Čedomilj Mijatović

Čedomilj Mijatović (Beograd, 5/17. oktobar 1842 — London, 14. maj 1932) bio je srpski ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata. Mijatović jedan od najznačajnijih liberala u srpskoj političkoj istoriji. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, dva puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviši crkveni položaj i predsednik Srpske kraljevske akademije. Mijatović je potpisnik Tajne konvencije. Za vreme njegovog ministrovanja uveden je metarski sistem i usvojen dinar po uzoru na srednjovekovnu valutu. Jedan od najzaslužnijih ljudi u osnivanju Srpske centralne banke. On je uspostavio diplomatske odnose sa SAD i Ujedinjenim Kraljevstvom.

Čedomilj Mijatović
Fotografija Čedomilja Mijatovića, pre 1917.
Lični podaci
Datum rođenja	(1842-10-17)17. oktobar 1842.
Mesto rođenja	Beograd, Kneževina Srbija
Datum smrti	14. maj 1932.(1932-05-14) (89 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Potpis

Biografija

Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa, latinskog i istorije u Kragujevcu i prvoj beogradskoj gimnaziji Beogradu, do smrti 1853. godine. Kragujevac je napustio zbog tada izražene netrpeljivosti prema prečanskim Srbima. Važio je za jednoj od najboljih stručnjaka za latinski jezik među Srbima u Ugarskoj. Mijatovićeva majka Rakila Kristina bila je iz Velikog Bečkereka. Ona je bila praunuka Gavrila Ilića kome je dodeljen plemićki status od Marije Terezije za iskazanu hrabrost prilikom austrijske opsade Beograda. Gavrilo se oženio jednom devojkom iz Andaluzije po kojoj je ime dobila Mijatovićeva majka. Kasnije je Mijatović navodio da i dalje ima u posedu originalnu povelju o plemstvu, koje je bilo naslednog tipa. Otac mu je preminuo kada je imao 10 godina i majka se preudala za inspektora Vasilija Berara. O očuhu je Mijatović pisao da je bio dobar čovek. Većinu svojih kvaliteta Mijatoviće je pripisivao nasleđe sa majčine strane, sa izuzetkom ljubavi prema knjizi koju mu je preneo otac.

Završio je Licej 1862. godine. Imao je stipendiju tokom studija na Liceju. Tada je pisao članke i objavio je svoje prvi književni rad. Tokom studija na Liceju, Josif Pančić ga je pozvao na razgovor i uputio da napusti prirodne nauke i okrene studijama psihologije i književnom stvaralaštvu. Pre odlaska na studije u inostranstvo, uzeo je učešća u otporu turskom bombardovanju stavljanjem barikada, prevodio je tekstove rasprava iz britanskog parlament po zahtevu kneza Mihaila, zajedno sa svojim drugom Stojanom Novakovićem. Tada je postao obrenovićevac. Zatim je proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Loton.

Od 1865. do 1869. je predavao političku ekonomiju (prvo kao suplent, pa od 1866. godine redovni profesor) na Velikoj školi. Potom se zaposlio u državnoj upravi, na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament) i načelnik u Ministarstvu finansija. Bio je blizak Jovanu Ristiću i liberalima.

Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima, posle kojeg ga je vlada, u kojoj je Jovan Ristić bio predsednik, penzionisala 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio je intendant Ibarske vojske i odlikovan.

Potpisnici Bukureškog mira

Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima je osnovao Naprednu stranku kojoj je knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine u kojoj je Mijatović izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila modernizacija Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović je u te tri godine postavio temelje modernizacije tadašnje Srbije time što je organizovao sledeće važne poslove: sklapanje trgovinskih ugovora, izgradnja prvih železnica, pomoć knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvođenje novih posrednih poreza, uzimanje zajmova u inostranstvu i osnivanje Narodne banke.

Mijatović je pozvao SAD da imenuju poslanika u Srbiju. Kroz nekoliko dana je ispregovaran ugovor, sa kojim se usaglasio knez Milan i kasnije zvanični Vašington. Trgvoinski ugovor i konsularnu konvenciju između Srbije i SAD potpisali su u Beogradu 2/14. oktobra 18881. Judžin Skajler, prvi američki poslanik u Srbiji, i Čedomilj Mijatović.

Po padu vlade krajem 1883. postao je član Državnog saveta i poslanik. Posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Ponovo je postao ministar finansija u periodu 1886-1887. godine, a u periodu 1888-1889. godine ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.

U Mijatovićevom životu prelomna su 1888. i 1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom - odvela ga je, praktično zauvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.

Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je bio ambasador, uglavnom u Londonu. Bio je član Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića su definitivno penzionisali. Ipak, pokušavao je da pomogne srpskoj vladi kod britanske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku. On je decembra 1918. godine u Londonu, upravnik tamošnje kancelarije Kraljevske-Srpske povlašćene trgovačke agencije. Umro je u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.

Bio je prijatelj sa naučnikom i filozofom Branislavom Petronijevićem.

Tokom i decenijama nakon života bio je jedan od retkih Srba uključenih u engleska izdanja Ko je ko? i srodnih rečnika ili leksikona.

Pri kraju života bio je zaboravljen u zemlji.

Slobodan Jovanović je objavio članak Čedomilj Mijatović kao političar, za koji se smatra da je najodmereniji prikaz njegovog političkog rada.

Mijatovićeva politička orijentacija i religioznost

Kao političar, bio je pragmatičar. Zalagao se za oslonac na Austrougarsku, verujući da je to najbolji put za opšti napredak Srbije i ispunjenje nacionalnih ciljeva. Nije bio oduševljen ni Austrougarskom ni Rusijom i nastojao je da pragmatično vodi srpsku politiku, u skladu sa interesima zemlje.

Mijatović je bio duboko religiozan čovek, pravoslavni hrišćanin. Pošto je sveštenike Srpske pravoslavne crkve smatrao nedoučenim, jer je smatrao da ne znaju odgovore na osnovna pitanja, prevodio je engleske religiozne tekstove kako bi Srbima približio veru, birajući one autore koji su bili prihvaćeni i u pravoslavnom svetu. Verovao je i u spiritizam i pisao o njemu, verovao je Kremanskom proročanstvu i nagoveštavao tragičan kraj samom kralju Aleksandru Obrenoviću; ipak, ova „vera“ je upitna, jer su kasnija istraživanja pokazala da je zapravo Mijatović, zajedno sa Perom Todorovićem, izmislio čitavo Kremansko proročanstvo radi opravdavanja razvoda kralja Milana od kraljice Natalije.

Više puta je pominjan kao kandidat za visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Tako su mu 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić ponudili mesto arhiepiskopa u Skoplju, nagoveštavajući mogućnost da postane i patrijarh onda kada Srbija dobije patrijaršiju. U prvi mah se zagrejao, pomišljajući šta jedan čovek modernih pogleda može da učini, ali je ubrzo odustao zato što je shvatio da ne treba da postane visoki jerarh čovek koji ne veruje u sve dogme pravoslavne crkve.

Istoričar i književnik

Mijatović, oko 1907.

Kao istoričar bio je u svoje vreme vrlo cenjen. Prve članke o staroj srpskoj trgovini objavljivao je još kao đak u časopisu "Vili". Pišući brojna dela iz političke i ekonomske istorije, Mijatović je krenuo neispitanim stazama: dok su se ostali istoričari njegovog vremena bavili klasičnim srpskim srednjim vekom, on je prvi u Srbiji pisao o Despotovini, o poznom vizantijskom carstvu, o starijoj ekonomskoj istoriji srpskog naroda (napisao je članak "Finansije srpskog kraljevstva" za Glasnik Srpskog Učenog Društva 25) i o srpskom XVI i XVII veku. Kasnije, sa pobedom kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji, pao je u nemilost kao pozni romantičar.

Tako je Vladimir Ćorović smatrao da je Mijatović sentimentalni romantičar koji ne vrši potrebnu kritiku izvora i koga često mašta ponese da učini generalizacije za koje nema dovoljno argumenata. Ostalo je pitanje da li je, pre potpunijeg objavljivanja izvora za stariju srpsku istoriju, Mijatović mogao da piše kao kasniji istoričari. Starije istoričare treba porediti sa njihovim prethodnicima i savremenicima, a ne sa mlađim naraštajima, što bi Mijatoviću donelo zaslužena priznanja za unapređenje istoriografije u Srba. Verovatno je u pravu Radovan Samardžić kada Ćorovićevu kritiku smatra nepravednom i tvrdi da je Mijatović ostao neostvareni velikan srpske istoriografije, koji je imao više i vrlina i mana. Najbolje delo mu je knjiga o Đurđu Brankoviću (Despot Đurađ Branković, 1880), koja se i danas koristi u ozbiljnim raspravama o tome vremenu. Treba pomenuti još dve knjige pisane na engleskom jeziku: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (1906) i sopstvene memoare The Memoirs of a Balkan Diplomatist (1917) koji su 2008. prevedeni i objavljeni na srpskom jeziku pod naslovom „Uspomene balkanskog diplomate“.

I kao književnik bio je u svoje vreme cenjen i popularan. Pisao je uglavnom istorijske novele sa prosvetiteljskom i patriotskom notom. Još kao student napisao je četiri novele, od kojih je najpoznatija Zeka kapetan, 1862. Među kasnijima najznatnije su Ikonija vezirova majka, 1891, i Kraljičina Anđelija, 1928. Zanimljiv je i putopis Carigradske slike i prilike, 1901.

Kao književnik prošao je još gore nego kao istoričar u retrospektivnoj proceni. Dok je još tokom 1890-tih godina bilo pozitivnih kritika i Akademijinih nagrada, novo pokoljenje književnih kritičara s početka XX veka nije imalo ni razumevanja, ni milosti prema Mijatoviću. Skerlić i drugi mlađi kritičari doživljavali su kao javljanje duha iz davnih vremena (Skerlić: Mijatović je “mučio i sebe i nas sastavljajući prašnjave, arheološke i muzejske priče”). Slobodan Jovanović mu je odao priznanje za dobar stil (“Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika”), ali je zamerio neuverljivost likova i preterivanja sa fantazijom i osećajnošću za koje je smatrao da idu do prenemaganja. Pavle Popović nije kod Mijatovića cenio ni stil (“ko još danas tako piše?”) i savetovao mu je da se bavi istoriografijom ili prevodilaštvom, tvrdeći da bi trebalo da bude koristan tamo gde može, umesto što se “zabavlja” u književnosti. Zameran mu je davno prevaziđeni romantizam.

Danas se Mijatovićevo delo ne može naći u standardnim pregledima srpske književnosti. Ima, ipak, i drugačijih glasova (Predrag Protić), koji ga delimično rehabilituju i nalaze određene vrednosti u njegovom delu.

Kao pripadnik prvih, malobrojnih generacija srpske inteligencije, Čedomilj Mijatović je osećao odgovornost prema sopstvenoj zemlji i trudio se da doprinese prosvetljavanju najvećim delom nepismenog i neobrazovanog srpskog naroda. Ta prosvetiteljska crta navela ga je da piše istorijske studije i romane koji će, verovao je, podstaći interes za prošlost i razbuditi patriotizam naroda, čiji je duh, kako je smatrao, zamro. U svojim pismima iz Londona Mijatovića podučava srpsku omladinu kako da uspe u životu – poštenjem, radom, štedljivošću – onim klasičnim vrlinama koje su, kako je smatrao, odavno zaboravljene (O uslovima uspeha, 1892). Prevodio je sa stranih jezika, a poseban uticaj na srpsku intelektualnu publiku imala je knjiga Henrija Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj iz 1871. godine u Mijatovićevom prevodu.

Bio je prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.

Akademik Sima Ćirković pisao je da Mijatović pripada kritičkoj školi srpske istoriografije, sa tim da nije bio kritičan koliko Ilarion Ruvarac ili Stojan Novaković.

Ekonomista

Pojedini kritičari su nepovoljno ocenjivali Mijatovićevo književno i istorijsko delo. Ocene Mijatovićevog doprinosa ekonomskoj nauci su pozitivnije, izuzev jednog razdoblja (1945—1989) nepopularnosti liberalnih doktrina, sve do onih koje Mijatovića svrstavaju u najbolje srpske ekonomiste. Najznačajniji konkretan doprinos Mijatovića je u tome što je uveo Srbiju na evropsko novčano tržište; postavio temelje mnogih korisnih institucija, među kojima su narodna banka, železnica, berza, dinarski i metrički sistem i akcionarska društva; zajedno sa prijateljima sproveo je, kako kaže Dragiša Stanojević, Srbiju u kapitalizam u vremenu u kome su mnogi pokušavali da je skrenu u patrijarhalni, agrarni socijalizam.

Na načelnom, teorijskom nivou Mijatović je bio liberal, jedan od retkih pravih liberala među viđenijim srpskim ekonomistima i društvenim misliocima uopšte. Glavno Mijatovićevo ekonomsko delo je Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji, 1869. Za osnovne uslove najpotpunijeg ekonomskog napretka naveo je samo dve stvari: pravo slobodne ličnosti i pravo sopstvenosti. Ova dva prava daju najbolje motive za poslovanje i omogućuju veoma korisnu konkurenciju.

Mijatović u svome liberalizmu nije bio usamljen. Gotovo svi ekonomisti u Srbiji njegove mladosti suštinski pripadaju liberalnom pravcu, kao Kosta Cukić, Vladimir Jovanović, Milovan Janković i Aleksa Spasić. A i državna vlast ne pokazuje intervencionističke namere, makar zato što, pošto se radi o autonomnoj provinciji Osmanskog carstva, nema na raspolaganju sve potrebne instrumente.

Liberalni ekonomisti iz zavisnih država dođu u probleme kada takva država postane nezavisna. Tada se suoče sa zaostalošću i, u najboljoj nameri, počnu da razmišljaju o tome kako bi se ekonomski napredak mogao ubrzati. I ne neočekivano, često potegnu za klasičnim arsenalom zaštitnih carina, industrijskih povlastica, državnih preduzeća, subvencija... Tako je Vladimir Jovanović podlegao iskušenju i založio se za zaštitne carine u vreme kada je Srbija pregovarala o trgovinskom ugovoru sa Austrougarskom. Mijatović je odoleo iskušenjima, iako je bio ministar, i ostao liberalan. Tvrdio je da tadašnji “protekcionski fanatizam” “izaziva samo sažaljenje” i za sebe i vladu rekao da “nismo protekcioniste” i da “ne verujemo da su visoke carine bezuslovno čarobno sredstvo kojim se industrija može da stvori, a još manje da su one čudotvorno sredstvo kojim se osigurava politička nezavisnost”.

Mijatović je bio uveren da preduzeće u državnoj svojini ne može biti jednako efikasno kao kada bi bilo u privatnoj svojini. I zalagao se za privatizaciju, pozivajući se na “narodno-ekonomne razloge, koji ištu da se ona prevedu u ruke privatnim privrednicima”. Smatrao je, prvo, da privatnik poseduje zdrav motiv povećanja kapitala, što država ne može imati, i, drugo, da državni službenici nemaju interesa da se, kao privatni vlasnici, brinu o poslu. “Time je narodno gazdinstvo opet u šteti u toliko u koliko mu izvestan kapital manje donosi no što bi inače moglo”.

Mijatović je verovao da je pogrešno mišljenje “da država treba da sama preduzme najvažnija i najveća preduzeća industrijska”, pošto je mislio da je dobro da se i pri osnivanju novih grana ostavi “privatnoj preduzimljivosti slobodna inicijativa”. Ali, ukoliko država mora ili želi da zadrži neka dobra u svome vlasništvu, Mijatović je sugerisao izdavanje u zakup privatnicima. Tako bi ekonomski rezultati bili bolji, jer bi svaki zakupac radio za svoj račun, pa će “u svom sopstvenom interesu gledati da istera što veći prinos”.

I u politici je Mijatović bio liberal. Naprednu stranku, čiji je Mijatović bio jedan od osnivača, često su opisivali kao vrlo konzervativnu. Postojali su i stavovi da je ona ipak kombinacija liberalnog reformizma i ograničene, konzervativne demokratije. Mijatović se pridružio simpatizerima Videla, prethodnicima Napredne stranke, tražeći garancije da će program biti liberalan. Dobio ih je, kao i mogućnost da u samom Videlu objasni svoju programsku poziciju. Kada je kralj Milan jednom prilikom želeo da stvori konzervativnu vladu, nije računao na Mijatovića, koji se, kako je kralj rekao, “ne bi dao za reakcionarne tendencije”.

Mijatović je bio potpuni romantičar kao književnik, a manji kao istoričar. Kao ekonomista i diplomata nije bio sentimentalan. Više od svega, Mijatović je bio evropejac i modernizator koji je pokušao, i u mnogo čemu uspeo, da razumne evropske institucije uvede u zaostalu Srbiju. Savremenici ga počesto nisu razumeli, a mlađi naraštaji nisu ni znali ko je uveo njima tako prirodne institucije.

Verovatno je da je ne baš pohvalna ocena o Mijatoviću koja je dominirala većim delom XX veka bila, bar jednim delom, rezultat ishoda političkih borbi u Srbiji s kraja XIX veka, tj. da je pobednička radikalska struja bez prevelikog razmišljanja odbacila nasleđe svojih političkih protivnika i prethodnika, a time i tako oskudno srpsko kulturno nasleđe. Sa promenama 1903. godine nije odbačena samo jedna dinastija, već i ceo jedan svet koji je imao svoje vrline i svoje junake, među kojima Čedomilj Mijatović svakako ima svoje mesto.

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

• Orden Belog orla
• Orden Takovskog krsta I reda, za iskazanu hraborst u ratu

Strana odlikovanja

• Orden gvozdene krune (Austrougarska)
• Legija časti (Francuska)
• Orden Oranža i Nasave (Kraljevina Holandija)

Odabrana dela

Ukupna bibliografija radova Mijatovića nikada nije urađena i iznosila bi nekoliko hiljada jedinica, sa brojnim člancima, pamfletima i druigm radovima. Bibliografiju njegovih rasprava i članaka objavio je Jugoslovenski leksikografski zavod. Bibliografija njegovih monografskih dela objavljena je u Srpskoj bibliografiji.

Knjige

• Izvod iz političke ekonomike, Državna štamparija, Beograd, 1867.
• Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji. Po Lorencu Stajnu i drugima, Državna štamparija, Beograd, 1869.
• Kratka nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji. Zs širi čitalački krug napisao Čedomilj Mijatović, Državna štamparija, Beograd, 1869.
• Život i radnji slavni trgovaca i industrijalaca u Evropi i Americi. Sveska I, Štamparija N. Stefanovića i družine, Beograd, 1874.
• O uslovima uspeha. Pisma srpskoj trgovačkoj omladini, Štamparija Sv. Nikoloća, Beograd, 1892.
• Istorija trgovine, Izdanje knjižare D. M. Ćorića Beograd, 1894.
• Despot Đurađ Branković. Gospodar Srbima, Podunavlju i Zetskom primorju. Prva knjiga. Od stupanja Đurđeva na vladu god. 1427. do prvog oslobođenja Srbije od Turaka god. 1444, Čupićeva zadužbina, Beograd, 1880.
• Despot Đurađ Branković. Gospodar Srbima, Podunavlju i Zetskom primorju. Druga knjiga. Od prvog oslobođenja od Turaka god. 1444. do smrti Đurđeve godine 1456, Čupićeva zadužbina, Beograd, 1882.
• Propast janičara 3. juna 1826, Knjižara Sretena Đorđevića Novi Sad, 1899.
• Sv. Jovan Krstitelj preteča Hristov, Izdanje Ignjata Daničića, Beograd, 1902.
• Ikonija vezirova majka, Srpska kraljevska državna štamparija, Beograd, 1891.
• Rajko od Rasine, Državna štamparija, Beograd, 1892.
• Knez Gradoje od Orlova Grada, Srpska manastirska ptamparija, 1899.
• Carigradske slike i prilike, Matica srpskak, Novi Sad, 1901.
• Siromah Marko, Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, Mostar, 1902.
• Kraljičina Anđelija, Geca Kon, Beograd, 1928.
• Kneginja Jela Balšićka. Kći kneza Lazara kosovskog, Izdanje Knjižarnice Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, 1932.
• Constantine, the Last Emperor of the Greeks or the Conquest of Constantinople by the Turks (A.D. 1453), (London: Sampson Low, Marston & Company, 1892); Ancestors of the House of Orange (1892)
• A Royal Tragedy. Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (London: Eveleigh Nash, 1906)
• Servia and the Servians (London: Sir Isaac Pitman & Sons, 1908)
• Sir Donald Mackenzie Wallace, Prince Kropotkin, C. Mijatović, J. D. Bourchier, A Short History of Russia and the Balkan States (London: The Encyclopædia Britannica Company, 1914)
• The Memoirs of a Balkan Diplomatist (London, New York, Toronto and Melbourne: Cassel and Co., 1917).

Prevodi

• Vojnička istorija Beograda, Izdanje knjižare Vel. Baložića, Državna štamparija, Beograd, 1865. (Naslov originala: Storia militare di Belgrado, 1793)
• Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi od Makenzijeve i Irbijeve. Prevedeno po želji kneza Mihaila, Beograd, 1868. (Naslov originala: G. Muir Mackenzie and A. P. Irby, Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe, 1867)
• Istorija civilizacije u Engleskoj od H. T. Bokla, Beograd, 1871. (Naslov originala: Henry Thomas Buckle, History of Civilisation in England)
• Duga u oblaku ili reči utehe za dane žalosti od dr Makdufa, Beograd, 1873. (Naslov originala: The Bow in the Cloud: or, Words of comfort for hours of sorrow. By the author of "Morning and Night Watches")
• Dođi i dobro došao, propovoved Č. H. Spurdžona (Charles Haddon Spurgeon)
• Ne boj se, ustani, zove te! propovoved Č. H. Spurdžona (Charles Haddon Spurgeon)
• Istorija Turske carevine od Stanleja Len-Pula, Niš, 1890. (Stanley Lane-Poole assisted by E. J. W. Gibb and Arhur Gilman, Turkey)
• Putovanje poklonikovo s ovog sveta na onaj drugi u prilici jednog sna od Džona Bunjana (Naslov originala: John Bunyan, The Pilgrim's Progress from this world, to that which is to come, delievered under the similtude of a dream. Wherein is discovered, the manner of his setting out his dangerous journey; and safe arrival at the desired countrey)
• Devid Braun, Komentari k jevanđeljima. Deo prvi: Komentari k jevanđeljima po Mateju i Marku, Štamparija Đorđa Ivkovića, Novi Sad, 1898. (Naslov originala: Robert Jamieson, A. R. Fausset and David Brown, A Commentary, Critical, Experimental, and Practital, on the Old and New Testaments)

Vidi još

• Spisak ministara inostranih poslova Srbije
• Kremansko proročanstvo

Literatura

• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925—1929.
• Marković, Slobodan G. (2006). Grof Čedomilj Mijatović: Viktorijanac među Srbima. Beograd: Pravnik fakultet Univerziteta u Beogradu, Dosije. 

Spoljašnje veze

• Čedomilj Mijatović - i Kosovo i Engleska (RTS, Stevan Kostić, 13. februar 2021)
• Biografija na sajtu SANU
• Čedomilj Mijatović („Glas javnosti“, 14. mart 2005) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2020)
• Čedomilj Mijatović i potraga za blagom Nemanjića - odlomak iz Mijatovićevog romana "Rajko od Rasine"
• Otkupljen portret Mijatovića („Večernje novosti”, 5. februar 2021)