Портал:Бициклизам/Изабрани чланак
Изабрани чланци
уреди
01. недеља уреди
Друмски бициклизам је најраспрострањенија форма бициклизма и један од популарнијих спортова у јавности. Најпопуларнија бициклистичка трка, Тур де Франс је треће најгледаније спортско такмичење, након Светског првенства у фудбалу и Летњих олимпијских игара. Овај вид бициклизма се одвија пре свега на путевима, асфалтираним или бетонираним површинама. Подразумева рекреативну вожњу, друмски бициклизам као спорт (трке) и примену бицикла за превоз путевима. Друмски бициклисти генерално поштују иста правила и законе као и други возачи који учествују у саобраћају. У контексту примене бицикла за превоз, мисли се на улогу у саобраћају, превоз на посао, разношење поште и новина и разоноду. Постоје разне врсте бицикала које се користе на путевима, од BMX бицикла преко MTB до друмских бицикла. Материјали од којих се праве су најчешће гвожђе, алуминијум, титанијум или угљенична влакна. Широм света најкоришћенији материјал је челик, јер је релативно јефтин, јак и пуно је лакше извршити поправке на бициклу израђеном од овог материјала.
Друмски бициклизам као организовани спорт настао је 1868. Прво Светско првенство одржано је 1893. а друмски бициклизам је део Олимпијских игара од 1896. године. У модерној форми, друмски бициклизам се развио при крају 19. века, највећу популарност имао је у Западној Европи: Француској, Белгији, Шпанији и Италији. Неке од првих европских бициклистичких трка спадају у највеће спортске догађаје. Те прве трке укључују: Лијеж—Бастоњ—Лијеж (покренут 1892), Париз—Рубе (1896), Тур де Франс (1903), Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија (1905), Ђиро д’Италија (1909) и Трка око Фландрије (1913)
Трке у друмском бициклизму могу бити једнодневне (класици) и етапне, које се возе неколика дана. Најдуже и најважније су гранд тур трке, које трају три недеље. Део етапних трка су и хронометри, на којима бициклисти возе посебно и боре се против штоперице. У новијој историји, бициклисти су према својим способностима подељени у неколике групе: конкуренти за генерални пласман (најјачи возачи у тиму), спринтери (који се боре за што више етапних победа или победа на класицима), хронометраши и радници (возачи који раде за тимске лидере са циљем да им помогну у што бољем пласману на тркама. Кровна организација за бициклизам је Светска бициклистичка унија UCI.
02. недеља уреди
Брдски бициклизам је екстремни спорт у коме се бициклом вози преко путева као што су шуме, брда, планине, колски путеви, паркови, пољане, који се једним именом називају „офроуд“ путеви. Сам спорт захтева посебну опрему и бицикле, као и одређена предзнања, искуство и технику за офроуд вожњу. Возити се може било на брдском, било на хибридном бициклу, а заједничка одлика свих брдских бицикала су широке гуме са крампонима, широке и ојачане цеви рама и суспензија на предњој виљушки.
У западним земљама, одакле је стигао код нас, брдски бициклизам је веома популаран спорт, и у њега се доста улаже. Бициклисти се труде и успевају да привуку велики број људи окренутих природи, спорту и здравом телу и духу путем организовања многобројних трки током сезоне, организовањем маратона, ревијалних и рекламних вожњи и трка у добротворне сврхе.
Брдски бициклизам се дели на:
- Крос Кантри (енгл. cross-county - XC)
- олимпијски (XCO)
- од тачке то тачке (XCP)
- хронометарски (XCT)
- маратонски (XCM)
- етапни (XCS)
- штафетни (XCR)
- кријетијумски (XCC)
- Даунхил (енгл. downhill/DH)
- индивидуални (DHI)
- масовни (DHM)
- Фор крос или Дуал Слалом (енгл. Four cross/Dual slalom/4X)
03. недеља уреди
Пара бициклизам је дисциплина бициклизма прилагођена људима који имају неке недостатке. Кровна организација је Светска бициклистичка унија (UCI). Пара бициклизам има седам различитих дисциплина, које укључују друмске и велодромске трке. Најбољи бициклисти такмиче се на Светском првенству, Параолимпијским играма и Светском купу.
Професионални пара бициклизам настао је 1980. и такмичили су се бициклисти са оштећеним видом у пару са бициклистима који немају проблема са видом. Пара бициклизам је укључен у програм Летњих параолимпијских игара 1984. где су се возиле друмске трке за возаче са церебралном парализом. Од 1996. укључене су трке на писти, а учешће је дозвољено бициклистима са разним оштећењима. Ханд бициклизам увршћен је на Летњим параолимпијским играма 2000., као егзибициони догађај.
04. недеља уреди
Цикло крос је једна од бициклистичких дисциплина, сезона у светском купу траје од октобра до фебруара. Стаза трке садржи доста кругова дужине од 2.5 до 3.5 km. Стаза мора да прелази преко траве, земље, асфалта, песка као и да садржи препреке. Препреке возач прелази тако што сиђе са бицикла, прескочи препреке носећи бицикл, затим наставља да вози. Возач у сваком тренутку може да сиђе са бицикла и прегура га преко дела стазе за који мисли да не може да превезе. Препреке могу бити јаки успони, спустови као и непролазни делови стазе (вода, шибље, пањеви). Трке за сениоре трају од 30 минута до сат времена, у зависности од услова стазе на којој се вози. Цикло крос је најпопуларнији у Француској, Белгији и Холандији.
Цикло крос има сличности са брдским бициклизмом, крос кантријем и критеријумским тркама. Бицикла за цикло крос су слична друмским бициклима, лаки су, са кривим ручицама управљача и танким гумама (не дебљим од 35мм), као и друмским погоном. Разлика је у томе што су ови бицикли јачи од друмских, због техинчких потреба и користе се дебље гуме. За ову врсту бициклизма потребна је кондиција, издржљивост као и вештина на бициклу. Током трке постоји бокс у коме се отклањају кварови (дефекти) као нпр. пукнута гума и у коме се може заменити бицикл.
05. недеља уреди
Велодромски бициклизам или бициклизам на писти је врста бициклизма која се одржава на пистама и велодромима, тј. овалним стазама које су обично дугачке 200 m, 250 m или 333,33 m, са два окрета од око 40 °. Трке велодромског бициклизма се одржавају од 1870. а присутне су на свим Олимпијским играма од 1896. године, осим оне одржане у Стокхолму 1912. Трка у конкуренцији жена се појавила 1988. године у категорији спринт. Бицикли су направљени тако да аеродинамичност буде на максимуму. За дуже вожње бицикли су веома слични друмским, док се за спринт трке користе бицикли са вишим седлом а нижим корманом. Центар овог бициклизма је Европа, посебно Белгија, Француска, Немачка и Енглеска, а ван Европе се одржава у Јапану и Аустралији. Од 1993. године одржавају се професионално и аматерско Светско првенство сваке године.
Такмичења у велодримском бициклизму могу се сврстати у две категорије: Спринт трке и трке издржљивости. Возачи обично припадају једној категорији и не такмиче се у другој. Спринт трке генерално имају од 8 до 10 кругова, а главне дисциплине су спринт и тимски спринт. Трке издржљивости су већих дужина, од 12 до 16 кругова, док је индивидуални и екипни хронометар дужине до 200 кругова. Осим ових, у тркама издржљивости најзаступљенији су Мадисон, трка на поене и Скреч трка.
06. недеља уреди
Бицикл је копнено превозно средство на два точка које покреће возач својом снагом помоћу педала. Почео је да се користи у 19. веку у Европи, а до 2003. је произведено билион бицикала, дупло више него аутомобила. Према неким изворима бицикл је конструисао Микеланђело и први бицикл је био без педала. Био је од дрвета и возио се одгуривањем ногама као тротинет. У 19. веку бицикли су били са веома великим предњим точком на коме су биле фиксно монтиране педале. Бицикл је средство транспорта, а популаран је и као средство рекреације.
Први механички бицикл, са два точка конструисан је 1839. Пренос преко зупчаника и ланца на задњи точак се појавио почетком двадесетог века. Није се дуго чекало ни на појаву мењача брзина за бицикле. На првим мењачима ланац се пребацивао ручно и бициклисти су често због тога прљали руке. Одржавање равнотеже на бициклу је знање које се стиче праксом, а потребно је извесно време и умешност. Од 1894. вожња бицикла је у Француској опорезована, а тада је било 203.026 опорезованих возача. И поред тога, број возача бицикла је касније доста растао, јер је ново превозно средство било веома популарно. У Холандији постоји 18 милиона бицикала и око 35.000 km бициклистичких стаза, а бицикл је једно од главних превозних средстава.
07. недеља уреди
Арденски класици (хол. Ardens klassieker) су три бициклистичка класика, која се одржавају у априлу у Арденима у Белгији и Лимбургу, у Холандији: Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Флеш Валон и Амстел голд рејс. Трке су познате по својим успонима и углавном се исти бициклисти такмиче за највеће позиције на сва три класика. Задњих година, сва три Арденска класика се одржавају у недељу дана (обично недеља, среда, недеља).
Арденским класицима се називају два класика из Ардена и један из Холандије. Иако се не вози у Арденима, рута којом се вози Амстел голд рејс улази у територију Белгије, а због сличности у профилима сва три класика и због малог временског размака између њих, сва три припадају групи Арденски класици. Лијеж—Бастоњ—Лијеж је један од пет монументалних бициклистичких класика.
Сва три Арденска класика у истој сезони освојили су Давиде Ребелин 2004. и Филип Жилбер 2011. Само су четворица бициклиста освојили сва три Арденска класика у каријери: Еди Меркс, Бернар Ино, Микеле Бартоли и Данило ди Лука. Традиционално, Арденски класици почињу са Амстел голд рејсом, а завршавају се са Лијеж—Бастоњ—Лијежом, најстаријим од три класика. Сва три су део UCI ворлд тура, а оргиназор је Амаури фондација (ASO).
08. недеља уреди
Монументални класици су најпрестижније, најстарије и најтеже једнодневне бициклистичке трке. Сваки од њих има специфичну историју и посебне карактеристике. Монументални класици су једнодневне трке које доносе највише бодова за UCI ворлд тур рангирање (100 за победника).
Монументални класици су:
Милано—Санремо – Први монументални класик у години, италијанско име је
La Primavera (пролеће), јер се одржава у марту. Први пут је одржан 1907. обично је дужине око 250 km, вози се углавном без тешких успона, што фаворизује спринтере.
Трка око Фландрије (хол. Ronde van Vlaanderen) – Први од калдрмисаних класика, вози се прве недеље у априлу, први пут је вожена 1913. што је чини најмлађом од пет монументалних класика. Трка је карактеристична по доста секција које се возе по калдрми.
Париз—Рубе – (краљица класика или пакао севера) је најпрестижнији од пет монументалних класика, традиционално се вози недељу дана након Фландрије и задњи је од калдрмисаних класика. Први пут је вожен 1896. Циљ трке је на велодрому у Рубеу.- Лијеж—Бастоњ—Лијеж – одржава се крајем априла, најстарији је класик и последњи је од арденских класика. Први пут је вожен 1892. као аматерска трка, док је трка за професионалце одржана 1894.
- Ђиро ди Ломбардија – одржава се у октобру или крајем септембра, првобитно је организована као Милано—Милано 1905. а од 1907. је назив Ђиро ди Ломбардија, који је промењен 2012. у Ил Ломбардија. Од 2012. се одржава крајем септембра, недељу дана након Светског првенства.
Осим трке око Фландрије, други монументални класици немају женску трку.
09. недеља уреди
Вуелта ал Паис Васко (шп. Vuelta al Pais Vasco) је етапна бициклистичка трка, која се одржава у шпанској покрајини Баскији у априлу. Трка је основана 1924. године, одржавана је без прекида до 1936. када је прекинута због Шпанског грађанског рата и није покренута опет до 1969.
Године 1952. бициклистички тим Еибар покренуо је тродневну трку Гран премио бисиклета еибареса, у знак прославе 25 годишњице. Године 1969. трку су организовали под називом IX Вуелта ал Паис Васко - VIII Бисиклета еибареса. Еибар је 1973. преузео потпуну контролу над трком, али Бисиклета еибареса није призната као део историје Вуелта ал Паис Васко трке.
Први победник трке је Француз Франсис Пелисје, док је први победник трке откад је поново покренута 1969. такође Француз, Жак Анкетил. Победник традиционално добија баскијску беретку на подијуму.
10. недеља уреди
Париз—Ница (франц. Paris—Nice) је етапна бициклистичка трка, која се одржава у француској у марту. Трка је основана 1933. године, вози се осам етапа, обично стартује прологом, док се задња етапа вози у Ници. Надимак трке је трка Сунца.
Трку је основао Алберт Лежен, да би промовисао часопис Ле пети Ница. У почетку је одржавана при крају марта, као једна од првих трка у сезони у Француској. Прва издања имала су шест етапа и назив трке је био Лес сикс журс де ла рут (шест дана друма). Први победник је Белгијанац Алфонс Шеперс, који је био лидер од прве до задње етапе. Најуспешнији је Ирац Шон Кели са седам победа.
Трку организује Амори спортска организација (ASO), која између осталих организује Тур де Франс и Париз—Рубе. Током трке 2003. године, Казахстанац Андреј Кивилев умро је након пада у којем је повредио главу, због чега је Светска бициклистичка унија UCI увела обавезно коришћење кацига.
11. недеља уреди
Милано—Санремо познат и као Ла Примавера (итал. La classica di Primavera), је једнодневна класична бициклистичка трка која се обично одржава у трећој недељи марта. Са дистанцом од скоро 300 km, Милано—Санремо је најдужи професионални класик у модерном бициклизму. Први је велики класик у сезони, а први пут је вожен 1907. године.
Данас, Милано—Санремо је један од пет монументалних класика, које доносе највише бодова у UCI ворлд тур рангирању од једнодневних трка (100 за победника). Најуспешнији возач је Еди Меркс, који је трку освојио седам пута. Италијан Костанте Ђирарденго завршио је трку на подијуму 11 пута, од тога је шест пута освојио.
Трка Милано—Санремо се сматра спринтерским класиком, због тога што је рута доста равна.
12. недеља уреди
Вуелта а Каталуња (шп. Vuelta a Cataluña), је етапна бициклистичка трка која се одржава у шпанској провинцији Каталонији. Једна је од три ворлд тур трке у Шпанији, заједно са Вуелта а Еспањом и Вуелта ал Паис Васко трком. Трка је неколико пута мењала датум одржавања, септембар, јун и мај, а од 2010. вози се крајем марта.
Трка траје седам дана, вози се по Каталонији, уз минимум једну етапу у Пиринејима. Традиционални завршетак трке је у Барселони, главном граду Каталоније, на стази која пролази кроз познато брдо Монжуик.
Вуелта а Каталуња организована је од стране новинара часописа Ел мундо Депортиво, Мигела Артемана, први пут је одржана 6. јануара 1911. године и имала је три етапе. Четврта је најстарија етапна трка на свету која још увек постоји. Старије су само Тур де Франс (1903), Тур оф Белгијум (1908) и Ђиро д’Италија (1909). Најуспешнији возач је Шпанац Маријано Кањардо, који је трку освојио седам пута.
13. недеља уреди
Ронде ван Фландерен (хол. Ronde van Vlaanderen или франц. Tour des Flandres) је једнодневна бициклистичка трка која се одржава почетком априла у Фландрији, Белгија. Одржава се недељу дана пре Париз—Рубеа (франц. Paris—Roubaix). Трка око Фландрије данас је једна од пет монументалних класика, уз Милано—Санремо, Париз—Рубе, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију. Монументални класици доносе највише бодова за рангирање у UCI ворлд туру (победник добија 100 бодова) према правилима Светске бициклистичке уније. Ова трка је најважнија бициклистичка трка у Белгији, а заједно са трком Париз—Рубе, сматра се најважнијом једнодневеном бициклистичком трком.
Трка око Фландрије је, као и друге велике трке, организована од стране часописа, са циљем повећања продаје листа. Трку је покренуо спортски лист Спортверелд 1913. а прекинута је само за време Првог светског рата, од 1919. се одржава без прекида. Стото издање трке било је 2016. године.
Шесторица возача држе рекорд по броју победа: Белгијанци Јохан Мусеув, Ахил Бојсе, Ерик Леман и Том Бонен; Италијан Фјоренцо Мањи и Швајцарац Фабијан Канчелара остварили су по три победе.
14. недеља уреди
Париз—Рубе (франц. Paris—Roubaix) је једнодневна бициклистичка трка која се одржава средином априла на северу Француске према граници са Белгијом. Париз—Рубе је једна од најстаријих трка, организована је први пут 1896. од стране Теодора Вијена и Мориса Переза, два произвођача текстила из Рубеа. Трка се није одржавала само за време Два светска рата. Од оснивања 1896. године па све до 1967. старт је био у Паризу, а циљ у Рубеу (одатле назив трке); од 1968. године старт трке је у Шампањи, око 60 километара североисточно од центра Париза, док је финиш и даље на велодрому у Рубеу. Трка је позната по тешком терену и калдрми и с обзиром на то да има дугу традицију, она је једна од пет монументалних класика, поред Милано—Санрема, трке око Фландрије, Лијеж—Бастоњ—Лијежа и Ђиро ди Ломбардије. Париз—Рубе је задњи од калдрмисаних класика у сезони, вози се недељу дана након Фландрије.
Надимци трке су: пакао севера, недеља у паклу (што је и назив истоименог филма о трци 1976. године), краљица класика и ускршња трка (франц. La Pascale). Трку организује спортска организација Амори Amaury Sport Organisation. Рекордери трке су Белгијанци Рогер де Фламинк и Том Бонен са четири победе.
15. недеља уреди
Амстел голд рејс (хол. Amstel Gold Race) класична је бициклистичка трка која се на пролеће (средином априла) одржава у Лимбургу, у Холандији, као део арденских класика. Трка је 1989. године додата у највеће трке UCI календара. Ово је једина једнодневна бициклистичка трка у Холандији и сматра се најважнијим бициклистичким догађајем у овој земљи. Рекордер је Холанђанин Јан Рас, који је трку освојио пет пута.
Званични спонзор трке је пивара Амстел, по којој трка носи назив од оснивања 1966. године.
Трку су организовали власници компаније Интер спорт, Тон Визерс и Херман Крот. Њихова идеја је била да направе класик који ће парирати монументалним тркама у Фландрији и Италији. Око организовања прве трке било је много проблема, али је она коначно одржана у сриједу, 30. априла 1966. од Бреде до Мерсена, дужине 302 километра.
16. недеља уреди
Флеш Валон или Валонска стрела (франц. La Flèche Wallonne) једнодневна је класична бициклистичка трка која се одржава крајем априла у Белгији. Један је од Арденских класика, а одржава се између Амстел голд рејса и Лијеж—Бастоњ—Лијежа. Раније су се Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж возили за викенд, али последњих година је успостављен размак од неколико дана (најчешће седам) између две трке. Седам возача је успело да освоји оба Белгијска Арденска класика (Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж) исте године: Фердинанд Киблер двапут (1951. и 1952), Стан Окерс (1955), Еди Меркс (1972), Морено Арђентин (1991), Давиде Ребелин (2004), Филип Жилбер (2011) и Алехандро Валверде трипут (2006, 2015. и 2017). Трка је први пут одржана 1936. године, а победник је био Филемон де Мерсман. Трка није одржавана само 1940. године, док је у осталим годинама Другог светског рата одржавана.
17. недеља уреди
Лијеж—Бастоњ—Лијеж (франц. Liège-Bastogne-Liège, познат и као Стара дама (la Doyene) је једнодневна класична бициклистичка трка, која спада у монументалне и арденске класике, одржава се у Валонији, Белгија. Трка традиционално стартује у граду Бастоњ који се налази 90 km јужно од Лијежа, у близини границе са Луксембургом. Рута се креће кањонима река усечених у Ардене, па с обзиром на дужину од око 260 km и претежно брдски терен, овај класик је доста захтеван. Највиши успони су Редут (франц. La Redoute) и Стоку (франц. Stockeu). На успону Стоку се налази и споменик најуспешнијем такмичару трке Едију Мерксу који је трку освојио пет пута, у периоду од 1969. до 1975. године. Циљ трке није увек у граду Лијеж, последњих година је то град Анс у провинцији Лијеж, док се победници већином одлучују на кратком, стрмом успону Сен-Никола на 5 km од циља.
Трка је основана 1892. и најстарија је од пет монументалних класика, у првом издању учествовало је 33 возача, од којих је 17 завршило трку. Организатор је Амори спортска организација, која између осталих организује Тур де Франс, Вуелта а Еспању и Париз—Рубе. Трка је дио UCI ворл тура, побједник добија 500 поена. Од 2017. покренут је Лијеж—Бастоњ—Лијеж за жене.
18. недеља уреди
Класичне бициклистичке трке су једнодневне трке у професионалном друмском бициклизму, које се налазе у календару Светске бициклистичке федерације. Већина ових трка се вози у западној Европи и имају фиксирано време одржавања већ дуги низ година. Најстарије једнодневне бициклистичке трке, које су се по први пут одржале крајем 19. или почетком 20. вијека, а која се и дан данас одржавају називају се „монументалне класичне бициклистичке трке“. У ове споменике бициклизма убраја се пет класичнх бициклистичких трка:
- Милано—Санремо (итал. La classica di Primavera)
- Ронде ван Фландерен (хол. Ronde van Vlaanderen)
- Париз—Рубе (франц. Paris—Roubaix)
- Лијеж—Бастоњ—Лијеж (франц. Liège—Bastogne—Liège)
- Ђиро ди Ломбардија (итал. Giro di Lombardia).
Монументални класици, као и класици Амстел голд рејс, Гент—Вевелгем, Гран при сајклисте де Квебек и Гран при сајклисте де Монтреал доносе највише бодова у UCI ворлд тур рангирању, 500. Поред њих, велику популарност имају Флеш Валон, Страде Бјанке и Сан Себастијан. Поред Монументалних, класици су подијељени на арденске и калдрмисане.
Најуспешнији возач на класичним бициклистичким тркама је Еди Меркс, који је остварио 28 побједа.
19. недеља уреди
Ђиро д’Италија (итал. Giro d'Italia) је етапна бициклистичка трка, једна од три гранд тур трке, сматра се другом најпрестижнијом трком у свијету, након Тур де Франса. Обично се одржава у мају, у Италији, а некада пролази кроз сусједне државе. Трка је први пут одржана 1909. са циљем да се повећа продаја часописа Газета дело спорт (итал. La Gazzetta dello Sport); ипак, тренутно је организује компанија RCS Sport. Трка није одржавана само за вријеме Првог и Другог свјетског рата. Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекао популарност, Ђиро је проширен и учешће је дозвољено возачима широм свијета. Ђиро је трка у склопу светске бициклистичке уније UCI и тимови који учествују су ворлд тур тимови, са изузетком тимова који добију специјалну позивницу организатора.
Заједно са Тур де Франсом и Вуелта а Еспањом, Ђиро чини најпрестижније бициклистичке трке, гранд тур. Ђиро се обично одржава средином маја и почетком јуна. Рута се мења сваке године, али формат трке остаје исти, возе се најмање два хронометра, а иде се кроз Алпе и Доломите. Као и друга два гранд тура, Ђиро у новијој историји има 21 етапу, уз два дана одмора.
Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим временом је лидер генералног пласмана и трке и носи розе мајицу. Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и побједника трке, на Ђиру се налазе и друге класификације: класификација по поенима за спринтере, брдска класификација за брдаше, класификација за најбољег младог возача за возаче до 25 година, класификација за најагресивнијег возача и тимска класификација. Поред њих, на Ђиру има и других мањих класификација и награда. Етапне побејде такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више побједа.
20. недеља уреди
Брдска класификација на Ђиро д’Италији је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци, Ђиро д’Италији. У овој класификацији поене добијају водећи возачи преко означених брдских циљева. Успони су класификовани према тежини и позицији на којој се налазе у етапи. Бонус поени се додељују када је брдски циљ уједно и финиш етапе, као и на брдским циљевима Чима Копи (у част Фаусту Копију), који су традиционално најтежи брдски циљеви и доносе највише поена (као екстра категорија на Тур де Франсу).
Класификација је уведена 1933, а прве године одржавања класификације, организатори су бирали успоне и прва три возача преко тих успона су добијала поене. Алфредо Бинда је прешао први преко сваког успона и освојио је класификацију. Од 1974. до 2011. лидер класификације је носио зелену мајицу, а од 2012. мајица је промијењена у плаву (итал. maglia azzurra).
21. недеља уреди
Класификација по поенима на Ђиро д’Италији је једна од другостепених класификација на Ђиро д’Италији. Одређена је по позицијама које возачи остваре на свакој појединачној етапи, независно од времена које остваре. Од 1967. до 1969. победник класификације по поенима носио је црвену мајицу, а од 1970. она је промењена у љубичасту мајицу (боје слеза). Она се користила до 2010. када је враћена црвена мајица. У априлу 2017. организатори су одлучили да врате љубичасту мајицу (маља чикламино, итал. maglia ciclamino) за Ђиро 2017, јубиларни стоти.
Прва класификација по поенима на Ђиру коришћена је 1958, под називом Трофеј А. Карли. Први возач на свакој етапи добијао је 15 поена, сваки наредни добијао је поен мање, до петнаестог возача, који је добијао један поен. Није се додељивала мајица, а класификација је трајала само једну сезону, 1959. није је било. Класификација по поенима уведена је поново 1966. и присутна је на сваком Ђиру.
22. недеља уреди
Класификација за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци, Ђиро д’Италији. Уведена је 1976. Класификација се рачуна на исти начин као и генерални пласман, сабирају се времена на крају сваке етапе, али само за возаче до 25 година. У периоду од 1976. до 1994. класификација је била уређена другачије. Лидер класификације носи бијелу мајицу (итал. maglia bianca).
Након Ђира 1994. класификација је укинута. Враћена је на Ђиро 2007. са правилом да учествују возачи до 25 година.
23. недеља уреди
Критеријум ди Дофине је седмодневна етапна бициклистичка трка, која се одржава на југу Француске, у региону Дофине. Трка се одржава почетком јуна и заједно са трком Тур де Свис служи као припремна трка за Тур де Франс.
Трка је покренута 1947. од стране листа Дофине Либере, који је био главни спонзор трке до 2009. године, а од 2010 трку организује Амори спортска организација, која организује и друге велике трке у Француској, Тур де Франс, Париз—Рубе и Париз—Ницу. Трка није одржавана 1967 и 1968, а од 1990. категорисана је као 2HC, што је највећа категорија након гранд тур трка.
Критеријум ди Дофине је једина трка коју су освојила сва четири рекордера Тур де Франса, Жак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино и Мигел Индураин
24. недеља уреди
Тур де Свис је етапна бициклистичка трка, која се одржава средином јуна у Швајцарској. Заједно са трком Критеријум ди Дофине, Тур де Свис служи као главна припремна трка за Тур де Франс. Трка је покренута 1933. У новије доба има девет етапа, иде се у Швајцарске Алпе, гдје се тестира издржљивост пред Тур де Франс.
Од 2005. трка је дио UCI про тура и помјерена је за јун, док је од 2011. дио UCI ворлд тура. Побједник добија 500 бодова, што је сврстава међу највећим тркама након гранд тур трка.
25. недеља уреди
Кроз Србију је бициклистичка етапна трка по Србији. Вози се у јуну и спада у другу категорију Светске бициклистичке уније. Прва трка је држана 1939. године и победник је био Аугуст Просеник. Идејни творац трке је Александар Бугарски, новинар.
Прва трка је стартовала 22. маја 1939. године испред хотела Москва у Београду и трајала је шест дана. Укупна дужина трке је била 1010 km. Покровитељ прве трке, као и трке 1940. године био је Петар II Карађорђевић. Први пехар био је од чистог злата. Трка 1941. није стартовала због почетка Другог свјетског рата у Југославији. Прва послератна трка је одржана 1963. године и од тада се одржава без прекида. Трка је до сада пролазила кроз више од 60 градова Србије и неколико градова Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
26. недеља уреди
.jpg)
Гранд тур трке односе се на три главне свјетске професионалне бициклистичке етапне трке: Тур де Франс, Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања.
Све три трке су сличног формата, вишенедељне, са, у задње вријеме, по 21 етапом. Све три трке имају посебан статус у међународној бициклистичкој унији UCI (франц. Union Cycliste International) и доносе највише бодова у UCI ворлд туру. Оне су и једине трке којима је дозвољено да трају дуже од 14 дана.
Тур де Франс је најстарија и најпрестижнија гранд тур трка од све три, најпопуларнија је и најпознатија бициклистичка трка на свијету. Ђиро д'Италија је друга по важности, а 40-их, 50-их и почетком 70-их, била је исте важности као и Тур. У тренутном формату, гранд Тур трке се одржавају по три недеље, са обично по два дана одмора, углавном након прве и након друге недеље. На гранд тур тркама дозвољено је додјељивање четири мајице за класификације, док поред главних, постоје и друге, мање класификације.
Рекордери по броју побједа су Еди Меркс са 11 и Бернар Ино са 10.
27. недеља уреди
Тур де Франс (франц. Tour de France) најпопуларнија је бициклистичка трка на свету. Одржава се сваке године у Француској и земљама у окружењу, у јулу месецу, и траје три седмице. Учесници трке су само елитне UCI ворлд тур екипе и пар екипа које добију специјални позив организатора. Тур де Франс је једна од три гранд тур трке поред Ђиро д’Италије и Вуелта а Еспање.
Први Тур де Франс је одржан 1903. године и од тада се одржава сваке године, осим прекида за време Првог и Другог светског рата.
Трка се обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде се у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак трке је на Јелисејским пољима у Паризу, етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља победа. Модерни Тур де Франс има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по девет возача у сваком тиму. Возач са најбољим временом је лидер трке и носи жуту мајицу; ту је зелена мајица које се додељује лидеру у класификацији по поенима (поени се скупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа), а постоји и тачкаста мајица за најбољег возача на брдским циљевима (брдски циљеви подељени су у пет категорија, екстра категорија доноси највише бодова, затим циљеви прве, друге и треће категорије, док брдски циљ четврте категорије доноси само 1 бод), те бела мајица за најбољег младог возача до 25 година (рачуна се такође време, па најбољи млади возач може бити и победник трке). Такође, награђује се и најбоља екипа на крају Тура (на свакој етапи се рачунају времена прве тројице из сваког тима). Етапне победе доносе велики престиж, па тако сваки тим долази са својим спринтером у циљу освајања што више етапа.
28. недеља уреди
Брдска класификација на Тур де Франсу је једно од другостепених такмичења на етапној бициклистичкој трци Тур де Франсу. Уведена је 1933. Тур де Франс има 21 етапу, на скоро свакој има брдских циљева, који су подијељени у 5 категорија, у зависности од дужине и нагиба. Побједник брдске класификације је возач који сакупи највише бодова на брдским циљевима. Лидер брдске класификације се назива краљем планина, а од 1975. носи тачкасту мајицу (франц. Maillot à pois rouges).
Од 1905. организатори трке, уредници часописа Лото бирали су најбољег брдаша, али није постојала званична класификација нити награда. Класификација је уведена 1933. и први побједник је био Висенте Труеба. Директор Тур де Франса, Анри Дегранж, увео је 1934. временски бонус за возача који пређе први преко брдског циља. Тај бонус је касније укинут, али је брдска класификација остала. Рекордер је Ришар Виренк, који је седам пута освајао класификацију.
29. недеља уреди
Класификација по поенима на Тур де Франсу је једно од другостепених такмичења на етапној бициклистичкој трци Тур де Франсу. Уведена је 1953. Поени се добијају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима у току етапе. Сматра се такмичењем за спринтере јер равне етапе доносе највише бодова, а спринтери се боре за бодове на сваком пролазном циљу. Лидер у класификацији носи зелену мајицу у току етапе, а победник на крају трке осим зелене мајице добија и новчану награду. Ова класификација је инспирисала многе друге трке, укључујући и друге две гранд тур трке које су је увеле након Тура.
Након скандала на Тур де Франсу 1904. када су бројни бициклисти варали, директор Тура, Анри Дегранж је промијенио правила, која су се практиковала од 1905. Уведен је систем по поенима и побједник Тура није више био возач са најбољим временом, већ возач са највише бодова. На крају сваке етапе, најбоље пласирани возачи су добијали бодове и возач са највише бодова на крају Тура је био побједник. Правила су трајала до 1912. када је враћен систем по времену. Систем по поенима је враћен 1953. али у оквиру посебне класификације, која је ускоро стекла популарност.
30. недеља уреди
Класификација за најбољег младог возача на Тур де Франсу је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци, Тур де Франсу, заједно са са брдском и класификацијом по поенима, мада ако је исти возач лидер у брдској и класификацији за најбољег младог возача, предност има брдска класификација. Класификација је уведена 1975. и током година је више пута мијењана. Правила нису дозвољавала најискуснијим возачима да учествују у рангирању. Некад је било одређено бројем година, некад тиме да ли је тај возач возио Тур де Франс раније или да ли је професионалац дуже од двије године.
Задњих година, у класификацији учествују само млађи од 26 година, а систем је исти као и у генералном пласману, сабира се вријеме на крају сваке етапе и возач са најбољим временом, који има испод 26 година је лидер класификације.
Од 1968. до 1985. на Тур де Франсу се додељивала бијела мајица, али за класификацију комбинације (сабира се учинак у осталим класификацијама), која је 1975. укинута и замијењена класификацијом за најбољег младог возача. У класификацији су учествовали сви возачи који су минимум три године професионалци, користећи систем који се користи у генералном пласману. Лидер класификације је носио бијелу мајицу.
Правила су промењена 1983. и само возачи који учествују први пут на Тур де Франсу су се такмичили у класификацији. Правила су промијењена опет 1987. и у класификацији су се такмичили сви возачи млађи од 26 година.
Године 1997. класификација је преименована у Трофеј Фабио Казартели.
31. недеља уреди
Европско првенство у друмском бициклизму је догађај који организује европска бициклистичка унија. Првенство је покренуто 1995. када су учествовали само возачи до 23 године, у друмској и вожњи на хронометар. Године 2005. на првенству су додате и дисциплине за јуниоре, а од 2016. ту су трке за професионалце. Петер Саган је освојио прво издање друмске трке за професионалце, објединивши тако титулу свјетског и европског првака. Прву трку у вожњи на хронометар за професионалце освојио је Хонатан Кастровијехо.
Поред дисциплина за мушкарце, присутне су и дисциплине за жене, за професионалце, јуниорке и такмичарке до 23 године, у друмској и вожњи на хронометар.
Такмичари возе у мајицама своје државе, док побједници добијају плаву мајицу са златним европским звијездама.
32. недеља уреди
_pictogram.svg)
Бициклизам на Летњим олимпијским играма је присутан од првих модерних игара 1896, када је вожена друмска трка и пет такмичења на велодрому. Моунтајн бајк је додат на Олимпијске игре 1996. у Атланти, док је такмичење у БМХ-у додато на Олимпијске игре 2008. у Пекингу. Женско такмичење додато је на Олимпијске игре 1984. у виду друмске трке, док је вожња на хронометар за жене додата на програм Олимпијских игара 1996. Вожња на хронометар за мушкарце била је присутна на Олимпијским играма 1912, 1920 и 1924, након чега је мачена из програма, све до Олимпијских игара 1996.
Током година, на Олимпијским играма су биле присутне разне дисциплине, на само једним Играма нашле су се трке на четврт миље, трећину, пола, једну, двије, пет, 25 миља, трка на 660 јарди, 5 km, 10, 20 и 25 km и трка у трајању од 12 сати. Двапут су на програму биле трке на 50 и 100 km. Трка на поене била је на програму седам пута, индивидуална 12, док је тандемска трка била на програму 13 пута. Од укинутих дисциплина највише је вожена трка на хронометар од 1 km, 19 пута, последњи пут на Олимпијским играма 2004 у Атини.
На Олимпијским играма 2012. по први пут су и жене у мушкарци учествовали у истом броју дисциплина, укључујући и трке на Велодрому. Укупан број дисциплина је 18, по 9 за мушкарце и за жене.
33. недеља уреди
Тирено—Адријатико је етапна бициклистичка трка у Италији, која се одржава између обала Тиренског и Јадранског мора. Одржава се почетком марта и служи као главна припрема за класик Милано—Санремо. Трка је покренута 1966. од стране спортског листа из Лација, Форца спортиве Романе, назвата је Тре ђорни дел Суд (три дана на југу). Са три етапе је проширена на седам 2002. године. Од 2011. је дио UCI ворлд тура. Мајица за побједника трке је плава, док се добија и посебан трофеј
Рекордер трке је Рогер де Фламинк са шест побједа заредом.
34. недеља уреди
Вуелта а Еспања је етапна бициклистичка трка, једна је од три гранд тур трке, уз Тур де Франс и Ђиро д’Италију. Одржава се сваке године у Шпанији и државама у окружењу. Трка је одржана први пут 1935. покренута је од стране листа Информасионе, инспирисан успјесима Тур де Франса и Ђиро д’Италије. У раним годинама постојања прекидана је због Другог свјетског рата и Шпанског грађанског рата, а од 1955. одржава се без прекида. Вуелта се одржавала крајем априла, а 1995. помјерена је за септембар, да би избјегли сударањем са Ђиро д’Италијом, која се одржава у мају. Учесници трке су елитни UCI ворлд тур тимови, са изузетком тимова са специјалном позивницом организатора. Иде се у Пиринеје, док је традицонални завршетак трке у Мадриду.
Вуелта у модерном времену има 21 етапу, уз два пута одмора. Све етапе су одређене временом, на крају сваке етапе времена сваког возача се додају на остварено вријеме са претходних етапа и возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и трке и носи црвену мајицу. Поред генералног пласмана, присутне су брдска, класификација по поенима и класификација комбинације, за разлику од друга два гранд тура, гдје је присутна класификација за најбољег младог возача. Поред индивидуалних, ту је и тимска класификација, за најбољи тим (рачунају се времена прва три возача на крају сваке етапе). За разлику од друга два гранд тура, Вуелта има доста брдских етапа и не привлачи много спринтера.
35. недеља уреди
Брдска класификација на Вуелта а Еспањи је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци Вуелта а Еспањи. Поени за брдску класификацију додељују се возачима који пређу први преко означених брдских циљева. За разлику од Тур де Франса где су брдски циљеви подијељени у пет категорија, на Вуелта а Еспањи су подијељени у четири категорије. На највећем успону додељују се екстра бодови, чима Алберто Фернандез награда.
Брдска класификација на Вуелти је присутна од првог издања трке 1935. Одржавана је сваке године, осим у годинама када трка није одржавана.
До 2005. лидеру брдске класификације је додељивана зелена мајица, од 2006. до 2010. наранџаста, а од 2010. тачкаста мајица, бијела мајица са плавим тачкама.
36. недеља уреди
Класификација по поенима на Вуелта а Еспањи је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци Вуелта а Еспањи. На крају сваке етапе, возачи добијају поене за првих неколико позиција, возач са највише поена је лидер класификације и носи зелену мајицу.
Класификација по поенима на Вуелта а Еспањи је уведена 1945. спонзор је била компанија Пирели. Прве године, класификација је рачуната на следећи начин:
- Побједник етапе добијао је 100 поена, другопласирани 99 итд. Возачи који су завршавали у групи и добијали исто вријеме, добијали су исти број поена,
- Првих пет бициклиста на свакој етапи добијали су 12 поена за сваки минут који су дошли испред возача који заврши шести на етапи.
- За сваки поен који су освојили у брдској класификацији, добијали су два поена за класификацију по поенима.
Правила класификације по поенима на Вуелти су таква да класификацију не освајају сваке године спринтери, јер за разлику од друга два гранд тура, на Вуелти бодови нису подијељени према врсти етапе, због чега класификацију углавном освајају брдаши.
37. недеља уреди
Класификација комбинације на Вуелта а Еспањи је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци Вуелта а Еспањи. Уведена је на Вуелти 1970. али је прекидана два пута, од 1975 до 1985. и од 1995. до 2002. Поени за класификацију комбинације сабирају се на основу позиција у генералном пласману, брдској и класификацији по поенима. Ако је возач трећи у генералном пласману, други у брдској и трећи у класификацији по поенима, онда има осам поена у класификацији комбинације (3+2+3=8). Ако је исти возач први у све три класификације, онда има три поена у класификацији комбинације (1+1+1=3), што је најмањи могући број поена. Возач са најмање поена је лидер класификације и, од 2006. носи бијелу мајицу, до 2006. лидер класификације комбинације носио је златно-зелену мајицу.
За разлику од Тур де Франса и Ђиро д’Италије. на Вуелти нема класификације за најбољег младог возача, због правила свјетске бициклистичке уније да број класификација за које се додељује мајица ограничи на четири.
Класификација комбинације не привлачи велику пажњу и обично дође као утјешна награда за возаче који се боре за генерални пласман, а често побједник Вуелте освоји класификацију комбинације.
38. недеља уреди
Свјетско друмско првенство UCI (енгл. UCI Road World Championships), често познато као Свјетско првенство у бициклизму (енгл. World Cycling Championships), за мушкарце је подијељено у двије дисциплине: друмску трку и хронометар. Свјетско првенство у вожњи на хронометар први пут је одржано 1994. и од тада се одржава сваке године. Хронометар је дужине око 45 километара, по равном или брдовитом профилу. Возачи стартују са два минута размака и возач који дионицу пређе за најмање времена је побједник и добија мајицу дугиних боја (која је мало другачија од мајице дугиних боја за победника друмске трке) и носи је на сваком хронометру, у оквиру етапних трка на којима учествује до следећег Свјетског првенства у бициклизму.
Рекордери су Фабијан Канчелара и Тони Мартин са по четири побједе. Мајкл Роџерс и Тони Мартин су једини са три побједе заредом Бредли Вигинс је најстарији побједник, освојио је првенство 2014. са 34 године и 149 дана, док је најмлађи побједник Мајкл Роџерс, који је 2003. освојио првенство са 23 године и 293 дана.
Њемац Михел Рих је завршио други три пута и он је најуспјешнији возач који није освојио Свјетско првенство, са укупно четири медаље. Фабијан Канчелара има највише трећих мјеста, три пута је освојио бронзану медаљу.
39. недеља уреди
Свјетско друмско првенство UCI (енгл. UCI Road World Championships), често познато као Свјетско првенство у бициклизму (енгл. World Cycling Championships), за мушкарце је подијељено у двије дисциплине: друмску трку и хронометар. Свјетско првенство у друмској вожњи први пут је одржано 1927. и од тада се одржава сваке године, осим за вријеме Другог свјетског рата. Побједник овог првенства добија мајицу дугиних боја и носи је на свим друмским тркама на којима учествује до следећег Свјетског првенства у бициклизму.
Прво Свјетско првенство у бициклизму одржано је 1927. године на стази Нирбугринг, у данашњој Њемачкој. Побиједио је Италијан Алфредо Бинда, а подијум су употпунили Италијани. Наредне двије године првенство освајао је Белгијанац Жорж Ронс, а затим су три пута славили Италијани, од тога два пута Алфредо Бинда, чији резултат од три освојена Свјетска првенства није надмашен. Последњих година, првенство се одржава на крају сезоне у Европи, након Вуелта а Еспање. Поред првенства за професионалце, раније је било организовано и Свјетско првенство у бициклизму за аматере.
Свјетско првенство у друмској вожњи уз Тур де Франс и Ђиро д’Италију чини ’троструку круну бициклизма’ — највеће достигнуће у свијету бициклизма. Триплу круну у сезони успјели су да освоје само Еди Меркс (1974) и Стивен Роуч (1987).
40. недеља уреди
Страде Бјанке је једнодневна класичне бициклистичке трка, која се одржава у Тоскани, са стартом и циљем у Сијени. Трка се одржава од 2007. године, почетком марта, у првој или другој суботи. Упркос краткој историји, трка је остварила велики престиж и од 2017. је дио UCI ворлд тура. Организатори су компанија RCS Sport и лист Газета дело спорт. Трка се одржава недељу дана прије Тирено—Адријатика и великом броу возача служи као главна проба пред највећи италијански класик, Милано—Санремо.
Прво издање трке одржано је 9. октобра, након чега је помјерена за почетак марта. Један од сектора трке носи име Фабијан Канчелара, по троструком побједнику трке, Швајцарцу Фабијану Канчелари.
41. недеља уреди
Ђиро ди Ломбардија, званичмо Ил Ломбардија (итал. Il Lombardia) је једнодневна класична бициклистичка трка, која се крајем сезоне одржава у Италији у регији Ломбардија. Ђиро ди Ломбардија је традиционално последњи монументални класик у сезони, један од најстаријих и најпрестижнијих класика у бициклизму. Најпознатији успон је Мадона дел Ђисаљо.
Трка је покренута 1905. године, под именом Милано—Милано, а 1907. је преименована у Ђиро ди Ломбардија. Класик је био познат као јесење Свјетско првенство (il Mondiale d'Autunno), јер је право Свјетско првенство одржавано крајем љета. Свјетско првенство је 1995. пребачено за октобар, недељу прије Ђиро ди Ломбардије, која је на тај начин изгубила своју стандардну улогу. Фаусто Копи је рекордер са пет побједа, док је Ђино Бартали девет пута завршио трку на подијуму.
42. недеља уреди
Тур де Полоње (пољ. Wyścig Dookoła Polski досл. трка око Пољске) је етапна бициклистичка трка, која се одржава у августу у Пољској. Први пут је одржана 1928, али до 1952. није одржавана сваке године. Трка је дио UCI ворлд тур календара од 2009. године.
Први концепт трке замишљен је по Тур де Франсу, а организовали су је бициклистички савез Пољске и спортски лист Пжеглонд спортови (пољ. Przegląd Sportowy) из Кракова. Трка је одржавана спорадично и до почетка Другог свјетског рата одржана је само четири пута. Трка је поново успостављена 1947, након осам година паузе, а од 1952. одржава се сваке године.
43. недеља уреди
Класик Сан Себастијан (шп. Clásica de San Sebastián) је једнодневна класична бициклистичка трка која се одржава љети у Сан Себастијану. Основана је 1981. године и традиционално је брдски класик, који су током година освајали и побједници гранд тур трка, као што су Мигел Индураин и Алехандро Валверде.
Трка је обично дуга преко 200 km, од 1989. до 2004. била је дио Свјетског купа UCI, након чијег гашења је постала дио UCI про тура, а од 2011 дио је UCI ворлд тура. Сан Себастијан припада другом рангу класика, побједник добија 400 бодова у UCI ворлд тур рангирању.
44. недеља уреди
Гент—Вевелгем (хол. Gent-Wewelgem) је класична бициклистичка трка, која се одржава у Белгији. Трка је дио фландријске бициклистичке недеље и калдрмисаних класика, одржава се крајем марта, у последњој недељи прије Ронде ван Фландерена. Класик се обично назива спринтерским због равне завршнице, али пошто се одржава почетком сезоне — киша, вјетар и неколико успона, од којих је најпознатији Камелберг, често узрокују да побједник буде неко из мале групе бјегунаца.
Класик је први пут одржан 1934. организован је од стране часописа Газет ван Антверпен, у част бициклисте Гастона Ребрија, који никад није наступио на трци. Трка није одржавана само током Другог свјетског рата, од 2005. је дио UCI про тура, а од 2011. дио је UCI ворлд тура. Побједник добија 500 бодова.
Године 2012. покренута је и трка Гент—Вевелгем за жене и одржава се истог дана као и трка за мушкарце.
45. недеља уреди
Мапеј (итал. Mapei) је бивши професионални бициклистички тим, основан 1993. у Италији, а 1998. сједиште тима је премјештено у Белгију, тим је угашен 2002.
Мапеј је по многим стручњацима за бициклизам најбољи тим у историји. За десет година освојили су 653 трке и потпуно доминирали свјетским бициклизмом. Између осталих, освојили су по једном Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању, обје трке освојио је Тони Ромингер, уз бројне друге етапне трке, а поставио је и рекорд у вожњи на сат времена, пет пута је тим Мапеј освојио Париз—Рубе, од тога су на три издања освојили сва три мјеста на подијуму. Пет пута су освојили Свјетско првенство. Једине двије трке које нису освојили су Тур де Франс и Милано—Санремо. Позитиван допинг тест Стефана Гарцелија на Ђиро д’Италији 2002. означио је и крај империје Мапеј.
Мапеј је био највећи, најбогатији и најутицајнији тим у историји бициклизма.
46. недеља уреди
Е3 Харелбеке (хол. E3 Harelbeke) је класична бициклистичка трка, која се одржава у Белгији. Старт и циљ је у Харелбекеу, са преко 200 km. Трка је дио фландријске бициклистичке недеље и калдрмисаних класика, одржава се у марту, након Милано—Санрема.
Трка је покренута 1958. као Харелбеке—Антверпен—Харелбеке, а почетком шездесетих преименована је у Е3—Пријс Харелбеке, Рик ван Лој је освојио трку четири пута у том периоду. Јан Рас је током осамдесетих освојио трку три пута заредом. Иако релативно млада, трка је достигла велику популарност и многи побједници Ронде ван Фландерена и Париз—Рубеа су претходно освојили Харелбеке. Због сличности, медији у Фландрији су је назвали "Мали Ронде ван Фландерен."
Од 2012. трка је дио UCI ворлд тура, а рекордер је Том Бонен, са пет тријумфа.
47. недеља уреди
Рекорд на сат времена у бициклизму је рекорд за највише пређених километара за један сат. Бициклисти овај рекорд покушавају да поставе сами, без других такмичара, на Велодрому. Сматра се најпрестижнијим рекордом од свих у бициклизму. Током историје, многи бициклисти, од непознатих аматера до добро познатих професионалаца, држали су овај рекорд.
Први опште прихваћени рекорд је поставио Американац Франк Додс 1876. године, када је одвезао 26.508 километара. Први званично признати рекорд поставио је Анри Дегранж (касније оснивач Тур де Франса) 1893, на Велодрому Буфало у Паризу. Прије почетка Првог свјетског рата, рекорд су неколико пута рушили Французи, Оскар Еџ и Марсел Берет. Наредних година, рекорд су покушавали да поставе на Велодрому Буфало у Паризу, а од 1930. прешли су на Велодром у Милану, гдје је први озбиљнији рекорд поставио Фаусто Копи 1942. године. У свом трећем покушају, Жак Анкетил је срушио рекорд 1956. године. Анкетил је свој рекорд поправио 1967. али му није признат јер је одбио да уради допинг тест. Анкетилов рекорд је срушио 1968. Оле Ритер.
Године 1972, Еди Меркс је поставио нови рекорд, 49.431 километара, у Мексико Ситију, након чега је изјавио да је то била његова најтежа вожња икада. Његов рекорд је трајао 12 година, када га је срушио Франческо Мозер 1984. одвезавши 51.151 километар. Тада су први пут употребљени точкови за дисковима, који возачу омогућавају аеродинамичну позицију. Његов рекорд је 1997. поништен и пребачен у секцију "Најбољи људски напор". Због велике разлике између модерних бицикала и онога што је возио Еди Меркс, светска бициклистичка унија UCI, успоставила је два рекорда 1997. године.
- " Рекорд на сат времена" на којем су такмичари морали да користе исту опрему коју је користио Еди Меркс.
- "Најбољи људски напор" на којем је било дозвољено користити модерну опрему.
Године 2014. UCI је ујединио рекорде, а 15. јуна 2015. Бредли Вигинс је поставио рекорд од 54.526 km.
48. недеља уреди
Тур де Франс 1903. је било прво издање Тур де Франса, етапне бициклистичке трке организоване од стране спортског листа Лото (франц. L'Auto), претече данашњег Лекипа (франц. L'Équipe). Трка се састојала од шест етапа, од 1 до 19 јула, дужине 2 428 km.
Трка је покренута да би се повећала продаја листа Лото. Првобитно је требало да почне у јуну, али је одложена на мјесец дана и награде су повећане, након јако малог броја пријава. Тур де Франс 1903. је било прво издање једне друмске етапне бициклистичке трке и у поређењу са модерним гранд тур тркама, имала је релативно мали број етапа, али су све биле дуже него данашње. Такмичари нису морали да возе свих шест етапа, иако је то било неопходно да би био у конкуренцији за генерални пласман.
Фаворит трке Морис Гарен, побиједио је на првој етапи и задржао је вођство до краја трке. Такође је побиједио и на последње двије етапе и освојио је Тур са скоро три сата испред другопласираног возача. Продаја листа Лото порасла је шестоструко током трајања трке и након ње и сматрана је довољно успјешном да била одржана и наредне године.
49. недеља уреди
Ђиро д’Италија 1909. је било прво издање Ђиро д’Италије, етапне бициклистичке трке организоване од стране спортског листа Газета дело спорт (итал. La Gazzetta dello sport). Трка се састојала од осам етапа, од 13 до 30 маја, дужине 2 447 km.
Трка је покренута да би се повећала продаја листа Газета дело спорт, по узору на успјех који је остварио Тур де Франс. Идеја за креацију бициклистичке трке кроз Италију настала је када је уредник листа Газета, Тулио Маргањи послао телеграм власнику листа Емилију Костамањи и уреднику за бициклизам, Арманду Куњету. Охрабрени успјехом који су постигли креирањем класика Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија, као и успјехом који је лист Лото постигао организовањем Тур де Франса, одлучили су да покрену Ђиро д’Италију. На првом издању користио се систем бодовања, први возач на свакој етапи добијао је један бод, други два и тако све до позиције 51 — која је доносила 51 бод, исто као и свака позиција након ње. Тако да је побједник био возач са најмање бодова.
Први Ђиро стартовало је 127 возача, док га је завршило њих 49. Међу највећим фаворитима били су најуспјешнији Италијани Луиђи Гана и Ђовани Ђерби, као и Французи Луј Труселије и Лисјен Пети Бретон, побједници Тур де Франса. Гана је побиједио на три етапе и освојио је Ђиро сакупивши 25 бодова, два мање од Карла Галетија.
50. недеља уреди
Амори спортска организација (франц. Amaury Sport Organisation), позната и под Акронимом ASO је дио француске медијске групе EPA. Бави се организовањем спортских догађаја у професионалном бициклизму, Дакар релија, а од 2008. и Централноевропског релија, у Румунији и Мађарској. ASO организује највеће трке у професионалном бициклизму, између осталих организује: Тур де Франс, Вуелта а Еспању, Париз—Рубе, Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Париз—Ницу, Критеријум ди Дофине и Флеш Валон. Такође организује многе трке за жене.
Тур де Франс је покренут 1903. од стране листа лото, који је затворен током Другог свјетског рата због повезаности са њемачком и контролу послератног Тура преузео је нови лист, Лекип, који је био нови члан групе EPA. Због финансијских потешкоћа удружио се са организацијом ASO, која је преузела Тур де Франс. Убрзо је ASO остварио велики раст и преузео и друге велике трке у Француској и Белгији, а затим и трке у Азији, Тур оф Оман и Тур оф Катар, као и у Африци — Тур ди Фасо
ASO организује и Паришки маратон, турнире у голфу Опен де Франс и гран при Швепс, као и неке трке за аматерске бициклисте.
51. недеља уреди
Вело д’Ор (франц. Vélo d'Or досл. Златни бицикл) је награда која се додељује најбољем друмском бициклисти на крају сезоне. Успостављена је 1992. године од стране француског бициклистичког магазина, Вело магазин (франц. Vélo Magazine). Први добитник је Шпанац Мигел Индураин, који је те године освојио Тур де Франс, а награду је добио испред Швајцарца Тонија Ромингера и Италијана Клаудија Кјапучија. Награда му је припала и наредне године. Победника бира жири састављен од 18 новинара.
Ленсу Армстронгу је награда додељена пет пута, али су му одузете након признања да се допинговао.
Алберто Контадор је у периоду од 2007. до 2009. освојио награду три пута заредом, што је пре њега успио Армстронг, али су му поништени резултати. Године 2012. награда је припала Бредлију Вигинсу, који је тако постао први британски добитник награде. Вигинсу је награда припала испред Тома Бонена и Хоакима Родригеза. Британцима је награда припала и 2013. Крис Фрум је победио испред Винченца Нибалија, Петера Сагана и Фабијана Канчеларе. Алберто Контадор је добио награду 2014. са осам бодова испред Винченца Нибалија и тако се учврстио на првом месту, са четири признања. Фрум је након победе на Тур де Франсу 2015. освојио и другу награду за бициклисту године, испред Сагана и Фабија Аруа. Године 2016. награда је припала Петеру Сагану, 16 поена испред Фрума, који је освојио Тур де Франс, док је треће место заузео победник Вуелта а Еспање, Наиро Кинтана, са 43 поена мање од Сагана.
52. недеља уреди
Свјетска бициклистичка унија (франц. Union Cycliste Internationale), позната и под Акронимом UCI је врховно тијело за бициклизам и сва интернационала бициклистичка такмичења. UCI је основан 1900. године у Паризу, од стране бициклистичких савеза Белгије, Сједињених Америчких Држава, Италије, француске и Швајцарске. Тренутно сједиште је у граду Егл, у Швајцарској.
UCI додјељује лиценце возачима и спроводи дисциплинска правила, као што је допинг. UCI такође одређује класификације трка и бодове које трка носи за рангирање возача и тимова. UCI управља тркама у разним дисциплинама, друмским, велодромским, Моунтајн бајком и БМХ-ом, за жене и мушкарце; професионалце и аматере. Такође, UCI организује Свјетска првенства у свим дисциплинама.