Википедија

Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа

српски неми филм из 1911. године у режији Чича Илије Станојевића
Za druge upotrebe, pogledajte Karađorđe (višeznačna odrednica).

Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa ili samo Karađorđe srpski je nemi igrani film iz 1911. godine. Režirao ga je Čiča Ilija Stanojević, koji je pisao i scenario, zajedno sa Ćirom Manokom, dok glavnu ulogu u filmu tumači Milorad Petrović, kao Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka. Ovaj film je prvi objavljeni igrani film u Kraljevini Srbiji.[a]

Karađorđe
kadar iz filma
Izvorni naslovŽivot i dela besmrtnog vožda Karađorđa
Žanrdrama
istorijski
biografski
RežijaČiča Ilija Stanojević
ScenarioČiča Ilija Stanojević
Ćira Manok
Savković
ProducentSvetozar Botorić
Glavne ulogeMilorad Petrović
Čiča Ilija Stanojević
Sava Todorović
Aleksandar Milojević
Raja Pavlović
Jevrem Božović
Vukosava Jurković
Muzikanemi film
SnimateljLuj de Beri
Producentska
kuća		Pate, Pariz  Francuska
Godina1911.
Zemlja Kraljevina Srbija
Jeziknemi film
Budžet20.000 dinara
IMDb veza

Karađorđe je filmska biografija istoimenog srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao, od ustanka protiv Turaka, do boja na Mišaru kao i zbora u Orašcu. Film je sniman u Beogradu i njegovoj okolini.

Film je producirao Svetozar Botorić, filmski producent i vlasnik prvih bioskopa u Kraljevini Srbiji. Nakon neuspešnog pokušaja da obezbedi državna sredstva za projekat, Botorić je odlučio da lično finansira film. Glumci Narodnog pozorišta u Beogradu dobili su glavne uloge. Botorić je ranije radio sa snimateljem Lujom de Berijem i ponovo ga je angažovao. Glavno fotografisanje održano je tokom jula i avgusta 1911. godine i odvijalo se u Beogradu i okolini. Film je bio dobro prihvaćen nakon premijere u Beogradu u oktobru 1911. godine. Iako je bio finansijski uspešan u Kraljevini Srbiji, Pate je odlučio da ga ne distribuira u inostranstvu. Odluka je dovela Botorića u neizvesnu finansijsku situaciju, pošto su prihodi na domaćim blagajnama filma bili jedva dovoljni da pokriju troškove produkcije. Nakon nekoliko daljih neuspešnih pokušaja da za svoje filmove dobije međunarodnu distribuciju, Botorić je potpuno napustio filmsku industriju.

Godine 1928. film je poslednji put prikazan, grupi srpskih emigranata koji su živeli u Sjedinjenim Američkim Državama, dok ponovo nije pronađen 2003. godine. Poslednja poznata kopija je nestala 1947. ili 1948. godine, a mnogo decenija nakon toga film se smatrao izgubljenim. U julu 2003. godine istraživači Jugoslovenske kinoteke otkrili su u Beču uglavnom netaknutu kopiju ovog filma. Film je naknadno restauriran na vreme da bude prikazan na 200. godišnjicu izbijanja Prvog srpskog ustanka, februara 2004. godine. Podvrgnut je digitalnoj restauraciji 2011. godine, a digitalno restaurirana verzija filma naknadno je prikazana na 100. godišnjicu od objavljivanja.

Jugoslovenska kinoteka je u decembru 2016. godine proglasila film Karađorđe za „kulturno nasleđe od velikog značaja“, našao se kao prvi na listi 100 srpskih igranih filmova koje je Jugoslovenska kinoteka proglasila za kulturno nasleđe od velikog značaja, a odluku je ratifikovalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Narodna skupština Srbije.

Radnja uredi

  Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!
 
Kadar iz filma gde je u prvom planu Karađorđe (glumac Milorad Petrović).

Film počinje scenom gde mladi Karađorđe ubija osmanskog zvaničnika, nakon čega postaje begunac. Nakon neuspešne pobune protiv Osmanlija, Karađorđe je prinuđen da pobegne iz Srbije i potraži utočište u Austrijskom carstvu, preko reke Save.[2] Kada Karađorđev otac odbija da otprati sina van države, Karađorđe ga ubija. Posle izvesnog boravka u Austrijskom carstvu, Karađorđe se vraća u Srbiju. U februaru 1804. godine, nakon seče knezova, preživeli srpski velikaši okupljaju se na zboru u Orašcu i odlučuju da se pobune protiv dahija, odmetnutih janjičara koji su podstakli masakr.[3] Poznati velikaši predlažu da Karađorđe predvodi ustanak, s obzirom na njegovo prethodno vojno iskustvo. U početku odbija njihovu ponudu, ali na kraju prihvata, pa počinje Prvi srpski ustanak. Dahije su ubrzo naslutile svoju propast.

Karađorđe pobeđuje dahije, ali se na kraju okreće protiv sultana, koji je ranije ponudio podršku Karađorđu u njegovoj borbi protiv razbojničkih janjičara. Karađorđe je nizao pobede protiv visoke porte, pobednio Osmanlije u bici na Mišaru i na kraju zauzeo Beograd. Ustanak je trajao skoro deceniju, ali je na kraju ugašen i Karađorđe je ponovo primoran da beži u Austrijsko carstvo.

Godine 1817. odlučuje da se vrati u Srbiju i da predvodi novu pobunu. Karađorđev glavni rival Miloš Obrenović je bio upoznat sa ovim razvojem događaja, pa dogovara sastanak sa Vujicom Vulićevićem, nekadašnjim Karađorđevim prijateljem i naređuje da se Karađorđe ubije. Kada se Karađorđe vratio u Srbiju, Vulićević mu je ponudio šator u šumi, a dok je spavao, pucao je u njega i ubio ga iz puške. Film se završava odlomkom iz Gorskog vijenca, epske pesme Njegoša.[4] Posle toga su prikazani kadrovi sa glavnim glumcima koji se poklanjaju publici, tokom čega su na dnu kadra prikazana njihova imena.[5]

Produkcija uredi

Poreklo uredi

Prvi bioskop u Srbiji, bioskop „Pariz” koji se nalazio u okviru hotela Pariz na beogradskim Terazijama, otvorio je hotelijer Svetozar Botorić u decembru 1908. godine.[6][7] Do tada su filmovi mogli da se gledaju samo u putujućim pozorištima koja su povremeno posećivala velike gradove Kraljevine Srbije. Mali deo građana smatrao je da kinematografija ima bilo kakvu kulturnu vrednost, a još manje ih je smatralo da je to finansijski isplativo. Za razliku od mnogih svojih savremenika, Botorić je bio uveren da se film može pretvoriti u profitabilan poduhvat. Godine 1909. potpisao je ugovor sa francuskom kompanijom Pate, čime je postao njihov zastupnik u Kraljevini Srbiji i Bugarskoj. U tom svojstvu održao je ekskluzivne balkanske premijere Pateovih filmova u svom hotelu. Botorić je takođe u ime Patea redovno proizvodio filmove o lokalnim događajima, pri čemu je firma obezbeđivala opremu za snimanje i snimatelja Luja de Berija, a Botorić im je davao deo prihoda od ulaznica.[8] Godine 1911. Botorić se udružio sa istaknutim scenskim glumcem Ilijom Stanojevićem i osnovao Udruženje za snimanje srpskih filmova.[9][10]

Botorić je dobio inspiraciju za produkciju igranih filmova nakon gledanja filma Ubistvo vojvode od Giza (1908), ranog primera narativnog filma.[11] Do tada, svi filmovi snimljeni u Kraljevini Srbiji bili su dokumentarni i etnološki, a oni su za radnju ili temu filma imali događaje od istorijskog značaja, državnih svečanosti do događaja banalnije prirode, kao što je svakodnevni život običnih ljudi na beogradskim ulicama.[12] Botorić je odmah došao na ideju da snimi film o srpskom revolucionaru Karađorđu. Dinastija Karađorđević, sa kraljem Petrom na čelu, vratila se na vlast 1903. godine državnim udarom, uklonivši suparničku dinastiju Obrenovića. Zbog nasilne prirode puča, dinastija Karađorđević bila je suočena sa višegodišnjom međunarodnom izolacijom. Poboljšanje javnog imidža kraljevske porodice u inostranstvu je stoga stavljeno kao prioritet.[11] Botorić, koji se nadao da će obezbediti državna sredstva za svoje buduće filmske poduhvate, smatrao je da će igrani film o Karađorđu poboljšati reputaciju bioskopa u državi.[13]

Film Karađorđe zasnovan je na nizu izvora, a odrađen po istoimenoj pozorišnoj predstavi dramskog pisca Miloša Cvetića, raznim biografijama i hagiografijama o vođi Karađorđu, kao i na osnovu epske pesme Početak bune protiv dahija koja se tradicionalno pripisuje Filipu Višnjiću.[12] Veruje se da su za izradu filma korišćena i druga, pre svega istorijska i memoarska dela o Karađorđu, kao što su prvi deo biografije Karađorđe, Milenka M. Vukićevića i zbirka angegdota, priča i crtica Karađorđe u govoru i tvoru, akademika Milana Đ. Milićevića.[14]

Scenario za film napisao je Ilija Stanojević, uz saradnju Klasne lutrije i Ćire Manoka,[b] kao i osoba koja je potpisana prezimenom Savković.[16][17][14]

Kasting i snimanje uredi

Da bi projektu dao veći kredibilitet, Botorić je za film angažovao glumce Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] Ulogu Karađorđa dobio je scenski glumac Milorad Petrović. Glumac koji je igrao Karađorđa dok je bio mlad takođe se zvao Milorad Petrović.[16][19] Glumac Jevrem Božović igrao je pet različitih likova, uključujući Karađorđevog oca i Karađorđevog rivala Miloša Obrenovića. Sava Todorović dobio je ulogu Mehmed-age Fočića, jednog od vođa dahija, a imao je i uloge nekoliko turskih velikodostojnika. Stanojević je igrao Vujicu Vulićevića, kao i turskog pašu i ulizičkog poslušnika. Aleksandar Milojević tumačio je ulogu Mateje Nenadovića, srpskog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, političara, prote i diplomate.[20] Ulogu hajduk Veljka igrao je Dragoljub Sotirović, koji je imao i ulogu Karađorđevog brata Marinka Petrovića. Dobrica Milutinović se pojavio na filmu kao vođa pobunjenika Janko Katić, dok je Vukosava Jurković odigrala je ulogu Karađorđeve majke Marice.[16][21]

U filmu su još glumili i Raja Pavlović, Teodora Arsenović kao Jelena, Karađorđeva žena, Jovan Antonijević kao deda, Persa Pavlović kao žena iz naroda, Vitomir Bogić, Mileva Bošnjaković, Dimitrije Ginić, Mihailo Risantijević, Milutin Bata Nikolić, Luka Popović i drugi.[22]

Film je režirao Ilija Stanojević, a filmski budžet iznosio je 20.000 dinara.[23][24] Radi nekog poređenja, sabrana dela Dositeja Obradovića su se u vreme snimanja i prikazivanja filma prodavala za 5 dinara u standardnom povezu ("izdanje za narod"), a za 12 u finom papiru i platnenim koricama,[25] dok zaključno sa 3. aprilom 2023. ta knjiga košta oko 7.700 dinara.[26] Botorić je pokušao da ubedi Karađorđeviće da finansiraju film, ali nije imao uspeha.[18] Karađorđe je sniman u Beogradu i okolini.[16] Glavni deo snimanja je trajao od sredine jula do sredine avgusta 1911. godine.[24] Snimatelj Luj de Beri, koga je Botorić u prošlosti angažovao za snimanja, bio je snimatelj filma.[16] Scene na otvorenom, poput onih koje prikazuju zbor u Orašcu i Bitku na Mišaru snimane su na obalama Save i Dunava u Beogradu, najviše na Adi Ciganliji, kao i na Beogradskoj tvrđavi, u Topčiderskom parku, Banjičkoj šumi i na Banjičkom polju.[1][27][16] U filmu se pojavljuje više od 1.000 statista, vojna konjica. Nekoliko stručnih konsultanata je radilo na filmu. Scene u enterijeru snimane su u hotelu Pariz, na prostoru današnjeg Bezistana. Rekvizite i scenografiju obezbedilo je Narodno pozorište iz Beograda.[28][29][16] Kada je snimanje završeno, negativi su poslati u Pariz, kako bi ih Pate razvio.[30][31][20]

Objavljivanje filma uredi

Prijem uredi

 
Reklama za film iz 1911. godine.

Film Karađorđe je premijerno prikazan u hotelu Pariz u Beogradu 23. oktobra [O. S. 10. oktobra] 1911. godine.[12][32] Ovoj projekciji prisustvovali su samo predstavnici medija.[33] Istog dana, film je prikazan pred kraljem Petrom u današnjem Starom dvoru.[24] Premijerno je predstavljen široj javnosti 30. novembra [O. S. 17. novembra] 1911. godine, takođe u hotelu Pariz.[33] Nakon toga, prikazan je u Nišu, Smederevu, Valjevu, Skoplju i Sarajevu.[24] Prema originalnom plakatu filma koji je sačuvan, bioskop je prikazivao film četiri dana, „svako posle podne u 3 i uveče od 9 sati dramu”, snimljenu u Beogradu. Cene za dnevne i večernje predstave bile su 1 dinar (I mesto) i 0.60 dinara (II mesto). Na plakatu je bilo navedeno „da se karte mogu ranije dobiti, a da besplatne ulaznice ne važe nikome”.[28]

Iako je zvanično nazvan Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, distribuiran je pod nazivom Karađorđe.[11][13] Bio je to prvi dugometražni film koji je prikazan u Kraljevini Srbiji, ali i na širem području.[34][35][36][v][g]

Film je doživeo finansijski uspeh u Kraljevini Srbiji.[11] Recenzija objavljena u jednom beogradskom dnevnom listu, od 24. oktobra [O.S. 11. oktobar] 1911. godine glasi : „Slika je izvedena vrlo lepo, čisto, bez ikakvog treperenja i svojoj sadržinom izazvaće pravu senzaciju svuda gde se bude prikazivala“.[40] Iako je bio uspešan u Kraljevini Srbiji, Pate je odbio da distribuira film u inostranstvu i doneo je sličnu poslovnu odluku u vezi sa filmom Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi.[11] Umesto toga, Pate se opredelio za etnografski kratki film koji se zove Ciganska svadba, sniman na Adi Ciganliji, a on je postao prvi srpski film koji je prikazan u inostranstvu.[41][d] Pošto je Pate odlučio da ne distribuira film Karađorđe na međunarodnom nivou, Botorić se oslanjao na domaće prihode filma da bi nadoknadio troškove, koje je jedva mogao da pokrije.[11] Uloživši značajnu količinu vremena i novca u igrane filmove, a zauzvrat malo dobijajući, Botorić je počeo da smatra kako rad na igranim filmovima nije vredan truda.[18] Komercijalna filmska produkcija je praktično stala nakon izbijanja Prvog svetskog rata.[43][1]

Tokom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju krajem 1915. godine, Botorić je bio zarobljen. Umro je u austrougarskom logoru za internacije naredne godine.[7] Stanojevića su, po svemu sudeći, odvratili i od igranih filmova i do kraja života ostao privržen pozorišnim predstavama. Luj de Beri je nastavio da snima filmove.[18]

Ponovno otkriće filma uredi

Prema poznatim podacima u Srbiji je postajala jedna kopija filma i posle Prvog svetskog rata.[20] Prikazivana je sa velikim uspehom za božićne praznike 1925. godine.[37][44] Film je poslednji put prikazan pred grupom srpskih emigranata u Sjedinjenim Američkim Državama 1928. godine, dok ponovo nije pronađen 2003. godine.[12] Kopija je postojala u Beogradu do 1947. ili 1948. godine, kada ju je njen vlasnik bacio u Dunav kako bi izbegao progon od strane nove jugoslovenske komunističke vlasti.[29][đ] O filmu se pre ponovnog otkrića nije mnogo znalo, sačuvano je nekoliko novinskih tekstova u kojima je napisano o par uspešnih filmskih scena, intervjui sa glumcima filma, kao i četiri fotografije objavljene u listu Komedija iz 1925. godine kada je imao ponovnu premijeru.[46]

Filmski istoričari i arhivisti počeli su da tragaju za sačuvanim filmom Karađorđe još 1963. godine. Na upite Jugoslovenske kinoteke, Pate je saopštio da u svojoj arhivi ne poseduje film pod nazivom Karađorđe. Takođe je navedeno da nema na evidenciji podatak da je snimatelj Luj de Beri ikada bio na platnom spisku.[1] Godine 1969. u ime Jugoslovenske kinoteke, istoričar filma Dejan Kosanović je bezuspešno pregledao zbirku francuske kinoteke. Godine 1992. godine u prostorijama u Dvorskom kompleksu na Dedinju izvršen je pretres inventara nakon dojave princa Tomislava, koji je naveo da je njegov otac, kralj Aleksandar, svojevremeno imao kopiju filma i da ga je redovno gledao. Pretraga nije dala nikakve rezultate.[24] Godine 1994. Tomislav Karađorđević istakao je da osnovu vrlo pouzdanih prepotstavki može da tvrdi da je njegov otac, Aleksandar I Karađorđević finansirao film.[29]

Početkom 2000-ih, zaposleni u Jugoslovenskoj kinoteci nastavili su svoje pokušaje da pronađu sačuvan otisak filmskog ostvarenja. Predvodnici projekta bili su Aleksandar Erdeljanović i Radoslav Zelenović.[12] Erdeljanović je tokom svog istraživanja otkrio da je Luj de Beri bio mađarski, a ne francuski snimatelj, čije je pravo ime bilo Lajoš Zoltan Arpad Pitrolf i tako razrešio misteriju zašto ga Pate nije naveo na platnom spisku.[1][32]

Erdeljanović je 2003. godine stupio u kontakt sa Nikolausom Vostrijem, direktorom Austrijskog filmskog arhiva u Beču.[47] Vostri ga je obavestio da njegova institucija poseduje veliki broj srpskih filmova sa početka 20. veka, uključujući i film Karađorđe. Kada je Vostri opisao sadržaj priloga, Erdeljanović se uverio da Austrijska kinoteka poseduje kopiju filma Karađorđe.[3] Oštećen, ali dovoljno sačuvan, otisak je pronađen među predmetima Ignaza Reintalera, koji je imao bioskop u Osijeku pre i tokom Prvog svetskog rata, ali se preselio u Austriju nakon raspada Austrougarske.[48] Ignazova supruga je poklonila primerak filma Austrijskom filmskom arhivu nakon njegove smrti.[3]

Restauracija filma uredi

Čitav film

Ugledni institut sa jednom od najvećih filmskih kolekcija na svetu, Jugoslovenska kinoteka je u vreme ponovnog otkrivanja filma bila opterećena godinama sistematskog zanemarivanja i upornog nedostatka sredstava.[49] Pronađeni otisak je uglavnom bio u dobrom stanju, sa izuzetkom nekih oštećenih delova.[e] Pošto je nepoznato koliko film tačno traje, nejasno je koliko je pronađeno, a koliko delova filma nedostaje.[16][ž] Proces restauracije naišao je na više prepreka. Erdeljanović je dobio VHS kopiju filma, a ne originalni film, što je otežalo proces restauracije. Pored toga, veliki deo snimka je bio van hronološkog redosleda. Prema Erdeljanovićevim rečima, nedostatak međunaslova bio je najveći izazov u filmu. Savremeni srpski filmovi nisu sadržali međunaslove, umesto toga, „prevodilac“ bi ustajao između rolni i objašnjavao publici šta se dogodilo u prethodnoj roli. Srpski filmovi su počeli da koriste međunaslove tek 1912. godine, godinu dana nakon izlaska filma. Nakon što su otkrili literarni i epski izvorni materijal na osnovu kojeg je snimljen film, Erdeljanović i njegove kolege iz Jugoslovenske kinoteke odlučili su da sami napišu međunaslove.[50] Film je potom odnet u institut u Rimu, gde je digitalizovan.[3]

Ponovo otkriveni snimci prvi put su prikazani u Narodnom pozorištu u Beogradu 14. februara 2004. godine, kada se obeležilo 200 godina od početka Prvog srpskog ustanka.[2] Film je prikazan uz prateću partituru kompozitora Vladimira Pejkovića.[14] Kasnije, 2004. godine, film je objavljen na DVD izdanju Jugoslovenske kinoteke sa odvojenim srpskim i engleskim menijima, kao i međunaslovima na oba jezika. DVD izdanje takođe sadrži dvadesetominutni dokumentarac koji beleži ponovno otkrivanje filma.[48] Film Karađorđe je 2011. godine podvrgnut digitalnoj restauraciji povodom obeležavanja 100 godina od izlaska.[37] Erdeljanović je istakao da je digitalna restauracija filma bila naporna i mukotrpna stvar. Takođe je istakao da „za restauraciju od 10 do 15 minuta filma može biti potrebno dva do tri meseca rada”.[51] Proces obnove je trajao više od godinu dana, a nadgledao ga je Erdeljanović, u svojstvu načelnika Jugoslovenske kinoteke.[52] Svoju stručnost dali su i filmski specijalisti Dubravko i Marija Badalić, Lazar Lisinac, Bojan Perković i Stevan Stanić. Digitalno restaurirana verzija filma objavljena je na DVD formatu.[37]

Kritička analiza uredi

Film Karađorđe je bio jedan od mnogih istorijskih filmova proizvedenih u Evropi početkom 20. veka.[34] Teme kao što je borba protiv Otomanskog carstva nastavile su da dominiraju srpskim filmom decenijama kasnije.[35][36] Istoričar filma Majkl Stoil opisuje film Karađorđe kao propagandni film koji je osmišljen da pruži podršku vladajućoj dinastiji Karađorđević. „Karađorđe i slična dela su zamišljena kao istorijske svečane povorke, a ne kao istorijske drame“, napisao je Stoil. „Bile su to proslave poznatih vođa i proslave događaja, pa je tako predstavljeno balkanskim masama da se uključe u podršku nacionalizmu i vladajućim dinastijama, što je tema koja se ponavljala među urbanom masom ljudi uoči Balkanskih ratova i posle njih.”[53] Filmski akademik Vlastimir Sudar kritikovao je Stoilovo tumačenje, jer film Karađorđe nakon premijera decenijama nije prikazivan.[18]

„Iz današnje perspektive, to je statični arthaus, istorijski spektakl sa živopisnim slikama, mizanscenom i baroknim, emotivno naglašenim međunaslovima", napisala je teoretičarka filma Nevena Daković. „Očekujući talas srpskih istorijskih spektakla 1930-ih, film podstiče nacionalna osećanja i svest, slavi nacionalni identitet i široko učestvuje u onome što je Erik Hobsbom nazvao „izmišljanjem tradicije“ veličajući i mitologizirajući prošlost koja određuje oblik stvari koje dolaze”.[54] Erdeljanović kategoriše postojeće delove filma u 16 različitih epizoda, od kojih je jedanaest snimljeno na otvorenom, a pet u zatvorenom prostoru. Sa izuzetkom Mišarske bitke, preostale scene filma su sadržale statičnu kameru, jednostavno kadriranje i bez rezova.[44][16] Istakao je takođe da je ovaj film bio jedan od tri najbolja evropska istorijska filma 1911. godine, ali i dokaz da je Srbija bila demokratska država, jer tadašnji „otac nacije” u svom prvom filmu nije predstavljen u apologetskom svetlu, već kao temperamentni čovek od krvi i mesa koji je zarad slobode ponekad činio strašna dela.[46]

„Mnoge scene, posebno enterijeri, izgledaju „scenski“ u stilu poznatom iz ranog bioskopa“, napisao je filmski kritičar Rodžer Smiter. „U celini, radnja je snimljena u srednjem kadru, bez pokreta kamere i krupnih planova. Emociju predstavljaju veličanstveni gestovi i česte slike.”[55] Akademici Mira i Antonin J. Lim smatraju da je Karađorđe predstavljao „prelazak granica između scene i ekrana“.[34] Kako je istakao Sudar, „raniji evropski filmovi kao što je Ubistvo vojvode od Giza predstavljali su nešto više od snimljenih pozorišnih predstava, za razliku od filma Karađorđe koji je urađen bolje.”[11] Smiter je posebno hvalio insenaciju Mišarske bitke istakavši da „ovakvi trenuci pokazuju pravi sjaj i daju filmu značajan interes sam po sebi, kao i automatsku vrednost koju ima zbog svoje izuzetne istorije”.[55]

Nasleđe uredi

 
Markica koju je objavila Pošta Srbije 2011. godine.

Iako je film bio popularan u srpskoj javnosti, nije uspeo da zainteresuje rukovodstvo zemlje, a Vlada Kraljevine Srbije nije ponudila gotovo nikakvu finansijsku podršku filmskoj industriji u nastajanju Srbije u narednim godinama.[13] Sudar je napisao da se Botorićevi pokušaji da percepciju filma transformiše iz „bezdušne zabave” u legitimnu umetničku formu, iako prvenstveno motivisan perspektivom novčane nagrade, „sada mogu biti doživljeni kao plemeniti”.[11]

Pre ponovnog otkrića, Karađorđe i rani srpski filmovi uglavnom su bili zanemareni od strane akademika i naučnika, koji su verovali da takvi filmovi imaju malu istorijsku ili kinematografsku vrednost. „Kada je film restauriran i prikazan, videlo se da je bio napredan za svoje vreme”, istakao je Sudar.[18]

Godine 2011. javno preduzeće Pošta Srbije pustilo je poštansku marku koju je napravio slikar Boban Savić u znak sećanja na objavljivanje filma.[56][57]

Film Karađorđe je 2012. godine nominovan od strane Jugoslovenske kinoteke za Uneskovu listu Pamćenje sveta.[58][59] Jugoslovenska kinoteka je u decembru 2016. godine proglasila film Karađorđe za „kulturno nasleđe od velikog značaja“, našao se kao prvi na listi 100 srpskih igranih filmova koje je Jugoslovenska kinoteka proglasila za kulturno nasleđe od velikog značaja, a odluku je ratifikovalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Narodna skupština Srbije.[60][61] Postojao je predlog da ovaj film dobije status kulturnog dobra od izuzetnog značaja.[62]

Uloge uredi

Glumac Uloga
Milorad Petrović Karađorđe
Čiča Ilija Stanojević Vujica Vulićević / turski paša / seoski zavidljivac
Sava Todorović nekoliko turskih velikodostojnika, uključujući lik Mehmed-age Fočića
Aleksandar Milojević Prota Mateja Nenadović
Raja Pavlović
Jevrem Božović pet različitih likova, uključujući Karađorđevog oca i Miloša Obrenovića
Vukosava Jurković Karađorđeva majka

Ostale uloge  ▼

Zanimljivosti uredi

  • Ovo je prvi film objavljen na prostoru Kraljevine Srbije, ali se ne smatra prvim srpskim filmom. Jugoslovenska kinoteka na svom veb-sajtu navodi informaciju da je prvi srpski igrani film Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi. Iako snimljen pre, prikazan je nakon filma Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa.[1]
  • Film se od 1928. godine smatrao izgubljenim sve do jula 2003, kada je pronađen u austrijskom filmskom arhivu u Beču. Film su identifikovali Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke, i Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke.[63]
  • Film je režirao Čiča Ilija Stanojević, a filmski budžet iznosio je 20.000 dinara.[23][24] Radi nekog poređenja, sabrana dela Dositeja Obradovića su se u vreme snimanja i prikazivanja filma prodavala za 5 dinara u standardnom povezu ("izdanje za narod"), a za 12 u finom papiru i platnenim koricama,[25] dok zaključno sa 3. aprilom 2023. ta knjiga košta oko 7.700 dinara.[26] Producent Svetozar Botorić je pokušao da ubedi Karađorđeviće da finansiraju film, ali nije imao uspeha.[18]
  • Film je sniman u Beogradu i okolini.[16]
  • Pretpostavlja se da prvobitni film nije imao međunatpise, pa ih je Aleksandar Erdeljanović sa saradnicima iz Arhiva Jugoslovenske kinoteke sastavio i dopisao.[64]
  • U međunatpisu pri uvodu filma je prezime Karađorđevog oca Petra pogrešno navedeno kao Živković umesto Jovanović.[65]
  • Pored toga što je režiser, i jedan od scenarista, Čiča Ilija Stanojević je i glumio u ovom filmu.
  • Glumac koji je tumačio lik Karađorđa dok je bio mlad se takođe zvao i prezivao Milorad Petrović, isto kao glavni glumac filma.[16]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Karađorđe je prvi film objavljen na prostoru Kraljevine Srbije, ali se ne smatra prvim srpskim filmom. Jugoslovenska kinoteka na svom veb-sajtu navodi informaciju da je prvi srpski igrani film Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi. Iako snimljen pre, prikazan je nakon filma Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa.[1]
  2. ^ Botorić i bankarski službenik Manok bili su poznanici i poslovni saradnici. Manok je takođe pomagao Botoriću u nekim njegovim drugim kinematografskim poduhvatima i služio je kao veza između Botorića i Patea.[15]
  3. ^ Prvi igrani film snimljen na teritoriji današnje Srbije zove se U carstvu Tesihore Ernesta Bošnjaka koji je objavljen 1909. Pošto je sniman u Vojvodini, u tadašnjoj Austrougarskoj, ne smatra se ni prvim srpskim igranim filmom ni prvim igranim filmom sa Balkanskog poluostrva. Smatra se da je izgubljen.[9] Film Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi snimljen je sedam meseci pre Karađorđa, ali zato što je Karađorđe prvi izašao, smatra se prvim srpskim igranim filmom.[37]
  4. ^ Prvi film objavljen na prostoru današnje Mađarske pod nazivom Danas i sutra (mađ. Ma és holnap), objavljen je godinu dana kasnije nakon filma Karađorđe.[38] Prvi bugarski film pod nazivom Bugari su galantni (bug. Българан е галант), објављен је 1915.[35] Први хрватски филм под називом Брчко у Загребу, објављен је 1917. године.[39]
  5. ^ Оригинално назван Циганска свадба, филм је дистрибуиран у Србији и Француској. Био је добро примљен, толико да се француска публика „убијала од смеха“, према савременим причама.[42]
  6. ^ Династија Карађорђевић је свргнута са трона током Другог светског рата услед победе комуниста и њиховог вође Јосипа Броза Тита.[45]
  7. ^ Смитер напомиње да су неки делови пронађеног отиска били погођени значајним пропадањем нитрата и другим несавршеностима[48]
  8. ^ Пронађени отисак био је дугачак скоро 800 м.[32] Ердељановић је проценио да је филм првобитно био дугачак 1.800 м.[29] Он је сматрао да се између 80 и 90 процената пронађеног отиска може спасити.[14] У штампи су недостајале сцене Карађорђевог живота између 1811. и 1817. године.[14] Због грешака у континуитету у пронађеном отиску, већина снимака који приказују Мишарску битку такође се сматрају изгубљеним.[16] Према савременим вестима, филм Карађорђе је имао време трајања од 88 минута. Савремени документарни докази сугеришу да је можда био дугачак сат времена, о чему сведочи белешка коју је написао један од ађутаната Престолонаследника Александра на краљевској премијери филма, где је забележено да је пројекција одржана између 21:15. и 22:15.[16]
  9. ^ Глумац који је тумачио лик Карађорђа док је био млад, такође се звао и презивао Милорад Петровић, исто као главни глумац филма.[16]

Референце uredi

  1. ^ а б в г д ђ „Српски играни филмови до 1914.”. kinoteka.org.rs. 20. 2. 2019. 
  2. ^ а б Митровић, Немања (30. 11. 2021). „Srbija, film i istorija: "Karađorđe" se vraća kući: Kako je izgledala potraga za najstarijim domaćim igranim filmom”. bbc.com. 
  3. ^ а б в г „Srbija, film i istorija: "Karađorđe" se vraća kući: Kako je izgledala potraga za najstarijim domaćim filmom”. danas.rs. 30. 11. 2021. 
  4. ^ „"Karađorđe" se vraća kući: potraga za najstarijim domaćim igranim filmom”. vojvodinauzivo.rs. 1. 12. 2021. 
  5. ^ „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (одјава глумаца)”. youtube.com. 1911. Приступљено 3. април 2023. 
  6. ^ Kosanović & Tucaković 1998, стр. 28.
  7. ^ а б Kosanović 2000, стр. 34–35.
  8. ^ Sudar 2013a, стр. 15.
  9. ^ а б Gocić 2008, стр. 28.
  10. ^ „Čiča Ilija Stanojević: Reditelj prvog prikazanog srpskog filma koji je bio u stanju i "mrtvog da nasmeje"”. 011info.com. Приступљено 6. 3. 2023. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж Sudar 2013a, стр. 16.
  12. ^ а б в г д Norris 2008, стр. 111.
  13. ^ а б в Sudar 2013b, стр. 37.
  14. ^ а б в г д „Филм Лепенски вир”. arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 6. 3. 2023. 
  15. ^ Kosanović 2000, стр. 136.
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „Producent Svetozar Botorić i njegovi filmovi”. novifilmograf.com. Приступљено 7. 3. 2021. 
  17. ^ „Карађорђе или Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”. historyfilmhistory.com. Приступљено 6. 3. 2023. 
  18. ^ а б в г д ђ е Sudar 2013a, стр. 17.
  19. ^ Kosanović 2000, стр. 174.
  20. ^ а б в „Karađorđe na filmu broji 105. godinu”. Радио телевизија Србије. 27. 11. 2016. 
  21. ^ „Zabačen u podrumu, prvi Srpski igrani film iz 1911. godine ponovo može da se gleda”. alo.rs. 2. 3. 2021. 
  22. ^ „Караđorđe (1911)”. IMDb. Приступљено 7. 3. 2023. 
  23. ^ а б Norris 2008, стр. 112.
  24. ^ а б в г д ђ Мујезиновић, Ферид (10. 11. 2006). „U potrazi za "Karađorđem"”. Политика. 
  25. ^ а б Државна штампарија (20. новембар 1911). „Службене објаве - Целокупна дела Доситеја Обрадовића”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. Приступљено 3. април 2023. „Дно друге колоне” 
  26. ^ а б Sabrana dela Dositeja Obradovića. delfi.rs. 3. април 2023. Приступљено 3. април 2023. 
  27. ^ „Skrivene priče sa Ade”. Радио-телевизија Србије. 6. 6. 2017. 
  28. ^ а б „Karađorđe opet dođe”. Вечерње новости. 9. 7. 2003. 
  29. ^ а б в г „Završena potraga za Crnim Đorđem”. arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 6. 3. 2023. 
  30. ^ Kosanović & Tucaković 1998, стр. 29.
  31. ^ „Kako je Karađorđe postao besmrtan”. nova.rs. 27. 12. 2021. 
  32. ^ а б в „Dželat četiri puta zamahnuo sekirom”. Политика. 25. 11. 2006. 
  33. ^ а б Mitrović 30. 11. 2021.
  34. ^ а б в Liehm & Liehm 1980, стр. 12.
  35. ^ а б в Bottomore 2005, стр. 58.
  36. ^ а б Deliso 2008, стр. 123.
  37. ^ а б в г „Restauriran najstariji srpski igrani film”. Радио телевизија Србије. 26. 11. 2011. 
  38. ^ Hendrykowska 1997, стр. 383.
  39. ^ Wachtel 2002, стр. 202.
  40. ^ Golubović 1985, стр. 69.
  41. ^ Zečević 2016, стр. 33.
  42. ^ Murtić 2015, стр. 129.
  43. ^ Kosanović 2011, стр. 17.
  44. ^ а б „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”. novipolis.rs. Приступљено 6. 3. 2023. 
  45. ^ Pavlowitch 2002, стр. 156.
  46. ^ а б Блечић, Петар (31. 7. 2011). „За филмом о Карађорђу Кинотека трагала више од шест деценија”. Блиц. 
  47. ^ „Karađorđe u bioskopu”. vreme.com. 11. 2. 2004. Приступљено 6. 3. 2023. 
  48. ^ а б в Smither 11. 11. 2005, стр. 92.
  49. ^ Prodger, Matt (4. 1. 2005). „Serbia losing its cinema history”. news.bbc.co.uk. 
  50. ^ „Najstariji igrani film na Balkanu dolazi iz Srbije i snimljen je 1911. godine: Ovo je priča o "Karađorđu"”. prvaklapa.rs. 26. 10. 2021. Архивирано из оригинала 06. 03. 2023. г. Приступљено 06. 03. 2023. 
  51. ^ Gregory, Andrea (22. 2. 2010). „Movies Past and Present”. balkaninsight.com. 
  52. ^ „Restaurisana kopija filma Karađorđe”. bizlife.rs. 28. 11. 2011. 
  53. ^ Stoil 1982, стр. 60–61.
  54. ^ Daković 2010, стр. 465.
  55. ^ а б Smither 11. 11. 2005, стр. 93.
  56. ^ „Обележен век првог српског играног филма "Карађорђе"”. Радио-телевизија Војводине. 30. 11. 2011. 
  57. ^ „ФДЦ 100 година од првог српског играног филма”. efilatelija.posta.rs. Приступљено 7. 3. 2023. 
  58. ^ „Serbia - Memory of the World”. Унеско. Архивирано из оригинала 16. 04. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2023. 
  59. ^ Зеленовић, Радослав. „International Memory of the World Register Karadjordje” (PDF). Унеско. Архивирано из оригинала 16. 04. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2023. 
  60. ^ Karajica, Tara (24. 2. 2017). „SERBIA: Country Report 2016”. filmneweurope.com. 
  61. ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска кинотека. Приступљено 7. 3. 2023. 
  62. ^ „Кинотека прогласила сто српских филмова за културно добро од великог значаја”. Југословенска кинотека. 28. 12. 2016. Приступљено 9. 8. 2023. 
  63. ^ „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (део са историјом самог филма)”. youtube.com. Приступљено 3. април 2023. 
  64. ^ „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (објашњење о међунатписима)”. youtube.com. Приступљено 3. април 2023. 
  65. ^ „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (међунатпис са погрешним презименом Карађорђевог оца Петра)”. youtube.com. Приступљено 3. април 2023. 

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живот_и_дела_бесмртног_вожда_Карађорђа&oldid=27548654”