Tihi okean

Tihi okean (poznat i kao Pacifik od francuskog pacifique, što znači „miran”) je najveći svetski okean. Pokriva trećinu površine zemlje i ima površinu od 179,7 miliona km². Proteže se od Beringovog mora na Arktiku do Antarktika na jugu i od Indonezije do Kolumbije. Najveća dubina je na 11.034 m ispod površine mora, što ujedno predstavlja i najveću dubinu mora na svetu..

Pacifik

Na Tihom okeanu postoji oko 25.000 ostrva (više nego u svim ostalim okeanima zajedno), od kojih se većina nalazi južno od ekvatora.

Duž nepravilnih zapadnih granica Tihog okeana leže mnoga rubna mora, od kojih su najveća Koralno, Južnokinesko, Japansko, Tasmanovo i Žuto more. Malajskim prolazom je spojen sa Indijskim na zapadu, kao i Magelanovim prolazom na istoku s Atlantikom. Prema severu, Beringov prolaz spaja ga sa Arktičkim okeanom.

Kako se Tihi okean širi na ± 180° geografska dužine, gde zapad postaje istok, azijska strana okeana pravilno se smatra istočnim Tihim okeanom, a suprotna je strana zapadni Tihi okean. Datumska granica većim delom prati ±180° geografske dužine koja razgraničava istočni i zapadni deo. Ali, na nekim mestima se odvaja od te geografske odrednice. Tako na severu skreće prema istoku da bi zaobišla najistočniji deo Azije, zatim skreće prema zapadu obilazeći Aleutska ostrva da bi zatim puno južnije jako skrenula prema zapadu kako bi obuhvatila ostrvsku državu Kiribati i još neka manja ostrva.

Tokom Magelanovog putovanja do Filipina, po izlasku iz prolaza kroz Ognjenu zemlju (prolaz je kasnije po njemu dobio ime) poznatom po snažnim olujama, učinilo mu se da je Tihi okean vrlo miran kean, po čemu je dobio i ime. Ipak, nije uvek miran. Kopno raspršeno po Tihom okeanu podložno je vulkanskim erupcijama i potresima. Takođe, brojni tajfuni počinju upravo na tom području. Ali, najopasniji su cunamiji (koji su posledica podvodnih potresa) sa ogromnim talasima koji uništavaju ostrva i gradove na svom putu.

Istorija i ekonomija

Džejms Kuk, poznati engleski istraživač iz 17. veka

Važne ljudske migracije su se dogodile na Tihom okeanu u praistoriji, od kojih je najistaknutija bila polinezijska migracija od azijskog ruba okeana do Tahitija i Novog Zelanda.

Evropljani su došli u kontakt sa Okeanijom u 16. veku. Prvi istraživač koji je zapisao svoja putovanja do Okeanije bio je Vasko Nunjez de Balboa (1513), a potom i Ferdinand Magelan tokom svojih putovanja od 1519. do 1522. 1564, konkistadori su prešli Tihi okean krenuvši iz Meksika. Ostatak 16. veka prošao je pod najsnažnijim španskim uticajem. Brodovi su kretali iz Španije do Filipina, Nove Gvineje i Solomonskih ostrva.

U 17. veku, Holanđani su, ploveći oko Afrike, vodili glavnu reč u trgovini. Abel Tasman otišao je dalje otkrivši Tasmaniju i Novu Gvineju godine 1642. U 18. veku, Rusi su počeli iskorištavati Aljasku i Aleutska ostrva, Francuzi Polineziju, a Englezi, posebno Džejms Kuk, otkrili su Australiju i Havaje.

Imperijalizam u 19. veku za posledicu je imao okupaciju brojnih okeanijskih teritorija od Velike Britanije i Francuske, a potom i SAD. Jedan od najvećih doprinosa u istoriji okeanografije imao je Čarls Darvin 1830-ih na brodu Bigl.

Iako je SAD prisvojio Filipine, Japan je imao većinu zapadnopacifičkih ostrva tokom Drugog svetskog rata. Ipak, do kraja rata, Japanu su, kao jednoj od poraženih zemalja, oduzeti svi posedi.

Sedamnaest nezavisnih zemalja nalazi se u Tihom okeanu: Australija, Fidži, Japan, Kiribati, Maršalova ostrva, Mikronezija, Nauru, Novi Zeland, Palau, Papua Nova Gvineja, Filipini, Samoa, Solomonska ostrva, Tajvan, Tonga, Tuvalu i Vanuatu. Jedanaest od ovih sedamnaest zemalja steklo je potpunu nezavisnost 1960. Severnomarijanska ostrva zapravo su pod vlašću SAD, dok su Kukova ostrva i Nijue u sličnim odnosima sa Novim Zelandom. U sklopu Tihog okeana, osim SAD, svoje teritorije i danas imaju Čile, Ekvador, Francuska, Japan i UK.

Iskorištavanje tihookeanskih mineralnih dobara je sprečeno zbog vrlo velikih dubina. U plitkim delovima se iskorištavaju prirodni gas i nafta, dok se biseri skupljaju duž obala Australije, Nikaragve, Paname i Filipina, iako se aktivisti Grinpisa žestoko protive ovom iskorištavanju. U Tihom okeanu živi neslućen broj riba. U delovima bliže obali najviše se lovi riba poput tune, lososa, srdela, sabljarki, kao i školjke.

Godine 1986, članice južnopacifičkog ugovora odredile su da je ogroman deo Tihog okeana nedostupan za nuklearna testiranja i odlaganje nuklearnog otpada na tom području.

Geografija

Zalazak sunca na Tihom okeanu gledano da Međunarodne svemirske stanice.

Južni Tihi okean gledano sa obale Njukasla u Novom Južnom Velsu)

Tihi okean odvaja Aziju i Australiju od Amerika. Ekvator ga deli na severni i južni deo. On se proteže od Antarktičkog regiona na jugu do Arktičkog na severu. Tihi okean obuhvata približno jednu trećinu Zemljine površine, i ima površinu od 165.200.000 km² (63.800.000 sq mi) — što je znatno veće od celokupne Zemljine kopnene površine koja ima oko 150.000.000 km² (58.000.000 sq mi).

Okean ima raspon od približno 15.500 km od Beringovog mora u Arktiku do severne granice polarnog Južnog okeana na 60° JGŠ (starije definicije su išle do antarktičkog Rosovog mora). Tihi okean doseže svoju najveću istočno-zapadnu širinu oko latitude na 5° SGŠ, sa rastojanjem od približno 19.800 km od Indonezije do obale Kolumbije — na pola puta oko sveta, što je duže od pet Mesečevih prečnika. Najdublja poznata tačka na Zemlji — Marijanski rov — leži 10.911 m ispod nivoa mora. Prosečna dubina ovog okeana je 4.280 m, i stoga je ukupna zapremina vode u njemu oko 710.000.000 km³ (170.000.000 cu mi).

Usled efekata tektonskih ploča, Tihi okean se trenutno sužava za oko 2,5 cm (1 in) godišnje na tri strane, što odgovara smanjenju površine od oko 0,52 km² godišnje. Nasuprot tome, veličina Atlantskog okeana se povećava.

Duž iregularnih zapadnih margina Tihog okeana leže mnoga mora, najveća od kojih su Celebesko more, Koralno more, Istočno kinesko more, Filipinsko more, Japansko more, Istočnokinesko more, Sulusko more, Tasmanovo more, i Žuto more. Indonezijski morski put (uključujući Malajski prolaz i Toresov prolaz) spajaju Tihi i Indijski okean na zapadu, a Drejkov prolaz i Magelanov moreuz povezuju Tihi okean sa Atlantskim okeanom na istoku. Na severu, Beringov moreuz povezuje Tihi okean sa Arktičkim okeanom.

Oluja u Pasifiki, Kalifornija

Tihi okean obuhvata 180. meridijan, i stoga je Zapadni Tihi okean u blizini Azije na istočnoj hemisferi, dok je Istočni Tihi okean u blizini Amerika i zapadnoj hemisferi.

Južni Tihi okean obuhvata Jugoistočni indijski greben koji polazeći od juga Australije prelazi u Pacifičko-antarktički greben (severno od Južnog pola) i spaja se sa još jednim grebenom (južno od Južne Amerike) čime se formira Istočno pacifički greben, koji je isto tako povezan sa još jednim grebenom (južno od Severne Amerike) koji gleda na Huan de Fuka greben.

Tokom najvećeg dela Magelansko putovanja od Magelanovog moreuza do Filipina, istraživači su zaista pronašli miran okean. Međutim, Tihi okean nije uvek miran. Mnoge tropske oluje udaraju po njegovim ostrvima. Ostrva oko Pacifičkog obruča su puna vulkana i često su izložena zemljotresima.

Karta Martina Valdzemjulera iz 1507. je bila prva na kojoj su bile prikazane Amerike razdvojene sa dva okeana. Kasnija mapa Dioga Ribejra iz 1529 je bila prva da prikaže Tihi okean u njegovoj približnoj veličini.

Granične zemlje i teritorije

Suverene nacije

• Australija
• Brunej
• Kambodža
• Kanada
• Čile
• Kina¹
• Kolumbija
• Kostarika
• Ekvador
• Salvador
• Mikronezija
• Fidži
• Gvatemala
• Honduras
• Indonezija
• Japan
• Kiribati
• Severna Koreja
• Južna Koreja
• Malezija
• Maršalska Ostrva
• Meksiko
• Nauru
• Nikaragva
• Novi Zeland
• Palau
• Panama
• Papua Nova Gvineja
• Peru
• Filipini
• Rusija
• Samoa
• Singapur
• Solomonova Ostrva
• Republika Kina¹
• Tajland
• Istočni Timor
• Tonga
• Tuvalu
• SAD
• Vanuatu
• Vijetnam

¹ Status Tajvana i Kine je sporan. Za više informacija pogledajte politički status Tajvana.

Teritorije

• Američka Samoa (SAD)
• Bejker (SAD)
• Kukova ostrva (Novi Zeland)
• Ostrva Koralnog mora (Australija)
• Uskršnje ostrvo (Čile)
• Francuska Polinezija (Francuska)
• Gvam (SAD)
• Hongkong (Kina)
• Hauland (SAD)
• Džarvis (SAD)
• Atol Džonston (SAD)
• Kingmen (SAD)
• Makao (Kina)
• Midvej (SAD)
• Nova Kaledonija (Francuska)
• Nijue (Novi Zeland)
• Ostrvo Norfok (Australija)
• Severna Marijanska Ostrva (SAD)
• Palmira (SAD)
• Ostrva Pitkern (UK)
• Tokelau (Novi Zeland)
• Valis i Futuna (Francuska)
• Vejk (SAD)

Kopna i ostrva

Glavni članak: Pacifička ostrva

Ovaj okean ima najveći broj ostrva na svetu. Postoji oko 25.000 ostrva u Tihom okeanu. Ostrva koja su u potpunosti unutar Tihog okeana se mogu podeliti u tri glavne grupe poznate ka Mikronezija, Melanezija i Polinezija. Mikronezija, koja leži severno od ekvatora i zapadno od internacionalne datumske linije, obuhvata Marijanska ostrva na severozapadu, Karolinska ostrva u centru, i Maršalska ostrva na zapadu i ostrva Kiribati na jugoistoku.

Melanezija, na jugozapadu, obuhvata Novu Gvineju, drugo po veličini ostrvo na svetu nakon Grinlanda i daleko najveće ostrvo među ostrvima Tihog okeana. Druge glavne Melanezijske grupe sa severa ka jugu su Bizmarkov arhipelag, Solomonska ostrva, Santa Kruz, Vanuatu, Fidži i Nova Kaledonija.

Najveća oblast, Polinezija, koja se proteže od Havaja na severu do Novog Zelanda na jugu, takođe obuhvata Tuvalu, Tokelau, Samou, Tongu i Kermadekova ostrva na zapadu, Kukova ostrva, Društvena ostrva i Australska ostrva u centru, i ostrva Markiz, Tuamotu, ostrva Gambje, i Uskršnje ostrvo na istoku.

Ostrva u Tihom okeanu spadaju u četiri osnovna tipa: kontinentalna ostrva, visoka ostrva, koralne grebene i podignute koralne platforme. Kontinentalna ostrva leže izvan andezitne linije i obuhvataju Novu Gvineju, ostrva Novog Zelanda, i Filipine. Neka od tih ostrva su strukturno vezana za obližnje kontinente. Visoka ostrva su vulkanskog porekla, i mnoga sadrže aktivne vulkane. Među njima su Bugenvil, Havaji, o Solomonska ostrva.

Koralni grebeni južnog Tihog okeana su nisko ležeće strukture koje su izrađene na bazaltnim tokovima lave ispod okeanske površine. Jedan od najdramatičnijih je Veliki koralni greben u blizini severoistočne Australije sa lancima grebenskog segmenata. Drugi tip strva formiran od korala je uzdignuta koralna platforma, koja je obično nešto veća od niskih koralnih ostrva. Primeri su Banaba (bivše Okeansko ostrvo) i Makatea u Tuamotskog grupi Francuske Polinezije.

• 
  Mikronezija, Melanezija, i Polinezija
• 
  Ostrvce Tahuna maru, Francuska Polinezija
• 
  Los Molinos na obali južnog Čilea

Karakteristike vode

Temperature mora u Tihom okeanu kreću se od smrzavajućih na Zemljinim polovima do vrlo toplih (oko 29 °C) na ekvatoru. Salinitet takođe varira po geografska dužini. Voda bliže ekvatoru manje je slana od one u umerenom pojasu zbog mnogo obilnih padavina na ekvatoru tokom cele godine. Takođe, salinitet vode na polovima vrlo je nizak zbog malog ili nikakvog isparavanja vode. Ali, po proseku temperatura, Tihi okean topliji je od Atlantskog okeana.

Morske struje na severnoj polulopti uglavnom se kreću u smeru kazaljke na satu, a na južnoj polulopti obrnuto. Severnoekvatorska struja terana vetrovima kreće se širinom 15 °CGŠ u smeru zapada da bi kod Filipina skrenula na sever i postala topla japanska ili Kurošio struja.

Na oko 45 °CGŠ Kurošio struja skreće prema istoku gde se račva. Deo struje skreće prema severu postajući Aleutska struja. Drugi deo vodenih masa skreće prema jugu i ponovo dolazi u područje severnoekvatorske struje. U blizini Severne Amerike, Aleutska struja takođe se račva. Severni deo ulazi u Beringovo more kružeći njime u smeru kazaljke na satu. Južni krak usporava i nastavlja prema jugu kao kalifornijska struja.

Južnoekvatorska struja prati ekvator u smeru zapada. Istočno od Nove Gvineje skreće prema jugu da bi se na oko 50°JGŠ, priključila antarktičkoj struji. U blizini čileanske obale, južnoekvatorska se struja deli; jedan ogranak teče oko rta Horn, a drugi skreće prema severu i formira peruansku ili Humboltovu struju.

Geološki podaci

Pogled na Tihi okean

Andesitska linija najvažnija je linija koja služi za odvajanje regija u Tihom okeanu. Odvaja dublji deo okeana sa eruptivnim stenama od plićeg dela sa delovima kopna. Ova linija prati zapadni rub kalifornijskih ostrva i prolazi Aleutima, onda sve do poluostrva Kamčatke u Rusiji, posle ide Japanom, a onda u Okeaniju na Solomonska ostrva i Novi Zeland. Zatim se nastavlja severoistočno zapadnom granicom Kordiljera duž Južne Amerike, te svoj put završava preko Meksika opet u Kaliforniji.

U sklopu zatvorene putanje Andesitske linije, nalaze se brojne vulkanske planine, ostrva i stene koje karakterizuju središnji Tihi okean. Ovde se lava nežno uzdiže i gradi ogromne podvodne vulkanske planine. Ali, izvan Andesitske linije, vulkani su eksplozivni i stvaraju takozvani Pacifički vatreni prsten.

Kopnene mase

Tihi okean je pun vulkana i okeanskih brazdi

Najveća kopnena masa na čitavom Tihom okeanu je Nova Gvineja, ujedno i drugo najveće ostrvo na svetu. Skoro su sva ostrva i atoli između koordinata 30 °CGŠ i 30°JGŠ, tj. od jugoistočne Azije do Uskršnjeg ostrva. Polinezijski trougao, koji spaja Havaje, Novi Zeland i Uskršnja ostrva, okružuje sve ostale ostrvske celine (Kukova ostrva, Samoa, Tokelau, Tonga, Tuamotu, Tuvalu i Valis i Futuna).

Severno od ekvatora i zapadno od datumske granice nalazi se neverovatno mnogo malih mikronezijskih ostrva, uključujući Karolinske, Marijanske i Maršalska ostrva.

U jugozapadnom uglu Tihog okeana leže ostrva iz melanezijske grupe, kojima dominira Nova Gvineja. Ostala ostrva iz ove grupe uključuju Fidži, Novu Kaledoniju, Solomonska ostrva i Vanuatu.

Ostrva Tihog okeana se dele na tri osnovne vrste:

• kontinentalna ostrva, koji uključuju otoke Nove Gvineje, Novog Zelanda i Filipina, pa imaju sličnu strukturu kao obližnje kopno;
• visoka ostrva, koji imaju vulkansko poreklo i najčešće aktivne vulkane;
• koralne grebene i koralne platforme, od kojih je sigurno najpoznatiji australijski veliki koralni greben. Postoje i koralna ostrva, od kojih su najpoznatiji Makatea i Tuamotu iz grupe ostrva Francuske Polinezije.

Vidi još

• Veliki pacifički tepih od smeća

Literatura

• Gillespie, Rosemary G.; Clague, David A. (2009). Encyclopedia of Islands. University of California Press. str. 706. ISBN 978-0-520-25649-1. Pristupljeno 12. 6. 2013. 
• Dunford, Betty; Ridgell, Reilly (1996). Pacific Neighbors: The Islands of Micronesia, Melanesia, and Polynesia. Bess Press. str. 125. ISBN 978-1-57306-022-6. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
• West, Barbara A. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. str. 521. ISBN 978-1-4381-1913-7. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
• Lal, Brij Vilash; Fortune, Kate (2000). The Pacific Islands: An Encyclopedia. University of Hawaii Press. str. 63. ISBN 978-0-8248-2265-1. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
• Academic American encyclopedia. Grolier Incorporated. 1997. str. 8. ISBN 978-0-7172-2068-7. Pristupljeno 12. 6. 2013. 
• United States. National Oceanic and Atmospheric Administration; Western Pacific Regional Fishery Management Council (2009). Toward an Ecosystem Approach for the Western Pacific Region: from Species-based Fishery Management Plans to Place-based Fishery Ecosystem Plans: Environmental Impact Statement (na jeziku: engleski). Evanston, IL: Northwestern University. str. 60. 
• Ishihara, Masahide; Hoshino, Eiichi; Fujita, Yoko (2016). Self-determinable Development of Small Islands (na jeziku: engleski). Springer. str. 180. ISBN 9789811001321. 
• Murphy, Shirley Rousseau (1979). The Ring of Fire. Avon. ISBN 978-0-380-47191-1. Pristupljeno 9. 6. 2013. 
• Agno, Lydia (1998). Basic Geography. Goodwill Trading Co., Inc. str. 25. ISBN 978-971-11-0165-7. Pristupljeno 9. 6. 2013. 
• Organization, International Hydrographic (1953). Limits of Oceans and Seas. International Hydrographic Organization. Pristupljeno 9. 6. 2013. 
• Young, Greg (2009). Plate Tectonics. Capstone. str. 9. ISBN 978-0-7565-4232-0. Pristupljeno 9. 6. 2013. 
• Nuttall, Mark (2005). Encyclopedia of the Arctic: A-F. Routledge. str. 1461. ISBN 978-1-57958-436-8. Pristupljeno 10. 6. 2013. 
• Barkley, Richard A. (1968). Oceanographic Atlas of the Pacific Ocean. Honolulu: University of Hawaii Press. 
• Blue Horizons: Paradise Isles of the Pacific. prepared by the Special Publications Division, National Geographic Society. Washington, D.C.: National Geographic Society. 1985. ISBN 978-0-87044-544-6. 
• Cameron, Ian (1987). Lost Paradise: The Exploration of the Pacific. Topsfield, Mass.: Salem House. ISBN 978-0-88162-275-1. 
• Couper, A. D., ur. (1989). Development and Social Change in the Pacific Islands]. London: Routledge. ISBN 978-0-415-00917-1. 
• Gilbert, John (1971). Charting the Vast Pacific. London: Aldus. ISBN 978-0-490-00226-5. 
• Igler, David (2013). The Great Ocean: Pacific Worlds from Captain Cook to the Gold Rush. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-991495-1. 
• Lower, J. Arthur (1978). Ocean of Destiny: A Concise History of the North Pacific, 1500-1978. Vancouver: University of British Columbia Press. ISBN 978-0-7748-0101-0. 
• Napier, W.; Gilbert, J.; Holland, J. (1973). Pacific Voyages. Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 978-0-385-04335-9. 
• Nunn, Patrick D. (1998). Pacific Island Landscapes: Landscape and Geological Development of Southwest Pacific Islands, Especially Fiji, Samoa and Tonga. editorips@usp.ac.fj. ISBN 978-982-02-0129-3. 
• Oliver, Douglas L. (1989). The Pacific Islands (3rd izd.). Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1233-1. 
• Ridgell, Reilly (1988). Pacific Nations and Territories: The Islands of Micronesia, Melanesia, and Polynesia (2nd izd.). Honolulu: Bess Press. ISBN 978-0-935848-50-2. 
• Soule, Gardner (1970). The Greatest Depths: Probing the Seas to 20000 ft and Below. Philadelphia: Macrae Smith. ISBN 978-0-8255-8350-6. 
• Spate, O. H. K. (1988). Paradise Found and Lost. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1715-9. 
• Terrell, John (1986). Prehistory in the Pacific Islands: A Study of Variation in Language, Customs, and Human Biology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30604-1. 
• Davidson, J. W. (1966). „Problems of Pacific history.”. Journal of Pacific History. 1 (1): 5—21. doi:10.1080/00223346608572076. .
• Gulliver, Katrina (2011). „Finding the Pacific World” (PDF). Journal of World History. 22 (1): 83—100. S2CID 145425714. doi:10.1353/jwh.2011.0026. 
• Igler, David (2013). The Great Ocean: Pacific Worlds from Captain Cook to the Gold Rush. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-991495-1. 
• Munro, Doug. The Ivory Tower and Beyond: Participant Historians of the Pacific (Cambridge Scholars Publishing, 2009).
• Routledge, David. "Pacific history as seen from the Pacific Islands." . Pacific Studies. 8 (2). 1985 https://web.archive.org/web/20160923134705/https://journals.lib.byu.edu/spc/index.php/PacificStudies/article/viewFile/9369/9018. Arhivirano iz originala 23. 09. 2016. g. Pristupljeno 22. 08. 2017.  : 81+
• Samson, Jane. "Pacific/Oceanic History" in Kelly Boyd, ur. (1999). Encyclopedia of Historians and Historical Writing vol 2. Taylor & Francis. str. 901—2. ISBN 9781884964336. 

Spoljašnje veze

• South Pacific Organizer Архивирано на сајту Wayback Machine (5. децембар 2006)
• Карта јужног Тихог океана Архивирано на сајту Wayback Machine (16. март 2005)
• EPIC Pacific Ocean Data Collection Viewable on-line collection of observational data
• NOAA TAO El Nino data Realtime Pacific Ocean El NIno buoy data
• NOAA Ocean Surface Current Analyses - Realtime (OSCAR)
• NOAA PMEL Argo profiling floats Realtime Pacific Ocean data