Википедија

Teodor I Laskaris

Teodor I Laskaris (grč. Θεόδωρος Α' Λάσκαρις; rođen oko 1175. u Carigradu, umro je 1222. godine u Nikeji) je bio vizantijski vojskovođa i despot, nikejski car ((1205)1208—1222) i osnivač dinastije Laskarisa. Zajedno sa svojim bratom Konstantinom se istakao tokom krstaških opsada Carigrada tokom 1203. i 1204. godine, da bi u poslednjim momentima bitke, napustio grad i prebegao u Nikeju iz koje je počeo da organizuje otpor protiv krstaša. Iako je već 1204. godine poražen od krstaša kod Pojmanenona, uspeo je da se održi zahvaljujući napadima Kalojanovih (1197—1207) Bugara. Pored borbi sa Latinima (krstašima), on je suzbio napredovanje trapezuntskih Velikih Komnina, kao i udare koje je u ime njegovog tasta Aleksija III (1195—1203) predvodio sultan Kejhusrev I (prva vlada 1192—1196, druga vlada 1205—1211), koji je vladao Konjom. Tokom svoje vladavine, on je uspeo da spreči uništenje ostataka vizantijske države i stvori jaku državu kao nastavljača nekadašnje Vizantije, koju je vremenom uspeo da proširi.

Teodor I Laskaris
Teodor I Laskaris
Lični podaci
Datum rođenja1174.
Mesto rođenjaCarigrad, Vizantijsko carstvo
Datum smrti1221.
Mesto smrtiNikeja, Nikejsko carstvo
Porodica
SupružnikAna Anđelina Komnina, Filipa od Jermenije, Marija od Kurtenea
PotomstvoMarija Laskaris, Sofija Evdokija Laskaris, Irina Laskaris
DinastijaLaskaris
PrethodnikPad Vizantije u XIII veku
NaslednikJovan III Duka Vatac

Teodor I Laskaris (grč. Θεοδωρος Κομνηνος Λασκαρις, romanizovano: Theodoros Komnenos Laskaris;[1] oko 1175 – novembar 1221), bio je prvi car Nikeje — države naslednice Vizantijskog carstva — od 1205. do svoje smrti. Iako je rođen u skromnoj aristokratskoj porodici, njegova majka je bila u srodstvu sa carskom porodicom Komnina. Oženio se princezom Anom, mlađom ćerkom cara Aleksija III Anđela 1200. Dobio je titulu despota pre 1203. čime je pokazao svoje pravo da nasledi svog tasta na prestolu.

Četvrti krstaški rat primorao je cara Aleksija III da pobegne iz Konstantinopolja 1203. Despota Teodora su krstaši zatvorili (krstaše su Vizantinci obično nazivali „Latinima“), ali je pobegao. Nakon što je prešao Bosfor u Malu Aziju (u današnjoj Turskoj), počeo je da organizuje otpor lokalnih Grka protiv Latina u Bitiniji u ime svog tasta. Sklopio je savez sa seldžučkim sultanom u Rumu, ali nije mogao da zaustavi širenje Latina. Takođe nije mogao da spreči pretendenta na carski presto, Aleksija Komnina, da u severnoj Maloj Aziji uspostavi vizantijsku državu naslednicu, Trapezuntsko carstvo. Teodorov položaj se učvrstio tek nakon što je bugarski car Kalojan naneo poraz Latinima u bici kod Adrijanopolja (u Trakiji) 1205. godine.

Grci bežeći iz Latinskog carstva — krstaške države koja je nastala na vizantijskim centralnim teritorijama — prešli su u Malu Aziju da bi živeli pod Teodorovom vlašću. Latini su uhvatili Teodorovog tasta i sklopili savez sa carem Aleksijem I Trapezuntskim, ali je Teodor razbio njihove ujedinjene trupe. Obezbedio je podršku većine bitinijskih aristokrata i pokorio je one koji su mu se opirali. Godine 1205. preuzeo je tradicionalne titule vizantijskih careva. Tri godine kasnije sazvao je Crkveni sabor za izbor novog carigradskog pravoslavnog patrijarha. Novi patrijarh je Teodora krunisao za cara i uspostavio svoje sedište u Teodorovoj prestonici, Nikeji. Pravoslavno stanovništvo Latinskog carstva smatralo je Teodora glavnim braniocem svoje Crkve, ali su vladari Epira — carstva koje se razvilo u zapadnim regionima Vizantijskog carstva — osporavali legitimnost njegovog krunisanja.

Teodorov tast nije odustao od svojih zahteva na presto. Nakon što je pušten iz zatvora, car Aleksije III je ubedio Seldžuke da napadnu Nikeju, ali ih je car Teodor I porazio 1211. godine. Latinski car Henrik I Flandrijski zauzeo je važne tvrđave u zapadnoj Maloj Aziji 1212. godine, ali mu je ponestalo vojnika i nije mogao da postavi garnizone u njih. Car Henrik je implicitno priznao postojanje Nikejskog carstva u svom mirovnom ugovoru sa carem Teodorom I. Car Teodor I je osvojio zapadnu Paflagoniju na obali Crnog mora od cara Aleksija I Velikog Komnina Trapezuntskog. Car Teodor I je oko 1220. godine, pokušao da ubedi carigradske Latine da priznaju njegovu vlast, ali su oni to odbili. Car Teodor I je uspostavio moćnu državu, smeštenu u okolini Carigrada, što je omogućilo njegovim naslednicima da proteraju Latine iz Carigrada i ožive Vizantijsko carstvo 1261. godine.

Mladost

uredi

Poreklo

uredi

Teodor Komnin Laskaris je rođen u plemićkoj, ali ne naročito poznatoj, vizantijskoj porodici oko 1175. godine.[2] Imena njegovih roditelja su nepoznata. Ako je Teodor sledio vizantijski običaj da svom prvorođenom sinu daje očevo ime, njegov otac se zvao Nikola.[3] Teodorova majka pripadala je neidentifikovanoj grani carske porodice Komnin i on je sa ponosom usvojio njeno prezime.[4][5] Car Teodor I je imao čak šestoro braće — Konstantina, Đorđa, Aleksija, Isaka, Manojla i Mihaila. Manojlo i Mihailo su sigurno bili rođeni od druge majke, jer su nosili prezime Camantur umesto Komnin.[3] Teodor je takođe bio u srodstvu sa aristokratskom porodicom Foka, najverovatnije kroz brak jedne od njegovih tetaka.[6]

Laskarisi su imali posede u zapadnoj Maloj Aziji.[6] I Teodor i njegov brat Konstantin imali su pečat koji je predstavljao Svetog Georgija i nosio je natpis Diasorites.[6][7] Pečat je izražavao njihovu vezu sa manastirom Svetog Georgija Dijazorita koji se nalazi u Pirgionu u dolini reke Kaistros.[6][8]

Rana karijera

uredi

Savremeni istoričar Nikita Honijat predstavio je Teodora kao „hrabrog mladića i žestokog ratnika“ u svojoj hronici.[9] Nešto kasniji istoričar Georgije Akropolit je zabeležio da je Teodor bio „malog stasa, ali ne preterano, prilično mračan, i da je na kraju imao vijugavu bradu račvastu“.[10] Teodor je postao poznat zahvaljujući svojim porodičnim vezama sa Komninima. Njegov prvi sačuvani pečat pominje njegove titule sevasta i protovestijara. Prva je bila dvorska titula, prvobitno rezervisana za rođake vizantijskih careva, ali je car Aleksije III Anđel (1195–1203) počeo da je prodaje bogatim trgovcima.[1] Kao protovestijar, Teodor je bio komandant jedne kadetske jedinice straže carske palate.

Car Aleksije III, koji nije imao sinove, želeo je da reši problem nasledstva tako što je udao svoje dve najstarije ćerke.[9] Krajem 1200. godine, udao je svoju prvorođenu ćerku Irinu za Aleksija Paleologa, a njenu mlađu sestru Anu za Teodora.[9] Paleolog je uzdignut u čin despota, čime je pokazao svoje pravo da nasledi svog tasta na prestolu.[9] Kada je Paleolog umro pre 1203. godine, Teodor je dobio istu titulu.[9]

Porodica i poreklo

uredi

Car Teodor I Laskaris je rođen oko 1174. godine u Carigradu u porodici plemića Manojla Laskarisa, koji je u braku sa Jovanom Keracom imao još jednog sina Konstantina koji će biti verni pratilac i saradnik svom bratu.

On se oženio 1199. godine Anom Anđel, ćerkom tadašnjeg cara Aleksija III i Eufrozine Dukine Kamaterine i sa njom je imao petoro dece:

Posle Anine smrti 1212. godine, on se oženio jermenskom princezom Filipom, ćerkom kralja Rubena III (1175—1185), ali je taj brak nakon godinu dana proglašen ništavnim zbog religijskih razloga, a njegov sin iz tog braka Konstantin je razbaštinjen kao nelegitiman.

On se po treći put oženio 1219. godine Marijom Kurtene, koja je bila ćerka Jolande Flandrijske i latinskog cara Petra Kurtenea (1217), ali u tom braku nije imao dece.

Učešće u odbrani Carigrada

uredi
Glavni članak: Prvi pad Carigrada

On je kao jedan od viđenijih vizantijskih velmoža zajedno sa bratom Konstantinom (XI) (1204) predvodio odbrambrene vizantijske trupe tokom krstaških opsada. Već posle prvih krstaških udara početkom jula 1203. godine i njihovog zauzimanja Pere, Teodor sa bratom predvodi odbranu Vlaherne. Međutim krstaške snage su ih nadjačale i prodrle u taj deo grada, a njegovog brata su tom prilikom zarobile.

Posle promene na prestolu tj. povratka na vlast Isaka II (prva vlada 1185—1195, druga vlada 1203—1204), uzdizanja Aleksija IV (1203—1204) na rang savladara i prestanka borbi, Konstantin je oslobođen. Međutim, između dvojice Anđela i krstaša došlo je, zbog neisplaćenih nagrada, do otvorenog sukoba sredinom novembra, a odbranu opsađenog grada ponovo su preuzeli:

Već 25.01. 1204. godine došlo je do novog državnog udara u Carigradu kojim su Anđeli napokon zbačeni sa vlasti, a za novog cara je proglašen Aleksije Murzufl.

Krstaški udari na grad su se nastavljali i oni su 13.04. uz pomoć vetra preko brodova ovladali delom morskog bedema na Zlatnom rogu i prodrli u grad. Murzufl je pokušao da organizuje otpor u samom gradu, ali je odbrana već razbijena, tako da se on povukao u dvorac Bukeleon i iz njega je pobegao iz grada kroz Zlatnu kapiju vodeći sa sobom suprugu Aleksija III (1195—1203) caricu Eufrozinu i ćerku Evdokiju (bivšu suprugu Stefana Prvovenčanog (veliki župan 1196 — 1217, kralj 1217—1228)).

Završni čin pada Carigrada predstavljalo je proglašenje Konstantina Laskarisa za novog cara u crkvi Božanske Mudrosti u pokušaju da on uz pomoć te titule organizuje pokušaj odbrane grada. Kratka ceremonija je obavljena u trenutku u kome su krstaši zauzimali grad, a celokupna preostala odbrana se nalazila u stanju rasula. Konstantin je uz pomoć brata pokušao da na čelu ostataka Varjaške straže suzbije krstaški prodor[traži se izvor], ali je njihov napad odbijen. Neposredno posle toga i njih dvojica su se, kao i mnogi drugi, ukrcali na brodove po preporuci prijatelja i napustili grad.

Pad Carigrada

uredi
 
Krstaši koji su opsedali Carigrad 1204. godine.

Da bi preuzeo vizantijski presto, car Aleksije III je oslepeo i zatvorio svog starijeg brata cara Isaka II Anđela (1185–1195).[11][12] Isakov sin, Aleksije, pobegao je iz Konstantinopolja u Nemačku da traži pomoć od svojih katoličkih rođaka. On je zaključio sporazum sa vođama Četvrtog krstaškog rata, obećavajući veliku sumu, 800.000 hiperpira, za njihovu podršku.[13] Krstaši su stigli do Carigrada i zauzeli Peru na suprotnoj obali Zlatnog roga 6. jula 1203. godine.[11] Despot Teodor je vršio napade na osvajače, ali su oni opseli vizantijsku prestonicu.[14] Zidine Konstantinopolja su bile ranjive, a car Aleksije III je u panici pobegao u Trakiju u noći između 17. i 18. jula. Ispraznio je riznicu i sa sobom poneo carske insignije.[13][15]

Car Isak II je pušten na slobodu, a njegov sin je krunisan za njegovog savladara kao Aleksije IV.[15] Despot Teodor je zatvoren nakon bekstva svog tasta, ali je pobegao u septembru 1203. godine.[15][16] Detalji njegovog bekstva su nepoznati, ali Honijat je izjavio da je despot Teodor napustio Carigrad „naoružan samo praktičnom mudrošću i hrabrim duhom“.[17][18] Despot Teodor se neko vreme krio u crkvi posvećenoj Svetom Mihailu.[17] Sam despot Teodor je tvrdio da ga je Bog „čudesno sklonio” iz tamnice i uputio preko Bosfora u Malu Aziju. Pratile su ga žena i kćeri.[17] Stigli su do Nikeje, ali su građani primili samo njegovu porodicu, jer su se plašili osvete cara Aleksija IV.[19] Despot Teodor se, kako se kasnije sećao, kretao „iz jednog kraja u drugi”, izbegavajući zamke koje su mu postavljali (neidentifikovani) neprijatelji.[20]

Car Aleksije IV nije mogao da isplati krstaše. Oni su odbili da napuste Carigrad i upali su i pljačkali obližnja tračka sela. Vizantinci su krivili cara Aleksija IV za dela krstaša. Vojska se pobunila i 28. januara 1204. proglasila za cara generala Aleksija Duku Murzufla.[15][21] Car Isak II je već bio umro, a novi car je naredio pogubljenje cara Aleksija IV, dajući krstašima izgovor da ponovo izvrše novi juriš na Carigrad.[15] Kada su 12. aprila probili zidine, car Aleksije V je pobegao.[22] Grupa građana ponudila je carsku krunu Teodorovom bratu, Konstantinu, ali ju je on odbio.[22][23] Krstaši su zauzeli Carigrad i potpuno ga opljačkali.[24]

Iako je vizantijska prestonica pala u ruke krstaša, ni car Aleksije III Anđel ni car Aleksije V Duka Murzufl nisu odustali od svog prava na presto. Ubrzo se na scenu pojavio i treći pretendent: unuk cara Andronika I Komnina (1183–1185), Aleksije, zauzeo je Trapezunt na obali Crnog mora u Maloj Aziji i proglasio se za cara.[25] Krstaši su jednog od svojih vođa, Balduina Flandrijskog, izabrali za cara u maju 1204. godine.[26]

Otpor

uredi
 
Teodorovo carstvo 1205.

U vreme Teodorovog dolaska, Mala Azija je decenijama bila centar pobuna protiv carske vlasti.[27] Pobunjeni magnat, Teodor Mankaf, držao je Filadelfiju; drugi aristokrata, Sabas Asiden, vladao je Sampsonom; a Nićifor Kontostefan je kontrolisao zemlje u gornjem toku reke Meandar.[28] Teodor se pojavio kao predstavnik svog tasta i obezbedio je lojalnost bitinskih gradova u ime cara Aleksija III do kraja 1204. godine.[16][28][29] Lokalni Grci su ga priznavali kao stratega (ili vojskovođu) Bitinije.[30] On je osnovao svoje sedište u Prusi,[31] ali je često putovao na sabore i večere, podstičući otpor lokalnih Grka protiv „Latina“, kako su krstaši univerzalno nazivani. Takođe je preuzeo kontrolu nad državnim prihodima i mogao je da ponudi novac seldžučkom sultanu Ruma, Rukn al-Dinu Sulejmanu II, u zamenu za njegovu pomoć protiv Latina.[20] Sultan Sulejman II je umro i njegov maloletni sin Iz al-Din Kilidž Arslan III ga je nasledio juna 1204. godine.[28]

Krstaši su u septembru formirali komisiju za raspodelu vizantijskih teritorija među njima.[32] U Maloj Aziji, „vojvodstvo Nikeja“ je dodeljeno Luju I, grofu od Bloa, a „vojvodstvo Filadelfija“ Stefanu od Perša, iako Latini nisu osvojili ove zemlje.[20] Mlečani su zauzeli luku Lampsak na azijskoj strani Helesponta i francuski vitez Petar od Brasijea zauzeo je obližnji Pegaj.[20] Brat i savladar cara Aleksija I Trapezuntskog, David Veliki Komnin, pokrenuo je vojni pohod na Paflagoniju i zauzeo gradove duž obale Crnog mora.[33] Njegovo osvajanje je olakšalo Brasijeovu invaziju na Bitiniju. On je 6. decembra razbio despota Teodora kod Pojmanenona i njegova pobeda mu je omogućila da zauzme bitinske tvrđave.[33][34]

Latini su uhvatili i javno pogubili cara Aleksija V u Carigradu. Takođe su uhapsili cara Aleksija III u Tesaliji, primoravši ga da im ustupi carske insignije početkom 1205. godine. Unuk cara Manojla I Komnina (1143–1180), Manojlo Maurozom, i Maurozomov zet, svrgnuti sultan od Ruma, Ghiath al-Din Kejhusrev I, došao je u Nikeju.[34] Despot Teodor ih je zatočio,[34] ali su se ubrzo pomirili.[28] Pozajmio je novac sultanu Kejhusrevu I da povrati svoj presto u zamenu za obećanje vojne podrške.[28] Sultan Kejhusrev I i Maurozom su požurili u Konju, glavni grad Ruma. Oni su zbacili maloletnog Kilidž Arslana sa prestola i vlast je ponovo preuzeo Kejhusrev I u martu 1205. godine.[28][34]

Do kraja 1204. Latini su zauzeli Trakiju, Tesaliju i severnu Grčku.[35] Rođak cara Aleksija III, Mihailo Anđel, koji je organizovao otpor Grka u Epiru, bio je primoran da se zakune na vernost papi Inoćentiju III kako bi obezbedio njegovu zaštitu. Car Balduin I je početkom 1205. poslao svog brata Henrika da osvoji Malu Aziju.[33] Henrik je pobedio Teodora Mankafa i brata despota Teodora Laskarisa, Konstantina, u bici kod Adramitiona 19. marta 1205. godine.[34] Latini nisu mogli da iskoriste svoju pobedu, jer je bugarski car Kalojan podigao pobunu u Trakiji i upao u provinciju.[31][36] Kalojanova invazija primorala je cara Balduina I da povuče svoje vitezove iz Anadolije.[31][34] Car Kalojan je naneo poraz latinskoj vojsci u bici kod Adrijanopolja 14. aprila 1205. godine.[34] vojvoda Luj od Bloa i vojvoda Stefan od Perša poginuli su na bojnom polju.[34] Car Balduin I je uhvaćen i umro je u zatočeništvu u Bugarskoj.[37][38]

Despot Teodor je izvukao najveću korist iz Kalojanove pobede.[33][39] Poraz Latina otkrio je krhkost njihove vladavine,[37] i obezbedio Teodorov položaj.[39] Iskoristivši trenutak, proterao je latinske garnizone iz većine anadolskih tvrđava,[40] i preneo svoju prestonicu iz Pruse u Nikeju.[39] Grci su migrirali u njegovo carstvo sa evropskih teritorija pod latinskom vlašću.[40] Mankafa je ustupio Filadelfiju despotu Teodoru, a Asidenove zemlje su takođe pripojene u Teodorovo carstvo.[41][33] Lokalne aristokrate su podržale Teodora protiv pobunjenih magnata, a on im je dodelio dvorske titule.[42] Teodor je izvukao zakletvu na vernost od brata despota Mihaila I, Teodora Komnina Duke, koji se nastanio u Maloj Aziji, pre nego što mu je dozvolio da ode u Epir.[43]

Stvaranje i vladavina Nikejskim carstvom

uredi

On se sa bratom povukao u Malu Aziju i zahvaljujući početnim trvenjima među samim krstašima oko podele teritorije Vizantije (konkretno oko Soluna i stvaranja Solunske kraljevine) su uspeli da organizuju neke delove nekadašnjeg Carstva u zasebnu državu sa središtem u Nikeji. Međutim već krajem 1204. godine, trupe novoosnovanog Latinskog carstva su krenule u Malu Aziju sa ciljem preuzimanja kontrole nad bivšim vizantijskim teritorijama. Braća su pokušala da im se suprodstave u bici kod Pojmanenona na azijskoj strani Dardanela u decembru 1204. godine, ali su njihove snage poražene, a krstaši su ovladali većim delom Bitinije. Tokom same bitke Konstantin je ranjen i od posledica tog ranjavanja[traži se izvor] je preminuo 13. marta 1205. godine u Nikeji.

Međutim pobuna Vizantinaca u Trakiji i napad bugarskog cara Kalojana na Latinsko carstvo prekinuo je njihovo napredovanje u Maloj Aziji. On im je kod Hadrijanopolja naneo težak poraz u kome je stradao veći deo njihovih snaga, među kojima su bili i latinski car Balduin I (1204—1206) koji je zarobljen i Luj od Bloa kome je dodeljena na upravu Nikeja. On je posle toga iskoristio povlačenje Latina i ovladao skoro svim njihovim posedima u Maloj Aziji (osim Pege), posle čega je suzbio napredovanje Velikih Komnina koji su iz Trapezunta probali da prošire svoju vlast na zapadne delova Male Azije. Novi latinski car Henrik (regent 1205—1206, car 1206—1216) je pokušao krajem 1206. godine da povrati posede u Maloj Aziji, ali ga je novi Kalojanov napad 1207. godine, primorao da već u proleće zaključi mir na dve godine sa Teodorom.

Tokom prvih godina svoje uprave, Teodor je otpočeo sa organizovanjem države po uzoru na Vizantiju, a već oko 1205. godine se proglasio za cara, što mnogi Grci, čak i oni u Anadoliji nisu priznavali.[44] Shvatio je da mu je potreban čvršći osnov da prozove carem, pa je pokušao da u Nikeju dovede Jovana Kamatera, carigradskog patrijarha u vreme pada Carigrada. Kako je Jovan već bio star, odbio je i umro sledeće godine u Jedrenu. Posle mnogo priprema Teodor je sazvao novi sabor na kome je izabran novi vaseljenski patrijarh Mihajlo IV Autorijan. Novoizabrani vaseljenski patrijarh je proleća 1208. godine krunisao Teodora za cara.[44]

Mlečani su uspeli da 1209. godine isposreduju sklapanje tajnog saveza između seldžučkog Rumskog sultanata i Latinskog carstva koji je bio uperen protiv Nikejske carevine. Nakon toga je Ikonionski sultanat zatražio od Teodora da preda vlast svom tastu Aleksiju III koji se nalazio na njihovom dvoru. On je to odbio posle čega su otpočeli otvoreni sukobi u kojima su ikonionske snage potukle Teodorove latinske najamnike kod Meandarske Antiohije, ali je Teodor uspeo da u proleće 1211. godine potuče njihove snage. Tom prilikom je tokom borbi poginuo sam sultan, dok je Aleksije III zarobljen, posle čega je odveden u Nikeju u kojoj je umro kao monah. Na drugoj strani su opet napredovali Latini koji su na Rindaku 15. oktobra 1211. godine pobedili Vizantince, posle čega prodiru duž egejske obale preko Pergama do Nimfeja. Međutim, sam rat je vođen sa veoma malim snagama, tako da nije bilo prostora za veća osvajanja. Zbog toga je 1214. godine zaključen mir u Nimfeju kojim je određena zajednička granica, a dve države su se i de jure priznale.

On se nakon toga okrenuo Velikim Komninima koji su ostali bez latinske vojne podrške i još iste godine im je preoteo Crnomorsku obalu do Sinope koju su okupirali Turci Seldžuci. Oni su tom prilikom zarobili i samog cara Aleksija I (1204—1222), posle čega su ga oslobodili i vratili kao svog vazala na čelo Trapezuntskog carstva. Latinsko carstvo je sa druge strane otpočelo svoju stagnaciju posle Henrikove smrti 1216. godine. car Teodor I je nastavio da učvršćuje svoju državu i njene pozicije, tako da je 1219. godine zaključio ugovor sa Mlečanima kojima im je potvrdio sve privilegije koje su imali u Vizantijskom carstvu, a iste godine je srpska crkva predvođena arhiepiskopom svetim Savom I od nikejskog patrijarha uzdignuta na rang autokefalne arhiepiskopije.

Teodor je umro 1222. godine, a nasledio ga je drugi suprug njegove ćerke Irine Jovan Vatac.

Vladavina

uredi

Krunisanje

uredi
 
Ruševine zidina Nikeje.

David Komnin je poslao vojsku u Bitiniju, ali je despot Teodor pobedio osvajače i njihove latinske saveznike kod Nikomedije.[34][45] Sultan Kejhusrev I je poslao seldžučke trupe svom tastu, Maurozomu, da napadnu dolinu reke Meandar u proleće 1205. godine, ali su ubrzo poražene.[45][46] Despot Teodor je sklopio mir sa Maurozomom, dozvolivši mu da kao sultanov komandant upravlja dvema tvrđavama, Honom i Laodikijom na Likusu.[45][46] Teodor je preuzeo titulu cara početkom 1205. godine — posle pobede kod Nikomedije ili posle mirovnog sporazuma sa Maurozomom.[40][41][45] Njegova nova titula bila je otvoreni izazov legitimnosti latinskog cara u Carigradu; pa su ga Latini smatrali uzurpatorom, koji je nezakonito vladao teritorijama svog carstva.[29] Mnogi Grci su takođe odbili da priznaju Teodorovo pravo na titulu cara jer ga nije krunisao za cara vaseljenski patrijarh Konstantinopolja.[40] Despot Teodor je stupio u kontakt sa patrijarhom Jovanom X Kamaterom, koji je živeo u izgnanstvu u Trakiji, nudeći mu da pređe u Nikeju, ali je stari prelat to odbio.[40]

Vizantijske aristokrate, koji su izgubili svoja tračka, tesalska ili peloponeska imanja, došli su u Nikeju i despot Teodor im je dao azil.[41] Mogao je da finansira samo pojednostavljenu državnu upravu, ali je pozivao bivše visoke vizantijske funkcionere da douđu u Nikeju.[47] Ujak njegove žene, slepi Vasilije Duka Kamater — bivši logotet droma (ministar spoljnih poslova) — mu je pomogao u uspostavljanju novog administrativnog sistema.[30][48] Unajmio je kalabrijskog gusara Jovana Steiriona da komanduje njegovom flotom u Mramornom moru.[49] Despot Teodor je imao veliko poverenje u svoju braću. Postavio ih je za vojne zapovednike i nagradio dvorskim titulama.[50]

Patrijarh Jovan X Kamater je umro juna 1206. godine. Carigradsko pravoslavno sveštenstvo je tražilo od pape Inoćentija III da ih ovlasti da izaberu novog patrijarha, ali su se latinske vlasti usprotivile njihovom planu.[16] Novi latinski car Carigrada, Henrik Flandrijski, sklopio je savez sa Davidom Komninom protiv despota Teodora. Despot Teodor je odlučio da Davidu oduzme Herakleju Pontsku, ali su Latini napali njegovu vojsku sa pozadine kada je on išao prema gradu, pa je morao da odustane od pohoda i da otera latinske trupe. Latini su upali u Malu Aziju i zauzeli Nikomediju i Kizik tokom zime 1206–1207. Despot Teodor se zauzvrat udružio sa carem Kalojanom, koji je pokrenuo upad u Trakiju, primoravajući cara Henrika da povuče svoje trupe iz Male Azije.[51] Nakon što su Teodor i njegova braća započeli opsadu Nikomedije, car Henrik je pristao da potpiše dvogodišnje primirje, ovlašćujući despota Teodora da uništi dva utvrđenja u Nikomediji i Kiziku.[52][53]

Pregovori pravoslavnog sveštenstva sa Svetom stolicom o postavljanju pravoslavnog patrijarha pokazali su se neuspešnim.[16][29] Despot Teodor se obratio pismom papi Inoćentiju III, tražeći od njega da ovlasti pravoslavno sveštenstvo da izabere novog patrijarha.[54] Takođe je pokušao da ubedi papu da ga prizna za vrhovnog poglavara pravoslavne zajednice, ali je papa ignorisao oba zahteva.[55] Kada su Latini raskinuli primirje rano 1208. godine, despot Teodor je ponovo pisao papi i zamolio ga da posreduje u miru, predlažući Mramorno more kao stalnu granicu između Latinskog carstva i njegovog carstva.[52]

Pravoslavni sveštenici su pozvali despota Teodora da sazove sabor na kom bi se izabrao novi vaseljenski patrijarh.[29] Despot Teodor je sazvao Crkveni sabor u Nikeji u Strasnu sedmicu 1208.[40] Okupljeni prelati su 20. marta 1208. izabrali za patrijarha visokog klirika Mihaila Autorijana.[16] Autorijan je bio u srodstvu sa Teodorovim glavnim savetnikom, Kamaterom.[30] Kao svoj prvi čin, novi patrijarh je krunisao i miropomazao Teodora „cara i samodržaca Rimljana“.[29][48] Ceremonija je održana na Uskršnju nedelju (6. aprila).[56][16] Teodorovo krunisanje od strane novog Vaseljenskog patrijarha je ozakonilo njegovu pretenziju da bude legitimni naslednik vizantijskih monarha.[40] Njegov legitimitet je, međutim, mogao biti osporen, jer je samo zakoniti car mogao postaviti legitimnog patrijarha, a samo legitimni patrijarh je mogao krunisati zakonitog cara. Teodorovi protivnici su tvrdili da je sabor koji je izabrao Mihaila Autorijana bio samo skupština nasumično izabranih episkopa, a ne pravilno sazvan sinod. Kao odgovor, njegove pristalice su isticale da je izuzetna situacija nakon pada Carigrada zahtevala fleksibilno tumačenje zakona.[57]

Ratovi

uredi
 
Latinsko carstvo i vizantijske države naslednice — Nikeja, Trapezunt i Epir (granice su neizvesne)

Četiri carstva su se razvila iz ruševina Vizantijskog carstva do 1209. godine.[51] Car Aleksije I i David Komnin su konsolidovali svoje Trapezuntsko carstvo u severnoj Maloj Aziji; car Henrik od Flandrije je integrisao Trakiju i skoro celu Grčku u Latinsko carstvo; despot Mihailo I Duka Anđel je obezbedio svoju vlast u Epiru; a car Teodor I Laskaris se pojavio kao neosporni vladar zapadne Male Azije.[58] Odnos snaga je, međutim, ostao nestabilan, jer su četiri monarha bili rivali, uvek spremni da sklapaju saveze protiv svojih suseda.[59] Car Henrik je zaključio savez sa sultanom Kejhusrevom I protiv cara Teodora I, dok se car Teodor I udružio sa naslednikom car Kalojana, bugarskim carem Borilom.[59] Henrikov vazal, despot Mihailo I Duka Anđel, isplatio je otkup za Teodorovog tasta, cara Aleksija III 1209. ili 1210. godine.[60][61] Car Aleksije III je izbegao Nikeju i otišao u Konju, tražeći azil na dvoru sultana Kejhusreva I, svog usvojenog sina.[60]

I car Boril Bugarski i despot Mihailo I Duka Anđel su želeli da proteraju Latine iz Soluna, što je navelo cara Henrika da redovno posećuje grad.[62] Iskoristivši Henrikovo odsustvo, car Teodor I je poslao svoju flotu da napadne Konstantinopolj u proleće 1211. godine.[60][63] Car Borilo je upao u Trakiju, ali nije mogao sprečiti cara Henrika da se vrati u svoju prestonicu.[64] Sultan Kejhusrev I i car Aleksije III su izvršili invaziju na Nikeju, prisiljavajući Teodorove trupe da napuste opsadu i požure nazad u Malu Aziju.[60][63] Dve vojske susrele su se u Antiohiji na Meandru u kasno proleće ili oko 17. juna.[60][61] Seldžučke trupe su bile blizu pobede u bici, ali car Teodor I je potražio sultana Kejhusreva I i ubio ga u dvoboju.[61][65] Car Aleksije III je uhvaćen tokom bitke, a car Teodor I je naredio da se njegov tast zatvori.[65] On je zaključio mirovni ugovor sa Kejhusreovim sinom i naslednikom sultanom Kejkavusom I.[61]

Car Teodor I je poslao pisma Grcima pod vlašću Latina da ih obavesti o svom trijumfu i da ih podstakne da ustanu protiv „latinskih pasa“.[66] Međutim, odneo je samo Pirovu pobedu, jer su njegove najbolje trupe — njegovi latinski plaćenici — stradali na bojnom polju.[65] Car Henrik je poveo svoju vojsku preko Bosfora i razbio Teodorove trupe na reci Rindakos 15. oktobra 1211. godine. Car Henrik je zauzeo Nimfejon i Pergam. U cirkularnom pismu upućenom evropskim monarsima početkom 1212. godine, on se hvalio da je pokorio Grke sve do granice Seldžuka, osim garnizona nekih tvrđava.[66] Car Henrik je morao da prekine svoj vojni pohod jer nije imao dovoljno trupa da uspostavi garnizone u zauzetim tvrđavama.[60] Dva cara su sklopila mir između 1212. i 1214.[60][66] Mir je potvrdio posedovanje Latina u oblasti Troade.[66] Latini su takođe zauzeli neke strateški važne bitinske tvrđave, preuzimajući kontrolu nad putevima između severnih i južnih teritorija Teodorovog carstva.[65][66] Car Teodor I je usvojio intenzivan program utvrđivanja. Podignute su nove tvrđave, a obnovljeni su zidovi starih tvrđava.[66] Takođe je pozvao lokalne zvaničnike da naseljavaju koloniste oko novih utvrđenja, dajući im obradive zemlje.[67]

Car Teodor I se brzo oporavio od poraza.[68] Iskoristivši sukob između Latinskog carstva i Srbije,[69] Car Teodor I i sultan Kejkavus I su istovremeno izvršili invaziju na Trapezuntsko carstvo 1214. godine.[61] Car Teodor I je primorao Davida Komnina da napusti Herakleju Pontsku na Crnom moru.[68] Nejasno je da li je osvojio istočnu Paflagoniju tokom ovog pohoda ili tek godinama kasnije.[29] Njegovo osvajanje regiona stavilo je pod nikejsku kontrolu uski pojas zemlje duž obale Crnog mora,[70] i tako uklonio trapezuntske careve iz takmičenja za Carigrad.[65]

Konsolidacija

uredi

Latinski klirici su hteli da primoraju pravoslavno stanovništvo Carigrada da prihvati katoličku liturgiju i da plaća desetinu, ali su se građani opirali. Papa Inoćentije III poslao je kardinala Pelagija kao svog legata u Carigrad 1213. godine, da disciplinuje pravoslavno stanovništvo zbog njihovog otpora.[71][72] Pelagije je zatvorio pravoslavne crkve i naredio zatvaranje monaha koji su pružali otpor, ali Grci nisu popuštali i mnogi od njih su pobegli u Nikeju. Grčke aristokrate su pristupile caru Henriku, tražeći od njega ili da zaustavi progon pravoslavlja ili da im dozvoli da se presele u Nikeju. Car Henrik je kapitulirao i naredio ponovno otvaranje pravoslavnih crkava u Carigradu.[72] Pelagije je stupio u pregovore sa carem Teodorom I o mogućoj crkvenoj uniji u Herakleji Pontskoj, ali su se njihovi pregovori pokazali neubedljivim.[71]

Despot Mihailo Komnin Duka Anđel je ubijen krajem 1214. ili 1215. godine.[43] Despot Teodor I Komnin Duka Anđel, koji ga je nasledio, doveo je u pitanje pretenziju cara Teodora I Laskarisa na prevlast, ignorišući svoju prethodno datu zakletvu na vernost.[43] U dogovoru sa arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, ambicioznim arhiepiskopom Ohridskim, Duka je uskratio pravo patrijarhu koji živi u Nikeji da postavlja episkope na balkanske episkopske stolice pod kontrolom Epira.[73] Dukina ekspanzionistička politika primorala je cara Henrika da pokrene vojnu kampanju protiv njega, ali car Henrik je neočekivano umro pre nego što je stigao u Epir.[68] Latinski baroni su za naslednika izabrali njegovog zeta Petra od Kurtenea, ali je on bio uhvaćen i ubijen u Epiru tokom svog putovanja prema Carigradu 1217. godine.[74] Trajno upražnjeno mesto usledilo je posle njegove smrti, a njegova udovica, carica Jolanda od Flandrije, vladala je Latinskim carstvom kao namesnica.[75] Svoju ćerku princezu Mariju Kurtene udala je za cara Teodora I koji je pristao da produži svoj mirovni ugovor sa Latinskim carstvom.[76]

Carica Jolanda od Flandrije umrla je pre oktobra 1219. godine. Car Teodor I je poslao izaslanike u Carigrad da objave njegovu pretenziju da je nasledi, ali su latinski baroni to ignorisali.[29] Car Teodor I je 1219. godine, predložio nove pregovore o crkvenoj uniji, koristeći se upražnjenošću Carigradske latinske patrijaršije.[71] Planirao je da sazove pravoslavne patrijarhe Carigrada, Antiohije, Jerusalima i Aleksandrije na sinod u Nikeji, ali je pravoslavno sveštenstvo osujetilo tu ideju.[71][77] Đakopo Tijepolo, Podesta (ili poglavar) venecijanske zajednice u Carigradu, ubedio je cara Teodora I da u hrisovulji izdatoj u avgustu 1219. godine, navede privilegije mletačkih trgovaca.[78] Uredbom je Mlečanima dato pravo da slobodno trguju u Nikejskom carstvu i oslobođeni su poreza.[78] Povelja je takođe zabranjivala svakoj strani da kopira ili falsifikuje novčiće koje je izdala druga strana.[79] Car Teodor I je 1220. godine, pokušao silom da ostvari svoje pravo na Carigrad, ali su Latini odbili njegov napad.[80] Novi latinski car, Robert Kurtene, došao je u Carigrad u martu 1221. godine.[80] Ubrzo je uspostavljen mir između dva carstva.[80]

Car Teodor I je umro u novembru 1221. godine.[81][82][83] Usledio je dinastički sukob jer su njegova dva brata, Aleksije i Isak, i njegov zet, Jovan Duka Vatac, pretendovali na presto.[84] Sukob je završen Vatacovom pobedom; Teodorova braća su prisiljena da odu u izgnanstvo.[65][81][84] Car Teodor I je sahranjen pored svog tasta i svoje prve žene u manastiru Svetog Hjakinta u Nikeji.[85]

Nasleđe

uredi

Zapadna Mala Azija se razvila u „imperiju u izgnanstvu“ tokom Teodorove vladavine.[36][86] Kao što vizantinista Voren Tredgold zaključuje, „Teodor je izgradio funkcionalnu [vizantijsku] državu naslednicu... ni iz čega“.[45] Oživeo je Vaseljensku patrijaršiju i druge temeljne vizantijske institucije. Takođe je pozajmio od Latina i Seldžuka—vojne kancelarije konostaul (helenizacija od „konstable”) i caousios (iz turskog čauš), prvi put su dokumentovane tokom njegove vladavine.[87] Uveo je sopstvenu valutu, emitujući novčiće od elektruma i biliona, ali nije obnovio vizantijski sistem zlatnog i bakarnog novca.[50] On je naplaćivao redovne poreze najkasnije od 1216. godine.[50] Po vizantijskom uzoru, nagradio je aristokrate pravom ubiranja poreza.[50] Latini i Mlečani sklopili su s njim ugovore, priznavajući na taj način da je njegovom carstvu predodređeno trajno postojanje.[88]

Odbrana pravoslavne vere bila je centralna ideologija Teodorovog carstva. Nikita Honijat je sastavio svoju Riznicu pravoslavlja — raspravu protiv jeresi — na nikejskom dvoru. On je opisao pad Carigrada kao kaznu za grehe Vizantinaca i uporedio njihovo izgnanstvo u Malu Aziju sa vavilonskim ropstvom Izraelaca.[89] Car Teodor I je shvatio da nije u stanju da povrati Konstantinopolj od Latina,[86] ali smeštena u blizini stare vizantijske prestonice, Nikeja je bila idealno postavljena za njeno buduće ponovno osvajanje.[36]

Istoričar Dimiter Angelov naglašava da je Teodorov politički uspeh „nemalim delom zahvaljujući njegovom sankviničnom i pragmatičnom pristupu”. Imao je putujući sud, putujući od mesta do mesta i raspravljajući o političkim pitanjima sa lokalnim plemićima. Nije se plašio da lično komanduje svojim vojskama. Angažovao je latinske najamnike, nudeći im plate veće od vladara Latinskog carstva.[52]

Porodica

uredi

Prva Teodorova žena, carica Ana Komnin Anđel, bila je druga ćerka cara Aleksija III. Njen prvi muž, sevastokrator Isak Komnin Vatac, bio je praunuk cara Jovana II Komnina.[90] Umro je bez dece 1196. godine.[91] Car Teodor I i carica Ana su imali tri ćerke i dva sina.[67]

  • Irena Laskaris se prvi put udala za vojskovođu Andronika Paleologa, koji je umro bez dece 1212. godine.[92] Irenin drugi muž, Jovan III Duka Vatac, nasledio je cara Teodora I na prestolu.[92]
  • Marija Laskaris je postala supruga ugarskog kralja Bele IV.[93][82]
  • Evdokija Laskaris je verena sa latinskim carem Robertom I početkom 1221. godine, ali je protivljenje pravoslavnog patrijarha sprečilo brak.
  • Nikola je 1208. godine, proglašen za savladara svog oca, ali se posle 1210. ne pominje.[42][67]
  • Jovan je takođe umro u detinjstvu pre 1213. godine.[67]

Carica Ana je umrla pre 1213. godine, i car Teodor I je ušao u pregovore o novom braku sa ćerkom Lava I, kralja Jermenije.[67][94] Kralj Lav I je poslao svoju nećaku Filipu u Nikeju, a car Teodor I ju je oženio na Božić 1214. godine.[94] Istoričar Majkl Angold predlaže da je papa Inoćentije III promovisao bračni savez između cara Teodora I i kralja Lava I kako bi obezbedio Teodorovu podršku u njegovom sukobu sa carem Henrikom tokom Rata za antiohijsko nasleđe.[94] Car Teodor I se iz nepoznatog razloga odrekao Filipe i razbaštinio njihovog sina.[67] Prema Angoldu, car Teodor I je tek posle venčanja obavešten da njegova žena nije Lavova ćerka.[82] Njen sin se morao roditi 1214. godine, jer još nije imao osam godina kada je car Teodor I umro.[95] Teodorova treća žena, Marija Kurtene, bila je ćerka carice Jolande od Flandrije i cara Petra II Kurtenea.[67] Car Teodor I se oženio Marijom u nadi da će preko braka imati uticaj na političke prilike u Latinskom carstvu krajem 1218. ili početkom 1219. godine.[67][76]

Reference

uredi
  1. ^ a b Angelov 2019, str. 18
  2. ^ Angelov 2019, str. 16, 236
  3. ^ a b Angelov 2019, str. 16
  4. ^ Volkoff 2015, str. 198
  5. ^ Angelov 2019, str. 16–17
  6. ^ a b v g Angelov 2019, str. 17
  7. ^ Angold 2011, str. 69–70
  8. ^ Volkoff 2015, str. 197
  9. ^ a b v g d Angelov 2019, str. 19
  10. ^ Head 1980, str. 238
  11. ^ a b Angelov 2019, str. 20
  12. ^ Treadgold 1997, str. 659
  13. ^ a b Treadgold 1997, str. 662
  14. ^ Angelov 2019, str. 20–21
  15. ^ a b v g d Angelov 2019, str. 21
  16. ^ a b v g d đ Angold 2017, str. 734
  17. ^ a b v Angelov 2019, str. 23
  18. ^ Angold 2011, str. 69
  19. ^ Angelov 2019, str. 23–24
  20. ^ a b v g Angelov 2019, str. 25
  21. ^ Treadgold 1997, str. 664
  22. ^ a b Angelov 2019, str. 22
  23. ^ Queller 1977, str. 147
  24. ^ Treadgold 1997, str. 666
  25. ^ Treadgold 1997, str. 710
  26. ^ Treadgold 1997, str. 709–710
  27. ^ Angelov 2019, str. 23–25
  28. ^ a b v g d đ Korobeinikov 2017, str. 718
  29. ^ a b v g d đ e Van Tricht 2011, p. 352.
  30. ^ a b v Angold 2011, str. 70
  31. ^ a b v Fine 1994, str. 81
  32. ^ Nicol 1988, str. 149
  33. ^ a b v g d Treadgold 1997, str. 713
  34. ^ a b v g d đ e ž z Angelov 2019, str. 26
  35. ^ Treadgold 1997, str. 711–713
  36. ^ a b v Nicol 1988, str. 151
  37. ^ a b Angold 2017, str. 731
  38. ^ Fine 1994, str. 81–82
  39. ^ a b v Nicol 1988, str. 161
  40. ^ a b v g d đ e Fine 1994, str. 90
  41. ^ a b v Angelov 2019, str. 27
  42. ^ a b Angold 2011, str. 71
  43. ^ a b v Fine 1994, str. 68
  44. ^ a b Fine 1994, str. 90.
  45. ^ a b v g d Treadgold 1997, str. 714
  46. ^ a b Angelov 2019, str. 26–27
  47. ^ Angelov 2019, str. 27, 30
  48. ^ a b Angelov 2019, str. 28
  49. ^ Angelov 2019, str. 27–28
  50. ^ a b v g Angelov 2019, str. 29
  51. ^ a b Treadgold 1997, str. 715
  52. ^ a b v Angelov 2019, str. 30
  53. ^ Van Tricht 2011, p. 110.
  54. ^ Angold 2017, str. 742–743
  55. ^ Angold 2017, str. 742
  56. ^ Dragon 2003, str. 275
  57. ^ Fine 1994, str. 91
  58. ^ Treadgold 1997, str. 715–716
  59. ^ a b Treadgold 1997, str. 716–717
  60. ^ a b v g d đ e Treadgold 1997, str. 717
  61. ^ a b v g d Korobeinikov 2017, str. 719
  62. ^ Fine 1994, str. 97–98
  63. ^ a b Fine 1994, str. 99
  64. ^ Fine 1994, str. 99–100
  65. ^ a b v g d đ Angold 2017, str. 737
  66. ^ a b v g d đ Angelov 2019, str. 31
  67. ^ a b v g d đ e ž Angelov 2019, str. 32
  68. ^ a b v Treadgold 1997, str. 718
  69. ^ Van Tricht 2011, p. 354.
  70. ^ Angelov 2019, str. 49
  71. ^ a b v g Angold 2017, str. 743
  72. ^ a b Fine 1994, str. 78
  73. ^ Fine 1994, str. 68, 116
  74. ^ Treadgold 1997, str. 718–719
  75. ^ Treadgold 1997, str. 719
  76. ^ a b Van Tricht 2011, pp. 364–365.
  77. ^ Van Tricht 2011, pp. 365–366.
  78. ^ a b Nicol 1988, str. 163
  79. ^ Nicol 1988, str. 163–164
  80. ^ a b v Van Tricht 2011, p. 365.
  81. ^ a b Angelov 2019, str. 57
  82. ^ a b v Angold 2011, str. 52
  83. ^ Van Tricht 2011, p. 366.
  84. ^ a b Van Tricht 2011, p. 367.
  85. ^ Angelov 2019, str. 44
  86. ^ a b Angelov 2019, str. 28, 30
  87. ^ Angelov 2019, pp. 28, 30, 243 (note 104).
  88. ^ Nicol 1988, str. 162, 164
  89. ^ Angold 2017, str. 735
  90. ^ Angelov 2019, str. 19–20
  91. ^ Angelov 2019, p. 19, 239 (note 37).
  92. ^ a b Angelov 2019, str. 33
  93. ^ Angelov 2019, str. 32–33
  94. ^ a b v Angold 2011, str. 51
  95. ^ Angelov 2019, p. 244 (note 117).

Literatura

uredi
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
  • Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
  • Angelov, Dimiter (2019). The Byzantine Hellene: The Life of Emperor Theodore Laskaris and Byzantium in the Thirteenth Century. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-48071-0. .
  • Angold, Michael . (2011). „The Latin Empire of Constantinople, 1204–1261: Marriage Strategies”. Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204. Farnham: Ashgate Publishing Limited. str. 47—68. ISBN 9781409410980. 
  • Angold, Michael. (2017). „After the Fourth Crusade: the Greek rump states and the recovery of Byzantium”. Ur.: Shepard, Jonathan. Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Cambridge University Press. str. 731—758. ISBN 9781409410980.  Nepoznati parametar |orig-date= ignorisan (pomoć)
  • The Cambridge History of the Byzantine Empire, c. 500–1492. (2003). Emperor and Priest: The Imperial Office in Byzantium. Cambridge University Press. ISBN 9780521801232. .
  • Fine, John V. A. Jr. [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 1994. ISBN 0-472-08260-4. .
  • Head, Constance (1980). „Physical Descriptions of the Emperors in Byzantine Historical Writing”. Byzantion. 50 (1): 226—240. ISSN 0378-2506. .
  • Korobeinikov, D. A. (2017). „Raiders and neighbours: the Turks (1040–1304)”. Ur.: Shepard, Jonathan. The Cambridge History of the Byzantine Empire, c. 500–1492. Cambridge University Press. str. 692—727. ISBN 978-0-521-83231-1.  Nepoznati parametar |orig-date= ignorisan (pomoć).
  • Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. .
  • Nicol, Donald M (1988). Byzantium and Venice: A Study in Diplomatic and Cultural Relations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-34157-4. .
  • Queller, Donald E. (1977). The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople 1201–1204. University of Pennsylvania Press. 1977. ISBN 978-0-8122-7730-2. .
  • Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204–1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5. .
  • Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2. .
  • Volkoff, Angelina Anne (2015). „Komnenian Double Surnames on Lead Seals”. Dumbarton Oaks Papers. 69: 197—208. JSTOR 26497715. 

Spoljašnje veze

uredi


Nikejski carevi
(1205 — 1222)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодор_I_Ласкарис&oldid=28904426”