Википедија

Vukica Mitrović

комунистичка револуционарка, партизанка и народни херој

Vukosava Vukica Mitrović Habuš — Šunja (Sveti Stefan, kod Budve, 28. decembar 1912 — Jajinci, kod Beograda, 17. decembar 1941) bila je revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

vukica mitrović
Vukica Mitrović
Lični podaci
Datum rođenja(1912-12-28)28. decembar 1912.
Mesto rođenjaSveti Stefan, kod Budve, Austrougarska
Datum smrti17. decembar 1941.(1941-12-17) (28 god.)
Mesto smrtiJajinci, kod Beograda, Područje Vojnog zapovednika u Srbiji,
Nacistička Nemačka
Profesijatekstilna radnica
Porodica
SupružnikAndrija Habuš
Delovanje
Član KPJ odoktobra 1933.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od9. maja 1945.

Poticala je iz revolucionarne porodice Mitrović. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završila je na Svetom Stefanu i Kotoru, a potom na Cetinju dva razreda Učiteljske škole. Godine 1932. se sa porodicom preselila u Beograd, gde se zaposlila se kao daktilografkinja, a potom kao tekstilna radnica. Posredstvom starijeg brata Stefana, koji je tokom studija postao komunista, uključila se u komunistički pokret.

Bila je angažovana oko izlaženja partijskog lista Komunist, zbog čega je oktobra 1933. primljena u članstvo Komunističke partije. Zbog partijskog rada, uhapšena je aprila 1935. i podvrgnuta mučenjima u policiji. Kako islednicima ništa nije priznala, na sud je oslobođena usred nedostatka dokaza. Krajem godine je otišla u Sovjetski Savez, gde je u Moskvi pohađala Međunarodnu lenjinsku školu.

Početkom 1936. se angažovala u sindikatu tekstilaca, a krajem godine je radila na obnavljanju partijske organizacije u Beogradu. Od marta 1937. je bila sekretar Mesnog komiteta KPJ za Beograd, a od maja iste godine član novoformiranog Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, po čijem je zadatku odlazila u Niš, Valjevo i druga mesta po Srbiji. Krajem 1937. i početkom 1938. bila je jedan od organizatora štrajka tekstilnih radnika u Beogradu, kao i demonstracija održanih 14. decembra 1939. godine. Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, 1940. izabrana je za člana Sekreterijata Pokrajinskog komiteta.

Nakon okupacije Jugoslavije, radila je na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta u Beogradu. Po specijalnom zadatku PK KPJ za Srbiju održavala je vezu sa Jankom Jankovićem, službenikom Specijalne policije. Početkom oktobra 1941. prilikom odlaska na sastanak sa Davidom Pajićem, bila je uhapšena, a Pajić ubijen. Kao poznata komunistkinja, u Specijalnoj policiji je mučena i suočavana sa bratom Ratkom, ali islednicima ništa nije rekla. Osuđena je na smrt 16. decembra i prebačena u logor na Banjici, gde je doneta na nosilima, jer su joj obe noge bile polomljene. Streljana je 17. decembra 1941. u Jajincima, zajedno sa grupom uhapšenih članova Mesnog komiteta.

U toku Narodnooslobodilačkog rata poginuo je i njen suprug Andrija Habuš, kao i braća Nikola, Ratko i Veljko i sestra Lepa. Za narodnog heroja proglašena je 9. maja 1945. godine.

Biografija

uredi

Rođena je 28. decembra 1912. na Svetom Stefanu, kod Budve.[1] Poticala je iz revolucionarne porodice Mitrović. Njeni roditelji, otac Ivo i majka Ivanica, rođena Dabković, imali su sedmoro dece, četiri sina — Stefana, Nikolu, Ratka i Veljka i tri ćerke — Vukicu, Lepu i Miru. Vukica je bila treće dete po rođenju i prvo žensko u porodici. Njen otac Ivo Mitrović poticao je iz Paštrovića, a kako je bio hrom u nogu, otac Niko ga je poslao na školovanje. Učiteljsku školu je učio na Cetinju i u Zadru, a nakon školovanja, vratio se u rodno mesto, gde je radio kao učitelj. Pored rada sa decom u školi, radio je i na prosvećivanju stanovništva. Kao veliki rodoljub, nakon izbijanja Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim Paštrovićima, prešao je u Kraljevinu Crnu Goru,[a] gde se priključio dobrovoljcima. Nakon austrougarske okupacije Crne Gore, 1916. je uhapšen i zatočen u zatvorima u Kotoru i Herceg Novom, nakon čega je kao „veleizdajnik” osuđen na smrt. Kazna mu je zamenjena dvadesetogodišnjom robijom, od koje je do oslobođenja, u zatvoru u Mariboru, odležao skoro tri godine. Nakon rata radio je kao školski nadzornik u Kotoru i na Cetinju, a nakon odlaska u penziju 1932, sa porodicom se preselio u Beograd.[2][3][4][5]

Vukicino najranije detinjstvo, u vremenu Prvog svetskog rata, bilo je veoma teško. Njena majka Ivanica ostala je sama sa četvoro male dece, a veliku pomoć porodici, pružile su babe, po ocu i majci — Marija i Vidosava, kao i tetka Marija Dabković, koja je Vukicu volela kao svoje dete i izvesno vreme odvela kod sebe kući. U periodu odrastanja Vukica je naučila da trpi i da tiho priča o svojim tegobama i patnjama.[4] Nakon Prvog svetskog rata, krajem 1918. otac Ivo se vratio kući, a već sledeće godine Vukica je krenula u osnovnu školu. Njoj i njenoj starijoj braći — Stefanu i Nikoli, učitelj je bio njihov otac. Godine 1921. porodica se preselila u Kotor, gde je Ivo bio premešten za školskog nadzornika. Ovde je završila osnovnu školu i nižu gimnaziju. Nakon male mature odlučila je da pođe očevim stopama, pa je upisala Učiteljsku školu na Cetinju. Nakon završenog drugog razreda, povredila je nogu, a usled komplikacija morala je na operaciju i duži oporavak, zbog čega je prekinula školovanje.[6]

Usled loše materijalne situacije mnogočlane porodice, koja se izdržavala samo od očeve plate, Ivo je nakon odlaska u penziju 1932. doneo odluku da se porodica preseli u Beograd. Doselili su u Mačvansku ulicu, na Čuburi, a dolazak u glavni grad Kraljevine Jugoslavije, omogućio im je lakše mogućnosti za školovanje, pošto su trojica braće Mitrović studirala — Stefan na Filozofskom, Ratko na Pravnom i Veljko na Medicinskom fakultetu. Kako bi pomogao roditeljima u školovanju braće i sestara, Niko se zaposlio kao službenik u pošti. Po dolasku u Beograd, Vukica je izvesno vreme nastavila Učiteljsku školu, a kako bi materijalno pomogla roditeljima, zaposlila se kao daktilografkinja u jednom privatnom birou.[7][5]

Početak partijskog rada

uredi

Decembra 1932. Vukicin najstariji brat Stefan, koji je kao student Filozofskog fakulteta pripadao revolucionarnom studentskom pokretu, uhapšen je zbog rasturanja komunističkih letaka i osuđen na godinu i po dana zatvora. Vukica se do tada nije puno interesovala za politiku, a noseći hranu bratu u istražni zatvor, upoznala se i sprijateljila sa Radom Đulić, čiji je brat bio takođe uhapšen kao komunista. Rada je Vukici objašnjavala zbog čega su njihova braća uhapšena i preko nje je dobila prva saznanja o komunizmu. Kasnije je odlazila kod nje kući i družila se sa njenom braćom, koji su bili radnici i komunisti. Istovremeno, Vukica se upoznala sa studentkinjom Dušicom Stefanović, ćerkom revolucionara i komuniste Laze Stefanovića, preko koje se povezala sa jednom ilegalnom omladinskom ćelijom. Na sastancima je zapazio Dragutin Čolić, koji je tada radio na organizovanju partijske štamparije, i pošto mu je ulivala poverenje pozvao je da sarađuje sa njim. Tada je dobila ilegalno ime Vera.[8]

Zajedno sa Čolićem, radila je na ponovnom pokretanju ilegalnog partijskog lista Komunist. Kao poverljiva osoba, obavljala je specijalne zadatke. U malim paketima, prenosila je metalna slova za štampanje, najpre iz Dunavske ulice na Dorćolu u Sazonovu ulicu na Vračaru, a potom u Karlovačku ulicu. Kada je odštampan prvi broj lista, zajedno sa dve omladinke, učestvovala je u njegovom rasturanju — odnosno nošenju na određene „javke” gde ga je predavala, zajedno sa drugim materijalom. Imala je i svoja skloništa, gde je čuvala partijski i drugi propagandni materijal. Pored rada u štampariji, Vukica je Čoliću pomagala i u održavanju partijskih veza, prenoseći poverljivu partijsku poštu. Na tom poslu, susretala se sa Blagojem Parovićem, članom privremenog rukovodstva KPJ, koji je tada radio na organizovanju i učvršćivanju partijskih organizacija u Beogradu i Srbiji. Zbog svog aktivnog rada, oktobra 1933. primljena je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), a nakon smrti Hristifora Đulića Kiće, preuzela je rukovođenje tehničkim aparatom u ilegalnoj štampariji lista Komunist.[9][10][11]

Hapšenje i odlazak u Moskvu

uredi
 
Beogradski zatvor „Glavnjača”

Aprila 1935. policija je izvršila veliku „provalu” u partijsku organizaciju Beograda, u toku koje su uhapšena njena dva brata Stefan i Ratko, a nekoliko dana kasnije, 14. aprila, agenti Uprave grada Beograda uhapsili su i Vukicu. Prilikom isleđivanja u zatvoru „Glavnjača“, policijski agent Svetozar Vujković pokazao joj je gomilu partijskog materijala, ali je ona odbila bilo kakvu vezu sa ovim materijalom. Potom su je suočili sa nekoliko uhapšenih mladića, kojima je predavala partijski materijal, ali je rekla da ih ne poznaje. Agenti Vujković i Đorđe Kosmajac znali su da je Vukica veza preko koje mogu da otkriju ilegalnu komunističku štampariju i bili su uporni. Tokom isleđivanja su primenjivali fizičku torturu — tukli su je goveđom žilom po tabanima, čupali joj kosu, lancima vezivali ruke i noge i dr, a potom i psihološku — pred njom su tukli njenu uhapšenu braću, kao i uhapšene mladiće, ali je ona odbijala da bilo šta prizna. Nakon 14 dana i noći torture, na sva pitanja je i dalje odgovarala ćutanjem.[12][13][14]

Nakon policijske torture, prebačena je u sudski zatvor, gde je sa ostalim uhapšenima dva i po meseca čekala na suđenje, zbog čega je štrajkovala glađu. Tokom boravka u zatvoru na Adi Ciganliji, sa ostalim uhapšenicima, koji su je pred policijom teretili, dogovorila se da na sudu opovrgnu svoje iskaze i da kažu da su bili iznuđeni pod batinama. Usled nedostatka dokaza[b] Državni sud za zaštitu države oslobodio je Vukicu od optužbi, a među grupom tada oslobođenih komunista nalazio se i Veselin Masleša.[16][17] Nakon izlaska iz zatvora, trebalo joj je dugo vremena da se oporavi od posledica policijske torture. U to vreme, u Beograd je došla grupa profesora sa Sorbone, koja se interesovala za stanje i broj političkih zatvorenika u Kraljevini Jugoslaviji. Drugovi koji su prikupljali podatke za profesore, pozvali su Vukicu da im lično posvedoči o policijskoj torturi. Nekoliko dana kasnije, policija je profesorima otkazala gostoprimstvo u Jugoslaviji. Ipak, istina o torturi jugoslovenske policije, zahvaljujući Vukicinom svedočenju, dospela je u štampu Francuske, Velike Britanije i drugih zapadnih zemalja.[18]

Krajem 1935. Centralni komitet KPJ, koji se tada nalazio u Beču, zatražio je od partijskih organizacija u zemlji, da određeni broj najboljih članova KPJ upute na školovanje u Moskvu. Beogradska partijska organizacija izabrala je tada Vukicu Mitrović kao svog kandidata za odlazak na školovanje. Bilo je to veliko priznanje, od strane partijskih drugova, za požrtvovani rad u partijskoj tehnici, kao i za herojsko držanje u policiji. Put za Moskvu vodio je preko Zagreba, gde se nalazio ilegalni kanal, preko koga je trebala da dobije pasoš za dalji put. Čekajući na dokumenta potrebna za putovanje, stanovala je u Zagrebu, kod jedne drugarice. Gazdarica, kod koje su stanovale, prijavila ih je policiji, jer je čula kucanje na mašini, pa je pomislila da rade nešto nedozvoljeno. Nakon što su ih uhapsili, zagrebački policajci su iz Beograda dobili podatke o Vukici, posle čega su je teretili kao štamparku, a njenu drugaricu kao kurirku. Kako nisu imali nikakvih materijalnih dokaza za optužbe, nakon četiri dana maltretiranja pustili su ih iz policije, a Vukici zapretili da odmah napusti Zagreb. Ubrzo potom, dobila je potrebna dokumenta i otputovala u Sovjetski Savez, gde je na Međunarodnoj lenjinskoj školi u Moskvi slušala teorijska i druga predavanja, na jednoj vrsti seminara, u dužini od dva do tri meseca.[19]

Revolucionarna aktivnost 1936—1937.

uredi

Početkom 1936, nakon povratka sa školovanja iz Moskve, Vukica je ponovo radila u tehnici Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Pored rada u tehnici, obavljala je i kurirske poslove, noseći poverljivu partijsku poštu po unutrašnjosti Srbije, a naročito u Valjevo. Na ovim poslovima, često je sarađivala sa Milošem Matijevićem Mršom, sa kojim je raspoređivala partijske materijale na razne punktove po Beogradu, kao i slala u Crnu Goru, Makedoniju i Vojvodinu. Često je sama, u koferima sa duplim dnom i raznim torbama sa skrivenim mestima, raznosila materijale. Kako je bila tiha i radna, ali i veoma spretna i pouzdana, drugovi su joj dali novo ilegalno ime „Šunja”. Pošto je nakon hapšenja postala dobro poznata policijskim agentima, Vukica je morala da napusti rad u partijskoj tehnici i da pređe na rad u sindikat. Kako se još pre hapšenja, nakon što je izgubila posao daktilografkinje, zaposlila kao pomoćnica kod jedne šnajderke, bila je određena za rad u sindikatu tekstilnih radnika. U rukovodstvima sindikatima, a posebno Ujedinjenog radničkog sindikalnog saveza Jugoslavije (URSSJ), većinu su tada činili socijaldemokrati, ali komunisti su počeli postepeno da preuzimaju sindikalne podružnice, jer su ih radnici zbog svoje borbenosti sve češće birali za radničke poverenike i članove sindikalnih odbora.[20]

 
Vukica Mitrović

Zajedno sa Milošem Matijevićem, Lepom Stamenković, Draškom Dinićem, Trajkom Stamenkovićem, Andrijom Habušem i drugima, bila je član aktiva, koji je svakodnevno, a posebno subotom i nedeljom, obilazio fabrike, rasturao radničku štampu i popularnu literaturu i na taj način se povezivao sa radnicima, koji su pozivani da se organizuju u sindikate, kao i na radničke priredbe. Ovaj aktiv, organizovao je i kružoke za proučavanje marksističke literature. Vukica je zajedno sa drugim članicama KPJ, posebno bila angažovana na uključivanju u sindikalni pokret većeg broja žena-radnica. Sakupljala je materijalnu pomoć za štampanje lista Žena danas, koji je pokrenula Komunistička partija. Kada je novembra i decembra 1936, policija izvršila veliku provalu u partijsku organizaciju Beograda i pohapsila veći broj članova KPJ, među kojima i članove Mesnog komiteta KPJ za Beograd i Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Vukica se nalazila u grupi neuhapšenih članova, koji su radili na povezivanju preostalih članova i nastavljanju partijskog rada. Kako je KPJ u Beogradu, tada imala već razgranatu mrežu organizacija i veći broj simpatizera, zalaganjem neuhapšenih drugova, brzo je došlo do obnavljanja partijske organizacije. Tom prilikom stvoreno je novo partijsko rukovodstvo, koje je uspelo da prebrodi privremenu dezorganizaciju i koje je marta 1937. preraslo u Mesni komiteta KPJ za Beograd, na čijem se čelu nalazila Vukica Mitrović, dok su članovi bili — Isa Jovanović, Svetozar Vukmanović i Ljuba Milovanović.[21][22]

Sa samo 25 godina Vukica je stala na čelo beogradske organizacije KPJ, u vreme kada je Vlada Milana Stojadinovića sve više radila na približavanju Kraljevine Jugoslavije nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji, što je dovodilo do sve češćih sukoba između komunističkog revolucionarnog pokreta i fašističkih grupa i organizacija. Rukovodstvo Komunističke partije, tada je u Beogradu, ali i celoj zemlji, u akcijama protiv vladine unutrašnje i spoljne politike, stvorilo snažan antifašistički pokret. Beograd je tih dana bio često poprište sukoba između komunista i fašista — 1. marta 1937. je demoliran Železnički dom u Sarajevskoj ulici, gde je bila zakazana konferencija pristalica Dimitrija Ljotića, a 25. marta su u Knez Mihailovoj ulici organizovane velike demonstracije protiv italijanskog ministra spoljnih poslova grofa Ćana, koji je bio u poseti Beogradu. Nekoliko dana kasnije, 5. aprila organizovane su masovne manifestacije podrške predsedniku Čehoslovačke Edvardu Benešu, prilikom njegove posete Jugoslaviji. Tokom svih ovih manifestacija, dolazilo je do otvorenog sukoba demonstranata sa žandarmerijom.[23]

Maja 1937. obnovljen je rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, u sastavu — sekretar Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Moma Marković, Miloš Matijević Mrša i Vukica Mitrović. Nedugo potom, pri Pokrajinskom komitetu bila je formirana Komisija za rad sa ženama, u koju su pored Vukice, bile uključene Mitra Mitrović i Dobrila Karapandžić.[22] Izbor u rukovodstvo partijske organizacije u Srbiji, bio je veliko priznanje za njen dotadašnji revolucionarni rad, ali i predstavljao nove obaveze i zadatke. Već početkom juna, došlo je do sukoba između studenata i žandarmerije, koja je pokušala da spreči demonstracije protiv nemačkog ministra spoljnih poslova Konstantina fon Nojrata, koji je došao u posetu Beogradu. Decembra 1937. Vukica je rukovodila štrajkom radnika u „Beogradskoj tekstilnoj industriji”, u kome je učestvovalo 950 radnika.[23]

Narodnooslobodilačka borba

uredi
 
Bista Vukice Mitrović u Apatinu.

Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije, Vukica Mitrović je u Beogradu radila na organizovanju oružane borbe protiv Nemaca. Lično je bila među organizatorima i izvršiocima niza borbenih akcija u prestonici. Vukica je takođe održavala vezu s Jankom Jankovićem u Specijalnoj policiji, a sa majkom Miloša Matijevića organizovala je slanje hrane i uputstva uhapšenim komunistima koji su se nalazili u Specijalnoj policiji. Osim zadataka koje je obavljala za Mesni komitet KPJ za Beograd i Pokrajinski komitet, u njena zaduženja su ulazili i politički rad i organizovanje rejonskih komiteta Partije u Beogradu.

Dok je sa Davidom Pajićem, 6. oktobra 1941. godine, išla na sastanak Mesnog komiteta, došlo je do sukoba sa policijom, kom prilikom je teško ranjena i uhvaćena, a David Pajić je ubijen.

Policajci nisu bili svesni da su uhvatili važnog partijskog aktivistu. U zatvoru je mučena ali nije progovorila i osuđena je na smrt. U logor na Banjici je prebačena 16. decembra, a već sutradan je sa grupom komunista streljana. Na streljanje je izneta na nosilima jer su joj noge bile polomljene.

Narodni heroj

uredi
 
Orden narodnog heroja

Odlukom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na predlog maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita, na dan kapitulacije Trećeg rajha 9. maja 1945. godine za „osvedočena herojska dela na bojnom polju” Vukica Mitrović proglašena je za narodnog heroja Jugoslavije. Istom odlukom, za narodne heroje proglašena je grupa partijskih radnika iz Srbije, među kojima su bili — Branko Krsmanović, Milan Blagojević, Ratko Pavlović Ćićko, Milinko Kušić, Veljko Dugošević i Vukicin saborac Đuro Strugar.[24][25]

Povodom vesti o hapšenju i stradanju Vukice Mitrović (Vrhovni štab NOPOJ dobio je pogrešnu informaciju da je Vukica poginula, zajedno sa Davidom Pajićem, prilikom hapšenja) i njenog brata Ratka (Vrhovni štab tada nije imao podatke o njegovoj izdajničkoj delatnosti), Vrhovni štab doneo je odluku o odmazdi nad 20 lica koji su bili optuženi za saradnju sa okupatorom. Ova odluka objavljena je u „Biltenu Vrhovnog štaba“ br 9 od 9. oktobra 1941. u odeljku „Kazne nad narodnim neprijateljima”:

U vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Vukica Mitrović svrstavana u red najistaknutijih boraca Narodnooslobodilačkog rata u Beogradu, a njeno ime nosile su mnoge ulice, osnovne škole, pionirski odredi, omladinske radne brigade i dr. Osnovna škola u beogradskom naselju Mirijevo nosila je njeno ime do 2002. kada je ugašena, nakon čega su kolektiv škole i đaci pripojeni osnovnoj školi „Despot Stefan Lazarević”, a u zgradu škole se uselila Sedma beogradska gimnazija.[27][28] Godine 1976. u Apatinu, ispred preduzeća za proizvodnju čarapa, koje je nosilo njeno ime, postavljena joj je spomen-bista, rad vajara N. Tatalovića.[29] Bista je maja 2012. preneta na Trg Nikole Tesle, u centru Apatina, gde se nalazi zajedno sa bistama narodnih heroja — Marka Oreškovića, Rade Končara, Miće Radakovića, Đoke Jovanića i Laze Radakovića.[30]

Njeno ime danas nose — Kulturno-umetničko društvo „Vukica Mitrović” iz Beograda, osnovano 1952,[31] Predškolska ustanova „Vukica Mitrović” u Leskovcu,[32] kao i deset ulica na teritoriji Republike Srbije (Apatin, Bačka Palanka, Beograd, Vranje, Kragujevac, Knjaževac, Sombor i dr) i dve ulice na teritoriji Republike Crne Gore (Podgorica i Sveti Stefan).[33] Po njoj je nazvan Stari pogon fabrike čarapa „Vukica Mitrović“.

Napomene

uredi
  1. ^ Boka Kotorska i deo jadranske obale do Bara, pre Prvog svetskog rata su se nalazili u sastavu Austrougarske
  2. ^ Policija je Vukicu teretila za rad u ilegalnoj štampariji, a u toku policijske provale bili su uhapšeni Dragutin Čolić i Todor Vujasinović, ali islednici nisu uspeli da ih dovedu u vezu. Dok su se oni nalazili u istražnom zatvoru, u drugoj štampariji je nastavljeno štampanje Komunista, pa je optužba da je Vukica bila jedan od organizatora štamparije postala slaba.[15]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 570.
  2. ^ Stefanović 1977, str. 7–8.
  3. ^ Stefanović 1977, str. 8–11.
  4. ^ a b Stefanović 1977, str. 12–14.
  5. ^ a b Pali Budvani 1984, str. 153.
  6. ^ Stefanović 1977, str. 14–17.
  7. ^ Stefanović 1977, str. 17–19.
  8. ^ Stefanović 1977, str. 19–22.
  9. ^ Stefanović 1977, str. 22–23.
  10. ^ Stefanović 1977, str. 23–24.
  11. ^ Stefanović 1977, str. 24–27.
  12. ^ Stefanović 1977, str. 27–29.
  13. ^ Stefanović 1977, str. 29–31.
  14. ^ Stefanović 1977, str. 31–33.
  15. ^ Stefanović 1977, str. 36.
  16. ^ Stefanović 1977, str. 33–35.
  17. ^ Stefanović 1977, str. 35–37.
  18. ^ Stefanović 1977, str. 37–38.
  19. ^ Stefanović 1977, str. 38–39.
  20. ^ Stefanović 1977, str. 39–41.
  21. ^ Stefanović 1977, str. 41–42.
  22. ^ a b Beograd 1984, str. 58.
  23. ^ a b Stefanović 1977, str. 42–45.
  24. ^ Zbornik NOR 1949, str. 638.
  25. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 571.
  26. ^ Zbornik NOR 1949, str. 93.
  27. ^ „Istorijat škole”. www.despotos.edu.rs. n.d. 
  28. ^ „Istorijat škole”. sedmagimnazija.com. n.d. 
  29. ^ Popović 1981, str. 247.
  30. ^ „BISTA ĐOKI JOVANIĆU KOD DOMA KULTURE”. www.025info.rs. 29. 5. 2012. [mrtva veza]
  31. ^ „KUD "VUKICA MITROVIĆ"”. www.companywall.rs. n.d. 
  32. ^ „Lična karta”. www.vukicamitrovic.edu.rs. n.d. 
  33. ^ „Pretraga ulica — Vukice Mirtović”. www.planplus.rs. n.d. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вукица_Митровић&oldid=28719749”