Википедија

Miloš Savčić

српски политичар и предузетник

Miloš Savčić (Svilajnac, 26. jul/7. avgust 1865[1] — Beograd, 9. mart 1941[2]) bio je srpski političar, građevinski inženjer i preduzetnik. Savčić je bio ministar građevina, gradonačelnik Beograda, savetnik, saradnik i rukovodilac brojnih privrednih objekata u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. On je bio jedan od najbogatijih Evropljana svog vremena.

Miloš Savčić
Lični podaci
Datum rođenja(1865-08-07)7. avgust 1865.
Mesto rođenjaSvilajnac, Kneževina Srbija
Datum smrti9. mart 1941.(1941-03-09) (75 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
DržavljanstvoSrbija/Jugoslavija
NarodnostSrbin
Religijapravoslavna
UniverzitetVisoka tehnička škola u Minhenu
Profesijagrađevinski inženjer
Porodica
SupružnikKatinka (dev. Leve) (1874—1891)
DecaMilenko, Svetozar, Ljubiša, Vladeta, Jelica
14. februar 1929 — 23. maj 1930.
PrethodnikKosta Kumanudi
NaslednikMilan Nešić
Ministar građevina Kraljevine Srbije
12/25. avgust 1908 — 11/24. februar 1909.
VladaDruga vlada Petra Velimirovića
PrethodnikKosta Stojanović (zastupnik)
NaslednikNikola Pašić

Biografija uredi

Rođen je u Svilajncu, u Resavi, 26. jula/7. avgusta 1865. godine, od majke Jelene i oca Teodora.[3] Otac mu je bio dobrostojeći trgovac.[4]

Školovanje uredi

U rodnom mestu je završio osnovnu školu i prva četiri razreda gimnazije, u Beogradu je 1885. završio realku, a u Minhenu 1889. Visoku tehničku školu.[5]

Inženjer u Minhenu uredi

Nakon završenih studija, na poziv profesora Leve, koji je u Visokoj školi predavao puteve i železnice,[1] ostao je još dve godine u Nemačkoj radeći na izgradnji bavarskih državnih železnica.[4] Kao mladom inženjeru Srbinu takav posao je predstavljao retku počast, ali i izuzetnu priliku za sticanje solidne prakse. Međutim, kao strani državljanin, nije mogao da postane državni činovnik, već je mogao da radi samo po ugovoru.[1]

Najpre je radio na proširenju železničke stanice u Minhenu. U početku se bavio snimanjem terena, a na osnovu njegovih snimaka drugi bi inženjeri izradili elaborat; zatim na obeležavanju svih objekata i krivina, a kada se krenulo sa izgradnjom objekata: kanalizacije, ukrštanja sa tramvajima, električnih postrojenja i pruge dužine 30 km, radio je kao nadzorni inženjer na izgradnji jednog od mostova, na kom su prvi put izvedeni lukovi od armiranog betona.[6] Po završetku posla, njegov zadatak je bio da pregleda čitav elaborat koji su prethodno izradile njegove kolege.[1]

Nakon toga su ga angažovali za izradu opsežnog i detaljnog elaborata, zbog kog je proputovao celu Bavarsku, a u poslu je imao pomoćnike kojima je pokazivao snimanje i trasiranje terena. Ovaj posao mu je doneo puno uspeha i priznanja. Mada je bio mlad inženjer, obavljao je poslove starijeg inženjera, sa duplo većom platom, što je bio razlog da ga neke kolege stariji inženjeri gledaju popreko i sa zavišću.[7]

Jedno vreme je radio na odeljenju za skretnice, na metodi centralizovanja skretnica, prema „blok-sistemu”.[7]

Povratak u Srbiju uredi

 
Inženjersko-arhitektonska kancelarija


Godine 1891. zbog majčine smrti je odlučio da napusti posao na bavarskim železnicama i ode u Srbiju.[8] U to vreme je trebalo da pređe da radi kod Ajfela, koji je nakon izgradnje čuvene Ajfelove kule stekao svetski glas. Pošto je posao trebalo da započne u maju naredne godine, kako bi iskoristio slobodno vreme, otišao je na odsluženje vojnog roka koji je po zakonu trebalo da trajao pet meseci, ili manje, u slučaju da se ranije položi oficirski ispit. Međutim, pao je na praktičnom delu ispita, na kom je dobio za zadatak da obeleži trougao na terenu što je rešio na inženjersko-traserski način, umesto po vojnim pravilima. Zbog toga je morao da produži vojni rok i otkaže ugovor sa Ajfelom.[9]

Nakon odsluženja vojnog roka, 1893. se zaposlio u Beogradskoj opštini. Nakon godinu dana je odlučio da, uz finansijsku pomoć oca, strica i brata, započne sopstveni posao, otvaranjem Inženjersko-arhitektonske kancelarije u Beogradu,[4] zajedno sa prijateljem iz minhenskih dana, arhitektom Gašparom Bekerom 1893. godine[8]. U to vreme, otvaranje sopstvenog projektantskog preduzeća je predstavljalo sasvim novu inicijativu, koja je u krugu porodice i prijatelja izazivala skepsu. U to vreme država nije imala dovoljno sredstava za veće tehničke radove, kao što su putevi, železnica, kanalizacije, mostovi, pa se u početku posvetio izradi projekata za kuće.[10] Osim toga, privatni poslovi su se zaključivali bez komplikovanih procedura, bez taksi, uverenja, ni katastarskih planova. Veći ugovori su se pravili običnim pismom, dok su manji dogovarani samo usmeno.[11]

Za prvi posao ga je angažovao Luka Ćelović, koji mu je tražio da napravi plan za privatnu kuću u Karađorđevoj ulici u Beogradu.[10] A za njim su ga angažovali bogati trgovci Jovan Jovanović Šapčanin i Milan Pavlović, te kasacioni sudija Milutin Marković, svi radi izgradnje privatnih porodičnih palata.[4] Posle Bekereve smrti 1896. je sarađivao s arhitektima Danilom Vladisavljevićem, u Savčićevom birou od 1894. do 1898. i Milanom Kapetanovićem.[8]

Izgradnja klanice u Beogradu uredi

 
Klanica u Beogradu Srpskog akcionarskog društva za klanje i preradu stoke (1906), izgrađena po projektu Miloša Savčića. Kobasice duže od metra i deblje od mišice, uzdignute i stisnute pesnice i noževi, složni građani, mesari, seljaci, gardisti, radnici, a u pozadini specijalni vagoni Srpskih državnih železnica za transport mesa u ledu, u borbi za privrednu nezavisnost tokom Carinskog rata

Jedan od najvećih problema u Srbiji u to vreme je predstavljalo zatvaranje ugarske granice za izvoz živih svinja, pod izgovorom da su svinje zaražene ili da za to postoji sumnja. Samo tokom 1895. je granica zatvarana tri puta, a slična situacija se ponavljala i u narednim godinama, što je srpsku vladu primoralo da započne borbu za ekonomsko oslobađanje od Austrougarske.[4]

Prvo rešenje je bilo da se umesto svinja izvoze mesne prerađevine,[4] koje su osim u Austrougarsku mogle da se izvoze i u druge zemlje: Švajcarsku, Nemačku, Belgiju i dr, bez rizika da se meso pokvari.[12] Iz tog razloga vlada Srbije donela je 1895. Zakon o državnoj pomoći klaničkim preduzećima, a novoosnovano Srpsko akcionarsko društvo za klanje i preradu stoke u Beogradu odlučilo je da angažuje Savčića da prouči organizaciju klanica u Austriji i Nemačkoj. On je tokom 1896. podneo proračun i naredne godine dobio pravo na izgradnju klanice, koja je postala jedan od najvažnijih državnih projekata.[4] Opozicija se na čelu sa predsednikom Udruženja inženjera Srbije, Todorom Seleskovićem, suprotstavila favorizovanju Savčića i njegovog preduzeća, tražeći da se u inostranstvo pošalje još stručnjaka. Međutim, klanica (kasnije BIM Slavija) je 1898. izgrađena, a uz nju i zgrade za berzu, poštu, telegraf, kancelariju, radnički stanovi, pušnice, hladnjača, obori i drugo, sa rasporedom objekata koji je predviđao i sva moguća potrebna proširenja,[13] zbog čega je javnost došla do zaključka da je Savčić povereni posao veoma uspešno obavio.[14] Osim toga, ceo kompleks je imao značajnu ulogu u borbi za privrednu nezavisnost tokom Carinskog rata iz koga je Srbija izašla kao pobednica.[15]

Nakon izgradnje klanice, skočili su mu ugled u javnosti i poverenje u njegov rad.[4] Zbog stečene reputacije, savesnog rada i inicijative, Savčića su mnoge ustanove uzimale za savetnika, saradnika ili direktnog izvođača.[16]

Stečeni kapital od ovog preduzeća je godinu dana kasnije uložio u akcije Beogradske prometne banke d. d, i izabran je za člana njenog najpre Nadzornog, a zatim i Upravnog odbora.[17]

Strugara u Beogradu uredi

Glavni članak: Beogradska strugara
 
Žičara na Tari za transport drvne građe. Levo: slobodan spust od 800 m iznad reke Dervente. Desno: Pogled na mali iz velikog tunela.

Radeći na klanici brzo je postao svestan o ekonomskoj zavisnosti Srbije od inostranstva, posebno uvoz drvnog građevinskog materijala iz Austrougarske. Iz tog razloga, smatrao je da je neophodno izgraditi strugaru, koja bi snizila cenu ovog materijala na domaćem tržištu. Namera mu je bila da Beogradska prometna banka obezbedi novac za izgradnju strugare, ali je u početku naišao na veliki otpor Upravnog odbora banke.[14] Uprava je 1901. godine konačno odobrila njegov predlog, pod uslovom da Savčić lično pokrije svaki eventualni finansijski gubitak banke na tom projektu. Dve godine kasnije, na obali Dunava je izgrađena prva veća parna strugara u Kraljevini Srbiji, koja je do Prvog svetskog rata konstantno proširivala svoje kapacitete.[13]

Jedno od najvećih problema strugare je bilo pitanje nabavke jeftine drvne građe, jer je ona u početku stizala iz inostranstva ili je nabavljana skupa građa na domaćem tržištu.[18]

Banka je 1902. godine dobila od države pravo na eksploataciju šuma na Tari u blizini reke Dervente, Crnom vrhu i Zvijezdi, a građa je dovođena splavovima Drinom, Savom i Dunavom, do kanala koji je imala strugara u Beogradu. Kanal u Beogradu je izgrađen da bi se građa sa splavova lakše izvlačila, jer je u početku za izvlačenje korišćena volovska snaga. I sečenje se u početku radilo ručno, da bi kasnije počele da se koriste motorne mašine, a vremenom se uvećavalo i mašinsko postrojenje.[18]

Pošto je šuma na Tari ležala na bespuću, na veoma strmim padinama, ispresecana klancima i klisurama,[19] nije bilo moguće transportovati građu do Drine, Savčić je uz pomoć nemačkih kolega projektovao specijalnu žičaru.[20] Žičara je izgrađena u dve etape. Prva etapa, dužine 6.010 m, s padom od 800 m, i prolazeći kroz dva tunela u stenama, dužina 56 i 26 m je izgrađena 1908. godine. Probijanje tunela je rađeno u zimsko doba, a građevinski materijal za izgradnju žičara je dopreman iz Beograda, kolima, saonicama i peške. Između malog i velikog tunela je postoji razmak od 400 m iznad doline Drine.[21] Druga etapa dužine od 3.860 m bila je uspona od 380 m.[22] Brzina tovara koji se kretao žičarom regulisana je hidrauličnim regulatorom za kočenje, a tovar se kretao usled sopstvene težine bez pogonske snage.[23] Odeljak za eksploataciju šume na Tari i način na koji je građa dopremana navodi se kao primer racionalnog savlađivanja prirodnih prepreka.[24]

Strugara u Beogradu je postala jedno od najuspešnijih drvnoprerađivačkih preduzeća u zemlji i zapošljavala je između 120 i 280 radnika.[20] Zahvaljujući njoj Srbija je od uvoznika drvne građe, postala njen izvoznik.[25]

Osiguravajuće društvo „Srbija” uredi

Godine 1903. je postao potpredsednik Beogradske prometne banke, a banka je dve godine kasnije promenila naziv u Prometna banka a. d. Jedan od akcionara banke je postao i kralj Petar I Karađorđević.[26]

Na ideju kralja Petra I, godine 1905, preko Upravnog odbora Prometne banke otvorena je „Srbija, prvo srpsko društvo za osiguranje”,[27] odnosno prvo osiguravajuće društvo u Srbiji (izuzev odeljenja za osiguranja Beogradske zadruge, koje je već postojalo). Akcije sa rednim brojem od 1 do 300 kupio je je takođe kralj Petar I, čime je pomogao ideju o ostvarenju ovakvog društva.[28] Savčić se od samog osnivanja nalazio u upravi tog društva i aktivno vodio njegove poslove.[29]

Društvo je u veoma kratkom roku steklo veliki odziv građanstva svih staleža,[26] tako da je na kraju prvog balansa društvo već moglo da otpiše akcizne troškove i ostvari dobitak.[27] Od 1908. godine uvedeno je i tzv. narodno osiguranje, na male sume, tako da je bilo pristupačno svima, pa i najsiromašnijim građanima.[28] Još pre Balkanskih ratova, društvo je imalo sklopljen ugovor i sa Državnom železnicom. I pored svih poteškoća, osiguravajuće društvo je uspelo da se održi isplaćujući redovne i ratne štete. Nakon Balkanskih ratova, društvo je svoju delatnost proširilo i na Južnu Srbiju, a nakon Prvog svetskog rata i na celu Jugoslaviju, otvarajući predstavništva po celoj zemlji, tamo gde je postojao veći odziv, razgranavajući svoju delatnost na sve vrste osiguranja.[30]

Vračarska štedionica uredi

 
Palata Vračarske štedionice

Zbor akcionara Vračarske štedionice ga je 1904. godine izabrao za člana Upravnog odbora. Ubrzo nakon toga, štedionica je od države dobila pravo na eksploataciju Ribarske banje, za koju je Savčić izradio situacioni, nivelacioni i regulacioni plan. Banja je potpuno modernizovana. Svi radovi u banji su rađeni prema njegovim uputstvima.[31] Iste godine izgrađena je vila „Srbija”, u kojoj je čest gost leti bio kralj Petar I. Naredne godine je izgrađena vila „Bosna ”, sa 39 soba na spratovima, dok su u parteru bile smeštene kancelarije banjske uprave, lekarske ordinacije za pregled bolesnika, apoteka, pošta, radnje. Iste 1905. nastale su i vile „Hercegovina”, „Dalmacija”, „Slavonija”, „Stara Srbija”, a 1907. i vila „Crna Gora”. Osim ovih vila, postojala je zgrada sa 10 soba za smeštaj niže klase, kao i zgrada od 20 soba za besplatan smeštaj sirotinje.[32] Banja je postala jedno od najlepših lečilišta i letovališta tog doba.[33]

Za Vračarsku štedionicu je po njegovoj zamisli izgrađena palata u Beogradu.[32]

Ostali predratni projekti uredi

Zahvaljujući Savčićevom spretnom rukovođenju, banka je 1909. godine svoje poslovanje proširila i na brodarstvo i rečni prevoz peska i šljunka, koji su bili veoma traženi u građevinskoj industriji.[34] Najpre su nabavljene dve drvene lađe, a kasnije i brodovi, šleperi, remorkeri, bager i elevator, koji su služili za transport i istovar peska, šljunka, kao i drvne građe, koja je stizala sa Tare.[32]

Iste godine osnovana je Fabrika stakla u Kostolcu.

Savčić je u tom periodu postao i potpredsednik Upravnog odbora Privilegovane izvozne banke, koja je 1911. sa Prometnom bankom osnovala Društvo za tehnička preduzeća,[34] pri čemu je Savčević postao njegov tehnički direktor.[35] Društvu je na javnoj licitaciji poverena izgradnja pruge Niš—Knjaževac u dužini od 60 km, sa 39 tunela i 20 mostova. Gradnja je prekinuta za vreme Balkanskih ratova, a nastavljena je 1915. godine forsiranim tempom, zbog strateškog značaja, da bi se Niš povezao sa Dunavom. Zbog važnosti pruge, radove su posećivali razni političari, pa čak, u to vreme regent Aleksandar. Probijeno je 1200 m Gramadskog tunela, a u radovima je učestvovalo oko 5—6.000 ratnih zarobljenika. Te godine je završeno 90% predviđenih radova.[34][36]

Tokom izgradnje pruge pronađene su bogate naslage kamenog uglja u podnožju planine Tresibabe.[37] Od 1909. do 1915. vršena su samo ispitivanja,[36] a 1915. Savčić je od države dobio povlasticu za eksploataciju 150 rudnih polja na toj teritoriji, koja je zbog rata i neizgrađene pruge morala da bude odložena.[37] Za vreme okupacije, rudnik Tresibaba su eksploatisali Bugari, a kasnije i Nemci. Do izgradnje pruge ugalj se transportovao volujskim kolima.[38]

Prvi svetski rat uredi

Pred Prvi svetski rat, prilikom zavođenja Austrougarskog ultimatuma, se nalazio Minhenu. Uoči same objave rata, iz Nemačke je prešao u Švajcarsku, kako ne bi bio zadržan ili interniran. Odatle se vratio u Srbiju i odmah se stavio na raspolaganje vojsci, koja ga je uputila na završetak izgradnje pruge Niš—Knjaževac.[39]

Zajedno sa srpskom vojskom je prošao Albansku golgotu. Godine 1916. se našao u Ženevi[39], gde je zajedno sa Jovanom Cvijićem i prof. Đorđevićem, osnovao Srpski komitet, koji je imao za cilj da među srpskim saveznicima i prijateljima srpskog naroda skuplja priloge kao prvu pomoć u trenutku oslobađanja. Učestvovao i u osnivanju Društva naroda.[40]

Autor je više stručnih radova. Zajedno sa Milićem Radovanovićem i Đorđem Jovanovićem, tokom rata je napisao sledeće radove[2]:

  • „Bogatstvo Srbije”
  • „Ratna šteta i reparacije”
  • „Budući privredni program Srbije”
  • „Srbija u imovnom pogledu pre, za vreme i posle svetskog rata 1914—1918”[41]

Posleratni period uredi

Tokom rata instalacije i inventar na Tari su opljačkani i odneti. Parna strugara u Beogradu je uništena u požaru, a plovni park i brodove je delom uništila neprijateljska artiljerija sa monitora, dok je drugi deo odvezen u gornji tok Dunava. Fabriku stakla u Kostolcu je neprijatelj porušio, tako da nisu ostali ni temelji. Novu zgradu Privredne banke je znatno oštetila neprijateljska artiljerija.[42]

Nakon rata i smrti Mihaila Popovića i Nikole Spasića, Savčić je postao predsednik Upravnog odbora Prometne banke, [26] od koje je, uz pomoć direktora banke Mihaila Dragičevića stvorio jednu od najuspešnijih poslovnih banaka na teritoriji Jugoslavije.[43]

Uložio je maksimalne napore u obnovu, tako da su banka i sva privredna preduzeća već nakon godinu dana mogle da nastave sa normalnim radom.[42] Strugara u Beogradu je proširena, a pored nje je izgrađena i trospratna kuća za radničke stanove, zatim i priključni železnički kolosek na prugu državne železnice za utovar vagona. Radilo se u dve ili tri smene. Strugara je zapošljavala oko 300 radnika i 20 činovnika.[25]

S obzirom da nakon rata, prilikom isplate ratne štete, saveznici nisu ništa učinili po pitanju vraćanja plovnih objekata koji je neprijatelj ukrao i odneo iz plovnog parka u Beogradu, nabavljeni su novi brodovi, bageri, elevatori i dr. i napravljena je nova radionica na savskoj obali.[44]

Godine 1921. u prostorijama Prometne banke, osnovano je Udruženje banaka.[26] Jedan od glavnih ciljeva ovog udruženja je bio zajednički nastup srpskih banaka tokom nacionalizacije Beočinske fabrike cementa i Društva Sartida (osnovanog 1913. godine) putem otkupa određenog broja akcija, kao i osnivanje novih banaka na oslobođenim teritorijama.[43] Bio je potpredsednik i član Upravnog odbora Beočinske fabrike cementa[40] i Društva Sartid, kao i mnogih drugih privrednih preduzeća.[45] Dve banke, Izvozna i Prometna su nakon Prvog svetskog rata u Skoplju formirale zajedničku banku pod nazivom Izvozna i prometna banka a.d, radi proširenja zajedničkog delokruga rada na teritoriji Stare Srbije.[26]

Društvo za eksploataciju goriva uredi

Uprava Prometne banke je 1920. osnovala Društvo za eksploataciju goriva. Nakon završetka pruge Niš—Knjaževac 1921. započela je i eksploatacija rudnih polja na toj teritoriji, pronađenih pre rata.[37] Od Đorđa Vajferta je Prometna banka 1930. preuzela povlasticu nad rudnicima Podvis (severno od Timoka i Tresibabe) i Blagovesti, u kojima je radilo preko 800 rudara i činovnika. Rudnici Tresibaba i Podvis su posedovali sopstvenu električnu centralu,[37] sa tri lokomobile od 125, 205 i 325 konjskih snaga, sa odgovarajuća tri generatora napona od 380 V. Nad oknima rudnika bile su postavljene za to doba moderne mašinske dizalice od po 100 KS. Provetravanje u rudnicima bilo je veštačko, sa zasebnim vazdušnim oknima, nad kojima su postavljeni ventilatori za crpljenje „pokvarenog“ vazduha. Vazduh zbijen kompresorima pod pritiskom od šest atmosfera je upotrebljavan za rad pneumatičkih čekića - bušilica. Rudnici su raspolagali i potrebnim radionicama: kovačkom, bravarskom, stolarskom, električarskom. Na celom rudničkom pogonu bilo je montirano više od 40 motora raznih jačina.[46]

Posebna pažnja bila je usmerena na obezbeđivanje što boljih uslova za rad.[46] Za stanovanje osoblja i radnika bila je podignuta velika kolonija za besplatno stanovanje radnika i njihovih porodica. Ostali radnici su regrutovani iz okolnih sela. Porodice i radnici su imali pravo na besplatan ogrev, struju, imali su na raspolaganju magacin sa životnim namirnicama, u kojima su kupovali ispod pijačnih cena. Postojala je ambulanta sa apotekom koju je vodio mesni lekar. Uz stanove radnici su imali i izvesno zemljište za bašte. Deca na rudniku Podvis su pohađala državnu osnovnu školu, čiju je izgradnju sa svim potrebnim inventarom finansiralo Društvo za eksploataciju goriva.[37][46] Pri rudniku Podvis je postojao fudbalerski sportski klub, kao i muzički orkestar od 15 članova.[46]

Na Tresibabi je 1938. izgrađena velika zgrada za rudarski dom, u kom je bila smeštena kantina. U istoj zgradi, svoje prostorije je imalo i Sokolsko društvo: veliku sokolanu sa binom i spravama za vežbanje i priredbe, svlačionicu sa tuševima sa toplom i hladnom vodom, odeljenje za pozorišnu sekciju, čitaonicu i biblioteku. Članovi Sokolskog društva su bili gotovo svi nameštenici rudnika. [46] U domu je bila postavljena aparatura za ton filmove. Rudnici su imali modernu stanicu za spasavanje, sa 10 Dregerovih aparata i 40 vrlo dobro izvežbanih članova.[46]

Godine 1921. osnovan je konzorcijum, koji je od Petra Vujana otkupio rudarske terene za eksploataciju rudnog basena Kosovo i započeta su istraživanja na desnoj obali Sitnice, kod Crkvene Vodice. Naredne godine je osnovano Rudarsko-industrijsko akcionarsko društvo „Kosovo” u Kosovskoj Mitrovici i započeta je eksploatacija, a 1923. u su započeti radovi za ekonomičniju eksploataciju i lakši transport od rudnika lignita „Kosovo” do železničke stanice u Obiliću.[47]

Najveće zasluge za napredak u razvoju rudnika „Kosovo” je imao Savčić, koji je obavljao funkciju predsednika akcionarskog društva. U prvim godinama, eksploatacija je bila mala, zbog vrlo slabo razvijene industrije u Južnoj Srbiji. Nakon što je akcionarsko društvo prešlo u ruke Prometne banke rudnik je počeo da napreduje, povećani su i proizvodnja i potrošnja, posebno s razvitkom industrije u Skoplju.[47]

Nakon otvaranja rudnika „Trepča” 1930, rudnik „Kosovo” je dobio stalnog potrošača,[47] jer su elektrane „Trepče” koristile lignit iz rudnika „Kosovo”.[43]

Izgrađena je primitivna žičara, sa jednim užetom, dužine 2.925 m i padom od 25 m, sa utovarnom stanicom u rudniku, i istovarom na železničkoj stanici. Žičara je mogla da prenosi vagone od 500 kilograma. Podignuta je električna centrala sa lokomobilima i konstruisana specijalna mašina za vađenje uglja iz rudnika.[48]

Usled porasta broja personala, u periodu 1936—1938 je izgrađena radnička kolonija od 10 zgrada, kao i 9 novih zgrada kancelarija i prometne zgrade. Zgrade su imale električno osvetljenje i vodovod. Otvorena je i radionica za opravku mašina i drugog inventara, a usled povećanog izvoza uglja, 1938. godine je otvoreno još jedno rudarsko okno pod nazivom „Aleksandar”.[48] Zahvaljujući ulaganjima Privredne banke, u periodu 1930—1938 rudnik „Kosovo” je učetvorostručio proizvodnju, [49] koja je omogućila elektrifikaciju Južne Srbije.[50]

Strugara u Bosanskoj Jagodini uredi

Glavni članak: Strugara u Bosanskoj Jagodini

Godine 1927, otvorena je strugara u Bosanskoj Jagodini, kod Višegrada, nakon što je Prometna banka od privatnih lica 1921. i 1922. godine otkupila šumu na Zaovljanskim Kosama. Detaljan projekat, sa svim sporednim instalacijama za strugaru je izradio Savčić lično, mada je u to vreme već imao sinove inženjere i na desetine stručnjaka, crtača i inženjera koji su radili po preduzećima koje je on osnovao. Za potrebe prevoza drveta je isto kao i na Tari izrađena žična železnica,[51] dužine 8.200 m i padom od 360 m. Za njenu izgradnju je delom iskorišćen materijal sa demontirane žičare na Tari.[51] Strugana drvna građa se splavovima preko Rzava, Drine, Save i Dunava, prevozila u Beograd. [52]

Strugara je započela sa radom 1928. godine i bila je jedino mesto zaposlenja za siromašne seljake u širem prostoru tog kraja.[52]

Politika uredi

Godine 1905. bio je jedan od osnivača nove Samostalne radikalne stranke.[20]

U periodu 1905—1911. i 1923. godine je bio narodni poslanik, kao član Samostalne demokratske stranke,[53] a u periodu 1908—1909. ministar građevina.[5]

Funkciju predsednika Beogradske opštine obavljao je u periodu 1929—1930. godine. U to vreme su osnovane Opštinska štedionica i električna centrala.[5] Kralj je, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature (1929), ukazom raspustio opštinsku upravu iz 1926. i postavio ga za gradonačelnika Beograda.[54]

Kao gradonačelnik je znatno uvećao efikasnost rada komunalnih službi grada.[55] Ustrojio je knjige putnika za hotele.[56] Pod njegovom upravom je donet Statut kojim je regulisano pitanje opštinskog činovništva. Radio je i na već započetom modernom kaldrmisanju Beograda, za koje je izradio program i sve potrebne elaborate. Zaveden je novi način naplate električnog osvetljenja i vode, koji su omogućili opštinsko samofinansiranje. Osnovana je i Štedionica Opštine grada Beograda s ciljem da prima prihode i plaća troškove opštine. Kao izvršilac testamenta Nikole Spasića, započeto je izgradnju Gradske bolnice u Beogradu. Podignuta je i nova, moderna Osnovna škola „Kralj Aleksandar I” u Dečanskoj ulici. Njegove najveće zasluge u funkciji gradonačelnika su to što je oslobodio grad od nepovoljnog kratkoročnog zajma, koji je zbog zateznih kamata pretio da uguši prestonicu. Problem je rešen uzimanjem novog zajma od švajcarskih banaka, kojim je prethodni zajam u potpunosti isplaćen, a izgrađena je i nova električna centrala u Beogradu. Zbog ovog poduhvata je najoštrije napadan,[57] pa čak i tužen sudu pod sumnjom da je finansijski oštetio Beogradsku opštinu, ali je sud utvrdio da je ceo postupak oko ugovora o građenju električne centrale urađen po zakonu.[58]

Preplitanje političkih i privrednih funkcija u ono vreme nije bila neuobičajena pojava, ali je u slučaju Milana Savčića izazivala podozrenje srpske javnosti.[43]

Naredna opštinska uprava Beograda, na čelu sa Milanom Nešićem, je takođe ukazom postavljena 23. maja 1930.[59]

Fabrika vagona uredi

Glavni članak: Fabrika vagona u Kruševcu

Na javnoj licitaciji je Privredna banka kupila Fabriku vagona i gvozdenih konstrukcija u Kruševcu (kasnije „14. oktobar“[40]), čiji je prethodno bila poverilac, i koja je neposredno pre toga pala pod stečaj. Fabrika je iz osnova rekonstruisana i modernizovana u roku od godinu dana i za nju su obezbeđeni poslovi u Državnoj železnici, u proizvodnji novih vagona i gvozdenih železničkih mostova.[60] Ova investicija je bila jedina u kojoj uloženi novac nije povraćen i fabrika je do Drugog svetskog rata poslovala s gubicima.[45]

Izradio je plan za železnički most na Moravi. Pod njegovim nadzorom su u koritu reke podignuti betonski stubovi i sačinjena je metalna konstrukcija, koju su Nemci u Svilajnac dopremili uoči rata, a zatim su je odneli Bugari.

Ostali projekti uredi

Kao direktor Državnih železnica pominje se 1920—1921. godine.

Uspešno se bavio projektovanjem industrijskih i stambeno-poslovnih zgrada, pretežno oblikovanih u stilu akademizma, sa elementima secesije.[8] Istakao se i kao konstruktor ugaonih palata, Klasne lutrije (projektova zajedno sa Milanom Kapetanovićem), na uglu ulica Vase Čarapića i Kneginje Ljubice (1898—1899)[61], Doma Vračarske štedionice, prema projektu arhitekte Danila Vladisavljevića, na uglu ulica Kneza Miloša i Kralja Milana (1906) i dveju vlastitih kuća.[8]

Prema njegovom projektu Prometna banka je osnovala i svoje poslednje međuratno preduzeće, Valjaonicu lima u Zemunu. Kada je izgrađena 1938. godine, predstavljala je veoma unosan privredni poduhvat[45] i krunu poslovnog uspeha Prometne banke i srpske privrede.[62]

Izgradio je vodovod i kanalizaciju u Beogradu.[63]

Priznanja uredi

 
Tabla u knez Miloševoj ulici.

Nosilac je Ordena Svetog Save I stepena, Jugoslovenske krune II stepena, Belog orla IV stepena i Krsta Društva Crvenog krsta u Ženevi.[64]

Priznanje za celokupnu delatnost u oblasti privrede i graditeljstva odato mu je na proslavi pedesetogodišnjice njegovog rada, održanoj 21. oktobra 1939. godine u Domu Prometne banke.[65] Povodom proslave je objavljena i spomenica pod naslovom „50 godina rada inženjera Miloša Savčića 1889–1939”. Slavljenik je dobio srebrnu plaketu sa svojim portretom, rad vajara Dragomira Arambašića, a kopije plakete su izlivene u bronzi i postavljene na mermerne ploče na Domu i zgradama bančinih preduzeća.[66]

Preminuo je 9. marta 1941, nakon duže bolesti,[2] neposredno pred početak Drugog svetskog rata. Sahranjen je narednog dana na Novom groblju u Beogradu. Dobar deo onoga što je izgradio je uništeno tokom rata, a nakon rata sva preduzeća koje je osnovala Prometna banka su preneta u državno vlasništvo.[67]

Svoju vrednu imovinu, tri hektara zemlje i udeo u dve vodenice, uoči smrti je testamentom zaveštao pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole u Svilajncu, čiji je, zajedno sa suprugom, bio jedan od najvećih donatora.

Građa o njegovoj delatnosti je delimično sistematizovana u Arhivu Srbije i u Istorijskom arhivu Beograda, a njegov stručni opus je podrobno istraživan devedesetih godina 20. veka, kada je i pokrenuta korenita reafirmacija njegove stvaralačke ličnosti. Godine 2004. jedna ulica na opštini Savski venac je po njemu dobila ime.[55]

Porodica uredi

Imao je brata Jakova i sestru Ljubicu.[traži se izvor]

Bio je oženjen Katinkom, rođenom Leve u Minhenu 1874, koju je upoznao za vreme studija. Imali su sinove: arhitekte Milenka (1901–1954) i Svetozara (1903), inženjere Ljubišu i Vladetu (1899) i ćerku Jelicu (–1936), udatu za građevinskog inženjera Aleksandra Acovića.

Svoju kancelariju je imao u stambeno-poslovnoj višespratnici na Topličinom vencu 14. Na toj zgradi je prilikom nadogradnje prvi u Srbiji primenio međuspratni montažni armiranobetonski konstruktivni sistem Herbst (1921).[8] Sistem se sastojao od betonskih nosača u obliku kraćih ili dužih pljosnatih greda (fostne), koje se na građevinu donose gotove i polažu na razmaku od 33 cm uspravno. Preko njih se jednoobrazno i kontinuirano betoniraju svodići na oplati od limenih tablica.[68]

Svoj biro je preimenovao u Tehničko preduzeće „Labor”, koje su preuzeli njegov sin Vladeta i zet Aleksandar Acović.[8]

 
Sopstveno zdanje uglovnica - Kralja Milana i Andrićev venac građena od 1924. do 1926.

Njegova porodica je bila među najvećim akcionarima Agrarne, Vračarske i Izvozne banke. Prometna banka je objedinila sav porodični imetak. Kupili su vinograde i od njih napravili prestižnu stambenu četvrt na Dedinju.[40] Izgradnju kompleksa luksuznih vila započeo je Miloš Savčić, a nastavio njegov zet Aleksandar Acović.[46]

Početkom dvadesetih godina 20. veka je odlučio da sagradi do tada najveće i najreprezentativnije stanište na prestižnoj gradskoj lokaciji, u kojem je živeo do kraja života. Zgrada je građena od 1924. do 1926. godine, na uglu ulice Kralja Milana i Andrićevog venca (tada Dobrinjske ulice). Prostornu organizaciju i dimenzije sopstvenog zdanja je odredio primenom sistema s nosačima Herbst, za međuspratne konstrukcije, a fasadni sklop, komponovan iz tri nejednaka segmenta, je osmislio je Evgenije Gulin [ru], ruski građevinski inženjer u emigraciji.[69]

Prilikom nemačke okupacije, supruga Katinka, mada poreklom Nemica je odbila saradnju sa Nemcima, tako da je zajedno s decom i njihovim porodicama izbačena iz porodične palate u centru grada. Kraj rata su dočekali u vinogradskim vikendicama na Dedinju. Nakon oslobođenja, izbačeni su i sa Dedinja, kao predstavnici poražene buržoazije[70] i oduzeta im je čitava imovina.[40]

Jedan od praunuka Miloša Savčića je Vladimir Lešić, poznati muzičar.[40]

Kuća u Užičkoj 15, u kojoj je živela njegova ćerka Jelica je kasnije postala rezidencija Josipa Broza Tita, a zatim i Slobodana Miloševića,[71] a u blizini je na njihovom nekadašnjem imanju izgrađena i Kuća cveća.[72]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g Spomenica 1939, str. 9.
  2. ^ a b v Politika & 10. 3. 1941, str. 8.
  3. ^ Svilajnac: Dobrotvora zaboravili ali uživaju („Večernje novosti“, 17. mart 2016)
  4. ^ a b v g d đ e ž Aleksić 2013, str. 16.
  5. ^ a b v „Stare beogradske porodice: Savčić”. Arhivirano iz originala 30. 8. 2013. g. Pristupljeno 27. 5. 2013. 
  6. ^ Pašćan, Mirjana (2022-12-20). „Miloš Savčić je zadužio Srbiju kao nijedan biznismen do dana današnjeg”. Bonitet.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-01. 
  7. ^ a b Spomenica 1939, str. 11.
  8. ^ a b v g d đ e Kadijević 2016, str. 38.
  9. ^ Spomenica 1939, str. 12.
  10. ^ a b Spomenica 1939, str. 13.
  11. ^ Spomenica 1939, str. 15.
  12. ^ Spomenica 1939, str. 24.
  13. ^ a b Spomenica 1939, str. 44.
  14. ^ a b Aleksić 2013, str. 18.
  15. ^ Aleksić 2013, str. 27.
  16. ^ Spomenica 1939, str. 48.
  17. ^ Spomenica 1939, str. 27.
  18. ^ a b Spomenica 1939, str. 75.
  19. ^ Spomenica 1939, str. 76.
  20. ^ a b v Aleksić 2013, str. 20.
  21. ^ Spomenica 1939, str. 80.
  22. ^ Spomenica 1939, str. 77.
  23. ^ Spomenica 1939, str. 78.
  24. ^ Roslavcev 2015, str. 34.
  25. ^ a b Spomenica 1939, str. 47.
  26. ^ a b v g d Aleksić 2013, str. 24.
  27. ^ a b Spomenica 1939, str. 54.
  28. ^ a b Spomenica 1939, str. 56.
  29. ^ Spomenica 1939, str. 72.
  30. ^ Spomenica 1939, str. 58.
  31. ^ Spomenica 1939, str. 49.
  32. ^ a b v Spomenica 1939, str. 51.
  33. ^ Roslavcev 2015, str. 35.
  34. ^ a b v Aleksić 2013, str. 22.
  35. ^ Spomenica 1939, str. 93.
  36. ^ a b Spomenica 1939, str. 99.
  37. ^ a b v g d Aleksić 2013, str. 26.
  38. ^ Spomenica 1939, str. 105.
  39. ^ a b Spomenica 1939, str. 102.
  40. ^ a b v g d đ Šejić & 11. 8. 2006.
  41. ^ Spomenica 1939, str. 103.
  42. ^ a b Spomenica 1939, str. 32.
  43. ^ a b v g Aleksić 2015, str. 100.
  44. ^ Spomenica 1939, str. 89.
  45. ^ a b v Aleksić 2013, str. 30.
  46. ^ a b v g d đ e Roslavce 2015, str. 35.
  47. ^ a b v Spomenica 1939, str. 115.
  48. ^ a b Spomenica 1939, str. 116.
  49. ^ Aleksić 2015, str. 101.
  50. ^ Aleksić 2015, str. 102.
  51. ^ a b Spomenica 1939, str. 119.
  52. ^ a b Spomenica 1939, str. 121.
  53. ^ Miloš Savčić, inžinjer, kandidat Samostalne demokratske stranke COBISS.SR 102636812
  54. ^ Tasić 1995, str. 343.
  55. ^ a b Kadijević 2016, str. 39.
  56. ^ Lazić 2015, str. 39.
  57. ^ "Vreme", 12. jul 1936
  58. ^ Spomenica 1939, str. 144.
  59. ^ Tasić 1995, str. 345.
  60. ^ Aleksić 2013, str. 28.
  61. ^ Nedić 2007, str. 43.
  62. ^ Aleksić 2015, str. 103.
  63. ^ Pašćan, Mirjana (2022-12-20). „Miloš Savčić je zadužio Srbiju kao nijedan biznismen do dana današnjeg”. Bonitet.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-01. 
  64. ^ Spomenica 1939, str. 7.
  65. ^ Nedić 2010, str. 45.
  66. ^ Nedić 2010, str. 46.
  67. ^ Aleksić 2013, str. 32.
  68. ^ Spomenica 1939, str. 23.
  69. ^ Kadijević 2016, str. 40.
  70. ^ Bajić & 10. 4. 2017.
  71. ^ „Naslednici oduzete imovine u Srbiji”. Arhivirano iz originala 23. 12. 2010. g. Pristupljeno 27. 5. 2013. 
  72. ^ Nećemo Kuću cveća u svom dvorištu („Večernje novosti“, 27. maj 2013)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Савчић&oldid=26940099”