Википедија

Teodor Anđel Duka Komnin

Teodor Anđel Duka Komnin je bio vladar Epira 1215—1230. i Soluna 1224—1230. Rođen 1180/1185. godine kao sin sevastokratora Jovana Duke. Bio je prvi rođak careva Isaka II Anđela i Aleksija III Anđela, kao i polubrat osnivača Epirske despotovine Mihajla I Komnine. U početku je bio u službi Nikejskog cara Teodora Laskarisa ali je 1210. otišao u Epir kod Mihajla Komnine.

Teodor Anđel Duka Komnin
Lični podaci
Datum rođenja1180.
Datum smrti1253.
Mesto smrtiSolun,
Porodica
SupružnikMarija Petralifena
PotomstvoIrina Komnina Dukina, Ana Anđelina Komnina Dukina, Jovan Komnin Duka, Dimitrije Komnin Duka
RoditeljiJovan Duka
DinastijaDuka
PrethodnikMihajlo I Komnin Duka
NaslednikMihajlo II Komnin Duka
Epirska despotovina od 1230 do 1251

Nakon ubistva Mihajla, Teodor preuzima vlast i sklapa savez sa Srbima. Iskoristivši slabost Solunske kraljevine i Bugarske, zauzeo je Makedoniju (sa Ohridom) i Tesaliju 1216. Sledeće godine porazio je i zarobio Latinskog cara. 1221. zauzeo je Ser, a 1224. srušio Solunsku kraljevinu.

Između 1225/1227. krunisao se za cara. Nakon zauzeća Jedrena 1225. uplašen savezom Bugarskog i Latinskog cara sakuplja vojsku i 1230. napada Bugarsku. Tu biva poražen i zarobljen u bici kod Klokotnice 9. marta 1230. godine. Nakon bitke Teodorove zemlje su podeljene između Asena II (Trakija, Makedonija i Albanija), njegovog brata Manojla (Solun) i njegovog nećaka Mihajla (Epir).

Teodor je pušten iz zarobljeništva 1237. godine nakon čega pobeđuje brata Manojla i zauzima Solun koji predaje svom sinu Jovanu Komninu, ali već 1246. godine Nikejski car Jovan Vatac zauzima Solun. Teodora odvodi u Nikeju gde umire 1253. godine.

Teodor Komnin Duka (grčki: Θεοδωρος Κομνηνος Δουκας,Theodōros Komnēnos Doukas, latinizovan kao Teodor Komnin Duka, umro oko 1253.), bio je vladar Epira i Tesalije od 1215. do 1230. i Soluna i većeg dela Makedonije i zapadne Trakije od 1224. do 1230. On je takođe vladar iz senke tokom vladavine svojih sinova Jovana i Dimitrija nad Solunom 1237–1246. godine.

Teodor je bio potomak ugledne vizantijske aristokratske porodice srodne carskim dinastijama Komnina, Duka i Anđela. Ipak, ništa se ne zna o Teodorovom životu pre osvajanja Konstantinopolja i raspada Vizantijskog carstva Četvrtim krstaškim ratom 1204. godine. Posle pada Carigrada, bio je u službi kod cara Teodora I Laskarisa, osnivača Nikejskog carstva, nekoliko godina pre nego što je pozvan u Epir, gde je njegov polubrat Mihailo I Komnin Duka osnovao nezavisnu despotovinu. Kada je Mihailo I umro 1215. godine, Teodor je izbacio maloletnog i vanbračnog sina svog brata Mihaila II i preuzeo upravljanje epirskom državom. Teodor je nastavio bratovljevu politiku teritorijalnog proširenja. U savezu sa Srbijom, proširio se na Makedoniju, preteći Latinskoj kraljevini Solun. Zarobljavanje latinskog cara Petra II od Kurtenea 1217. godine, otvorilo je put postepenom pokoravanju Soluna, što je kulminiralo padom grada 1224. godine.

Kao vladar Soluna, Teodor se ubrzo proglasi za cara, osporivši pretenzije nikejskog cara Jovana III Duke Vataca na vizantijski carski presto. Godine 1225. napredovao je do predgrađa Carigrada, ali je njegov poslednji napad na sedište znatno smanjenog Latinskog carstva odložen do 1230. godine. Car Teodor je te godine okupio vojsku da opseda Carigrad, ali je potom preusmerio na Bugarsku, ambivalentnog saveznika koji je pretio njegovom severnom krilu. Car Teodor je poražen i zarobljen u bici kod Klokotnice, a narednih sedam godina, proveo je u zatočeništvu. U međuvremenu ga je nasledio brat despot Manojlo. Despot Manojlo je brzo izgubio Trakiju, veći deo Makedonije i Albaniju od bugarskog cara Jovana Asena II. Sam Solun je postao bugarski vazal, dok je u Epiru pravu vlast zauzeo despot Mihailo II, vraćajući se iz izgnanstva.

Teodor je oslobođen 1237. godine, kada se njegova ćerka Irina udala za cara Jovana Asena II i brzo je uspeo da povrati kontrolu nad Solunom, zbacivši despota Manojla. Pošto je tokom zatočeništva bio oslepljen i time diskvalifikovan od ponovnog zauzimanja prestola, postavio je svog najstarijeg sina Jovana za cara, ali je ostao de fakto namesnik države. Despot Manojlo je pokušao da povrati Solun uz podršku Nikeje, ali je postignuto sporazumno rešenje kojim je dobio Tesaliju i prepustio Solun i okolinu Teodoru i caru Jovanu. Godine 1241. car Jovan III Duka Vatac je pozvao Teodora da poseti Nikeju. Bio je dočekan i tretiran sa velikom čašću, ali je tamo bio praktično zatvoren do proleća sledeće godine, kada je car Jovan III Duka Vatac krenuo na Solun sa Teodorom u pratnji. Teodor je poslat da pregovara sa svojim sinom i ubedi ga da prihvati degradaciju u čin despota i da prizna vlast nad Nikejom. Car Jovan Anđel je umro 1244. godine, a nasledio ga je Teodorov mlađi sin Dimitrije. Car Jovan III Duka Vatac je 1246. godine, zbacio nepopularnog Dimitrija i pripojio Solun. Teodor je uticao na svog sinovca despota Mihaila II da krene u napad na Solun 1251. godine, ali je 1252. godine, car Jovan III Duka Vatac krenuo u pohod protiv njih i primorao despota Mihaila II na miri. Teodor je bio zarobljen i poslat u izgnanstvo u Nikeju, gde je umro oko 1253. godine.

Mladost i karijera uredi

Rođen između 1180. i 1185. godine, Teodor je bio sin sevastokratora Jovana Duke i Zoje Duka.[1] Njegovi baba i deda po ocu bili su Konstantin Anđel i princeza Teodora, ćerka vizantijskog cara Aleksija I Komnina (1081–1118). Teodorov stric, Andronik, bio je otac careva Isaka II Anđela (1185–1195, 1203–1204) i Aleksija III Anđela (1195–1203), koji su bili Teodorovi bliski rođaci.[2] Kao i kod većine članova njegove porodice, više je voleo da koristi prezime „Duka“ ili „Komnin Duka“ (Κομνηνος ο Δουκας); savremenici su ga na različite načine nazivali „Duka“, „Komnin“, ili čak „Veliki Komnin“ (μεγας Κομνηνος), naziv koji se češće koristi među vladajućom porodicom Trapezuntskog carstva.[3][4] Teodor je očigledno više voleo da bude povezan sa uspešnijim dinastijama Duka i Komnina, nego sa katastrofalnom vladavinom Anđela; zaista, jedini srednjovekovni pisci koji su ga nazvali „Anđel“ bili su kasniji, neprijateljski raspoloženi pro-paleološki istoričari Nićifor Grigora i Teodor Skutariot, dok ga Georgije Akropolit naziva „Komninom“ do njegovog poraza kod Klokotnice 1230. i „Anđelom“ posle.[3][5][6]

Teodorov rani život je nejasan.[7] Nakon što su krstaši Četvrtog krstaškog rata zauzeli Konstantinopolj 1204. godine, krenuo je za Teodorom Laskarisom u Malu Aziju, gde je Laskaris osnovao Nikejsko carstvo. Teodorova služba pod Laskarisom je relativno nepoznata osim kratke reference u pismu mitropolita Krfa Jorgosa Bardanesa, jednog od Teodorovih apologeta. Bardanes piše da je Teodor „preuzeo mnoge opasnosti za sebe i oteo mnoge tvrđave od neprijatelja i potčinio ih Laskarisovoj vlasti“, istakao se svojom hrabrošću i primio mnoge nagrade od nikejskog vladara.[8] Neki savremeni naučnici, kao što su Karl Hopf i Antoan Bon, identifikovali su izvesnog Teodora, koji se pojavljuje kao „gospodar Argosa“ i koji je bio naslednik Lava Zgura u vođenju otpora protiv krstaša na severozapadnom Peloponezu nakon Zgurove smrti 1208, sa Teodorom Komninom Dukom. Rejmond Džozef Lonerc je doveo u pitanje ovo gledište, koji tvrdi da ne postoje dokazi za takvu pretpostavku, i da je, obrnuto, dobro utvrđeno da je Teodor u to vreme bio u Nikejskoj službi.[9][10]

Oko 1210. godine, Teodora je pozvao njegov polubrat Mihailo I Komnin Duka u Epir, gde je Mihailo osnovao nezavisnu grčku kneževinu.[1] Mihailo I je želeo Teodorovu pomoć, jer je njegov jedini sin, budući Mihailo II Komnin Duka, bio maloletan i vanbračan, dok se smatralo da ostala Maihailova polubraća nemaju sposobnost vladanja. Laskaris je dozvolio Teodoru da ode, ali ga je obavezao zakletvom na vernost sebi i svojim naslednicima.[11] Pre odlaska u Epir, Teodor se oženio Marijom Petralifenom, sa kojom je imao četvoro dece.[12]

Vladar Epira uredi

 
Proširenje epirske države za vreme vladavine Mihaila I i Teodora Komnina Duke

Od 1210. godine, Mihailo I Komnin Duka se bavio teritorijalnim proširenjem, uglavnom na račun latinskog Solunskog kraljevstva na svom istoku; nakon početnih preokreta, veliki deo Tesalije je osvojen. Do 1214. godine, Drač i Krf su takođe vraćeni od Latina.[13][14] Tradicionalno gledište istoričara je da su ovi događaji označili odricanje Mihaila I od vernosti na koju se zakleo Latinskom carstvu, ali istoričar Filip Van Triht tvrdi da su i Mihailo I i kasnije Teodor ostali, barem u teoriji, vazali Latinskog carstva do 1217.[15] Mihaila I je ubio sluga krajem 1214. ili 1215. godine.[16][17] Pošto je Mihailo II bio vanbračan i premlad, Teodor nije imao problema da dečaka os potavi strani. Prema hagiografiji svete Teodore od Arte, dečak i njegova majka proveli su vreme Teodorove vladavine u progonstvu na Peloponezu.[18]

Odnosi sa Srbijom i Nikejom uredi

Teodor je bio sposoban i izuzetno ambiciozan. Bez obzira na svoju zakletvu Laskarisu, on je težio ne samo da proširi svoju državu na račun Soluna, već da na kraju povrati Carigrad i oživi Vizantijsko carstvo sa sobom kao vladarom.[19] Da bi obezbedio svoj severni bok, Teodor se udružio sa Srbijom i albanskim rodovima. Kneževina Arbanon je već došla u političku orbitu Epira pod Mihailom I, a bliže veze su se razvile kada je njen vladar knez Dimitrije umro 1215. godine, ostavljajući svoju kneževinu svojoj udovici, koja se odmah sledeće godine ponovo udala za grčkog magnata Grigorija Kamona.[20] Protiv Srba, Teodor je odustao od pokušaja Mihaila I da nastavi sa ekspanzijom prema severu u Zetu,[21] i umesto toga nastavio je da sklapa savez sa srpskim velikim županom Stefanom Nemanjićem (1196–1228) koji je bio usmeren na držanje Bugara pod kontrolom. Veze između Epira i Srbije učvršćene su ženidbom Teodorovog brata Manojla Komnina Duke za jednu od sestara velikog župana Stefana 1216.[22] Veliki župan Stefan je tada pokušao da oženi jednog od svojih sinova — po svoj prilici svog najstarijeg sina i naslednika Stefana Radoslava — za drugu ćerku Mihaila I Teodoru. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan je odbio da odobri brak zbog krvnog srodstva — Teodora je bila rođaka majke Stefana Radoslava, Evdokije Anđel, ćerke cara Aleksija III Anđela. Godine 1217. Stefan je pokušao da zaobiđe ovo tako što je sebe predložio kao mladoženju Teodorinoj polusestri Mariji, ali je Homatijan takođe stavio zabranu na ovaj predlog iz sličnih razloga.[22] Najzad, Stefan Radoslav se oženio Teodorovom prvorođenom kćerkom Anom u zimu 1219/20.[23]

 
Pečat cara Petra od Kurtenea

Svojim tako ojačanim položajem, Teodor je proširio svoju teritoriju na severnu Makedoniju, iako je moguće da je bar deo ove oblasti već zauzeo Mihailo I posle smrti lokalnog bugarskog vladara Streza 1214. Nejasno je u kojoj meri Teodorovo širenje uključivalo je direktan sukob sa bugarskim carem Borilom (1207–1218), ali je do 1217. držao Ohrid, Prilep i veći deo ravnice Pelagonije, barem do Strezove stare prestonice u Proseku, a verovatno i dalje, približavajući se reci Strimon.[24] Kako je primetio grčki istoričar Konstantin Varzos, zauzimanje Ohrida, sedišta istoimene arhiepiskopije, bilo je posebno važno za položaj Epirske države i Teodorove težnje. Teodor je sponzorisao izbor istaknutog kanoniste Homatijana na arhiepiskopski presto 1217. godine, a Homatijan će uzvratiti tu podršku svojim upornim zalaganjem za Epirske pretenzije na vizantijsko carsko nasleđe u odnosu na rivalske zahteve Nikeje.[25]

Posle Četvrtog krstaškog rata, pravoslavno sveštenstvo u dve glavne grčke države, Epiru i Nikeji, praktično se razdvojilo. Godine 1208. Nikejci su sazvali sinod i izabrali Mihaila Autorijata za naslednika upražnjene stolice carigradskog patrijarha. Izbori su bili nekanonski i samim tim sumnjivog legitimiteta. To je zauzvrat značilo da je Laskarisova carska titula takođe bila otvorena za osporavanje, pošto ga je krunisao isti patrijarh Mihailo Autorijat.[26] Već pod Mihailom I, pojavila su se dva pomesna episkopska sabora u Epirskim oblastima koji su vršili upravu Crkvom, u velikoj meri nezavisno od Patrijarha, jedan u Naupaktu pod mitropolitom Jovanom Apokavkom i jedan u Ohridu pod episkopom Homatijanom. Ambiciozniji Homatijan je ubrzo postao istaknuti „zapadni“ episkop, i nastojao je da ojača de fakto epirsku autonomiju u crkvenim poslovima, uključujući i postavljanje episkopa za lokalna sedišta bez Patrijarhovog mešanja. Ova politika, koja je bila u skladu sa Teodorovim sopstvenim ambicijama nezavisnosti i rivalstva prema Nikeji, dovela je dve grane Grčke crkve do otvorene svađe, pošto je patrijarh iz Nikeje Manojlo I Saranten počeo da postavlja svoje episkope u Epiru, koje su Epirci odbili da prihvate.[27] Uprkos svojim bliskim vezama sa Epirom, veliki župan Stefan Nemanjić je iskoristio rivalstvo Epira i Nikeje u svoju korist da obezbedi autokefalnost Srpske crkve, koja je tradicionalno bila pod jurisdikcijom ohridskog arhiepiskopa. Odbacujući Homatijanove žestoke prigovore, veliki župan Stefan je uspeo da svog brata Rastka, u monaštvu Savu, posveti patrijarh Manojlo I Saranten za autokefalnog arhiepiskopa Srbije 1219. godine.[28][29] Teodor se starao da svađe crkvenjaka ne utiču na njegove srdačne odnose sa srpskim vladarom.[30]

Teodorov prodor u Makedoniju uznemirio je još jednog lokalnog moćnika, Aleksija Slava, vladara Melnika. Zakleti Borilov neprijatelj, Aleksija je napustio njegov nekadašnji saveznik, latinski car Henrik Flandrijski (1205–1216), koji se 1213. godine, udružio sa Bugarskom. Suočen sa mogućim napadom od strane Teodora, Aleksije je sada više voleo da napravi zajednički cilj sa njim i oženio se nećakom Teodorove žene.[31][32]

Zarobljavanje cara Petra II Kurtenea uredi

Epirski uspesi u Makedoniji zabrinuli su Latine, jer su otvorili put novom napadu na Solun. Solunsko kraljevstvo je bilo znatno oslabljeno nakon smrti svog osnivača, Bonifacija od Monferata, 1207. godine, od tada je njome vladalo namesništvo njegovog maloletnog sina Dimitrija (1207–1224). Prekinuvši pohod protiv Nikejaca u Maloj Aziji, car Henrik Flandrijski je požurio u Solun. Stupio je u kontakt sa carem Borilom i spremao se da krene u pohod na Teodora kada je iznenada umro 11. juna 1216, verovatno od malarije, iako se takođe nagoveštava trovanje od strane njegove druge žene carice Marije Bugarske. Smrt ratobornog cara Henrika, praćena smrću pape Inoćentija III, pokretača Četvrtog krstaškog rata, mesec dana kasnije, bila je velika sreća za Teodora jer je uklonila dva njegova najeminentnija i najsposobnija protivnika.[33]

Baroni Latinskog carstva su tada izabrali Petra II od Kurtenea, rođaka francuskog kralja Filipa II Avgusta, za novog latinskog cara. Primivši vest o svom izboru, Petar II je okupio malu vojsku od 160 vitezova i 5500 pešaka i konja i krenuo iz Francuske. Nakon što ga je papa Honorije III krunisao u Rimu, otplovio je iz Brindizija u aprilu 1217. godine.[21][34] Car Petar II se iskrcao u Draču, koji je obećao da će osvojiti i vratiti Veneciji, dok je njegova supruga carica Jolanda Flandrijska otplovila dalje za Carigrad. Kao iu normanskoj invaziji kralja Vilijama II od Sicilije (1166–1189) 1185. godine, car Petar II je nameravao (nakon što je zauzeo Drač) da prati drevnu Via Egnatia do Soluna, otrgnuvši Albaniju i Makedoniju od epirske kontrole u ​​tom procesu.[35][36]

Opšteprihvaćena verzija događaja je da je Drač uspešno odoleo, a kako su se njegove žrtve povećavale, car Petar II je bio primoran da prekine opsadu i počne svoj pohod prema Solunu. Marš se pokazao teškim, kako zbog surovog terena, tako i zbog otvorenog neprijateljstva lokalnog stanovništva — zapadni izvori (Anales Ceccanenses, Ričard od San Germana, Filipe Mouskes i nastavljač Roberta od Oksera) takođe naglašavaju lojalnost lokalnog albanskog stanovništva Teodoru.[37] Posle nekoliko dana Teodor se sa svojom vojskom suprotstavio caru Petru II. Teodor je zatražio pregovore sa papskim legatom Đovanijem Kolonom, koga je uveravao u njegovu dobru volju i podršku. Zapadni izvori tvrde da je Teodor ponudio da prizna primat Katoličke crkve i suverenitet Latinskog carstva — kao i da podrži cara Petra II u njegovom planiranom učešću u Petom krstaškom ratu[38] — i ponudio Latinima hranu i vodiče kroz planine. Caru Petru II je bilo drago što je primio ovu neočekivanu pomoć i sporazum između njih dvojice je sklopljen. Čim su Latini spustili stražu, Teodor ih je napao. Car Petar II Kurtene, Kolona, latinski biskup Salone, grof Vilijam I od Sansira i mnogi latinski plemići su bili zarobljeni, dok se Petrova vojska raspršila u male lutajuće grupe koje su pokušavale da prežive.[39] Akropoliti, hroničar Jefrem i neki zapadni izvori, s druge strane, tvrde da je Drač osvojen, a prate ih neki savremeni naučnici, uključujući Grka I. D. Romana i Francuza Alena Duselijea. Prema ovom mišljenju, Teodor je ponudio da prizna Petrovu vlast nakon pada grada, samo da bi ga izdajnički napao u zasedi i pobedio. Kao što primećuje istoričar Džon Van Antverpen Fajn, „nije važno koja je verzija tačna“; ishod je bio isti, a ako se izgubi, Drač je brzo ponovo zauzet nakon Petrovog zarobljavanja.[24][40]

Prema Filipu Van Trihtu, Teodorovi postupci bili su motivisani sa nekoliko faktora, koji su ga naveli da smatra cara Petra II pretnjom za sebe i svoju kneževinu. Petrov pokušaj da vrati Drač Veneciji, čak i ako je u ovom trenutku propao, slutio je loše za budućnost. Petrovo priznanje prava Dimitrijevog polubrata markiza Vilijama VI od Monferata nad Solunom otvorilo je put markizu Vilijamu VI da preuzme vlast u Solunu, a Teodor nije želeo da vidi kako Solun — čiji su vladari i dalje tvrdili da im pripada vlast nad Epirom — ojačao, posebno imajući u vidu prisustvo njegovog prognanog sinovca Mihaila II na dvoru latinske kneževine Aheje. U isto vreme, Teodor i njegov dvor negodovali su zbog povećanog papskog mešanja u grčka pitanja, posebno posle misije kardinala Pelagija, prethodnog papskog legata u Carigradu, čiji su postupci dodatno produbili jaz između Grka i Latina.[41]

Ratovi sa Latinima i zauzimanje Soluna uredi

Kakav god da je bio pravi tok događaja, Teodorova neočekivana pobeda odjeknula je u celom grčkom svetu i uveliko je poboljšala njegov položaj; čak je i obično neprijateljski raspoloženi Akropolit bio prinuđen da prizna u svojoj istoriji da je ovaj podvig bio „od velike pomoći Rimljanima“.[42] Nasuprot tome, to je uznemirilo papu Honorija III, koji je poslao pisma latinskim prinčevima Grčke, kao i duždu Venecije i zetu cara Petra II od Kurtenea, ugarskom kralju Andriji II (1205–1235), pozivajući ih da se angažuju i obezbede oslobađanje cara Petra II i Kolone. Čak je pisao kralju Andriji II i francuskim episkopima da pozovu na krstaški rat protiv Teodora, čime je i Teodoru pretio u pismu. Sa prvim kontingentima za krstaški rat koji su se okupili u Ankoni krajem 1217, i Mlečanima željnim da izvuku profit iz krstaškog rata da povrate Drač, pritisak je urodio plodom: marta 1218. Kolona je oslobođen, a Teodor se izvinio i uverio u lojalnost papi. Papa Honorije III je tada promenio svoju politiku do te mere da je zabranio duždu Venecije da i najmanje povredi Teodora, nadajući se da će time obezbediti oslobađanje još zatvorenika. Iako su neki od nižih barona oslobođeni, car Petar II i mnogi od najviših lordova ostali su u zatočeništvu do svoje smrti. Nije poznato kada je car Petar II od Kurtenea umro, ali je to verovatno bilo pre septembra 1219. godine.[43][44]

Zarobljavanje cara Petra II Kurtenea ostavilo je obe velike latinske države u severnoj Grčkoj, Solun i Konstantinopolj, u rukama žena namesnica. Pre nego što je stigla u Carigrad, gde je rodila Petrovog posthumnog sina, Balduina II (1228–1261), carica Jolanda se zaustavila na Peloponezu. Tamo je brzo počela da ceni bogatstvo i snagu Kneževine Aheje i dogovorila je udaju svoje ćerke Agneze za naslednika kneževine, Žofrija II od Vilarduena (1229—1246). Politički pronicljiva vladarka, carica Jolanda je takođe obezbedila svoju istočnu granicu tako što je svoju ćerku Mariju od Kurtenea udala za cara Teodora I Laskarisa, koji je upravo postao udovac po drugi put.[45]

Pre nego što je izveo poslednji udarac protiv Soluna, Teodor se takođe pobrinuo da obezbedi svoj južni bok, tako što je svog brata Konstantina Komnina Duku imenovao za guvernera Etolije i Akarnanije. Energičan guverner, Konstantin ne samo da je efikasno zaštitio Epirce od pretnje Atinskog vojvodstva, već je ubrzo povratio i Neopatru i Lamiju.[46] Sam Teodor je skrenuo pažnju na čišćenje Tesalije od bilo kakvog preostalog latinskog prisustva, što je kulminiralo predajom velikog Platamonskog zamka 1218. Tokom narednih nekoliko godina, Teodor je, jednu po jednu, zauzeo tvrđave oko samog Soluna. Platamon je kontrolisao ulaz u Termaički zaliv, a predajom Sera krajem 1221. godine, Teodor je presekao i kopnenu vezu između Konstantinopolja i Soluna. Solun je time ostavljen, po rečima Džona Fajna, „manje-više ostrvo usred Teodorovih poseda“.[47][48]

Pošto je pad Soluna izgledao neminovan, papa Honorije III je ekskomunicirao Teodora, naredio embargo na konje, trupe i zalihe iz jadranskih luka i poslao pisma u Carigrad tražeći pomoć za kralja Dimitrija. Sam kralj Dimitrije je otišao u Italiju da traži pomoć, a primio ga je papa u Rimu marta 1222. i ubrzo potom car Fridrih II (1220–1250). Protiv Teodora je proglašen krstaški rat, a trupe su počele da se okupljaju u Italiji.[49] U međuvremenu, Latinsko carstvo, sada pod carem Robertom od Kurtenea (221–1228), ponovo je bilo upleteno u rat sa Nikejom jer je podržavalo braću cara Teodora I protiv novog nikejskog cara Jovana III Duke Vataca (1222–1254).[30] Prvi odredi sabranog krstaškog pohoda, pod komandom grofa Oberta II od Bijandratea, stigli su u Solun u leto 1222. i pridružili se de fakto namesniku, Giju Palavičiniju. Teodor je sada ubrzao svoj napad protiv Soluna. Posle preliminarnih operacija krajem 1222. godine, početkom 1223. godine on je opseo grad.[50] Papa Honorije III ga je ponovo ekskomunicirao i udvostručio svoje napore da promoviše krstaški rat, koji je u međuvremenu stao. Na papin nagovor, Venecija i car Fridrih II obećali su pomoć. Car Robert od Kurtenea takođe je obećao da će pomoći, dok je papa Honorije III pozvao latinske prinčeve južne Grčke da se pridruže u borbi protiv Teodora Anđela od Epira. Krstaški rat se konačno okupio u Brindiziju u martu 1224. godine, U svojim uputstvima svom legatu, papa Honorije III, međutim, nije isključio mogućnost da Teodora privole na pomirenja sa krstašima.[51] Veran svojoj reči, u aprilu 1224. godine, car Robert Kurtene poslao je vojsku da opsedne Ser. Tokom opsade, latinski generali su saznali za katastrofalan poraz glavne latinske vojske od strane cara Jovana III Duke Vataca u bici kod Poimanenona. Podigli su opsadu i požurili nazad u Carigrad, da bi ih Teodorovi ljudi presreli; većina latinske vojske je ubijena ili zarobljena.[52]

Ova dvostruka nesreća uništila je papine planove za krstaški rat, jer je on predvideo da se spusti u Teodorovu pozadinu dok je bio angažovan sa Robertovom vojskom. U isto vreme se razboleo potencijalni vođa krstaškog rata markiz Vilijam VI od Monferata. U novembru, papa je bio prinuđen da odloži polazak krstaškog pohoda za sledeće proleće.[52] Sa vestima o latinskim porazima i odlaganju krstaškog rata, iscrpljeni branioci Soluna predali su grad Teodoru negde u decembru 1224. godine.[53][54] Krstaši da bi ga oslobodili otplovili su u martu 1225. godine, i pristao u Tesaliji kod Halmirosa. Ubrzo je krstaška vojska bila desetkovana dizenterijom, navodno zato što su Grci zatrovali lokalni vodovod. Sam markiz Vilijam VI od Monferata joj je podlegao, a ostaci vojske su napustili Grčku. Kralj Dimitrije od Monferata se i dalje nadao da će povratiti svoje kraljevstvo uz pomoć cara Fridriha II, ali je umro 1227. godine. [55][56]

Car Soluna uredi

 
Biljonski trahijski novac Teodora kao cara Soluna.

Zauzimanje Soluna, tradicionalno drugog grada Vizantijskog carstva posle Konstantinopolja, bilo je veliki udar protiv Latina i uveliko je ojačalo Teodorov ugled, toliko da je on sebe sada smatrao superiornijim od cara Jovana III Duke Vataca, i otvoreno je tražio vizantijsku carsku titulu, počeo je da nosi purpurne čizme rezervisane za cara.[57][58] Zaista, jedan od njegovih glavnih pristalica, ugledni mitropolit Naupakta, Jovan Apokavk, u pismu patrijarhu 1222. godine, izjavio je da Epirci već smatraju Teodora svojim „Bogom poslanim namesnikom i carem“, a kasnije je pisao Teodorovoj ženi, u pismu navodi da bi želeo da pomogne u njihovom carskom krunisanju u Solunu.[59]

Kontroverza oko krunisanja sa Nikejom uredi

Po vizantijskom običaju, krunisanje cara je moglo da se obavi samo u Carigradu i da ga izvrši Patrijarh; ipak je Konstantinopolj još uvek bio u latinskim rukama, a patrijarh (sada German II, 1223–1240) boravio je u Nikeji. Teodor se tako obratio solunskom mitropolitu Konstantinu Mesopotamiku, kojeg je upravo vratio na njegov položaj pošto je uklonio latinskog prelata. Međutim, Mitropolit Mesopotamit je priznao patrijarha u Nikeji kao legitimnog i odlučno je odbijao da izvrši obred, uprkos pritisku Teodora, njegovog brata Konstantina i mitropolita Jovana Apokavka. Umesto da se pokori, više je voleo da se vrati u progonstvo.[58][60] Kao odgovor, Teodor je u martu 1225. sazvao sabor episkopa svojih domena u Arti, kojim je predsedavao mitropolit Apokavk. Sabor je usvojio deklaraciju koju je sastavio Apokavk, u kojoj se veličaju Teodorova dostignuća protiv Latina i Bugara, njegovo oslobođenje grčkih zemalja, iseljavanje katoličkih sveštenika i vraćanje pravoslavnih episkopa i njegovo carsko poreklo, i izjavljuje da sabor priznaje samo njega kao cara. Naoružan ovom izjavom, Teodor je naredio krunisanje koje će obaviti njemu odani ohridskog arhiepiskop Dimitrije Homatijan.[58][61]

Iako se čini da je Teodor preuzeo carsku titulu skoro odmah nakon zauzimanja Soluna, datum njegovog pravog krunisanja nije poznat.[62] Francuski naučnik Lucien Stiernon ga stavlja u period između juna 1227. i aprila 1228. godine,[63] ali grčki Apostolos D. Karpozilos to odbacuje, obrazlažući da Teodor nije imao očiglednog razloga da tako dugo odlaže svoje krunisanje, i sugeriše da je krunisan 1225. godine, odmah posle sabora u Arti.[64] Eleni Bees-Seferli, s druge strane, na osnovu Apokavkovih pisama, predlaže datum između 3. aprila i avgusta 1227,[65] dok je Alkmini Stavridu-Zafraka suzio datum na 29. maj 1227.[66]

Kao što je i priličilo vizantijskom caru, Teodor je počeo da uspostavlja dvor u svojoj novoj prestonici i podelio uobičajene dvorske titule svojim rođacima i sledbenicima. Ne zna se mnogo o ljudima koji su činili Teodorov režim; većina dostupnih informacija potiče iz arhiepiskopa Homatijana. Teodorova braća Manojlo i Konstantin su dobili despotske titule, dugogodišnji saradnik Jovan Plitos je postao panipersevast i mesazon (glavni ministar), a za guvernere su postavljeni brojni potomci starih vizantijskih aristokratskih porodica, koji su potražili utočište u Epiru, pored pripadnika lokalne aristokratije. Korišćena je titula duks, ali za razliku od ranijih vremena to su uglavnom bili civilni guverneri sa malo vojnih ovlašćenja. Car Teodor je dodeljivao titule sa takvom velikodušnošću da su ranije ekskluzivne titule kao što su sevast ili megalodoksotatos bile obezvređene i da su ih držali gradski uglednici. Njegovi nikejski rivali, posebno Akropolit, ismevali su ga zbog slučajnog načina na koji su titule korišćene i dodeljivane, ignorišući stare carigradske običaje, kao da je „Bugarin ili bolje rečeno varvarin“.[67] Da bi obezbedio svoju novu prestonicu, car Teodor je uspostavio stražu „Cakonesa“ pod kastrofilaksom.[68]

 
Car Jovan III Duka Vatac, car Nikeje, iz rukopisa Izvoda istorije Jovana Zonare iz 15. veka.

Car Jovan III Duka Vatac je u početku reagovao na Teodorovo proglašenje za cara nudeći mu da ga prizna kao neku vrstu namesnika u svojim zemljama, ali je car Teodor to odbio i javno preuzeo punu titulu vizantijskih careva, kao „bazileusa i autokratora Rimljana“.[69] Teodorovim krunisanjem produbljen je jaz između zapadnih Grka i Nikeje, koji je još jednom došao do izražaja u crkvenoj sferi. Nikejci su u početku pokušavali da ograniče krivicu na arhiepiskopa Homatijana: iako je pisao s poštovanjem prema samom caru Teodoru, patrijarh German II je izrazio ogorčenje zbog preduzetnosti arhiepiskopa Homatijana da uzurpira patrijarhalnu privilegiju krunisanja za cara, dok je arhiepiskop Homatijan tvrdio da je, kao naslednik drevne stolice Justinijane Prime, bio je nezavisni prelat i imao je ovlašćenje da to čini.[58][70]

Sinod epirskih episkopa u Arti je 1227. godine, pokušao da pronađe kompromis, priznajući celokupnu vlast patrijarha u Nikeji, ali je zahtevao administrativnu autonomiju, odnosno pravo cara Teodora da postavlja episkope u svoje oblasti. Patrijarhu su dali tri meseca da odgovori i predložili da, ako ne posluša njihove predloge, možda budu primorani da priznaju papinu supremaciju. Patrijarh German II je odgovorio tako što je patrijaršijski sinod osudio Teodorovo preuzimanje carske titule. Sukob je eskalirao kada je patrijarh German II imenovao svog kandidata na upražnjenu stolicu u Draču. Car Teodor je proterao episkopa, a epirski sinod je umesto toga izabrao za episkopa prijatelja arhiepiskopa Homatijana, Konstantina Kavasilu. Patrijarh German II je sada direktno napao cara Teodora. Kao odgovor, Đorđe Bardan je napisao pismo patrijarhu Germanu II, u kojem je insistirao na epirskoj crkvenoj autonomiji i osporio samu zakonitost Germanovih zahteva na patrijaršijski čin. Rezultat je bio potpuni raskol između nikejske i epirske crkve koji je trajao do 1232/33. godine.[71][72]

Proširenje u Trakiju uredi

Nakon Teodorovog krunisanja, petorica vladara su polagala pravo na carsku titulu i borila se za kontrolu nad Konstantinopoljem: trapezuntski car, Andronik I Gid, solunski car Teodor Anđel, latinski car, Robert Kurtene, car Jovan III Duka Vatac od Nikeje i mladi, ali ambiciozni car Jovan Asen II (1218– 1241) od Bugarske. Latinsko carstvo je bilo senka svoje nekadašnje snage: posle Poimanenona, Latini su izgubili većinu svojih teritorija u Aziji, dok je u Evropi ono ubrzo svedeno na okolinu samog Konstantinopolja.[73][74] Već 1224, ili bar 1225. godine, car Teodor je zauzeo Halkidiki sa Svetom Gorom,[73] a u proleće 1225. je napredovao kroz istočnu Makedoniju i zapadnu Trakiju, zauzevši Hristopolj, Ksanti, Gracijanopolj, Mosinopolj i Didimotiku.[75] U pokušaju da ga preduhitre i blokiraju njegovo napredovanje ka Carigradu, Nikejci su se odazvali pozivu stanovnika Hadrijanopolja i preuzeli grad od Latina. Car Teodor je međutim prešao reku Evros i blokirao grad, sve dok nije pristao da se preda. Nikejskoj vojsci, pod vođstvom protostratora Jovana Isesa i Jovana Kamica, bilo je dozvoljeno da se neometano povuče u Aziju sa brodovima koje je obezbedio car Teodor.[73][76]

Zauzimanje Hadrijanopolja otvorilo je Teodoru put za Carigrad. Da bi obezbedio svoj severni bok, zaključio je savez sa carem Jovanom Asenom II, zapečaćen (drugim) brakom njegovog brata despota Manojla sa Marijom, vanbračnom ćerkom cara Jovana II Asena.[77][78] U isto vreme, Latini su se okrenuli Nikeji i zaključili mirovni ugovor u zamenu za dalje teritorijalne ustupke. I ovaj pakt je zapečaćen brakom ćerke cara Teodora I Laskarisa, Evdokije sa latinskim baronom Anso de Kajeom.[78] Istog leta 1225. car Teodor je poveo svoju vojsku u okolinu Carigrada, stigavši do gradova Bizije i Vrisisa. Anseu de Kajo, koji je predvodio latinsku vojsku, bio je teško ranjen u sukobima, ali sam Konstantinopolj nije napadnut. Ne samo da je car Teodor bio nespreman za opsadu moćnih Teodosijevih zidina, već su ga vesti o iskrcavanju markiza Vilijama VI od Montferata u Tesaliji primorale da prekine operacije i vrati se na zapad.[79]

Iz nepoznatih razloga, Teodor nije obnovio napad na Carigrad 1226. godine, ili godinama nakon toga.[80] Umesto toga, izgleda da se bavio domaćim poslovima, kao i staranjem da poboljša odnose sa carem Fridrihom II tokom njegovog zaustavljanja na Krfu i Kefaloniji da bi predvodio Šesti krstaški rat 1228. godine. Godine 1229. čak je poslao četu Grčkih trupa da služe pod carem Fridrihom II u Italiji. U isto vreme, car Teodor je prekinuo odnosa sa Venecijom, nakon što je njegov guverner na Krfu zaplenio tovar jednog venecijanskog broda koji se nasukao usled brodoloma. Car Teodor je 19. avgusta 1228. gdoine, izdao edikt kojim je mletačkim trgovcima zabranio da se bave trgovinom u njegovom carstvu.[81] U januaru iste godine, car Robert Kurtene umire, ostavljajući presto Latinskog carstva svom jedanaestogodišnjem bratu caru Balduinu II. Sa namesništvom koje je preuzelo upravljanje državom, Latinsko carstvo je bilo dodatno oslabljeno. U ovom trenutku, car Jovan Asen II je ponudio savez Latinskom carstvu. Car Balduin II će se oženiti njegovom ćerkom Helenom, dok će car Jovan II Asen preuzeti namesništvo i pomoći mu da odbije Teodorove napade. Latinski baroni su na ponudu gledali sa nepoverenjem, jer bi caru Jovanu II Asenu pružila svaku priliku da sam preuzme Carigrad; umesto toga, započeli su pregovore i na kraju izabrali 80-godišnjeg, ali energičnog Jovana od Brijena (1229–1237) za namesnika.[82][83] Iako bugarska ponuda nije uspela, poslužila je za otvaranje razdora između cara Teodora i njegovog nominalnog saveznika. U potezu koji je bio jasno usmeren protiv cara Jovana Asena II, car Teodor je u septembru 1228. godine, pristao na jednogodišnje primirje sa namesnikom Latinskog carstva, Narjotom od Tusija, pri čemu je granica između dva carstva išla duž linije od Ainosa do Vrisisa.[84][85]

Klokotnica i bugarsko zatočeništvo uredi

Konačno, krajem 1229, car Teodor je počeo da okuplja svoje snage u Solunu — uključujući i kontingent trupa koje je poslao car Fridrih II — za projektovani konačni napad na Konstantinopolj. Dok su njegove trupe marširale na istok u proleće 1230. godine, on je neočekivano okrenuo svoju vojsku na sever i pratio dolinu Evrosa u Bugarsku. Raspravlja se o Teodorovim motivima za ovu iznenadnu promenu. Savremeni i kasniji istoričari poput Akropolita osudili su ovo kao znak Teodorove dvoličnosti i izdaje. Verovatnija sugestija je da je car Teodor, do sada neporažen u bici, želeo da obuzda bugarsku moć i izbegne mogućnost da mu Bugari udare u pozadinu dok je bio angažovan u opsadi Carigrada.[86][87] Iako iznenađen, car Jovan Asen II je brzo reagovao. Navodno prikačivši tekst prekinutog ugovora na jedno od svojih koplja kao zastavu, on je okupio svoje trupe i sreo cara Teodora u bici u aprilu 1230. godine. Bitka kod Klokotnice koja je usledila bila je pobeda za bugarskog vladara, koji je odveo cara Teodora i mnoge njegove oficire u zarobljeništvo.[87][88]

 
Savremena predstava bugarskog cara Jovana Asena II.

Nakon Klokotnice, Bugarska se pojavila kao najmoćnija sila na Balkanu. Lišeno svog energičnog vladara, Teodorovo carstvo je propalo: za nekoliko meseci Trakija, veći deo Makedonije i Albanija pali su pod bugarsku vlast. Kako se car Jovan Asen II hvalio u natpisu u crkvi Svetih četrdeset mučenika u svojoj prestonici Tarnovu, on je „zauzeo svu zemlju od Hadrijanopolja do Drača, podjednako grčku, srpsku i albansku“, iako je sam Drač očigledno ostao u grčkim rukama. Priključeno je i latinsko vojvodstvo Filipopolj, a kneževina Aleksija Slovena na Rodopima je u tom procesu ugašena, pri čemu je Aleksije proveo ostatak života na Asenovom dvoru.[87][89]

Teodorov brat despot Manojlo, koji je uspeo da pobegne iz Klokotnice, sada je preuzeo presto u Solunu. Njegov posed sveden je na okolinu grada i centralne teritorije njegove porodice u Epiru i Tesaliji, kao i na Drač i Krf, dok je njegov brat despot Konstantin u Etoliji i Akarnaniji priznao njegovu vlast. Kao zet cara Jovana Asena II, despotu Manojlu je bilo dozvoljeno da zadrži unutrašnju autonomiju, ali je u svim namerama i ciljevima bio vazal bugarskog cara.[90][91] Otprilike u isto vreme, vanbračni sin Mihaila I, Mihailo II vratio se iz izgnanstva i brzo uspeo, očigledno uz podršku lokalnog stanovništva, da preuzme kontrolu nad Epirom. Despot Manojlo je bio primoran da prizna svršeni čin pod izgovorom da je Mihailo II priznao njegovu vlast, zbog toga mu je despot Manojlo dodelio titulu despota. U stvarnosti, despot Mihailo II je bio potpuno nezavisan i vrlo brzo je prestao da priznaje Manojlovu vlast; do 1236. godine, zauzeo je Krf.[92] Da bi sačuvao slobodu manevrisanja i suprotstavio se Asenovim pokušajima da Epirsku crkvu potčini Bugarskoj crkvi u Trnovu, Despot Manojlo se okrenuo nekadašnjim rivalima svog brata u Nikeji i okončao crkveni raskol priznavanjem legitimiteta i superiornosti Nikeje. - odnosno patrijarha.[93][94]

Sam Teodor je ostao sedam godina u zatočeništvu u Tarnovu.[95] U početku su ga tretirali časno, ali je u nekom trenutku tokom zatočeništva optužen za zaveru protiv cara Jovana Asena II i zbog toga je oslepljen.[96] Ovo je bila uobičajena vizantijska kazna za izdaju i sredstvo za onemogućavanje potencijalnih političkih rivala sa strane.[97] Prema savremenom pismu napisanom na hebrejskom, car Jovan II Asen je u početku naredio dvojici Jevreja da izvrše to delo, jer je Teodor progonio Jevreje na svojoj teritoriji i konfiskovao njihovo bogatstvo da bi finansirao svoje kampanje. Teodor je molio da ga poštede, a oni su odbili da izvrše oslepljivanje, nakon čega ih je razbesneli car bacio sa litice.[98] Konačno, 1237. godine Teodor je pušten kada se car Jovan II Asen, od nedavno udovac, zaljubio u Teodorovu jedinu neudatu ćerku, Irenu. Odmah po venčanju, Teodor je pušten i dozvoljeno mu je da ode iz Trnova kuda je želeo.[95][99]

Povratak u Solun i poslednje godine uredi

Oporavak Soluna uredi

 
Bilona trahija Jovana Komnina Duke kao cara Soluna

Tek što je oslobođen, Teodor se vratio u Solun. U nedostatku pratnje ili sledbenika, prerušio se u prosjaka da bi tajno ušao u grad. Tamo je kontaktirao stare pristalice i favorite i organizovao zaveru u kojoj je ubrzo zbačen despot Manojlo a Teodor je zauzeo grad. Kako mu je vizantijski običaj zabranjivao da ponovo preuzme carsku funkciju zbog oslepljenja, Teodor je postavio svog sina Jovana Komnina Duku (1237–1244) za cara (bez ceremonije krunisanja), ali je ostao pravi vladar carstva u ime sina.[99][100] Čini se da je sam car Jovan bio uglavnom zainteresovan za religiju, i više je bio sklon da ode u manastir nego da postane car. Teodor je morao da ga ubedi da je imenovanje za cara bogomdani dar, i da je on zaista bio zakoniti car Rimljana zbog svog carskog porekla.[101]

Svrgnuti despot Manojlo je poslat u izgnanstvo u Ataleju u Maloj Aziji, dok je njegovoj ženi Mariji dozvoljeno da se vrati svom ocu. Uprkos Teodorovim postupcima i svrgavanju njegove ćerke i zeta, Akropolit izveštava da je car Jovan Asen II ostao blagonaklon prema Teodoru zbog njegove strasne ljubavi prema Irini.[100] Despot Manojlo nije ostao miran u izgnanstvu; rešen da se osveti, iz Ataleje je obezbedio prolaz kroz turske zemlje do Nikeje. Tamo ga je car Jovan III Duka Vatac dočekao i pristao da ga podrži, ali ne pre nego što je od despota Manojla obezbedio zakletve na lojalnost samom sebi. Tako je početkom 1239. despot Manojlo sa šest nikejskih brodova otplovio za Grčku, iskrcavši se kod Demetrije u Tesaliji.[99][102] Dobio je široku podršku u provinciji, možda čak i od lokalnog guvernera, zeta Mihaila I, Konstantina Melisena, što mu je omogućilo da podigne vojsku i za kratko vreme zauzme Farsalu, Larisu i Platamon. Suočeni sa opcijom otvorenog građanskog rata, despot Manojlo i Teodor su se na kraju pomirili tako što su među sobom podelili teritorije Soluna. Despot Manojlo se odrekao odanosti caru Jovanu III Duki Vatacu i dobio je Tesaliju, car Jovan i Teodor su zadržali Solun i preostale delove Makedonije sve do Vodene i Ostrova, a despotu Konstantinu su potvrđeni njegovi posedi Etolije i Akarnanije.[99][103] Da bi dodatno osigurali svoju poziciju, i Teodor i despot Mihailo II su zaključili ugovore sa moćnim knezom od Ahaje, Žofrijem II od Vilarduena.[103]

Potčinjavanje Soluna Nikejskom carstvu uredi

Despot Mihailo II u Epiru nije bio uključen u sporazum braće, i nastavio je da vodi sopstvenu politiku nezavisno od svojih stričeva. Godine 1241, kada je despot Manojlo umro, despot Mihailo II je brzo krenuo da zauzme Tesaliju.[104][105] U junu iste godine umire car Jovan Asen II, ostavljajući presto svom sedmogodišnjem sinu Kalimanu (1241–1246). Zajedno sa sve lošijom situacijom u Latinskom carstvu, ovaj razvoj je ostavio cara Jovana III Duku Vataca od Nikeje kao istaknutog vladara regiona i očiglednog kandidata za zauzimanje Konstantinopolja.[105][106]

Pre nego što je preduzeo bilo kakve poteze protiv Konstantinopolja, car Jovan III Duka Vatac je shvatio da je potrebno da reši poslove sa Solunom, a posebno sa Teodorom, čije se ambicije, sposobnosti i mahinacije plašio. Zbog toga je 1240. ili 1241. godine uputio poziv Teodoru da poseti Nikeju, uz uveravanja o bezbednosti. Teodor je prihvatio, i car Jovan III Duka Vatac ga je tretirao sa velikim počastima, koji ga je smatrao svojim „stricem“ i večerao sa njim za istim stolom. U stvarnosti, Teodor je bio zatvorenik u Nikeji; nije smeo da ode, a sve vreme njegovog boravka na nikejskom dvoru, pripreme su bile u punom jeku za pohod na Solun.[107][101] U proleće 1242. car Jovan III Duka Vatac je prešao u Evropu na čelu svoje vojske, a Teodor ga je pratio kao počasni zatvorenik. Bez otpora, nikejska vojska i flota stigle su pred Solun. Garnizon i stanovnici grada su se uspešno odupirali i nikejska vojska, u nedostatku teške opreme za opsadu, morala je da se zadovolji dugotrajnom blokadom. Ubrzo su, međutim, stigle vesti o invaziji Mongola na Malu Aziju, što je primoralo cara Jovana III Duku Vataca da prekine pohod i vrati se u Nikeju. Ipak, nikejski car je ovu vest sakrio, i poslao Teodora svom sinu na pregovore. Sam car Jovan Anđel je navodno bio spreman da potpuno preda grad, ali ga je otac ubedio da izdrži za bolje uslove. Na kraju, posle 40 dana pregovora, caru Jovanu Anđelu je dozvoljeno da zadrži kontrolu nad Solunom, ali se odrekao carske titule i prihvatio nikejsku vlast i titulu despota. Teodoru je takođe bilo dozvoljeno da ostane u Solunu uz svog sina.[107][108]

Jovan je kao despot vladao u Solunu dve godine, sve do svoje smrti 1244. Sam Teodor se povukao u Vodenu, odakle je nadgledao državne poslove. Nakon Jovanove smrti, on je postavio za vladara svog mlađeg sina Dimitrija Anđela Duku (244–1246) umesto njega i poslao poslanstvo u Nikeju da objavi nasledstvo, kako je i pristajalo uslovima vazalnosti dogovorenim 1242. godine.[109] Ako je despot Jovan bio religiozni asketa, despot Dimitrije je bio raskalašen mladić koji je uživao u zabavi sa svojim miljenicima i zavođenju udatih žena. Iako je Teodor ostao zadužen za upravljanje, despot Dimitrije je brzo postao toliko nepopularan da su mnogi vodeći građani počeli da gledaju na direktnu nikejsku vlast sa naklonošću.[110][111]

Stvari su došle do vrhunca u jesen 1246. godine, kada je car Kaliman od Bugarske umro, ostavljajući zemlju u rukama namesništva za svog mlađeg brata cara Mihaila II Asena (1246–1257). Car Jovan III Duka Vatac je brzo napao Bugarsku i za tri meseca zauzeo veći deo Trakije i celu istočnu i severnu Makedoniju, dok je despot Mihailo II Epirski takođe iskoristio priliku da se proširi na Albaniju i severozapadnu Makedoniju.[112][113] Na kraju ove kampanje u novembru, dok se car Jovan III Duka Vatac bio ulogorio u Melniku, bio je obavešten o zaveri da se svrgne despot Dimitrije i preda mu se Solun u zamenu za hrisovulju koja je garantovala tradicionalna prava i privilegije grada. Car Jovan III Duka Vatac je to spremno prihvatio i poslao izaslanike despotu Dimitriju pozivajući ga da se lično pojavi u njegovom logoru. Despot Dimitrije, sumnjičav u Vatacove namere, odbio je, a Nikejci su krenuli na Solun. Posle nekoliko dana, zaverenici su otvorili jednu od kapija nikejskoj vojsci i grad je brzo zauzet. Despot Dimitrije je uhvaćen i prognan u Lentijanu u Bitiniji, dok su Solun i cela Makedonija stavljeni pod upravu Velikog Domestika Andronika Paleologa.[111][114] Sam Teodor, izolovan i bez moći u svom utočištu u Vodenu, očigledno nije bio umešan u ove događaje.[115]

Poslednje bacanje kocke i smrt uredi

Pošto je Solun bio obezbeđen, car Jovan III Duka Vatac se okrenuo Epiru, nudeći despotu Mihailu II bračni savez između Mihailovog najstarijeg sina Nićifora i njegove unuke Marije. Ponudu je sa oduševljenjem prihvatila Mihailova žena, despina Teodora Petralifena (nećaka Teodorove žene), a mladi par je bio veren u Pegama.[116] Despot Mihailo II, koji nije napustio porodične ambicije, ostao je ambivalentan prema Nikejskom savezu, a Teodor je iskoristio svoj uticaj na svog sinovca da ga okrene protiv njega. Tako je u proleće 1251. godine, despot Mihailo II krenuo iznenadno u napad na Solun. Grad je uspešno odoleo, a u proleće sledeće godine car Jovan III Duka Vata je ponovo prešao u Evropu u pohod na Komnino Duke. Teodor sa despotom Mihailom II se okrenuo na sever, zauzevši Prilep i Veles, a kada su dobili vest o Vatacovom dolasku, povukli su se u Epir preko Kastorije. Car Jovan III Duka Vatac je opseo i zauzeo Teodorovo uporište Voden, ali je ubrzo zaustavljen u okršajima u oblasti Kastorije. Zastoj je prekinut kada su dvojica epirskih vojskovođa, Jovan Glaba i Teodor Petralif, prebegli Nikejcima, a ubrzo potom i vladar Kroje, Golem. To je primoralo despota Mihaila II da se pomiri sa carem Jovanom III Dukom Vatacem, ustupivši tvrđave koje je zauzeo, kao i svoje preostale posede u Makedoniji, i ponovo potvrdivši bračni savez sa Nikejom. Nadalje, car Jovan III Duka Vatac je izričito zahtevao predaju Teodora. Epirski poslanici su sreli cara Jovana III Duku Vataca u Vodenu, gde su ponudili Teodora i mladog Nićifora kao taoce. Ovaj poslednji je dobio titulu despota i ubrzo mu je dozvoljeno da se vrati u Epir, ali je Teodor kao zarobljenik premešten u Malu Aziju. Umro je ubrzo nakon toga, oko 1253. godine.[117][118]

Procena uredi

Savremeni biograf Komnina, Konstantin Varzos, opisao je cara Teodora Anđela kao „energičnog, snalažljivog i izuzetno ambicioznog državnika, koji je od svog pretka cara Aleksija I Komnina nasledio njegovu izdržljivost i upornost, ali ne i inteligenciju, diplomatsku veštinu i sposobnost da se prilagodi“ . Varzos dalje ističe da su, uprkos njegovoj velikoj sposobnosti, Teodorova ambicija da bude taj koji će povratiti Carigrad i njegovo nepomirljivo rivalstvo sa Nikejom zapravo omeli i odložili obnovu Vizantijskog carstva za nekoliko decenija.[119]

Teodorovo nasleđe ostavilo je trajni trag u političkom pogledu na svet zapadnih Grka: Vizantinista Donald Nikol primećuje da je „sećanje na pobede Teodora Duke i na njegovu titulu na vizantijsku krunu dugo godina živelo u severnoj Grčkoj i u srcima njegovih potomaka“.[120] Despot Mihailo II je nastavio rivalstvo svog strica sa Nikejom, dodatno odlažući osvajanje Konstantinopolja,[121] pa čak i nakon obnavljanja Vizantijskog carstva od strane Nikeje 1261. godine, vladari Epira će nastaviti da izazivaju oživljeno carstvo i podržavaju sopstvene pretenzije na vizantijski presto.[122]

Porodica uredi

Car Teodor Anđel i carica Marija Petralifena su imali četvoro dece:[123]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan Duka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Teodor Anđel Duka Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Petralifena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ a b Varzos 1984, str. 548
  2. ^ Loenertz 1973, str. 362
  3. ^ a b Polemis 1968, p. 89 (note 2).
  4. ^ Varzos 1984, pp. 548–551 (notes 2, 3).
  5. ^ Nicol 1984, str. 3
  6. ^ Varzos 1984, pp. 549–551 (notes 3, 4).
  7. ^ Polemis 1968, str. 89
  8. ^ Varzos 1984, str. 553–554
  9. ^ Loenertz 1973, str. 374, 390–391
  10. ^ Fine 1994, str. 67
  11. ^ Varzos 1984, str. 553
  12. ^ Polemis 1968, str. 90
  13. ^ Fine 1994, str. 68
  14. ^ Varzos 1984, str. 682–686
  15. ^ Van Tricht 2011, p. 242.
  16. ^ Fine 1994, str. 68, 112
  17. ^ Varzos 1984, str. 686
  18. ^ Varzos 1984, str. 552, 553
  19. ^ Varzos 1984, str. 553–555
  20. ^ Varzos 1984, str. 555–556
  21. ^ a b Fine 1994, str. 112
  22. ^ a b Varzos 1984, str. 556
  23. ^ Varzos 1984, str. 569–570
  24. ^ a b Fine 1994, str. 113
  25. ^ Varzos 1984, str. 557
  26. ^ Fine 1994, str. 114–115
  27. ^ Fine 1994, str. 115–116
  28. ^ Varzos 1984, p. 569 (esp. note 61).
  29. ^ Fine 1994, str. 116–119
  30. ^ a b Varzos 1984, str. 570
  31. ^ Fine 1994, str. 113–114
  32. ^ Varzos 1984, str. 568–569
  33. ^ Varzos 1984, str. 555, 557–558
  34. ^ Varzos 1984, str. 558–559
  35. ^ Fine 1994, str. 112–113
  36. ^ Varzos 1984, str. 559–560
  37. ^ Varzos 1984, p. 560).
  38. ^ Van Tricht 2011, pp. 187, 243.
  39. ^ Varzos 1984, str. 560–561
  40. ^ Varzos 1984, p. 560 (note 40).
  41. ^ Van Tricht 2011, pp. 242–244.
  42. ^ Varzos 1984, str. 561–562
  43. ^ Varzos 1984, str. 562–563
  44. ^ Nicol 1988, str. 162–163
  45. ^ Varzos 1984, str. 563–564
  46. ^ Varzos 1984, str. 565–566
  47. ^ Fine 1994, str. 114
  48. ^ Varzos 1984, str. 566–568
  49. ^ Varzos 1984, str. 571
  50. ^ Varzos 1984, str. 571–572
  51. ^ Varzos 1984, str. 572–573
  52. ^ a b Varzos 1984, str. 573
  53. ^ Varzos 1984, str. 573–574
  54. ^ Lognon 1950, str. 141–146
  55. ^ Varzos 1984, str. 574–575
  56. ^ Nicol 1988, str. 166–167
  57. ^ Varzos 1984, str. 573–576
  58. ^ a b v g Fine 1994, str. 120
  59. ^ Varzos 1984, str. 582
  60. ^ Varzos 1984, str. 576–578
  61. ^ Varzos 1984, str. 578–581
  62. ^ Varzos 1984, str. 581–582
  63. ^ Stiernon 1964, str. 197–202
  64. ^ Karpozilos 1973, str. 74–75
  65. ^ Bees-Seferli 1971–1974, pp. 272–279.
  66. ^ Stavridou-Zafraka 1988, p. 44.
  67. ^ Varzos 1984, str. 584–589
  68. ^ Varzos 1984, str. 589
  69. ^ Varzos 1984, str. 583–584
  70. ^ Varzos 1984, str. 579–580, 590–595
  71. ^ Fine 1994, str. 120–121
  72. ^ Varzos 1984, str. 592–600
  73. ^ a b v Fine 1994, str. 122
  74. ^ Varzos 1984, str. 601–603
  75. ^ Varzos 1984, str. 603
  76. ^ Varzos 1984, str. 603–604
  77. ^ Fine 1994, str. 122–123
  78. ^ a b Varzos 1984, str. 604
  79. ^ Varzos 1984, str. 604–605
  80. ^ Fine 1994, str. 123
  81. ^ Varzos 1984, str. 605–608
  82. ^ Varzos 1984, str. 608–610
  83. ^ Fine 1994, str. 123–124
  84. ^ Varzos 1984, str. 610–611
  85. ^ Van Tricht 2011, p. 385.
  86. ^ Varzos 1984, str. 611–612
  87. ^ a b v Fine 1994, str. 124
  88. ^ Varzos 1984, str. 612–613
  89. ^ Varzos 1984, str. 614, 616
  90. ^ Fine 1994, str. 126
  91. ^ Varzos 1984, str. 616–617, 639–642
  92. ^ Fine 1994, str. 128
  93. ^ Fine 1994, str. 126–128
  94. ^ Varzos 1984, str. 642–652
  95. ^ a b Varzos 1984, str. 617
  96. ^ Varzos 1984, str. 613
  97. ^ ODB, "Blinding" (A. Kazhdan), pp. 297–298.
  98. ^ Fine 1994, str. 124–125
  99. ^ a b v g Fine 1994, str. 133
  100. ^ a b Varzos 1984, str. 618
  101. ^ a b Varzos 1984, str. 622
  102. ^ Varzos 1984, str. 618–619
  103. ^ a b Varzos 1984, str. 619
  104. ^ Fine 1994, str. 133–134
  105. ^ a b Varzos 1984, str. 620–621
  106. ^ Fine 1994, str. 135
  107. ^ a b Fine 1994, str. 134
  108. ^ Varzos 1984, str. 622–625
  109. ^ Varzos 1984, str. 625–626
  110. ^ Varzos 1984, str. 626
  111. ^ a b Fine 1994, str. 157
  112. ^ Varzos 1984, str. 626–628
  113. ^ Fine 1994, str. 156–157
  114. ^ Varzos 1984, str. 628–630
  115. ^ Varzos 1984, str. 630
  116. ^ Varzos 1984, str. 630–631
  117. ^ Varzos 1984, str. 631–635
  118. ^ Fine 1994, str. 157–158
  119. ^ Varzos 1984, str. 636
  120. ^ Nicol 1993, str. 20–21
  121. ^ Nicol 1988, str. 171
  122. ^ Nicol 1993, str. 16
  123. ^ Varzos 1984, str. 637

Literatura uredi

  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. prošireno izd.). Cambridge University Press. 
  • Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
  • K. Varzos, Ē genealogia tōn Komnēnōn (Thessalonica, 1984) vol. 2 pp. 548–637.
  • Bees-Seferli, Eleni (1971–1974). "Ὁ χρόνος στέψεως τοῦ Θεοδώρου Δούκα ὡς προσδιορίζεται ἐξ ἀνεκδότων γραμμάτων τοῦ Ἰωάννου Ἀποκαύκου" [The time of the coronation of Theodore Doukas as determined by unpublished letters of John Apokaukos]. Byzantinisch-Neugriechische Jahrbücher (in Greek). Athens. 21: 272–279.
  • Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Karpozilos, Apostolos D. (1973). The Ecclesiastical Controversy between the Kingdom of Nicaea and the Principality of Epiros (1217–1233). Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies.
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Loenertz, Raymond-Joseph (1973). "Aux origines du despotat d'Épire et de la principauté d'Achaïe" [On the origins of the Despotate of Epirus and the Principality of Achaea]. Byzantion (in French). 43: 360–394.
  • Lognon, Jean (1950). "La reprise de Salonique par les Grecs en 1224" [The recovery of Salonica by the Greeks in 1224]. Actes du VI Congrès international des études byzantines (Paris 1948). I: 141–146.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros, 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13089-9.
  • Nicol, Donald M. (1988). Byzantium and Venice: A Study in Diplomatic and Cultural Relations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-34157-4.
  • Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453 (Second ed.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43991-6.
  • Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
  • Stavridou-Zafraka, Alkmini (1988). "Συμβολή στο ζήτημα της αναγόρευσης του Θεοδώρου Δούκα" [Contribution to the question of the imperial proclamation of Theodore Doukas]. Αφιέρωμα στον Εμμανουήλ Κριαρά (in Greek). Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies. pp. 37–62.
  • Stiernon, Lucien (1959). "Les origines du despotat d'Épire. À propos d'un livre récent" [The origins of the Despotate of Epirus. On the occasion of a recent book]. Revue des études byzantines (in French). 17: 90–126. doi:10.3406/rebyz.1959.1200.
  • Stiernon, Lucien (1964). "Les origines du despotat d'Épire. La date du couronnement de Théodore Doukas" [The origins of the Despotate of Epirus. The date of the coronation of Theodore Doukas]. Actes du XII Congrès international des études byzantines (in French). Belgrade. II: 197–202.
  • Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204–1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
 
Teodor Anđel Duka Komnin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодор_Анђел_Дука_Комнин&oldid=27700117”