Википедија

Petar Škondrić

учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије

Petar Škondrić[a] (Budelj Gornji, kod Ključa, 17. mart 1913 — Lipnik, kod Sanskog Mosta, 2. oktobar 1941) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

petar škondrić
Petar Škondrić
Lični podaci
Datum rođenja(1913-03-17)17. mart 1913.
Mesto rođenjaBudelj Gornji, kod Ključa, Austrougarska
Datum smrti2. oktobar 1941.(1941-10-02) (28 god.)
Mesto smrtiLipnik, kod Sanskog Mosta, Kraljevina Jugoslavija (dejure)
NDH (defakto)
Profesijavojno lice
Delovanje
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaJugoslovenska vojska (1933—1941)
NOPO Jugoslavije (1941)
Činnarednik
Heroj
Narodni heroj od26. jula 1945.

Nakon završene osnovne škole, još kao dečak, radio je na poslovima vezanim za eksploataciju drvne građe na Grmeču. Potom je 1931. upisao Podoficirsku školu u Beogradu, nakon čega je službovao u Jugoslovenskoj vojsci. Godine 1933. prešao je Jugoslovensko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i službovao u Zemunu, Zagrebu i Mostaru. U čin narednika unapređen je 1938. godine. U Aprilskom ratu 1941. kao član posade bombardera 81. samostalne grupe učestvovao je u napadima na italijasnke snage u Crnoj Gori. Nakon zarobljavanja, uspeo je da pobegne i vrati se u rodno mesto.

Na vest o pripremi ustanka u Bosanskoj krajini, jula 1941. organizovao je u svom selu grupu boraca, sa kojim je prvih dana ustanka izvodio akcije protiv ustaško-domobranskih snaga. Nakon okupljanja više ustanikih grupa, polovinom avgusta 1941. formirao je Jelašinovački gerilski odred i bio njegov prvi komandant. Nakon formiranja, odred je izveo nekoliko uspešnih akcija, koje su imale velikog uticaja, kako na stanovništvo ovog kraja, tako i na neprijatelja. Na drumu Bosanski Petrovac—Ključ, kod sela Janjila, krajem avgusta je postavio zasedu, koja je napala domobransku motorizovanu kolonu i nanela joj velike gubitke.

Početkom septembra 1941. njegov odred reorganizovan je u Jelašinovački partizanski odred, nastavljajući da vrši gerilske akcije i diverzije na železničkoj pruzi. Prilikom napada na ustaško uporište u Budimlić Japri, kod Sanskog Mosta, 30. septembra 1941. teško je ranjen u stomak, usled čega je ubrzo preminuo.

Za narodnog heroja proglašen je među prvim partizanskim borcima 26. jula 1945. godine.

Biografija

uredi

Rođen je 17. marta 1913. u selu Budelj Gornji, kod Ključa.[2] Poticao je iz mnogočlane zemljoradničke porodice Sima i Joke Škondrić. Četvorogodišnju osnovnu školu završio je u rodnom selu, nakon čega se bavio zemljoradnjom i fizičkim poslovima. Još kao gotovo dečak, počeo je 1926. da radi na Grmeču na premeravanju stabala za Šumsko industrijsko-privredno akcionarsko društvo (ŠIPAD), koje je vršilo eksploataciju drvne građe. Pošto se radilo naporno, a dnevnica bila slaba, napustio je posao i 1931. se prijavio na objavljeni konurs za prijem u Podoficirsku pešadijsku školu u Beogradu, koju je završio 1933. godine. Kako ga je privlačilo vazduhoplovstvo, završio je u Pančevu i Šibeniku šestomesečni kurs za navigatore, nakon čega je prešao u Jugoslovensko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. Godine 1938. vanredno je unapređen u čin narednika telegrafiste i strelca. Do početka Drugog svetskog rata, 1941. službovao je u Zemunu, Zagrebu i Mostaru. Imao je veliku želju za napredovanjem u vojnoj službi, pa je do početka rata, privatno završio šest razreda gimnazije.[3][2]

Za vreme službovanja u Zagrebu, tokom 1939. i 1940, stupio je u kontakt sa radnicima i studentima komunistima, koji su se nalazili na služenju vojnog roka u Jugoslovenskoj vojsci (JV). Sa njima je razgovarao o društvenim i političkim temama i dobio prva saznanja o komunizmu. Nakon što je njegova komanda saznala da se sa vojnicima upuštao u razgovore o političkim temama, bio je pozvan na saslušanje tokom koga je ispitivan šta zna o političkim partijama i komunistima. Ideja borbe za radnička prava i komunizam, brzo su ga privukli, s obzirom da je još kao dečak naporno radio. Prilikom odlazaka na odsustvo u rodni kraj, svraćao je na Grmeč, gde se suretao sa šumskim radnicima, sa kojima je pričao o njihovom teškom životu, malim nadnicama i dr.[3]

Krajem 1940. dobio je prekomandu iz Zagreba u Mostar. Ovde su ga početkom proleća naredne godine zatekli burni događaji vezani oko pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, kao i vesti o vojnom puču koji je 27. marta 1941. izvršen u Beogradu i napadu Sila Osovine na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine. Prilikom Aprilskog rata, nalazio se u sastavu posade bombardera 81. vazduhoplovne bombarderske grupa za strategijsko bombardovanje, koji je nekoliko puta učestvovao u napadu na italijanske jedinice, koje su iz Albanije prodirale na teritoriju Zetske banovine. Pored vazdušnih napada, njegov bombarder, učestvovao je i u nekoliko vazdušnih borbi protiv italijanskih aviona. Dok se zajedno sa posadom, nalazio na borbenom zadatku, ustaše iz Mostara su 11. aprila zauzele aerodrom i preuzele komandu nad jedinicama protivvazdušne odbrane. Ne znajući da je aerodrom preuzet od ustaša, Petrov avion se vraćao ka Mostaru, gde ga je dočekala protivavionska paljba. Kako se pilot nije nadao da će biti napadnut sa matičnog aerodroma, avion je bio oštećen, ali je pilot uspeo da ga bezbedno prizemlji. Članovi posade tada su zarobljeni od Italijana, a prilikom sprovođenja u zarobljenički logor, Petar je uspeo da pobegne iz voza i vratio se u rodno selo u Podgrmeču.[3][2]

Prve ustaničke akcije

uredi

Okupacijom Jugoslavije, njegov rodni kraj uključen je u sastav Nezavisne Države Hrvatske (NDH), u kojoj su ubrzo potom ustaše otpočele sa masovnim zločinima nad srpskim stanovništvom. Kao narednik bivše Jugoslovenske vojske, Petar se nakon povratka u selo, skirvao podalje od kuće i puteva. Ponekad je odlazio na sastanak sa šumskim i železničkim radnicima, koje je poznavao od ranije i preko njih dobijao određene vesti o dešavanjima u ključkom, sanskom, petrovačkom i grahovskom srezu. Kada je saznao da su u toku pripreme za podizanje ustanka u petrovačkom i grahovačkom srezu, okupio je u šumi Okruglica grupu istomišljenika iz sela i sa njom 26. jula 1941. održao prvi sastanak. Govorio im je o situaciji u kojoj se nalaze, kao i potrebi da se okupe i pruže otpor ustašama. Potom je formirao ustaničku grupu, u kojoj su bili njegova braća Dušan, Mile i Mirko, kao i komšije Tomo Oklobocija, Lazar, Milan i Mirko Grbić. Sutradan 27. jula 1941, nakon dobijanja vesti o ustanku u Drvaru, njegovoj grupi se prikljčilo još nekoliko naoružanih boraca.[1][3][2]

 
Skulptura Poziv na ustanak, ispred Muzeja 4. juli u Beogradu

U očekivanju da će na vest o izbijanju ustanka, ustaše iz Ključa poslati pojačanje svojim posadama u Bosanskom Petrovcu i Drvaru, odlučio je da im postavi zasedu na drumu. Kako je i pretpostavljao iz pravca Ključa naišla je manja jedinica Hrvatskog domobranstva, koja se nakon iznenadnog napada ustanika povukla u neredu, ostavljajući za sobom nekoliko pušaka i nešto municije. Sutradan, zajedno sa ustanicima iz sela Bravsko, grupa Petra Škondrića postavila je novu zasedu domobranima iz Ključa, koji su uz podršku artiljerije uspeli da se probiju. Dva dana kasnije, ustaničkoj grupi su se priključili njegov brat Mihailo i Janko Mrda, koji su prethodno uspeli da pobegnu ustašama, koje su ih sa grupom pohvatanih Srba vozom prebacivali u Jajce. Petrova grupa je 29. jula 1941. u selu Mijačica proterala stražare, koji su čuvali magacine Šipada i druge objekte u radničkoj koloniji i tom prilikom zaplenila nekoliko vagona brašna i drugih namirnica, kao i petrolej, karbit, veću količinu šumskog alata i jedan sanduk dinamita. Petrov brat Dušan, koji je bio samouki kovač preuzeo je dinamit, kojim je punio prazne limene konzerve i na taj način pravio improvizovane ručne bombe. Naredne noći, 30. jula grupa je učestvovala u napadu ustanika na Bravsko, kada je ustaška žandarmerija bila prisiljena da se povuče u Sanski Most, a sutradan 31. jula spalila je železničku stanicu u Laništu i oštetila stanične uređaje i kolosek.[1][4][2]

Nakon više uzastopnih akcija, njegova grupa od jedanaest boraca, koji su bili naoružani sa svega sedam pušaka, početkom avgusta 1941. nalazila se na području sela Mijačica, Bravsko i Budelj (Gornji i Donji). Petar je ovde dobio vesti o borbama koje ustaničke snage vode oko Oštrelja, ali nije imamo nikakvu direktnu vezu sa njima. Kada su jake ustaško-domobranske snage 6. avgusta 1941. krenule u napad na ustanike na Međeđem Brdu, nakon što je čuo artiljerijsku paljbu, odlučio je da se sa svojom grupom prebaci tamo i pomogne napadnutim ustaničkim snagama. Posle odbijanja neprijateljskog napada, došlo je do objedinjavanja Petrove ustaničke grupe sa Jelašinovačko-saničkom ustaničkom grupom, kojom je komandovao Petar Stanić. Na predlog Stanića, Petar je kao podoficir izabran za komandanta nove grupe, koja je borajala dvadeset boraca, naoružanih sa petnaest pušaka. Ubrzo su se ovoj grupi priključili mnogi seljaci bez oružja, koji su se skrivali u obližnjoj šumi. Tri dana kasnije, 9. avgusta 1941, znatno jače ustaško-domobranske snage napale su Međeđe Brdo i Zavolje. U ovoj do tada najtežoj borbi za ustanike, Petar je iskazao veliku hrabrost — prebacivao se s položaja na položaj, bodrio borce i izdavao im naređenja i veoma precizno tukao neprijatelja iz svoje puške. Jače i bolje naoružne neprijateljske snage, gotovo su uspele da okruže ustanike, nakon čega je Petar naredio povlačenje prema Babića Glavici. Iako su ustaško-domobranske snage uspele da ovladaju Soviljom Glavicom i visovima iznad Saničke reke, one nisu nastupale dalje u potrazi za ustanicima. Dombrani su potom zaposeli položaje oko železničke stanice, sa ciljem obezbeđivanja pruge, kojom su transpotrovane snage za napad na ustanike na Oštrelju.[5][4]

Komandant ustaničkog odreda

uredi

Nakon što je dobio obaveštenje da se kod Bosnaskog Petrovca i Drvara vode žestoke borbe, Petar Škondrić je zaključio da se tamo nalazi neka viša komanda, koja rukovodi borbom, pa je 10. avgusta 1941. dvojicu boraca uputio prema Drvaru, radi uspostavljanja veze sa ustaničkom komandom. Dva do tri dana kasnije, oni su se vratili sa pismom Štaba gerilskih odreda za srez Bosansko Grahovo, u kome je dat kraći pregled borbi vođenih kod Drvara i u drugim krajevima i data sugestija o načinu vođenja borbe. Nakon pročitanog pisma, ustanici su odlučili da formiraju Jelašinovački gerilski odred,[b] za čijeg je komandanta izabran Petar Škondrić. Tom prilikom imenovani su članovi Štaba odreda — Mihailo Škondrić, Milančić Miljević i Zdravko Prošić, dok je Nikola Srdić Danić imenovan za komandanta logora, koji je organizovan u šumi. Odred je bio podeljen u dve grupe — Jelašinovačku, pod komandom Uroša Kukolja i Saničku, pod komandom Đure Sovilja.[6] Ubrzo po formiranju, odredu su se priključile nove ustaničke grupe iz okolnih sela pa je imao oko 110 ljudi, naoružanih sa svega 45 pušaka, jednim puškomitraljezom i nekoliko lovačkih pušaka.[7] Od nenaoružanih boraca formirane su tri radne čete, koje su pratile odred u akcijama, gde su se pojedinci uspevali da se naoružaju. Nedugo po formiranju, u Jelašinovački odred stigla je grupa ustanika iz sela Bravsko, koju su predvodili Gliša Raca, šumski radnik i rezervni narednik i Ilija Radulović, radnik. U ovoj grupi bilo je desetak ustanika naoružanih puškama i jednim puškomitraljezom. Tih dana u odred je došao i Petar Bijelić,[v] pravnik i rezervni poručnik, koji je uključen u Štab odreda.[9] Komandant Škondrić organizovao je 26. avgusta 1941. u Jelašinovcima polaganje zakletve, koju su položili svi borci.[10]

 
Detalj sa reljefa na Spomeniku majka partizanka u Novom Gradu

Nakon položene zakletve, veći deo naoružanih boraca (njih oko 30), prebacio se sa Međeđeg Brda na Bravsko, severno od puta Ključ—Bosanski Petrovac, a odredska patrola postavila je zasedu na železničkoj stanici Grmeč, gde je sačekala voz i napala njegovu posada i tom prilikom ubila jednog, a ranila dva neprijateljska vojnika. Istog dana na Bravsko je došla i grupa boraca bataljona Sloboda iz sastava Drvarske brigade. Komandant ovog bataljona Milan Zorić i Petar Škondrić tada su odlučili da zajedničkim snagama postave zasednju ustaško-domobranskim jedinicama, koje iz sela Bravsko krenu ka Bosanskom Petrovcu. Zaseda je organizovana 27. avgusta 1941. i u njoj je učestvovalo po 30 boraca iz obe jedinice, kao i oko pedeset nenaoružanih boraca takozvanih „roguljaša”, koji su se nalazili u blizini sela Janjila. Oko pet sati poslepodne prema Bosanskom Petrovcu krenula je kolona od 120 domobrana iz 10. pešačke pukovnije. Na čelu kolone išla su tri kamiona sa oko 70 domobrana, a za njima tri kamiona sa municijom, hranom i raznom opremom, dok su ostali vojnici išli pešice i dosta zaostajali za njima. Kada su kamioni došli pred zasedu, gerilski mitraljesci Gliša Raca i Rade Brkić otvorili su vatru, nakon čega su zapucali i ostali borci, a bačeno je i nekoliko bombi.[11] Većina domobrana je odlučila da se spase bežanjem preko polja, nakon čega su gerilci jurnuli za njima i neke pohvatali. Kada su gerilci izveli napad na kamione iz kolone, domobrani koji su išli pešice su im potrčali u pomoć, ali su pre njihovog dolaska gerilci uspeli da zapale četiri kamiona i odnesu veći deo hrane, municije i vojne opreme. Nakon dolaska ostataka domobranskih snaga, kao i jednog tenka iz pravca Bosanskog Petrovca, gerilci su se povukli. U ovom napadu domobrani su imali 12 poginulih i 20 ranjenih vojnika, dok su iz ustaničkih redova poginula dva boraca. Od zaplenjenog oružja, Jelašinovački gerilski odred dobio je dva puškomitraljeza i oko 30 pušaka kojim je naoružan deo „roguljaša” iz radnih četa.[12] Vest o uspešnom napadu na domobranske snage brzo se proširila okolinom i obradovala stanovništvo.[13][2]

Komandant partizanskog odreda

uredi

Nakon uspostavljanja veze sa Štabom gerilskog odreda za srez Bosansko Grahovo i okolinu, koji je u međuvremenu, polovinom avgusta 1941, reorganizovan u Štab Drvarske brigade,[g] Štab Jelašinovačkog odreda dobijao je od njega zadatke i slao mu izveštaje. Za razliku od drugih gerilskih odreda, koji su bili pod komandom Štaba Drvarske brigade, Jelašinovački odred nije imao političkog sekretara[d] pa je na ovu dužnost početkom septembra 1941. upućen Jovo Pavić, član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koji je ovu dužnost prethodno vršio u gerilskom odredu na Bravskom Vagancu. U drugoj polovini avgusta 1941. formirana je Komanda gerilskih odreda sreza Bosanska Krupa—Sanski Most, kojoj je bio podređen Jelašinovački odred.[13] Na čelu ove Komande bili su Petar Vojnović, komandant i Branko Ćopić, politički komesar.[14] Oko 10. septembra 1941. u Majkić Japru je došao Štab partizanskih odreda za Bosansku krajinu, čiji je komandant bio Danko Mitrov, a politički komesar Branko Babič. Oni su nakon dolaska izvršili obilazak ustaničkih odreda, a 20. septembra 1941. organizovali svojno savetovanje, kome su prisustvovali svi komandanti gerilskih odreda, kao i istaknuti borci i organizatori ustanka. Ispred Jelašinovačkog odreda prisustvovali su Petar Škondrić i Milančić Miljević.[15][10] Na Konferenciji je analizirano vojničko stanje i uspesi, kao i slabosti i poteškoće u odnosima i postavljeni zadaci za dalje borbe, organizaciono učvršćivanje i dr. Konstatovano je da su neki odredi razvili uspešnu aktivnost i postigli vidne rezultate, da su naneli znatne gubitke neprijatelju, zaplenili oružje i vojnu opremu. Posebno je istaknuto da je najbolje uspehe postigao Jelašinovački odred, koji je nakon prvih ustaničkih borbi produžio da uspešno izvodi gerilske akcije i diverzije na pruzi Sanski Most—Srnetica i napada neprijatelja. Danko Mitrov je čestitao predstavnicima Jelašinovačkog odreda i pohvalio njegovog komandanta Škondrića.[16] Iako je savetovanje imalo samo vojni karakter, na njemu je doneta odluka da se umesto naziva ustanik i gerilac koristi naziv partizan. S tim u vezi izvrešeno je preimenovanje Jelašinovačkog gerilskog odreda u Jelašinovački partizanski odred.[17]

 
Spomen-grobnica[đ] Petra Škondrića i njegovog brata Dušana u Sanici

Na Konferenciji u Majkić Japri, doneta je odluka da se izvrše napadi na ustaško-domobranske posade uz železničku prugu, koja je išla dolinom Une. Kako partizanski odred u Rujiški nije imao dovoljno snaga za izvršenje ovog zadatka, Petar Škondrić im je u pomoć uputio vod od dvadeset boraca, koji je predvodio Rade Brkić. Pored učešća u akciji, ovaj partizanski vod ostavio je snažan ustisak na narod u Rujiški, koji je tada prvi put video veću i dobro naoružanu ustaničku jedinicu.[18] Još pre savetovanja, Jelašinovački odred je po Škondrićevom naređenju uništio dombransku izviđačku grupu, koja je svakodnovno izlazila na brdo Turić, iznad Krkojevaca i osmatrala ustaničke snage u Dabru. Ovaj zadatak bio je poveren grupi boraca pod komandom Uroša Kukolja, koji su 19. septembra 1941. domobranima postavili zasedu na Turiću. Nakon dobijanja vesti o uništenju izvidničke grupe, domobranska komanda iz Sanskog Mosta je u strahu od eventualnog partizanskog napada, odmah pokrenula sve svoje jedinice, koje su u kolonama krenule ka ustaničkim položajima. Prva kolona krenula je prema Đedovači, a druga prema prema Dabru, paleći usput kuće na koje su naišle. Kada su sutradan ustaško-domobranske snage krenule da zapale Gornji i Donji Dabar, najveće selo u sanskom srezu, dočekali su ih borci Jelašinovačkog odreda, zaustavili i odbili, nakon čega su se morali povući u Sanski Most. Prilikom neprijateljskog upada na slobodnu teritoriju, zapaljeno je preko sto kuća i ubijeno oko dvadeset ljudi, ali se većina naroda po partizanskom savetu ranije povukla u zbegove.[19]

Štab partizanskih odreda Bosanske krajine doneo je krajem septembra 1941. odluku da se zauzme neprijateljsko uporište Budimlić Japra, koje je bilo u dubini slobodne ustaničke teritorije između sela sanskog, krupskog i novskog sreza. U napad na ovo uporište upućeni su Jelašinovački partizanski odred, kao i partizanski odredi iz Smoljane, Majkić Japre, Hašana i Lušci Palanke. Rukovođenje napadom povereno je Petru Vojnoviću, komandantu Komande partizanskih odreda Bosanska Krupa—Sana. Prema njegovoj zamisli seoski partizanski odredi trebali su da okruže neprijateljsko uporište i napadnu ga sa svih strana, a Jelašinovačkom odredu određen je pravac napada od Hadrovaca.[20]

 
Spomen-ploča[e] na grobnici Petra Škondrića i njegovog brata Dušana u Sanici

Napad je trebalo da počne u noći između 29. i 30. septembra, ali je zbog guste magle i kiše, koje su otežavale veze između odreda, bio odložen za ujutro, kada je kiša prestala, a magla se povukla. Shvativši da su opkoljene sa svih strana, izuzev iz pravca Marina, deo ustaško-domobranskih snaga se delimično povukao u pravcu Ljubije, a zatim dobivši pojačanje iz obližnjih sela, vratio na položaje. Kako su partizanski juriši na Budimlić Japru izvođeni sporadično i nedovoljno snažno i efikasno, Petar Škondrić je odlučio da svoje borce povede u juriš. To je preko kurira poručio i drugim komandantima, iako nije znao tačanu jačinu neprijateljskih snaga u mestu, koje su tokom borbe, dobile pojačanje. Prilikom prebacivanja preko čistine, koja je bila tučena mitraljeskom vatrom, kako bi pomogao ranjenom borcu Mili Gagiću, Škondrić je teško ranjen u stomak. Borci su ga odmah izneli sa bojišta i preneli u kuću Marka Marčete u Hadrovcima, a potom u Lipnik, u kuću Branka Kondića. Vest o njegovom ranjavanju brzo se proširila po položajima, pa je ubrzo potom došlo do prekida napada i povlačenja partizanskih odreda. U toku napada poginuo je i puškomitraljezan Rade Adamović iz Jelašinovačkog odreda.[21][22]

Škondrić je bio ranjen u stomak, usled čega je mnogo krvario i imao jake bolove. Iz ambulante Štaba gerilskih odreda Bosanska Krupa—Sana iz Majkić Japre došao je bolničar, koji ga je pregledao i previo mu ranu, ali kako nije bilo lekara koji bi izvršio hirušku intervenciju, nije mu se mogla pružiti adekvatna medicinska pomoć. Od posledica ranjavanja preminuo je iza ponoći 2. oktobra 1941. u Lipiku. Njegovo telo je potom natovareno na kola i preko Lušci Palanke preneto u Jelašinovce, gde je sutradan 3. oktobra izvršena sahrana. Od poginulog partizanskog komandanta oprostili su se Danko Mitrov, komandant Štaba partizanskih odreda Bosanske krajine i Pero Morača i Dušan Josipović, politički komesari seoskih partizanskih odreda.[21][22]

Narodni heroj

uredi
 
Orden narodnog heroja

Još u toku ustanka Petar Škondrić je kao hrabar borac i uspešan komandant postao popularan kod ustaničkih boraca i naroda na terenu Sanice i Podgrmeča, koji je u snagama kojima je komandovao video zaštitnika od ustaških zločina. Posebao je bio omiljen kod boraca Jelašinovačkog odreda, koje je predvodio u prvim ustaničkim akcijama, obučavao ih u rukovanju oružjem, učio vojničkim veštinama i uspeo da sa njima izgradi prisan i drugarski odnos.[2] Štab partizanskih odreda Bosanske krajine[ž] povodom njegove smrti izdao je proglas u kome se govorilo o njegovim zaslugama i doprinosu ustanku, kao i njegovoj pogibiji. Proglas je dostavljen svim partizanskim jedinicama, pod komandom Štaba, sa naredbom da se pročita svim borcima. Isti Štab je 7. oktobra 1941. doneo odluku da se Jelašinovački partizanski odred preimenuje u Partizanski odred Petar Škundrić.[z][23] Reorganizacijom partizanskih jedinica sa grmečkog područja, krajem oktobra 1941. umesto dotadanjših seoskih partizanskih odreda[i] formirane su čete i bataljoni, pa je od Jelašinovačkog odreda i drugih odreda formirana Sanička partizanska četa, koja je bila u sastavu bataljona Sloboda Prvog krajiškog partizanskog odreda, koji je tada formiran.[24] Usled priliva novih boraca, decembra 1941. izvršena je reorganizacija Prvog krajiškog odreda i tada je formiran Sanički bataljon koji je dobio naziv Prvi bataljon Petar Škundrić. Nakon prerastanja Prvog krajiškog odreda u Šestu krajišku udarnu brigadu, 14. oktobra 1942. Prvi bataljon Petar Škundrić postao je prvi bataljon ove brigade, nemenjajući svoj naziv do kraja rata.[22][2]

Ukazom Predsedništva AVNOJ broj 284/45, a na predlog maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita, 26. jula 1945. za osvedočena herojska dela, umešnost u komandovanju, specijalne podvige, pokazanu hrabrost i naročite zasluge za narod posmrtno je odlikovan Ordenom narodnog heroja. Istim ukazom odlikovana je grupa vojno-političkih rukovodilaca i boraca iz Bosne i Hercegovine — Petar Mećava, Rade Kondić, Danko Mitrov, Jovo Radovanović, Žarko Vuković, Mahmut Bušatlija i Vaso Miskin Crni.[25][26][27]

Nakon oslobođenja, posmrtni ostaci Petra Škondrića preneti su iz Jelašinovaca i zajedno sa posmrtnim ostacima njegovog starijeg brata Dušana, saharnjeni u Sanica, gde ime je podignut zajednički spomenik, koji je otkriven na osmu godišnjicu njegove pogibije 8. oktobra 1949. godine.[28] Ime Petra Škondrića, ali u obliku Škundrić, danas nose ulice — u Novoj Pazovi, Žitištu, Česteregu i u beogradskoj opštini Zvezdara,[29] a pre početka rata u Bosni i Hercegovini nosile su i ulice u Sanici i Sanskom Mostu.[22]

Porodica

uredi
 
Partizanska spomenica 1941.

Porodica Petra Škondrić potiče iz Like, iz sela Rastičevo, kod Gračaca, gde je 1876. rođen Petrov otac Simo Škondrić. On se 1899. zajedno sa porodicom preselio u Sanicu Gornju, a kasnije je dva puta odlazio na rad u Sjedinjene Američke Države. Potom se skućio u selu Budelj Gornji, gde se bavio zemljoradnjom. U braku sa suprugom Jovankom imao je sedmoro dece — petoricu sinova i dve ćerke.[30]

Nakon početka Prvog svetskog rata, 1914. Simo je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Ratovao je u Galiciji i na italijanskom frontu, gde je ranjen u levu ruku, usled čega je ostao invalid. Kući se vratio krajem 1918. godine. U toku rata austrougarske vlasti dva puta su hapsile njegovovog oca Lazara i suprugu Joku. Prvi put su ih zatvorili u zatvoru Crna kuća u Banjaluci, a drugi put su ih internirali u logor, kod Arada u Banatu.[30]

Posle okupacije Jugoslavije i početka ustaških zločina nad Srbima, Simo je jula 1941. zajedno sa petoricom sinova — Mihailom, Dušanom, Petrom, Miletom i Mirkom stupio u ustaničke partizanske jedinice u Podgrmeču. Oni i sinovi bili su borci Jelašinovačkog partizanskog odreda, čiji je komandant bio njegov sin Petar. Dok je zajedno sa partizanom Dušanom Kaurinom, čuvao nekoliko konja, Simu su 17. aprila 1942. iznenadile i opkolile ustaše. Nakon što su ga zarobile, ustaše su ga mučile i potom bacile niz liticu na Vardi.[30]

Januara 1942. ustaše su uhapsile Siminu suprugu Joku, zajedno sa ženom i decom njihovog sina Dušana i odvele ih u logor. Nakon što su bili oslobođeni, vratili su se u selo, gde su saznali da su ustaše 7. maja 1942. prilikom upada u Jelašinovce ubile Dušana Škondrića (1912—1942), kovača koji je radio u partizanskoj radionici. Za vreme Četvrte neprijateljske ofanzive, početkom 1943, Joka je sa članovima prodice izbegla u Grmeč, gde se razbolela od tifusa i zajedo sa snajom Mikom poginula od dejstva neprijateljske avijacije.[31]

Petrova braća Mihailo (1907—1980) i Mirko Škondrić (1924–1960) bili su nakon rata pukovnici Jugoslovenske narodne amrije (JNA) i nosioci Partizanske spomenice 1941.[32][33][34]

Napomene

uredi
  1. ^ Njegovo prezime poznato je i kao Škundrić, a tako se navodi i u većini litertaure. U knjizi Branka J. Bokana Sanski Most u NOB 1941—1945. (knjiga druga) iz 1980. navodi se da su oblik prezimena Škundrić, pored njega, pre rata koristila i njegova braća.[1]
  2. ^ Formiranje odreda izvršeno je 14. ili 15. avgusta 1941.
  3. ^ Bijelić je nakon pogibije Petra Škondrića, preuzeo komandu nad odredom, ali je usled neslaganja sa drugim članovima Štaba morao napustiti ovu dužnost. Kasnije je prešao u četnike, a ubijen je oktobra 1942. od strane partizana.[8]
  4. ^ Pun naziv ove brigade glasio je: Prva brigada nacionalnooslobodilačkih gerilskih odreda za zapadnu Bosnu i Liku, a njen komandant bio je Ljubo Babić
  5. ^ Naziv koji je u vreme ustanka na drvarskom i petrovačkom području korišćen za političke komesare.
  6. ^ Spomenik je devastiran tokom rata u BiH, kada je skinuta prvobitna spomen-ploča sa bronzanim likom Petra Škondrića, kao i zvezda petokraka koja se nalazila na vrhu spomenika.
  7. ^ Spomenik je devastiran tokom rata u BiH, a na prvobitnoj spomen-ploči nalazila se bronzana plaketa sa likom Petra Škondrića.
  8. ^ Od početka oktobra 1941. ovaj štab nazivan je Štab Krajinske divizije.[15]
  9. ^ U dokumentima iz tog vremena njegovo prezime se navodi kao Škundrić, umesto Škondrić.
  10. ^ Gerilski/partizanski odredi koji su u leto 1941. formirani na području Bosanske krajine nisu prema formaciji i jačini bili kao drugi tadašnji partizanski odredi u drugim krajevima Jugoslavije. Oni su nazivani odredima, ali su u suštini bili seoske čete. Tek reorganizacijom ustaničkih snaga krajem oktobra 1941. formiraju se prva tri krajiška partizanska odreda, koja su prema formaciji i jačini bili partizanski odredi u pravom smislu.[24]

Reference

uredi
  1. ^ a b v Sanski Most 1 1980, str. 117.
  2. ^ a b v g d đ e ž Narodni heroji 2 1982, str. 257.
  3. ^ a b v g Sanski Most 2 1980, str. 385.
  4. ^ a b Sanski Most 2 1980, str. 386.
  5. ^ Sanski Most 1 1980, str. 118.
  6. ^ Sanski Most 1 1980, str. 127.
  7. ^ Sanski Most 1 1980, str. 129.
  8. ^ Sanski Most 1 1980, str. 219.
  9. ^ Sanski Most 1 1980, str. 128.
  10. ^ a b Sanski Most 2 1980, str. 387.
  11. ^ Sanski Most 1 1980, str. 132.
  12. ^ Sanski Most 1 1980, str. 133.
  13. ^ a b Sanski Most 1 1980, str. 134.
  14. ^ Sanski Most 1 1980, str. 143.
  15. ^ a b Sanski Most 1 1980, str. 155.
  16. ^ Sanski Most 1 1980, str. 156.
  17. ^ Sanski Most 1 1980, str. 157.
  18. ^ Sanski Most 1 1980, str. 169.
  19. ^ Sanski Most 1 1980, str. 168—169.
  20. ^ Sanski Most 1 1980, str. 170.
  21. ^ a b Sanski Most 1 1980, str. 171.
  22. ^ a b v g Sanski Most 2 1980, str. 388.
  23. ^ Sanski Most 1 1980, str. 172.
  24. ^ a b Sanski Most 1 1980, str. 192.
  25. ^ S. list 96/45 1945, str. 1034.
  26. ^ Zbornik NOR 1949, str. 645—646.
  27. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 257.
  28. ^ „Podignut je spomenik narodnom heroju Petru Škondriću”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 9. 10. 1949. str. 2. 
  29. ^ „Pretraga ulica — Petra Škundrića”. planplus.rs. n.d. 
  30. ^ a b v Sanski Most 1 1980, str. 384.
  31. ^ Sanski Most 1 1980, str. 385.
  32. ^ „Preminuo Mihailo Škondrić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 7. 1. 1980. str. 6. 
  33. ^ „Mirko Škondrić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 1. 1. 1961. str. 17. 
  34. ^ „U Beogradu sahranjen pukovnik Mirko Škondrić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 4. 1. 1961. str. 6. 

Literatura

uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Шкондрић&oldid=28018839”