Визни режим Шенгенске зоне

Визни режим Шенгенске зоне представља основну политику Европске уније у погледу захтева за улазак странаца на њену територију. Визни режим дефинисан је „Уредбом 539/2001” Савета Европске уније, односно њеним анексима.

Визни режим Шенгенске зоне тиче се кретања странаца у Шенгенској зони, укључујући Кипар. Визни режим Шенгенске зоне примењују и државе чланице Европског економског простора — Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска. Јединствена зона простире се де факто и на Ватикан, Монако и Сан Марино.

Изузетак у односу на визни режим Шенгенске зоне представљају визне политике држава Заједничког подручја путовања — Ирске и Уједињеног Краљевства као и посебна правила за путовања у Специјалне територије Европске уније.

Одредбе визног режима не примењују се на држављане ЕУ и држављане држава чланица ЕЕП и Швајцарске. На њих се односи „Директива 2004/38” о слободи кретања.

Мапа визне политике

Визни режим Шенгенске зоне

Државе чланице Шенгенске зоне

Друге државе чланице ЕУ које примењују исту визну политику које су у обавези да приступе Шенгенској зони када буду испуниле услове.

Није потребна виза до 90 дана, са одређеним изузецима)

Виза потребна за улазак на територију Шенгенске зоне

Виза потребна и за транзит преко аеродрома у Шенгенској зони

Безвизни режим

Носиоци обичних пасоша следећих држава и територија нису у обавези да прибаве визу за Шенгенску зону за боравак до 90 дана у било којем периоду од 180 дана који подразумева узимање у обзир периода од 180 дана који претходи сваком дану боравка (ако другачије није напоменуто):^[1]