Википедија

Tamerlan

Timur Barlas Bin Taragaj- Tamerlan[2] (pers. تیمور Temūr, Chagatai: Temür; 9. april 1336. — 18. februar 1405), istorijski poznat kao Timur-Lenk (Timur Hromi) i Amir Timur[3] (pers. تيمور لنگ Temūr(-i) Lang, bio je tatarski emir (1360—1405) i osvajač. Tamerlan je jedan od najveštijih vojskovođa i najvećih osvajača svih vremena, na vrhuncu svoje vladavine imao je jednu od najvećih imperija u svetskoj istoriji, koja je, pored svoje teritorijalne veličine imala stabilno pravno i diplomatsko uređenje. Istorija ga pamti kao jednog og najsposobnijih, najistrajnijih, ali svakako i najbrutalnijih i najozloglašenijih osvajača ikada.

Tamerlan
Lični podaci
Puno imeŠujahudin Timur Barlas Bin Taragaj
Datum rođenja(1336-04-09)9. april 1336.[1]
Mesto rođenjaŠahrisab, Čagatajski kanat
Datum smrti19. februar 1405.(1405-02-19) (68 god.)
Mesto smrtiOtrar, Farab, blizu Šimkenta
Grobdžamija Gule Amir, Samarkand
Religijaislam
Porodica
SupružnikSaraj Mulk Hanum
Čulpan Mulk Aga
Aljaz Turkhan Aga
Tukal Hanum
Did Šad Aga
Touman Aga
nepoznato ime
PotomstvoŠahruk Mirza, Miran Shah
RoditeljiMuhamed Taraghaj
Tekina Mohbegim
DinastijaTimuridska dinastija
Period9. april 1370. — 14. februar 1405. (34 godina)
Krunisanje9. april 1370.[1]
PrethodnikEmir Husejin
NaslednikHalil Sultan
Poštanska markica sa statuom Timura u Uzbekistanu

Sa druge strane, pored brutalnosti prilikom svojih kampanja, Timur je pokazivao veliko interesovanje za umetnost i arhitekturu. U svojoj rodnoj Traksokaniji je sagradio 14 prelepih vrtova, okruženih zidinama, u kojima su bile brojne fontane i razne vrste cveća. U rodnom Kešu sagradio je impozantni dvorac Ak Saraj, a u Samarkandu Kuk Saraj i Bustan Saraj, prelepe dvorove koji su bili primer timuridske arhitekture. Svom mentoru, persijskom mistiku Burhanudinu, koga je veoma poštovao je sagradio velelepan mauzolej, kao i svom omiljenom sinu Džahangiru, preminulom 1376. godine. U Jermeniji, Iranu i Avganistanu je sagradio velike sisteme za navodnjavanje. Nakon što mu je preminula omiljena žena, Bibi Kanum, Timur je naredio da se izgradi veliki kompleks njoj u čast, uključujući mauzolej, medresu i park okružen zidinama. Takođe, Timur je naredio konstrukciju velikog broja džamija, medresa, škola i tvrđava od kojih su neke i danas u dobrom izdanju, u Iraku, Iranu, Uzbekistanu i Kazahstanu. Formirao je detaljno razrađen zakonik, koji je se povinovao svim pravilima islama, i uvek je uz sebe imao 315 saradnika, zaduženih za vojsku, transfer robe kroz carstvo, pravni sistem i kulturu. Držao je monopol nad trgovinom svile, jer je gotovo ceo put svile bio pod njegovom kontrolom, a takođe je trgovao i začinima, pšenicom, krznom, vunom, persijskim ćilimima, keramikom i raznom drugom robom širom Azije.

Za vreme svoje vladavine, Timur je bio najmoćniji svetski lider.

Na svom dvoru je ugošćavao brojne intelektualce tog vremena, naučnike, pisce,teologe, filozofe, slikare, arhitekte i muzičare. Često je znao da pravi višesatne diskusije sa njima. Imao je interakciju i dobre diplomatske odnose sa Španijom, Francuskom, Engleskom i Kinom.

Timurova armija je bila jedna od najbolje organizovanih i najsposobnijih vojnih sila srednjeg veka. Po principu mongolske imperije, organizovao je armiju od najmanjih odreda od 100 vojnika, do Tumena, odreda od 10.000 vojnika. Zahtevao je svakodnevne treninge i ekstremnu disciplinu od njih, što ih je napravilo nepobedivima. Bili su vrhunski jahači konja i odlično istrenirani u gađanju luka strelom, bacanju koplja i mačevanju, a oklopi su im pokrivali svaki deo tela. Pojedini savremeni pisci su timuridsku vojsku nazivali "mašinama za ubijanje". Pretežno su je sačinjavali pripadnici mongolskih plemena Barlas, Tajčid, Duglat, Koranas, Jasaur, kao i Tadžici, i plemena iz Kunduza i Badakšana.

U svojim osvajanjima, koja su trajala preko četrdeset godina, Tamerlan je ratujući, na čelu ogromnog broja krvavih i jezivih bitaka nemilosrdno pustošeći sve gradove koji nisu hteli da mu se potčine uspešno porazio i pripojio svome carstvu Traksokaniju, Mogulistan, Harezm, Persijski Ilkanat, Hormuz, Kraljevinu Gruziju, Širvan, Zlatnu Hordu, Delhijski Sultanat, Kara Kojunlu, Ak Kojunlu, Mamelučki Sultanat, Osmansko Carstvo i Vitezove Hospitalce. Prestonica carstva je bio Samarkand, gde mu se i grob nalazi. Ratovao je i sa turskim sultanom Bajazitom i njegovim Osmanskim carstvom, imperiji koja se tad postepeno razvaijala u jednu od najmoćnijih u istoriji. Nakon dugih opsada porazio je i masakrirao više osmanskih gradovi, među kojima su Šivas, Bursa i Erzindžan, a sasvim porazio Osmanlije i poznatog sultana Bajazita u bici kod Angore (1402). Time je u Osmanskom carstvu došlo do decenijskog Građanskog rata između Bajazitovih sinova što je oslabilo Osmanlije i produžilo je za koju deceniju opstanak nekih balkanskih zemalja (Srpska despotovina, Vizantija itd). Umro je 1405. godine dok je planirao pohod na Kinu.

Dosta je spisa o Tamerlanovom životu koji datiraju iz njegove epohe, među glavnima su Zafarnama-od Šaraf-El Jazdija iz 1428., zatim knjiga istog imena od pisca Nazim-Ad-Din Šamija napisana krajem 1404. godine, zapisi od Ibn Arabšaha, pisani za vreme Timurove vladavine, zapisi španskog ambasadora Rej Gonzales Di Klavija, koji je boravio dve godine kod Timura na dvoru, napisani 1403., zapisi gruzijskog pisca Tome Od Mezofa sa kraja 14og veka, zapisi persijskog istoričara Mirkvanda pisani 1480-ih, zabeleška čuvenog istoričara Ibn Halduna o upoznavanju sa Timurom u Damasku 1401., kao i Timurovi memoari, imenom Tuzuk i Timuri. Ovo su samo neki od izvora o Tamerlanovom životu, ima ih u velikom broju, biografija mu je poprilično dobro dokumentovana.

U popularnoj kulturi, čuveni kompozitor Džordž Fridrih Hendl je 1724. napisao operu Tamerlan, britanski pisac Kristofer Marlou je 1589. objavio dramu Timburlejn, Žak Pradon je 1675. napisao dramu Tamerlan i Bajazitova smrt, Edgar Alan Po je 1824. napisao pesmu Tamerlan, Matju Levis je 1811. napisao dramu Timur Tatar, Nikolas Rov je 1701., napisao dramu Tamerlan, u azerbejdžanskom filmu Nesimi iz 1973. pojavljuje se Tamerlan, a tu je i takođe pripovetka Robert Huarda Gospodar Samarkanda.

Fizički, opisan je kao visok i veoma mišićav čovek, velike glave, prodornog pogleda sa kosim zelenim očima i gustim orlovskim obrvama, punih usana, belo-žućkaste boje kože sa rumenim obrazima, puštenih brkova i uredne smeđe kratke ali guste jareće brade. Hramao je na levu nogu, i nije imao tri prsta ne levoj ruci. Sudeći po opisima njegovog lika, kao i po rekonstrukciji njegove lobanje iz 1941. očigledno je da je Timur imao klasične mongolske crte lica. Citati navode da je imao namršten pogled, ali i ponosito držanje i stav. Galantno odeven i uredan, imao je imidž autokrate i tiranina, čija je težnja ambiciozna ali je rešen da je savlada po svaku cenu. Glas mu je bio dubok i naredbodavan.

Timur je držao pod sojom vlašću i kontrolisao veliki deo puta svile, što mu je i bila namera. Sagradio je ogroman broj džamija i velelepnih arhitektonskih zdanja. Uvek je, ukoliko je grad predviđen za pustošenje, najpre iz njega izdvajao intelektualni soj, pisce, slikare, naučnike, istoričare, muzičare i slično, i slao ih u Traksokaniju da rade na oplemenjivanju njegove rodne grude. Za vreme Timura, Samarkand je, pored Konstantinopolja bio najbogatiji grad na svetu.

Kao osnivač Timuridskog carstva u Persiji i centralnoj Aziji, on je postao prvi vladar Timuridske dinastije.[4] Prema Džonu Sondersu, Timur je bio „proizvod islamizovanog i iranizovanog društva”, a ne stepski nomad.[5] Rođen u Barlaskoj konfederaciji u Transoksijani (sadašnjem Uzbekistanu) dana 9. aprila 1336, Timur je stekao kontrolu nad zapadnim Čagatajskim kanatom do 1370. godine. Iz te baze, on je predvodio vojne kampanje širom zapadne, južne i centralne Azije, Kavkaza i južne Rusije, i pojavio se kao najmoćniji vladar u muslimanskom svetu nakon što je porazio Mameluke Egipta i Sirije, nastajuće Osmansko carstvo, i opadajući Delhijski sultanat.[6] Iz ovih osvajanja osnovao je Timuridsko carstvo, ali se ovo carstvo fragmentisalo ubrzo nakon njegove smrti.

Timur je bio jedan od velikih nomadskih osvajača iz evroazijskih stepa, i njegovo carstvo je postavilo scenu za uspon bolje struktuiranih i trajnijih barutnih carstava u 16. i 17. veku.[7][8]‍:1 Timur je imao na umu obnavljanje Mongolskog carstva Džingis-kana (umro 1227). Prema Beatris Forbs Manc, „u svojoj zvaničnoj korespondenciji, Timur je tokom čitavog života nastavio sa portretisanjem sebe kao obnovitelja prava Čingisida. On je opravdavao svoje iranske, mamlučke i osmanske kampanje kao ponovno nametanje legitimne mongolske kontrole nad zemljama koje su zauzeli uzurpatori.”[9] Da bi ozakonio svoja osvajanja, Timur se oslanjao na islamske simbole i jezik, nazivao je sebe „Mačem islama”, i bio je pokrovitelj obrazovnih i verskih institucija. On je konvertovao skoro sve bordžigske lidere u islam tokom svog životnog veka. Timur je odlučno porazio hrišćanske Hospitalce u opsadi Smirne, stilizirajući sebe kao gaziju.[10]‍:91 Do kraja svoje vladavine, Timur je zadobio potpunu kontrolu nad svim ostacima Čagatajskog kanata, Ilkanata, i Zlatne horde, i čak je pokušao da obnovi dinastiju Juan u Kini.

Timurove armije su bile inkluzivno multietničke i od njih se strahovalo širom Azije, Afrike i Evrope,[10] znatni delovi kojih su tokom njegovih kampanja razoreni.[11] Naučnici procenjuju da su njegove vojne kampanje uzrokovale smrt oko 17 miliona ljudi, što je sačinjavalo oko 5% svetske populacije tog vremena.[12][13]

On je bio deda timuridskog sultana, astronoma i matematičara Ulug-bega, koji je vladao srednjom Azijom od 1411. do 1449, pra-pra-pra-pradeda Babura (1483–1530), osnivača Mogulskog carstva, koje je vladalo delovima južne Azije više od tri veka, od 1526 do 1857.[14][15] Timur se smatra velikim patronom umetnosti i arhitekture. On je imao interakcije sa intelektualcima kao što su Ibn Haldun i Hafizi Abru.[10]‍:341–2

Poreklo uredi

 
Genealoška veza između Timura i Džingis-kana

Preko svog oca, Timur je tvrdio da je potomak Tumanaj Kana, pretka koji je po muškoj liniji bio u srodničkoj vezi sa Džingis-kanom.[16] Tuminajov pra-pra praunuk Karačar Nojan (1165–1242/54) bio je carev ministar i na kraju je prekomandovan da pomogne njegovom drugom sinu Čagataju u upravi Transoksijanom.[17][18] Karačar se malo pominje u zapisima iz 13. i 14. veka, mada kasniji timuridski izvori u velikoj meri naglašavaju njegovu ulogu u ranoj istoriji Mongolskog carstva.[19] Ovi istoričari isto tako navode da je Džingis-kan kasnije „uspostavio vezu očinstva i sinstva” putem sklapanja braka sa Čagatajovom ćerkom Karačar.[20] Putem vođenja porekla iz tog braka, Timur je tvrdio da je u srodstvu sa Čagatajskim kanovima.

Poreklo Timurove majke, Tekine Katun je manje poznato. Zafarnama samo navodi njeno ime bez davanja bilo kakvih informacija o njenom poreklu. Pišući 1403. godine Džin, arhiepiskop Sultanije tvrdi je da je bila niskog porekla.[21] Rad Mu'izz al-Ansab, napisan dekadama kasnije tvrdi da je bila rodom iz Jasaurskog plemena, čije zemlje su se graničile sa Barlasovim.[22] Ibn Haldun je izjavio je da mu sam Timur opisao kako je njegova majka poticala od legendarnog persijskog heroja Manučehra.[23] Ibn Arabšah je sugerisao da je ona potomak Džingis Kana.[24] Delo Knjiga Timura iz 18. veka identifikuje je kao ćerku 'Sadr el-Šarije', za šta se smatra da se odnosi na hanafskog naučnika Ubajd Alah el-Mahbubuja iz Buhare.[25]

Detinjstvo, počeci i pohodi uredi

 
Rekonstrukcija Tamarlana nakon ekshumacije sovjetskih arheologa 1941. u Samarkandu.

Tamerlan je rođen u Transoksijani, pored Hindu Kuša, oko 70 km južno od Samarkanda, u današnjem Uzbekistanu.[26] Njegov otac, Taragaj, je bio manji plemić barlas,[26] mongolskog plemena[27][28] koje je bilo poturčeno u mnogim aspektima.[29][30][31]

Tamerlan je svoju ranu vladavinu zasnovao na tvrdnji da je potomak čuvenog mongolskog vladara Džingis-kana. Ono što je zaista utvrđeno je da je on bio potomak mongolskih plemena koja su se preselila zapadno pošto je Mongolska imperija bila proširena.

Tamerlanov otac Tergaj je bio vođa plemena Barlas, nomadskog mongolskog plemena koje je koristilo jedan od turskih jezika. Tergaj je bio čukununuk Karahar Neviana i prvi mongolski plemenski vođa koji je primio islam. Tergaj je život proveo povučeno, posvetivši se učenju, tako da je pod njegovim nadzorom Tamerlan proučavao Kuran, ali se bavio i fizičkim vežbama.

Tuglug Tamur Kan je zavladao Mogulistanom i krenuo u napad na Traksokijanu. Timur mu je u startu, došavši na presto plemena Barlas tako što je zbacio Hadži Bega bio lojalan, da bi se zatim okrenuo protiv njegove diktatorske vladavine. Timur se tada spojio sa dugogodišnjim prijateljem, to je bio Amir Husein Koranas, koji je takođe želeo da ukloni Tugluga sa vlasti. Uspešno su od Tuglug Kana osvojili najpre Šahribaz, a zatim Badakšan. Njih dvojica su u tandemu živeli par godina banditskim životom, lutajući stepama i pljačkajući imena. Jedno vreme su bili u armiji vladara Sistana, da bi 1362. u bici porazili protivničkog vladara Amir Kutbudina. Timur je navodno dok su on i Husein krali ovce sa jednog imanja, viđen od strane vlasnika koji ga je pogodio strelom u nogu, pa je zato hramao levom nogom ostatak života. Pod starije dane, dešavalo se da nije mogao da hoda već au ga sužnji nosili. U to vreme, bogalj koji živi kao sitni bandit, iz porodice srednje klase, koja je je neretko i oskudevala, bi obično okončao svoj život mlad, bez ikakvog prosperiteta, omalovažavan. Ipak, Timur je ni iz čega stvorio jednu od najvećih imperija koju je svet video. Timur i Emir Husein su krenuli sa skupljanjem vojske, koja je u startu bila sačinjena najviše od Mongola i Tadžika. Zatim su 10 godina krvavo ratovali sa Iljas Hodžom, Tuglugovim sinom. Izvojevali su pobedu kod Ston Bridža 1363., ali dve godine zatim 1365. izgubili u bici kod Taškenta. Porazili su Iljasa u opsadi Samarkanda 1368. Nakon toga je sledeo sukob sa Sardabarima, koji su držali Samarkand i uzurpirali narod velikim porezima i smrtnim kaznama za banalnosti. Amir Husein Koranas i Amir Timur su uspešno pobedili Sardabare, masakrirajući muškarce a žene i decu većinom proterujući. Samarkand je tada bio zvanično njihov. Ipak, između dvojice Amira i starih saboraca postojala je zla kob za koju su verovale da je postupale od Huseinove greške u bici kod Taškenta, koja ih je koštala pobede.

Timur se 1370 okreće protiv Amir Huseina i opseda Balk, kojim je Husein vladao. Nakon opsade, tera ga u izgnanstvo i ženi se za njegovu ženu Kutlug Nigar Kanum, koja je bila u krvnoj vezi sa Džingis Kanom, čime Timur opravdava titulu Gurkani, koju će koristiti kasnije. Timur na čelo Traksokanije stavlja svog marionetskog vladara, Džingisovog potomka, koji se zvao Sojrgatmiš. Ovim je poštovao pravilo da samo članovi Kanove dinastije mogu imati vlast. Glavni Timurov general u opsadi Balha je bio Abas Bahadur, koji će tek kasnije pokazati koliko je veliki borac i dobar strateg u bitkama protiv Mogulistana i Horezma. Ratovao je sa Timurom u Persiji, sve do 1387. kada je poginuo u jednoj od prvih bitaka dugogodišnjeg rata i kanom Zlatne Horde, Toktamišem. Zatim, sleduje napad na Harezm kojim je vladala dinastija Sufi. 1373. Timur osvaja Kat i Kivu, prodirući ka Urgenču. Opsadu Kive je protiv Timurove vojske branio Biram Jusul, ali je ubrzo poražen i grad je pretrpeo pun bes Timurida. Husein Sufi umire i nasleđuje ga Jusuf Sufi, od koga Timur nakon opsade otima Urgenč 1379. Pre opsade grada, Jusuf Sufi je izazvao Timura na megdan ispred zidina, jer je bio siguran da Timur, jer je bio bogalj, to neće smeti prihvatiti. Ipak, Timur je došao do zidina na kolju opremljen za dvoboj, ali se uplašeni Jusuf Sufi ipak nije pojavio. Paralelno, boreći se sa Harezmom, Timur ratuje sa Mogulistanskim kanom Kamarudin Duglatom. U svakoj bici ga pobeđuje, ali pobeda uvek biva Pirova, jer Kamarudin uspeva da mu pobegne u stepe i nastavi da vlada Mogulistanom, sve imudo 1390. kada je doživeo konačan poraz od Timura. Jedna od značajnijih Timurovih ekspedicija protiv Mogulistana je bila 1375., kada je nakon višednevnih opsada uspešno pokorio i opljačkao gradove Jangi, Talas i Tokmak. Kamarudin je iste godine opustošio Andiđan, grad u Timurovoj rodnoj Traksokaniji, nakon čega je pretrpeo veliku osvetu Timura. Bitka kod Kimluka je bila velika Timurova pobeda nad Mogulistanom. Kamarudina je nasledio brat Iljasa, Kajzr Hodža, koga Timur najpre dobija u par bitaka, a zatim stupa u mir sa njim oženivši njegove ćerke sa svojim unucima. Mogulistan postaje Timurova vazalna država takođe.

Prvi napad na persijski Ilkanat je napravio 1381. kada je krenuo na Kartidsku dinastiju, kojom je vladao Gijasudin Pir Ali. Timur od njega uspešno osvaja Fušanj i Herat, i Ali mu se zatim pokorava. Ipak, 1383. se buni protiv Timurove represivne vlasti, nakon čega Timurov sin, Miran Šah, brutalno guši ovu pobunu, masakrirajući mu celu porodicu. Sarbadarska dinastija je stupila u vazalne odnose sa Timurom, i njihov vladar, Kvaja Ali Majud, mu je dao veliki broj svoje armije za ispomoć u pohodima. U znak pomoći Sardabarima, Timur je u nekoliko bitaka porazio Amir Valija, koji je vladao Astrabadom i Mazandaranom, da bi ga na kraju i pogubio. Na čelo Amir Valijevih poseda je stavio lojalnog vazala Lukumana, sina od Toga Temura, bivšeg vladara Sarbadara. Muzafaridska dinastija, kojom je vladao Šah Šoja, je bila sledeća, ali amanet koji je Šah Šoja ostavio sinu Zain Al Ubidinu da bude vazal Timuru, Zain nije ispoštovao, i zato je Timur nemilosrdno porazio Muzafaride. Kada su 1387. napravili revolt u Isfahanu, usledio je Isfahanski masakr, u kome je Timurova armija ubila preko 50.000 ljudi i napravila divovske kule od njihovih otkinutih glava. Isfahanski masakr 1387. se smatra jednim od najbrutalnijih i najkrvavijih genocida istorije. 1392. dolazi do pobune u Tikritu, nakon dvomesečne opsade Timur poražava Amir Hasana, vladara grada i opet uzima Tikrit pod svoje. 1393. godine dolazi do finalne borbe protiv Muzafarida, u bici za Širaz. Timur tom prilikom nakon velike bitke poražava i ubija zadnjeg Muzafaridskog vladara Šah Mansura. Nakon te pobede, šalje svoje verne unuke Muhamed Sultan Mirzu i Pir Muhamed Bin Džahangira u osvajanje i pljačkanje Kurdistana.

Zadnji vladar Muzafarida, Šah Mansur, poražen je u opsadi Širaza 1393. Mihrabanidi su takođe bili vazalni Timuru, nakon što je Timur u bici porazio Šeik Gijatudina i Šeik Dželaludina, dvojicu lokalnih vladara koji su pravili pretnje Mihrabanidima. Njihov lider Šahanšah ga je pratio u sirijskim i otomanskim kampanjama. Šahanšah je umro 1403. i Timur je na čelo Mihrabanida postavio Kutub Al Din Muhameda, koji je vladao kao Timurov vazal. Od Džalarida je preoteo Bagdad, Sultaniju i Tabriz. Bagdad je najpre okupirao 1393. i guvernerstvo dao lojalnom Kvaji Masudu, iz Sardabarske dinastije, ali su nedugo zatim Kara Jusuf i Ahmed Džalair opet preoteli grad. Timur je ponovo osvojio Bagdad 1401. Tom prilikom je tražio od svojih vojnika da mu svako donese dve odsečene glave bagdadskih stanovnika. Bagdad, najstariji grad, pretrpeo je najveći masakr u svojoj istoriji. Hrabrom ali bezuspešnom odbranom grada je vladao Amir Faraj.

Dželaludin Miran Šah, Timurov sin, guverner Korasana je krvavo ugušio pobunu plemstva u persijskom gradu Lur. Na čelu nje je stajao Hadži Beg Kurbani. Istorijski zapisi Miran Šaha prikazuju kao agresivnog i nestabilnog sociopatu, čak i po ondašnjim standardima. Miran Šah je se borio protiv sekte koja je bila ogranak Sufizma, Hurufista, i u jednom konfliktu sa njima je mučki ubio poglavara sekte Al Hurufija, kao i sve ostale pripadnik, ne poštedevši čak ni njihove bližnje. Pripadnici hurufističke sekte su zbog ovog čina Miran Šaha proglasili Antihristom.

Timur je imao ukupno sedam invazija na kraljevinu Gruziju. Prva je bila 1387. i tom prilikom je izvršena uspešna opsada Tbilisija i stanovništvo opljačkano i masakrirano. 1395. zauzeo je utvrđenja Savareti, Džami i Gori. Nakon toga sledila su još 4 ekstremno brutalna napada na Gruziju, koja je osetila na sebi pun gnev i teror Timurida. Gruzijom je u to vreme vladao kralj Bagrat Peti. 1399. Timurova armija zauzima Šaki i Kahetiju, delove Gruzije. Nakon smrti Bagrata Petog nasledio ga je 1393. Đorđe Sedmi, sa kojim je Timur 1401. potpisao mirovni sporazum u Šamkuru po kome je gruzijski kralj bio obavezan da mu plaća danak i da veliki deo armije za ekspediciju na Anadoliju. Bez obzira na sporazum, Timur je na putu ka Anadoliji opustošio gruzijski grad Tortumi. Timurov vazal je takođe bio Ibrahim Širvan Šah, vladar Širvana, koji se bez borbe pokorio Timuru i dao mu svoju armiju za nastavak eskpanzija. U povratku iz Anadolije, Timur je u Gruziji 1403. zauzeo tvrđave Kurtin i Birtvisi, kojom je vladao Ivan Toreli. Nakon pada Birtvisija, Timurova armija je opustošila preko 700 sela u Gruziji, pljačkajući i ubijajući sve pred sobom. Timur je u ovim varvarskim pohodima srušio veliki broj pravoslavnih crkava. Tadašnji gruzijski istoričar Toma Od Mezofa je u svojim spisima opisujući Timurove opsade 1387. do 1404. naveo da je sam đavo u ljudskom obličju sišao na zemlju, nazvavši Timura "najvećim zlotvorom koji je hodao zemljom". Timur je 1404. pokorivši Bejligan na jugu Gruzije, proglasio Halil Mirzu, svog unuka, za guvernera te provincije. Pohod na Anadoliju je planirao od 1395. kada je Osmanski sultan Bajazit počeo da uzima danak od Timurovog vazala, vlada Erzindžana Tahertana. Timur je opustošio Šivas, Erzindžan, Bursu i izvojevao istoriju pobedu u Bici kod Ankare (Angore) 1402. nakon koje je zarobio osmanskog sultana Bajazita. U Bici kod Ankare na strani Bajazita ratovao je despot Stefan Lazarević, čiju je hrabrost i borbeno iskustvo Timur pohvalio. Na strani Timura u bici kod Ankare ratovao je Jakup Drugi Germijanski, vladar pokrajine Germijan u Anadoliji, koga je Timur upoznao godinu dana ranije u Damasku. U znak zahvalnosti za pomoć u bici, Timur mu je dodelio vlast nad njegovim nekadašnjim posedima u Maloj Aziji. Nakon toga je krajem 1402 izvršio opsadu Smirne, gde je izvojevao pobedu nad Vitezovima Hospitalcima, na čijem čelu je bio Indiđo De Alfaro. Timur je uzeo danak od vladara Lezbosa, Frančeska Gatulizia, i vladara Vizantije Manojla Paleologa, i uputio se nazad iz Anatolije.

Ostaje nepoznanica zašto Timur nakon ekspanzije u Maloj Aziji nije pokušao da osvoji Konstantinopolj, ali se istoričari slažu oko toga da Timura prodor ka Evropi nije interesovao, on je želeo da drži pod svojom vlašću put svile, i obnovi Mongolsko carstvo svojih predaka. Zato mu je sledeća meta bila Kina, jer je pod Kublaj Kanom u posedu Mongola bio Čagatajski Kanat, Persijski Ilkanat, Zlatna Horda i Dinastija Juan u Kini. Timur je sve osim Kine već držao pod svojom kontrolom.

U isto vreme, Kara Kojunlu, pleme Oguz Turaka, na čelu sa Kara Jusufom, izgubilo je bitku od Timurida kod Algami Kanala. Kara Jusuf je takođe bio poražen od vojske Timurida na čijem čelu je bio Timurov unuk Ebu Bekr Bin Miranšah, 1395. kod jezera Lan. Još 1380-ih otac Kara Jusufa, Kara Muhamed je imao 4 vojne ekspedicije protiv Timura završene neuspehom. Prilikom jedne od njih ishod bitke je bio sa jednakim gubicima, i tom prilikom je ubijen Timurov blizak general, Lala Kvaja.

Mamelučkim sultanatom je od 1399. nasledivši oca Barkuka, iz dinastije Burdži, koji je protiv Timura sklapao koaliciju sa Gruzijom i Bajazitom, vladao Naserudin Faraj, koji je, nakon što je Timur opustošio Homs, Hamu i Balbek, kao i Alep 1400. koji je branio guverner Tamardaš, u kome je se Timurova vojska neljudski iživljavala nad civilima, silujući mlade devojke pred njihovim muževima, braćom i očevima. Sledeći na Timurovoj meti je bio Damask. Posle bitke sa Farajevom vojskom ispred Damaska 1401. Timuridska armija je upala u grad i napravila masakr epskih proporcija. Timurov krvavi pohod na Siriju, od 1400-1401, je ostavio toliko traumatične uspomene na Sirijce da i dan danas, 600 godina posle Timurovog vremena, kada nekog žele da uvrede i nazovu zlom, izopačenom osobom, reći će mu Timur. U vrhuncu svoje surovosti, Timur je civilno stanovništvo Damaska, među kojima je bilo mnogo žena i dece, zatvorio unutar jedne prostrane džamije, garantujući im slobodu dok bitka bude gotova, a zatim ih zaključao i zapalio. Smatra se da je Timur prilikom napada na Mamelučki Sultanat, to jest Siriju, pokazao vrhunac svoje surovosti i krajnosti u koje ona može da ode. Timur je ispod zidina Damaska u fazi posle bitke, za vreme opsade, vodio razgovore sa čuvenim istoričarem Ibn Haldunom, koji se zadesio u gradu baš tada. Pričali su o podneblju zemalja severne Afrike, o Timurovim ambicijama i neformalne teme. Timur je u Damasku upoznao Jakupa Drugog Germijanskog, koji je tek izašao nakon desetogodišnje zatvorske kazne. Pun želje da opet bude na čelu svojih poseda u maloj Aziji, priključio je se sa svojim ljudstvom u Timurovoj ekspanziji na Osmansko Carstvo. Nakon Timurove pobede nad Osmanlijama, pripao mu je ceo germijanski begluk, koji mu je Timur podario u znak zahvale za lojalnost i uslugu.

Timur je svoju surovost iskazao i u Delhijskom Sultanatu, gde je 1398. zauzeo Uč, Multan, Tulambu, Merut, koji je dva meseca branio guverner Iljas Avat Alvi, tvrđavu Batner, gde je porazio vojsku Radžputa Rao Duličanda, nakon čega je nesmetano stigao do Delhija, gde je se susreo sa vojskom Sultana Naserudin Mahmud Tagluga sa kojim je rame uz rame ratovao radžputski general Malu Ikubal, porazio je, i napravio masakr.

U povratku iz Delhija, Timur je doživeo poraz od vojske Pančatija, koju su činila ujedinjena plemena Radžputa, Singa i drugih plemena, predvodio ih je Halver Gilja, radžput koji je kod mesta Hendavar naneo težak poraz Timuridima, pritom u jednom momentu u bici umalo ne oduzevši život samom Tamerlanu. Ovaj poraz 1399. godine i poraz u bici kod Taškenta 1365. od strane Iljas Hodže su jedina dva dokumentovana Timurova poraza u svim bitkama i opsadama koje je sproveo za vreme svojih 40-godišnjih kampanja.

Toktamiš je 1376. godine zatražio pomoć od čuvenog tatarskog emira Tamerlana, u svojoj nameri da ujedini Plavu i Belu hordu. Tamerlan ga je opskrbio vojskom, konjima i naoružanjem, i nakon nekoliko bitaka porazio Urus-Kana, koji je vladao Belom hordom. Nakon toga, meta mu je bila Plava horda na čijem čelu je bio Mamaj, koju je pobedio na reci Kalka 1381. godine, takođe uz veliku Tamerlanovu pomoć. U ovoj bici Mamaj je ubijen.

Nakon toga, udruživši Plavu i Belu Hordu, Toktamiš je izvršio veliku opsadu Moskve 1382. u kojoj je ubijeno preko 20.000 stanovnika Moskve, kuće su opljačkane, žene silovane i stanovništvo masakrirano.

Nakon Moskve, na meti mu je bila Kneževina Litvanija, koju je porazio u bici na reci Poltava 1382. godine

Toktamiš Kan je, porazivši moskovsku kneževinu i kneževinu Litvaniju proširio teritoriju ujedinjene Zlatne Horde i vladao ogromnim prostranstvom.

Toktamiš se, osetivši se moćno, usmerio na svog nekadašnjeg saradnika i čoveka koji mu je omogućio da dostigne svoju moć- Tamerlana. 1386. napao je i opustošio Tabriz, grad koji je tad bio u Tamerlanovom posedništvu, što je pokrenulo rat između dvojice vladara. Pored Tabriza, Toktamiš je napao gradove u srcu Timurove imperije, Traksokaniji i Harezmu, gde je se udružio sa lokalnim emirom Sulejmanom Sufijem. Takođe, u ekspanziji na Timura imao je podršku i pomoć gruzijskog kralja Bagrata. Toktamiša će napad na Timura skupo koštati. Dok se Timur obračunava sa Toktamišom u Tabrizu, njegov sin Omar Šeik ide sa armijom u Mogulistan i dobija još jednu bitku protiv buntovnog ali neuhvatljivog Kamarudin Duglata. Timur besno reaguje nakon spoznaje da je Harezm pružio pomoć Toktamišu, i pravi drugu opsadu Urgenča, 1388. godine, u kojoj je doslovce sravnio grad sa zemljom i masakrirao celo stanovništvo.

Godine 1395. nakon 9 godina ratovanja, velikog Toktamišovog poraza 1391.na reci Kondurča, i zatim još većeg Toktamišovog poraza u bici na reci Terek, Tamerlan je poveo pohod na Kipčak i u tom pohodu je spalio grad Saraj, prestolnicu Horde  i srušio Toktamiša s vlasti. Pored Saraja, Spalio je i Azov, Astrakan, Tanu i još nekoliko većih gradova Zlatne horde.

Tamerlan tada na čelo horde stavlja svoje vazalne vladare, Korikaša i Timura-Kutluga, dok Toktamiš beži od odmazde u kneževinu Litvaniju, gde stupa u vazalne odnose sa tamošnjim vladarom Vitoldom Velikim. Toktamiš je 1399. učestvovao kao glavni Vitoldov general u velikoj bici na reci Vorskla protiv Zlatne horde, svoje nekadašnje imperije. Učestvovao je u još par bitaka kao general kneževine Litvanije, potčinjen Vitoldu Velikom.

Sve osvojene teritorije je davao svojim sinovima i unucima da budu namesnici, ili ređe, ljudima od poverenja. Miran Šah je vladao najpre Korasanom, a kasnije prostorom od Bagdada, preko Sultanije do Tabriza, Adil-Aga Sultanijom, Omar Šeik Ferganom, Pir Muhamed bin Omar Šeik Farsom i Kandaharom, Pir Muhamed bin Džahangir Multanom, Šakruk Mirza Heratom, Rustam Isfahanom, Muhamed Sultan Mirza Turanom, Ebu Bekr Bin Miranšah, Timurov unuk, je od 1403. vladao Bagdadom. Ebu Bekr je lično predvodio Timuride u velikoj bitka kod prolaza Kara Derah, na obalama jezera Lan, gde su 1395. porazili snage Kara Kojunlua i Kara Jusufa. Bagdadom je neko vreme vladao lojalni Kvaja Masud iz dinastije Sarbadara, dok ga Kara Jusuf nije proterao. 1398. Miran Šah kreće u neuspešno ponovno osvajanje Bagdada, ali biva poražen, da bi 1401. Timur opet osvojio Bagdad i sravnio ga, ne stigavši da uhvati Kara Jusufa, koji je se odmetnuo u Mamelučki Sultanat. Vođa drugog ogranka plemena turskih oguza Ak Kojunlua, Kara Osman, poznat i kao Utman Beg, pokorio je se Timuru, i za nagradu dobio grad i oblas Dajabakr u Turskoj. Utman Begove trupe su učestovavale u pohodima na Indiju, Levant i Anadoliju. Timur je pretrpeo svega par gubitaka u bitkama. Jedan je bio kod Taškenta 1365, zatim, njegov sin Miran Šah je pretrpeo gubitak od vojske Kara Jusufa prilikom neuspešne invazije Bagdada 1398., a takođe Miran Šah je i pre toga, u Gruziji 1395. prilikom opsade tvrđave Alinđa od strane Džalarida, kada su snage Ahmeda Džalarida preotele utvrđenje od Timurida i oslobodile Ahmedovog rođaka Princa Tahira.

Timur je za naslednika hteo imenovati sina od Džahangira, Muhamed Sultan Mirzu, koji je se vispreno borio sa njim u pohodima na Indiju, Siriju i Gruziju, zatim učestvovao u bici kod Ankare i pohodima na Anadoliju, gde je opustošio i sravnio grad Bursu, po Timurovoj komandi, ali je bio ranjen strelom u vrat 1403. prilikom opsade Kajserija u Anadoliji, i ubrzo preminuo, što je potreslo Timura, i dovelo u pitanje ko će naslediti njegov tron. Pored navedenog, Muhamed sultan Mirza je 1393, nakon završetka osvajanja u Persiji, osvojio malo kraljevstvo u persijskom zalivu, Hormuz, savladavši tamošnjeg vladara Muhamed Šaha.

Timur je, nakon kampanje u Anadoliji 1402. i pustošenja Gruzije 1403. krenuo sa svojom armijom ka Kini 1405., ali ga je usput zadesila smrt od upale pluća. 69-ogodišnji imperator, jedan od najvećih i najsurovijih osvajača svetske istorije, preminuo je okružen svojim ljudima, nakon čega je sahranjen u porodičnoj grobnici Gur E Amir u Samarkandu.

Personalne karakteristike uredi

 
Rekonstrukcija Timurovog lica iz lobanje

Timur se smatra vojnim genijem i sjajnim taktičarom sa neverovatnom sposobnošću za deluje unutar visoko fluidne političke strukture, koji je zadobio i održao lojalnu podršku nomada tokom svoje vladavine u Centralnoj Aziji. Takođe se smatra izuzetno inteligentnim - ne samo intuitivno, već i intelektualno.[8]‍:16 U Samarkandu i tokom njegovih brojnih putovanja, Timur je pod vođstvom istaknutih naučnika, savladao persijski, mongolski, i turski jezik[10]‍:9 (prema Ibn Arabšahu, Timur nije govorio arapski).[32] Što je još važnije, Timur je okarakterisan kao oportunista. Koristeći svoje tursko-mTimuongolsko poreklo, Timur je često koristio islamsku religiju ili zakon, i tradicije Mongolskog carstva da bi ostvario svoje vojne objektive ili domaće političke ciljeve.[10] Timur je bio učeni kralj i uživao je u društvu naučnika; bio je tolerantan i velikodušan prema njima. On je bio savremenik persijskog pesnika Hafiza, i priča o njihovom sastanku objašnjava da je Timur pozvao Hafiza, koji je napisao Gazel sa sledećim stihom:

Za crni mladež na obrazu
Dao bih gradove Samarkand i Buharu.

Timur ga je prekorio zbog ovog stiha i rekao: „Udarcima mog dobro okaljenog mača osvojio sam veći deo sveta da bih uvećao Samarkand i Buharu, moje prestonice i rezidencije; a ti, bedniče, bi razmenio ova dva grada za mladež." Hafiz, nezastrašen, je odgovorio, „Sličnom velikodušnošću ja sam bio sveden, kao što vidite, na moje sadašnje stanje bede.” Prema zapisima kralj je bio zadovoljan duhovitim odgovorom i pesnik je otišao s veličanstvenim poklonima.[33][34]

Timur je često koristio persijske izraze u svojim konverzacijama, i njegov moto je bila persijksa fraza rāstī rustī (راستی رستی, sa značenjem „istina je sigurnost” ili „veritas salus”).[32]

U Tamerlanovoj armiji bilo je Persijanaca, Turkmena, Gruzijaca i Radžputa, pored Čagatajskih vojnika sa kojima je započeo svoju ekspanziju.

Timur je sve ulagao u Traksokaniju, svoj rodni kraj, najviše u gradove Samarkand, Bukaru i Ferganu, ostatak imperije mu je više služio samo za uzimanje ljudstva za ratovanje, i naplaćivanje poreza. Samarkand je u to vreme, kao i vek i po kasnije, bio najbogatiji i najraskošniji grad na svetu.

Razvijao je diplomatske odnose sa Španijom, razmenjujući laskava pisma sa kraljem Henrijem od Kastilje, kao i sa francuskim kraljem Šarlom Četvrtim, koji je u istoriji poznat kao Šarlo Ludi. Takođe, imao je prepisku i sa engleskim kraljem Henrijem.

Vojno vođstvo uredi

Tamerlan je tokom mladosti, u svojim ranim dvadesetim, prema Šaraf al Dinu, zadobio ranu od strele zbog koje je ostao sakat u desnu nogu i sa ukočenom desnom rukom do kraja života. Zbog toga je i dobio nadimak Timur Hromi. Ali Timuru to nije smetalo u vojničkoj karijeri i do 1369. je zauzeo sve teritorije nekadašnjeg Šagataja, proglasio se za vladara u Balku, i imenovo Samarkand za svoju prestonicu.

Savremenici svedoče da je Tamerlan bio čovek visoke inteligencije, ne samo intuitivne snage, nego i intelektualne. Govorio je tri jezika (među kojima i persijski), proučavao je istoriju, voleo je graditeljstvo i baštovanstvo. Savremenici kažu da je toliko voleo umetnost da nije mogao da je ne krade. Vizantijska vrata palate sa dvora osmanske prestonice Burse je skinuo i odneo u Samarkand. Kao vrstan igrač šaha, izmislio je totalno novu vrstu te igre, danas poznatu kao "Tamerlanov šah" sa duplo više figura i sto deset polja.

Imperija i ratovi uredi

 
Tamarlan pored uhapšenog Bajazita nakon bitke kod Angore 1402.

Tamerlan je se uzdigao iz nomadskih plemena, kao Džingis Kan, ali za razliku od njega, Tamerlan je svoju snagu zasnovao i na znanju naroda koje je pokorio. Njegova država je bila kombinacija nomadskih i naseljenih naroda. Tamerlanova vojska je bila sastavljena od muslimana, hrišćana, Turaka, Tadžaka, Arabljana, Gruzijaca i Indijaca, a ne samo od Mongola. Bila je poznata ne samo po veličini teritorije koju je zauzela, nego i po surovosti.

Vojska Tamerlana se sastajala od tumena - vojnih jedinica od 10.000 ljudi na pokorenim teritorijama. Sastav je varirao: od članova timuridske porodice, preko članova lojalnih plemena Barlas i Džalair, do pripadnika Zlatne Horde, anadolskih i persijskih plaćenika.

Tamerlanova armija je bila stalno u pokretu. 18. juna 1391. je bila velika bitka kod Kanduče posle koje je Tamerlan prodro u Indiju. Sa tog pohoda je doneo slonovaču koju je iskoristio u Samarkandu za gradnju džamija i nekropola.

Tamerlan je 1401. napao Irak. Posle osvajanja Bagdada, oko 20.000 njegovih stanovnika je bilo masakrirano.[35] Tamerlan je naredio da se svaki vojnik vrati sa najmanje dve odsečene ljudske glave i da mu je pokaže. Mnogi vojnici su bili toliko uplašeni da su ubijali taoce zarobljene ranije da bi imali dovoljno glava da pokažu Tamerlanu.[36] Tamerlan je takođe sprovodio masakre nad domaćim asirskim hrišćanskim stanovništvom, tada većinskim stanovništvom u severnoj Mesopotamiji, i u to vreme drevni asirski grad Asur je konačno napušten.[37]

Tamerlan je kod Angore 28. jula 1402. pobedio osmanskog sultana Bajazita Munju, razbio njegovu vojsku, a samog Bajazita zarobio. U toku ili neposredno posle bitke zarobio je i njegovu suprugu princezu Oliveru. Bajazit je umro u zatočeništvu, a Oliveru je Tamerlan oslobodio bez otkupa zahvaljujući dogovoru s njenim bratom knezom Stefanom Lazarevićem koga je izuzetno poštovao kao velikog i hrabrog ratnika. Savremenici tvrde da je Tamerlan bio impresioniran taktikom srpske teške konjice pod vođstvom despota Stefana Lazarevića.

Tamerlanova ambicija je bila da ponovo otvori Put svile kao centralnu trgovačku rutu između Evrope i Kine, i da drži monopol nad njim. Monopol bi bio dosegnut osvajanjima, prvenstveno pokoravanjem Zlatne Horde na severu, potom država Persije, svih ostalih mongolskih plemena, i napokon Indije i Kine.

Tamerlanov uticaj na tok istorije čovečanstva se najviše može ogledati u naredne tri stavke: Prapraunuk Timurovog sina Miran Šaha, Zaherudin Muhamed Bin Omaršeik, istoriji poznatiji kao Babur, bio je osnivač Mogulskog carstva, koje je vladalo indijskim prostorima od 1526. do 19og veka. Samim tim, Tamerlan je imao ogroman uticaj na istoriju indije 16og, 17og i 18og veka. Takođe, Tamerlan je indirektno doprineo nastanku Rusije. Nakon što je 1395. razbio Toktamišovu Zlatnu hordu, sravnio sa zemljom najveće gradove, i od nekad ogromne sile napravio od nje zemlju u totalnom kolapsu, bilo je očigledno da je došlo vreme za razvitak Moskovske kneževine, i tako je Tamerlan porazom i uništenjem Zlatne Horde znatno doprineo ubrzanom razvitku Moskovske kneževine i nastanku Rusije. Takođe, bitna stavka je Tamerlanova pobeda nad Bajazitom i Osmanlijama u bici kod Ankare 1402. godine. Time je, vrlo verovatno, odložio osmansko osvajanje Konstantinopolja za 51 godinu. Bajazit je bio spretan i ambiciozan vladar, i vrlo je moguće da bi potčinio Konstantinopolj Osmanlijama, da nije bilo Tamerlana. Nakon Ankare, došlo je do građanskog rata između Bajazitovih sinova, koji je trajao 11 godina, i trebalo je 20 do 30 godina da se carstvo oporavi od ovog unutrašnjeg konflikta. Tako da, 3 ključne stavke po kojima je Tamerlan znatno uticao na istoriju čovečanstva su uništenje čuvene mongolske zlatne horde, čime je doprineo nastanku Rusiju, temelj za osnivanje Mogulskog carstva u Indiji, koje je postojalo od 1526. do 1857.,kao i odlaganje osmanskih ekspanzionističkih zamisli za čitavih pola veka. Takođe, Tamerlan je nakon svojih 7 brutalnih ekspedicija po Gruziji, u periodu od 1386. do 1403. napravio od ove nekad moćne kraljevine senku onoga što je bila, da bi se ona, malo po malo, nekih 50ak godina nakon Timurove smrti u potpunosti raspala. Van oblasti politike i ekspanzionizma, Tamerlanovo zaveštanje se oslikava kroz Timuridsku renesansu, Samarkand, Bukara, Andiđan, Kat, Kiva, i mnogi drugi gradovi su slika i prilika velelepnih timuridskih arhitektonskih izdanja. Timurov unuk, Ulug Beg, je bio vrstan naučnik svoje epohe. Imao je opservatoriju u Samarkandu i dao je imena brojnim sazvežđima.

 
Evropski prikaz Timura,16. vek

Sa druge strane, Tamerlan je nesumnjivo jedan od najbrutalnijih i najozloglašenijih ljudi u istoriji. Brutalnosti njegovih kampanja su bile nesagledivih razmera, pravio je džinovske kule od hiljada odsečenih ljudskih glava u brojnim gradovima koje je pokorio, cementirao je žive ljude u zidine utvrđenja, zakopavao ih žive, zavezivao ih za zemlju i zatim davao da ergele konja u punoj brzini pretrče preko njih, davao je svojim vojnicima da siluju i ubijaju devojke pred njihovim sinovima, muževima i očevima. U brojnim gradovima je zaključavao civilno stanovništvo u džamije, koje bi zatim okružio vatrom i zapalio stotine ljudi unutra. Ubijao je bebe pred majkama, pio krv poraženih civila, ljuštio kožu ljudima, čak je inovativno smišljao sprave za torturu, evidentno nastojeći da njegovi postupci budu što nečovečniji i što sumanutiji, gajeći opsesiju da u istoriju uđe kao simbol moći, zla i terora, u čemu je u potpunosti uspeo. Opustošio je hiljade gradova, ubijajući žene, decu i životinje u njima, i rušeći sve do temelja. Njegovo ime je bilo simbol straha i cela tadašnja Azija je strahovala od nemilosrdnih Timurovih armija. Mnogi istoričari odgovorno tvrde da je Tamerlan bio esencija zla i okrutnosti i po takvoj etičkoj definiciji najokrutniji vladar u istoriji.

Kina i smrt uredi

Prvi vladar Ming dinastije u Kini, imperator Hung Vu (1368—1398) je poslao glasnike u sve bivše mongolske provincije sa zahtevom da bude priznat za vrhovnog vladara. Jedan od glasnika je stigao u Samarkand 1395. i bio je odmah zatvoren od strane Tamerlana, koji je već imao razvijene ambicije o kontroli Puta Svile, razvoju imperije i „prestizanju Aleksandra po veličini osvojenih teritorija“.

Drugi vladar Minga, Jing Lo (1402—1424) predvideo je mogućnost sukoba sa Tamerlanom i poslao je još jedno poslanstvo u Samarkand. I ovaj drugi glasnik je bio zatvoren. 1405. Jing Lo šalje veliku pomorsku ekspediciju na zapad sa željom da liši Kinu izolacije, ali i da izbegne korišćenje Puta Svile koji drži Tamerlan.

Tamerlan nije slušao savet svojih generala i nije čekao proleće 1405. Krenuo je odmah u napad na Kinu. Planirao je da se bez zaustavljanja zaputi do reke Jarhant, tamo se ulogori i čeka prve znake proleća da počne veliki napad. Napustili su Samarkand rano u januaru. Tamerlan je vodio ogromnu vojsku za njegov poslednji i najveći napad - napad na Kinu. Iako je njegova vojska bila jaka, sam Tamerlan je bio slab. Imao je skoro sedamdeset godina, bio je preslab da hoda ili jaše, morali su da ga nose u nosiljci. Krajem januara stigli su do Utrara. Zbog velike zime i teškog puta Tamerlanovo zdravlje je bilo već ozbiljno narušeno. 17. ili 18. februara 1405. Tamerlan je umro dok je predvodio svoj pohod na Kinu. Njegovo telo je vraćeno u Samarkand i on je sahranjen u džamiji - mauzoleju Gur-i-Mur.

Posle Tamerlanove smrti njegovo carstvo, Timuridska imperija, je oslabila. Suzbijena je na širi prostor srednje Azije, ali je se održala, sa prekidima, još dugo vremena.

Iako nikada nije osvojio Kinu, Tamerlan je sazdao imperiju koja je se širila od granica Kine ka Bosforu, i od Indije do današnjeg evropskog prostora Rusije, jednu od najvećih imperija koju je svet ikada video, i mnogi istoričari ga smatraju najvećim osvajačem posle Džingis-kana i Aleksandra Velikog.

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Muntakhab-ul-Lubab, Khafi Khan Nizam-ul-Mulk, Vol I, p. 49. Printed in Lahore, 1985
  2. ^ /tɪˈmʊər/
  3. ^ /ˈtæmərleɪn/
  4. ^ Meri 2005, str. 812
  5. ^ Saunders, J. J. (mart 2001). The History of the Mongol Conquests. University of Pennsylvania Press. str. 173. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
  6. ^ „Counterview: Taimur's actions were uniquely horrific in Indian history”. 28. 12. 2016. 
  7. ^ Darwin, John (2008). After Tamerlane: the rise and fall of global empires, 1400–2000. Bloomsbury Press. str. 29, 92. ISBN 978-1-59691-760-6. 
  8. ^ a b Manz 1989
  9. ^ Forbes Manz, Beatrice (april 1998). „Temür and the Problem of a Conqueror's Legacy”. Journal of the Royal Asiatic Society. Third. 8 (1): 25. JSTOR 25183464. 
  10. ^ a b v g d Marozzi, Justin (2004). Tamerlane: Sword of Islam, conqueror of the world. HarperCollins. 
  11. ^ White 2011, section "Timur"
  12. ^ „The Rehabilitation Of Tamerlane”. Chicago Tribune. 17. 1. 1999. 
  13. ^ Saunders 1971, str. 174
  14. ^ „Timur” . Encyclopædia Britannica, Online Academic Edition. 2007. 
  15. ^ Manz, Beatrice F. (2000). „Tīmūr Lang”. Encyclopaedia of Islam. 10 (2nd izd.). Brill. Arhivirano iz originala 07. 02. 2015. g. Pristupljeno 24. 4. 2014. 
  16. ^ Harry N. Abrams, Turks: A Journey of a Thousand Years, 600-1600 (2005), p. 196
  17. ^ Martin Bernard Dickson, Michel M. Mazzaoui, Vera Basch Moreen, Intellectual studies on Islam: essays written in honor of Martin B. Dickson (1993), p. 97
  18. ^ Franklin Mackenzie, The Ocean and the Steppe: The Life and Times of the Mongol Conqueror Genghis Khan, 1155-1227 (1963), p. 322
  19. ^ Michael Biran, Chinggis Khan: Selected Readings (2012), ch. 5
  20. ^ Mansura Haidar, Indo-Central Asian relations: from early times to medieval period (2004), p. 126
  21. ^ Martin Bernard Dickson, Michel M. Mazzaoui, Vera Basch Moreen, Intellectual studies on Islam: essays written in honor of Martin B. Dickson (1990), p. 97
  22. ^ Mu'izz al-Ansab, Folio. 97a
  23. ^ W.J Fischel, Ibn Khaldun and Tamerlane (1952), p. 37
  24. ^ Ahmed ibn Arabshah, Tamerlane: The Life of the Great Amir, p. 4
  25. ^ Ron Sela, The Legendary Biographies of Tamerlane: Islam and Heroic Apocrypha in Central Asia (2011), p. 27
  26. ^ a b „Tamerlane”. AsianHistory. Arhivirano iz originala 05. 10. 2011. g. Pristupljeno 1. 11. 2013. 
  27. ^ "Central Asia, history of Timur", in Encyclopædia Britannica, Online Edition, 2007. (Quotation:"Under his leadership, Timur united the Mongol tribes located in the basins of the two rivers.")
  28. ^ "Islamic world", in Encyclopædia Britannica, Online Edition, 2007. Quotation: "Timur (Tamerlane) was of Mongol descent and he aimed to restore Mongol power."
  29. ^ Findley 2005, str. 101
  30. ^ Garthwaite, Gene R. (14. 1. 2005). The Persians. Wiley. str. 148. ISBN 978-1-55786-860-2. 
  31. ^ M.S. Asimov & Clifford Edmund Bosworth, History of Civilizations of Central Asia, UNESCO Regional Office. 1998. ISBN 978-92-3-103467-1. str. 320.: "One of his followers was [...] Timur of the Barlas tribe. This Mongol tribe had settled [...] in the valley of Kashka Darya, intermingling with the Turkish population, adopting their religion (Islam) and gradually giving up its own nomadic ways, like a number of other Mongol tribes in Transoxania ..."
  32. ^ a b Fischel, Walter Joseph (1967). Ibn Khaldūn in Egypt: His Public Functions and His Historical Research, 1382–1406; a Study in Islamic Historiography. University of California Press. str. 51, f. 
  33. ^ Holden 2004, str. 47–48.
  34. ^ Cowell, Professor (first name not given). MacMillan's Magazine, vol. XXX (via Google Books). London: MacMillan & Co., 1874, p. 252.
  35. ^ „Tamerlane – Timur the Lame Biography”. Asianhistory.about.com. 15. 2. 2010. Arhivirano iz originala 05. 10. 2011. g. Pristupljeno 21. 4. 2010. 
  36. ^ „14th century annihilation of Iraq”. Mert Sahinoglu. Arhivirano iz originala 26. 08. 2019. g. Pristupljeno 19. 6. 2011. 
  37. ^ ^ Nestorians, or Ancient Church of the East at Encyclopædia Britannica

Literatura uredi

  • Garthwaite, Gene R. (14. 1. 2005). The Persians. Wiley. str. 148. ISBN 978-1-55786-860-2. 
  • Fischel, Walter Joseph (1967). Ibn Khaldūn in Egypt: His Public Functions and His Historical Research, 1382–1406; a Study in Islamic Historiography. University of California Press. str. 51, f. 
  • Findley, Carter V. (2005). The Turks in World History. Oxford University Press. str. 101. ISBN 978-0-19-517726-8. 
  • Manz, Beatrice Forbes (1989). The rise and rule of Tamerlane. Cambridge University Press. 
  • Saunders, J. J. (1971). The History of the Mongol Conquests. Routledge & Kegan Paul Ltd. str. 174. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
  • White, Matthew (2011). Atrocitology: Humanity's 100 Deadliest Achievements. Canongate Books. ISBN 9780857861252. 
  • Marozzi, Justin (2004). Tamerlane: Sword of Islam, conqueror of the world. HarperCollins. 
  • Meri, Josef W. (2005). Medieval Islamic Civilization. Routledge. str. 812. ISBN 9780415966900. 
  • Saunders, J. J. (mart 2001). The History of the Mongol Conquests. University of Pennsylvania Press. str. 173. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
  • Holden, Edward S. (2004) [1895]. The Mogul Emperors of Hindustan (1398–1707 A.D). New Delhi, India: Westminster, Archibald Constable and Co. str. 47—48. ISBN 978-81-206-1883-1. 
  • Knobler, Adam (1995). „The Rise of Tīmūr and Western Diplomatic Response, 1390–1405”. Journal of the Royal Asiatic Society (Third Series). 5 (3): 341—349. S2CID 162421202. doi:10.1017/S135618630000660X. 
  • Knobler, Adam (2001). „Timur the (Terrible/Tartar) Trope: a Case of Repositioning in Popular Literature and History”. Medieval Encounters. 7 (1): 101—112. doi:10.1163/157006701X00102. 
  • May, Timothy. „Timur ("the Lame")(1336–1405)”. The Encyclopedia of War. 
  • Marozzi, Justin, Tamerlane: sword of Islam, conqueror of the world, London: HarperCollins, 2004
  • Marozzi, Justin, "Tamerlane", in: The Art of War: great commanders of the ancient and medieval world, Andrew Roberts (editor). The Art of War: Great commanders of the ancient and medieval world. London: Quercus Military History. 2008. ISBN 978-1-84724-259-4. 
  • Manz, Beatrice Forbes (april 1998). „Temür and the Problem of a Conqueror's Legacy”. Journal of the Royal Asiatic Society. 8 (1).  ()
  • Abazov, Rafis. "Timur (Tamerlane) and the Timurid Empire in Central Asia." The Palgrave Concise Historical Atlas of Central Asia. Palgrave Macmillan US, 2008. 56–57.
  • YÜKSEL, Musa Şamil. "Timur’un Yükselişi ve Batı’nın Diplomatik Cevabı, 1390–1405." Selçuk Üniversitesi Türkiyat Araştırmaları Dergisi. 1 (18): 231—243. 2005.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Shterenshis, Michael V. "Approach to Tamerlane: Tradition and Innovation." Central Asia and the Caucasus 2 (2000).
  • Marlowe, Christopher: Tamburlaine the Great. Ed. J. S. Cunningham. Manchester University Press, Manchester 1981.
  • Novosel'Tsev, A. P. (1973). „On the Historical Evaluation of Tamerlane”. Soviet Studies in History. 12 (3): 37—70. doi:10.2753/RSH1061-1983120337. .
  • Sykes, P. M (1915). „Tamerlane”. Journal of the Central Asian Society. 2 (1): 17—33. .
  •   Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Timūr”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 26 (11 izd.). Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze uredi

 
Tamerlan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тамерлан&oldid=27550162”