Родољуб Чолаковић

родољуб чолаковић
родољуб чолаковић
	Родољуб Чолаковић Роћко
Лични подаци
Надимак	Роћко
Датум рођења	7. јун 1900.
Место рођења	Бијељина, Аустроугарска
Датум смрти	30. март 1983. (82 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Породица
Супружник	Милица Зорић Чолаковић
Деловање
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1937.; 1941 — 1945.
Чин	генерал-мајор у резерви
Председник Владе ; НР Босне и Херцеговине
Период	1945 — 1948.
Претходник	Функција установљена
Наследник	Ђуро Пуцар Стари
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања
	југословенска одликовања:
	међународна одликовања:
Орден Кутузова првог степена	Орден обнове Пољске другог реда

Родољуб Роћко Чолаковић (Бијељина, 7. јун 1900 — Београд, 30. март 1983) био је комунистички револуционар и књижевник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 7. јуна 1900. у Бијељини. Потиче из једне од најбогатијих бијељинских грађанских породица тог доба. Основну и Нижу трговачку школу завршио је у Бијељини, а Трговачку академију у Сарајеву. Потом је студирао на Високој комерцијалној школи у Загребу.^[1]

Партијски и револуционарни рад

У револуционарни омладински покрет укључио се у раној младости. Марта 1919. постао је члан Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, а када је формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (касније КПЈ) постао је њен члан. Тад се упознао са Алијом Алијагићем, с којим је радио на оснивању организација Комунистичке партије и учествовао у радничким штрајковима.

Када је децембра 1920, власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донела „Обзнану“, којом је забрањен рад КП Југославије и почео прогон комунистичких и радничких бораца, Чолаковић је с Алијагићем и другим младим комунистима основао организацију „Црвена правда“.^[1]Огорчени на „Обзнану“ као акт безакоња и насиља, они су сматрали да на терор треба одговарати терором, па су у свој програм унели и индивидуални терор као средство класне борбе, иако званична политика КПЈ никада није одобравала такав став. Они су 21. јула 1921. у Делницама извели атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Атентат је извршио Алија Алијагић, а у њему је учествовао и Родољуб Чолаковић. Они су одмах потом ухапшени. Алијагић је осуђен на смрт, а Чолаковић је на 12 година робије.^[1] Затворску казну је издржавао у Лепоглави, Сремској Митровици и Марибору.

У тешким условима затворског живота, заједно са осталим осуђеним комунистима, организовао је борбу за боље услове живота политичких робијаша. На робији су организовали илегални „Црвени универзитет“, на којем се учило и преводило. Чолаковић је превео неколико дела класичног научног социјализма, међу којима и Лењинову Државу и револуцију, а заједно са Мошом Пијаде и Први том Марксовог дела Капитал. У Мариборском затвору упознао се са Јосипом Брозом, тада металским радником. Заједно са Брозом био је члан затворског комитета КПЈ и радио на идеолошком образовању робијаша-комуниста, као и на побољшавању веза између затворског комитета и партијске организације на терену.

После изласка с робије, октобра 1932, обављајући партијске задатке, које је преузео у договору с Јосипом Брозом и Радом Вујовићем, извесно време је боравио у Бијељини, а затим у Загребу и Београду. Почетком 1933. био је присиљен да емигрира, јер му је због сталног надзора полиције било онемогућено да обавља партијске задатке.

По налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез и у Москви завршио „Међународну лењинску школу“. Касније је био укључен и у партијски рад у Москви, који су сачињавали истакнути југословенски комунисти. Приликом одржавања Седмог конгреса Коминтерне, по налогу ЦК КПЈ, одређен је да помогне члановима делегације КПЈ, са којима је учествовао у раду Конгреса, јула и августа 1935. године.

Крајем 1935. добио је задатак да, као инструктор ЦК КПЈ, пређе на илегални рад у Југославију и ради на идеолошком образовању кадрова, али је због масовног хапшења комуниста крајем 1935. и почетком 1936. његов долазак одложен. Тада је радио у Централном комитету, чије је средиште било у Бечу и помагао Владимиру Чопићу у уређивању листа Пролетер, а априла 1936. године учествовао је на пленуму ЦК КПЈ.

Крајем јуна 1936, преко илегалних веза, дошао је у Сплит, где је остао око два месеца, помажући на идеолошком образовању чланова Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију. Потом је прешао у Загреб, али је због полицијске провале морао да се врати у Беч. Средином августа, постао је члан колективног руководства КПЈ (заједно с Адолфом Меком и Сретеном Жујовићем) у време када су чланови Политбироа ЦК КПЈ позвани у Коминтерну, да би решили настале проблеме због појаве групашких и фракцијских борби унутар КПЈ.

У септембру 1936. године отишао је у Париз, а потом у Брисел, где је присуствовао Светском конгресу народа за мир. Крајем октобра поново је дошао на илегални рад у Југославију, да помогне партијском руководству у Словенији и Хрватској. Пошто му је полиција ушла у траг, неколико дана по доласку у Љубљану, био је принуђен да се повуче у илегалност, а крајем новембра је отишао из земље. У међувремену је постао члан Политбироа новог руководства КПЈ, које је именовано у Москви, на челу са Миланом Горкићем, као генералинм секретаром и Јосипом Брозом Титом, који је одговарао за рад Партије у земљи. После преношења средишта ЦК КПЈ из Беча у Париз, почетком 1937. био је одређен за уредника шартијских листова Пролетер и Класна борба, а касније је обављао и дужност организационог секретара ЦК КПЈ.

Обављајући функцију члана најужег руководства КПЈ, Чолаковић је од септембра до новембра 1937. боравио у Шпанији, где је у то време вођен грађански рат. Крајем децембра исте године, Јосип Броз Тито га је упутио да обави важне задатке с партијским руководствима у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Због ситуације која је владала у руководству КПЈ и кризе њеног положаја у Коминтерни, из Коминтерне је стигао налог да се Чолаковић избаци из руководства КПЈ. Међутим, Тито га је задржао у руководству све до марта 1938. године.

После повлачења из политичког живота, посветио се писању. У том периоду је написао и књигу Кућа оплакана у којој је описао живот, страдање и борбу комуниста у затворима Југославије. Радио је и у партијским и другим листовима, а у договору с Јосипом Брозом, маја 1939. прешао је на партијски рад у земљи. Како би се легализовао, пријавио се полицији и био ухапшен. После пола године проведене у притвору и судског процеса, крајем фебруара 1940. ослобођен је због недостатка доказа и протеран у родно место.

Током 1940. и 1941, по налогу ЦК КПЈ, поново је укључен у рад партијског руководства, најпре у одељењу за Агитацију и пропаганду Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом и у редакцији листа Борба, која је требало да буде покренут средином 1941. године.

Народноослободилачка борба

После Априлског рата и окупације Југославије 1941. био је један од организатора устанка у Србији и Босни и Херцеговини. Као један од чланова Главног штаба НОП одреда Србије, на почетку устанка, јула 1941. напустио је окупирани Београд. Током боравка у Шумадији, обилазио је и учествовао у организовању и учвршћивању појединих партизанских одреда; помагао је њиховим Штабовима у организовању војног и политичког живота јединица, као и у организовању акција. Посетио је Први и Други шумадијски, Посавско-космајски, Чачански, Ужички, Крагујевачки и Јагодински партизански одред. Учествовао је на саветовању руководства партизанских одреда Шумадије и западне Србије, у селу Дуленима, код Крагујевца, а крајем септембра 1941. учествовао је на саветовању Главног штаба одржаном у Столицама, код Крупња.

Септембра 1941. постављен је за политичког комесара Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине и прешао у источну Босну, где је руководио оружаном борбом. Поред организовања борбе, радио је и на организовању револуционарне народне власти. Био је већник Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). На Другом заседању АВНОЈ-а, одржаном новембра 1943. у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а. Године 1943. био је један од оснивача и први уредник листа Ослобођење.

Послератни период

После ослобођења Југославије, вршио је одговорне дужности у државном и политичком животу Народне Републике Босне и Херцеговине и Федеративне Народне Републике Југославије. Обављао је дужности:^[1]

првог председника Владе НР Босне и Херцеговине,
министра просвете у Влади ФНРЈ и
потпредседника Савезног извршног већа (СИВ).

Више пута је биран за народног посланика Скупштине ФНРЈ и Скупштине НР БиХ, а био је и члан Савета федерације.

Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Био је члан Председништва Савезног одбора ССРН Југославије и Централног одбора СУБНОР Југославије.

Његова супруга била је Милица Зорић Чолаковић (1909—1989).^[2]

Преминуо је 30. марта 1983. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[3]^[4]^[5]

Одликовања

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су: Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године

Додељен му је и совјетски Ордена Кутузова, као и пољски Орден обнове Пољске командантског крста са звездом.

Дела

Активно се бавио књижевношћу и публицистиком. Био је члан Савеза књижевника Југославије. Међу великим бројем објављених књига и превода, најзначајнији су му мемоарски записи:^[1]

Шпанија у пламену, 1937. (под псеудонимом П. Вуковић)
Кућа оплакана, 1941. (под псеудонимом Руди Р. Босанац), коју је режим забранио
Записи из ослободилачког рата (пет књига), 1946—1955.
Утисци из Индије, 1954.
Сусрети и сећања, 1959.
Казивање о једном покољењу, 1964—1972. (три књиге)