Википедија

Većinski izborni sistem sa relativnom većinom

Većinski izborni sistem sa relativnom većinom[1], prvo-preferencijalno glasanje ili većinsko glasanje jeste jedno-pobednički izborni sistem rangiranog glasanja gde birači glasaju za samo jednog kandidata, i kandidat sa najviše glasova jeste pobednik, čak i ako ne dobija većinu glasova.

Države koje koriste većinsko glasanje za parlamentarne izbore (obojene crvenom bojom)

U teoriji društvenog izbora, većinsko glasanje se smatra degenerisanim oblikom rangiranog glasanja, gde birači „rangiraju“ kandidate, ali je samo prva preferencija važna; kao rezultat, većinsko glasanje se obično implementira pomoću izaberi-jedno glasačkog listića, gde birači glasaju za samo jednog kandidata.

Većinsko glasanje se koristi za izbori britanskog donjeg doma još od srednjeg veka. Njegova upotreba se proteže na bivše britanske kolonije, pre svega na Sjedinjene Države, Kanadu i Indiju. Koristi se za dodelu mandata u parlamentarnim izborima u oko trećinu sveta, uglavnom u Anglofonskim državama. Većinski sistem je isto korišćen za biranje predsednika u nekim državama, ali je manje upotrebljeno od dvokružnog sistema.

Bez obzira na njegovu jednostavnost i starinu, većinsko glasanje ima nekoliko velikih nedostataka. Kao metod kojim pobednik uzima sve, često daje neproporcionalne rezultate, posebno kada se biraju odbornici parlamenta, u smislu da političke stranke ne dobijaju reprezentaciju prema njihovom udelu glasova. Ovo obično favorizuje najveću stranku i stranke sa jaku regionalnu podršku na štetu manjih stranka bez geografski-koncentrisane baze.

Pristalice izborne reforme su generalno veoma kritične prema većinskog glasanja zbog ovoga i ukazuju na druge nedostatke, kao što je ranjivost većinskog glasanja na džerimandering koji može da stvori distorziju reprezentacije u parlamentu, veliki iznos potrošenih glasova, i šansa preokreta većine (tj, stranka koja dobije najviše glasova dobija manje mandata od druge-najveće stranke i gubi izbori). Tokom 20. veka mnogo države koje su pre upotrebile većinsko glasanje su prestale koristiti taj izborni sistem. Te države su zamenile većinsko glasanje sa drugih izbornih sistema, uključujući bivše britanske kolonije Australija i Novi Zeland (Australija sada koristi preferencijalno glasanje za donji dom parlamenta, i pojedinačno prenosivo glasanje za gornji dom parlamenta, a Novi Zeland koristi mešovitu proporcijalnu reprezentaciju za njihov parlament.)

Neke države koriste većinsko glasanje zajedno sa proporcijalnu reprezentaciju u izbornom sistemu mešovite većinske reprezentacije, ili u kompenzatornim mešovitih sistema, npr. deo mešovite proporcionalne reprezentacije.

Opis

uredi
 
Glasački listić većinskog glasanja za jedno-mandatsku izbornu jedinicu. Birač mora glasati za samo jedan kandidat (i samo jedno).

Izbori koji upotrebljavaju većinsko glasanje podrazumevaju jednog pobednika. Glasački listić zahteva od birača da označe samo jednu opciju sa liste kandidata. Koji god kandidat dobija najviše glasova pobeđuje. U parlamentarnom izboru, država je podeljena na bilo koji broj izbornih okruga, od kojih svaka bira jednog predstavnika u parlamentu pomoću većinskog glasanja.

Primer

uredi

 

Zamislite da Srbija ima referendum da odluči gde će joj biti glavni grad. U ovom izmišljenom primeru, nek celo izborno telo Srbije od 100 ljudi živi u samo 4 grada: Beogradu, Kraljevu, Prištini i Nišu, i da svi žele da žive što je bliže glavnom gradu što je to moguće.

Kandidati za glavni grad su:

  • Beograd, najveći grad u državi, sa 42% birača, ali je daleko od drugih gradova.
  • Kraljevo, sa 26% glasača
  • Niš, sa 17% glasača
  • Priština, sa 15% glasača

Preference bi bile ovako podeljene

42% birača
(Beograd) 		26% birača
(Kraljevo) 		17% birača
(Niš) 		15% birača
(Priština)
  1. Beograd
  2. Kraljevo
  3. Niš
  4. Priština
  1. Kraljevo
  2. Niš
  3. Priština
  4. Beograd
  1. Niš
  2. Priština
  3. Kraljevo
  4. Beograd
  1. Priština
  2. Niš
  3. Kraljevo
  4. Beograd

U većinskom glasanju su važne samo prve postavke. Biračima je dozvoljeno da naprave samo jedan izbor kandidata. Na taj način, glasovi bi se računali kao 42% za Beograd, 26% za Kraljevo, 17% za Niš i 15% za Prištinu. Pošto Beograd ima najviše glasova, on bi pobedio u izboru koji koristi većinsko glasanje, iako većina birača preferira Niš. Ovo čini izbor kao pritisak centra. Suprotno, preferencijalno glasanje bi proglasilo Niš kao pobednik izbora.

Kriterijumi metoda glasanja

uredi

Naučnici ocenjuju metode glasanja koristeći matematički izvedene kriterijume metode glasanja, koji opisuju poželjne karakteristike metode. Sledeći kriterijumi su prošli ili neuspešni kada se većinsko glasanje koristi u izbori sa jednim pobednikom:

Ime kriterijuma Objašnjenje/detalji
 Y Kriterijum većine Kriterijum većine kaže da „ako je jedan kandidat rangiran na prvom mestu većinom (više od 50%) birača, onda taj kandidat mora da pobedi.“[2] Većinsko glasanje ispunjava ovaj kriterijum (iako ne i obrnuto: kandidatu nije potrebno 50% glasova da bi pobedio)
  Kriterijum mutualne većine Kriterijum mutualne većine kaže da „ako većina (više od 50%) birača glasaju za nekih k kandidata, onda jedan od tih k kandidata mora pobediti“. Većinsko glasanje ne zadovoljava ovaj kriterijum.[3]
  Kriterijum Kondorset pobednika Kriterijum Kondorset pobednika kaže da „ako kandidat će dobiti većinu glasova u direktnom takmičenju bez obzira s koga bi se kandidat takmičio, on mora pobediti.“[4]Većinsko glasanje ne ispunjava ovaj kriterijum.
  Kriterijum Kondorset gubitnika Kriterijum Kondorset gubitnika kaže da „ako će kandidat da gubi direktno takmičenje protiv svakog ostalog kandidata, onda taj kandidat ne sme pobediti izbori“.[4] Većinsko glasanje ne ispunjava ovaj kriterijum.
  Kriterijum nezavisnosti nebitnih alternativa Kriterijum nezavisnosti nebitnih alternativa kaže da „rezultat izbora ostaje isti čak i ako kandidat koji ne može da pobeđuje odlučuje da se kandiduje.“ Većinsko glasanje ne zabovoljava ovaj kriterijum. Ovo čini većinsko glasanje podložno na spojleri.
  Kriterijum nezavisnosti klonova Kriterijum nezavisnosti klonova kaže da će rezultat izbora ostaje isti, čak i ako više kopija ili „klonova“ kandidata se kandiduju. Kandidatsko klonjenje uzrokuje podelu glasova u većinskom glasanju.
 Y Kriterijum monotonosti Kriterijum monotonosti kaže da kandidat ne sme izgubiti iz razloga što je dobio „previše podrške“ od nekih glasova, tj. povećanje ranga kandidata ne može ih dovesti do gubitka. Većinsko glasanje zadovoljava ovaj kriterijum.
 Y Kriterijum doslednosti Kriterijum doslednosti kaže da ako se kombinuju dva seta glasova, i oba seta glasova rangiraju A nad B, trebalo bi da rezultira kombinovanim glasova koji rangiraju A nad B. Većinsko glasanje zadovoljava ovaj kriterijum.
 Y Kriterijum učešća Kriterijum učešća kaže da kandidat ne sme izgubiti iz razloga što je dobio previše glasova. Većinsko glasanje zadovoljava ovaj kriterijum.
  Reverzna simetrija Reverzna simetrija kaže da ako je kandidat A pobednik, i preference svakog birača su invertovane, onda kandidat A ne sme biti pobednik. Većinsko glasanje ne zadovoljava ovaj kriterijum.
 Y Kasnije bez štete Pošto većinsko glasanje uzima u obzir kasnije preferencije na glasačkom listiću, nemoguće je naštetiti ili pomoći omiljenom kandidatu označavanjem kasnijih preferencija, tako da ispunjava oba kriterijuma.
 Y Kasnije bez pomoći

Raspodela mandata prema stranaka korišćenjem većinskog glasanja u parlamentarnim izborima

uredi
 
Slika koja pokazuje razliku između procenat glasova (unutrašnji krug) i procenat mandata (spoljašnji krug) tokom parlamentarnih izbora u Ujedinjenom Kraljevstvu 2015. godine.

Možda najupečatljiviji efekat većinskog glasanja je činjenica da broj mesta stranke u parlamentu nema nikakve veze sa prebrojavanjem glasova na izborima, već samo u tome kako su ti glasovi bili geografski distribuirani. Ovo je bila meta kritika za ovu metodu jer mnogi tvrde da je osnovni zahtev izbornog sistema da tačno predstavlja stavove birača. Većinsko glasanje često stvara „lažne većine“ prevelikim predstavljanjem većih stranka (dajući većinu poslaničkih/zakonodavnih mesta stranci koja nije dobila većinu glasova) dok nedovoljno predstavlja manje stranke. U Kanadi su većinske vlade formirane zbog toga što je jedna stranka osvojila većinu glasova u Kanadi samo tri puta od 1921.: 1940., 1958. i 1984. godine. U Ujedinjenom Kraljevstvu, 19 od 24 parlamentarnih izbora od 1922. godine proizveli su jednostranačku većinu. U svim osim u dva izbora (1931. i 1935.), vodeća stranka nije imala većinu glasova širom Ujedinjenog Kraljevstva.

U ekstremnim slučajevima, ovo može dovesti do toga da stranka dobije relativnu većinu ili čak većinu ukupnih glasova, ali i dalje ne uspe da dobije relativnu većinu poslaničkih mesta. Ovo rezultira situacijom koja se zove preokret većine ili izborna inverzija.[5][6]Poznati primeri druge-najveće stranke (po glasovima na nacionalnom nivou) koja je osvojila većinu mesta uključuju izbore u Gani 2012, na Novom Zelandu 1978. i 1981. i u Ujedinjenom Kraljevstvu 1951. godine. Poznati primeri druge-najveće stranke (po glasovima na nacionalnom nivou) koja je osvojila relativnu većinu mandata uključuju izbore u Kanadi 2019. i 2021. kao i u Japanu 2003. godine. Čak i kada stranka osvoji više od polovine glasova u skoro dvostranačkom takmičenju, moguće je da drugoplasirani osvoji većinu mesta. To se dogodilo u Svetom Vinsentu i Grenadinu 1966., 1998. i 2020. i u Belizu 1993. godine. Čak i sa samo dve stranke i jednakim izbornim jedinicama, za osvajanje većine odbornika jednostavno je potrebno dobiti više od polovine glasova u više od polovine izbornih jedinica—čak i ako druga stranka dobije sve glasove date u drugim izbornim jedinicama—pa je nešto više od četvrtine glasova teoretski dovoljno da se osvoji većina u parlamentu. Sa dovoljno kandidata koji dele glasove u izbornu jedinicu, ukupan broj glasova potrebnih za pobedu može biti proizvoljno mali.

Pod većinskom glasanju, mala stranka može odvući glasove i mesta od veće stranke kojoj je sličnija, i stoga dati prednost onoj kojoj je manje slična. Na primer, na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama 2000. levičarski Ralf Nejder je dobio više glasova od levičarskog Al Gora, što je rezultiralo time da je Nejder nenamerno uzrokovao Demokrate da gube izbori. Prema engleskoj grupi za politički pritisak „Neka glasovi budu važni“, većinsko glasanje stvara snažan izborni podsticaj za velike stranke da ciljaju slične segmente birača sa sličnom politikom. Efekat ovoga smanjuje političku raznolikost u zemlji jer su veće stranke podstaknute da se udruže oko sličnih politika.[7]Mreža izbornog znanja „ACE“ opisuje indijsku upotrebu većinskog glasanja kao „nasleđe britanskog kolonijalizma“.[8]

Duveržerov zakon je ideja u politikologiji koja kaže da će izborne jedinice koje koriste većinsko glasanje dovesti do dvopartijskih sistema, ako im se da dovoljno vremena. Ekonomista Džefri Saks objašnjava:

Glavni razlog većinskog karaktera Amerike je izborni sistem za Kongres. Članovi Kongresa se biraju u jednočlanim izbornim jedinicama prema principu većinskog glasanja, što znači da kandidat sa najviše glasova osvaja mandat u Kongresu. Stranka ili stranke koje su izgubile uopšte ne dobijaju reprezentaciju. Izbori koji koriste većinsko glasanje imaju tendenciju da proizvedu mali broj velikih stranka, možda samo dve, što je princip poznat u politikologiji kao Duveržerov zakon. Manje stranke su gažene na prvim izborima.

— od Saksov Cena civilizacije (na engleskom), 2011[9]

Međutim, većina zemalja sa većinsko glasanje ima višestranačka parlamenta (iako sa dve stranke veće od ostalih), a Sjedinjene Države su glavni izuzetak.[10] Postoji kontra-argument Duveržerovom zakonu, da dok na nacionalnom nivou sistem relativne većine promoviše samo dve stranke, u pojedinačnim izbornim jedinicama supervećine će dovesti do lomljenje glasova.[11]

Predloženo je da distorzije u geografskoj reprezentaciji daju podsticaj strankama da ignorišu interese oblasti u kojima su suviše slabe da bi imale velike šanse da dobiju reprezentaciju, što dovodi do vladu koji ne vladaju u nacionalnom interesu. Dalje, tokom predizbornih kampanja, predizborna aktivnost stranaka teži da se fokusira na marginalne izborne jedinice gde postoji mogućnost promene u reprezentaciji, ostavljajući nemarginalne izborne jedinice isključene iz učešća u aktivnoj kampanji.[12] Političke partije deluju tako što ciljaju izborne jedinice, usmeravaju svoje aktiviste i predloge ka onim izbornim jedinicama koje se smatraju marginalnim, gde svaki dodatni glas ima veću vrednost.[13][14]

Ovu osobinu većinskog glasanja često koriste njene pristalice za razliku od proporcionalnih sistema. U ovom drugom slučaju, manje stranke deluju kao „kraljotvorci“ u koalicijama jer imaju veću pregovaračku moć i stoga je njihov uticaj na politiku nesrazmeran veličini parlamenta – ovo se uglavnom izbegava u većinskim sistemima gde se uglavnom postiže većina.[15] čime se takvim vladama obezbeđuje zakonodavna moć neophodna da sprovedu svoje izborne manifestne obaveze tokom svog mandata. Ovo može biti od koristi za dotičnu zemlju u okolnostima u kojima vladin zakonodavni program ima široku podršku javnosti, iako potencijalno podeljen po stranačkim linijama, ili barem koristi društvu u celini. Međutim, davanje zakonodavne glasačke većine vladi kojoj nedostaje narodna podrška može biti problematično kada pomenuta vladina politika favorizuje samo onaj deo biračkog tela koji ju je podržao, posebno ako se biračko telo deli na plemensku, versku ili urbano-ruralnu liniju. Takođe postoji uočeno pitanje nepravednih koalicija gde manja stranka može da formira koaliciju sa drugim manjim strankama i formira vladu, bez jasnog mandata kao što je bio slučaj na Izraelskim parlamentarnim izborima 2009. gde vodeća stranka Kadima nije mogla da formira koaliciju pa je Likud, manja stranka, uspela da formira vladu, a da nije bila najveća stranka. Upotreba proporcionalne reprezentacije može omogućiti manjim strankama da postanu odlučujuće u parlamentu zemlje i steknu polugu koju inače ne bi uživale, iako se to može donekle ublažiti dovoljno velikim cenzusom. Oni tvrde da većinsko glasanje generalno smanjuje ovu mogućnost, osim kada stranke imaju jaku regionalnu osnovu. Jedan novinar u „Harec“ primetio je da izraelski visoko proporcionalni Kneset „pristupa veliku moć relativno malim strankama, primoravajući vladu da popusti pred političkim ucenama i da postigne kompromise“;[16][17] Toni Bler, braneći većinsko glasanje, tvrdio je da drugi sistemi malim strankama daju ravnotežu moći, a uticaj neproporconalan njihovim glasovima.[18] Dozvoljavanje kandidata u parlamentu koji nisu bili prvi u njihovim izbornim jedinicama je Dejvid Kameron opisao kao stvaranje „parlamenta pun drugih preferenca koji niko nije stvarno hteo ali isto nije bio baš protiv.“[19] Vinston Čerčil je kritikovao preferencijalno glasanje kao „određeno najviše nebitnih glasova datih za nebitne kandidate.“[20]

Većinsko glasanje često uzrokuje strateško glasanje koje je sprečilo ekstremističke levičarske i desničarske stranke od dobijanja poslaničkih mesta. Na primer, proporcionalni sistemi kao izborni sistem Mađarske su uzrokovali Fides (desničarska, populistička stranka) da osvaja 135 mandata u parlamentarnim izborima 2022. Fides je ostala kao najveća stranka u Mađarskoj još od 2010. Od 2010, Fides je implementirao anti-demokratske reforme što znači da Evropski parlament više ne smatra Mađarsku kao puna demokratija.[21] S druge strane, Ustavno društvo je objavilo izveštaj tvrdeći da „[u nekim slučajevima] većinsko glasanje može da podržava ekstremne politike, jer ako bi radikalna frakcija dobila kontrolu jedne od glavnih političkih stranka, većinsko glasanje radi da pozicija te stranke ostaje. To je zato što psihološki efekat većinskog glasanja destimuliše simpatizere glavne stranke od glasanja za male stranke u protestu protiv politike glavne stranke, jer glasanje za male stranke bi verovatno samo pomoglo glavnom protivniku veće stranke. Umesto da smanji ekstremne glasove, većinsko glasanje sada osnažuje relativno ekstremističke glasove pripadnike Radničke i Konzervativne stranke u Ujedinjenom Kraljevstvu.“[22][23] Aktivisti za izbornu reformu su tvrdili da korišćenje većinskog glasanja u Južnoafričkoj Republici bio je faktor koji je doprinosio usvajanjem aparthejdskog sistema posle parlamentarnih izbora 1948.[24][25] Leblang i Čan su otkrivali da izborni sistem nečije države je najvažniji predviđatelj intervencije neke države u ratu, prema 3 različita merenja: (1) kada je država prva ušla u rat; (2) kada je ušla međunarodnu koaliciju tokom rata; i (3) koliko je duga ostajala u ratu posle toga što je ušla u njega.[26][27] Kad su ljudi dobro reprezentirani u parlamentu, više od tih grupa koji bi možda glasali protiv bilo kog potencijalnog rata imaju pristup političkom moću koji je potreban da se rat sprečava. U proporcionalnom demokratijom, rat i druge glavne odluke su uglavnom potrebne da imaju dozvolu većine.[27][28][29] Britanski aktivista za ljudska prava Petar Tačel i drugi su tvrdili da Ujedinjeno Kraljevstvo jeste ušlo u Iračkom ratu uglavnom zbog političke posledice većinskog glasanja i da proporcionalna reprezentacija bi sprečila britansku intervenciju u ratu.[30][31][32]

Taktičko glasanje

uredi

U većoj meri nego ostali izborni sistemi, metoda većinskog glasanje podstiče taktičko glasanje. Birači imaju podsticaj da glasaju za kandidata koji ima veću verovatnoću pobede, za razliku od njihovog preferiranog kandidata koji ima manju verovatnoću pobede i za koga glas može da se posmatra potrošenim. Većinsko glasanje troši manje glasova za dvostranački izbori. Ali potrošenje glasove i manjinske vlade su češće kad velika grupa birača glasa za tri, četiri ili više stranaka kao u kanadskim izborima. Kanada koristi većinsko glasanje i samo dva od poslednjih sedam kanadskih izbora (2011. i 2015.) su proizveli jedno-stranačku većinsku vladu. U nijedan od tih izbora je stranka dobila većinu glasova.

Pozicija je ponekad prepričana, u ekstremnom načinu, kao „svi glasovi za bilo koga osim kandidata koji je na drugom mestu jesu glasovi za pobednika.“[33] To je zato što glasovi za drugih kandidata odbijaju potencijalnu podršku od kandidata koji je na drugom mestu, koji bi pobedio. Posle vrlo blize američke izbore 2000., neki simpatizeri demokratskog kandidata Al Gora su verovali da jedan razlog što je on gubio republikanskom kandidatu Džordž V. Bušu jeste zato što 2.7% birača su glasali za Ralf Nejdera Zelene stranke, i izlazne ankete su otkrivale da više od njih bi preferirali Gora (45%) prema Buša sa samo 27%.[34] Ovi izbori su bili određeni rezultatima iz Floride, gde je Buš imao samo 537 glasova više od Gora (0,009%), što je manje od 97.488 (1,635%) glasova za Nejdera.

U Portoriku, postojala je sklonost za simpatizeri Stranke za nezavisnost Portorika da glasaju za kandidate Popularne demokratske stranke. Ova pojava je odgovorna za neke pobede od strane Popularne demokratske stranke, čak i ako Nova progresivna stranka imaju najviše glasova u ostrvu. Portorikanci ponekad zovu birači koji podržavaju nezavisnu stranku ali glasaju za kandidate popularne stranke kao „dinje“, jer to voće je zeleno spolja i crveno iznutra (u odnosu na boje stranke)

Zato što glasači moraju da predviđaju koja 2 kandidata će da imaju najviše glasova, rezultati mogu biti značajno iskrivljeni:

  • Neki birači će glasati u zavisnosti kako se ostali glasati, što menja njihovo prvobitno namerovano glasanje;
  • Znatan moć je dat mediji, zato što neki glasači će verovati medijske tvrdnje o tome ko će verovatno biti vodeći kandidati. Čak i glasači koji ne veruju mediji znaju da ostali veruju mediji, i onda ti kandidati koji dobijaju najviše pažnje od strane medije će verovatno biti najpopularniji;
  • Novi kandidat bez iskustva, koji bi ipak bio podržan od većinu glasača bi možda bio posmatran da nema šanse da bude jedan od 2 kandidata sa najviše glasova, i onda bi izgubio glasova zbog taktičkog glasanja;
  • Metoda može da promoviše glasovi protiv za razliku od glasova za. Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu (i samo u Veliku Britaniju), cele kampanje su bile organizovane sa cilj glasanjem protiv Konzervativne stranke pomoću glasanjem Radničke stranke, Liberalni demokrati u Englesku i Vels, i od 2015. Škotska nacionalna stranka u Škotsku, u zavisnosti koja stranka ima najbolje šanse za pobede u svakoj izbornoj jedinici. Takvo ponašanje je teško objektivno izmeriti.

Aktivisti za ostali jedno-pobednički izborni sistemi tvrde da bi ostali izborni sistemi smanjili taktičko glasanje i spojler efekat. Primeri su preferencijalno glasanje, dvokružni sistem, izborni sistemi koji su manje upotrebljeni kao što su odobrenjsko glasanje i Kondorset metode. Potrošeni glasovi su smatrani kao ti za kandidati koji su izgubili i višak glasova za kandidata koji je pobedio. Na primer, u britanskom parlamentarnom izboru 2005., 52% glasova su bili za kandidati koji su izgubili i 18% su bili višak—ukupan iznos 70% potrošenih glasova. Na osnovu toga, većina glasova možda neće igrati nikakvu ulogu u određivanju rezultata izbora. Ovaj „pobednik-dobija-sve“ sistem može biti razlog zašto je izlaznost manji u države koje koriste većinsko glasanje, za razliku od sve ostale države.[35]

Geografija

uredi

Posledica izbornog sistema zasnovanog relativnom glasanju sa mnogo izbornih jedinica jeste da veće stranke, i stranke sa veću geografsko-koncentriranu podršku dobijaju neproporcionalno veliki udeo mandata, a manje stranke sa ravnomerno raspoređenu podršku dobijaju neproporcionalno mali udeo mandata. To je zato što radeći ovo osvajaju mnogo poslaničkih mesta i ne troše mnogo glasova u drugim oblastima. Pošto su obrasci glasanja slični u oko dve trećine okruga, ima veće verovatnoće da će u većinskom glasanju jedna stranka imati većinu mandata za razliku od proporcionalnog glasanja. U većinskom glasanju jeste retko da većinska vlada ima podršku većina glasača. Jer većinsko glasanje dozvoljava mnogo trošenih glasova, izbori koje koriste većinsko glasanje su lakše džerimanderovane. Pomoću džerimanderinga, izborne jedinice su napravljene da namerno povećaju broj mandata od jedne stranke prekrajanjem mapa tako da jedna stranka ima mali broj izbornih jedinica u kojima ima ogromnu većinu glasova (bilo zbog politike, demografije koja ima tendenciju da favorizuje jednu stranku ili drugi razlozi), i mnogo izborne jedinice gde je u manjem nepovoljnom položaju.

Britansko Društvo za izbornu reformu (DIR) kaže da regionalne stranke imaju korist od ovog izbornog sistema. „Sa geografsko-koncentrisanu bazu, stranke koje su manje da nivou Ujedinjenog Kraljevstva još uvek mogu da postižu vrlo dobar rezultat“.[36]

S druge strane, manje stranke koje ne koncentrišu svoji glasovi obično na kraju dobiju mnogo manji udeo mesta od glasova, jer gube većinu mesta za koja se takmiče i troše većinu svojih glasova.[37]

DIR isto tvrdi da u izborima sa mnogo izbornih jedinica koji koriste većinsko glasanje „za male stranke bez geografsko-koncentrisanu bazu je teško da imaju mandate“.[36]

Neka glasovi budu važni kaže da u britanskim parlamentarnim izborima 2017., „Zelena stranka, Liberalni demokrati i UKIP (male, neregionalne stranke) su dobili 11% glasova, a samo 2% mandata“, i u britanskim parlamentarnim izborima 2015., „iste tri stranke su dobile skoro četvrtinu svih glasova, ali su imale samo 1,5% mandata.“[38]

Prema „Neka glasovi budu važni“, u britanskim parlamentarnim izborima 2015. UKIP je osvojio treće mesto na ukupan broj glasova (3,9 miliona/12,6%), ali je osvojio samo jedan mandat u parlamentu, što znači da ima jedan mandat za 3,9 milion glasova. Konzervativci s druge strane su dobili jedan mandat za 34.000 glasova.[38]

„Pobednik-uzima-sve“ tradicija većinskog glasanja dovodi do iskrivljenih reprezentacija, jer preuveličava korelaciju između partijske podrške i geografije.

Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu Konzervativna stranka osvaja mnogih izbornih jedinica u engleskih sela i jug Engleske, a Radnička stranka osvaja mnogih izbornih jedinica u engleskih gradiva i sever Engleske.[39] Ovaj obrazac krije veliki broj glasova za nedominantnu stranku. Stranke mogu se naći bez izabranih političara u značajnim delovima zemlje, što vodi na pojačavanje osećanja regionalizma. Pristalice stranke (koji ipak mogu biti značajna manjina) u tim delovima zemlje su nezastupljeni.

U kanadskim parlamentarnim izborima 2019. Konzervativci su dobili 98% mandata u Albertu i Saskačevan sa samo 68% glasova. Nedostatak reprezentacije ostalih stranaka daje privid veće konzervativne podrške nego što zapravo postoji.[40] Slično, u kanadskim izborima 2021., Konzervativna stranka je osvojila 88% mandata u Alberti sa samo 55% glasova, i 100% mandata u Saskačevanu sa samo 59% glasova.[41]

Većinsko glasanje u geografskim oblastima ima tendenciju da daje rezultate (ponaročito većim stranaka) značajan broj sigurnih mandata, gde je predstavnik zaštićen od svake osim najdramatičnije promene glasačkog ponašanja. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Društvo za izbornu reformu je procenilo da više od pola svih izbornih jedinica su sigurni.[42] Tvrdilo se da su poslanici uključeni u skandalu sa troškovima 2009. godine imali veće verovatnoće da budu iz sigurne izborne jedinice.[43][44]

Istorija

uredi

Većinsko glasanje je najjednostavniji izborni sistem, i korišćeno je sa višestruko neprenosivo glasanje još od drevnih vremena. Dom komuna nastao je tokom srednjeg veka kao skupština koja predstavlja plemstvo okruga i gradova kraljevine. Svaka izborna jedinica je uglavnom slala 2 poslanika u parlamentu. Oba poslanika su bila izabrana pomoću višestruko neprenosivo glasanje, ali dopunski izbori koji su se dešavali između parlamentarnih izbora su koristili većinsko glasanje. Od 19. veka i zaključeno sa Aktom o reprezentacije ljudi 1948., izborne jedinice u Dom komuna su dozvoljena da imaju samo jednog poslanika.

SAD se otcepila od Britanskog carstva krajem 18. veka, a njen ustav je implementirao Elektoralni kolegijum koji bira američkog predsednika. Uprkos prvobitnim namerama suprotnoga, u sredini 19. veka kolegijum se pretvarao u de fakto korišćenje većinskog glasanja od predsednički izbori saveznih država. U svakom događaju, direktni izbori za Predstavničkog doma su koristili većinsko glasanje, kao što si i izbori za Senat i u skuštine savnjenih država i nakon što su direktno napravljene stanovništvu. U Kanadi, izbori za Parlament i pokrajinske skupštine su uvek koristile većinsko glasanje.

Kriticizam i zamena

uredi
 
„Većinsko glasanje - nedemokratsko. Proporcionalna reprezentacija - glas za svi“
 
„Većinsko glasanje? Ne hvala. Proporcionalna reprezentacija molim te“

Ostali izborni sistemi su bili napravljeni od 1299. godine, kada je Ramon Ljulj smislio Kondorset i Bordine metode, koji su ponovo izmišljeni 18. veka od Markiz de Kondorseta i Žan-Šarl de Borda. Ozbiljnije istrage u izborne sisteme su došle krajem 18. veka, kad su nekoliko razmišljenici nezavisno predložili sistemi proporcionalne reprezentacije za parlamentarne izbore. Pojedinačno prenosivo glasanje ponaročito je izmiljeno 1819. i od Tomas Vrajt Hila, i prvi put korišćeno u javnom izboru 1840. od njegovog sina Rovlenda za Adelejdsku gradsku skupštinu u Australiji. Pojedinačno prenosivo glasanje je prvi put bilo korišćeno na nacionalnom nivou u Danskoj 1855. godine, i ponovo je izmišljeno nekoliko puta krajem 19. veka.

Društvo proporcionalne reprezentacije je osnovano u Engleskoj 1884. i počelo je u kampanji. Pojedinačno prenosivo glasanje je bilo korišćeno za univerzitetske izborne jedinice između 1918. i njihovo ukidanje 1950.

Mnogo države koje koriste većinsko glasanje imaju aktivne kampanje za menjanje izbornog sistema na proporcionalnu reprezentaciju (npr. Ujedinjeno Kraljevstvo[45] i Kanada[46]). Mnogo današnje demokratije koriste neku vrstu proporcionalne reprezentacije.[47] U slučaju Ujedinjenog Kraljevstva, kampanja za otklanjanje većinskog glasanja je u toku najmanje od 1970-ih.[48] Međutim, u obe države, aktivisti za reformu suočavaju se sa preprekom velikih aktuelnih stranka koje kontrolišu parlament i koje su podstaknute da se odupru bilo kakvim pokušajima da zamene većinski izborni sistem koji ih je izabrao manjinskim glasanjem.

Države koje koriste većinsko glasanje

uredi

Većinsko glasanje korišćeno za predsednički izbori

uredi

Većinsko glasanje korišćeno za parlamentarni izbori

uredi
 
Mapa koja pokazuje zemlje u kojima se većinsko glasanje koristi za izbori donjeg doma ili jednodomnog nacionalnog parlamena (crveno) ili mešoviti sistemi koji koristi većinsko glasanje (ružičasta - mešovita većinska, ljubičasta - mešovita proporcionalna).

Većinsko glasanje jedini izborni sistem korišćen za parlamentarni izbori

uredi

Većinsko glasanje korišćeno sa drugim izbornim sistemom za parlamentarni izbori

uredi

Većinsko glasanje korišćeno pre

uredi
  •   Argentina (Većinsko glasanje korišćeno 1902-1905 i 1951-1957)
  •   Australija (Većinsko glasanje korišćeno do 1918.)
  •   Belgija (Većinsko glasanje korišćeno 1831-1899)
  •   Danska (Većinsko glasanje korišćeno do 1920.)
  •   Italija (Većinsko glasanje korišćeno 1860-1882 i 1892-1919)
  •   Japan (Većinsko glasanje korišćeno do 1993.)
  •   Južnoafrička Republika (Većinsko glasanje korišćeno do 1994.)
  •   Kipar (Većinsko glasanje korišćeno do 1981.)
  •   Lesoto (Većinsko glasanje korišćeno do 2002.)
  •   Liban (Većinsko glasanje korišćeno do 2017.)
  •   Malta (Većinsko glasanje korišćeno do 1921.)
  •   Meksiko (Većinsko glasanje korišćeno do 1977.)
  •   Nepal (Većinsko glasanje korišćeno do 2008.)
  •   Novi Zeland (Većinsko glasanje korišćeno do 1996.)
  •   Papua Nova Gvineja (Većinsko glasanje korišćeno do 2002.)
  •   Portugalija
  •   Srbija (Većinsko glasanje korišćeno 1990-1992)
  •   Tanzanija (Većinsko glasanje korišćeno do 1995.)
  •   Filipini (Većinsko glasanje korišćeno za Senat do 1941., i za Predstavnički dom do 1998.)
  •   Holandija (Većinsko glasanje korišćeno do 1917.)
  •   Hong Kong (Većinsko glasanje korišćeno 1995-1998)

Napomene

uredi
  1. ^ Pre izbori 2020., američke savezne države Alaska i Mejn su zamenili većinsko glasanje sa preferencijalno glasanje. U SAD-u, 48 od 50 saveznih država i Okrug Kolumbija koriste većinsko glasanje-GK da biraju elektore Izbornog koledža (koji zauzvrat bira predsednika); Mejn i Nebraska koristite verziju gde izborni glas svake izborne jedinice dodeljuje većinske glasanje (ili preferencijalnom glasanju u Mejnu počevši od 2020.), i pobednik u saveznoj državi (koristeći istu metodu koja se koristi u svaku izbornu jedinicu u državi) dobija dodatna dva elektorska glasa. U savezne države koje koriste većinsko glasanje-GK, predsednički kandidat koji dobije najveći broj glasova pobeđuje sve dostupne elektore u državi, bez obzira na broj ili udeo osvojenih glasova (većina protiv relativne većine), ili razlika između vodećeg kandidata i kandidata na drugom mestu.

Reference

uredi
  1. ^ Despotović, Ljubiša (1. 11. 2021). „Izborni sistemi, društveni pokreti, interesne i lobi grupe”. Kulturni centar Novog Sada. Arhivirano iz originala 23. 9. 2023. g. 
  2. ^ „Single-winner Voting Method Comparison Chart” [Upoređenje jedno-pobedničkih izbornih metoda]. FairVote (na jeziku: engleski). 27. 2. 2011. Arhivirano iz originala 28. 2. 2011. g. „Kriterijum favorita većine: Ako većina (više od 50%) birača glasaju za kandidat A, onda će kandidat A da pobeđuje.” 
  3. ^ Kondratev, Aleksej J.; Nesterov, Aleksandar S. (2020). „Merenje moća većine i moća veta pravila glasanja (na engleskom)”. Javni izbor. 183 (1–2): 187—210. S2CID 53670198. arXiv:1811.06739  . doi:10.1007/s11127-019-00697-1. 
  4. ^ a b Felsental, Dan S. (2010) Pregled paradoksa koji pogađaju različite procedure glasanja gde jedan od m kandidata (m ≥ 2) mora biti izabran Arhivirano 24 februar 2021 na sajtu Wayback Machine. U: Procena alternativnih procedura glasanja, Londonska škola ekonomije i političkih nauka, London, Ujedinjeno Kraljevstvo.
  5. ^ Geruso, Majkl; Spirs, Din; Talesara, Išana (5. septembar 2019). „Inverzije u SAD predsedničkim izborima: 1836-2016”. Američki ekonomski žurnal: Primenjene ekonomije. 14 (1): 327—357. doi:10.3386/w26247. Arhivirano iz originala 19. mart 2021. g. Pristupljeno 14. jul 2021. 
  6. ^ Miler, Nikolas R. „Izborne inverzije od strane varijanta Elektoralnog koledža S.A.D.”. Odeljenje politikologije. UMNC. Arhivirano iz originala 18. jul 2021. g. Pristupljeno 14. jul 2021. 
  7. ^ „Većinsko glasanje”. Neka glasovi budu važni. Arhivirano iz originala 31. jul 2020. g. Pristupljeno 26. jun 2020. 
  8. ^ „Indija – većinsko glasanje na velikoj skali”. Mreža izbornog znanja ACE. Pristupljeno 25. jun 2020. 
  9. ^ Saks, Džefri (2011). Cena civilizacije. Nju Jork: Slučajna Kuća. str. 107. ISBN 978-1-4000-6841-8. 
  10. ^ Danlivi, Patrik; Divakar, Reka (2013). „Analiziranje višestranačkih takmičenja u izborima sa većinsko glasanje” (PDF). Stranačke politike. 19 (6): 855—886. S2CID 18840573. doi:10.1177/1354068811411026. Arhivirano (PDF) iz originala 9. jun 2022. g. Pristupljeno 30. jun 2016. 
  11. ^ Dikson, Erik S.; Šiv, Kenet (2010). „Socijalna identifikacija, izborne institucije i broj kandidata”. Britanski žurnal politikologije. 40 (2): 349—375. CiteSeerX 10.1.1.75.155  . JSTOR 40649446. S2CID 7107526. doi:10.1017/s0007123409990354. 
  12. ^ „Većinsko glasanje jeste pokvaren izborni sistem”. ippr.org. Institucija za proučavanje javne politike. 2011-01-04. Arhivirano iz originala 15. novembar 2017. g. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  13. ^ Teri, Kris (2013-08-28). „U britanskom izbornom sistemu većinskog glasanja, neki glasovi vredu 22 puta više od ostalih”. democraticaudit.com. Londonska škola ekonomije. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  14. ^ Gelvin, Rej. „Šta je marginalna izborna jedinica?”. justsolutions.eu. Arhivirano iz originala 15. novembar 2017. g. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  15. ^ Brems/Kilgor. Dori (2013). „Kraljotvorci i vođe u formiranju koalicije”. Socijalni Izbor i blagostanje. 41 (1): 1—18. JSTOR 42001390. S2CID 253849669. doi:10.1007/s00355-012-0680-4. hdl:10419/53209  . Arhivirano iz originala 11. mart 2023. g. Pristupljeno 11. mart 2023. 
  16. ^ Ilan, Šahar. „Velike reforme su skoro nemoguće, ali izborni cemzus bi se mogao povećati”. Harec. Arhivirano iz originala 21. avgust 2019. g. Pristupljeno 8. maj 2010. 
  17. ^ Dr. Mihaela Makavej, Univerzitet Albe Julije, Rumunija. „Prednosti i nedostaci nenominalnog sistema glasanja” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. decembar 2019. g. Pristupljeno 8. maj 2010. 
  18. ^ P. Dori (17. jun 2008). Radnička stramka i ustavna reforma: Istorija ustavnog konzervatizma. Palgrejv Makmilan UK. str. 400—. ISBN 978-0-230-59415-9. 
  19. ^ „Dejvid Kameron.“ Dejvid Kameron: zašto je zadržavanje većinskog glasanja od vitalnog značaja za demokratiju Arhivirano 18 januar 2018 na sajtu Wayback Machine." Dnevni Telegraf. 30. april 2011.
  20. ^ Leri Džonston (13. 12. 2011). Politike: Uvod u sadašnju demokratsku državu. Pres Univerziteta Toronta. str. 231—. ISBN 978-1-4426-0533-6. 
  21. ^ „Članovi Evropskog parlamenta: Mađarska više ne može biti smatrana kao puna demokratija” (Saopštenje). Evropski parlament. 15. septembar 2022. Arhivirano iz originala 15. septembar 2022. g. Pristupljeno 25. mart 2023. 
  22. ^ Valker, Petar (22. april 2019). „Većinsko glasanje podstiče ekstremne politike, kaže analizički centar”. Gardijan. Arhivirano iz originala 6. decembar 2023. g. Pristupljeno 23. jun 2020. 
  23. ^ „Izborni sistem i britanske politike”. consoc.org.uk. Arhivirano iz originala 25. jun 2020. g. Pristupljeno 23. jun 2020. 
  24. ^ Koven, Doug. „Groblje većinskog glasanja”. Društvo izborne reforme. Arhivirano iz originala 4. jul 2020. g. Pristupljeno 4. jul 2020. 
  25. ^ Vinter, Oven (25. avgust 2016). „Kako pokvaren izborni sistem je dao Južnoafričkoj Republici aparthejd 1948. godine”. Hafington Post. Arhivirano iz originala 18. mart 2021. g. Pristupljeno 4. jul 2020. 
  26. ^ Leblang, D.; Čan, S. (2003). „Objašnjavanje ratova koje vode uspostavljene demokratije: Da li su institucionalna ograničenja važna?”. Političko istraživanje četvrtinasti: 56-24: 385–400. 
  27. ^ a b „Proporcionalna reprezentacija i konflikt”. Neka glasovi budu važni. Arhivirano iz originala 31. jul 2020. g. Pristupljeno 27. jun 2020. 
  28. ^ „Šta dokaz kaže”. Pošteno glasanje. 19. novembar 2017. Arhivirano iz originala 29. jun 2020. g. Pristupljeno 27. jun 2020. 
  29. ^ „Demokratija: nikad nismo imali toliko loše”. Gardijan. 3. maj 2010. Arhivirano iz originala 22. maj 2024. g. Pristupljeno 27. jun 2020. 
  30. ^ Tačel, Petar (3. maj 2010). „Demokratija: nikad nismo imali toliko loše”. Gardijan. Arhivirano iz originala 22. maj 2024. g. Pristupljeno 26. jun 2020. 
  31. ^ Barnet, Entoni (10. januar 2020). „Da li bi sledeći vođa Radničke stranke konačno raskinuti sa većinsko glasanje?”. Labourlist.org. Arhivirano iz originala 5. jul 2020. g. Pristupljeno 5. jul 2020. 
  32. ^ Rut, Tim (30. septembar 2019). „Učiniti vlast odgovornom narodu”. Leva noga napred. Arhivirano iz originala 31. jul 2020. g. Pristupljeno 5. jul 2020. 
  33. ^ Begani, Brent (2016-06-30). „Izbori 2016. dokazuju potrebu za izbornu reformu”. Polici Interns (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. oktobar 2019. g. Pristupljeno 2019-10-22. 
  34. ^ Rozenbom, Dejvid E. (24. februar 2004). „2004 KAMPANjA: NEZAVISAN; Opusti se, Nejder savetuje uzbunjene demokrate, ali matematički saveti iz 2000. dokažu drugačije”. Njujork tajms. Arhivirano iz originala 19. septembar 2008. g. Pristupljeno 7. februar 2017. 
  35. ^ Drogus, Karol En (2008). Uvod u uporedne politike: pojmove i slučajeve u kontekstu . CK Pres. str. 257. ISBN 978-0-87289-343-6. 
  36. ^ a b „Većinsko glasanje”. electoral-reform.org.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. decembar 2019. g. Pristupljeno 2019-12-16. 
  37. ^ „Većinsko glasanje”. electoral-reform.org.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. decembar 2019. g. Pristupljeno 2019-12-05. 
  38. ^ a b „Neka glasovi budu važni—Sve što je loše o većinskom glasanju—Proporcionalna reprezentacija”. Neka glasovi budu važni (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2. novembar 2019. g. Pristupljeno 2019-12-16. 
  39. ^ Bič, Mat; Hikson, Kevin (2020-07-03). „Podeljeni vrednostima: Džeremi Korbin, severno-južna razliks u Radničku stranku i Englesku”. Francuski pregled britanske civilizacije. XXV (2). S2CID 198655613. doi:10.4000/rfcb.5456  . 
  40. ^ „Većinsko glasanje”. conservativeelectoralreform.org. Konzervativna akcija za izbornu reformu. Arhivirano iz originala 15. novembar 2017. g. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  41. ^ „Izbori Kanada – Rezultati po pokrajina(ma)”. 2021 Izbori Kanada – Pokrajine. Izbori Kanada. 2020-09-21. Arhivirano iz originala 9. decembar 2022. g. Pristupljeno 2021-11-04. 
  42. ^ „Opšti izbori 2010: Sigurni i marginalni mandati”. Gardijan. 2010-04-07. Arhivirano iz originala 3. mart 2016. g. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  43. ^ Wickham, Alex. „"Safe seats" almost guarantee corruption”. thecommentator.com. Arhivirano iz originala 15. 4. 2021. g. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  44. ^ „FactCheck: expenses and safe seats”. channel4.com. Channel 4. Arhivirano iz originala 8. 5. 2021. g. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  45. ^ „Za šta se zalažemo”. electoral-reform.org.uk. Arhivirano iz originala 26. jun 2020. g. Pristupljeno 25. jun 2020. 
  46. ^ „Početna stranica”. Pošteno glasanje Kanada. Arhivirano iz originala 1. jul 2020. g. Pristupljeno 25. jun 2020. 
  47. ^ „Izborni sistemi širom sveta”. FairVote.org. Arhivirano iz originala 11. septembar 2021. g. Pristupljeno 18. jul 2020. 
  48. ^ „Radnička kampanja za izbornu reformu - O RKIR-u”. labourcampaignforelectoralreform.org.uk. Arhivirano iz originala 11. avgust 2021. g. Pristupljeno 25. jun 2020. 
  49. ^ „Često postavljana pitanja o Izbornom koledžu”. Državne arhive. 6. jul 2023. Arhivirano iz originala 6. decembar 2023. g. Pristupljeno 23. oktobar 2015. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Већински_изборни_систем_са_релативном_већином&oldid=28123440”