-EU, ali da ne zamenjuje postojeću „mapu puta“ i da ne bude razlog za stvaranje novih strukturnih dodataka. Glavni mehanizmi inicijative premijera su prepoznati sektorski dijalozi Rusija-EU.

Nacionalni koordinatori u saradnji sa kopredsedavajućim-Rusija sektorskih dijaloga EU je izradila plan implementacije za PM, koji sadrži konkretne zajedničke projekte u prioritetnim oblastima saradnje.

Ministarstvo ekonomskog razvoja Rusije održalo je 11. maja 2011. prošireni sastanak predstavnika sektorskih dijaloga EU-Rusija uključenih u implementaciju inicijative „Partnerstvo za modernizaciju“, kojom predsedava inicijativa nacionalnih fokalnih tačaka.

Tokom sastanka razgovarano je o napretku projekta Planom rada PM i identifikovanim prioritetima za drugu polovinu 2011. godine, merama podrške projektima, uključujući privlačenje resursa međunarodnih finansijskih institucija, kao i učešće privrede u realizaciji projekta. zadaci PM.

U cilju stvaranja finansijskih mehanizama za saradnju u okviru PM od strane Vnešekonombanke i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i Vnešekonombanke i Evropske investicione banke (EIB) potpisale su relevantne memorandume o razumevanju. Dokumentima je predviđena mogućnost izdvajanja agregata do 2 milijarde dolara za finansiranje projekata u okviru Partnerstva za mir, pod uslovom da ispunjavaju kriterijume finansijskih institucija i da budu odobreni od strane nadležnih organa upravljanja stranaka.

Kao prioritetni pravci finansiranja odabranih oblasti kao što su energetska efikasnost, transport, inovacione inicijative vezane za mala i srednja preduzeća (uključujući poslovne inkubatore, tehnološke parkove, centre poslovne tehnologije, infrastrukturu, finansijske usluge MSP), kao i komercijalizacija inovacija u nekoliko sektore, uključujući gorenavedene, farmaceutske proizvode i zaštitu životne sredine.

Na marginama samita Rusija-EU u Nižnjem Novgorodu 9–10. juna 2011. potpisan je zajednički izveštaj koordinatora premijera u kome se sumiraju obavljeni radovi i daju primeri do sada sprovedenih, praktične aktivnosti i projekti u okviru plana rada.

U okviru implementacije plana rada premijera tokom navedenog samita potpisana je odredba o uspostavljanju novog Dijaloga o trgovini i investicijama između Ministarstva ekonomskog razvoja Ruske Federacije i Generalnog direktorata za trgovinu Evropske komisije. Kopredsedavajući Dijaloga sa ruske strane je zamenik ministra ekonomskog razvoja Ruske Federacije A.A. Slepnjev, EU – zamenik generalnog direktora Generalnog direktorata za trgovinu Evropske komisije P. Balazs. Dijalog će obuhvatiti trgovinske i investicione odnose EU-Rusija, uključujući obaveze Evropske unije i Rusije u STO i aktuelne trgovinsko-ekonomske sporazume između Evropske unije i Rusije.

Dijalog o liberalizaciji viznog režima

EU i Rusija su 4. maja 2010. iznele izglede za početak pregovora o bezviznom režimu između svojih teritorija. Međutim, iz Saveta EU je saopšteno da EU nije u potpunosti spremna da otvori granice zbog visokog rizika od povećanja trgovine ljudima i uvoza droge u Evropu i zbog labavih granica Rusije sa Kazahstanom. Umesto toga, radiće na tome da Rusiji obezbede „mapu puta za putovanja bez viza“. Iako ovo pravno ne obavezuje EU da obezbedi bezvizni pristup šengenskom prostoru za ruske građane u bilo kom određenom datumu u budućnosti, to uveliko poboljšava šanse za uspostavljanje novog režima i obavezuje EU da aktivno razmotri tu ideju., ukoliko se ispune uslovi mape puta. Rusija se, sa druge strane, složila da će, ukoliko se uspostavi mapa puta, olakšati pristup građanima EU za koje pristup u ovom trenutku nije bez viza, uglavnom kao rezultat ruske spoljne politike koja kaže da „putovanja bez viza moraju biti recipročno između država“. I EU i Rusija priznaju, međutim, da postoji mnogo problema koje treba rešiti pre nego što se uvede bezvizni režim.

Dijalog je privremeno zamrznula EU u martu 2014. tokom krize na Krimu 2014. godine. 2015. Žan-Moris Riper, francuski ambasador u Rusiji, izjavio je da bi Francuska bila zainteresovana za ukidanje kratkoročnih šengenskih viza za Ruse; 2016. španski ministar industrije Hose Manuel Sorija dao je sličnu izjavu u ime Španije. U junu 2016. EEAS je objavila video na ruskom jeziku koji opisuje neophodne uslove za bezvizni režim. Iste godine, brojni zvaničnici EU, uključujući šefa Odeljenja za Rusiju EEAS-a Fernanda Andresena Gimaraeša, rekli su da bi želeli da ponovo počnu pregovore o ukidanju viza; Češki predsednik Miloš Zeman takođe se izjasnio za bezvizni režim za Ruse. Dana 24. maja 2016, nemački trust mozgova DGAP objavio je izveštaj pod nazivom „Istočno pitanje: preporuke za zapadnu politiku“, u kojem se raspravlja o obnovljenoj zapadnoj strategiji prema Rusiji u svetlu pojačanih tenzija između Putinovog režima i EU. Njihove preporuke uključuju liberalizaciju viznog režima za ruske građane kako bi se „poboljšali međuljudski kontakti i da bi se poslao snažan signal da nema sukoba sa ruskim društvom“. Isto tako, predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger predložio je da se omogući „bezvizni ulazak u zemlje šengenskog prostora za obične građane Rusije, koji nisu krivi za ukrajinsku krizu i nemaju nikakve veze sa sankcijama“. Dana 29. avgusta 2017. nemačka političarka i članica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Marieluise Beck objavila je članak u Neue Zurcher Zeitungu sa nizom preporuka za EU o suočavanju sa Rusijom i suprotstavljanju propagandi Kremlja; jedan od njih je bezvizni režim za Ruse kako bi se Rusi inkorporirali u zapadne vrednosti i promovisale demokratske promene u Rusiji. U oktobru 2018, član SPD- a i poslanik Bundestaga Dirk Vize predložio je da se mladim Rusima odobri ulazak bez viza u EU kako bi se olakšali programi razmene studenata. U julu 2019. nemački političar i predsednik Peterburškog dijaloga Ronald Pofala je izjavio da podržava bezvizni režim za mlade Ruse i rekao da će o tome pregovarati u drugoj polovini 2019. Kasnije tog meseca, nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas rekao je da je bezvizni režim „stvar kojom želimo da se bavimo dalje. Možda nećemo moći sami da odlučimo, ali nameravamo da sednemo sa našim šengenskim partnerima da vidimo šta se može uraditi“ .

Diskusija o članstvu u EU

Među najglasnijim pristalicama ruskog članstva u EU bio je bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni . U članku objavljenom u italijanskim medijima 26. maja 2002, on je rekao da bi sledeći korak u rastućoj integraciji Rusije sa Zapadom trebalo da bude članstvo u EU. On je 17. novembra 2005. u vezi sa izgledima za takvo članstvo prokomentarisao da je „uveren da čak i ako je to san... to nije previše daleki san i mislim da će se to dogoditi jednog dana“. Berluskoni je davao slične komentare iu drugim prilikama. Kasnije, u oktobru 2008, rekao je: „Smatram Rusiju zapadnom zemljom i moj plan je da Ruska Federacija u narednim godinama postane članica Evropske unije“ i izjavio da ima tu viziju za godine.

Ruski stalni predstavnik u EU Vladimir Čižov je to prokomentarisao rekavši da Rusija ne planira ulazak u EU. Vladimir Putin je rekao da ulazak Rusije u EU ne bi bio u interesu ni Rusije ni EU, iako se zalaže za blisku integraciju u različitim dimenzijama, uključujući uspostavljanje četiri zajednička prostora između Rusije i EU, uključujući ujedinjeni ekonomski, obrazovni i naučni prostor. kako je deklarisano u sporazumu 2003.

Majkl Mekfol je 2001. godine tvrdio da je Rusija „decenijama daleko“ od kvalifikacija za članstvo u EU. Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder rekao je da, iako Rusija mora da „nađe svoje mesto i u NATO-u, i, dugoročno gledano, u Evropskoj uniji, i ako se stvore uslovi da se to dogodi“, tako nešto nije ekonomski izvodljivo u Bliska budućnost. Češki predsednik Miloš Zeman izjavio je da "sanja" o ulasku Rusije u EU.

Prema brojnim istraživanjima Dojče velea 2012. godine, od 36% do 54% Rusa podržava ulazak Rusije u EU, a oko 60% njih vidi EU kao važnog partnera za svoju zemlju. Posebno mladi ljudi imaju pozitivnu sliku o Evropskoj uniji.

Ruska destabilizacija država EU

U julu 2009, lideri centralne i istočne Evrope – uključujući bivše predsednike Vaclava Havela, Valdasa Adamkusa, Aleksandra Kvašnjevskog, Vairu Vike-Frajbergu, Leha Valensu – potpisali su otvoreno pismo u kojem se navodi:

„Naše nade da će se odnosi sa Rusijom poboljšati i da će Moskva konačno u potpunosti prihvatiti naš potpuni suverenitet i nezavisnost nakon ulaska u NATO i EU nisu ispunjene. Umesto toga, Rusija se vratila kao revizionistička sila koja sledi agendu iz 19. veka sa taktikama i metodama 21. veka. Ona osporava naše tvrdnje o našim sopstvenim istorijskim iskustvima. Ona potvrđuje privilegovani položaj u određivanju naših bezbednosnih izbora. Koristi otvorena i prikrivena sredstva ekonomskog ratovanja, u rasponu od energetskih blokada i politički motivisanih investicija do podmićivanja i medijske manipulacije kako bi unapredila svoje interese i osporila transatlantsku orijentaciju Centralne i Istočne Evrope.

— Valdas Adamkus, Martin Bútora, Emil Constantinescu, Pavol Demeš, Luboš Dobrovský, Mátyás Eörsi, István Gyarmati, Václav Havel, Rastislav Káčer, Sandra Kalniete, Karel Schwarzenberg, Michal Kováč, Ivan Krastev, Aleksander Kwaśniewski, Mart Laar, Kadri Liik, János Martonyi, Janusz Onyszkiewicz, Adam Daniel Rotfeld, Vaira Vīķe-Freiberga, Alexandr Vondra, Lech Wałęsa

Češki pro-EU protesti u Pragu protiv premijera Babiša i predsednika Zemana koji su optuženi za proruske simpatije. Na natpisu piše: "... svi Rusi ... idite iz Češke ili umrite!"

Letonska novinarka Olga Dragiljeva izjavila je da „mediji na ruskom jeziku koje kontroliše ruska vlada i nevladine organizacije povezane sa Rusijom gaje nezadovoljstvo među ruskim govornim delom stanovništva“ u Letoniji. Nacionalne bezbednosne agencije u Litvaniji, Estoniji i Letoniji povezale su Moskvu sa lokalnim proruskim grupama. U junu 2015. godine, u izveštaju Šatam Hausa je navedeno da je Rusija koristila „široki spektar neprijateljskih mera protiv svojih suseda“, uključujući prekide u snabdevanju energijom, trgovinske embargo, subverzivnu upotrebu ruskih manjina, zlonamerne sajber aktivnosti i koopciju poslovanja i političke elite.

Britanski mediji su 2015. godine rekli da rusko rukovodstvo pod Putinom vidi lomljenje političkog jedinstva unutar EU, a posebno političkog jedinstva između EU i SAD kao jedan od svojih glavnih strateških ciljeva, jednog od sredstava u postizanju ovog cilja pružanje podrške evropskim ekstremno desnim i tvrdokornim evroskeptičnim političkim partijama. U oktobru 2015. Putin je rekao da se Vašington odnosi prema evropskim zemljama „kao prema vazalima koji bivaju kažnjeni, a ne kao saveznicima“.

U novembru 2015, predsednik Bugarske Rosen Plevnelijev rekao je da je Rusija pokrenula masivnu kampanju hibridnog ratovanja „koja ima za cilj destabilizaciju cele Evrope“, navodeći kao primer ponovljena kršenja bugarskog vazdušnog prostora i sajber napade.

Izveštava se da su u januaru 2016. visoki zvaničnici britanske vlade registrovali svoje sve veće strahove da se „ novi hladni rat “ sada odvija u Evropi, pri čemu je „rusko mešanje“ navodno poprimalo širinu, domet i dubinu veće nego što se ranije mislilo: zaista je novi hladni rat tamo. U celoj EU vidimo alarmantne dokaze o ruskim naporima da razdvoje tkivo evropskog jedinstva po čitavom nizu vitalnih strateških pitanja.“ Situacija je podstakla Kongres SAD da naloži Džejmsu R. Klaperu, direktoru američke nacionalne obaveštajne službe, da sprovede veliku reviziju ruskog tajnog finansiranja evropskih partija tokom prethodne decenije.

U brojnim prilikama Rusija je takođe optužena da aktivno podržava istupanje Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije putem kanala kao što su Russia Todai i ambasada Ruske Federacije u Londonu. Analiza ruske vladine novinske službe na engleskom jeziku, Sputnjik, otkrila je „sistematsku pristrasnost u korist kampanje „Napolje“ koja je bila previše konzistentna da bi bila rezultat nesreće ili greške“.

U februaru 2016, film koji kruži Mađarskom, u kojem su regrutovani studenti izrazili bes na politiku SAD, identifikovan je kao verzija ruskog filma sa istim scenarijem koji je finansirala pro-Putinova organizacija, Oficirske kćeri. U godišnjem izveštaju švedske bezbednosne službe Sapo, objavljenom u martu 2016, navodi se da je Rusija bila angažovana u „psihološkom ratu“ koristeći „ekstremne pokrete, informativne operacije i kampanje dezinformisanja“ usmerene na kreatore politike i širu javnost.

U junu 2016, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da Rusija nikada neće napasti nijednu zemlju NATO-a, rekavši: „Uveren sam da svi ozbiljni i pošteni političari odlično znaju da Rusija nikada neće napasti državu članicu NATO-a. Nemamo takve planove.“ Takođe je rekao: „U našoj bezbednosnoj doktrini jasno je navedeno da je jedna od glavnih pretnji našoj bezbednosti dalje širenje NATO-a na istok “.

Krajem 2016. mediji u nizu država optužili su Rusiju da priprema teren za moguće oružano preuzimanje njihovih teritorija u budućnosti, uključujući Finsku, Estoniju i Crnu Goru . U poslednjem, oružani puč je zapravo bio u toku, ali su ga sprečile službe bezbednosti na dan izbora 16. oktobra, sa preko 20 ljudi uhapšenih. Grupa od 20 državljana Srbije i Crne Gore „planirala je da na dan izbora upadne u Skupštinu Crne Gore, ubije premijera Mila Đukanovića i dovede na vlast prorusku koaliciju“, rekao je glavni tužilac Crne Gore Milivoje Katnić i dodao da je grupa predvođena dvojica ruskih državljana koji su pobegli iz zemlje pre hapšenja i „neutvrđenog broja ruskih operativaca“ u Srbiji koji su deportovani ubrzo nakon toga. Nekoliko dana nakon neuspelog puča, Putin je razrešio Leonida Rešetnjikova sa dužnosti šefa Ruskog instituta za strateške studije, koji je takođe imao svoju filijalu u Beogradu gde je podržavao anti-NATO i proruske stranke. Godine 2019. za pokušaj državnog udara osuđeni su jedan broj crnogorskih političara i proruskih aktivista, kao i dvojica ruskih oficira GRU Eduard Šišmakov i Vladimir Popov (osuđeni u odsustvu) .

Godine 2017, procurila je keš poruka e-pošte koja je demonstrirala finansiranje pokreta krajnje desnice i krajnje levice u Evropi preko beloruskog državljanina Aleksandra Usovskog koji je preneo stotine hiljada evra od ruskog nacionaliste i oligarha Konstantina Malofejeva i izveštavao poslanika Državne dume Rusije Konstantina Zatulin. Usovski je potvrdio autentičnost mejlova.

2017. tri poslanika Bundestaga Alternative za Nemačku potvrdila su da su zajedno dobili 29 dolara 000 sponzorisanih privatnih aviona u poseti Moskvi, što je izazvalo značajne kontroverze u Nemačkoj.

Godine 2019. objavljen je transkript sa sastanka u Moskvi na kojem je predstavnicima italijanske nacionalističke partije Lega ponuđeno „desetine miliona dolara“ finansiranja. U delegaciji u Moskvi bio je zamenik premijera Italije Mateo Salvini . Holandski mediji su 2020. objavili transkripte razgovora krajnje desničarskog političara Tjerija Bodeta, ukazujući na inspiraciju za njegove antiukrajinske akcije i moguću finansijsku podršku Vladimira Kornilova, Rusa kojeg je Bode opisao kao nekoga ko „radi za predsednika Putina“.

Španski sud je 2020. pogledao transkripte razgovora između katalonskog aktiviste za nezavisnost Viktora Teradelasa i grupe Rusa koji su se javili sa ponudom od do 10 000 vojnih lica, plaćanje katalonskog duga i priznanje katalonske nezavisnosti od strane Ruske Federacije u zamenu za katalonsko priznanje Krima . Česti dolasci poznatog operativca GRU Denisa Sergejeva u Španiju, koji se poklapaju sa velikim događajima za nezavisnost Katalonije, pokrenuli su pitanja o umešanosti Jedinice GRU 29155 u eskalaciju protesta.

Evropski parlament je 28. aprila 2021. usvojio rezoluciju kojom se osuđuje „neprijateljsko ponašanje Rusije prema i otvorenim napadima na države članice EU“ u kojoj se izričito pominje sumnja na operaciju GRU-a u Češkoj 2014. godine, trovanje i zatvaranje Alekseja Navaljnog i eskalaciju rata u Donu. . Rezolucijom se, između ostalog, poziva na prekid projekta Severni tok 2 .

Prema izveštaju iz 2022. godine, Rusija je od 2014. potrošila preko 300 miliona dolara na tajne subvencije različitim političkim partijama i pokretima širom sveta, uključujući Evropsku uniju, u zamenu za guranje politike koja je povoljna za ruske političke ciljeve.

Međunarodna grupa novinara je 2023. objavila analizu dokumenata koje je 2021. pripremila ruska Direkcija za prekograničnu saradnju, deo Predsedničke administracije, sa detaljima o planovima za intervencije koje obezbeđuju „strateške interese Ruske Federacije“ u Estoniji, Letoniji i Litvaniji . Rusija je planirala da poveća prorusko raspoloženje u ovim zemljama, izgradi strah od „militarizacije NATO-a“, stvori veliki broj proruskih nevladinih organizacija i poveća udeo proruskih političara na izborima. U sličnim dokumentima koji su ranije objavljeni detaljno se navode planovi Rusije da uključi Belorusiju u sastav Ruske Federacije i vrati Moldaviju na proruski put.

Ruski politički uticaj i finansijske veze

Češki predsednik Miloš Zeman prisustvovao je proslavi Dana pobede 2015. godine u Moskvi. Američki ambasador Endrju H. Šapiro kritikovao je odluku, rekavši da bi „bilo nezgodno“ da Zeman bude jedini političar iz EU na ceremoniji.

Moskva je povećala napore da proširi svoj politički uticaj koristeći širok spektar metoda, uključujući finansiranje političkih pokreta u Evropi, povećanu potrošnju na propagandu na evropskim jezicima, vođenje niza medija koji emituju program na jezicima EU i veb brigade, pri čemu neki posmatrači sumnjaju da Kremlj pokušava da oslabi EU i njen odgovor na ukrajinsku krizu.

Rusija je uspostavila bliske veze sa evroskeptičnim i populističkim partijama koje pripadaju oba kraja političkog spektra . Do kraja 2014. godine, jedan broj evropskih partija krajnje desnice i krajnje levice dobijao je različite oblike finansijske ili organizacione podrške od Rusije u pokušaju da izgrade zajednički antievropski i proruski front u Evropskoj uniji.

Za razliku od Hladnog rata, kada su Sovjeti u velikoj meri podržavali levičarske grupe, fluidan pristup ideologiji sada omogućava Kremlju da istovremeno podržava pokrete krajnje levice i krajnje desnice, zelene, antiglobaliste i finansijske elite. Cilj je da se pojačaju podele i stvori odjek podrške Kremlja.

— Petar Pomerantsev, Mihael Vais, "The Menace of Unreality: How the Kremlin Weaponizes Information, Culture and Money", The Interpreter Magazine, 2014

Među strankama krajnje desnice koje su bile uključene bile su Slobodarska partija Austrije (FPO), Alternativa za Nemačku (AfD), Nacionalna demokratska partija Nemačke (NPD), francuski Nacionalni front, italijanski Lega Nord, mađarski Jobik, Napad Bugarske (Ataka) i Letonski ruski savez. Među strankama krajnje levice, predstavnici Die Linke, Komunističke partije Grčke, Sirize i drugih prisustvovali su brojnim događajima koje je organizovala Rusija, kao što su „konzervativne konferencije“ i referendum na Krimu . U Evropskom parlamentu, Evropska ujedinjena levica–Nordijska zelena levica je opisana kao „pouzdani partner“ ruske politike, glasajući protiv rezolucija koje osuđuju događaje kao što je ruska vojna intervencija u Ukrajini i podržava rusku politiku, na primer u Siriji.

Grčki premijer Aleksis Cipras i ruski predsednik Vladimir Putin, 15. maj 2017

Britanski političar Džeremi Korbin, bivši lider Laburističke partije, optužen je za proruske simpatije

Konstantin Rikov i Timur Prokopenko, obojica blisko povezani sa Jedinstvenom Rusijom i predsedničkom administracijom Ruske Federacije, bili su ključne ličnosti u usmeravanju novca ovim strankama. Agencija Frans pres je navela da se „od krajnje desnice do radikalne levice, populističkim partijama širom Evrope udvara ruski Vladimir Putin koji ima za cilj da ih pretvori u saveznike u svojoj kampanji protiv EU“ i da „većina evropskih populističkih partija stali na stranu Rusije zbog Ukrajine“. Tokom ruske vojne intervencije u Ukrajini, britanski političari Najdžel Faraž iz krajnje desnice i Džeremi Korbin iz krajnje levice branili su Rusiju, rekavši da ju je Zapad „isprovocirao“.

Luk Harding je za Gardijan napisao da su poslanici Front Nationala bili „proruski blok“. Godine 2014. Nouvel Observateur je rekao da ruska vlada smatra da je Front National „sposoban da preuzme vlast u Francuskoj i promeni tok evropske istorije u korist Moskve“. Prema pisanju francuskih medija, partijski lideri su imali česte kontakte sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Orlovim, a Marin Le Pen je više puta putovala u Moskvu . U novembru 2014, Marin Le Pen je potvrdila zajam od 9 miliona evra od ruske banke Front National- u. Independent navodi da zajmovi „podižu pokušaj Moskve da utiče na unutrašnju politiku EU na novi nivo“. Rajnhard Butikofer je izjavio: „Izuzetno je da se politička partija iz matice slobode može finansirati iz Putinove sfere – najvećeg evropskog neprijatelja slobode. Boris Kagarlicki je rekao: „Ako bi bilo koja strana banka dala kredit ruskoj političkoj stranci, to bi bilo protivzakonito, ili bi barem to bilo pitanje koje bi moglo dovesti do mnogo skandala“ i od stranke bi se tražilo da se registruje kao " strani agent ". Le Pen je demantovala izveštaj Mediaparta da je visoki član Nacionalnog fronta rekao da je to prva rata zajma od 40 miliona evra. U aprilu 2015, ruska hakerska grupa objavila je tekstove i mejlove između Timura Prokopenka, člana Putinove administracije, i Konstantina Rikova, bivšeg poslanika Državne dume koji je povezan sa Francuskom, u kojima se razgovaralo o ruskoj finansijskoj podršci nacionalnom frontu u zamenu za njegovu podršku Ruska aneksija Krima.

U junu 2015, Marine Le Pen je pokrenula novu političku grupu u okviru Evropskog parlamenta, Evropa nacija i sloboda (ENF), koju čine članovi Nacionalnog fronta, Partije za slobodu, Lega Nord, Slobodarske partije Austrije (FPO), Flamanski interes (VB) i Kongres nove desnice (KNP). Pregledom glasova u Evropskom parlamentu o rezolucijama koje kritikuju Rusiju ili merama koje nisu u interesu Kremlja (npr. Sporazum o pridruživanju između Evropske unije i Ukrajine ), Mađarski institut za politički kapital je utvrdio da su buduće članice ENF u 93% slučajeva glasale protiv, Evropska ujedinjena levica–Nordijska zelena levica u 78% slučajeva i Evropa slobode i direktne demokratije u 67% slučajeva. Pisci su naveli da bi „zbog toga bilo logično zaključiti, kao što su drugi ranije činili, da u Evropskom parlamentu postoji proputinova koalicija koju čine anti-EU i radikalne stranke“.

Fajnenšel tajms i Radio Slobodna Evropa izvestili su o vezama Sirize sa Rusijom i opsežnoj prepisci sa Aleksandrom Duginom, koji je pozvao na „genocid“ Ukrajinaca. EUobserver je izvestio da je Cipras imao „proruske rezultate“ i da su poslanici Sirize glasali protiv Sporazuma o pridruživanju Ukrajine i Evropske unije, kritike ruske aneksije Krima i kritike pritiska na grupu za građanska prava Memorijal . „Moskva tajms“ je naveo da su „izrazi korišćeni u ruskoj antievropskoj retorici takođe izgleda da su se infiltrirali u Ciprasov rečnik“. Rusija je takođe razvila veze sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom ( Fides), koji je hvalio „ neliberalnu demokratiju “ Vladimira Putina, a bivši ministar spoljnih poslova Nemačke Joška Fišer ga je opisao kao „putinistu“. Mađarska je dozvolila ruskom milijarderu da obnovi spomenik u Budimpešti, koji su neki Mađari nazvali nelegalnim, sovjetskim vojnicima koji su poginuli boreći se protiv Mađarske revolucije 1956. godine, a Putin ga je posetio u februaru 2015. Orbanova vlada odustala je od planova da proširi tender za proširenje nuklearne elektrane Paks i dodelila je ugovor Rosatomu nakon što je Rusija ponudila velikodušan zajam. Zoltan Iles je rekao da Rusija "kupuje uticaj".

Putin sa italijanskim premijerom Đuzepeom Konteom, 24. oktobar 2018

Dve nove organizacije – Evropski centar za geopolitičku analizu i „Agencija za evropsku bezbednost i saradnju“ (ASCE) – koje regrutuju uglavnom evropske političare krajnje desnice, takođe su bile u velikoj meri uključene u pozitivne odnose sa javnošću tokom ruske vojne intervencije u Ukrajini 2014. godine, posmatrajući Donbas . opštim izborima i iznošenjem proruskog gledišta o raznim tamošnjim događajima. U 2014. godini, brojni zvaničnici u Evropi i NATO-u pružili su posredne dokaze da proteste protiv hidrauličkog lomljenja može sponzorisati Gasprom . Ruski zvaničnici su u više navrata upozoravali Evropu da fracking „predstavlja ogroman ekološki problem“ uprkos tome što je i sam Gasprom uključen u istraživanja gasa iz škriljaca u Rumuniji (i da se ne suočava sa bilo kakvim protestima) i agresivno su reagovali na svaku kritiku ekoloških organizacija.

Značajan deo finansiranja anti-EU i ekstremističkih partija prolazi kroz fond Svetog Vasilija Velikog kojim upravlja Konstantin Malofejev .

Putin je održao sastanak u Sočiju sa Angelom Merkel kako bi razgovarali o gasovodu Severni tok 2, maj 2018. Nemačka uvozi 50% do 75% svog prirodnog gasa iz Rusije.

U februaru 2015, grupa španskih državljana uhapšena je u Madridu zbog pridruživanja oružanoj grupi koju podržava Rusija u ratu u Donbasu . Putujući kroz Moskvu, dočekao ih je „vladin zvaničnik“ i poslao ih u Donjeck, gde su videli francuske i druge strane borce, „pola komuniste, pola naciste“.

U martu 2015, ruska nacionalistička partija Rodina organizovala je Međunarodni ruski konzervativni forum u Sankt Peterburgu, pozivajući većinu svojih pristalica krajnje desnice i krajnje levice (uključujući otvoreno neonacističke) iz inostranstva, od kojih su mnogi posetili sličan događaj. na Krimu 2014: Udo Voigt, Jim Dovson, Nik Griffin, Jared Tailor, Roberto Fiore, Georgios Epitidios ( Zlatna zora) i drugi.

Od 2012. godine, fond koji je stvorilo Ministarstvo spoljnih poslova Rusije (Fond za pravnu zaštitu i podršku sunarodnika Ruske Federacije koji žive u inostranstvu) prebacio je 224.000 evra „Letonskom komitetu za ljudska prava“, koji je osnovala proruska političarka Tatjana. Ždanoka. Latvijas Televizija je izvestila da su samo projekti koji podržavaju ciljeve spoljne politike Rusije prihvatljivi za finansiranje.

U junu 2015. Evropski parlament je izjavio da Rusija „podržava i finansira radikalne i ekstremističke partije u EU“ i pozvao na praćenje takvih aktivnosti. Francuski Nacionalni front, Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva i Jobik glasali su protiv rezolucije. Ove i druge ekstremno desničarske organizacije su deo Svetskog nacionalno-konzervativnog pokreta koji sponzoriše Rusija. U julu 2016, estonska ministarka spoljnih poslova Marina Kaljurand rekla je: „Parada koju smo videli da bivši i sadašnji evropski lideri u Moskvi pozivaju na zbližavanje — i prećutno pristaju na razbijanje Evrope — bila je obeshrabrujuća za one od nas koji to razumeju ujedinjena Evropa sa snažnim američkim partnerstvom jedini je razlog zašto uopšte imamo izbor o tome gde treba da bude naša budućnost“.

U junu 2016, češki ministar spoljnih poslova Lubomir Zaoralek izjavio je da Rusija podržava desničarske populiste da „ podele i ovladaju “ EU. U oktobru 2016. EU je vodila razgovore o ruskom finansiranju krajnje desnih i populističkih partija.

Češka kontraobaveštajna služba BIS objavila je 2018. izveštaj u kojem se dokumentuje značajno povećanje aktivnosti aktera koje podržava Rusija i Kina da utiču na regulatorna i politička tela. 2020. detaljna analiza ruskih obaveštajnih akcija i aktivnih mera između 2002–2011. za sprečavanje razmeštanja komponente odbrane od balističkih raketa, uključujući „manipulaciju medijskih događaja, izlaza i izveštaja i zloupotrebu kulturnih i društvenih događaja“. To je uključivalo i pokušaje regrutovanja ruskog govornog stanovništva u zemlji, ali većina nije bila zainteresovana da podrži politiku Vladimira Putina.

Obaveštajne aktivnosti

Ruski špijun, Sergej Čerepanov, delovao je u Španiji od 1990-ih do juna 2010. pod lažnim identitetom „Henri Frit“.

U svom izveštaju za 2013. Bezbednosna informativna služba je zabeležila prisustvo „izuzetno velikog” broja ruskih obaveštajnih službenika u Češkoj. U godišnjem izveštaju Švedske službe bezbednosti za 2014. Rusija je navedena kao najveća obaveštajna pretnja, opisujući njenu špijunažu protiv Švedske kao „opsežnu“.

Prema izveštaju Evropskog saveta za spoljne odnose iz maja 2016. godine, Rusija je bila angažovana u „masovnim i proždrljivim kampanjama prikupljanja obaveštajnih podataka, podstaknutim još uvek značajnim budžetima i kulturom Kremlja koja vidi prevaru i tajne planove čak i tamo gde ih nema“.

Jedna od glavnih ličnosti koja se smatra evropskim kontaktom krajnje desnice i krajnje levice u Rusiji je Sergej Nariškin, koji je 2016. godine postavljen za šefa Spoljne obaveštajne službe Rusije (SVR).

Šef britanskog MI6 Aleks Jandžer je 2018. godine upozorio da je „večna konfrontacija“ sa Zapadom ključna karakteristika ruske spoljne politike.

Od 2009. godine samo u Estoniji suđeno je 20 ljudi i osuđeno kao operativci ili agenti ruskih obaveštajnih službi, što je najveći broj od svih zemalja NATO-a. Od toga je 11 osuđenih radilo za FSB, dva za SVR, pet za GRU, a jedan nije otkriven. Sedam ljudi su bili niskokvalitetni obaveštajni izvori ili kuriri, prvenstveno umešani u krijumčarenje različite robe (npr. cigareta) iz i u Rusiju i tako lako regrutovani. Što je još važnije, petorica osuđenih bili su službenici estonske policije i vojske.

U martu 2021. bugarske bezbednosne službe uhapsile su šest osoba, uključujući zvaničnike u ministarstvu odbrane Bugarske za koje se sumnja da su prikupljali obaveštajne podatke za Rusiju. Jedan od uhapšenih koji ima dvostruko rusko-bugarsko državljanstvo bio je kontakt osoba između osumnjičenih i ruske ambasade. Ranije 2020. pet ruskih diplomata i jedan tehnički pomoćnik proterani su iz Bugarske kao umešani u ilegalne obaveštajne operacije.

Sajber napadi

Godine 2007, nakon odluke estonske vlade da ukloni statuu sovjetskog vojnika, glavne komercijalne banke, vladine agencije, medijske kuće i bankomati baltičke zemlje bile su na meti koordinisanog sajber napada koji je kasnije praćen do Rusije.

U aprilu 2015. francuski televizijski kanal TV5 Monde bio je na meti sajber napada za koji se tvrdilo da predstavlja ISIL, ali francuski izvori kažu da njihova istraga vodi ka Rusiji. U maju 2015. kompjuterski sistem Bundestaga je danima bio ugašen zbog sajber-napada koji je izvršila hakerska grupa kojom je verovatno „upravljala ruska država“, saopštila je Savezna kancelarija za zaštitu ustava Nemačke. Šef agencije Hans-Georg Masen rekao je da su, pored špijuniranja, "u poslednje vreme i ruske obaveštajne agencije pokazale spremnost da sprovode sabotažu".

Britanska premijerka Tereza Mej optužila je Rusiju da „preti međunarodnom poretku“, „nastoji da naoružava informacije“ i „raspoređuje svoje državne medijske organizacije da podmeću lažne priče“. Ona je spomenula mešanje Rusije u nemačke savezne izbore 2017, nakon što su zvaničnici nemačke vlade i stručnjaci za bezbednost rekli da nije bilo mešanja Rusije.

Zabrinutost zbog stranog uticaja na opštim izborima u Švedskoj 2018. godine izazvala je švedska služba bezbednosti i drugi, što je dovelo do različitih kontramera. Prema Oksfordskom Internet institutu, osam od 10 najboljih izvora „smeće vesti“ tokom predizborne kampanje bili su švedski, a „ruski izvori su činili manje od 1% od ukupnog broja URL adresa podeljenih u uzorku podataka“.

Nemački tužioci su 2020. izdali nalog za hapšenje Dmitrija Badina, operativca GRU-a, zbog njegovog učešća u hakovanju Bundestaga 2015.

Vojne doktrine

NATO je dodao 13 novih članica od ponovnog ujedinjenja Nemačke i završetka Hladnog rata .

Vprost je 2009. izvestio da su ruske vojne vežbe uključivale simulirani nuklearni napad na Poljsku. U junu 2012. godine ruski general Nikolaj Makarov je rekao da „saradnja Finske i NATO ugrožava bezbednost Rusije. Finska ne bi trebalo da želi članstvo u NATO-u, već bi trebalo da ima bližu vojnu saradnju sa Rusijom.“ U odgovoru, finski premijer Jirki Katainen je rekao da će „Finska sama donositi odluke i [učiniti] ono što je najbolje za Finsku. Takve odluke neće biti prepuštene ruskim generalima“. U aprilu 2013, Svenska Dagbladet je izvestio da je Rusija simulirala bombardovanje u martu na region Stokholma i južnu Švedsku, koristeći dva teška bombardera Tu-22M3 Backfire i četiri borbena aviona Su-27 Flaker . Nuklearni napad na Švedsku bio je deo vežbi.

U maju 2014. zamenik premijera Rusije Dmitrij Rogozin se našalio da će se vratiti TU-160 nakon što je njegovom avionu zabranjen pristup rumunskom vazdušnom prostoru. Tražeći objašnjenje, rumunsko ministarstvo spoljnih poslova je navelo da je „pretnja upotrebe ruskog strateškog bombardera od strane zamenika ruskog premijera veoma ozbiljna izjava u aktuelnom regionalnom kontekstu“. Rogozin je takođe naveo da ruski odbrambeni sektor ima „mnoge druge načine putovanja svetom osim turističkih viza“ i da „tenkovima nisu potrebne vize“.

U oktobru 2014, Danska odbrambena obaveštajna služba izjavila je da su u junu iste godine avioni ruskog vazduhoplovstva „opremljeni živim projektilima“ simulirali napad na ostrvo Bornholm dok je 90.000 ljudi posetilo godišnji sastanak Folkemødet.

U novembru 2014, Evropska liderska mreža je pregledala 40 incidenata koji su uključivali Rusiju u izveštaju pod naslovom Dangerous Brinkmanship, otkrivši da oni „dopunjuju veoma uznemirujuću sliku o kršenju nacionalnog vazdušnog prostora, hitnim skretanjima, usko izbegavanim sudarima u vazduhu, bliskim susretima na moru, simulirani napadi i druge opasne akcije koje se redovno dešavaju na veoma širokom geografskom području." U martu 2015, ruski ambasador u Danskoj, Mihail Vanin, izjavio je da će danski ratni brod „biti meta ruskih projektila“ ako se zemlja pridruži sistemu protivraketne odbrane NATO-a. Danski ministar spoljnih poslova Martin Lidegor rekao je da su te izjave "neprihvatljive" i da su "prešle granicu". Nekoliko dana kasnije, portparol ruskog ministarstva spoljnih poslova Aleksandar Lukaševič rekao je da bi Rusija mogla da „neutrališe“ protivraketni odbrambeni sistem u Danskoj. U aprilu 2015, Švedska, Norveška, Danska, Finska i Island su odlučile da pojačaju svoju vojnu saradnju, rekavši Aftenpostenu : „Ruska vojska deluje na izazovan način duž naših granica, a bilo je nekoliko povreda granica na Baltiku. nacije. Ruska propaganda i političko manevrisanje doprinose sejanju razdora među narodima, kao i unutar organizacija poput NATO-a i EU“ . U junu 2015. godine, ruski ambasador u Švedskoj Viktor Tatarincev rekao je Dagensu Niheteru da će, ako Švedska uđe u NATO, „biti kontra mera. Putin je istakao da će biti posledica, da će Rusija morati da pribegne odgovoru vojne vrste i da preorijentiše naše trupe i rakete.“

Ruski predsednik Vladimir Putin, koji Rusijom vlada od 1999. godine, i njegov dugogodišnji ministar odbrane Sergej Šojgu

Od aprila 2013. do novembra 2015. Rusija je održala sedam velikih vojnih vežbi (65.000 do 160.000 pripadnika), dok su vežbe NATO-a generalno bile mnogo manjeg obima, a najveća se sastojala od 36.000 pripadnika. Estonija je kritikovala ruske vojne vežbe, rekavši da su one „premašile“ NATO i da su bile ofanzivne, a ne defanzivne, „simulirajući invaziju svojih suseda, uništavanje i zaplenu kritične vojne i ekonomske infrastrukture i ciljane nuklearne udare na saveznike i partnere NATO-a“.

Švedska je 2016. revidirala svoju doktrinu vojne strategije. Predsedavajući parlamentarnog odbora za odbranu Alan Vidman je izjavio: „Stara vojna doktrina je oblikovana nakon poslednjeg hladnog rata kada je Švedska verovala da je Rusija na putu da postane prava demokratija koja više neće predstavljati pretnju ovoj zemlji i njenim susedima. U aprilu 2016. ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da će Rusija „morati da preduzme neophodnu vojno-tehničku akciju“ ako Švedska uđe u NATO; Švedski premijer Stefan Lofven je odgovorio: „Zahtevamo poštovanje na isti način na koji poštujemo odluke drugih zemalja o njihovoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici“.

Ruske vojne aktivnosti u Ukrajini i Gruziji izazvale su posebnu uzbunu u zemljama koje su geografski bliske Rusiji i onima koje su doživele decenije sovjetske vojne okupacije. Poljski ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski izjavio je: „Moramo da odbacimo svaku vrstu želje u pogledu pragmatične saradnje sa Rusijom sve dok ona nastavlja da napada svoje susede. Nakon aneksije Krima, Litvanija je ponovo uvela regrutaciju, povećala troškove za odbranu, pozvala NATO da rasporedi više trupa na Baltiku i objavila tri vodiča o preživljavanju vanrednih situacija i rata. Predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte izjavila je: „Mislim da Rusija teroriše svoje susede i koristi terorističke metode“. Estonija je povećala obuku članova Odbrambene lige Estonije i podstakla više građana da poseduju oružje. Brigadni general Meelis Kiili je izjavio: „Najbolje odvraćanje nisu samo naoružani vojnici, već i naoružani građani. U martu 2017. Švedska je odlučila da ponovo uvede regrutaciju zbog ruskih vojnih vežbi na Baltiku i agresije u Ukrajini.

U svom govoru na Konferenciji kopnenog ratovanja RUSI u junu 2018, načelnik Generalštaba Mark Karlton-Smit rekao je da britanske trupe treba da budu spremne da se „bore i pobede” protiv „neposredne” pretnje neprijateljske Rusije. Karlton-Smit je rekao: „Pogrešna percepcija da ne postoji neposredna ili egzistencijalna pretnja Ujedinjenom Kraljevstvu – pa čak i da postoji, mogla bi da se javi samo na duže vreme – je pogrešno, zajedno sa pogrešnim uverenjem da su konvencionalni hardver i masa irelevantni u suprotstavljanju ruskoj subverziji..." U intervjuu za Dejli telegraf u novembru 2018. godine, Karlton-Smit je rekao da „Rusija danas neosporno predstavlja daleko veću pretnju našoj nacionalnoj bezbednosti od pretnji islamskih ekstremista kao što su Al-Kaida i ISIL. Ne možemo biti samozadovoljni zbog pretnje koju Rusija predstavlja ili je ostaviti neospornom.“

Nemački mediji su 2020. izvestili da su članovi nemačke krajnje desničarske ekstremističke Nacionalne demokratske partije (NPD) i partije Treći put pohađali vojnu obuku u Ruskoj Federaciji.

Ubistva i otmice Rusije

U izveštaju istrage se navodi da su operaciju FSB za ubistvo Litvinjenka verovatno odobrili Nikolaj Patrušev (levo) i Vladimir Putin

Aleksandar Litvinjenko, koji je prebegao iz FSB -a i postao britanski državljanin, umro je od trovanja radioaktivnim polonijumom-210 u Engleskoj u novembru 2006. Odnosi između Velike Britanije i Rusije zahlađeni su nakon što je britanska istraga ubistva pokazala da iza njegovog trovanja stoji ruska Federalna zaštitna služba. Istraga o trovanju otkrila je tragove radioaktivnog polonijuma koje su atentatori ostavili na više mesta dok su putovali širom Evrope, uključujući Hamburg u Nemačkoj.

U septembru 2014, FSB je prešao u Estoniju i oteo Estona Kohvera, službenika estonske službe unutrašnje bezbednosti. Brajan Vitmor sa Radija Slobodna Evropa izjavio je da ovaj slučaj „ilustruje kampanju Kremlja da zastraši svoje susede, prezire globalna pravila i norme i testira odbranu i odgovore NATO-a“.

Između 2015. i 2017. godine, oficiri Denis Sergejev, Aleksej Kalinjin i Mihail Opriško, svi iz jedinice GRU 29155, često su putovali u Španiju, navodno u vezi sa predstojećim referendumom o nezavisnosti Katalonije 2017 . Ista grupa je takođe povezana sa neuspelim pokušajem ubistva trgovca oružjem Emijanom Gebrevom u Bugarskoj 2015. i mešanjem u referendum o Bregzitu 2016.

Dana 4. marta 2018, Sergej Skripal, bivši ruski vojni obaveštajac koji je delovao kao dvostruki agent obaveštajnih službi Ujedinjenog Kraljevstva 1990-ih i ranih 2000-ih, i njegova ćerka Julija otrovani su nervnim agensom Novičok u Solsberiju u Engleskoj . Britanska premijerka Tereza Mej zatražila je rusko objašnjenje do kraja 13. marta 2018. Ona je rekla da će Vlada Velike Britanije „detaljno razmotriti odgovor ruske države“ i da će u slučaju da ne bude kredibilnog odgovora, vlada „zaključiti da ova akcija predstavlja nezakonitu upotrebu sile od strane ruske države protiv Ujedinjeno Kraljevstvo“ i usledile bi mere.

U Nemačkoj je 2019. godine uhapšen ruski operativac nakon što je ubio čečenskog izbeglicu Zelimkana Kangošvilija. Kao odgovor Nemačka je proterala dvojicu ruskih diplomata.

Rusija naoružava migraciju

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Putin na Međunarodnoj konferenciji o Libiji 19.01.2020.

U januaru 2016, nekoliko finskih vlasti sumnjalo je da Rusi pomažu tražiocima azila da uđu u Finsku, a Ile, nacionalna javna radiodifuzna kompanija, izvestila je da je ruska granična straža priznala umešanost Federalne službe bezbednosti u organizovanje saobraćaja, dajući prioritet porodice sa malom decom. U martu je general NATO-a Filip Bridlav izjavio: „Zajedno, Rusija i Asadov režim namerno oružuju migraciju u pokušaju da preplave evropske strukture i slome evropsku odlučnost“. Ruski državni kanal emitovao je priču, koju je na konferenciji za novinare podržao Sergej Lavrov, da su migranti u Berlinu silovali 13-godišnju nemačko-rusku devojčicu koja je nakratko nestala i da su nemački zvaničnici to zataškavali. Priča je bila u suprotnosti sa istragom berlinske policije koja je utvrdila da devojka nije oteta ili silovana. Nemački ministar spoljnih poslova je sugerisao da Rusija koristi slučaj „za političku propagandu i da podstakne i utiče na ono što je već teška debata o migracijama unutar Nemačke“.

U Bugarskoj, jedan broj ruskih državljana (naročito Igor Zorin i Jevgenij Ščegolihin) uključen je u saradnju sa ekstremno desničarskim i antiimigrantskim pokretima, na primer organizovanje paravojnih obuka za „dobrovoljne granične patrole“.

Sabotaža

U aprilu 2015. godine, ruska mornarica je prekinula polaganje kablova NordBalt u ekskluzivnoj ekonomskoj zoni Litvanije.

U aprilu 2021. Češka je proterala 18 ruskih obaveštajnih operativaca koji su radili pod diplomatskim zaštitom nakon što je policijska istraga povezala dvojicu oficira GRU ( Aleksandar Miškin i Anatolij Čepigu ) sa eksplozijama u skladištu municije u Vrbetice 2014 .

Posle napada na nemačku železnicu u oktobru 2022, političar Zelenih Anton Hofrajter rekao je medijskoj grupi FUNKE da ga je ta sabotaža podsetila na prekid gasovoda Severni tok gde „trag vodi do Kremlja“. „Možda su i jedni i drugi bili upozoravajući udarci jer podržavamo Ukrajinu“, dodao je Hofreiter. U međuvremenu, nemačka policija je saopštila da nema znakova bilo kakve umešanosti strane države.

Propaganda

Mediji i političke organizacije koje finansira ruska vlada prvenstveno su ciljale na krajnje desničarske krugove u Evropi, pokušavajući da stvore imidž Rusije kao poslednjeg branioca tradicionalnih, konzervativnih i hrišćanskih vrednosti:

Putin je, u svom godišnjem obraćanju krajem 2013, kada je pred Olimpijske igre u Sočiju branio diskriminativni „zakon o anti-gej propagandi” od međunarodnih kritika, Rusiju praktično stavio u ulogu globalnog „moralnog kompasa” konzervativizma. Putin je rekao da zabranu „propagande netradicionalnih odnosa“ ne treba smatrati diskriminatornom, već samo o jačanju tradicionalnih porodičnih vrednosti, što je garancija veličine Rusije. On je takođe umanjio značaj zapadnog pristupa „takozvane tolerancije — bez roda i plodnosti“, i rekao da je „uništenje tradicionalnih vrednosti sa vrha“ na Zapadu „inherentno nedemokratsko jer je zasnovano na apstraktnim idejama i protivno je volji većine ljudi

Ruski i proruski mediji i organizacije proizveli su lažne priče i iskrivili stvarne događaje. Jedna od najčešće rasprostranjenih lažnih priča bila je ona o 13-godišnjoj Lizi F. U martu 2017. ruski TV tim je navodno platio švedskim tinejdžerima da prirede scenu antivladinih protesta u Rinkebiju . Obim ove kampanje doveo je do toga da su brojne zemlje EU preduzele pojedinačne akcije. Češka je napomenula da je Rusija postavila oko 40 sajtova na češkom jeziku koji objavljuju teorije zavere i lažne izveštaje. Prema rečima državnog sekretara za evropske poslove, „Ključni cilj ruske propagande u Češkoj je da poseje sumnju u umove ljudi da je demokratija najbolji sistem za organizovanje zemlje, da se izgradi negativna slika o Evropskoj uniji i NATO, i [da] obeshrabre ljude od učešća u demokratskim procesima“. Analitičar litvanskih oružanih snaga je izjavio: „Imamo prilično ogromnu i dugotrajnu kampanju dezinformacija protiv našeg društva“. Litvanija je zabranila ruske kanale na tri meseca; Ministar spoljnih poslova Linas Linkevičijus je izjavio: „Laž nije alternativna tačka gledišta“. Šef finskog vladinog odeljenja za komunikaciju Marku Mantila rekao je da ruska propaganda pokušava da stvori sumnje protiv finskih lidera, Evropske unije i NATO-a. On je izjavio: „Postoji sistematska kampanja laganja... Nije u pitanju loše novinarstvo, verujem da se kontroliše iz centra.“

Evropska unija je preduzela niz koraka na različitim nivoima kako bi se suprotstavila neprijateljskoj propagandi i dezinformacijama. Akcioni plan EU protiv dezinformacija iz 2018. eksplicitno pominje Rusiju kao glavni izvor pretnje, a East StratCom Task Force je telo EU koje od 2015. radi na snimanju, proveravanju činjenica i razotkrivanju neprijateljskih dezinformacija. Savet EU takođe vodi radnu grupu Saveta za dezinformacije (ERCHT) posvećenu analizi i planiranju odgovora na dezinformacije. Brojne zemlje istočne i centralne Evrope vode sopstvene obaveštajne institucije otvorenog koda čiji je cilj da analiziraju događaje i uticaj Rusije. Među njima su Centar za poljsko-ruski dijalog i razumevanje (CPRDIP), Estonski centar istočnog partnerstva ili Poljski centar za istočnjačke studije (OSV).

U novembru 2016. godine, Evropski parlament je doneo rezoluciju protiv propagande. EU Disinformation Reviev je izvor vesti koji analizira i razotkriva najznačajnije lažne priče koje se distribuiraju u ruskim medijima. Evropska komisija je 2018. godine pokrenula novi Akcioni plan za suzbijanje „dezinformacija koje podstiču mržnju, podele i nepoverenje u demokratiju“, kao i mešanja u izbore, „sa dokazima koji ukazuju na Rusiju kao primarni izvor ovih kampanja“.

U junu 2021, ruska reklamna firma Fazze pokušala je da regrutuje brojne YouTube i Instagram influensere za plaćene postove u kojima se šire lažne tvrdnje o nekoliko vakcina protiv KOVIDa-19 koje proizvode evropske kompanije.

U 2022. godini Specijalni komitet Evropskog parlamenta za strano mešanje u sve demokratske procese u Evropskoj uniji, uključujući dezinformaciju (INGE), nacrt „Izveštaja o stranom mešanju u sve demokratske procese u Evropskoj uniji, uključujući dezinformacije“ osudio je aktivnosti RT (Russia Todai), Sputnjik i brojne druge ruske agencije:

Napori Kremlja da instrumentalizuje manjine u državama članicama EU sprovođenjem takozvane politike sunarodnika, posebno u baltičkim državama i zemljama istočnog susedstva, kao deo geopolitičke strategije Putinovog režima, čiji je cilj da podeli društva u EU, pored implementacija koncepta 'ruskog sveta', čiji je cilj opravdanje ekspanzionističkih akcija režima; napominje da su mnoge ruske „privatne fondacije“, „privatna preduzeća“, „medijske organizacije“ i „nevladine organizacije“ ili u državnom vlasništvu ili imaju skrivene veze sa ruskom državom; naglašava da je od najveće važnosti kada se ulazi u dijalog s ruskim civilnim društvom napraviti razliku između onih organizacija koje se drže podalje od uticaja ruske vlade i onih koje su povezane sa Kremljom; podsjeća da postoje i dokazi o ruskom mešanju i manipulaciji u mnogim drugim zapadnim liberalnim demokratijama, kao i o aktivnoj podršci ekstremističkim snagama i radikalno nastrojenim subjektima kako bi se promovirala destabilizacija Unije; napominje da Kremlj široko koristi kulturu, uključujući popularnu muziku, audiovizuelni sadržaj i literaturu, kao deo svog dezinformacionog ekosistema; žali zbog pokušaja Rusije da ne prizna u potpunosti istoriju sovjetskih zločina i umesto toga uvede novi ruski narativ;

— Izveštaj Evropskog parlamenta

Sporovi i značajni događaji

Rusko protivljenje invaziji na Irak

Rusija se oštro protivila invaziji na Irak 2003. koju su predvodile SAD. Neke zemlje članice EU, uključujući Poljsku i Ujedinjeno Kraljevstvo, pristale su da se pridruže Sjedinjenim Državama u „ koaliciji voljnih “. Ministri spoljnih poslova Rusije, Francuske i Nemačke dali su zajedničku izjavu da „neće dozvoliti“ usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti UN kojom se odobrava rat protiv Iraka.

Meso iz Poljske

Rusija je 2007. godine uvela zabranu poljskog izvoza mesa (zbog navoda o niskom kvalitetu i nesigurnom mesu izvezenom iz zemlje ), što je dovelo do toga da je Poljska stavila veto na predložene paktove EU-Rusija u vezi sa pitanjima kao što su energija i migracije; naftna blokada Litvanije ; i zabrinutosti Letonije i Poljske u vezi sa gasovodom Severni tok 1 . Kasnije je poljsko meso dozvoljeno za izvoz u Rusiju.

Gasni sporovi

S leva na desno: predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, predsednik Rusije Dmitrij Medvedev i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo 2010.

Gasni spor između Rusije i Ukrajine iz 2009. godine narušio je reputaciju Rusije kao dobavljača gasa. Nakon toga, 23. marta 2009. godine postignut je sporazum između Ukrajine i EU o nadogradnji ukrajinskih gasovoda. Prema rečima ruskog ministra energetike Sergeja Šmatka, činilo se da se čini da je plan da se Ukrajina pravno približi Evropskoj uniji i da bi mogao naštetiti interesima Moskve. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova nazvalo je sporazum „neprijateljskim činom“ (26. marta 2009). Profesorka Irina Busigina iz Moskovskog državnog instituta za spoljne poslove rekla je da Rusija ima bolje odnose sa pojedinim liderima nekih zemalja EU nego sa EU u celini jer EU nema izglede za zajedničku spoljnu politiku.

U septembru 2012. Evropska komisija (EK) je otvorila antimonopolsku istragu u vezi sa Gaspromovim ugovorima u centralnoj i istočnoj Evropi. Rusija je odgovorila tako što je takođe u septembru 2012. donela zakone koji ometaju strane istrage. Najsiromašnije članice EU su 2013. obično plaćale najviše cene gasa iz Gasproma.

Istraga komisije je odložena zbog ruske vojne intervencije u Ukrajini. U aprilu 2015. EK je optužila Gasprom za nepravedne cene i ograničavanje konkurencije. Evropska komesarka za konkurenciju Margrete Vestager izjavila je da „Sve kompanije koje posluju na evropskom tržištu – bez obzira da li su evropske ili ne – moraju da igraju po našim pravilima EU. Zabrinut sam što Gasprom krši antimonopolska pravila EU zloupotrebom svog dominantnog položaja na tržištima gasa EU.“ Gasprom je saopštio da je „van nadležnosti EU“ i opisao se kao „kompaniju koja u skladu sa ruskim zakonodavstvom obavlja funkcije od javnog interesa i ima status strateškog subjekta pod kontrolom države“. Predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte rekla je da Kremlj koristi Gasprom kao „oruđe političke i ekonomske ucene u Evropi“.

U oktobru 2016, general Leonid Ivašov je na ruskom Prvom kanalu objasnio da je angažovanje Rusije u građanskom ratu u Siriji ključno za sprečavanje izgradnje gasovoda ugljovodonika od Bliskog istoka do Evrope, što bi bilo katastrofalno za Gasprom, a zauzvrat i za budžet Rusija .

Tenzije oko sporazuma o pridruživanju

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i ruski predsednik Putin u julu 2017.

Uoči samita EU u Viljnusu 2013. između EU i njenih istočnih suseda došlo je do onoga što je The Economist nazvao „sirovim geopolitičkom nadmetanjem“ kakvo nije viđeno u Evropi od kraja Hladnog rata, dok je Rusija pokušavala da ubedi zemlje u svom „ bliskom inostranstvu “. „da se pridruži njenoj novoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji, a ne da potpiše sporazume o pridruživanju sa EU. Ruska vlada pod predsednikom Putinom uspela je da ubedi Jermeniju (u septembru) i Ukrajinu (u novembru) da zaustave razgovore sa EU i umesto toga započnu pregovore sa Rusijom. Ipak, samit EU je nastavljen, a Moldavija i Gruzija su krenule ka sporazumima sa EU uprkos protivljenju Rusije. Široko rasprostranjeni protesti u Ukrajini doveli su do toga da je tadašnji predsednik Viktor Janukovič otišao iz Ukrajine u Rusiju u februaru 2014. Rusija je potom započela vojnu intervenciju u Ukrajini . Evropska unija je osudila ovu akciju kao invaziju i uvela zabranu izdavanja viza i zamrzavanje imovine nekim ruskim zvaničnicima. Savet Evropske unije je naveo da „rusko kršenje međunarodnog prava i destabilizacija Ukrajine osporavaju evropski bezbednosni poredak u njegovoj srži“.

Rusija smatra neke od zemalja koje su se prijavile za ulazak u EU ili NATO nakon pada gvozdene zavese kao deo svoje sfere uticaja . Ona je kritikovala njihovo priznanje i često govorila da NATO „približava svoju infrastrukturu ruskoj granici“. Širenje NATO-a na baltičke države Litvanije, Letonije i Estonije, kao i predloženo uzdizanje Gruzije i Ukrajine su među glavnim zahtevima Rusije da NATO zadire u njenu sferu uticaja. Zamenik generalnog sekretara NATO- a Aleksandar Veršbou odgovorio je da glavna vojna infrastruktura NATO-a u istočnoj Evropi nije ništa bliže ruskoj granici nego od kraja Hladnog rata i da sama Rusija održava veliko vojno prisustvo u susednim zemljama.

Sankcije zbog Ukrajine

  Rusija

  zemlje na ruskom "spisku neprijateljskih zemalja", zemlje na listi su uvele sankcije Rusiji.

EU uvodi sankcije Rusiji zbog Ukrajine

Aneksija Krima od strane Ruske Federacije 2014. donela je 17. marta 2014. sankcije Saveta Evropske unije Ruskoj Federaciji . Vojnom intervencijom u Donbasu, a sada ruskom invazijom na Ukrajinu 2022. godine, oni su postali još oštriji. Rezultati su bili predmet mnogih akademskih debata, i mnogih parlamentarnih izveštaja.

Tokom perioda kada je bio na snazi sporazum iz Minska, sankcije EU su takođe uključivale zabrane izdavanja viza i zamrzavanje imovine više od 150 pojedinaca i više od 40 subjekata uključenih u ove operacije. Sankcije EU su kontinuirano produžavane sa sve većom oštrinom i na snazi su od 2023.

U maju 2020. predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel odgovorili su na pozive Rusije za ublažavanje sankcija kako bi se olakšao odgovor na COVID-19, objašnjavajući da su sankcije EU „namerno usko uokvirene kako bi se ograničili rizici neželjenih posledica ili štete po širu populaciju“ i nijedna od njih ne sprečava „izvoz hrane ili lekova, vakcina ili medicinske opreme“. Kako prvobitne razloge za sankcionisanje Rusija nije otklonila, sankcije su produžene za još godinu dana.

  Rusija

  Ukrajina

  Zemlje koje šalju smrtonosnu vojnu opremu Ukrajini

  Zemlje koje šalju nesmrtonosnu vojnu opremu Ukrajini

„Personalizovane sankcije“ nametnute pojedincima kao što su ruski funkcioneri i oligarsi su se proširile od njihovog početka 2014. Sledeća nepotpuna lista daje detaljan opis vrste i širine sankcija, kao i konkretnih događaja u vezi:

• 17.03.2014 Pokrenute sankcije
• 22.07.2015 Savet Evropske unije preduzima mere posle obaranja leta MH17
• 02.03.2022 Zabrana SVIFT koda za sedam ruskih banaka
• 02.03.2022 obustava emitovanja programa Russia Todai i Sputnjika
• 03.03.2022. Zloupotreba ukrajinskih državnih fondova: EU produžava restriktivne mere
• 09.03.2022 EU dogovorila nove mere za Belorusiju i Rusiju
• 13.04.2022 EU uvodi izuzetke od restriktivnih mera za olakšavanje humanitarnih aktivnosti
• 21.07.2022 Paket sankcija „Održavanje i usklađivanje” kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 20.10.2022 EU sankcionisala tri lica i jedan entitet zbog upotrebe iranskih dronova u ruskoj agresiji
• 23.11.2022 Evropski parlament proglasio Rusiju državom sponzorom terorizma
• 28.11.2022. EU dodaje kršenje sankcija na listu zločina EU
• 04.02.2023 EU dogovorila nivo ograničenja cena ruskih naftnih derivata

U martu 2022. godine, EU je pokrenula „Radnu grupu za zamrzavanje i oduzimanje“ pod komesarom za pravosuđe Didijeom Rejndersom, kako bi Ukrajini isplatila sredstva koja su ruski oligarsi ostavili u kasama njenih banaka. Takođe, u martu je uspostavljena Radna grupa ruskih elita, opunomoćenika i oligarha između EU, zemalja G7 i Australije.

Prema vremenskom okviru EU restriktivnih mera protiv Rusije u vezi sa ruskom invazijom na Ukrajinu 2022. godine, EU je uvela 10 paketa sankcija kao odgovor od uoči invazije. Sledeći vremenski okvir „paketa sankcija“ pokazuje da se one kontinuirano produžavaju, povećavaju težinu i da su na snazi od 2023.

• 23.02.2022 Prvi paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 25.02.2022 Drugi paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 02.03.2022 Treći paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 15.03.2022 Četvrti paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 08.04.2022. Peti paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 03.06.2022 Šesti paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 21.07.2022 Sedmi paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 06.10.2022 Osmi paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 16.12.2022 9. paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu
• 15.02.2023 10. paket sankcija kao odgovor na invaziju Rusije na Ukrajinu

Rusija uvodi sankcije EU u znak odmazde

Rusija je uvela sopstveni set kontrasankcija EU od kada je počelo pogoršanje odnosa. Ruski embargo na uvoz hrane iz EU, prvobitno kao odgovor na sankcije EU, na snazi je od 6. avgusta 2014.

Krajem maja 2015. Rusija je zabranila 89 Evropljana.

Nalog MKS za hapšenje Putina

Međunarodni krivični sud je 17. marta 2023. izdao nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina zajedno sa Marijom Lvovom-Belovom, ruskom komesarkom za prava dece, pošto su optuženi za nezakonitu deportaciju i transfer dece tokom ruske invazije na Ukrajinu . Svih 27 država članica Evropske unije su među 123 potpisnice Rimskog statuta . Svaka država članica EU dužna je da privede i prebaci Putina i Lvovu-Belovu ako neko od njih kroči na njihovu teritoriju.