Визни режим Шенгенске зоне

Визни режим Шенгенске зоне представља основну политику Европске уније у погледу захтева за улазак странаца на њену територију. Визни режим дефинисан је „Уредбом 539/2001” Савета Европске уније, односно њеним анексима.

Визни режим Шенгенске зоне тиче се кретања странаца у Шенгенској зони, укључујући Бугарску, Кипар, Румунију и Хрватску. Визни режим Шенгенске зоне примењују и државе чланице Европског економског простора — Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска. Јединствена зона простире се де факто и на Ватикан, Монако и Сан Марино.

Изузетак у односу на визни режим Шенгенске зоне представљају визне политике држава Заједничког подручја путовања — Ирске и Уједињеног Краљевства као и посебна правила за путовања у Специјалне територије Европске уније.

Одредбе визног режима не примењују се на држављане ЕУ и држављане држава чланица ЕЕП и Швајцарске. На њих се односи „Директива 2004/38” о слободи кретања.

Мапа визне политике уреди

Визни режим Шенгенске зоне

Државе чланице Шенгенске зоне

Друге државе чланице ЕУ које примењују исту визну политику које су у обавези да приступе Шенгенској зони када буду испуниле услове.

Државе чланице ЕУ које воде независну визну политику

Није потребна виза до 90 дана, са одређеним изузецима)

Виза потребна за улазак на територију Шенгенске зоне

Виза потребна и за транзит преко аеродрома у Шенгенској зони

Непознато

Безвизни режим уреди

Носиоци обичних пасоша следећих држава и територија нису у обавези да прибаве визу за Шенгенску зону за боравак до 90 дана у било којем периоду од 180 дана који подразумева узимање у обзир периода од 180 дана који претходи сваком дану боравка (ако другачије није напоменуто):^[1]