Википедија

Kolo srpskih sestara

Kolo srpskih sestara je srpsko žensko nacionalno-feminističko, kulturno-prosvetno, patriotsko i humanitarno društvo osnovano 1903. godine u Beogradu. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić.

Kolo srpskih sestara
Datum osnivanja28. avgust 1903. god.; pre 120 godina (1903-08-28)
Metod delovanjaudruženje građana
LokacijaRepublika Srbija
SedišteNjegoševa br. 77a, (Vračar) Beograd
Područje delovanjahumanitarni rad u okviru eparhija SPC
Službeni jezicisrpski
PredsednikMila Viktorović (1941)
Mejbel Grujić

Oblasne organizacije Kola srpskih sestara osnivane su u mnogim područjima gde žive Srbi. Nakon obnove rada Kola 1990. godine oblasne organizacije Kola deluju u okviru eparhija Srpske pravoslavne crkve.

Istorija uredi

Osnivanje uredi

 
Zgrada bivšeg Doma Kola srpskih sestara u Beogradu. Kolo srpskih sestara je po oslobođenju Beograda ukinuto, zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera, a njihova zgrada, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici br. 11, je dodeljen novoosnovanom KUD-u Lola. [1]

Svest o neophodnosti organizacije akcije na teritoriji Stare Srbije i Makedonije kulminirala je nakon sloma Ilindenskog ustanka. Srpska nacionalna borba u tim krajevima do tada se svodila samo na propagandu preko škola i konzula (Priština, Skoplje, Bitolj, Solun), a njihov rad je delimično blokiran, nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903). Politička i intelektualna elita su, uviđajući nemoć države, rešile da se samoorganizuju i formiraju različita građanska udruženja sa ciljem podizanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva.[2]

 
Blanš Vesnić, supruga Milenka Vesnića

Na ideju o osnivanju ženskog udruženja sa ciljem jačanja nacionalne svesti vezane za oslobođenje „porobljene braće“, kako one na jugu, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću, te pomoć ugroženima, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje,[3] došla je Nadežda Petrović, koja je sredinom 1903. vodila razgovore sa Delfom Ivanić, ženom tadašnjeg srpskog konzula u Skoplju. Svoju ideju je izložila Nadežda je u kući svog oca Mite Petrovića, gde je okupila viđenije građane,[4] mahom supruge javnih radnika.[5]

Osnivačka skupština udruženja je održana na Veliku gospojinu, 15/28. avgusta 1903, u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu,[3] pred oko tri hiljade žena. U to vreme na osnivanje ženskih udruženja nije se gledalo blagonaklono, zbog neopravdane nepoverljivosti na rad žena uopšte. Iz tog razloga, da bi se što brže afirmisalo u javnosti, imajući u vidu njen društveni uticaj, za prvu predsednicu Kola je izabrana Savka Subotić, koja je važila za umnu ženu, velikog zagovornika nacionalne slobode vojvođanskih Srba u Austrougarskoj, sa velikim iskustvom na polju afirmacije srpskog nacionalnog identiteta[6] i humanitarnog rada. Za potpredsednicu je izabrana Delfa Ivanić, a za sekretaricu Nadežda Petrović.[4] Ime udruženja dao je Branislav Nušić, a prva Pravila Kola srpskih sestara napisali su Branislav Nušić i Ivan Ivanić[3] 1907.[6] Ivan Ivanić je predlagao, da se društvo nazove ili „Društvo srpskih sestara“ ili „Kolo Srpkinja“, a Nušić je od ta dva imena sastavio „Kolo srpskih sestara“. Postojalo je 167 odbora ovog društva. [7]

Prva akcija je bio dobrotvorni koncert u Narodnom pozorištu, sa ciljem prikupljanja pomoći za postradale u Makedoniji. Za tu priliku Nadežda je sama sastavila program, dekor je uradio vajar Đorđe Jovanović. Jedan od darodavaca je bio i kralj Petar I, koji je po svom ađutantu poslao prilog od 1.000 dinara u zlatu.[3]

U zimu 1903. Nadežda Petrović i Milica Dobri (potpredsednica Kola) na planini Kozjak su razdelile pomoć zbegovima.[8]

Nakon osnivanja udruženja, započelo je i formiranje odbora Kola širom Kraljevine Srbije, koji su prikupljali novac i slali ga Glavnom odboru u Beogradu, da ga raspoređuje prema potrebama.[3]

Krajem 1906, Savka Subotić se povukla iz zdravstvenih razloga, a na mesto nove predsednice Kola došla je Ljubica Luković. Iste godine, na ideju potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je 1906. pokrenulo sopstveno glasilo, kalendar za četiri veroispovesti: pravoslavnu, katoličku, jevrejsku i muslimansku: Kalendar je izgledao kao vrsta narodne čitanke, simboličnog naziva „Vardar”, iskazujući želju o ujedinjenju. Prvi broj kalendara su uredili Ivan Ivanić i Milojko Veselinović i štampan je u 10.000, a zatim doštampan u još 5.000 primeraka. Uoči balkanskih ratova tiraž „Vardara” je bio 40.000 primeraka. U „Vardaru” su sarađivale značajne ličnosti iz nauke, kulture i umetnosti, dok su u posebnom delu objavljivani izveštaji o radu glavnog i mesnih odbora Kola. Poslednji broj „Vardara” je izašao 1940. za 1941. godinu.[9]

Od 1906. Kolo je organizovalo prve kurseve za dobrovoljne bolničarke. Tromesečni kursevi su se održavali na Hirurškom odeljenju u Vojnoj bolnici u Beogradu, a držali su ih Vojislav Subotić, sin Savke Subotić i Roman Sondermajer, muž potpredsednice Stanislave Sondermajer.[9] Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Svake godine se organizovao ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su već obučene bolničarke dolazile petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje, tako da je do početka Balkanskih ratova bilo preko 200 obučenih bolničarki, a septembra 2012. organizovani su i vanredni kursevi od deset dana, koje je uspešno završilo još 200 bolničarki. Kurseve su organizovala i druga ženska društva, tako da je pred bilo oko 1500 obučenih bolničarki, koje su stavljene na raspoloženje vojnom sanitetu.[10] Kolo nije imalo svoje prostorije, tek 1912. je dobilo sobu u Domu Društva „Sveti Sava”, gde se čuvao „Vardar”, a sastanci su se održavali u osnovnoj školi kod Saborne crkve.[9] Uprava Kola priredila je nekoliko vrlo uspelih srpskih večeri na Kolarčevom univerzitetu, i to: Srpsko veče Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Njegoša, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića i pesnika Srba Muslimana. [11]

Balkanski ratovi uredi

U Prvom balkanskom ratu, Kolo je organizovalo i održavalo IV rezervnu bolnicu sa 140 kreveta, koja se nalazila u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru.[10][12] Pošto Kolo zapravo nije imalo dovoljno sredstava za osnivanje bolnice. Delfa Ivanić i Ljubica Luković su se za pomoć obratile Crvenom krstu i vojnom sanitetu, kao i uglednim književnicima, naučnicima i diplomatama širom Evrope. Iz inostranstva su im najveću podršku pružile Blanš Vesnić, žena Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, kao i Mabel Grujić. Ubrzo je pomoć počela da stiže sa svih strana.[12]

Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. Pored članica Kola, o bolnici su se brinule i supruge diplomata i stranih predstavnika. Bolnica je funkcionisala od novčanih priloga i druge pomoći, kojom su članice Kola mogle da pomognu u još 47 bolnica na frontu.[10] Kompletna bolnica, sa operacionom salom, instrumentima i materijalom je nakon rata, septembra 1913. poklonjena gradu Prištini.[13]

Delfa Ivanić je prateći svog supruga, osim bolnice u Beogradu, uspela da organizuje još dve bolnie u Draču i Lješu.[14]

Na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivani su prihvatni centri, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supa za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike.[10] Upravna članica „Kola srpskih sestara“ je bila književnica Jelena Dimitrijević. [15]

Prvi svetski rat uredi

Početkom Prvog svetskog rata, spaljena je kompletna arhiva, kako članice ne bi došle u opasnost. Kancelarija Kola se zajedno sa Vladom 1914. povukla u Niš. Članice Kola su tokom rata, u otežanim uslovima, pomagale koliko su mogle: izrađivale rublje za vojsku, organizovale deobu hrane, pomagale u suzbijanju zaraza i radile kao dobrovoljne bolničarke u bolnicama širom Srbije. Neke od članica su stradale tokom rata zbog svog rodoljublja, među najbrutalnije primere spadaju, članica Vranjskog odbora, koju su Bugari na pijaci sasekli na komade, predsednica i još jedna članica Smederevskog odbora, koje su umrle u mađarskom logoru, od posledica mučenja. U epidemiji pegavog tifusa 1915. negujući ranjenike, kao dobrovoljne bolničarke, su umrle Ljubica Luković u Niškoj i Nadežda Petrović u Valjevskoj bolnici.[13]

Nakon okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori si raspušteni. Međutim, članice su nastavile sa radom, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Mnoge članice Kola su prošle kroz Albansku golgotu, a među njima i njene istaknute članice: Milka Grujić, Mejbel Grujić, Delfa Ivanić.[13]

 
Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1925. godine

Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, takođe su nastavile sa radom. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Članice Komiteta su radile i kao bolničarke u dve bolnice u Nici, kao i u bolnici kod Tulona. Jedna od najznačajnijih akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ove akcije su organizovale Draga Ljočić U Lozani, Mejbl Grujić u Bernu, Mirka Grujić i Mica Ćurčić u Hagu.[10] Osim toga, radile su na prihvatanju izbeglica, negovanju obolelih i okupljanju đaka.[13]

Međuratni period uredi

 
Povelja Kola srpskih sestara, Narodni muzej Zrenjanin, 1922.

Nakon rata 1918. članice su se ponovo okupile u Beogradu i za novu predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Društvo je nastavilo sa radom, brinulo se o deci bez roditelja, invalidima, staricama koje su ostale bez muževa i dece, borilo se protiv velike bede, koja je nastala kao posledica rata. Po pravilima Kola srpskih sestra, formirani su i Kolo baranjskih sestara, a na molbu iz Slovenije i Kolo jugoslovenskih sestara, čiji su izveštaji o radu štampani u „Vardaru” na slovenačkom jeziku.[16]

Početkom 1919. formiran je Dom invalida u Deligradskoj ulici, gde su članice društva svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu, u kome su beskućnici dobijali smeštaj, hranu, odeću i lekove. Dom je nakon godinu dana pretvoren u Zanatsko invalidsku školu, u kojoj su se invalidi, učeći razne zanate, osposobljavali za samostalan život i kroz nju je do 1921. prošlo oko 4000 invalida.[16]

 
Članice Kola srpskih sestara u Vršcu na sveslovenskom balu u narodnoj nošnji.

Godine 1920. je osnovana sekcija za vez i nošnje. Kolo je vremenom sakupilo vrednu kolekciju narodnih nošnji iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije, sa kojom je učestvovalo na međunarodnim izložbama, a u Domu se nalazila stalna izložba vezova, nošnji, ćilima i čipki, koja je početkom Drugog svetskog rata većim delom uništena, dok je preostali deo 1947. predat Etnografskom muzeju.[17]

Godine 1922. u Beogradu je osnovan internat, u koji su primane siromašne devojčice, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Zgrada Internata se nalazila u Frankopanskoj ulici (ranije, a i danas Resavskoj) broj 11, u okviru Doma Kola srpskih sestara, gde su bile smeštene prostorije Društva. Pitomice internata su slate u razne ženske škole i imale su mogućnost da proslavljaju sve verske praznike. Po odlasku iz Internata Kolo je održavalo vezu s njima i nastavljalo da im pomaže, kad god im je to bilo potrebno.[18]

Zgrada društva je bila u kući đenerala Atanackovića u Frankopanovoj ulici br. 11 (onda Resavskoj). Tu kuću su kupili i odmah isplatili, a pomogla im je Mabel Grujić. Pošto je ta kuća bila trošna gradili su novu zgradu. Đorđe Vajfert im je pomogao, kod koga je Stanka Lozanić otišla i izložila njihovu tešku situaciju. Vajfert im je od svoga kredita dao iz Narodne banke pola miliona dinara zajma sa interesom 7% i blagodareći tome, završena je prednja zgrada, a posle nju izdali za Generalnu direkciju državnih željeznica i s tim novcem završavale dve zgrade pozadi. Obe ove zgrade završene su bile do oktobra 1923. i tada je na svečan način proslavljena 20. godišnjica „Kola srpskih sestara“ i obavljeno je osvećenje tog doma.[19] Tome svečanom činu prisustvovali su: kralj Aleksandar, patrijarh i mitropolit Dimitrije i mnogo sveta iz cele kraljevine. Inicijativom Kola osnovano je i u Sloveniji 37 odbora „Kola jugoslovenskih sestara“, koje su radile vrlo mnogo za ljude koji su ostali porobljeni od strane Italije.[20] Delfa Ivanić navodi podatak da se gospođa Lozanić obratila i Luki Ćeloviću, za pomoć oko izgradnje zgrade Kola srpskih sestara, ali on se samo upisao za velikog dobrotvora sa 10.000 dinara i nije pristao da dâ nikakav zajam iz Beogradske zadruge. [21] Godine 1926. je osnovan Mali univerzitet. Predavanja mladima su u velikoj sali Doma Kola održavali istaknuti profesori, među njima Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Đorđević, Stevan Jakovljević, Hasan Rebac i drugi.[17]

Kolo se zalagalo za izjednačavanje građanskih prava žena i muškaraca, posebno za pravo žena na školovanje, zapošljavanje, nasleđivanje i upravu ličnom imovinom, pravo glasa žena. Pomagalo je zidanje i obnovu mnogih crkava i manastira. Aktivno je učestvovalo u Narodnom ženskom savezu Kraljevine uspostavljajući veze sa drugim sličnim pacifističkim organizacijama u Evropi, sve do osnivanja Male ženske Antante, čiji je glavni cilj bio borba za mir.[22]

 
Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1931. godine.

Nakon Prvog svetskog rata, Kolo je uspostavilo saradnju sa sličnim društvima u drugim slovenskim državama: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, predstavljalo je Kraljevinu Jugoslaviju na međunarodnim kongresima i ukazivalo solidarnost sa njima.[17] Kolo je obezbedilo, pored ostalih dobročinstava, više godina besplatno po 10–14 ručkova dnevno istarskim izbeglicama, na smenu, dok se ne zaposle jedni, a onda drugima. [23]

Drugi svetski rat uredi

Rad je bio vrlo otežan, jer čim su Nemci u zemlju došli u maju 1941. izašao je u novinama ukaz kojim se zabranjuje svaki rad ženskim društvima po cenu smrtne kazne, a u olakšavajućim slučajevima, 10 godina robije. [24]

 
Bosa Pavlović, bila je predsednica Kola srpskih sestara za Požarevački okrug i najstarija predsednica Kola.

Nemačka komanda u Beogradu je 1942, naredila predsednici Kola, Delfi Ivanić, da preda imovinu Kola predsedniku Beogradske opštine i tražila da im lično podnese izveštaj o radu. Uoči tog događaja, spaljena je arhiva Kola, zbog straha od odmazde. U nemačkoj komandi, predsednici Kola podnet je upitnik od 22 pitanja, tražeći joj da, između ostalog, pristane na rad udruženja pod novim uslovima. Zbog datih odgovora, Delfa Ivanić je uhapšena, pretresen joj je stan, a Kolu je zabranjen rad i oduzete su mu pokretne i nepokretne imovine. Predsednica je nakon određenog vremena puštena.[25]

I pored zabrane, tokom Drugog svetskog rata, članice Kola radile su „ilegalno“, u okviru Sekcije Crvenog krsta. Radile su na zaštiti dece i mladih, pomagale izbeglicama iz ustaške NDH. U Bajinoj Bašti, gde se nalazilo jedno od najvećih prihvatilišta za izbeglice, brinule su posebno o deci. Slale su pomoć zarobljenicima jugoslovenske vojske u nemačkim logorima, u Vojnoj bolnici obilazile bolesne zarobljenike puštene iz nemačkih logora. U saradnji sa Tomom Maksimovićem, komesarom za izbeglice u Srbiji, šile su odeću i rublje, plele čarape, sakupljale hranu i lekove.[26]

Posleratni period uredi

Nove komunističke vlasti FNR Jugoslavije su 1946. zabranile rad udruženja zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera i oduzele mu svu pokretnu i nepokretnu imovinu.[26] Zgrada društva, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici, je dodeljen novoosnovanom AKUD-u Lola. [1]

Predsednica Delfa Ivanić je najpre uhapšena, ali je zahvaljujući Jaši Prodanoviću, jednom od osnivača Kola, potom prebačena u bolnicu.[27]

Rad Kola srpskih sestara je zabranjen prvenstveno zbog toga što je Kolo u toku rata sarađivalo sa Dražom Mihajlovićem i Ravnogorskim pokretom. Dok je prikrivenu saradnju ostvarivalo sa kolaboracionističkom Vladom Milana Nedića.

Godine 1990. grupa žena u Beogradu obnovila je rad Kola pod principima stare organizacije Kola srpskih sestara. Danas Kolo ima preko 20 odbora širom Srbije, a aktivno je i u dijaspori.

Kontroverze uredi

Mnoge članice Kola srpskih sestara se dovode u vezu sa Srpskom naprednom strankom i uticajem te političke stranke na delovanje Kola srpskih sestara.[28]

Predsednice Kola srpskih sestara uredi

 
Prva predsednica Kola Savka Subotić
Predsednica Početak / kraj funkcije
1.
Savka Subotić[26]
1903 — 1905.
2.
Ljubica Luković[26]
1905 — 1915.
3.
Mirka Grujić,
ćerka Jevrema Grujića[26]
1918 — 1940.
4.
Delfa Ivanić[26]
1940 — 1946.
5.
Ljiljana Milojević Šulović
po zanimanju lekar,
supruga akademika Vojina Šulovića.[29][30]
1993 — 2004.
6.
Mila Viktorović
           2004 —

Priznanja uredi

Galerija uredi

  • Fotografije objavljene u kalendaru Vardar u periodu od 1911. do 1913. godine.
  •  
    Niški odbor Kola srpskih sestara.
  •  
    Prodaja đurđevka u korist Kola srpskih sestara.
  •  
    Operaciona sala u bolnici Kola srpskih sestara.
  •  
    U bolnici Kola srpskih sestara.
  •  
    Pred bolnicom u Lješu 1912. godine
  •  
    Bolničarke dobrovoljke za vreme Prvog balkanskog rata
  •  
    Bolničarke šiju za ranjenike
  •  
    Bolnica u vreme Prvog balkanskog rata
  •  
    Bolničarke nadgledaju ranjenike
  •  
    Invalidi doma Kola srpskih sestara

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 19. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  2. ^ Savić 2009, str. 118.
  3. ^ a b v g d Viktorović 2011, str. 204.
  4. ^ a b Viktorović 2011, str. 203.
  5. ^ Savić 2009, str. 119.
  6. ^ a b Savić 2009, str. 120.
  7. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 198, 221. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  8. ^ Milanović 2014, str. 11.
  9. ^ a b v Viktorović 2011, str. 205.
  10. ^ a b v g d Milanović 2011.
  11. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 226. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  12. ^ a b Milanović 2014, str. 13.
  13. ^ a b v g Viktorović 2011, str. 206.
  14. ^ Milanović 2014, str. 15.
  15. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 101, 138. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  16. ^ a b Viktorović 2011, str. 207.
  17. ^ a b v Viktorović 2011, str. 209.
  18. ^ Savić 2009, str. 124.
  19. ^ "Politika", 29. okt. 1923, str. 3
  20. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 188, 189. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  21. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 194. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  22. ^ Viktorović 2011, str. 210.
  23. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 227. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  24. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 189. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  25. ^ Viktorović 2011, str. 211.
  26. ^ a b v g d đ Viktorović 2013.
  27. ^ a b v g Viktorović 2011, str. 212.
  28. ^ „Izvor: www.rtv-vranje.rs | Sveta Petka, slava SNS-a i Kola srpskih sestara”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2022. g. Pristupljeno 22. 06. 2022. 
  29. ^ Bivša predsednica Kola srpskih sestara satima mučena („Večernje novosti“, 3. februar 2014)
  30. ^ Misteriozna smrt nekadašnje predsednice Kola srpskih sestara („Politika“, 3. februar 2014)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Коло_српских_сестара&oldid=27558526”