Википедија

Ivan Ajvazovski

руски сликар

Ivan Konstatinovič Ajvazovski (rus. Иван Константинович Айвазовский; Feodosija, 29. jul 1817 — Feodosija, 5. maj 1900) bio je ruski slikar. Najviše je poznat po svojim slikama mora koje zauzimaju više od polovine njegovog ukupnog umetničkog stvaralaštva.

Ivan Ajvazovski
Potret Ivana Ajvazovskog, autor Aleksej Tiranov
Lični podaci
Puno imeIvan Konstatinovič Ajvazovski
Datum rođenja(1817-07-29)29. jul 1817.
Mesto rođenjaFeodosija, Ruska Imperija
Datum smrti5. maj 1900.(1900-05-05) (82 god.)
Mesto smrtiFeodosija, Ruska Imperija
Umetnički rad
PravacRomantizam

Rođen u siromašnoj jermenskoj porodici. Njegov talenat kao slikara još u ranom dobu donosi mu sponzorstvo i mogućnost da se školuje prvo u gimnaziji a posle i Umetničkoj školi u Sankt Peterburgu, koju završava osvojivši za svoje radove zlatnu medalju. Nakon osvajanja priznanja za svoje slike pejzaža i otvorenog mora, odlazi da slika seriju portreta manjih gradova, pre nego što odlazi da proputuje Evropu u potrazi za novim iskustvima. Kasnije slika radove prikazujući mornaricu na otvorenim morima što pozdravlja i prihvata tadašnja ruska mornarica. Takođe slika i nekoliko radova vezanih za Osmansko carstvo i sultana, i te slike se danas nalaze u turskim muzejima. Zahvaljujući svom dugom životu, Ajvazovski je posto najprofitabilniji ruski slikar svog doba. Realizovao je preko 6000 radova do svoje smrti 1900, što ga svrstava u najproduktivnije slikare svoje ere.[1][2] Od sopstvenih sredstava je za života otvorio umetničku školu i galeriju u rodnom gradu.

Radovi Ajvazovskog su na aukcijama dostizali cifru i do 3.200.000 dolara, a njegova internacionalna reputacija i danas raste. U Rusiji važi za veoma popularnog slikara.[3]

Biografija uredi

 
Ajvazovski u italijanskoj nošnji, 1842.
 
Potpis umetnika, 1850

Poreklo uredi

U zapisima o krštenju lokalne Jermenske apostolske crkve Svetog Sargisa, Ajvazovski je naveden kao Ovans, sin Jermena Gevorga Ajvazijana (jerm. Գէորգ Այվազեանի որդի Յօհաննեսն).[4] Tokom studija na Imperijalnoj akademiji umetnosti, na ruskom je bio poznat kao Ivan Gajvazovskij (Ivanъ Gajvazovskij prema pravopisu pre 1918).[5] Postao je poznat kao Ajvazovski od okvirno 1840, kada je bio u Italiji.[6] Potpisao je pismo iz 1844. sa italijanizovanim prevodom svog imena: „Đovani Ajvazovski“.[7]

Njegov otac Konstantin (oko 1765-1840),[8] bio je jermenski trgovac iz poljskog regiona Galicije. Njegova porodica emigrirala je u Evropu iz Zapadne Jermenije u 18. veku. Posle brojnih porodičnih sukoba, Konstantin je napustio Galiciju i otišao u Moldaviju, kasnije se preselio u Bukovinu, pre nego što se nastanio u Feodosiji početkom 1800-ih.[9] U početku je bio poznat kao Gevorg Aivazijn ali je promenio svoje prezime u Gajvazovski dodajući tipično poljski nastavak ski. Majka Ajvazovskog, Ripsime, bila je Jermenka iz Feodosije. Par je imao petoro dece - tri ćerke i dva sina.[9] Stariji brat Ajvazovskog, Gabrijel, bio je istaknuti istoričar i jermenski arhiepiskop.[10][11]

Obrazovanje uredi

Mladi Ajvazovski je stekao parohijsko obrazovanje u jermenskoj crkvi Svetog Sargisa u Feodosiji.[12] Crtanju ga je podučavao Džejkob Koh, lokalni arhitekta. Ajvazovski se preselio u Simferopolj sa porodicom guvernera Tauride Aleksandra Kaznačejeva 1830. i pohađao je gradsku rusku gimnaziju.[13] Godine 1833. Ajvazovski je stigao u rusku prestonicu Sankt Peterburg, da bi studirao na Imperijalnoj akademiji umetnosti u klasi pejzažiste Maksima Vorobjeva. Godine 1835. odlikovan je srebrnom medaljom[14] i imenovan za pomoćnika francuskog slikara Filipa Tanura. Septembra 1836. Ajvazovski se susreo sa ruskim pesnikom Aleksandrom Puškinom tokom njegove posete Akademiji.[15][16] Godine 1837 Ajvazovski se pridružio klasi ratnog slikarstva Aleksandra Sauervejda i učestvovao u vežbama Baltičke flote u Finskom zalivu. Oktobra 1837. diplomirao je na Imperijalnoj akademiji umetnosti sa zlatnom medaljom, dve godine pre standardnog kraja studija.[17] Ajvazovski se vratio u Feodosiju 1838. i proveo dve godine na svom rodnom Krimu.[9] Godine 1839. učestvovao je u vojnim vežbama na obalama Krima, gde je upoznao ruske admirale Mihaila Lazareva, Pavla Nahimova i Vladimira Kornilova.[18]

Prva poseta Evropi uredi

Tokom 1840. godine Ajvazovski je poslat ispred Imperijalne akademije umetnosti na studije u Evropu.[17] Prvo je putovao u Veneciju preko Berlina i Beča i posetio San Lazaro delji Armeni, gde se nalazila važna jermenska istočnokatolička kongregacija i gde je u to vreme živeo njegov brat Gabrijel. Ajvazovski je proučavao jermenske rukopise i upoznao se sa jermenskom umetnošću. U Veneciji je upoznao ruskog romanopisca Nikolaja Gogolja. Zatim se uputio u Firencu, Amalfi i Sorento. U Firenci je upoznao slikara Aleksandra Ivanova. Ostao je u Napulju i Rimu između 1840. i 1842. godine. Ajvazovski je bio pod velikim uticajem italijanske umetnosti i italijanski muzeji su za njega postali „druga akademija“. Prema Rogačevskom, vest o uspešnim izložbama u Italiji stigla je do Rusije.[1] Papa Grgur XVI odlikovao ga je zlatnom medaljom. Potom je posetio Švajcarsku, Nemačku, Holandiju i Britaniju. Na međunarodnoj izložbi u Luvru bio je jedini predstavnik Rusije. U Francuskoj je dobio zlatnu medalju od Kraljevske akademije za slikarstvo i skulpturu. Potom se vratio u Napulj preko Marseja i ponovo posetio Britaniju, Portugal, Španiju i Maltu 1843. Ajvazovski je bio obožavan širom Evrope.[18] U Rusiju se vratio preko Pariza i Amsterdama 1844.[18]

Povratak u Rusiju i prvi brak uredi

Po povratku u Rusiju, Ajvazovski je proglašen za akademika Imperijalne akademije umetnosti i imenovan je za „zvaničnog umetnika ruske mornarice za slikanje morskih pejzaža, priobalnih scena i pomorskih bitaka“. Godine 1845. Ajvazovski je sa vojvodom Konstantinom Nikolajevičem otputovao na Egejsko more i posetio prestonicu Osmanlija, Konstantinopolj, i grčka ostrva Patmos i Rodos.

Tokom 1845. Ajvazovski se nastanio u svom rodnom gradu Feodosiji, gde je sagradio kuću i atelje. Izolovao se od spoljašnjeg sveta, zadržavajući kontakt sa uskim krugog prijatelja i rođaka. Ipak, samoća je igrala negativnu ulogu u njegovoj umetničkoj karijeri. Do sredine devetnaestog veka, ruska umetnost se kretala od romantizma ka posebnom ruskom stilu realizma, dok je Ajvazovski nastavio da slika romantične morske pejzaže i privukao oštre kritike.

Godine 1845. i 1846. Ajvazovski je prisustvovao manevrima Crnomorske i Baltičke flote u Petergofu, u blizini carske palate. Godine 1847. dobio je zvanje profesora morskog slikarstva od strane Imperjalne akademije umetnosti i uzdignut je u rusko plemstvo. Iste godine je izabran u Kraljevsku holandsku akademiju nauka i umetnosti.[19]

Godine 1848. Ajvazovski se oženio Džulijom Grejvs, engleskom guvernantom. Imali su četiri ćerke: Elenu (1849), Mariju (1851), Aleksandru (1852) i Džoanu (1858). Prekinuli su zajednički živt 1860. i razveli se 1877. uz dozvolu crkve, pošto je Grejvs bio luteranka.[20][19]

Uspon uredi

Godine 1851, putujući sa ruskim carem Nikolajem I, Ajvazovski je otplovio u Sevastopolj da učestvuje u vojnim manevrima. Njegova arheološka iskopavanja u blizini Feodosije dovela su do njegovog izbora za punopravnog člana Ruskog geografskog društva 1853. godine. Te godine je izbio Krimski rat između Rusije i Otomanskog carstva i on je evakuisan u Harkov. Dok je bio na bezbednom, on se vratio u opkoljenu tvrđavu Sevastopolj da slika scene bitki.[21] Njegov rad je bio izložen u Sevastopolju dok je bio pod osmanskom opsadom.[21]

Između 1856. i 1857. godine, Ajvazovski je radio u Parizu i postao prvi ruski[22] (i prvi nefrancuski) umetnik koji je dobio Legiju časti. Godine 1857, Ajvazovski je posetio Carigrad i dobio orden Medžidije. Iste godine izabran je za počasnog člana Moskovskog umetničkog društva. Odlikovan je grčkim ordenom Hrista Spasitelja 1859. godine i ruskim ordenom Svetog Vladimira 1865. godine.[21]

Ajvazovski je otvorio umetnički atelje u Feodosiji 1865. godine i iste godine je dobio platu od strane Imperijalne akademije umetnosti.[20]

Putovanja i priznanja: 1860–1880 uredi

Tokom 1860-ih, umetnik je napravio nekoliko slika inspirisanih grčkim nacionalizmom i italijanskim ujedinjenjem. Godine 1868. ponovo je posetio Carigrad i napravio seriju radova o grčkom otporu Turcima tokom Velike Kritske revolucije. Iste godine putovao je na Kavkaz i prvi put je posetio ruski deo Jermenije. Naslikao je nekoliko planinskih pejzaža i 1869. održao izložbu u Tiflisu. Kasnije tokom godine, otputovao je u Egipat i učestvovao u ceremoniji otvaranja Sueckog kanala. Postao je „prvi umetnik koji je oslikao Suecki kanal i tako obeležio epohalni događaj u istoriji Evrope, Afrike i Azije“.[23]

Godine 1870, postao je stvarni građanski savetnik, što je bio četvrti najviši građanski čin u Rusiji.[24] Godine 1871. pokrenuo je izgradnju Arheološkog muzeja u Feodosiji. Godine 1872. putovao je u Nicu i Firencu da izloži svoje slike. Godine 1874, Akademija Firence (Akademija likovnih umetnosti u Firenci) zatražila je od njega da izloži svoj autoportret u galeriji Ufici.[25] Iste godine, Ajvazovski je pozvan u Carigrad od strane sultana Abdula Aziza koji mu je potom dodelio turski Orden Osmanlije. Godine 1876. postao je član Akademije umetnosti u Firenci i postao drugi ruski umetnik (posle Oresta Kiprenskog) koji je naslikao autoportret za Palaco Piti.

Ajvazovski je izabran za počasnog člana Štutgartske Kraljevske akademije lepih umetnosti 1878.[26] Otputovao je u Holandiju i Francusku i kratko se zadržao u Frankfurtu do 1879. Zatim je posetio Minhen i otputovao u Đenovu i Veneciju „da bi prikupio materijal o otkriću Amerike Kristofora Kolumba“.[27]

Godine 1880. Ajvazovski je otvorio umetničku galeriju u svojoj kući u Feodoziji; to je bio treći muzej u Ruskom carstvu, posle Muzeja Ermitaž i Tretjakovske galerije. Ajvazovski je održao izložbu 1881. u londonskom Pal Mal-u, koju su posetili engleski slikar Džon Everet Milejs i Edvard VII, princ od Velsa.

Drugi brak i kasniji život uredi

Druga supruga Ajvazovskog, Ana Burnazijan, bila je mlada jermenska udovica 40 godina mlađa od njega.[28]

On je rekao da je oženivši se njome 1882. godine „postao bliži [svojoj] naciji“, misleći na jermenski narod.[19] Godine 1882. Ajvazovski je posetio Moskvu i Sankt Peterburg, a zatim je obišao sela Rusije putujući duž reke Volge 1884.

Godine 1885. unapređen je u čin tajnog savetnika. Sledeće godine, pedeseta godišnjica njegovog stvaralačkog rada, obeležena je izložbom u Sankt Peterburgu i dobijanjem počasnog članstva u Imperijalnoj akademiji lepih umetnosti.

U okviru proslave jubileja svoje karijere 1887, Ajvazovski je priredio večeru za 150 prijatelja. Svaki gost je dobio minijaturnu sliku Ajvazovskog postavljenu u fotografiju umetnika tokom rada.[29]

Tokom 1888. upoznao se Čehovom koji ga je opisao kao ne naročito bistru ali kompleksnu ličnost vrednu dodatnog upoznavanja.[30][31]

Nakon što je sa suprugom otputovao u Pariz, 1892. je otputovao u SAD, gde je posetio Nijagarine vodopade u Njujorku i Vašington.[21] Godine 1896. godine, sa 79 godina, Ajvazovski je unapređen u čin punog tajnog savetnika.[20]

 
Kuća u Feodosiji, u kojoj je Ajvazovski živeo između 1845. i 1892. godine. Sada je umetnička galerija.

Ajvazovski je bio duboko pogođen hamidijskim masakrima koji su se desili u oblastima Osmanskog carstva naseljenim Jermenima između 1894. i 1896. godine. Naslikao je niz dela na tu temu, kao što su Proterivanje turskog broda i Pokolji nad Jermenima u Trapezundu (1895). Odlikovanje koje mu je dao osmanski sultan bacio je u more i rekao turskom konzulu u Feodosiji: „Reci svom krvožednom gospodaru da sam bacio sve medalje koje su mi dali, evo njihove trake, pošalji mu i ako hoće, može ih baciti u mora koja sam naslikao“.[32] Napravio je nekoliko drugih slika koje su zabeležile događaje, kao što su Usamljeni brod i Noć. Tragedija u Mramornom moru (1897).[33][34]

Poslednje godine proveo je u Feodosiji. Tokom 1890-ih, zahvaljujući njegovim naporima, osnovana je trgovačka luka u Feodosiji i povezana je sa železničkom mrežom Ruskog carstva. Železnička stanica, otvorena 1892. godine, sada se zove Ajvazovskaja i jedna je od dve stanice u okviru grada Feodosije. Ajvazovski je takođe snabdevao Feodosiju vodom za piće.[35][36]

Smrt uredi

Ajvazovski je umro 19. aprila (2. maja po novom kalendaru) 1900. godne u Feodosiji.[21] Po njegovoj želji, sahranjen je u dvorištu Jermenske crkve Svetog Sargisa.[37]

Sarkofag od belog mermera izradio je italijanski vajar L. Biogioli 1901. godine.[38] Na njegovom nadgrobnom spomeniku je ugraviran citat iz Istorije Jermenije Movsesa Horenacija na klasičnom jermenskom: Mahkanatsu tsneal anmah ziurn yishatak yetogh (Մահկանացու ծնեալ անմահ զիւրն յիշատակ եթող),[39] što u prevodu znači: „Rodio se kao smrtnik, ostavio besmrtno nasleđe“ ili „Rodio se kao smrtnik, ostavio je besmrtno sećanje na sebe“.[40] Ruski natpis ispod glasi: „Profesor Ivan Konstantinovič Ajvazovski 1817–1900“ (Professorъ Ivanъ Konstantinovičъ AЙVAZOVSKIЙ 1817–1900).

Nakon njegove smrti, supruga Ana vodila je uglavnom povučen život, živeći u nekoliko soba koje je zadržala nakon nacionalizacije, sve do 1941.[41] Umrla je 25. jula 1944. i sahranjena je pored Ajvazovskog. Njihove dve ćerke (Marija i Aleksandra) napustile su Rusiju posle Revolucije 1917, dok su druge dve umrle ubrzo nakon toga: Jelena 1918. i Žana 1922. godine.[41]

Umetnički rad uredi

 
Deveti talas (1850, Ruski državni muzej, Sankt Peterburg) smatra se najpoznatijim delom Ajvazovskog.[42][43][44]

Tokom svoje 60-godišnje karijere, Ajvazovski je proizveo oko 6.000 slika[21][45][46] koje su, kako opisuje jedan internet umetnički časopis, „veoma različite vrednosti ... ima remek-dela i ima vrlo skromnih radova“.[47] Međutim, prema jednom brojanju, njemu se pripisuje čak 20.000 slika.[48] Ogromna većina dela Ajvazovskog prikazuje more.[49] Naslikao je samo nekoliko portreta.[47] Prema Rozi Njumarč, Ajvazovski „nikada nije slikao svoje slike u prirodi, uvek iz sećanja, i daleko od obale“.[50] Rogačevski je napisao da je „njegovo umetničko pamćenje bilo legendarno. Bio je u stanju da reprodukuje ono što je video samo za vrlo kratko vreme, čak i bez crtanja preliminarnih skica.“ Bolton je pohvalio „njegovu sposobnost da prenese efekat pokretne vode i reflekcije Sunca i mesečine“.[17]

Izložbe uredi

Održao je 55 samostalnih izložbi (broj bez presedana) tokom svoje karijere. Među najznačajnijim izložbana su one održane u Rimu, Napulju i Veneciji (1841–42), Parizu (1843, 1890), Amsterdamu (1844), Moskvi (1848, 1851, 1886), Sevastopolju (1854), Tiflisu (1868), Firenci (1874), Sankt Peterburg (1875, 1877, 1886, 1891), Frankfurt (1879), Štutgart (1879), London (1881), Berlin (1885, 1890), Varšava (1885), Carigrad (1888), Njujork (1893), Čikago (1893), San Francisko (1893).[20]

Takođe je „doprineo izložbama Imperijalne akademije umetnosti (1836–1900), Pariskog salona (1843, 1879), Društva za izlaganje umetničkih dela (1876–83), Moskovskog društva ljubitelja umetnosti (1880), Panruske izložbe u Moskvi (1882) i Nižnjem Novgorodu (1896), Svetske izložbe u Parizu (1855, 1867, 1878), Londonu (1863), Minhenu (1879) i Čikagu (1893) i međunarodne izložbe u Filadelfiji 1876), Minhenu (1879) i Berlinu (1896).[20]

Stil uredi

 
Olujno more noću, 1849, Pavlovska palata, Sankt Peterburg

Primarno romantičarski slikar, Ajvazovski je koristio pojedine realističke elemente.[51] Lik je tvrdio da je Ajvazovski ostao veran romantizmu tokom celog života, „iako je svoje delo usmerio ka žanru realizma“.[1] Na njegove rane radove uticali su nastavnici Akademije umetnosti Maksim Vorobjev i Silvester Ščedrin. Klasični slikari kao što su Salvator Rosa, Jakob van Rojsdal i Klod Loren doprineli su razvoju individualnoh procesa i stila Ajvazovskog. Karl Brjulov, najpoznatiji po svojoj slici Poslednji dan Pompeje igrao je važnu ulogu u stimulisanju kreativnog razvoja samog Ajvazovskog, navodi Bolton.[17]

Najbolje slike Ajvazovskog iz 1840-1850-ih koristile su različite boje i bile su tematski i epske i romantične. Njumarč je sugerisao da su do sredine 19. veka romantične karakteristike u Ajvazovskom delu postale „sve izraženije“. Ona je, kao i većina naučnika, smatrala sliku Deveti talas njegovim najboljim umetničkim delom i tvrdila da ono „izgleda da označava prelaz između fantastične boje njegovih ranijih radova i istinitije vizije kasnijih godina“.[52] Do 1870-ih, njegovim slikama su dominirale delikatne boje; a u poslednje dve decenije života Ajvazovski je stvorio niz morskih pejzaža srebrnih tonova.[53]

Izrazita tranzicija ruske umetnosti od romantizma do realizma sredinom devetnaestog veka ostavila je Ajvazovskog, koji je uvek zadržao romantični stil, otvorenog za kritike. Predloženi razlozi njegove nespremnosti ili nemogućnosti da se promeni su počeli sa njegovom lokacijom stvaranja i života; Feodosija je bila udaljeni grad u ogromnom Ruskom carstvu, daleko od Moskve i Sankt Peterburga. Njegov način razmišljanja i pogled na svet na sličan način smatrani su staromodnim i nisu odgovarali razvoju ruske umetnosti i kulture.[54] Vladimir Stasov je prihvatio samo njegove rane radove, dok je Aleksandar Benoa u svojoj Istoriji ruskog slikarstva u 19. veku pisao da je, iako je bio Vorobjevljev učenik, Ajvazovski bio odvojen od opšteg razvoja ruske pejzažne škole.[54]

Njegovi kasniji radovisadržali su dramatične scene i obično su rađen većih proporcija. On je prikazao „romantičnu borbu između čoveka i elemenata u obliku mora“ (Duga, 1873), i „plavih marinaca” (Napuljski zaliv u rano jutro, 1897, Katastrofa, 1898) i urbanih pejzaža (Mesečeva noć na Bosforu, 1894).[45]

Jermenske teme uredi

Rani radovi Ajvazovskog obuhvatali su jermenske teme. Umetniku je 1868. godine ispunjena dugogodišnja želja da poseti otadžbinu svojih predaka. Tokom posete Ruskoj (Istočnoj) Jermeniji (koja otprilike odgovara savremenoj Jermeniji, za razliku od Zapadne Jermenije pod otomanskom vlašću), Ajvazovski je stvorio slike planine Ararat, Araratske ravnice i jezera Sevan. Iako je planina Ararat prikazana na slikama mnogih stranih umetnika (uglavnom evropskih putnika), Ajvazovski je postao prvi jermenski umetnik koji je ilustrovao biblijsku planinu.[55]

Nastavio je sa stvaranjem slika povezanih sa Jermenima 1880-ih: Dolina planine Ararat (1882), Ararat (1887), Silazak Noja sa Ararata (1889).[55] Jedinstvena slika Dolina planine Ararat sadrži njegov potpis na jermenskom: (Այվազեան).[55] U panorami Venecije prikazanoj na njegovoj slici Bajronova poseta mehitaristima na ostrvu Svetog Lazara u Veneciji (1898); u prvom planu slike nalaze se članovi jermenske kongregacije koji sa oduševljenjem dočekuju pesnika.[56]

Njegova druga tematska dela iz ovog perioda uključuju retke portrete značajnih Jermena, kao što su njegov brat arhiepiskop Gabrijel Ajvazovski (1882), grof Mihail Loris-Melikov (1888), katolikos Mkrtič Krimjan (1895), gradonačelnik Nahičevana na Donu i Arutjun Halabjan drugi.[55]

Krštenje Jermena i Zakletva pre bitke kod Avaraira (oba platna nastala 1892) prikazuju dva najupečatljivija događaja drevne Jermenije: hristijanizaciju Jermenije krštenjem kralja Tiridata III (početak 4. veka) i bitku kod Avaraira iz 451. godine.[54]

Arheologija uredi

 
Muzej antikviteta koji je osnovao Ajvazovski u Feodosiji

Ajvazovski se interesovao za arheologiju 1850-ih. On je angažovao zemljoradnike da vode arheološka iskopavanja u oblasti Feodosije. Godine 1853. na planini Tepe-Oba iskopane su oko 22 humke, u kojima su uglavnom bile razbijene amfore i kosti, ali i zlatne ogrlice, minđuše, ženska glava, lanac sa sfingom, sfinga sa ženskom glavom, glava vola. ploče; srebrne narukvice; glinene statuete, medaljoni, razne posude, sarkofag; srebrni i bronzani novac. Lokalitet je datiran između petod i trećeg veak pre nove ere, kada je postojalo drevno grčko naselje Teodosija. Najbolje nalaze Ajvazovski je poslao u Ermitaž u Peterburgu.[57] Godine 1871. pokrenuo je izgradnju novog Muzeja antikviteta na planini Mitridat po uzoru na tipični starogrčki hram dorskog reda. Zgrada je uništena tokom Drugog svetskog rata.[57]

Imanja uredi

Ajvazovski je bio veliki zemljoposedni i posedovao je brojna imanjia na istočnom Krimu, uglavnom u okolini Feodosije. Imanja su mu donosila značajne prihode; više od prodaje slika. Njegovo prvo veće imanje, koje mu je car dodelio 1848. zajedno sa ličnom plemićkom titulom, bilo je u Šah-Mamaju (sada se zove Ajvazovskoje). Nalazi se na nekih 25 kilometara od Feodosije, u početku je obuhvatalo površinu od 2.500 diazijatina (oko 2.725 hetara). Imanje je sadržalo kuću u istoččnjakom stilu, a jedan od njegovih najistaknutijih posetilaca, Anton Čehov, napisao je da je „To je ekstravagantno, bajkovito imanje kakvo verovatno morate naći u Persiji“. Do kraja njegovog života, imanje je naraslo i obuhvatalo je oko 6.000 dijazijana zemlje, farmu mleka i mlin na parni pogon.[41]

Drugo veliko imanje, koje se nalazi u Subašu, sadržao je oko 2.500 diazijatina zemlje. Lokalitet je sadržao nekoliko prirodnih izvora, koje je Ajvazovski stekao 1852. godine od porodice Lanski, koja jetakođe prodala Ajvazovskom dodatnih 2.362 diazijatina zemlje. Kasnije je Ajvazovski snabdevao Feodosiju vodom iz Subaša. Na oba imanja gajilo se povrće. Posedovao je i mala imanja u Romaš-Eli (danas Romanovka), sa 338 dijazijana zemlje pokrivene voćnjacima, i Sudačkoj dolini, sa 12 dijazijana vinograda, zajedno sa dačom (letnjikovcem).[41]

U Feodosiji, Ajvazovski je posedovao kuću i vinograd. Takođe je posedovao kuće na drugim mestima na Krimu, kao što su Stari Krim i Jalta. Imanja koja su nasledili njegovi naslednici izgubljena su u ranom sovjetskom periodu kada su nacionalizovana.[41]

Uticaj uredi

Ajvazovski je bio najuticajniji slikar morskih pejzaža u ruskoj umetnosti devetnaestog veka. Prema Državnom ruskom muzeju, „on je bio prvi i dugo vremena jedini predstavnik slikarstva morskih pejzaža“ a „svi drugi umetnici koji su slikali morske pejzaže bili su ili njegovi učenici ili pod njegovim uticajem“.[22]

Ruska enciklopedija Krugosvet navodi da je Arhip Kuindži (1841/2–1910 ) bio pod uticajem Ajvazovskog.[58] Godine 1855, sa 13–14 godina, Kuindži je posetio Feodoziju da uči od Ajvazovskog, međutim, bio je angažovan samo da meša boje[59] i umesto toga učio je kod Adolfa Feslera, učenika Ajvazovskog.[60] U enciklopedijskom članku iz 1903. godine pisalo je: „Iako se Kuindži ne može nazvati učenikom Ajvazovskog, on je bez sumnje imao izvesnog uticaja na njega u prvom periodu stvaralaštva; od njega je pozajmio mnogo u načinu slikanja.[61] Engleski istoričar umetnosti Džon E. Boult je napisao da je „elementarni osećaj za svetlost i formu povezan sa zalascima sunca, olujama i okeanima Ajvazovskog trajno uticao na mladog Kuindžija”.[59]

Ajvazovski je takođe uticao na ruske slikare: Leva Lagoria, Mihaila Latrija i Alekseja Ganzena. Latri i Ganzen su mu bili unuci.[22]

Priznanja uredi

Ivan Ajvazovski je jedan od retkih ruskih umetnika koji je za života postigao široko priznanje.[45][1] Danas se smatra jednim od najistaknutijih pomorskihih umetnika 19. veka  i, generalno, jednim od najvehćih umetnika koji su slikari morske teme u Rusiji ali i svetu.[62][63][64][65] Ajvazovski je takođe bio jedan od retkih ruskih umetnika koji je postao poznat van Rusije.[66][67] Godine 1898, Munsey's Magazine je pisao da je Ajvazovski „širokom svetu poznatiji od bilo kog drugog umetnika njegove nacionalnosti, sa izuzetkom senzacionalnog Verešagina“..[68] Međutim, prema rečima istoričarke umetnosti Dženet Vitmor, on je relativno nepoznat na zapadu. Istoričarka umetnosti Rosalind Poli Blejksli je u recenziji knjige iz 2003. primetila da Ajvazovski nije uključen u glavni tok zapadne istorije umetntosti.[69]

Kuća Ajvazovskog u Feodosiji, gde je 1880. godine osnovao muzej umetnosti, do danas je otvorena kao Nacionalna umetnička galerija Ajvazovskog. Ostaje centralna atrakcija u gradu[70] i sadrži najveću svetsku kolekciju (417)[71] slika Ajvazovskog. Statua umetnika Ilje Ginzburga postavljena je ispred muzeja 1930. godine.[72]

Rusija uredi

Godine 1890. Enciklopedijski rečnik Brokhausa i Efrona opisao ga je kao „najboljeg ruskog marinistu“.[73] Ivan Kramskoj ga je hvalio kao „zvezdu prve veličine, i to ne samo u našoj [zemlji], već i u istoriji umetnosti uopšte“.[74] Drugi ruski slikar, Aleksandar Benoa, sugerisao je da se „Ajvazovski izdvaja od opšte istorije ruske škole pejzažnog slikarstva“.[75] Na sajtu Državnog ruskog muzeja se navodi: „Teško je naći drugu ličnost u istoriji ruske umetnosti koja uživa istu popularnost među amaterima i profesionalcima.[75] Fjodor Dostojevski je 1861. u članku je uporedio rad Ajvazovskog sa radom Aleksandra Dime jer oba umetnika „stvaraju izuzetno upečatljiv efekat: zaista izvanredan, jer ni jedan nikada ne proizvodi ništa obično. Obične stvari, preziru. Njihove kompozicije su svakako prilično fascinantne. Dimine knjige su bile proždirene s nestrpljenjem; slike Ajvazovskog su se prodavale kao vrući kolači. Obe stvaraju dela koja nisu neslična bajkama: vatromet, zveket, vrisak, zavijanje vetra, munje“[76]

U Rusiji devetnaestog veka njegovo ime je postalo sinonim za umetnost i lepotu. Fraza „dostojna četkice Ajvazovskog“ bila je standardni način opisivanja nečeg neizrecivo ljupkog. Prvi ga je upotrebio Anton Čehov u svojoj drami Ujka Vanja iz 1897.[77] U odgovoru na upit Marine Timofejevne (stare medicinske sestre) o borbi između Ivana Vojnickog („Ujka Vanja“) i Aleksandra Serebrjakova, Ilja Telegin kaže da je to bio „Prizor dostojan četkice Ajvazovskog“ (Sюžet, dostoйnый kisti Aйvazovskogo).[78]

Ulica u Moskvi dobila je ime po Ajvazovskom 1978.[79] Njegova prva i jedina statua u Rusiji postavljena je 2007. godine u Kronštatu, blizu Sankt Peterburga.[80] Međunarodni aerodrom Simferopolj na Krimu, pod ruskom upravom, dobio je ime po Ajvazovskom 2018.[81] Zvanično je preimenovan u skladu sa ukazom koji je potpisao predsednik Vladimir Putin 31. maja 2019. godine, a svečano je preimenovan na Dan Rusije (12. jun).[82][83]

U anketi iz jula 2017. koju je sproveo VTsIOM, Ajvazovski je bio na prvom mestu kao najomiljeniji umetnik, a 27% ispitanika ga je navelo kao svog favorita, ispred Ivana Šiškina (26%) i Ilje Rjepina (16%). Ukupno 93% ispitanika je reklo da im je poznato njegovo ime (26% je dobro poznavalo njegovo delo, 67% je čulo za njega), a 63% onih kojima je poznat navelo je da im se dopadaju njegova dela, uključujući 80% onih koji imaju 60 ili više godina i 35% od 18 do 24 godine.[84][85] [86]

Jermenija uredi

 
Statua Ajvazovskog u centralnom Jerevanu, Jermenija, postavljena je 2003.[87][88]
 
Ajvazovski na novčanici od 20.000 jermenskih drama [89]

Ajvazovski je oduvek smatran jermenskim slikarom u svojoj domovini i nazivan je jermenskim imenom Hovanes.[90] Praktično svi jermenski, neki ruski [91] i engleski[2] izvori, pominju ga pod tim imenom: Hovanes Ajvazovski (jerm. Հովհաննես Այվազովսկի; rus. Ован(н)ес Айвазовский, Ovan(n)es Aivazovsky).[74][92] Neke od svojih slika i pisama potpisivao je na jermenskom.[93] Na primer, njegovi potpisi na jermenskom (Այվազեան, Ayvazean) i ruski (Aйvazovskій , Ayvazovskiy) pojavljuju se u Dolini planine Ararat (1882).[6]

Ajvazovski je opisan kao „najistaknutiji“ jermenski slikar 19. veka i prvi jermenski marinski slikar.[2] [94] Rođen je van Jermenije, i kao i njegovi savremenici, uključujući Gevorga Bašinjagijana, Panosa Terlemezijana i Vardžesa Surejanca. Ajvazovski je živeo van svoje domovine, crpeći primarne uticaje iz evropskih i ruskih umetničkih škola. Prema Sureniantsu, on je nastojao da stvori uniju koja bi okupila sve jermenske umetnike širom sveta. Istaknuti jermenski pesnik Hovanes Tumanjan napisao je kratku pesmu pod nazivom „Pred slikom Ajazovskog“ ( «Այվազովսկու նկարի առջև») 1893. godine. Inspirisana je slikama mora Ajvazovskog, uglavnom iz 1870-1890-ih.[95] Na engleski je prevedena 1917.[96]

Još 1876. morska slika Ajvazovskog bila je izložena je u rezidenciji katolikosa u manastiru Ečmiadzin.[97] Nekoliko slika Ajvazovskog iz Nacionalne galerije sada je izloženo u Predsedničkoj palati u Jerevanu.[98] U Stepanakertu je u decembru 2021. postavljena bista Ajvazovskom.[99]

Ukrajina uredi

U Ukrajini se ponekad smatra ukrajinskim slikarom.[100] Uvršten je u knjigu iz 2001. godine pod naslovom 100 najvećih Ukrajinaca.[101] Aleja u Kijevu (Provulok Aйvazovsьkogo) ponela je njegovo ime 1939. godine. Po njemu je nazvan i hotel sa tri zvezdice u Odesi, gde su izložene desetine reprodukcija njegovih dela.[102] Statua Ajvazovskog i njegovog brata Gabrijela nalazi se u Simferopolju, administrativnom centru Krima.[103] U junu 2017. ukrajinski predsednik Petro Porošenko je izjavio da je Ajvazovski „deo ukrajinskog nasleđa“.[104][105] Ruski mediji su ga optužili za prisvajanje Ajvazovskog.[106][107]

Turska uredi

Slike Ajvazovskog bile su popularne na otomanskom carskom dvoru tokom 19. veka.[108] Prema Hürriyet Daily News, od 2014. godine, ukupno 30 slika Ajvazovskog je izloženo u muzejima u Turskoj.[109] Prema Bulent Ozukan, u Turskoj je izložena 41 slika Ajvazovskog, 21 u bivšim palatama otomanskih sultana, 10 u raznim pomorskim i vojnim muzejima i 10 u predsedničkoj rezidenciji.[110] Godine 2007, kada je Abdulah Gul postao predsednik Turske, doneo je slike Ajvazovskog iz podruma da ih okače u svojoj kancelariji tokom preuređenja predsedničke palate, vile Čankaja u Ankari.[111] Fotografije sa zvaničnih sastanaka Redžepa Tajipa Erdogana u novom predsedničkom kompleksu u Ankari pokazuju da su zidovi soba u predsedničkoj rezidenciji ukrašeni umetničkim delima Ajvazovskog.[110][112]

Posthumne počasti uredi

Sovjetski Savez (1950),[113] Rumunija (1971),[114][115] Madagaskar (1988),[116] Jermenija (prva 1992),[117] Rusija (1995),[118] Ukrajina (1999 ),[119] Abhazija (1999),[120] Moldavija (2010),[121] Kirgistan (2010),[122] Burundi (2012),[123] i Mozambik (2013)[124] izdali su poštanske marke sa prikazom Ajvazovskog ili njegovih dela.[114] Malu planetu 3787 Ajvazovskij, nazvanu po Ajvazovskom, otkrio je sovjetski astronom Nikolaj Černih 1977.[125]

Tokom 2016. i 2017. 200. godišnjica Ajvazovskog je proslavljena velikim izložbama u nekoliko zemalja. U Tretjakovskoj galeriji na Krimskom valu u Moskvi od 29. jula do 20. novembra 2016. održana je izložba sa 120 slika i 55 bakropisa Ajvazovskog posvećena njegovoj 200-godišnjici rođenja.[126][127] U prve dve nedelje izložba je imala oko 55.000 posetilaca, što je rekordan broj.[128] Ukupno 38 radova je premešteno iz Umetničke galerije Ajvazovski u Feodosiji, što je navelo Ukrajinu da pozove na međunarodni bojkot Tretjakovske galerije pošto Krim smatra okupiranom teritorijom.[129] Izložbe su održane i u Narodnom umetničkom muzeju Ukrajine u Kijevu[130] i Nacionalnoj galeriji Jermenije u Jerevanu.[131]

Ajvazovski je prikazan na novčanicama od 20.000 jermenskih drama izdatih 2018.[89]

Aukcije uredi

Slike Ajvazovskog počele su da se pojavljuju na aukcijama (uglavnom u Londonu) početkom 2000-ih. Mnoga njegova dela kupuju ruski oligarsi.[132] Njegova dela su stalno rasla na aukcijama.[133] U novembru 2004, njegova Saborna crkva Svetog Isaka na mraznom danu, redak gradski pejzaž, prodata je za oko milion funti (2,1 milion dolara).[134][135] Godine 2007. njegova slika American Shipping off the Rock of Gibraltar prodata je na aukciji za 2,71 milion funti, četiri puta više od najveće procene. To je bila „najviša cena plaćena na aukciji za Ajvazovskog“ u to vreme.[136] U aprilu 2012. njegovo delo iz 1856. Pogled na Konstantinopolj i Bosfor prodato je u Sotbisu za rekordnih 5,2 miliona dolara[137] što je desetostruko više od kada je prethodni put slika bila na aukciji 1995.[138]

Ukradene slike uredi

U januaru 2011. nekoliko slika, uključujući i slike Ajvazovskog, ukradene su iz seoske kuće Aleksandra Taranceva, vlasnika lanca juvelirnica u Rusiji.[139][140] Godine 2017. objavljeno je da je fondacija Pjunik jermenskom predsedniku Seržu Sargsjanu poklonila kopiju jedne od slika ukradenih ukradenih iz Taranceve kuće.[141][142]

U junu 2015. Sotbis je povukao sa aukcije sliku Ajvazovskog iz 1870. Veče u Kairu, koja je bila procenjena na 1,5–2 miliona funti (2–3 miliona dolara), nakon što je rusko Ministarstvo unutrašnjih poslova ustvrdilo da je ukradena 1997. iz privatne kolekcije u Moskvi.[143][144] Tokom 2017. Pogled na Revel (1845), ukraden iz Moskve 1976. godine, pronađen je na auckiji u Cirihu.[145]

Odlikovanja uredi

 
Potpis umetnika, 1850
Država Odlikovanje[20] Godina
  Prvo francusko carstvo   Orden Legije časti (kavalir) 1857[70]
  Osmansko carstvo   Orden Medžidije 1858
  Kraljevina Grčka   Orden Svetog Spasitelja 1859
  Ruska Imperija   Orden Svetog Vladimira 1865
  Osmansko carstvo   Orden Osmanije 1874
  Poljska   Orden belog orla 1893
  Ruska Imperija   Orden Svetog Aleksandra Nevskog 1897

Galerija uredi

  •  
    Deveti talas, 1850. godina, najpoznatiji ruski morski pejžaz
  •  
    Oluja, 1854. godina.
  •  
    Galata toranj tokom mesečine (1845)
  •  
    Pogled na Konstantinopolj (1856)
  •  
    Pogled na Tbilsi (1869)
  •  
    Moskva zimi sa Vrapčevog brda (1872)

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g Leek 2012, str. 178.
  2. ^ a b v Lang, David Marshall (1970). Armenia: Cradle of Civilization (1st izd.). London: Allen & Unwin. str. 245. ISBN 978-0-04-956007-9. 
  3. ^ „Poll reveals Russians enjoy Aivazovsky’s paintings more than other artists’ works - Society & Culture - TASS”. web.archive.org. 2021-01-15. Arhivirano iz originala 15. 01. 2021. g. Pristupljeno 2022-05-25. 
  4. ^ Harutiunian 1965, str. 89.
  5. ^ Petrov, Pyotr (1887). Ukazatelь k Sborniku materіalov dlя istorіi Imperatorskoй S.-Peterburgskoй Akademіi hudožestv za sto lѣt eя suщestvovanія [Index to the collection of materials for the history of the Imperial St. Petersburg Academy of Arts for 100 years of its existence] (na jeziku: ruski). St. Petersburg: M. M. Stasulevich. str. 51. 
  6. ^ a b Harutiunian 1965, str. 93.
  7. ^ „AIVAZOVKSY, Ivan (1817–1900). Autograph letter signed ('Giovani Aivazovsky') to Auguste Vecchy, St Petersburg, 28 August 1844, in eccentric Italian”. Christie's. Arhivirano iz originala 29. 8. 2021. g. 
  8. ^ Mikaelian 1991, str. 69.
  9. ^ a b v Sarkssian 1963, str. 25.
  10. ^ Donenko, Nikolay (2007). Pravoslavnыe monastыri: Simferopolьskaя i Krыmskaя eparhiя Ukrainskoй pravoslavnoй cerkvi Moskovskogo patriarhata (na jeziku: ruski). Sonat. str. 82. „O nem pisal armяnskiй episkop Gavriil (Aйvazovskiй), brat vыdaющegosя hudožnika- marinista...” 
  11. ^ „Armenia's in Venice to Highlight Save Venice 2004”. Asbarez. 23. 3. 2004. Arhivirano iz originala 19. 3. 2022. g. „The great seascape painter Ivan Aivazovsky (Hovhannes Aivazian)–while visiting his brother Archbishop Gabriel Aivazovsky–immortalized the Island and the Venetian lagoon in numerous magnificent paintings.” 
  12. ^ Mikaelian 1991, str. 59.
  13. ^ Bobkov, V. V. (2010). „Feodosiйskiй Gradonačalьnik Aleksandr Ivanovič Kaznačeev: Osnovnыe Vehi Administrativnoй Deяtelьnosti [Feodosia Mayor Alexander Ivanovich Kaznacheyev: Major Milestones In Administrative Activities]” (PDF) (na jeziku: ruski). Simferopol: Tavrida National V.I. Vernadsky University: 39—40. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 2. 2. 2014. 
  14. ^ „Ivan Aivazovsky: Master of Marine Art”. TheCollector (na jeziku: engleski). 2021-04-25. Pristupljeno 2023-08-09. 
  15. ^ Briggs, A.D.P., ur. (1999). Alexander Pushkin: a celebration of Russia's best-loved writer. London: Hazar Publishing. str. 219. ISBN 1-874371-14-8. 
  16. ^ „Sotheby's Russian Art Evening sale” (PDF). Sotheby's. 9. 6. 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 10. 2020. g. 
  17. ^ a b v g Bolton 2010, str. 140.
  18. ^ a b v Bolton 2010, str. 141.
  19. ^ a b v Mikaelian 1991, str. 63.
  20. ^ a b v g d đ „Hovhannes Aivazovsky”. RusArtNet.com The Premier Site for Russian Culture. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  21. ^ a b v g d đ Rogachevsky, Alexander. „Ivan Aivazovsky (1817–1900)”. Tufts University. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  22. ^ a b v Gomtsyan, Natalia (11. 9. 2015). „Aйvazovskiй i ego okruženie”. Golos Armenii (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. 
  23. ^ Shaljyan, Emma (mart 2012). „Walter and Laurel Karabian Speak on Artist Aivazian (Aivazovsky)”. Hye Sahrzoom, Armenian Studies Program California State University, Fresno. Arhivirano iz originala 3. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 1. 2014. „Aivazovsky, in fact, was the first painter to paint the Suez Canal.” 
  24. ^ Meyer, Isabella (2022-07-27). „Ivan Aivazovsky - The Nautical Artworks of Ivan Aivazovsky”. artincontext.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-14. 
  25. ^ Bird, Alan (1987). A history of Russian painting. Boston: G.K. Hall. str. 162. ISBN 978-0-8161-8911-3. 
  26. ^ „At Ivan Aivazovsky’s | The Tretyakov Gallery Magazine”. www.tretyakovgallerymagazine.com (na jeziku: engleski). 2016-10-11. Pristupljeno 2023-08-14. 
  27. ^ „Ivan K. Aivazovsky”. rehs.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-14. 
  28. ^ „The Armenian Love of Aivazovsky”. armedia.am. 2023-02-11. Pristupljeno 2023-08-14. 
  29. ^ Ivan Constantinovich Aivasovski, The Met Museum
  30. ^ Karlinsky 1999, str. 310–311
  31. ^ Vasyanin, Andrey (10. 8. 2016). „Aйvazovskiй na ladoni”. Rossiyskaya Gazeta (na jeziku: ruski) (178). Arhivirano iz originala 3. 11. 2020. g. 
  32. ^ Harutiunian 1965, str. 90–91.
  33. ^ Koorghinian 1967, str. 190.
  34. ^ Sarkssian 1963, str. 31.
  35. ^ Novouspensky, Nikolay. „Ivan Aivazovsky”. artsstudio.com. Arhivirano iz originala 10. 9. 2012. g. 
  36. ^ „Morя plamennый poэt. Ivan Aйvazovskiй” (na jeziku: ruski). Russia-K. 2007. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. „Blagodarя emu v Feodosii bыl sozdan vodoprovod, postroenы morskoй torgovый port, železnaя doroga, vozvedeno zdanie arheologičeskogo muzeя i mnogoe drugoe.” 
  37. ^ „Ivan Constantinovich Aivazovsky”. Art Renewal Center. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. „One of the greatest seascape painters of his time, Aivazovsky conveyed the movement of the waves, the transparent water, the dialogue between sea and sky with virtuoso skill and tangible verisimilitude.” 
  38. ^ Yefremova, Svetlana (24. 7. 2008). Ostavil o sebe bessmertnuю pamяtь. Respublika Krym (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  39. ^ „Այվազովսկի Հովհաննես Կոստանդնի [Aivazovsky Hovhannes Konstandni]” (na jeziku: jermenski). National Gallery of Armenia. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  40. ^ Minasyan, Artavazd M.; Gevorkyan, Aleksadr V. (2008). How Did I Survive?. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. str. 56. ISBN 978-1-84718-601-0. OCLC 318443997. „Aivazovsky, Ivan Konstantionvich (real name: Hovannes Gevorgovich Aivazyan) (1817–1900) – grand Russian artist-painter of seascapes, ethnic Armenian. Aside from his artwork, I.A. was also known for his valuable contributions to the developments of the Russian and Armenian cultures of the 19th century. He lived and worked in Feodosia, Crimea. He was buried there according to his will. A sign on his tombstone, written in ancient Armenian, has a quote from the 5th century "History of Armenia" by Moses Khorenatsi says: "Born as a mortal, left the immortal memory of himself."” 
  41. ^ a b v g d Pogrebetskaya, Irina (2017). „Aivazovsky's Estates and Lands”. Tretyakov Gallery Magazine. Tretyakov Gallery. 54 (1). Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 5. 1. 2019. . Originally published in Pogrebetskaya, I.M. 'Aivazovsky's Estates and Lands' // Materials of research conference "Ivan Aivazovsky's Artistic Heritage and Traditions", dedicated to the centenary of Aivazovsky's death and the 120th anniversary of the Gallery inauguration. Aivazovsky Picture Gallery, Feodosia, 2000. pp. 28–33
  42. ^ „The Ninth Wave”. Hermitage Museum. Arhivirano iz originala 4. 11. 2013. g. Pristupljeno 1. 11. 2013. 
  43. ^ Mitrevski, George. „Aivazovsky, I. K. The Ninth Wave. 1850”. Auburn University. Arhivirano iz originala 28. 12. 2013. g. „Detail from "The Ninth Wave" "The Ninth Wave," painted in 1850, is Aivazovsky's most famous work and is an archetypal image for the artist.” 
  44. ^ Amirzyanova, Guzel (28. 7. 2013). Semь znamenitыh kartin Aйvazovskogo. Komsomolskaya Pravda (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. „Bessporno, populяrneйšeй kartinoй marinista яvlяetsя «Devяtый val» (1850 g.), seйčas эto polotno hranitsя v Russkom muzee. Požaluй, v nem silьnee vsego peredana romantičeskaя natura hudožnika.” 
  45. ^ a b v „Ayvazovskiy (Gayvazovskiy), Ivan (Oganes) Konstantinovich”. Tretyakov Gallery. Arhivirano iz originala 6. 9. 2015. g. 
  46. ^ Sarkssian 1963, str. 26.
  47. ^ a b „Ivan Constantinovich Aivazovsky”. The Athenaeum: Interactive Humanities Online. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  48. ^ Nechayev, Sergey (25. 7. 2015). „"Stahanovec" Aйvazovskiй”. Sovershenno sekretno (na jeziku: ruski). 26 (355). Arhivirano iz originala 18. 9. 2020. g. „Sčitaetsя, čto kisti Aйvazovskogo prinadležit bolee 6000 poloten. A pripisыvaюt emu i togo bolьše – okolo 20 000 kartin.” 
  49. ^ Leek 2012, str. 178–180.
  50. ^ Newmarch 1917, str. 192.
  51. ^ Koorghinian 1967, str. 189.
  52. ^ Newmarch 1917, str. 191.
  53. ^ Ghazarian 1974, str. 350–351
  54. ^ a b v Khachatrian "The Sea Poet"
  55. ^ a b v g Sarkssian 1963, str. 28.
  56. ^ Cardwell 2005, str. 402.
  57. ^ a b Losev, Dmitry (2017). „Father of the Town: Ivan Aivazovsky and Feodosia: A Lifelong Attachment”. Tretyakov Gallery Magazine. Tretyakov Gallery. 54 (1). Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  58. ^ „Kuindži, Arhip Ivanovič” (na jeziku: ruski). Krugosvet. Arhivirano iz originala 27. 1. 2022. g. „Ispыtal osoboe vliяnie I.K.Aйvazovskogo.” 
  59. ^ a b Bowlt, John E. (1975). „A Russian Luminist School? Arkhip Kuindzhi's "Red Sunset on the Dnepr"”. Metropolitan Museum Journal. Metropolitan Museum of Art. 10: 123—125. JSTOR 1512704. doi:10.2307/1512704. 
  60. ^ Manin, Vitaly (2000). Arhip Kuindži (na jeziku: ruski). Moskva: Belyĭ gorod. str. 6. ISBN 978-5-7793-0219-7. „v Feodosiю k znamenitomu Aйvazovskomu. Kuindži pribыl v tihuю Feodosiю, po-vidimomu, letom 1855 goda. ... Ustroйstvom Kuindži zanяlsя Adolьf Fessler, učenik i kopiist Aйvazovskogo. Žil Arhip vo dvore pod navesom v ...” 
  61. ^ „Kuindži Arhip Ivanovič”. Russian Biographical Dictionary (na jeziku: ruski). Saint Petersburg: Imperial Russian Historical Society. 1903. „Hotя Kuindži i nelьzя nazvatь učenikom Aйvazovskogo, no posledniй imel na nego, nesomnenno, nekotoroe vliяnie v pervый period ego deяtelьnosti; ot nego on zaimstvoval mnogoe v manere pisatь, v vыbore tem, v lюbvi k širokim prostranstvam.” 
  62. ^ „Aivazovsky's View of Venice leads Russian art auction at $1.6m”. Paul Fraser Collectibles. 29. 11. 2012. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. „Aivazovsky (1817–1900) is widely regarded as one of the greatest seascape artists in history...” 
  63. ^ Lang, David Marshall (1970). Armenia: Cradle of Civilization. London: Allen & Unwin. str. 245. „Aivazovsky is one of the world's most thrilling masters of the marine picture...” 
  64. ^ „Ayvazovskiy (Gayvazovskiy), Ivan (Oganes) Konstantinovich”. The State Tretyakov Gallery. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 13. 12. 2013. „Aivazovsky was the best known and most celebrated Russian artist of marine paintings.” 
  65. ^ Bowater, Marina (1990). Collecting Russian art & antiques . Hippocrene Books. str. 38. ISBN 978-0-87052-897-2. „I. Aivazovsky (1817–1900), the greatest Russian land- and waterscapist — best known for his renderings of the Black Sea.” 
  66. ^ „V Vene otkrыlasь unikalьnaя vыstavka rabot Ivana Aйvazovskogo [A unique exhibition of works of Ivan Aivazovsky opened in Vienna]”. Izvestia (na jeziku: ruski). 17. 3. 2011. Arhivirano iz originala 20. 9. 2020. g. „V XIX veke Aйvazovskiй, sozdavšiй za svoю dolguю tvorčeskuю žiznь okolo 6 tыsяč rabot, polьzovalsя ogromnoй populяrnostью ne tolьko v Rossii. Ego imя bыlo prekrasno izvestno lюbitelяm živopisi v Evrope i za okeanom.
    In the nineteenth century, Aivazovsky, who created about 6 thousand works for his long creative life, was very popular not only in Russia. His name was well known to art lovers in Europe and across the ocean.    ”     
  67. ^ Newmarch 1917, str. 193–194: "one of the few Russian artists whose talent was generally recognized abroad."
  68. ^ „Artists and Their Work”. Munsey's Magazine. New York: Frank Munsey. XVIII (4): 488. januar 1898. „One of the famous living veterans of the brush is Aivazovsky, the Russian marine painter, whose eightieth birthday was recently celebrated at his native town, Feodosia, the ancient seaport in the Crimea. Aivazovsky, who visited America some years ago, is better known to the world at large than any other artist of his nationality, with the exception of the sensational Verestchagin.” 
  69. ^ Blakesley, Rosalind P. (2003). „Reviewed Work: Seas, Cities and Dreams: The Paintings of Ivan Aivazovsky by Gianni Caffiero, Ivan Samarine, Ivan Aivazovsky”. The Slavonic and East European Review. 81 (3): 548—549. JSTOR 4213759. 
  70. ^ a b Whitmore, Janet. „Ivan K. Aivazovsky”. Rehs Galleries. Arhivirano iz originala 29. 8. 2021. g. 
  71. ^ Obukhovska, Liudmyla (7. 8. 2012). „To a good genius ... Feodosiia marked the 195th anniversary of Ivan Aivazovsky's birth”. The Day (Kyiv). Arhivirano iz originala 7. 3. 2022. g. 
  72. ^ Losev, Dmitry (2017). „OTEC GORODA. Ivan Aйvazovskiй i Feodosiя: istoriя vzaimootnošeniй [FATHER OF THE CITY. Ivan Aivazovsky and Feodosia: the history of relationships]”. The Tretyakov Gallery Magazine (na jeziku: ruski). Tretyakov Gallery. Arhivirano iz originala 23. 1. 2022. g. 
  73. ^ „Aйvazovskiй”. Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary Volume I (na jeziku: ruski). 1890. str. 242—243. 
  74. ^ a b „Ivan Aйvazovskiй – velikiй marinist [Ivan Aivazovsky – great marinist]” (na jeziku: ruski). Kommersant Papers. 30. 11. 2013. Arhivirano iz originala 13. 7. 2018. g. Pristupljeno 4. 1. 2014. 
  75. ^ a b „Ivan Konstantinovich Aivazovsky (1817–1900)”. Russian Museum. Arhivirano iz originala 2. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 12. 2013. 
  76. ^ Kalugina, Natalya (2017). „Reporting Aivazovsky in 19th century Russian Periodicals”. Tretyakov Gallery Magazine. 54 (1). Arhivirano iz originala 17. 4. 2021. g. 
  77. ^ Karlinsky 1999, str. 310–311
  78. ^ „Sюžet, dostoйnый kisti Aйvazovskogo” (na jeziku: ruski). Russian Educational Portal, Russian Ministry of Education and Science. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  79. ^ ulica Aйvazovskogo (na jeziku: ruski). Informative Site of the City of Moscow. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  80. ^ „V Kronštadte otkroюt pervый v Rossii pamяtnik Ivanu Aйvazovskomu [First statue of Ivan Aivazovsky in Russia to be opened in Kronstadt” (na jeziku: ruski). Channel One Russia. 15. 9. 2007. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  81. ^ Koteneva, Olga (1. 12. 2018). „Aэroport Simferopolя polučit imя hudožnika Aйvazovskogo”. Rossiyskaya Gazeta (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 26. 1. 2021. g. 
  82. ^ „Putin signs executive order on naming Simferopol airport after Hovhannes Aivazovsky”. Armenpress. 31. 5. 2019. 
  83. ^ „Aэroportu Simferopolя toržestvenno prisvoeno imя Ivana Aйvazovskogo” (na jeziku: ruski). 1tv.ru. 12. 6. 2019. Arhivirano iz originala 15. 6. 2019. g. 
  84. ^ „Aйvazovskiй – k 200-letiю!”. wciom.ru (na jeziku: ruski). Russian Public Opinion Research Center. 28. 7. 2017. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. 
  85. ^ „Poll reveals Russians enjoy Aivazovsky's paintings more than other artists' works”. TASS. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. 
  86. ^ „Samыm izvestnыm sredi rossiяn živopiscem okazalsя Ivan Šiškin” (na jeziku: ruski). Interfax. 28. 7. 2017. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. 
  87. ^ Keshishyan, A. (2. 5. 2003). „Այվազովսկին՝ Երեւանում”. Aravot (na jeziku: jermenski). Arhivirano iz originala 3. 3. 2019. g. 
  88. ^ „Երեւանում բացվեց Հովհաննես Այվազովսկու արձանը” (na jeziku: jermenski). Armenpress. 1. 5. 2003. Arhivirano iz originala 28. 7. 2018. g. 
  89. ^ a b „Banknotes in Circulation - 20000 dram”. cba.am. Central Bank of Armenia. Arhivirano iz originala 15. 5. 2021. g. „20000 dram banknote of 2018 year of issue was put into circulation on November 22, 2018.” 
  90. ^ Mahdesian, Arshag D., ur. (1915). „Hovannes Aivazovsky (A Biographical Sketch)”. The New Armenia. New York: New Armenia Publishing Company. 8: 362—363. 
  91. ^ The State Russian Museum, where many of his works are located, published an album in 2000 titled "Hovhannes Aivazovsky"; see „Publications / Catalogues and Albums / 2000/”. The State Russian Museum. Arhivirano iz originala 21. 12. 2010. g. Pristupljeno 28. 10. 2016. 
  92. ^ „1991–2011 – Nacionalьnaя galereя Armenii [1991–2011 National Gallery of Armenia]” (na jeziku: ruski). National Gallery of Armenia. Pristupljeno 4. 1. 2014. 
  93. ^ Adamian 1958, str. 89.
  94. ^ Sarkissian 1967, str. 70.
  95. ^ Tumanyan, Hovhannes (1893), Այվազովսկու նկարի առջև (In front of Aiazovsky's painting) (na jeziku: jermenski) .
  96. ^ Blackwell, Alice Stone (1917). Armenian Poems. Boston: Atlantic Printing Company. str. 187. 
  97. ^ Telfer, J. Buchan (1876). The Crimea and Transcaucasia, being the narrative of a journey in the Kouban, in Gouria, Georgia, Armenia, Ossety, Imeritia, Swannety, and Mingrelia, and in the Tauric Range. Volume I. London: Henry S. King & Co. str. 228. „...on its walls a series of portraits of kinds and warriors, a sea-piece by the marine painter Aivazoffsky...” 
  98. ^ „Demonstration Areas”. president.am. Office to the President of the Republic of Armenia. 
  99. ^ „The bust of Hovhannes Aivazovsky erected in the capital”. Artsakhpress.am. 2. 12. 2021. Arhivirano iz originala 09. 12. 2021. g. Pristupljeno 25. 05. 2022. 
  100. ^ „Aivazovsky, Ivan”. Encyclopedia of Ukraine. 1984. Arhivirano iz originala 17. 10. 2020. g. Pristupljeno 16. 1. 2014. 
  101. ^ Gnatiuk, Mikhail A.; et al. (2001). Sto velikih ukraincev [100 Greatest Ukrainians] (na jeziku: ruski). Kiev: Orfey. ISBN 5-7838-1077-0. OCLC 50599356. 
  102. ^ „Ayvazovsky hotel”. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  103. ^ See the photo of the statue of Aivazovsky brothers
  104. ^ Budjurova, Lilia; Shylenko, Olga (28. 9. 2017). „Ukraine and Russia fight over Crimean heritage”. Agence France-Presse. Arhivirano iz originala 13. 7. 2018. g. 
  105. ^ „Porošenko ob Aйvazovskom: počtim naše nasledie”. Ukrayinska Pravda (na jeziku: ruski). 30. 7. 2017. Arhivirano iz originala 3. 2. 2022. g. 
  106. ^ „Ukraina prisvoila Aйvazovskogo” (na jeziku: ruski). gazeta.ru. 30. 7. 2017. Arhivirano iz originala 13. 7. 2021. g. 
  107. ^ „Moй drug Ivan Aйvazovskiй: Porošenko našel eщe odnogo "ukrainca"” (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 31. 7. 2017. Arhivirano iz originala 20. 9. 2020. g. 
  108. ^ İnci Kuyulu Ersoy (april 2005). „Kırım, Feodosiya (Kefe) Ayvazovsky Çeşmesi”. Sanat Tarihi Dergisi (na jeziku: turski). Ege University. 14 (1): 193—204. Arhivirano iz originala 6. 6. 2017. g. 
  109. ^ „Naval Museum hosts leading marine artist Aivazovsky”. Hürriyet Daily News. 6. 1. 2014. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. 
  110. ^ a b „Why does Erdogan love paintings by Aivazovsky?”. tgme.org. The Greater Middle East. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. 
  111. ^ Marchand, Laure; Perrier, Guillaume (2015). Turkey and the Armenian Ghost: On the Trail of the Genocide. McGill-Queen's University Press. str. 129. ISBN 978-0-7735-4549-6. 
  112. ^ Abramson, Scott (28. 7. 2017). „Aivazovsky at 200: Turkey's Love Affair with a Russian-Armenian Painter”. Asbarez. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. 
  113. ^ A 1950 stamp of the Soviet Union depicting Aivazovsky
  114. ^ a b Kuzych, Ingert (6. 8. 2000). „Focus on Philately: Aivazovsky stamps”. The Ukrainian Weekly. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. 
  115. ^ „Romania 1971 Aivazovsky stamp”. eBay. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  116. ^ „Repoblika Demokratika Malagasy 1988 Paositra”. Foto.Mail.Ru. Pristupljeno 29. 1. 2014. 
  117. ^ 1992, 1995
  118. ^ „1995 stamp”. 
  119. ^ 1999, 2005
  120. ^ „1999”. 
  121. ^ Ivan Aйvazovskiй – 110-letie smerti (na jeziku: ruski). Moldova Stamps. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  122. ^ „2010”. 
  123. ^ „Ivan Aivazovsky Burundi stamp”. eBay. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  124. ^ „2013 stamp of Mozambique of Ivan Aivazovsky's pairings”. eBay. Arhivirano iz originala 16. 02. 2018. g. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  125. ^ Schmadel, Lutz D. (2012). Dictionary of Minor Planet Names (6th izd.). New York: Springer. str. 300. ISBN 978-3-642-29718-2. 
  126. ^ „Ivan Aйvazovskiй. K 200-letiю so dnя roždeniя [Ivan Aivazovsky. 200 years since birth]”. tretyakovgallery.ru (na jeziku: ruski). Tretyakov Gallery. Arhivirano iz originala 13. 8. 2016. g. 
  127. ^ „Tretyakov Gallery celebrates Aivazovsky's 200th birthday with exhibition”. Russia Beyond the Headlines. 29. 7. 2016. Arhivirano iz originala 13. 07. 2018. g. Pristupljeno 25. 05. 2022. 
  128. ^ Medvedeva, Maria (11. 8. 2016). „Vыstavka Aйvazovskogo pobila rekord poseщaemosti vыstavki Serova” (na jeziku: ruski). LifeNews. 
  129. ^ Kishkovsky, Sophia (19. 8. 2016). „Moscow's Tretyakov Gallery under fire over Crimean loans in blockbuster show”. The Art Newspaper. Arhivirano iz originala 15. 2. 2017. g. 
  130. ^ „Exhibition dedicated to 200th anniversary of Hovhannes (Ivan) Aivazovsky opened at National Art Museum of Ukraine”. Armenpress. 22. 9. 2017. 
  131. ^ „Exhibition dedicated to Aivazovsky's 200th birth anniversary attracts thousands of visitors within one week”. panorama.am. 23. 9. 2017. 
  132. ^ „The Oligarts: How Russia's very rich are buying up the World's very best art”. The Independent. 27. 9. 2008. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  133. ^ Smale, Alison (11. 8. 2015). „Paradise in Russia, Plus Trouble”. The New York Times. 
  134. ^ Moonan, Wendy (16. 9. 2005). „Taking Russian Art to the Motherland”. The New York Times. 
  135. ^ Aйvazovskiй idet na novый rekord. Izvestia (na jeziku: ruski). 30. 11. 2004. Arhivirano iz originala 20. 9. 2020. g. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  136. ^ Varoli, John (14. 6. 2007). „Russian Sale Sets Record, 'Crazy' Prices at Christie's, London”. Bloomberg News. Arhivirano iz originala 11. 11. 2013. g. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  137. ^ „Aivazovsky Painting Sold for Record $5.2 mln”. RIA Novosti. 25. 4. 2012. Pristupljeno 13. 12. 2013. 
  138. ^ Adam, Georgina (28. 4. 2012). „The Art Market: Munch and more”. Financial Times. Pristupljeno 22. 12. 2013. 
  139. ^ Kramer, Andrew E. (14. 1. 2011). „Russia: $50 Million Art and Gem Theft”. The New York Times. 
  140. ^ Zheglov, Aleksandr (15. 1. 2011). „Hudožestvennый nalet: Prestupniki unesli galereю Aleksandra Taranceva”. Kommersant (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 9. 4. 2019. g. 
  141. ^ Muradyan, Tirayr (15. 2. 2017). „"Փյունիկ" հիմնադրամը Սերժ Սարգսյանին Այվազովսկու գողացված նկարն է նվիրել”. The Armenian Times (na jeziku: jermenski). Arhivirano iz originala 21. 2. 2020. g. 
  142. ^ Muradyan, Tirayr (17. 2. 2017). „Սերժ Սարգսյանին նվիրել են Այվազովսկու կեղծ նկարը. "Փյունիկ"-ն իր հայտարարությունը ջնջել է”. The Armenian Times (na jeziku: jermenski). Arhivirano iz originala 21. 2. 2020. g. 
  143. ^ „Sotheby's Removes Allegedly Stolen Russian Painting from Sale”. The Moscow Times. 2. 6. 2015. Arhivirano iz originala 8. 5. 2022. g. 
  144. ^ Golubkova, Katya (2. 6. 2015). „Sotheby's withdraws sale of Russian painting alleged stolen”. Reuters. Arhivirano iz originala 15. 1. 2021. g. 
  145. ^ „Aivazovsky painting, stolen in 1976, found at auction in Switzerland”. TASS. 29. 9. 2017. Arhivirano iz originala 7. 12. 2017. g. 


Literatura uredi

Dodatna literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Ајвазовски&oldid=27551828”