Điro d’Italija

Điro d’Italija (ital. Giro d'Italia) etapna je biciklistička trka, jedna od tri grand tur trke i smatra se drugom najprestižnijom trkom na svijetu, nakon Tur de Fransa. Obično se održava u maju, u Italiji, a nekada prolazi kroz susjedne države. Prvi put je održana 1909. godine sa ciljem da se poveća prodaja časopisa La Gazzetta dello Sport, a trenutno je organizuje kompanija RCS Sport. Nije održavana samo za vrijeme Prvog i Drugog svjetskog rata. Prvobitno je učešće bilo dozvoljeno samo Italijanima, a nakon što je stekla popularnost, učešće je dozvoljeno svim vozačima širom svijeta. Điro je trka u sklopu Svjetske biciklističke unije UCI i timovi koji učestvuju su vorld tur timovi, sa izuzetkom timova koji dobiju specijalnu pozivnicu organizatora.

Điro d’Italija

Điro d’Italija 2024.
Zvanični logo trke
Detalji o trci
Datum održavanja	maj—jun
Region održavanja	Italija i države u okruženju
Naziv trke	Điro d’Italija
Lokalni naziv(i)	Giro d'Italia (jezik: italijanski) Tour d'Italie (jezik: francuski) Tour of Italy (jezik: engleski)
Drugi naziv(i)	Trka oko Italije
Disciplina	drumski
Takmičenje	UCI vorld tur
Tip	grand tur
Organizator	RCS Sport
Direktor trke	Mauro Venji
Istorija
Prvo održavanje	13. maj 1909. (1909-05-13)
Broj održavanja	107 (do 2024)
Prvi pobjednik	Luiđi Gana (ITA)
Najviše pobjeda	Alfredo Binda (ITA) Fausto Kopi (ITA) Edi Merks (BEL) 5 puta
Trenutni pobjednik	Tadej Pogačar (2024)

Zajedno sa Tur de Fransom i Vuelta a Espanjom, Điro d’Italija čini najprestižnije biciklističke trke — grand tur trke. Obično održava sredinom maja i početkom juna, ruta je drugačija svake godine, ali format trke ostaje isti, voze se obično dva hronometra, a ide se kroz Alpe i Dolomite. Kao i druga dva grand tura, u novijoj istoriji ima 21 etapu, uz dva dana odmora.

Sve etape su određene vremenom, tako da se vremena vozača sabiraju i vozač sa najmanjim vremenom je lider generalnog plasmana i trke i nosi roze majicu. Pored generalnog plasmana, koji privlači najviše pažnje jer označava i pobjednika trke, na Điru se nalaze i druge klasifikacije: klasifikacija po poenima za sprintere, brdska klasifikacija za brdaše, klasifikacija za najboljeg mladog vozača za vozače do 25 godina, klasifikacija za najagresivnijeg vozača i timska klasifikacija. Pored njih, postoje i druge manje klasifikacije i nagrade. Etapne pobjede takođe donose veliki prestiž i novčane nagrade i svaki tim dolazi sa svojim sprinterom u cilju ostvarivanja što više pobjeda.

Rekorderi po broju pobjeda su Alfredo Binda, Fausto Kopi i Edi Merks, sa po pet. Rekorderi u klasifikaciji po poenima su Frančesko Mozer i Đuzepe Saroni koji su po četiri puta osvojili klasifikaciju, dok je Đino Bartali osvojio brdsku klasifikaciju sedam puta. Klasifikaciju za najboljeg mladog vozača su po dva puta osvojila četiri vozača.

Istorija

1908—1909: Ideja i prva trka

Luiđi Gana pobjednik prvog Đira.

Ideja o stvaranju biciklističke trke koja bi bila održavana oko Italije prvi put je predložena kada je urednik časopisa La Gazzetta dello Sport, Tulo Morganji, poslao telegram vlasniku časopisa Emiliju Kostamanju i uredniku biciklističkog sektora Armandu Kunjeu, izrazivši potrebu za italijanskim Turom. U to vrijeme, rivalski časopis, Corriere della Sera, planirao je osnivanje biciklističke trke, nakom uspjeha koji su postigli održavanjem trke automobila. Morganji je odlučio da održi svoju trku prije trke rivalskog časopisa, ali njegov časopis nije imao novca. Nakon uspjeha koji je La Gazzetta dello Sport imala organizovanjem trka Điro di Lombardija i Milano—Sanremo, vlasnik Kostamanja se složio sa idejom. Dana 7. avgusta 1908. objavili su na naslovnoj strani časopisa da pokreću trku, koja je trebalo da se održi u maju 1909. Ideja za osnivanje trke inspirisana je Tur de Fransom i uspjehom koji je časopis L'Auto ostvario pokretanjem trke. Pošto je za organizaciju trke falilo 25.000 lira, konsultovali su Prima Bongranija, računovođu u banci Kasa di Risparmio, koji je bio prijatelj sve trojice. Bongrani je putovao kroz Italiju tražeći donacije da bi se trka održala. Njegov trud je bio uspješan i sakupio je dovoljno novca da pokrije operativne troškove. Novac koji je trebalo da bude dat kao nagrade, došao je iz kazina u Sanremu, nakon što ih je Frančesko Sgirla, bivši radnik u časopisu, podstakao da doprinesu trci.

Na dan 13. maja 1909. u 02.53 po lokalnom vremenu, 127 vozača startovalo je prvi Điro, u Milanu. Trka je imala osam etapa, ukupno 2.448 km. Trku je završilo ukupno 49 vozača, a pobijedio je Italijan Luiđi Gana, koji je takođe ostvario tri etapne pobjede. Kao nagradu za pobjedu dobio je 5.325 lira, dok je poslednji vozač u generalnom plasmanu dobio 300 lira. Direktor Đira dobio je samo 150 lira, 150 manje nego poslednjeplasirani vozač.

1910—1953: Dominacija Italijana

Kostante Đirardengo, prvi vozač koji je bio lider Đira od početka do kraja.

Od osnivanja trke pa sve do 1950. pobjednici Đira bili su samo Italijani. Prva trka je bila toliko uspješna da su organizatori dodali još dvije etape i 500 km. Pobjednika je odlučivao sistem bodovanja; pobjednik etape je dobijao jedan poen, drugoplasirani dva i tako sve do pozicije 51. Vozač koji završi na 51 mestu i svi nakon njega dobijali su 51 poen. Godine 1910. Karlo Galeti je bio lider od druge etape do kraja. Điro 1911. je bio prvi koji nije startovao ili se završio u Milanu, start i finiš trke je pomjeren u glavni grad Italije — Rim, u znak proslave 50 godišnjice ujedinjenja Italije. Pobijedio je Galeti, koji je tako postao prvi vozač koji je dva puta osvojio trku.

Godine 1912. ukinut je individualni generalni plasman i uveden je generalni plasman za timove. Svakom timu je bilo dozvoljeno da ima samo po četiri vozača, a poeni su se dodjeljivali na osnovu pozicije na etapama; poeni četiri vozača su se sabirali i tim sa najmanje poena je bio lider trke. Promjene u generalnom plasmanu su izazvale kritike od samog početka. Trku je startovalo 14 timova, a pobijedio je tim Atala, koji je bio lider od početka do kraja. Za tim Atala su vozili Gana, Galeti, Eberardo Pavezi i Đovani Mikeleto, a Gana je jedini vozač Atale koji nije završio trku. Da se računao individualni generalni plasman, bez obzira da li po ostvarenom vremenu ili poenima, Galeti bi osvojio trku po treći put.

Na trci 1913. je vraćen individualni generalni plasman, a po poslednji put se računao po sistemu sa poenima. Na trci je prvi put učestvovao Kostante Đirardengo, a osvojio je Karlo Orijani, koji se prije početka trke borio u Tursko-italijanskom ratu. Na trci 1914. pobjednika nisu odlučivali poeni, već ostvareno vrijeme. Prema novom sistemu, sabiralo se vrijeme vozača na svakoj etapi i vozač sa najmanjim ukupnim vremenom je bio lider trke. Na trci je učestvovao 81 vozač, ali je završilo samo osam. Pobijedio je Alfonso Kalcolari, koji je završio skoro dva sata ispred drugoplasiranog Pjerina Albinija. Planirano je održavanje trke i 1915. ali je otkazana kada je Italija ušla u Prvi svjetski rat.

Nakon rata, trka je ponovo održana 1919. Prolazilo se kroz uništene djelove Sjeverne Italije, što je bilo teško i za organizatore i za vozače. Kostante Đirardengo je postao prvi vozač koji je bio lider Đira od početka do kraja, pobijedivši 51 minut ispred Gaetana Belonija, a ostvario je sedam etapnih pobjeda na deset etapa. Marsel Bojse je postao prvi stranac koji je Điro završio na podijumu, završivši na trećem mjestu, sat i pet minuta iza Đirardenga. Godine 1920. startovalo je skoro 50 vozača, a završilo je samo deset. Prva etapa je vožena u Švajcarskoj, što je bio prvi put da se išlo van granica Italije. Đirardengo je bio favorit, ali je morao da napusti trku zbog pada na drugoj etapi. Trku je osvojio Beloni, 32 minuta ispred Anđela Grema, dok je na trećem mjestu završio Francuz Žan Alavoan.

Đovani Brunero, trostruki pobjednik Đira.

Đirardengo je pobijedio na prve četiri etape na trci 1921. ali je tokom pete etape učestvovao u padu, a kada je to vidio Beloni, odmah je napao. Đirardengo je nastavio da vozi još 60 km, nakon čega je odustao od potjere za Belonijem i napustio trku. Beloni je bio novi lider, šest sekundi ispred Bartolomea Ajmoa, ali je na sedmoj etapi Brunero napao i preuzeo je vođstvo u generalnom plasmanu 52 sekunde ispred Belonija, što mu je bilo dovoljno da osvoji Điro na poslednjoj etapi u Milanu. Godine 1922. bilo je kontroverznih situacija između konkurenata za generalni plasman. Na prvoj etapi, Đovani Brunero je izvršio nelegalnu zamjenu točka, uzevši točak od suvozača Alfreda Sivocija i kažnjen je sa 25 minuta. Đirardengo i Beloni, zajedno sa svojim timovima su tražili da Brunero bude diskvalifikovan sa trke zbog kršenja pravila. Timovi Bjanki i Maino, za koje su vozili Đirardengo i Beloni, napustili su Điro u znak protesta što je Brunero dobio samo kaznu od 25 minuta. Brunero je osvojio Điro drugi put u karijeri, 12 minuta ispred suvozača Ajmoa, a na trećem i četvrtom mjestu su takođe završili vozači tima Lenjano, Đuzepe Enriči i Alfredo Sivoči.

Godine 1923. Đirardengo je ostvario osam etapnih pobjeda na deset etapa i osvojio je trku 37 sekundi ispred Brunera, dok je Ajmo završio na trećem mjestu, Federiko Gaj na četvrtom, a Otavio Botekja na petom mjestu, što je bio najbolji plasman nekog samostalnog vozača. Brojni vozači, među kojima su bili Đirardengo, Brunero, Botekja i Beloni, tražili su od timova novac kako bi vozili Điro, dok su timovi tražili novac od organizatora. Kako niko nije htio da plati, vozači su se dogovorili da ne voze Điro 1924. Kako bi imali što veći broj učesnika, organizatori su omogućili učestvovanje samostalnim vozačima, bez timova, a takođe su ponudili besplatne sobe i hranu za 90 vozača. Na spisku namirnica bilo je 600 pilića, 720 jaja, 4.800 banana, 2.000 flaša mineralne vode, 750 kilograma mesa, kao i džemovi, kolačići, jabuke i pomorandže. Startovalo je 90 vozača, a po prvi put od 1911. voženo je 12 etapa, koje su bile prosječne dužine od 302 km, a ukupna dužina iznosila je 3.613 km. Na trci je po prvi i jedini put u istoriji učestvovala žena — Alfonsina Strada, koja se prijavila pod imenom Alfonsin i niko nije znao da se za trku prijavila žena. Organizatori su joj dozvolili da učestvuje nakon što su shvatili na startu prve etape da je u pitanju žena, a na prvih nekoliko etapa završavala je ispred brojnih drugih takmičara. Na osmoj etapi, poslije više padova i problema sa biciklom, završila je van vremenskog limita, ali organizatori su joj dozvolili da nastavi trku, s tim što se njeno vrijeme nije računalo u generalnom plasmanu. Trku je osvojio Enriči, 58 minuta ispred Gaja koji je bio lider od treće do sedme etape. Anđolo Gabrijeli je završio na trećem mjestu, dok je Strada završila 38 sati iza Enričija. Za organizatore njena vožnja nije bila dovoljno dobra i nije joj dozvoljeno da vozi trku nikad više, ali se takmičila na drugim trkama u Evropi.

1925—1935: Godine Bindine dominacije

Alfredo Binda (desno), prvi vozač koji je Điro osvojio pet puta.

Trku 1925. nisu vozili timovi Maino i Bjanki, dok su favoriti bili Đirardengo i Beloni iz tima Volsit, kao i Brunero iz Lenjana, za koji je vozio Alfredo Binda, koji je debitovao na trci. Na trećoj etapi , Đirardengo je pomagao Bastetiju da pobijedi, dok se Beloni mučio i završio je 16 minuta iza, zbog čega je bio ljut na Đirardenga što nije pomagao njemu, jer je on dvostruki pobjednik Đira. Na petoj etapi, Đirardengo je popravljao izdušenu gumu, kada je Binda napao, a do kraja etape mu je pomagao Beloni koji je bio ljut na Đirardenga i Binda je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu. Binda je osvojio Điro na svom debiju, skoro pet minuta ispred Đirardenga, koji je ostvario šest etapnih pobjeda. Godine 1926. Binda je pao na prvoj etapi i izgubio je 37 minuta, ali su ga iz tima ubijedili da nastavi da vozi. Zbog pada, Binda je radio za Brunera, a poslije prve dvije etape Domeniko Pjemontezi je bio lider sa devet minuta ispred Egidia Pikjotina. Pjemontezi je povećao prednost na 14 minuta na trećoj etapi, ali se nakon etape sudario sa motociklom. Zapisano je da su se predstavnici timova Volsit (sa Bindom i Brunerom) i Lenjana (sa Đirardengom i Belonijem), sastali uveče kako bi razgovarali o trci narednog dana, pominjajući i potencijalne napade i načine da se trka učini zabavnijom za navijače. Oba tima imala istog vlasnika, Emilija Bozija, ali nije poznato da li se sastanak zaista desio. Na četvrtoj etapi, Đirardengo, Binda i Brunero su se izdvojili i završili su zajedno, deset minuta ispred četvrtoplasiranog, Đirardengo je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu, a Pjemontezi je napustio trku zbog iscrpljenosti. Na sedmoj etapi, Đirardengo je iščašio zglob i ponovo je morao da napusti Điro dok je bio lider, a vođstvo u generalnom plasmanu preuzeo je Brunero koji ga je sačuvao do kraja i osvojio je Điro 19 minuta ispred Binde.

Prije početka trke 1927. organizatori su napravili određene promjene; pobednik etape je dobijao minut bonifikacije i etape su se vozile svake dan, dok je ranije bio barem jedan dan odmora između svake etape. Binda je pobijedio na 12 etapa i osvojio je Điro po drugi put. Binda je osvojio Điro i 1928. uz šest etapnih pobjeda, postavši drugi vozač koji je Điro osvojio tri puta. Takođe, na Điru 1928. učestvovalo je rekordnih 298 vozača, a trku je završilo njih 126.

Đino Bartali, trostruki pobjednik Đira i rekorder brdske klasifikacije.

Godine 1929. Điro je startovao u Rimu, što je bilo drugi put u istoriji da nije startovao u Milanu. Binda je ostvario rekordnih osam etapnih pobjeda zaredom i osvojio je trku po četvrti put, preko tri minuta ispred Pjemontezija. Godine 1930. Bindi je plaćeno 22.500 lira, isto koliko dobija i pobjednik, da ne učestvuje na Điru. Trku je osvojio Luiđi Markizio, 52 sekunde ispred Luiđija Đakobea, a sa 21 godinom, jednim mjesecom i 13 dana, postao je najmlađi pobjednik Đira.

Godine 1931. uvedena je roze majica, za lidera trke. Roza boja je izabrana zato što je časopis La Gazzetta dello Sport štampao svoj tiraž na roze papiru. Roze majicu je prvi obukao Learko Gvera, koji je pobijedio na prvoj etapi. Binda se vratio na Điro, ali ga je napustio tokom šeste etape, u trenutku kada je bio lider. Trku je osvojio Frančesko Kamuso, skoro tri minuta ispred Đakobea. Godine 1932. Binda je bio u lošoj formi i radio je za suvozača Antonija Pezentija, koji je preuzeo vođstvo pobjedom na sedmoj etapi i osvojio je trku 11 minuta ispred Jefa Demojsera.

Brdska klasifikacija i hronometar predstavljeni su na Điru 1933. Takođe, organizatori su povećali broj etapa na 17. Binda je osvojio trku po peti put, 12 minuta ispred Demojsera, uz osvojenu i brdsku klasifikaciju, čime je postao prvi vozač koji je Điro osvojio pet puta.

Godine 1934. Binda je morao da napusti Điro zbog povrede koju je zadobio jer ga je udario policijski motocikl, a za pobjedu su se borili Gvera i Kamuso. Nakon velike borbe, Gvera je osvojio Điro 51 sekundu ispred Kamusa, ostvarivši deset etapnih pobjeda na 17 etapa. Godine 1935. organizatori su ukinuli bonifikaciju za pobjednike etapa i uveli su kratke etape, pa su vožene i po dvije u jednom danu. Na trci je poslednji put učestvovao Alfredo Binda i po put je učestvovao Đino Bartali. Trku je osvojio Vasko Bergamaski, tri minuta ispred Đuzepea Martana. Prvobitno je došao kako bi pomogao suvozaču Đirardengu, koji je osvojio svoj prvi Điro 1919.

1936—1953: Borba Bartalija i Kopija

Fausto Kopi, osvojio je Điro rekordnih pet puta.

Zbog političke situacije u Italiji u to vrijeme, na Điru 1936. nije bilo dozvoljeno učešće strancima. Organizatori su, po prvi put u istoriji, uključili brdski hronometar, koji je bio dug 20 km, do vrha uspona Monte Terminiljo. Bartali je preuzeo vođstvo na devetoj etapi, sačuvao ga do kraja i osvojio je trku dva i po minuta ispred Đuzepea Olma. Godine 1937. organizatori su na trku uključili Dolomite i ekipni hronometar po prvi put. Bartali je osvojio svoj drugi Điro, osam minuta ispred Đovanija Valetija.

Bartali, koji je osvojio Điro dvije godine zaredom, određen je od strane italijanske vlade da vozi Tur de Frans umjesto Đira 1938. Valeti je preuzeo lidersku majicu na devetoj etapi, zadržao je do kraja i osvojio je trku skoro devet minuta ispred Ecia Čekija. Godine 1939. Valeti je preuzeo vođstvo na etapi 11, nakon čega je Bartali preuzeo lidersku majicu na etapi 15, 58 sekundi ispred Maria Vičinija, dok je Valeti pao na četvrto mjesto u generalnom plasmanu, preko tri minuta iza. Na etapi 16, Bartali je pao i guma mu se bušila nekoliko puta, zbog čega je izgubio vrijeme, a Valeti je preuzeo lidersku majicu, tri minuta ispred Bartalija. Bartali je pobijedio na poslednjoj etapi, ali je Điro osvojio Valeti, po drugi put, a Bartali je osvojio brdsku klasifikaciju po četvrti put.

Na trci 1940. Bartali je pao na drugoj etapi i izgubio dosta vremena. Fausto Kopi je postao lider tima i preuzeo je lidersku majicu na etapi 11. Prije početka etape 16, Kopi je pojeo sendvič sa piletinom, a tokom etape počeo je da ima stomačnih problema i pred početak drugog uspona morao je da siđe sa bicikla kako bi povraćao i grupa je otišla od njega. Dostigao ga je Bartali koji je bio iza grupe jer mu se guma probušila. Ubijedio ga je da nastavi da vozi i da trka nije izgubljena, dao mu je svoju vodu i radio za njega, zahvaljujući čemu je Kopi sačuvao prednost u generalnom plasmanu. Na etapi 17, Kopi i Bartali su se odvojili od ostalih vozača, Kopiju se dva puta probušila guma, a Bartali ga je čekao oba puta. Na usponu Sela, Bartaliju se probušila guma, a Kopi ga nije čekao, nakon čega ga je zaustavio Pavezi iz automobila, rekavši mu da čeka. Njih dvojica su vozili zajedno do cilja, Bartali je ostvario pobjedu, a Kopi je na poslednje tri etape sačuvao prednost i osvojio je Điro skoro tri minuta ispred Enrika Moloa, a sa 20 godina, osam mjeseci i 18 dana, postao je najmlađi pobjednik Đira.

Fjorenco Manji, trostruki pobjednik Đira.

Drugi svjetski rat je prouzrokovao prekid Đira nakon 1940. Benito Musolini, italijanski diktator u to vrijeme, pokušao je da zadrži održavanje biciklističkih trka i tokom Drugog svetskog rata. Điro je zahtevao mnogo benzina, hrane i drugih zaliha koje bi ometale trud Italije u ratu i Điro nije održavan. Vlada je kreirala novi Điro, sastavljen od jednodnevnih trka u Italiji. Vozači su dobijali poene na osnovu pozicija na svakoj trci. Neke od bitnih trka koje su bile u sastavu tog Đira su Điro di Lombardija i Milano—Sanremo. Novi Điro je prvi osvojio Đino Bartali 1942. godine, a 1943. vladin Điro je prekinut kada su se savezničke snage iskrcale u Siciliju i svrgnuli Musolinija sa vlasti. Kada se Musolini vratio na vlast, biciklizam u Italiji je potpuno zaustavljen.

Điro je ponovo pokrenut 1946. a organizatori su dodali crnu majicu za poslednjeg vozača u generalnom plasmanu. Bartali i Kopi su se vratili na Điro, ali u suprotnim timovima. Bartali je preuzeo vođstvo nakon etape 13 i osvojio je Điro bez etapne pobede, 47 sekundi ispred Kopija. Godine 1947. prvi put su svi vozači bili članovi komercijalnih timova, nije bilo individualaca, učestvovao je jedan Švajcarac i nekoliko Belgijanaca, među kojima je bio i Silver Mas, dvostruki pobjednik Tur de Fransa. Navijači su bili strastveni oko Kopija i Bartalija toliko da je policija morala da dodijeli dva odreda čuvara da zaštite vozače od navijača, dok je Bartali o rastućem rivalstvu izjavio da će Kopi pobijediti na Điru 1947. preko njegovog mrtvog tijela. Prvu etapu je startovao Luiđi Gana, pobjednik prvog Đira, sa 63 godine. Bartali je preuzeo lidersku majicu na četvrtoj etapi, a nakon što je Sers Kopi morao da napusti trku zbog pada na šestoj etapi, Fausto Kopi je takođe htio da napusti trku, ali su ga iz tima ubijedili da nastavi. Na etapi 16, Bartaliju je spao lanac na usponu Falcarego, a kada je to vidio Kopi, odmah je napao. Na spustu, Kopi je imao problema sa lancem i Bartali se vratio do njega. Na poslednjem usponu, Paso del Pordoi, Kopi je napao, što Bartali nije mogao da prati. Do kraja etape je Kopi povećavao prednost i pobijedio je preko četiri minuta ispred grupe u kojoj je završio Bartali i preuzeo je roze majicu, minut i 40 sekundi ispred Bartalija. Do kraja je sačuvao prednost i osvojio je Điro po drugi put, a prvi put za tim Bjanki poslije 27 godina. Godine 1948. Fjorenco Manji je na devetoj etapi napao i završio je preko 13 minuta ispred Kopija i Bartalija, a roze majicu je preuzeo na etapi 14, 56 sekundi ispred Ecija Čekija. Čeki je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu na etapi 15, preko dva minuta ispred Manjija. na etapi 16 Kopi je pobijedio i smanjio je zaostatak u generalnom plasmanu, nakon čega je pobijedio i na etapi 17, dva i po minuta ispred grupe u kojoj je završio Manji. Sudije su kaznile Manjija sa dva minuta zbog toga što su ga gurali na usponu, ali je preuzeo lidersku majicu 11 sekundi ispred Čekija, dok je Kopi došao na treće mjesto u generalnom plasmanu, minut i 20 sekundi iza. Kopi i tim Bjanki su tražili da bude diskvalifikovan, sudije nisu promijenile odluku i Kopi je sa kompletnim timom napustio trku. Do kraja nije bilo promjena i Manji je osvojio trku 11 sekundi ispred Čekija, što je u tom trenutku bila najmanja razlika u istoriji Đira.

Švajcarac Hugo Koblet, prvi neitalijan koji je osvojio Điro.

Godine 1949. Manji nije vozio zbog bolesti, a ponovo su glavni favoriti bili Kopi i Bartali. Poslije devete etape, Kopi je zaostajao deset minuta iza Adolfa Leonija. Na etapi 17 vozilo se pet velikih uspona: Kole dela Madalena, Vars, Izoar, Monđinevro i Sestrijere, Kopi je napao na početku etape i prešao je prvi preko svih uspona, pobijedivši na etapi skoro 12 minuta ispred Bartalija i preuzeo je lidersku majicu. Vođstvo je sačuvao do kraja i osvojio je Điro po treći put, 23 minuta ispred Bartalija. Kopi je i na Điro 1950. došao kao favorit, ali je u padu na devetoj etapi slomio karlicu i morao je da napusti trku. Hugo Koblet je preuzeo vođstvo na osmoj etapi i zadržao ga je do kraja i tako postao prvi stranac koji je osvojio Điro.

Godine 1951. Rik van Stenbergen je preuzeo lidersku majicu na etapi 13, četiri minuta ispred Đankarla Astrue i Manjija, ali je Manji smanjio zaostatak na minut i po na etapi 17, a zatim je na etapi 18 preuzeo roze majicu skoro dva minuta ispred Stenbergena. Na poslednje dvije etape nije bilo promjena i Manji je osvojio Điro po drugi put, tri godine nakon prvog, minut i 40 sekundi ispred Van Stenbergena i dva i po minuta ispred Ferdinanda Kiblera. Na Điru 1952. dogodila se prva smrt vozača, Orfeo Ponsin je umro nakon pada na spustu sa uspona Merluca. Fausto Kopi je preuzeo vođstvo na desetoj etapi, nakon čega je pobijedio na dvije etape i osvojio je Điro devet minuta ispred Manjija. Godine 1953. Kibler koji je završio na podijumu 1951. bio je u lošoj formi i nije mogao da završi ni prvu etapu. Tokom četvrte etape, Vinčenco Roselo je napao i bacio je muzetu na ulicu. Djevojčica je potrčala da je uzme, a iz krivine je ubrzao Koblet kako bi dostigao Rosela i udario je u djevojčicu, koja nije povrijeđena, ali je Koblet pao i bicikl mu je uništen. Iz tima su mu dali drugi bicikl i suvozači su radili za njega kako bi se vratio u glavnu grupu. Kopi i Luizon Bobe su čuli da je Koblet imao problema i da je iza grupe, zbog čega su, zajedno sa drugim vozačima u grupi, usporili kako bi mu omogućili da ih dostigne. Prije hronometra na osmoj etapi, Kopi, Bartali, Koblet i Bobe su bili izjednačeni u generalnom plasmanu. Na hronometru je pobijedio Koblet i preuzeo roze majicu, dok je Kopi završio minut i 20 sekundi iza, Manji tri, a Bobe tri i po minuta. Na ekipnom hronometru, Kopi je smanjio zaostatak na 55 sekundi, ali je na etapi 18 Koblet napao, završio minut ispred Kopija i povećao prednost na minut i 59 sekundi u generalnom plasmanu. Na etapi 19 vožena su četiri velika uspona, a cilj je bio nakon spusta na pisti u Bolzanu. Koblet je napao na pretposlednjem usponu, dok ga je Kopi dostigao na poslednjem, na usponu Sela i otišao od njega. Koblet ga je na spustu dostigao i stigli su na cilj zajedno. Kopi je počeo da sprinta i pobijedio sa nekoliko sekundi ispred, ali su organizatori dodijelili Kobletu isto vrijeme, smatrajući da je pustio Kopija da pobijedi kao utješnu nagradu. Poslije etape Kopi je čestitao Kobletu, rekavši mu da je on jači i da je Điro njegov. Noć pred etapu 20, na kojoj je vožen uspon Paso di Stelvio, čitav tim Bjankija je ubjeđivao Kopija da može da pobijedi na Stelviju i da osvoji Điro, ali im je Kopi rekao da je Điro završen i otišao je u krevet. Prije početka etape, Etore Milano, Kopijev suvozač, otišao je do Kobleta i tražio mu da skine sunčane naočare jer hoće da se slika sa njim. On je primijetio na Kobletu proširene zenice i umoran izgled, što je bio dokaz prekomjerne upotrebe amfetamina, koji su vozači tada obično koristili u manjim dozama. Milano je rekao Kopiju da Koblet izgleda loše i da je vjerovatno uzeo preveliku dozu amfetamina. Kopi mu je odgovorio da se on takođe osjeća malo slabije od amfetamina i da ne podnosi vrućinu. Na početku usponu na Stelvio, većina vozača je otpala iz grupe, a nakon što su svi Kopijevi suvozači radili na čelu i otpali, u grupi su ostali Kopi, Koblet, Fornara, Bartali i Nino Defilipis. Kopi je pitao Defilipisa da napadne, što je on uradio. Kopi nije pratio, ali jeste Koblet, iako je Defilipis zaostajao pola sata u generalnom plasmanu. Kopi je zatim napao i prošao pored obojice, a Defilipis je o tome kasnije izjavio da je išao kao da vozi motor i da nikad nije vidio ništa nalik tome kako je Kopi otišao od njega na Stelviju. Kopi je pobijedio na etapi, dok je Koblet pao dvaput i završio je tri i po minuta iza Kopija, koji je preuzeo roze majicu. Defilipis je poslije etape rekao da bi Koblet zadržao majicu da je ostao sa Kopijem umjesto što je trošio snagu da bi njega dostigao. Na poslednjoj etapi nije bilo promjena i Kopi je osvojio Điro po peti put, izjednačivši rekord Alfreda Binde, minut i po ispred Kobleta.

1954—1967: Pobjede stranaca i kontroverze

Šarli Gol, dvostruki pobjednik Điro d’Italije.

Na trci 1954. vozači su bili nezadovoljni uslovima i nisu htjeli da se previše takmiče. Švajcarac Karlo Kleriči je otišao u bijeg na šestoj etapi zajedno sa Ninom Asirelijem, i brzo su stekli veliku prednost. Kopi je imao stomačnih problema, dok ostali vozači nisu htjeli da rade na dostizanju i završili su preko pola sata iza Kleričija koji je preuzeo roze majicu. Kopi je pobijedio na etapi 20 i nadoknadio nešto vremena, ali na etapi 21, grupa je išla lagano preko uspona, što su mediji nazvali skandaloznim, a navijači pored puta ih gledali začuđeno. Njima je bilo potrebno devet i po sati da odvezu etapu dugu 222 km, na kojoj je pobijedio Koblet napadom u finišu. Na poslednjoj, etapi 22, čiji je cilj bio u Milanu, Van Stenbergen je pobijedio u sprintu, a navijači su zviždali vozačima, dok je Kopi suspendovan dva mjeseca jer je predvodio štrajk, ali mu je suspenzija brzo ukinuta. Pobijedio je Kleriči 24 minuta ispred Kobleta. Godine 1955. Manji je pobjedom na drugoj etapi preuzeo roze majicu, koju je izgubio na desetoj etapi, kada je pao na četvrto mjesto, 50 sekundi iza Bruna Montija. Na etapi 12, Rafael Žeminijani je preuzeo lidersku poziciju dvije sekunde ispred Gastonea Nenčinija, dok su Manji i Kopi zaostajali oko tri minuta. Nenčini je preuzeo lidersku majicu na etapi 15, koju je držao do etape 20, koja je vožena po lošim putevima i mnogi vozači su imali problema sa probušenom gumom. Manji je napao na 160 km do cilja, što je pratio samo Kopi i njih dvojica su vozili zajedno do cilja. Na oko 80 km do cilja, italijanski radio programi su prekinuli svoje emisije kako bi izvještavali o dvojici starih šampiona koji su u bijegu, nakon čega su hiljade ljudi izašli na ulice kako bi ih pozdravili. Kopi je pobijedio na etapi, dok je Manji preuzeo roze majicu 13 sekundi ispred Kopija, a Nenčini je pao na treće mjesto, preko četiri minuta iza. Na poslednjoj etapi nije bilo promjena i Manji je osvojio Điro po treći put. Godine 1956. Paskale Fornara je pobjedom preuzeo lidersku majicu na etapi 11 ispred Alesandra Fantinija. Na etapi 12, Manji je pao sa spusta i slomio je lijevu ključnu kost, a poslije etape doktor mu je rekao da treba da stavi gips i napusti trku. On je to odbio pošto je slijedio dan odmora i tražio je da mu doktor stavi elastični zavoj umjesto gipsa, kako bi nastavio da vozi. Prije početka brdskog hronometra na etapi 13, Manji je pokušao da vozi na usponu ali nije mogao da koristi mišiće lijeve ruke kako bi pritiskao ručke upravljača bicikla što jače, nakon čega mu je mehaničar Falijero Masi isjekao komad unutrašnje cijevi i dao mu da ga vuče ustima tokom etape. Tokom etape 16, Manji nije imao dovoljno snage u lijevoj ruci da bi izvjegao prekop pored puta, u koji je udario i pao je ponovo na slomljenu kost. Onesvijestio se od bola, a zatim je došla hitna pomoć kako bi ga odvezla u bolnicu. U kolima hitne pomoći su mu dali vodu i mogao je da ustane na noge, a kada je shvatio da ga vode u bolnicu, vrisnuo je i rekao vozaču da stane, jer nije htio da napusti Điro u poslednjoj sezoni u karijeri. Vratio se na bicikl, glavna grupa je usporila kako bi ga sačekala i nije izgubio vrijeme. Nije znao da li je njegovo stanje ozbiljno jer nije htio da radi rendgen te noći poslije etape, a na etapi 17, koje je vožena na usponu Stelvio, završio je na drugom mjestu, iako je imao problema na spustu jer nije mogao da koči lijevom rukom. Na etapi 18, čiji je cilj bio na usponu Monte Bondone, zbog velikih hladnoća, koje su bile i do -10 stepeni, trku je napustilo 60 vozača, među kojima je bio i lider Fornara, a roze majicu je preuzeo Šarli Gol, koji je zaostajao 16 minuta iza Fornare, dok je Manji trećim mjestom na etapi došao do drugog mjesta u generalnom plasmanu, izjavivši da nije mogao da vjeruje kad je vidio da vozač u roze majici napušta trku, dodavši da on nikada ne bi pustio, već da bi radije hodao do cilja. Nakon što je prošao liniju cilja na etapi, Gol je odvezen u bolnicu, jer mu se majica zalijepila za kožu. Na poslednje dvije etape Manji je napadao, ali je Gol zadržao prednost i osvojio je trku, postavši prvi luksemburški pobjednik Đira. Manji je završio na drugom mjestu sa dva preloma, utvrdivši naknadno prelom humerusa.

Gastone Nenčini, pobjednik Điro d’Italije 1957.

Godine 1957. Kopi je u martu i polomio femur, zbog čega nije vozio Điro, a glavni favoriti su bili Defilipis, Gol, Bobe, Fornara i Nenčini. Na prvoj etapi je pobijedio Van Stenbergen, a od vozača koji se bore za generalni plasman, jedino su Bobe i Erkole Baldini završili u prvoj grupi, dok su ostali izgubili dva minuta. Na brdskom hronometru dugom 30 km na drugoj etapi, Gol je pobijedio, dok je roze majicu preuzeo Bobe, 27 sekunde ispred Migela Pobleta, a Gol je zaostajao 37 sekundi. Na četvrtoj etapi, Defilipis i Nenčini su bili u bijegu koji je stigao do cilja i Defilipis je došao na drugo mjesto u generalnom plasmanu, osam sekundi iza Bobea. Nakon što je bio ponovo u bijegu na osmoj etapi, Defilipis je preuzeo roze majicu 13 sekundi ispred Bobea i zadržao je do hronometra na etapi 12, na kojem je pobijedio Baldini, a roze majicu je preuzeo Bobe, dvije sekunde ispred Baldinija. Na etapi 15, koja je vožena u Alpima, Bobe, Nenčini, Gol i Žeminijani su se odvojili od ostalih, na poslednjem usponu je Žeminijani otpao, a u sprintu je pobijedio Bobe, dok su Baldini i Fornara izgubili preko četiri minuta. Na etapi 16, čiji je cilj bio na usponu Kampo del Fjori, Gol je završio skoro minut i po ispred Nenčinija i preko dva minuta ispred Bobea, ali zbog toga što su navijači gurali Nenčinija, a za sjedišta i dresove francuske vozače, sudije su morale da popravljaju vrijeme za Nenčinija i Bobea. Gal je preuzeo roze majicu 56 sekundi ispred Nenčinija i minut i 17 sekundi ispred Bobea. Cilj etape 18 bio je na usponu Monte Bondone, a prije početka etape Gol je izjavio da je trka završena. Na oko 90 km do cilja, Bobe je napravio pauzu da bi mokrio, što su uradili i ostali vozači iz francuskog tima, a zatim i Nenčini i italijanski tim. Gol je prošao pored njih i stao malo kasnije kako bi i on mokrio, a nakon što je Bobe prolazio pored njega, Gol je napravio gest polnim organom prema njemu. Bobe je rekao Žeminijaniju da ubrza tempo, što su pratili Nenčini, Baldini i Poblet. Gol nije mogao da ih dostigne jer je većinu vremena vozio sam i završio je deset minuta iza, a roze majicu je preuzeo Nenčini, 19 sekundi ispred Bobea. Na etapi 19 vožena su tri velika uspona, a francuski tim je diktirao jak tempo i već na prvom usponu u grupi je ostalo samo šest vozača. Na spustu sa drugog uspona, Nenčiniju se probušila guma, dok su ostali vozači otišli od njega, svi izuzev Gola, koji ga je čekao kako bi mu pomogao da Bobe ne osvoji trku. Žeminijani je radio za Bobea na poslednjem usponu, ali su ih Gol i Nenčini dostigli; Gol je pobijedio na etapi a Nenčini je zadržao roze majicu. Do kraja nije bilo promjena i Nenčini je osvojio trku 19 sekundi ispred Bobea, Baldini je završio na trećem, a Gol na četvrtom mjestu. Poslije trke, Gol je rekao Bobeu da će se osvetiti i da će ga ubiti. Godine 1958. ponovo su vozili Gol, Bobe i Nenčini, a za Italiju su takođe vozili još Baldini i Fornara. Na prvih šest etapa bilo je šest različitih lidera. Đovani Petinati je preuzeo roze majicu na šestoj etapi i zadržao je do etape 12, kada je preuzeo Agostino Koleto. Baldini je pobijedio na etapi 15 i preuzeo je roze majicu, koju je sačuvao do kraja i osvojio je Điro četiri minuta ispred Žana Brankara. Gol je završio na trećem mjestu, Bobe na četvrtom, a Nenčini na petom.

Žak Anketil, prvi francuski pobjednik Đira.

Godine 1959. Rik van Loj je pobijedio na prvoj etapi, a Žak Anketil na drugoj i preuzeo je roze majicu. Gol je preuzeo lidersku majicu na pobjedom na trećoj etapi i držao je do etape 15, kada je ponovo preuzeo Anketil, minut i po ispred Van Loja, a Gol je pao na treće mjesto. Na hronometru na etapi 19, Anketil je pobijedio minut i 20 sekundi ispred Baldinija i povećao je prednost na preko tri minuta ispred Gola u generalnom plasmanu. Na etapi 21, na kojoj je voženo nekoliko uspona, Anketil nije jeo, ostao je bez energije i nije mogao da prati druge vozače, završivši skoro deset minuta iza Gola koji je pobijedio na etapi i preuzeo roze majicu. Na poslednjoj etapi nije bilo promjena i Gol je osvojio Điro po drugi put, šest minuta ispred Anketila. Po prvi put u istoriji, od početka do kraja trke nijedan Italijan nije nosio roze majicu. Godine 1960. Anketil je preuzeo roze majicu na trećoj etapi, a nakon uspješnog bijega na šestoj etapi, Jos Huvenars je preuzeo lidersku majicu, skoro dva minuta ispred Anketila. Na etapi 14, Anketil je pobijedio na hronometru minut i po ispred Baldinija, Nenčini je završio četiri i po minuta iza, a Gol skoro sedam minuta iza i Anketil je preuzeo roze majicu tri minuta i 40 sekundi ispred Nenčinija. Na etapi 20, na kojoj je voženo nekoliko uspona, a cilj je bio na usponu Paso di Gavia, Anketil je ponovo imao problema i nije mogao da prati druge vozače. Gol je pobijedio na etapi 14 sekundi ispred Imerija Masinjana, dok je Anketil završio skoro četiri minuta iza, ali je zadržao roze majicu 28 sekundi ispred Nenčinija. Na poslednjoj etapi nije bilo promjena i Anketil je osvojio trku ispred Nenčinija, postavši prvi francuski pobjednik Đira, dok je Gol završio na trećem mjestu. Godine 1961. vozili su Anketil, Van Loj, Gol i Defilipis, a lider Bjankija bio je mladi Franko Balmamion. Poblet je pobijedio na prvoj etapi i nosio je roze majicu do sedme etape, kada je preuzeo Antonio Suarez. Nakon uspješnog bijega na osmoj etapi, Gijom van Tongerlo je preuzeo lidersku majicu skoro tri minuta ispred Suareza, a u glavnoj grupi je pao Arnaldo Pambjanko i završio je dva minuta iza grupe. Na hronometru na devetoj etapi, Anketil je pobijedio skoro tri minuta ispred Van Tongerloa i Suareza i došao je na drugo mjesto u generalnom plasmanu na a na desetoj etapi preuzeo je roze majicu 56 sekundi ispred Suareza. Na etapi 14 je otišlo u bijeg sedam vozača, među kojima je bio Pambjanko, koji je zaostajao minut i 20 sekundi iza Anketila. Bijeg je završio minut i 40 sekundi ispred grupe i Pambjanko je preuzeo roze majicu 24 sekunde ispred Anketila. Pred etapu 20 na kojoj je vožen uspon Paso delo Stelvio, Pambjanko je bio 44 sekunde ispred Anketila i preko četiri ispred Van Loja. Van Loj je napao rano na etapi i kada je počeo da vozi Stelvio imao je osam minuta prednosti ispred najbližeg pratioca. Gol je napao iz glavne grupe, dok je Van Loj ostao bez snage; gol je pobijedio na etapi preko dva minuta ispred Pambjanka, dok je Anketil završio tri minuta iza, a Van Loj preko osam. Na poslednjoj etapi nije bilo promjena i Pambjanko je osvojio trku tri minuta i 45 sekundi ispred Anketila, Suarez je završio na trećem mjestu, a Gol na četvrtom.

Godine 1962. Balmamion nije jeo dovoljno tokom druge etape, ostao je bez energije i izgubio je preko deset minuta. Suarez je preuzeo roze majicu na trećoj etapi, a Arman Desmet na sedmoj. Zbog oluje i lošeg vremena, na etapi 14 nisu vožena poslednja dva uspona, odustalo je 57 vozača, dok je Desmet izgubio 18 minuta jer nije imao dovoljno tople odjeće, a Gracijano Batistini je preuzeo roze majicu. Na etapi 17, Balmamion je otišao u bijeg koji je stigao na cilj skoro deset minuta ispred grupe i preuzeo je roze majicu dva i po minuta ispred Batistinija. Na etapi 200, Batistini je izgubio vrijeme i Balmamion je osvojio Điro skoro četiri minuta ispred Masinjana, bez ijedne etapne pobjede, dok je Defilipis završio na trećem mjestu. Godine 1963. Vitorio Adorni je pobijedio na prvoj etapi skoro tri minuta ispred grupe, a nakon uspješnog bijega na četvrtoj etapi, roze majicu je preuzeo Dijego Rončini. Na etapi 12, na kojoj je voženo nekoliko teških uspona, Balmamion je preuzeo roze majicu došavši na cilj u petočlanoj grupi koju je odsprintao Vito Takone. Nakon hronometra na etapi 16, na kojem je pobijedio Adorni, Rončini je ponovo uzeo roze majicu, dvije sekunde ispred Adornija. Na etapi 18, čiji je cilj na usponu Nevegal, pobijedio je Pambjanko, a roze majicu preuzeo je Adorni, 22 sekunde ispred Balmamiona. Na etapi 19, na kojoj je voženo šest uspona, Takone je pobijedio četiri minuta ispred Encoa Mozera i Balmamiona, dok je Adorni završio sedam minuta iza i Balmamion je preuzeo roze majicu. Na poslednje dvije etape nije bilo promjena i Balmamion je osvojio Điro po drugi put, dva i po minuta ispred Adornija, dok je Đorđo Cankanaro završio na trećem mjestu. Godine 1964. Anketil je vozio prvi put poslije tri godine, dok su od ostalih vozača u borbi za generalni plasman vozili Adorni, Balmamion, Baldini i Rončini. Anketil je pobijedio na hronometru na petoj etapi minut i po ispred Baldinija, a skoro dva minuta ispred Adornija i Balmamiona i preuzeo je roze majicu 30 sekundi ispred Gvida de Rosa. Na osmoj etapi koja je vožena do Pedavene, vozači su se žalili zbog toga što su vozili po lošim putevima i mnogi su učestvovali u padovima i imali problema sa probušenom gumom. De Roso je smanjio zaostatak iza Anketila na 17 sekundi. Na desetoj etapi, Anketil je završio na drugom mjestu, devet sekundi iza Rolfa Maurera i povećao je prednost u generalnom plasmanu na minut i 40 sekundi ispred De Rosa. Na etapi 20, koja je vožena u čast Fausta Kopija, a na kojoj je voženo pet velikih uspona, Franko Bitosi je bio sam u bijegu 150 km i pobijedio je sa šest minuta ispred grupe koju je odsprintao Adorni, a u kojoj su bili još Đani Mota, Italo Cilioli, Anketil, De Roso i Enco Mozer. Na poslednje dvije etape nije bilo promjena i Anketil je osvojio Điro po drugi put, minut i 20 sekundi ispred Ciliolija, dok je De Roso završio na trećem mjestu, a Adorni na četvrtom.

Franko Balmamion, dvostruki pobjednik Điro d’Italije.

Godine 1965. prvi put je predstavljen Čima Kopi, u čast Fausta Kopija, a predstavlja nagradu koja se daje najvećem usponu na trci svake godine i donosi najviše poena u brdskoj klasifikaciji. Adorni je pobjedom na šestoj etapi preuzeo roze majicu, koju je izgubio na osmoj etapi, kada je bijeg završio 15 minuta ispred glavne grupe i majicu je preuzeo Bruno Meali. Na hronometru na etapi 13, Adorni je pobijedio minut i 20 sekundi ispred Feličea Đimondija i ponovo je uzeo majicu, tri minuta ispred Mealea i pet ispred Đimondija. Na etapi 19, dugoj 282 km, na kojoj su vožena četiri velika uspona, Adorni je ostvario solo pobjedu tri i po minuta ispred Takonea, a pet minuta ispred Ciliolija, Đimondija i Masinjana i povećao je prednost u generalnom plasmanu na 11 minuta. Na poslednje tri etape nije bilo promjena i Adorni je osvojio Điro 11 minuta i 26 sekundi ispred Ciliolija i skoro 13 minuta ispred Đimondija, što je bila najveća razlika od 1949. kada je Kopi osvojio trku 23 minuta ispred Bartalija. Godine 1966. predstavljena je klasifikacija po poenima Anketil je vozio sa ciljem da osvoji trku po treći put, ali je već na prvoj etapi izgubio vrijeme jer mu se probušila guma u finišu. Takone je pobijedio na prvoj, a Hulio Himenez na drugoj etapi i preuzeo je roze majicu. Himenez je bio lider do hronometra na etapi 13, na kojem je Adorni pobijedio 27 sekundi ispred Anketila i preuzeo je roze majicu 47 sekundi ispred Mote. Na etapi 16, Mota je uzeo lidersku majicu sedam sekundi ispred Adornija, a nakon što je Adorni izgubio preko pet minuta na etapi 17, Mota je imao prednost od skoro dva minuta ispred drugoplasiranog Himeneza. Na etapi 19, čiji je cilj bio na usponu Kostalunga, Mota je pobijedio sekundu ispred Anketila i povećao je prednost u generalnom plasmanu na tri minuta i 40 sekundi ispred Ciliolija. Prednost je zadržao do kraja i osvojio je Điro skoro četiri minuta ispred Ciliolija, dok je Anketil završio na trećem, a Himenez na četvrtom mjestu.

Godine 1967. bilo je planirano da se prva etapa vozi u Milanu, gdje je spremana proslava za petedesetogodišnjicu trke, ali je morala da bude otkazana zbog protesta italijanske ljevice i start je pomjeren u Treviljo. Po prvi put je vozio Edi Merks, dvostruki pobjednik Milano—Sanrema u tom trenutku, a vozili su još Anketil, Đimondi, Balmamion, Adorni i Masinjan. Antonio Gomez je bio lider do pete etape, kada je roze majicu preuzeo Mikele Dančeli, a na osmoj etapi preuzeo je Hoze Perez Franses, tri sekunde ispred Alda Mozera. Na etapi 12, čiji je cilj bio na usponu Blokaust, Merks je pobijedio i došao je na treće mjesto u generalnom plasmanu, 30 sekundi iza Fransesa. Na hronometru na etapi 16 pobijedio je Ole Riter, Anketil je završio na četvrtom mjestu, šest sekundi iza i preuzeo je roze majicu 53 sekunde ispred Đimondija, a dva minuta ispred Adornija i Merksa. Nakon bijega na etapi 17, Silvano Šijavon je preuzeo roze majicu, koju je držao do etape 20, kada je preuzeo ponovo Anketil 34 sekunde ispred Đimondija i 47 sekundi ispred Balmamiona. Na etapi 21, italijanski vozači su radili protiv Anketila kako ne bi osvojio, napadali jedan po jedan primoravajući ga da troši energiju na dostizanje, a kada je Đimondi napao, Anketil nije mogao da prati. Đimondi je pobijedio na etapi i preuzeo je roze majicu sa preko tri minuta ispred Anketila. Na etapi 22a, Balmamion je napao i nadoknadio vrijeme, zahvaljujući čemu je došao na drugo mjesto u generalnom plasmanu. Etapa 22b bila je sprinterska, pobijedio je Vili Plankart, a Điro je osvojio Đimondi, tri minuta i 36 sekundi ispred Balmamiona i tri minuta i 45 sekundi ispred Anketila.

1968—1996: Dominacija stranaca

Edi Merks, osvojio je Điro rekordnih pet puta.

Na Điru 1968. uvedena su dva bitna noviteta, doping test i prolog (kratki hronometar). Ukupno je osam vozača bilo pozitivno tokom Đira. Belgijanac Edi Merks osvojio je svoj prvi Điro. Na putu do pobede na Điru, Merks je osvojio četiri etape. 1969. Merks je bio lider Đira nakon etape 16. Nakon etape, Merks je bio pozitivan na doping testu i diskvalifikovan je sa trke. Merks je tvrdio da je nevin, pri čemu je ostao i nakon što je završio karijeru.

U narednim godinama, Merks je osvojio Điro još četiri puta, čime je izjednačio rekord Alfreda Binde i Fausta Kopija. 1970. osvojio je Điro i Tur de Frans i tako postao drugi vozač koji je osvojio dva grand tura. Merks je propustio Điro 1971. U njegovom odsustvu, Gesta Peterson je osvojio prvi grand tur za Švedsku.

Merks se vratio na Điro 1972. i osvojio ga dominantno. Preuzeo je roze majicu nakon dugog napada na sedmoj etapi i sačuvao je do kraja. Merks je 1973, osvojio svoj četvrti Điro, bio je lider od početka do kraja, što je zadnji put uspio Alfredo Binda 1927. 1974. Merks je osvojio peti Điro, izjednačivši rekord Binde i Kopija. Hose Manuel Fuente je bio lider do etape 14, međutim, Fuente nije jeo pravilno tokom etape 14, mučio se i izgubio je deset minuta od Merksa. Merks je preuzeo vođstvo i sačuvao ga do kraja, osvojio je Điro sa 12 sekundi ispred Đambatiste Baronkelija, što je bila druga najmanja razlika u istoriji trke. Merks je nakon Đira osvojio i Tur de Frans i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji i postao prvi vozač koji je osvojio trostruku krunu u biciklizmu.

Odsustvo Merksa sa Đira 1975. zbog bolesti, pružilo je šansu drugim vozačima. Fausto Bertoljo i Fransisko Galdos su vodili borbu u drugom delu trke. Na zadnjoj etapi, koja se završavala na usponu Paso delo Stelvio, Bertoljo je napao i osvojio je Điro. Johan de Mojnk je bio lider Đira 1976. kada je pao tokom etape 20. Povreda je sprečila Mojnka da bude dobar tokom hronometra na zadnjoj etapi i Đimondi je osvojio Điro. Ovo je bio poslednji Điro koji je Edi Merks vozio, završio je osmi.

Bernar Ino, trostruki pobednik Đira.

Fredi Martens i Frančesko Mozer su dominirali u početnoj fazi Đira 1977. Belgijanac Mihel Polentir preuzeo je vođstvo kada je Điro dostigao velike planine i sačuvao ga je do kraja i osvojio je svoj prvi grand tur. Na Điru 1979. bilo je čak pet hronometara i dosta manje uspona nego obično. Frančesko Mozer je osvojio prva dva hronometra na trci, ali je Đuzepe Saroni bio bolji i nastavku trke i osvojio je Điro sa dva minuta ispred Mozera.

Bernar Ino je osvojio Điro 1980. nakon što je preuzeo roze majicu na etapi 20. Điro 1981. je bio jako neizvestan, četvorica biciklista su bili u razmaku od 30 sekundi nakon etape 20. Đovani Bataljin je osvojio Điro nakon hronometra na zadnjoj etapi. 1982. na Điro se vratio Bernar Ino, koji je dominirao trkom i osvojio svoj drugi Điro. Ino je kasnije osvojio i Tur de Frans, čime je postao jedan od retkih koji su osvojili Điro i Tur u istoj sezoni. Ino je taj uspeh ponovio i 1985. Stiven Rouč je 1987. osvojio Điro nakon kontroverzi unutar tima. Rouč je bio lider, ali je pao u toku etape 13 i roze majicu je preuzeo njegov suvozač Roberto Vizentini. Rouč je napao na etapi 15, iako mu je menadžer tima Karera naredio da ne napada. Rouč je majicu sačuvao do kraja. Nakon Đira, osvojio je Tur de Frans i Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji i tako postao drugi vozač koji je osvojio trostruku krunu u biciklizmu, nakon Edija Merksa.

Migel Indurain, prvi španski pobednik Đira.

Godine 1988, Điro je osvojio Endru Hampsten. Franko Kjočoli je bio lider do etape 14, koja je vožena po jako lošem vremenu, Hampsten i Erik Brekink su otišli i napad, Brekink je osvojio etapu, a Hampsten je preuzeo roze majicu, koju je zadržao do kraja. Hampsten je tako postao prvi neevropski pobednik Đira. Đani Bunjo Đani Bunjo je dominirao Đirom 1990. Roze majicu je uzeo već nakon prve etape. Bunjo je bio lider od početka do kraja, što su pre njega postigla trojica vozača

Franko Kjočoli je bio superioran na Điru 1991. Kjočoli nije bio lider samo na dve etape. Migel Indurain je osvojio Điro 1992. i tako postao prvi španski pobednik Đira. Indurain je roze majicu preuzeo na trećoj etapi i zadržao je do kraja. Indurain je u julu osvojio i Tur de Frans i tako ostvario Điro-Tur dabl. Indurain se vratio na Điro i 1993. i osvojio ga je drugi put zaredom. Jedini vozač koji je mogao da se takmiči sa Indurainom bio je Letonac Pjotr Ugrjumov. Indurain je nakon Đira osvojio i Tur de Frans i tako ostvario Điro-Tur dabl drugu godinu zaredom, što niko ni pre ni posle nije postigao. Devedesetih, do druge pobede na Điru došla je i Švajcarska. Toni Rominger je osvojio Điro 1995, tako što je bio lider od druge etape do kraja. Godine 1996, Điro je startovao u Grčkoj, prve tri etape su vožene u Atini. Điro je osvojio Pavel Tonkov, koji je roze majicu preuzeo nakon zadnje takmičarske etape, etape 21, koja je imala pet velikih uspona. Majicu je preuzeo od Abrahama Olana, koji je završio na trećem mestu, iza Enrika Caine.

1997—2007: Dominacija Italijana

Marko Pantani, ostvario je Điro-Tur dabl 1998.

Pavel Tonkov se vratio na Điro 1997 sa ciljem da ga osvoji. Majicu je preuzeo nakon hronometra na trećoj etapi i držao je do etape 14, kada je Ivan Goti napao, ostvario etapnu pobedu i preuzeo roze majicu. Goti je povećao vođstvo na brdskoj, etapi 19 i osvojio je Điro minut i po ispred Tonkova, prekinuvši tako "petogodišnji post" Italijana. Švajcarac Aleks Cile uzeo je prvu roze majicu na Điru 1998, koju je, sa nekoliko prekida, nosio do etape 17, kada su napali Marko Pantani i Đuzepe Gverini. Njih dvojica su radili zajedno, Gverini je pobedio na etapi, dok je Pantani preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu. Pantani je osvojio Điro minut i po ispred Tonkova, nakon čega je osvojio i Tur de Frans u julu, ostvarivši popularni Điro—Tur dabl.

Pantani je došao i na Điro 1999. sa ciljem da ga osvoji. Roze majicu je preuzeo nakon etape 14, a prednost je učvrstio sa tri etapne pobede. Jutro pre početka etape 20, Pantani je diskvalifikovan sa Đira, nakon što mu je nivo hematokrita bio iznad 50%. Pobednik iz 1997 — Ivan Goti, koji je bio na drugom mestu u tom trenutku, preuzeo je vođstvo i osvojio je Điro tri i po minuta ispred Paola Savoldelija. Frančesko Kasagrande je uzeo roze majicu nakon dugog solo napada na devetoj etapi na Điru 2000. Majicu je nosio do poslednje brdske, etape 20, kada je Stefano Garceli napao, preuzeo majicu i osvojio Điro minut i po ispred Kasagrandea.

Dario Frigi je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu na Điru 2001, nakon četvrte etape. Majicu je nosio do etape 13, kada su se vozili usponi u Dolomitima. Đilberto Simoni je napao i preuzeo majicu. Frigo je nadoknadio vreme na hronometru na etapi 15, i došao je na 15 sekundi zaostatka. Nakon etape 17, policija je izvršila raciju u hotelima u kojima su bili smešteni timovi i vozači, što je bila prva racija te vrste na Điru. Oko 200 policajaca upalo je u hotelske sobe svih 20 timova u devet sati uveče, zbog čega niko nije mogao da se odmori pre kraljevske, etape 18. Zaplenjeno je preko 200 primeraka stimulansa, steroida i doping supstanci, koji su poslati na ispitivanje u laboratoriji u Firenci. Racija je izazvala protest vozača, menadžera timova i zvaničnika biciklističkog saveza Italije. Organizatori Đira odlučili su da otkažu etapu 18, a nakon sedmočasovnog sastanka sa predsjednikom udruženja vozača, poziva od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta, italijanskih vlasti, sponzora i jake intervencije Svetske biciklističke unije, odlučeno je da će se voziti etapa 19 i da će se Điro završiti kao što je planirano u Milanu. Dario Frigi, koji je bio na drugom mestu, 15 sekundi iza Simonija, otpušten je od strane tima Fasa Bortolo, nakon etape 19, nakon što je utvrđeno da je posedovao nedozvoljene droge, koje su pronađene tokom racije. Prema izveštaju policije, Frigo je posedovao steroide, testosterone i druge supstance za doping. Nakon što je Frigi diskvalifikovan, Simoni je osvojio Điro sedam i po minuta ispred Abrahama Olana. Stefano Garceli je preuzeo roze majicu na Điru 2002, nakon pobede na drugoj etapi, ali je bio pozitivan na probenecid, zabranjenu supstancu i morao je da napusti trku nakon šeste etape. Kadel Evans je bio lider do poslednje velike brdske, etape 17, kada je Savoldeli napao na 9 km do cilja, preuzeo roze majicu,. zatim i osvojio Điro, minut i 40 sekundi ispred Tajlera Hamiltona.

Ivan Baso, dvostruki pobednik Đira.

Alesandro Petaki je obukao prvu roze majicu na Điru 2003, nakon što je pobedio u grupnom sprintu na otvaranju trke. Stefano Garceli je preuzeo vođstvo nakon što je pobedio na sedmoj etapi, čiji je cilj bio na usponu Monte Terminilo. Đilberto Simoni je preuzeo roze majicu nakon desete etape, a prednost je povećao nakon što je pobedio na etapi 12, čiji je cilj bio na usponu Monte Zonkolan i etapi 14, na usponu Alpe su Pampego. Osvojio je Điro sedam minuta ispred Garcelija. Na Điru 2004, veliku borbu vodili su Damijano Kunego, Sergij Gončar i Đilberto Simoni. Simoni je preuzeo roze majicu nakon treće etape, dok je Kunego nakon pobede na sedmoj etapi, preuzeo vođstvo, deset sekundi ispred Simonija. Jaroslav Popovič je preuzeo roze majicu nakon hronometra na etapi 12, dok je Kunego vratio na na etapi 16 i osvojio je Điro dva minuta i dve sekunde ispred Gončara, dok je Simoni završio dodatne tri sekunde iza. Alesandro Petaki je ostvario devet etapnih pobeda na trci.

Tokom prve nedelje na Điru 2005, roze majicu nosila su četvorica vozača, koji su se više puta smenjivali u vođstvu. Ivan Baso je preuzeo majicu nakon etape 11, čiji je cilj bio na usponu Koldo Alto. Dva dana kasnije, Paolo Savoldeli je preuzeo vođstvo, nakon etape 13; majicu je zadržao do kraja i osvojio je Điro po drugi put, 28 sekundi ispred Simonija. Godine 2005, Ivan Baso je preuzeo roze majicu nakon pobede na osmoj etapi. Ostvario je još dve etapne pobede, sačuvao majicu do kraja i osvojio Điro devet minuta ispred Hoze Enrikea Gutijereza.

Tokom prve nedelje na Điru 2007, roze majica je promenila vlasnika pet puta. Andrea Noe je preuzeo vođstvo od Marka Pinotija nakon desete etape. Majicu je preuzeo Danilo di Luka nakon što je pobedio na etapi 12, koja je vožena do Brijansona. Di Luka je zadržao vođstvo do kraja i osvojio je Điro dva minuta ispred Andija Šleka. Andi Šlek je osvojio i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača, koja je na Điro vraćena po prvi put nakon 1994.

2008—danas: Dominacija stranaca i doping

Alberto Kontador, dvostruki pobednik Đira.

Franko Pelicoti je preuzeo roze majicu nakon druge etape na Điru 2008, dok je Đovani Viskonti preuzeo na šestoj etapi, kada je otišao u beg. Viskonti je majicu nosio na osam etapa, nakon čega je Emanuele Sela preuzeo. Alberto Kontador je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu nakon druge brdske etape, završivši 15 minuta ispred prethodnog lidera — Gabrijelea Bosizija. Prednost je sačuvao do kraja i osvojio je Điro dva minuta ispred Rikarda Rika, postavši tako drugi Španac koji je osvojio Điro. Rus Denis Menjšov je osvojio Điro 2009. Menjšov je vođstvo preuzeo nakon hronometra na etapi 12, nakon čega je sačuvao prednost u brdima i osvojio Điro 41 sekundu ispred Di Luke. Danilo di Luka je, osim drugog mesta, osvojio i klasifikaciju po poenima. Ipak, utvrđeno je da su se Di Luka i trećeplasirani Franko Pelicoti dopingovali i poništeni su im rezultati.

Na Điru 2010, roze majica je promenila vlasnika osam puta tokom trke. Španac David Arojo je bio lider pred poslednje dve brdske etape. Na etapi 19, Baso je napao, završio tri minuta ispred Aroja i preuzeo vođstvo. Uspio je da se odbrani na poslednjoj brdskoj etapi i na hronometru na poslednjoj etapi i osvojio je svoj drugi Điro, skoro dva minuta ispred Aroja. Alberto Kontador se vratio na Điro 2011, sa ciljem da osvoji Điro—Tur dabl i viđen je od strane mnogih kao prvi favorit za pobedu. Na trećoj etapi, Vauter Vejlant je pao na spustu sa uspona Paso del Boko, doživevši fatalne povrede glave. Četvrta etapa je bila neutralisana, dok su vozači tima Leopard Trek, za koji je Vejlant vozio, prešli liniju cilja prvi. Kontador je preuzeo roze majicu nakon što je pobedio na devetoj etapi, koja je vožena do Mount Etne. U nastavku trke povećavao je prednost, pobedio je na hronometru na etapi 16 i osvojio je svoj drugi Điro, šest minuta ispred Mikelea Skarponija. Kontador je vozio Điro 2011 uprkos istrazi koja se vodila protiv njega, nakon što je bio pozitivan na klenbuterol tokom Tur de Fransa 2010. Na dan 6. februara 2012, Sud za sportsku arbitražu presudio je da se dopingovao i poništeni su mu svi rezultati koje je ostvario 2010 i 2011, uključujući i pobedu na Điru 2011, koja je propisana Skarponiju.

Na Điru 2012. veliku borbu su vodili Rajder Hesedal i Hoakim Rodrigez. Hesedal je uzeo roze majicu na sedmoj etapi, čiji je cilj bio na usponu Roka di Kambio. Rodrigez je pobedom na desetoj etapi preuzeo majicu 17 sekundi ispred Hesedala, koji je vratio majicu nakon etape 14, devet sekundi ispred Rodrigeza. Ipak, Rodrigez je napao na etapi 15, koju je završio na drugom mestu i ponovo preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu, 30 sekundi ispred Hesedala. Hesedal je uspio da smanji zaostatak, ali je Rodrigez napao na poslednjoj brdskoj, etapi 20, koja je vožena do uspona Paso di Stelvio i stekao 31 sekundu prednosti pred hronometar na poslednjoj etapi. Na Stelviju je Tomas de Gent pobedio i došao sa osmog na četvrto mesto u generalnom plasmanu pred hronometar. Na hronometru, Hesedal je završio 47 sekundi ispred Rodrigeza i osvojio je Điro sa 16 sekundi ispred Španca, što je jedna od najmanjih razlika u istoriji Đira. Hesedal je tako ostvario prvu grand tur pobedu za Kanadu. Na trećem mestu završio je De Gent, zbog čega su Italijani ostali bez podijuma prvi put od 1995. godine.

Vinčenco Nibali, dvostruki pobednik Đira.

Na Điru 2013, Vinčenco Nibali je preuzeo vođstvo nakon osme etape. Do kraja je ostvario dve etapne pobede i osvojio je Điro skoro pet minuta ispred Rigoberta Urana. Na Điru 2014, Majkl Metjuz je bio lider do osme etape, kada je roze majicu preuzeo Kadel Evans. Rigoberto Uran je pobedom na etapi 12 preuzeo majicu, koju je izgubio na etapi 16, voženoj do Stelvija, na kojoj je majicu preuzeo Nairo Kintana. Zbog loših vremenskih uslova, proširile su se glasine da je uspon na Stelvio neutralisan, što je izazvalo konfuziju u grupi i nedovoljnu angažovanost da se dostigne Kintana, koji je etapu završio četiri minuta ispred Urana. Kintana je prednost sačuvao do kraja i osvojio svoj prvi grand tur, tri minuta ispred Urana, osvojivši prvi Điro za Kolumbiju. Prvi favorit na Điru 2015 bio je Alberto Kontador, koji se na Điro vratio prvi put nakon 2011. godine i poništavanja rezultata zbog dopinga. Na Điro je došao sa ciljem da ostvari Điro—Tur dabl, koji je pokušao da ostvari i 2011. Nakon nekoliko lakših etapa, Kontador je preuzeo roze majicu na petoj etapi, dve sekunde ispred Fabija Arua. Prednost je povećao na 17 sekundi, ali je majicu izgubio na etapi 13, kada je ostao uhvaćen u padu na skoro 3 km do cilja, zbog čega je izgubio 40 sekundi i pao je na drugo mesto u generalnom plasmanu, 19 sekundi iza Arua. Majicu je vratio već na hronometru na etapi 14, koju je završio na trećem mestu i preuzeo roze majicu dva i po minuta ispred Arua. Na etapi 16, Mikel Landa je napao na 4 km do cilja, ostvario drugu etapnu pobedu i preuzeo drugo mesto od suvozača, Arua, četiri minuta iza Kontadora. Kontador je povećao prednost na preko pet minuta, dok je Aru nadoknadio minut na etapi 19 i vratio se na drugo mesto, četiri i po minuta iza Kontadora. Na etapi 20, poslednjoj brdskoj, Landa je napao, Kontador nije mogao da prati. Ubrzo su Kontadora napali i ostali vozači i stekli minut prednosti, dok je Landa bio dva minuta ispred. Ipak, tim Astana je naredio Landi da sačeka Arua, sprečivši ga tako da pokuša da osvoji Điro. Aru je ostvario drugu etapnu pobedu, završivši dva minuta i 25 sekundi ispred Kontadora, a 25 sekundi ispred Lande. Na poslednjoj etapi nije bilo promena i Kontador je osvojio svoj drugi Điro, minut i 53 sekunde ispred Arua.

Tom Dimulen, prvi holandski pobednik Đira.

Điro 2016 startovao je hronometrom u Apeldomu, u Holandiji, na kojem je Tom Dimulen pobedio i uzeo prvu roze majicu na trci. Majicu je preuzeo Marsel Kitel pobedom na trećoj etapi, ali je već na četvrtoj Dimulen vratio nazad. Nakon što je roze majica promenila nekoliko vlasnika na narednih nekoliko etapa, Stiven Krojsvajk je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu na kraljevskoj, etapi 14, 41 sekundu ispred Nibalija. Brdski hronometar na etapi 15, Krojsvajk je završio na drugom mestu, nekoliko stotinki iza Aleksandra Foliforova i povećao je prednost na dva minuta ispred Estebana Čaveza i tri minuta ispred Nibalija. Na etapi 19, Krojsvajk je pao na spustu na 50 km do cilja, nakon čega je izgubio skoro pet minuta i roze majicu, koju je preuzeo Čavez. Vinčenco Nibali je pobedio na etapi i došao do drugog mesta u generalnom plasmanu, 44 sekunde iza Čaveza, dok je Krojsvajk zaostajao minut i pet sekundi. Na poslednjoj brdskoj, etapi 20, Nibali je napao na sredini etape, nadoknadio zaostatak i osvojio svoj drugi Điro, 52 sekunde ispred Čaveza. Alehandro Valverde je na etapi 20 nadoknadio zaostatak iza Krojsvajka i završio je na trećem mestu. Na Điru 2017, roze majicu su na prve tri etape nosila tri različita vozača, nakon čega je Bob Jungels preuzeo na četvrtoj etapi. Jungels je majicu nosio do devete etape, kada je Nairo Kintana pobedio i uzeo majicu 28 sekunde ispred Tiba Pinoa. Dimulen je pobedom na hronometru na desetoj etapi preuzeo majicu, dva i po minuta ispred Kintane. Na kraljevskoj, etapi 16, Dimulen je imao stomačnih problema i na oko 40 km do cilja morao je da napravi pauzu. Glavna grupa ga je kratko čekala, ali kako je dolazio posljednji uspon na etapi, ubrzali su tempo; zaostatak Dimulena je rastao i na kraju je etapu završio dva minuta i 18 sekundi iza Nibalija, ali je zadržao roze majicu, 31 sekundu ispred Kintane. Na etapi 19, Dimulen je bio u problemu već na početku, kada se grupa razdvojila, i morao je da uloži mnogo snage da bi se vratio do glavne grupe. Na posljednjem usponu je otpao, završio je etapu minut i 9 sekundi iza Kintane, koji je preuzeo roze majicu, 38 sekundi ispred Dimulena. Na posljednjoj brdskoj, etapi 20, Kintana je završio 15 sekundi ispred Dimulena i pred hronometar na poslednjoj etapi imao je 53 sekunde prednosti. Tom Dimulen je hronometar završio na drugom mestu, ali minut i 39 sekundi ispred Kintane i osvojio je Điro 31 sekundu ispred Kintane, ostvarivši tako prvu pobedu na Điru i prvu pobedu na grand tur trkama za Holandiju još od 1980. kada je Jop Zutemelk osvojio Tur de Frans.

Kris Frum, prvi britanski pobednik Đira.

Điro 2018. osvojio je Kris Frum, koji je tako postao prvi britanski pobednik trke. Frum je tokom prve dve nedelje konstantno gubio vrijeme i prije etape 19 zaostajao je tri minuta i 22 sekunde iza Sajmona Jejtsa. Na etapi 19 vožena su četiri uspona, među kojima i Kole dele Finestre, Čima Kopi 2018. Jejts je imao loš dan, već na početku Finestrea, otpao je od glavne grupe, koju je predvodio tim Skaj; na 80 km do cilja, Frum je napao i niko nije mogao da ga prati; Tom Dimulen i Tibo Pino su radili pokušavajući da ga dostignu, ali prednost je samo rasla. Na kraju, Frum je osvojio etapu sa tri minuta i 22 sekunde ispred Dimulena i uzeo je roze majicu, 40 sekundi ispred Dimulena. Na etapi 20, završio je šest sekundi ispred Dimulena, koji je više puta napadao, pokušavajući da nadoknadi vrijeme. Poslednja etapa do Rima bila je neutralisana za generalni plasman i Frum je osvojio Điro 46 sekundi ispred Dimulena, napravivši jedan od najvećih preokreta u istoriji trke. Frum je osvajanjem Đira postao treći vozač koji je osvojio sva tri grand tura zaredom, prije njega to su uradili Edi Merks i Bernar Ino. Sajmon Jejts, koji je ostvario tri etapne pobjede i nosio roze majicu 14 dana, na etapi 19 otpao je od grupe već na početku Finestrea i etapu je završio 38 minuta iza Fruma. Na etapi 19, Tibo Pino je došao do podijuma, trećeg mjesta u generalnom plasmanu, nakon što su Jejts i Domeniko Pocovivo izgubili dosta vremena, ali je na etapi 20 ostao bez snage, završio je 44 minuta iza grupe, nakon čega je odvezen u bolnicu zbog iscrpljenosti, dehidratacije i problema sa disanjem i morao je da napusti Điro uoči poslednje etape. Na trećem mjestu završio je Migel Anhel Lopez, koji je osvojio i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača. Điro 2019 startovao je hronometrom na kojem je Primož Roglič pobedio i uzeo prvu roze majicu. Valerio Konti je nakon odlaska u beg na šestoj etapi, preuzeo roze majicu, dok je Roglič pao na 11 mesto, pet i po minuta iza. Roglič je pobedio na hronometru na devetoj etapi, završivši minut ispred Nibalija i preko dva minuta ispred ostalih favorita, zahvaljujući čemu je došao na drugo mesto u generalnom plasmanu, minut i 50 sekundi iza Kontija. Jan Polanc je odlaskom u beg preuzeo roze majicu na etapi 12, četiri minuta ispred Rogliča, koji je imao skoro dva minuta ispred Nibalija i tri i po minuta ispred Karapaza. Nakon što je nadoknadio minut i 20 sekundi na etapi 13, Ričard Karapaz je napao na etapi 14, pobedio je minut i po ispred Sajmona Jejtsa i preuzeo je roze majicu sedam sekundi ispred Rogliča, koji je etapu završio dva minuta iza. U nastavku trke povećavao je prednost ispred Rogliča, koji je na poslednjoj brdskoj, etapi 20, pao na četvrto mesto, iza Nibalija i Lande, dok je Karapaz pred hronometar imao minut i 54 sekunde ispred Nibalija. Hronometar na poslednjoj etapi, Karapaz je završio 49 sekundi iza Nibalija i osvojio je Điro minut i pet sekundi ispred Nibalija, postavši tako prvi ekvadorski pobjednik Đira i neke grand tur trke. Roglič je na hronometru nadoknadio zaostatak i završio je na trećem mestu, osam sekundi ispred Lande.

Klasifikacije

Timovi uglavnom dolaze na Điro sa vozačem koji će biti konkurentan za pobjedu ili za što bolju poziciju u generalnom plasmanu. Pored generalnog plasmana, postoje i druge klasifikacije, koje odgovaraju vozačima raznih sposobnosti: klasifikacija po poenima u kojoj se takmiče sprinteri, brdska klasifikacija i klasifikacija za mlade vozače, koji se takođe takmiče i za što bolju poziciju u generalnom plasmanu. Pored glavnih klasifikacija, tu su i manje klasifikacije i nagrade, kao što su klasifikacija za najagresivnijeg vozača, klasifikacija za bijeg, za najviše vremena provedenog u bijegu, sprint klasifikacija, kao i interđiro klasifikacija.

Generalni plasman je najstarija i najvažnija klasifikacija. Za četiri glavne klasifikacije dodjeljuju se posebne majice, a ako je jedan vozač lider u više klasifikacija, nosi majicu klasifikacije koja ima veći značaj, pri čemu je generalni plasman najvažnija klasifikacija, a zatim klasifikacija po poenima, brdska i klasifikacija za najboljeg mladog vozača.

Generalni plasman

Glavni članak: Generalni plasman na Điro d’Italiji

Roze majica.

Najbitnija klasifikacija na Điro d’Italiji je generalni plasman. Sve etape su određene vremenom, nakon završetka etape, vremena vozača se sabiraju sa vremenom koje su imali prije etape i vozač sa najmanjim vremenom je lider trke. Lider se određuje nakon svake etape i nosi roze majicu na narednoj etapi. Majica se lideru trke dodjeljuje na podijumu nakon svake etape, a lider može da se promijeni nakon svake etape.

Roza boja za majicu lidera trke je izabrana jer je časopis koji je kreirao Điro, Gazeta delo sport štampan na roze papiru. Roza majica je predstavljena 1931. i od tada je postala simbol Đira. Prvi vozač koji je obukao roze majicu je Learko Gvera. Svaki tim donosi nekoliko roze majica na trci u slučaju da neki od njihovih vozača bude lider. Vozači obično ulažu veliki napor da bi sačuvali majicu što je duže moguće, da bi stekli više publiciteta za tim i timske sponzore. Edi Merks je nosio roze majicu rekordnih 78 puta. Pobjednik generalnog plasmana (i trke) nije uvijek određivan ostvarenim vremenom. Na prvom Điru 1909. organizatori su izabrali sistem po poenima umesto po vremenu, zbog skandala koji se desio na Tur de Fransu 1904. Pozicije su se računale dodavanjem poena u zavisnosti od pozicije na etapi i vozač sa najmanje poena je bio lider trke. Pobjednik etape dobijao je jedan poen, drugoplasirani dva, a poene su dobijali vozači do pozicije 50 koja je donosila 50 poena. Sve pozicije iznad donosile su 51 poen. Klasifikacija nije mijenjana do 1912. kada je fokus trke bio na timove. Godine 1914. uveden je sistem određivanja pozicija po ostvarenom vremenu na svakoj etapi.

Na trci se takođe dodjeljuju i sekunde bonifikacija, koje dobijaju vozači koji završe etapu na prve tri pozicije, kao i vozači koji prvi prođu preko označenog prolaznog cilja na kojem se ne dodjeljuju poeni za klasifikaciju po poenima, a od 2024. i tri vozača koji pređu prvi preko interđiro cilja.

Tip	1	2	3
Kraj etape	10"	6"	4"
Prolazni cilj	3"	2"	1"
Interđiro cilj

Brdska klasifikacija

Glavni članak: Brdska klasifikacija na Điro d’Italiji

Paso delo Stelvio, jedan od najvećih uspona na Điru.

Brdska klasifikacija je druga najstarija klasifikacija na Điru, uvedena je 1933. a prvi pobjednik je Alfredo Binda. Na većini etapa postoje brdski ciljevi, koji su podijeljeni u nekoliko kategorija. Vozači koji prvi prođu preko obilježenog brdskog cilja dobijaju poene za brdsku klasifikaciju. Broj poena koji se dodjeljuju zavisi od kategorije brdskog cilja, a kategorija zavisi od procenta nagiba i dužine uspona.

Majicu za lidera brdske klasifikacije nosi vozač koji prije početka etape ima najviše poena. Vozači koji nisu konkurentni u generalnom plasmanu i nisu dobri sprinteri, dolaze na Điro sa ciljem da ostvare etapnu pobjedu ili da osvoje brdsku klasifikaciju. Postoji pet kategorija brdskih ciljeva, Čima Kopi je najveći uspon na trci i on donosi najviše poena, prvi preko cilja dobija 50 poena, a poene dobija prvih devet vozača. Na brdskim ciljevima prve kategorije poene dobija prvih osam vozača, od čega prvi dobija 40 poena, a ako je brdski cilj prve kategorije ujedno i cilj etape, onda se poeni povećavaju i prvoplasirani dobija 50 poena. Na brdskim ciljevima druge kategorije poene dobija prvih šest vozača, od čega prvi dobija 18 poena, a ako je taj brdski cilj ujedno i cilj etape, onda se poeni povećavaju i prvoplasirani dobija 26 poena. Na brdskim ciljevima treće kategorije poene dobijaju četiri prvoplasirana vozača, od čega prvi dobija devet poena, dok na brdskim ciljevima četvrte kategorije poene dobijaju tri vozača, od čega prvoplasirani tri poena. Đino Bartali je osvojio brdsku klasifikaciju sedam puta.

Majica za lidera klasifikacije nije dodjeljivana do 1974. kada su organizatori odlučili da uvedu zelenu majicu za lidera. Zelena majica je korišćena do 2012. kada je sponzor klasifikacije, Mediolanum banka odlučila da zelenu zamijeni plavom majicom.

Opis poena za brdsku klasifikaciju:

Tip		1	2	3	4	5	6	7	8	9
	Čima Kopi	50	30	20	14	10	6	4	2	1
	1 kategorija	40	18	12	9	6	4	2	1
Ako je cilj etape		50	24	16	9	6	4	2	1
	2 kategorija	18	8	6	4	2	1
Ako je cilj etape		26	12	8	4	2	1
	3 kategorija	9	4	2	1
	4 kategorija	3	2	1

Klasifikacija po poenima

Glavni članak: Klasifikacija po poenima na Điro d’Italiji

Džonatan Milan, dvostruki pobjednik klasifikacije po poenima.

Klasifikacija po poenima je treća najstarija klasifikacija na Điru. Uvedena je 1966. a prvi pobjednik je Đani Mota. Poene dobijaju vozači koji etapu završe na vodećim pozicijama, kao i vozači koji pređu prvi preko označenog prolaznog cilja na kojem se ne dodjeljuju sekunde bonifikacije, a od 2024. i prvih osam vozača koji pređu preko interđiro cilja. Klasifikaciju osvaja vozač koji na kraju ima najviše poena. Broj poena koji se dodjeljuju zavisi od tipa etape. Do 2014. na svakoj etapi se dodjeljivao isti broj poena, bez obzira na tip etape, a od Đira 2014. pravila su promijenjena i veće šanse za osvajanje klasifikacije su dobili sprinteri. Na pretežno ravnim etapama, koje su označene kao etape A i B, a na kojima se očekuje sprint velike grupe na cilju, poene dobijaju prvih 15 vozača, od čega prvi dobija 50 poena, a drugoplasirani 35. Na etapama srednje težine, koje su označene sa C, poene dobija prvih deset vozača, od čega prvoplasirani dobija 25, a drugoplasirani 18. Na najtežim etapama, koje su označene sa D i E, poene dobija prvih deset vozača, od čega prvoplasirani dobija 15, a drugoplasirani 12. Na označenom prolaznom cilju za klasifikaciju po poenima, kao i na interđiro cilju, poene dobijaju prvih osam vozača, od čega prvoplasirani dobija 12, a drugoplasirani osam.

Rekorderi su Frančesko Mozer i Đuzepe Saroni, koji su klasifikaciju osvojili po četiri puta.

Prve godine kada je klasifikacija uvedena nije se dodjeljivala majica, a 1967. lideru je dodijeljena crvena majica. Majica je 1969. promijenjena u ljubičastu, koja je korišćena do 2010. kada je vraćena crvena majica. U aprilu 2017. organizatori su odlučili da vrate ljubičastu majicu (malja čiklamino, ital. maglia ciclamino) za Điro 2017. jubilarni stoti.

Poeni koji se dobijaju na kraju svake etape

Tip		1	2	3	4	5	6	7	8	9	10	11	12	13	14	15
	ravne etape	50	35	25	18	14	12	10	8	7	6	5	4	3	2	1
	srednje teške brdske etape	25	18	12	8	6	5	4	3	2	1
	teške brdske etape	15	12	9	7	6	5	4	3	2	1
	hronometar	15	12	9	7	6	5	4	3	2	1

Poeni koji se dobijaju na prolaznim ciljevima

Tip	1	2	3	4	5	6	7	8
Prolazni cilj	12	8	6	5	4	3	2	1
Interđiro cilj

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača

Glavni članak: Klasifikacija za najboljeg mladog vozača na Điro d’Italiji

Rikardo Riko u beloj majici na Điru 2008.

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača je ograničena na vozače do 25 godina. Lider klasifikacije se određuje na isti način kao i generalni plasman. Vremena vozača na kraju svake etape se sabiraju i vozač sa najmanjim vremenom je lider. Klasifikacija je na Điro uvedena 1976. godine, prvi pobjednik je Alfio Vandi, koji je u generalnom plasmanu završio na sedmom mestu. Klasifikacija je ukinuta 1995. dok je ponovo vraćena na Điro 2007. kada je osvojio Andi Šlek. Lideru klasifikacije dodjeljuje se bijela majica.

Evgenij Berzin, Nairo Kintana, Teo Gejgan Hart i Egan Bernal su jedini vozači koji su osvojili Điro i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača iste godine. Berzin 1994. Kintana 2014. Gejgan Hart 2020. a Bernal 2021.

Četiri vozača su klasifikaciju osvojili po dva puta, Vladimir Pulnikov, Pavel Tonkov, Bob Jungels i Migel Anhel Lopez.

Timska klasifikacija

Glavni članak: Timska klasifikacija na Điro d’Italiji

Timska klasifikacija je uvedena od prvog Đira, 1909. kada je tim Atala pobijedio. Klasifikacija se računa tako što se na kraju svake etape sabiraju vremena prve trojice iz svakog tima, a vodeći tim je tim sa najmanjim vremenom. Godine 1993. formirana je druga timska klasifikacija, koja je nazvana „Trofej super tim“, dok je prethodna klasifikacija preimenovana u „Trofej brzi tim“ 1994. godine. Klasifikacija se računala tako što je prvih 20 vozača na svakoj etapi dobijali poene: prvoplasirani 20, drugoplasirani 19 i tako do pozicije 20 koja je nosila jedan poen. Klasifikacija je poslednji put korišćena na Điru 2017. nakon čega je ukinuta, dok je klasifikacija „Trofej brzi tim“ preimenovana u timsku klasifikaciju.

Manje klasifikacije i nagrade

Za više informacija pogledajte: Klasifikacija za najagresivnijeg vozača na Điro d’Italiji i Interđiro klasifikacija na Điro d’Italiji

Osim glavnih, postoje i manje klasifikacije, za koje se ne dodjeljuju posebne majice, a neke od njih su bazirane na sistemu po poenima. Svaka etapa ima dva prolazna cilja, od kojih se na jednom dodjeljuju sekunde bonifikacije za generalni plasman, a na drugom poeni za klasifikaciju po poenima, a na oba se dodjeljuju poeni za sprint klasifikaciju. Broj poena koji se dodjeljivao bio je isti, bez obzira na tip etape, a poene je dobijalo prvih pet vozača (10, 6, 3, 2, 1). Vozač sa najviše poena je lider klasifikacije.

Klasifikacija za najagresivnijeg vozača je nazvana „borbeni duh“. U anketi na stranici trke na društvenoj mreži Twitter, navijači glasaju za najagresivnijeg vozača na svakoj etapi, osim na hronometrima, od četiri ponuđena. a najagresivniji vozač nosi crveni broj na narednoj etapi. Klasifikacija je uvedena 2001. a do 2023. računala se tako što su se sabirali poeni osvojeni na prolaznim, brdskim ciljevima i pozicije na kraju etape.

U klasifikaciji za bijeg učestvuju vozači koji su bili u bijegu tokom neke etape. U klasifikaciji su se dodjeljivali poeni svakom vozaču koji je proveo barem 5 km u bijegu u kome je bilo manje od deset vozača. Vozačima se dodjeljivao po jedan poen za svaki kilometar koji provedu u takvom bijegu; vozač sa najviše skupljenih poena je pobjednik klasifikacije, a vozač sa najviše provedenih kilometara u bijegu na svakoj pojedinačnoj etapi dobijao je novčanu nagradu na kraju etape.

Interđiro klasifikacija je predstavljena na Điru 1989. Na svakoj etapi postojao je određeni prolazni cilj, pre cilja i za interđiro klasifikaciju se uzimalo vrijeme ostvareno na tom prolazu, a etapa je normalno vožena do cilja. Vremena sa svake etape su se sabirala i vozač sa najmanjim vremenom bio je lider, kao i u generalnom plasmanu. Lider klasifikacije je nosio plavu majicu. Klasifikacija je ukinuta 2005. Prvi pobednik bio je Jure Pavlič iz Jugoslavije, dok je 1990. klasifikaciju osvojio Australijanac Fil Anderson. Migel Indurain je 1992. postao tako prvi vozač koji je osvojio Điro i Interđiro klasifikaciju iste godine, što je nakon njega ponovio samo Toni Rominger 1995. Rekorder je Fabricio Gvidi, koji je klasifikaciju osvojio tri puta, Godine 2005. klasifikaciju je osvojio Stefano Canini, nakon čega je ukinuta. Godine 2024. interđiro klasifikacija je ponovo uvedena, Na svim drumskim etapama postojala su dva prolazna cilja i interđiro cilj, na kojem su se dodjeljivale sekunde bonifikacije za prvu trojicu vozača, bodovi za klasifikaciju po poenima za prvu osmoricu vozača i poeni za interđiro klasifikaciju takođe za prvu osmoricu vozača (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2 i 1). Lider klasifikacije je nosio zeleni broj, a pobjednik je dobio trofej u obliku cvijeta.

Ukinute klasifikacije

Za više informacija pogledajte: Klasifikacija kombinacije na Điro d’Italiji

Paolo Savoldeli, dvostruki pobednik Đira i rekorder u klasifikaciji kombinacije.

Godine 1946, na Điru je predstavljena crna majica, koja se dodeljivala vozaču koji je bio zadnji u generalnom plasmanu. Vozači su ponekad vozili sa namerom da budu zadnji u generalnom plasmanu, da bi nosili crnu majicu. Klasifikacija je ukinuta 1951.

Na Điru 1985. predstavljena je klasifikacija kombinacije, na kojoj su se takođe dobijali bodovi. Godine 1988, lideru klasifikacije dodeljivala se plava majica, a nakon Đira 1988. klasifikacija je ukinuta. Klasifikacija je bila na Điru 2001. a zatim i 2006, kada se ponovo lideru dodeljivala plava majica, nakon čega je i definitivno ukinuta. Prvi pobednik bio je Edi Merks, koji je 1973 osvojio i Điro i klasifikaciju kombinacije. Klasifikacija je vraćena 1976, nakon dvogodišnje pauze, a osvojio je Frančesko Mozer. Bernar Ino 1980. i Stiven Rouč 1987, osvojili su i Điro i klasifikaciju kombinacije. poslednji pobednik klasifikacije bio je Paolo Savoldeli, koji je osvojio klasifikaciju 2006. godine, nakon čega je ukinuta.

Azuri d’Italija je bila klasifikacija u kojoj su poene dobijali trojica prvoplasiranih na kraju svake etape. Fer-plej je bila klasifikacija za timove, u kojoj su timovi dobijali kaznene poene za manje tehničke nepravilnosti: za upozorenje 0,50 poena, za novčanau kaznu 1 poen, za vremensku kaznu 2 poena, za deklasifikacija vozača ili timskog automobila 100 poena, za diskvalifikaciju vozača 1.000 poena, a ukoliko bi neki vozač bio pozitivan na doping testu tim bi dobio 2.000 poena. Tim sa najmanje poena na kraju trke je bio pobjednik klasifikacije, a ako su timovi bili izjednačeni, pobjednik je bio tim čiji vozač zauzima najveću poziciju u generalnom plasmanu.

Nagrade

Novčane nagrade su se uvijek dodjeljivale. Pobjednik prvog Đira, Luiđi Gana dobio je 5.325 lira, dok je poslednji vozač u generalnom plasmanu dobio 300 lira. Kako je rasla popularnost trke, tako su rasle i nagrade.

Ukupan novčani iznos na Điru 2015. iznosio je 366.510 evra. Pobjednik Đira, Alberto Kontador, dobio je 115.668 evra, dok je svaki etapni pobednik dobio po 11.000; jedan dan u roze majici donosio je po 1.000 evra. Pobjednik Đira 2017. Tom Dimulen, kao nagradu dobio je 200.000 evra.

Ukupan novčani iznos na Điru 2019. iznosio je 1.499.860 miliona evra, dok je ukupan novčani iznos na Tur de Fransu 2018. iznosio 2.287.750 miliona evra. Pobjednik Đira 2019. Ričard Karapaz zaradio je 265.668 hiljada evra, 115.668 za pobjedu i 150.000 hiljada kao specijalnu nagradu koju ponekad dodjeljuju sponzori za vozače koji završe u prvih deset. Drugoplasirani je dobio 58.412 hiljada, plus specijalna nagrada, dok je trećeplasirani dobio 28.801. Četvrtoplasirani je zaradio 14.516 hiljada, petoplasirani 11.654, šestoplasirani i sedmoplasirani 8.588, osmoplasirani i devetoplasirani 5.725, dok su vozači koji su završili od desetog da dvadesetog mesta dobili po 2.863 hiljade evra. Pobjednik svake etape zaradio je po 10.010 evra, drugoplasirani 5.508, dok su vozači koji su etape završili od desetog do dvadesetog mjesta dobili po 276 evra. Svaki dan proveden u roze majici donosio je po hiljadu evra; najbolji vozač u klasifikaciji po poenima dobijao je po 800 evra na svakoj etapi, drugoplasirani 500, a trećeplasirani 200, dok su prva petorica na prolaznim ciljevima dobijali od 500 do 100 evra. Vozač koji je nosio ljubičastu majicu, za lidera klasifikacije po poenima, dobijao je po 750 evra na svakoj etapi, dok je pobjednik klasifikacije dobio 10.000 evra. Prvi vozač koji pređe preko brdskih ciljeva dobijao je 700 evra, drugoplasirani 400, a trećeplasirani 300. Vozač koji nosi plavu majicu za lidera brdske klasifikacije dobija po 750 evra na svakoj etapi, dok pobednik klasifikacije dobija 5.000 evra. Vozač koji je nosio bijelu majicu, za lidera klasifikacije za najboljeg mladog vozača, dobijao je po 750 evra na svakoj etapi, dok je pobjednik klasifikacije dobio 5.000 evra. Vozač koji provede najviše kilometara u bijegu, sam ili u grupi u kojoj je manje od deset vozača, dobijao je 150 evra po etapi, dok je vozač koji je proveo najviše kilometara u bijegu na trci dobio 4.000 evra. Najbolji tim na svakoj etapi dobijao je po 500 evra, dok je pobjednik timske klasifikacije dobio 5.000 evra. Nagrada „borbeni duh“ računala se tako što su se sabirale pozicije ostvarene na prolaznim ciljevima, usponima i na kraju etape; najbolji na etapi dobijao je 300 evra, dok je najbolji na cijeloj trci dobio 4.000 evra. Pobejednik fer plej klasifikacije, odnosno tim sa najmanje kazni na kraju trke, dobio je 5.000 evra, drugoplasirani 3.000, a trećeplasirani 2.000 evra.

Ukupan novčani fond na Điro d’Italiji 2024. iznosio je 1.606.160 evra, dok je nagradni fond na Tur de Fransu 2023. iznosio 2.308.200 evra. Pobjednik je dobio 265.668 evra, drugoplasirani 113.412, trećeplasirani 68.801, a novčane nagrade dobili su vozači koji su završili do 20 mjesta u generalnom plasmanu. Pobjednici klasifikacije po poenima i klasifikacije za najboljeg mladog vozača dobijali su po 10.000, drugoplasirani po 8.000, trećeplasirani po 6.000, četvoročlani 4.000 i petoplasirani 2.000 evra. Pobjednik brdske klasifikacije dobio je 5.000 evra, drugoplasirani 4.000, trećeplasirani 3.000, četvrtoplasirani 2.000 i petoplasirani 1.000 evra. U timskoj klasifikaciji, novčane nagrade dobijalo je pet najboljih timova, od 5.000 za pobjednika do 1.000 evra za petoplasirani tim. U izboru za najagresivnijeg vozača cijele trke, pobjednik je dobio 5.000 evra, drugoplasirani 4.000, a trećeplasirani 3.000, dok je najagresivniji vozač na svakoj pojedinačnoj etapi dobijao po 1.000 evra. Lider generalnog plasmana dobijao je po 2.000 evra dnevno, lideri brdske, klasifikacije za najboljeg mladog vozača i klasifikacije po poenima dobijali su po 750 evra, a takođe, po trojica vozača koja su na svakoj pojedinačnoj etapi osvojili najviše bodova u brdskoj, kao i u klasifikaciji po poenima, dobijali su po 700, 400 i 200 evra. Pobjednik svake etape dobijao je 11.010 evra, drugoplasirani 5.508, trećeplasirani 2.753, a novac je dobijalo prvih 20 vozača na etapi, sa tim da su vozači od desetog do 20 mjesta dobijali po 276 evra. Na trci su postojale brojne manje klasifikacije, kako bi novac zaradili i slabiji timovi. Pobjednik sprint klasifikacije dobio je 8.000 evra, dok su nagrade dobili petorica prvoplasiranih, a petorica prvoplasiranih na svakom prolaznom cilju na svakoj etapi dobijali su od 500 do 100 evra. Pobjednik klasifikacije za bijeg dobio je 5.000 evra, a vozač koji je proveo najviše kilometara u bijegu na svakoj etapi dobijao je po 200 evra. Pobjednik interđiro klasifikacije dobio je 7.000 evra, a nagrade su dobila petorica prvoplasiranih vozača, dok su na svakoj etapi nagrade takođe dobijala petorica prvoplasiranih, od 1.500 do 300 evra.

Novčane nagrade na kraju Điro d’Italije 2024.

Pozicija	Klasifikacije
	Generalni plasman	Brdska klasifikacija	Klasifikacija po poenima	Najbolji mladi vozač	Timovi	Najagresivniji vozač	Sprint klasifikacija	Interđiro klasifikacija	Klasifikacija za bijeg
1.	265.668 evra	5.000 evra	10.000 evra		5.000 evra	5.000 evra	8.000 evra	7.000 evra	5.000 evra
2.	113.412 evra	4.000 evra	8.000 evra		4.000 evra	4.000 evra	6.000 evra	5.000 evra	—
3.	68.801 evro	3.000 evra	6.000 evra		3.000 evra	3.000 evra	4.000 evra	4.000 evra
4.	21.516 evra	2.000 evra	4.000 evra		2.000 evra	—	2.000 evra	3.000 evra
5.	18.154 evra	1.000 evra	2.000 evra		1.000 evra		1.000 evra	1.000 evra
6—7.	13.588 evra	—			—		—
8—9.	10.725 evra
10.	7.863 evra
11—20.	2.863 evra
Dnevno	2.000 evra	750 evra

Novčane nagrade na etapama

Pozicija na etapama	Etape
	Cilj	Sprint klasifikacija	Brdska klasifikacija	Klasifikacija po poenima	Najbolji tim	Interđiro klasifikacija	Najagresivniji vozač	Bijeg
1.	11.010 evra	500 evra	700 evra		500 evra	1.500 evra	1.000 evra	200 evra
2.	5.508 evra	400 evra	400 evra		300 evra	1.000 evra	—
3.	2.753 evra	300 evra	200 evra		100 evra	700 evra
4.	1.377 evra	200 evra	—			500 evra
5.	1.102 evra	100 evra				300 evra
6—7.	826 evra
8—9.	551 evro
10—20.	276 evra

Etape

Moderni Điro ima 21 etapu ili 20 etapa i prolog (hronometar ispod 8 km). Tri tipa etapa se koriste na Điru: grupne etape, individualni hronometri i timski hronometri. Grupne etape čine najveći deo etapa na svakom Điru. Obično se vozi jedan ili dva individualna hronometra i jedan timski, ako je uključen od strane organizatora.

Grupne etape

Grupa na Điro d’Italiji 2021.

Većina etapa na trci su grupne etape, gde svi vozači voze zajedno. Grupne etape startuju u različitim gradovima. vozači voze nekoliko kilometara kroz grad pre zvaničnog starta etape (nultog kilometra), gde direktor trke maše zastavicom da bi označio početak etape. Kada počne etapa, obično odmah kreću napadi da bi se oformio beg, koji će što duže ostati ispred glavne grupe.

Vozačima je dozvoljeno da se dodiruju, ali ne da se guraju ili udaraju. Prvi vozač koji pređe liniju cilja je pobednik etape. Ravne etape ili etape sa malim usponima, koje su prisutne u prvoj nedelji trke, obično se završe velikim grupnim sprintom.

Svi vozači u grupi dobijaju isto vreme kao i pobednik etape, što pomaže da se izbegnu opasni grupni sprintovi. Nije neobično da svi vozači na trci završe etapu zajedno u grupi i dobiju isto vreme kao pobednik, iako može proći i nekoliko minuta dok zadnji vozač u grupi prođe kroz cilj. Na ravnim etapama, ako vozači padnu u zadnja tri kilometra, dobijaju isto vreme kao grupa u kojoj su se nalazili pre pada.

Na Điru, dodeljuju se sekunde bonifikacije za tri prvoplasirane pozicije na svakoj etapi.

Brdske etape

Điro d’Italija je poznata po svojim teškim usponima. Svake godine, na trci bude nekoliko etapa koje sadrže brdske ciljeve najveće kategorije. Trka tradicionalno prolazi kroz Alpe i Dolomite. Prva etapa na kojoj se išlo kroz Alpe je bila 1911. Dolomiti su uključeni na Điro 1937. kada se prolazilo preko uspona Role pas i Paso di Kostalunja. Neki od najpoznatijih uspona na Điru su Paso delo Stelvio,Paso Pardoi i Paso di Gavija. Etape u planinama obično prouzrokuju velike promene u generalnom plasmanu. Na ravnim etapama. većina vozača ostane u grupi do kraja etape, dok tokom brdskih etapa, nije neobično da vozači izgube i 30 minuta ili da bude diskvalifikovani zbog završetka etape van vremenskog limita.

Hronometri

Vozači se na hronometrima takmiče individualno, protiv sata. Ako je prva etapa hronometar, žrebanjem se određuju pozicije timova. Kada su pozicije određene, timovi biraju kojim će redom njihovi vozači da startuju, a ako na Điru učestvuje prošlogodišnji pobednik, on startuje poslednji. Vozači startuju sa minutom razlike, dok zadnjih 20 vozača startuju sa dva ili tri minuta razmaka. Ukoliko hronometar nije na prvoj etapi, startne pozicije vozača određene su pozicijom u generalnom plasmanu. Prvi vozač u generalnom plasmanu startuje hronometar poslednji, dok zadnji vozač u generalnom plasmanu startuje prvi. Prvi hronometar na Điru je vožen 1933. između Bolonje i Ferare, dug 62 km i pobedio je Alfredo Binda.

Prva etapa na modernom Điru je obično kratki hronometar — prolog, da bi odlučili ko nosi roze majicu na otvaranju. Da bi bio klasifikovan kao prolog, hronometar mora da bude kraći od osam kilometara. Prvi prolog na Điru je vožen 1968. dužine 5,7 km. Vozači su vozili u neobičnom formatu, bilo je grupa od po 10, 13 vozača i vreme ostvareno na tom prologu, nije se računalo.

Obično su prisutna dva hronometra, što je odluka organizatora.

Timski hronometar

Timski hronometar (TTT) je trka protiv sata, u kojoj svaki tim vozi posebno. Startne pozicije timova određene su pozicijama u timskoj klasifikaciji. Tim koji je prvi u klasifikaciji, startuje timski hronometar zadnji. Razmak između starta dva tima je pet minuta. U timskom hronometru, vozači rade zajedno, smenjujući se na vrhu, da bi uštedeli energiju i postigli bolji rezultat. Za vreme tima na timskom hronometru uzima se vreme petog vozača koji pređe liniju cilja, dok vozači koji otpadnu i kroz cilj prođu kasnije, dobijaju vreme koje su i ostvarili. Timski hronometri su kritikovani jer favorizuju jake timove, dok hendikepiraju jake vozače u slabim timovima.

Prvi timski hronometar na Điru vožen je 1937. i pobedio je italijanski tim Lenjano. and was won by the Italian team, Legnano. Hronometar je bio dug 60 km, vožen je od Vijaređa do Marina di mase.

Nesreće

• Italijan Orfeo Ponsin umro je tokom četvrte etape na Điru 1952. Ponsinu je sa spusta Merluca, eksplodirala guma i prilikom pada udario je glavom u drvo.
• Španac Huan Santisteban je tokom prve etape na Điru 1976. (21. maja) pao na glavu i umro na licu mesta.
• Italijan Emilio Ravazio umro je tokom Đira 1986. Ravazio je 12. maja, tokom prve etape pao, ali je završio etapu. Dva sata nakon odlaska u timski hotel, pao je u komu. U komi je bio 16 dana, a zatim je preminuo.
• Belgijanac Vauter Vejlant umro je tokom Đira 2011. 9. maja, tokom treće etape, na oko 17 km. do cilja, Vejlant je pao na spustu sa Paso del Boka i zadobio fatalne povrede glave.

Trofej

Trofej za pobednika Đira.

Trofej Senca Fajn kreiran je 1999. i prvi put je dodeljen pobedniku Đira 2000. Na njemu su ugravirana imena svih pobednika i na kraju svakog Đira se dodaje ime novog pobednika.

Napravljen je od bakra, okovan 18 karatnim zlatom.

Težak je 9,5 kg širok je 20,4 cm a visok 53,5 cm.

Trofej je prvi podigao Stefano Garceli, pobednik Đira 2000.

Rekordi i zanimljivosti

• Najmlađi pobednik je Fausto Kopi, koji je osvojio Điro 1940. sa 20 godina i 268 dana;
• najstariji pobednik je Fjorenco Manji, koji je osvojio Điro 1955. sa 34 godine i 180 dana;
• najstariji vozač koji je učestvovao je Đovani Đerbi, koji je imao 47 godina kada je vozio Điro 1932;
• najduža ikad etapa vožena je 1914. od Luke do Rima, u dužini od 430 km. Pobedio je Kostante Đirardengo;
• najduži hronometar vožen je 1951. od Peruđe do Ternije, džine od 81 km. Pobedio je Fausto Kopi;
• prvi put je Điro išao van Italije 1920. kada je prolazio kroz Švajcarsku;
• prvi put u istoriji Điro je išao van Evrope 2018, kada su prvi tri etape vožene u Izraelu.
• godine 1921. Điro je sniman i prikazivan u bioskopu;
• najviše etapnih pobeda na jednom Điru ostvario je Alfredo Binda, 12 na Điru 1927;
• najviše uzastopnih etapnih pobeda ostvario je Alfredo Binda, 8 na Điru 1929;
• najveća vremenska razlika između pobednika i drugoplasiranog ostvarena je na Điru 1914. kada je Alfonso Kalcolari osvojio Điro sat, 57 minuta i 26 sekundi ispred Pjerina Albinija;
• najmanja vremenska razlika između pobednika i drugoplasiranog ostvarena je na Điru 1948. kada je Fjorenco Manji osvojio Điro sa 11 sekundi ispred Ecija Čekija;
• Najstariji vozač koji je trku završio na jednom od prva tri mjesta u generalnom plasmanu je Gerent Tomas, koji je 2024. završio na trećem mjestu sa 38 godina.

Najmanje vremenske razlike na Điru

Vremenska razlika	Godina	Rivali	Referenca
11"	1948.	Fjorenco Manji — Ecio Čeki
12"	1974.	Edi Merks — Đambatista Baronkeli
13"	1955.	Fjorenco Manji — Fausto Kopi
14"	2023.	Primož Roglič — Gerent Tomas
16"	2012.	Rajder Hesedal — Hoakim Rodrigez
19"	1957.	Gastone Nenčini — Luizon Bobe
19"	1976.	Feliče Đimondi — Johan de Mojnk
28"	1960.	Žak Anketil — Gastone Nenčini
28"	2005.	Paolo Savoldeli — Đilberto Simoni
31"	2017	Tom Dimulen — Nairo Kintana
37"	1923.	Kostante Đirardengo — Đovani Brunero

• Najviše dana u roze majici proveo je Edi Merks, 77.

Broj dana provedenih u roze majici.

Pozicija	Ime	Država	Ukupno dana provedenih u roze majici	Ukupan broj pobeda	Godine
1	Edi Merks	Belgija	77	5	1968,1969,1970,1972,1973,1974
2	Alfredo Binda	Italija	65	5	1925,1927,1928,1929,1931,1933
4	Frančesko Mozer	Italija	50	1	1976,1977,1979,1980,1981,1982,1984,1985
5	Đuzepe Saroni	Italija	48	2	1979,1981,1983,1985,1986
6	Đino Bartali	Italija	42	3	1936,1937,1939,1946,1947
	Žak Anketil	Francuska	42	2	1959,1960,1961,1964,1967
8	Fausto Kopi	Italija	31	5	1925,1927,1928,1929,1931,1933
	Bernar Ino	Francuska	31	3	1980,1982,1985

Najuspešniji učesnici

Trojica imaju po pet pobeda:

• Alfredo Binda, (1925, 1927, 1928, 1929. i 1933)
• Fausto Kopi, (1940, 1947, 1949, 1952. i 1953)
• Edi Merks (1968, 1970, 1972, 1973. i 1974)

Petorica imaju po tri pobede:

• Đovani Brunero (1921, 1922. i 1926)
• Đino Bartali (1936, 1937. i 1946)
• Fjorenco Manji (1948, 1951. i 1955)
• Feliče Đimondi (1967, 1969. i 1976)
• Bernar Ino (1980, 1982. i 1985).

Feliče Đimondi je najuspešniji učesnik na Điru, sa ukupno devet podijuma, od čega je tri puta bio prvi, dva puta drugi i četiri puta treći.

Spisak pobednika

Glavni članak: Spisak pobednika na Điro d’Italiji

Pobednici Điro d’Italije

• 2024. Tadej Pogačar
• 2023. Primož Roglič /
• 2022. Džaj Hindli
• 2021. Egan Bernal
• 2020. Teo Gejgan Hart
• 2019. Ričard Karapaz
• 2018. Kris Frum
• 2017. Tom Dimulen
• 2016. Vinčenco Nibali
• 2015. Alberto Kontador
• 2014. Nairo Kintana
• 2013. Vinčenco Nibali
• 2012. Rajder Hesedal
• 2011. Mikele Skarponi
• 2010. Ivan Baso
• 2009. Denis Menjšov
• 2008. Alberto Kontador
• 2007. Danilo di Luka
• 2006. Ivan Baso
• 2005. Paolo Savoldeli
• 2004. Damijano Kunego
• 2003. Đilberto Simoni
• 2002. Paolo Savoldeli
• 2001. Đilberto Simoni
• 2000. Stefano Garceli
• 1999. Ivan Goti
• 1998. Marko Pantani
• 1997. Ivan Goti
• 1996. Pavel Tonkov
• 1995. Toni Rominger
• 1994. Evgenij Berzin
• 1993. Migel Indurain
• 1992. Migel Indurain
• 1991. Franko Kjočoli
• 1990. Đani Bunjo
• 1989. Loran Finjon
• 1988. Endru Hampsten
• 1987. Stiven Rouč
• 1986. Roberto Vizentini
• 1985. Bernar Ino
• 1984. Frančesko Mozer
• 1983. Đuzepe Saroni
• 1982. Bernar Ino
• 1981. Đovani Bataljin
• 1980. Bernar Ino
• 1979. Đuzepe Saroni
• 1978. Johan de Mojnk
• 1977. Mihel Polentir
• 1976. Feliče Đimondi
• 1975. Fausto Bertoljo
• 1974. Edi Merks
• 1973. Edi Merks
• 1972. Edi Merks
• 1971. Gesta Peterson
• 1970. Edi Merks
• 1969. Feliče Đimondi
• 1968. Edi Merks
• 1967. Feliče Đimondi
• 1966. Đani Mota
• 1965. Vitorio Adorni
• 1964. Žak Anketil
• 1963. Franko Balmamion
• 1962. Franko Balmamion
• 1961. Arnaldo Pambjanko
• 1960. Žak Anketil
• 1959. Šarli Gol
• 1958. Erkole Baldini
• 1957. Gastone Nenčini
• 1956. Šarli Gol
• 1955. Fjorenco Manji
• 1954. Karlo Kleriči
• 1953. Fausto Kopi
• 1952. Fausto Kopi
• 1951. Fjorenco Manji
• 1950. Hugo Koblet
• 1949. Fausto Kopi
• 1948. Fjorenco Manji
• 1947. Fausto Kopi
• 1946. Đino Bartali
• 1941—1945. Drugi svetski rat
• 1940. Fausto Kopi
• 1939. Đovani Valeti
• 1938. Đovani Valeti
• 1937. Đino Bartali
• 1936. Đino Bartali
• 1935. Vasko Bergamaski
• 1934. Learko Gvera
• 1933. Alfredo Binda
• 1932. Antonio Pezenti
• 1931. Frančesko Kamuso
• 1930. Luiđi Markizio
• 1929. Alfredo Binda
• 1928. Alfredo Binda
• 1927. Alfredo Binda
• 1926. Đovani Brunero
• 1925. Alfredo Binda
• 1924. Đuzepe Enriči
• 1923. Kostante Đirardengo
• 1922. Đovani Brunero
• 1921. Đovani Brunero
• 1920. Gaetano Baloni
• 1919. Kostante Đirardengo
• 1915—1918. Prvi svetski rat
• 1914. Alfonso Kalcolari
• 1913. Karlo Orijani
• 1912. Tim Atala
• 1911. Karlo Galeti
• 1910. Karlo Galeti
• 1909. Luiđi Gana

Statistika

Najviše pobeda imaju Italijani (69), Belgijanci (7), zatim Francuzi sa 6 pobeda. Ostali rezultati su navedeni u sledećim tabelama:

Statistika po zemljama: Pozicija Država Broj pobeda 1. Italija 69 2. Belgija 7 3. Francuska 6 4. Španija 4 5. Švajcarska 3 Rusija 7. Luksemburg 2 UK Kolumbija Slovenija 10. SAD 1 Republika Irska Švedska Kanada Holandija Ekvador Australija	Ukupan broj pobeda Pozicija Biciklista Broj pobeda 1. Alfredo Binda 5 Fausto Kopi Edi Merks 4. Đovani Brunero 3 Đino Bartali Fjorenco Manji Feliče Đimondi Bernar Ino 9. Karlo Galeti 2 Konstante Đirardengo Đovani Valeti Šarli Gol Franko Balmamion Žak Anketil Đuzepe Saroni Migel Indurain Ivan Goti Đilberto Simoni Paolo Savoldeli Ivan Baso Alberto Kontador Vinčenco Nibali
Statistika po broju osvojenih etapa: Pozicija Biciklista Broj pobeda 1. Mario Čipolini 42 2. Alfredo Binda 41 3. Learko Gvera 31 4. Kostante Đirardengo 30 5. Edi Merks 24 Đuzepe Saroni 7. Frančesko Mozer 23 8. Fausto Kopi 22 Roger de Flamink Alesandro Petaki 11. Franko Bitosi 21 12. Migel Poblet 20 13. Đuzepe Olmo 19 14. Đino Bartali 17 Adolfo Leoni Mark Kevendiš	Pobjede u klasifikaciji po poenima Pozicija Biciklista Broj pobeda 1. Frančesko Mozer 4 Đuzepe Saroni 3. Roger de Flamink 3 Johan van der Velde Mario Čipolini 6. Edi Merks 2 Franko Bitosi Paolo Betini Đakomo Nicolo Arno Demar Džonatan Milan
Pobjede u brdskoj klasifikaciji Pozicija Biciklista Broj pobeda 1. Đino Bartali 7 2. Hose Manuel Fuente 4 3. Fausto Kopi 3 Franko Bitosi Klaudio Bortoloto Klaudio Kjapuči 7. Rafael Žeminiani 2 Šarli Gol Vito Takone Andres Oliva Lusin van Impe Marijano Pikoli Čepe Gonzales Fredi Gonzales Stefano Garceli	Pobjede u klasifikaciji za najboljeg mladog vozača Pozicija Biciklista Broj pobeda 1. Vladimir Pulnikov 2 Pavel Tonkov Bob Jungels Migel Anhel Lopez

Vidi još

• Tur de Frans
• Vuelta a Espanja

Reference

Citirana bibliografija

• Fotheringham, William (2003). A Century of Cycling: The Classic Races and Legendary Champions. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
• Foot, John (2011). Pedalare! Pedalare!. ISBN 978-1-4088-2219-7. Pristupljeno 30. 12. 2016. 

Spoljašnje veze

• Zvanična strana časopisa Gazeta delo Sport
• Zvanični sajt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. decembar 2016)
• Kalendar svetske biciklističke federacije