Википедија

Imigracija u Nemačku

Imigracija u Nemačku, kako u savremenim granicama zemlje, tako i u mnogim političkim entitetima koji su joj prethodili, dešavala se tokom istorije zemlje. Nemačka je danas jedna od najpopularnijih destinacija za imigrante u svetu, sa više od milion ljudi koji se preseli tamo svake godine od 2013. godine.[1] Od 2019. godine, oko 13,7 miliona ljudi koji žive u Nemačkoj, ili oko 17% stanovništva, su imigranti prve generacije.[2]

Čak i pre formalnog osnivanja Nemačke 1871. godine, njene prethodnice, kao što su Sveto rimsko carstvo i Nemačka konfederacija, bile su destinacije za imigrante. Rani primeri uključuju protestante koji traže versku slobodu i izbeglice iz podele Poljske. Značajna je bila i imigracija Jevreja, uglavnom iz istočne Evrope. U 20. veku, rastući antisemitizam i ksenofobija rezultirali su masovnom emigracijom nemačkih Jevreja i kulminirali Holokaustom, u kojem su skoro svi preostali nemački Jevreji i mnoge druge verske ili etničke grupe, kao što su nemački Romi, sistematski ubijani. U decenijama od tada, Nemačka je doživela obnovljenu imigraciju, posebno iz istočne i južne Evrope, Turske i Bliskog istoka.[3] Od 1990. godine, Nemačka je jedna od pet najpopularnijih odredišnih zemalja za imigrante u svetu.[4] Prema federalnom zavodu za statistiku iz 2016. godine, svaki peti Nemac ima barem delimične korijene izvan zemlje.[5]

U savremenoj Nemačkoj, imigracija je generalno rasla i opala sa ekonomijom zemlje.[6] Ekonomski procvat 2010-ih, zajedno sa ukidanjem radnih viza za mnoge građane EU, doneo je održiv priliv ljudi iz drugih delova Evrope.[7] Zemlja je takođe doživela nekoliko različitih velikih talasa imigracije. To uključuje prisilno preseljenje etničkih Nemaca iz istočne Evrope posle Drugog svetskog rata, program gastarbajtera 1950-1970-ih, i etničke Nemce iz bivših komunističkih država koji traže svoje pravo na povratak nakon raspada Sovjetskog Saveza.[8] Nemačka je takođe prihvatila značajan broj izbeglica iz jugoslovenskih ratova 1990-ih i građanskog rata u Siriji 2010-ih.

Djelomično motivisana niskim natalitetom i nedostatkom radne snage, politika njemačke vlade prema imigraciji je generalno bila relativno liberalna od 1950-ih,[9] iako su se konzervativni političari opirali normalizaciji Njemačke kao zemlje imigranata i shodno tome su zakoni o državljanstvu ostali relativno restriktivni sve do sredinom 2000-ih. Velika reforma zakona o imigraciji iz 2005. godine dovela je do toga da je država po prvi put posvetila resurse integraciji pridošlica i značajno liberalizovala tržište rada za kvalifikovane profesionalce dok ga je ograničila na nekvalifikovane radnike.[10] Manje imigracione reforme 2009, 2012. i 2020. doprinele su širokom trendu liberalizacije,[10] iako i dalje postoje pozivi za sveobuhvatniju reformu, posebno da bi se pojednostavila akreditacija stranih kvalifikacija i olakšalo kompanijama da zapošljavaju ne-građani EU.[11]

Istorija imigracije u Nemačku

uredi

Pre ujedinjenja

uredi

Kontrareformacija u 16. i 17. veku dovela je do toga da se veliki broj protestanata naseli u protestantskim — ili barem verski tolerantnim — kneževinama i gradovima Svetog rimskog carstva, koji će većinski kasnije postati Nemačka. Prema jednoj proceni, ukupno 100.000 protestanata doselilo se iz habzburških zemalja u sadašnju južnu i centralnu Nemačku u 17. veku.[3]

Veliki broj hugenota je takođe pobegao iz Francuske nakon masakra na dan Svetog Vartolomeja 1572. godine, od kojih se oko 40.000 nastanilo u današnjoj Nemačkoj. Iako su se mnogi vratili u Francusku nakon Nantskog edikta iz 1598. godine, koji je proglasio politiku verske tolerancije prema hugenotima, ponovljeni talasi sukoba i progona u narednih nekoliko vekova podstakli su nove talase emigracije. Brandenburg-Pruska, Hesen-Kasel, Brandenburg-Bajrojt i Hanover su bile glavne destinacije naseljavanja hugenota u to vreme.[3]

Nekoliko hiljada engleskih i škotskih prezbiterijanaca takođe je pobeglo od nasilne vladavine Meri I; mnogi su se nastanili u Frankfurtu. Mnogi holandski kalvinisti su se naselili u severozapadnoj Nemačkoj nakon holandske pobune.[3]

Posle Drugog svetskog rata do ponovnog ujedinjenja (1945—1990)

uredi

Prisilna emigracija etničkih Nemaca iz istočne i centralne Evrope

uredi

Pred kraj Drugog svetskog rata, i nakon njega, do 12 miliona izbeglica etničkih Nemaca, takozvanih „Heimatvertrieben“ (nemački za „prognani“, doslovno „raseljena lica iz domovine“) bilo je prinuđeno da se iseli iz bivše Nemačke. Oblasti, kao na primer Šlezija ili Istočna Pruska, u novoformirane države posleratne Nemačke i Austrije koju su okupirali saveznici, zbog promene granica u Evropi.[12][13]

Programi za gastarbajtere

uredi
 
Takozvani gastarbajter sa Kube, radi u fabrici u istočnoj Nemačkoj, 1986.

Zbog nedostatka radne snage tokom „ekonomskog čuda) 1950-ih i 1960-ih, vlada Zapadne Nemačke je potpisala bilateralne sporazume o zapošljavanju sa Italijom 1955, Grčkom 1960, Turskom 1961, Marokom 1961, Marokom, Portugalom 1961, Tunisom 1965. i Jugoslavijom 1968. godine. Ovi sporazumi su omogućavali nemačkim kompanijama da regrutuju strane državljane za rad u Nemačkoj.[14] Radne dozvole su se prvo izdavale na dve godine, nakon čega je angažovani radnici trebalo da se vrate u svoje zemlje. Međutim, mnoge kompanije su više puta obnavljale dozvole za rad;[15] neki od bilateralnih ugovora su čak ažurirani da bi radnicima dali stalni boravak po dolasku.[16] Kao rezultat toga, iako su se mnogi na kraju vratili u svoje zemlje porekla, nekoliko miliona regrutovanih radnika i njihovih porodica na kraju se trajno nastanilo u Nemačkoj. Ipak, vlada je nastavila da ohrabruje javnu percepciju pristiglih imigranata kao privremenih gastarbajtera (Gastarbeiter) i dugi niz godina nije pružala dovoljno sredstava za njihovu integraciju u nemačko društvo.[17]

Istočna Nemačka je uspostavila slične šeme regrutovanja stranih lica, ali u mnogo manjim razmerama i isključivo sa drugim socijalističkim državama. Većina stranih radnika regrutovanih u Istočnu Nemačku, lokalno poznatog kao Vertragsarbeiter, dolazilo je iz Severnog Vijetnama (oko 60.000),[18] Kube (30.000),[19] Mozambika (21.000)[20] i Angole (6.000).[21] Vlada je prikazivala Istočnu Nemačku kao postrasno društvo i nazvala strane radnike socijalističkim „prijateljima“ koji će naučiti veštine koje bi potom mogle da se primene u svojim matičnim zemljama. U stvarnosti, rasizam i eksploatacija su bili široko rasprostranjeni.[22] Radnici su uglavnom bili striktno odvojeni od lokalnog stanovništva i radili su sitne poslove koje su meštani odbijali da rade.[3] Značajan deo njihovih plata su često bili preusmereni na njihove matične vlade, čineći njihove živote nesigurnim.[23] Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, mnogi od otprilike 90.000 stranih radnika koji su živeli u Istočnoj Nemačkoj nisu imali pravni status radnika imigranta prema zapadnom sistemu. Shodno tome, mnogi su se suočili sa deportacijom ili prevremenim ukidanjem boravišne i radne dozvole, kao i sa otvorenom diskriminacijom na radnom mestu i rasizmom u svakodnevnom životu. Velika većina se na kraju vratila u svoje matične zemlje.[22]

Imigracija iz Istočne Nemačke u Zapadnu Nemačku

uredi

Tokom 1980-ih, postepenim otvaranjem istočnog bloka otpočeo je manji ali stalan tok Istočnih Nemaca koji su emigrirali na Zapad (Übersiedler). Godine 1990, kada je došlo do ponovnog ujedinjenja Nemačke, broj je narastao na 389.000.[24]

Aussiedler

uredi

Kako su zemlje istočnog bloka postepeno počele da otvaraju svoje granice 1980-ih, veliki broj etničkih Nemaca iz ovih zemalja počeo je da se seli u Nemačku. Nemački zakon u to vreme priznavao je gotovo neograničeno pravo na povratak za ljude nemačkog porekla,[25] kojih je bilo nekoliko miliona u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Rumuniji.[26] Nemačka je u početku dobijala oko 40.000 godišnje. Godine 1987. broj se udvostručio, 1988. ponovo se udvostručio, a 1990. godine je skoro 400.000 emigriralo. Po dolasku, etnički Nemci su odmah postali državljani u skladu sa članom 116. Osnovnog zakona i dobijali finansijske i mnoge socijalne beneficije, uključujući i jezičku obuku, jer mnogi nisu govorili nemački. Društvena integracija je često bila teška, iako su etnički Nemci imali pravo na nemačko državljanstvo, ali mnogim Nemcima nisu delovali kao Nemci. Godine 1991. stupila su na snagu ograničenja, tako da su etnički Nemci bili raspoređeni u određena područja, gubili beneficije ako su se selili. Nemačka vlada je takođe ohrabrila nekoliko miliona etničkih Nemaca koji žive u bivšem Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi da tamo ostanu. Od januara 1993. godine, ne može se doseliti više od 220.000 etničkih Nemaca godišnje.[24]

Izbeglice

uredi
 
Pozdravljanje vijetnamskih izbeglica iz kampa u Hamburgu (1986.)

Treći tok imigracije počev od sredine 1980-ih činile su ratne izbeglice, koje je Zapadna Nemačka prihvatila više od bilo koje druge zapadnoevropske zemlje zbog skoro nekvalifikovanog prava na azil. Samo u periodu od 1979. do 1986. godine oko 300.000 Iranaca pobeglo je od progona u jeku Iranske revolucije.[27] Značajan broj tražilaca azila došao je iz Turske nakon vojnog udara 1980. i, posebno, zbog tekućeg progona turskih Kurda u zemlji.[28] Nekoliko hiljada ljudi je takođe potražilo utočište u Nemačkoj zbog Libanskog građanskog rata.[29]

1990–danas

uredi

Jugoslovenske izbeglice

uredi
 
Procenat Nemaca bez migrantskog porekla (2016)

Zbog izbijanja ratova u Jugoslaviji 1991. godine, veliki broj izbeglica je krenuo ka Nemačkoj i drugim evropskim zemljama.[30] Između 1990. i 1992. skoro 900.000 ljudi zatražilo je azil u ujedinjenoj Nemačkoj.[24] Nemačka je 1992. godine primila skoro 70 odsto svih tražilaca azila registrovanih u Evropskoj zajednici.[31] Poređenja radi, samo oko 100.000 ljudi zatražilo je azil u SAD iste godine.[32] Sve veći broj tražilaca azila naveo je Bundestag da značajno smanji ranije pravo nekvalifikovanog stanovništva na azil u Nemačkoj, koje su bivše nemačke izbeglice „držale svetim jer su se oslanjale na njega da pobegnu od nacističkog režima“ i koje je zahtevalo ustavni amandman.[31] Zahtevi pojedinaca koji ulaze u Nemačku nakon što su prošli kroz druge zemlje članice, gde su teoretski već mogli da podnesu zahtev za azil, sada su odbijeni, kao i zahtevi državljana određenih sigurnih zemalja.[33]

Iako je samo oko 5 procenata zahteva za azil odobreno, a žalbe su ponekad bile potrebne godinama za obradu, mnogi tražioci azila su mogli da ostanu u Nemačkoj i dobijali su finansijsku i socijalnu pomoć od vlade.[24][34]

 
Od 2016. godine u Nemačkoj živi i radi više od 10 miliona[35] stranih državljana iz celog sveta, što čini skoro 12% stanovništva.

Migraciona kriza 2015.

uredi
 
Policija presreće izbeglice i potencijalne ilegalne imigrante na Glavnoj stanici u Minhenu

U junu 2015. godine, novi dolasci tražilaca azila, koji su godinama u stalnom porastu,[36] počeli su naglo da rastu,[37] posebno podstaknuti izbeglicama koje beže od ratova u Siriji, Iraku i Avganistanu. Prvobitna projekcija od 450.000 tražilaca azila koji će ući u Nemačku za celu 2015. revidirana je na 800.000[38] u avgustu i ponovo u septembru na preko 1 milion.[39] Stvarni konačni broj je bio 1,1 milion; [40] Nemačka je te godine potrošila oko 16 milijardi evra (0,5% BDP-a) na obradu i smeštaj izbeglica.[41]

Većina izbeglica koje su ulazile u Evropu otprilike u to vreme došla je kopnom preko takozvane „balkanske rute“.

U 2015. godini većina Nemaca je davala veliku podršku nadolazećem velikom broju izbeglica. Tadašnja kancelarka Angela Merkel je u govoru izjavila, „Wir schaffen das“ (otprilike, „mi to možemo da uradimo“), koji su naširoko koristili mediji, kao i javnost, kao definicija njene politike tokom krize.[42] Godine 2015. najveći teret evropske imigracione krize stavljen je na Nemačku kada je 890.000 izbeglica prešlo granicu i zatražilo azil, od kojih je većina pobegla iz rata u Siriji. Do 2018. godine, 670.000 od 700.000 Sirijaca koji žive u Nemačkoj emigriralo je kao rezultat unutrašnjih sukoba i sukoba u Siriji počev od 2011.[43] Istraživanje iz 2015. pokazuje da je 46% celokupne nemačke populacije na neki način omogućavalo pomoć izbeglicama. Svugde, nemački građani su stvarali inicijative i grupe za podršku tražiocima azila, kao i davali svoje vreme da pomognu na licu mesta sa izbeglicama. Mediji su pomogli da se oblikuju nemački stavovi, kao i da su izvršili pritisak na vladu pokrivajući žrtve imigracije i prikazivanjem pojedinačnih priča, koje su ih humanizovali.

Široko rasprostranjeni seksualni napadi u novogodišnjoj noći 2015. godine, za koje je značajan broj osumnjičenih bili tražioci azila, označili su promenu u tonu medijskog izveštavanja i javnog mnjenja prema izbeglicama, iako je vlada primetila da izbeglice, statistički, nemaju više šanse da počine zločine u odnosu na meštane.[44]

Od tada je broj izbeglica u Nemačkoj konstantno opadao svake godine, dok su se deportacije povećavale i iznosile su oko 20.000.[45]

Izbeglice rusko-ukrajinskog rata

uredi

Rusija je 24. februara 2022. napala Ukrajinu u velikoj eskalaciji rusko-ukrajinskog rata, koji je počeo 2014. godine. Pored desetina hiljada mrtvih na obe strane, ova invazija je izazvala najveću izbegličku krizu u Evropi od Drugog svetskog rata, sa oko 7,5 miliona Ukrajinaca koji su izbegli iz zemlje, a trećina stanovništva raseljena. Shodno tome, do oktobra 2022. Nemačka je zabeležila neto imigraciju od 750.000 ljudi iz Ukrajine u prvoj polovini 2022. godine, prema kancelariji, odgovornoj za prikupljanje informacija o nemačkom društvu, ekonomiji i životnoj sredini. Dolazak izbeglica u ovom periodu je doveo do porasta stanovništva Nemačke za 1%, ili oko 843.000 ljudi, u prvoj polovini godine.[46] Broj stanovnika Nemačke je 2022. godine porastao na rekordnih 84,3 miliona ljudi.[47]

Demografija

uredi

Od 2014. godine, oko 16,3 miliona ljudi sa imigrantskim poreklom živelo je u Nemačkoj, što čini svaku petu osobu.[48] Od tih 16,3 miliona, 8,2 miliona nije imalo nemačko državljanstvo, više nego ikada ranije. Većina njih je imala tursko, istočnoevropsko ili južnoevropsko poreklo. Većina novih stranaca koji su došli u Nemačku 2014. godine bili su iz novih zemalja članica EU kao što su Poljska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska, evropskih zemalja koje nisu članice EU kao što su Albanija, Severna Makedonija, Švajcarska i Norveška ili sa Bliskog istoka, Afrike, istočne Azije, Južna Azija, Jugoistočna Azija, Južna Amerika, Severna Amerika, Australija i Zelandija. Zbog tekućih sukoba na Bliskom istoku, mnogi ljudi se nadaju da će dobiti azil u Evropskoj uniji i Nemačkoj.[49] Ogromna većina imigranata živi u takozvanim starim državama Nemačke.[50][51]

Imigracioni propisi

uredi

Građani EU

uredi

Principi slobodnog kretanja radnika Evropske unije zahtevaju da svi građani zemalja članica EU imaju pravo da traže i dobiju posao u Nemačkoj bez obzira na državljanstvo. Ova osnovna pravila za slobodu kretanja data su u članu 39. Ugovora o Evropskoj uniji.

Državljani zemalja koje nisu članice EU

uredi

Imigracija u Njemačku kao ne-državljanin EU ograničena je na kvalifikovane ili visokoobrazovane radnike i članove njihovih užih porodica.[52] U aprilu 2012. godine u Nemačkoj je primenjeno evropsko zakonodavstvo o plavoj karti, omogućavajući visokokvalifikovanim građanima koji nisu iz EU lakši pristup radu i životu u Nemačkoj. Iako je primena šeme od tada u stalnom porastu, njena upotreba ostaje skromna; u Nemačkoj je 2018. izdato oko 27.000 plavih kartica.[53]

Samozapošljavanje zahteva ili početno ulaganje od 250.000 evra i otvaranje najmanje 5 radnih mesta.[54]

Zakon o kvalifikovanoj imigraciji iz 2019

uredi

Novi propisi su doneti 2020. godine.[55] Da bi se kvalifikovali za vizu prema novim pravilima, podnosioci zahteva moraju dobiti zvanično priznanje u okviru svoje profesionalne kvalifikacije od organa za sertifikaciju priznatog od strane nemačke vlade.[55] Dalje, podnosilac zahteva mora da ispuni uslove jezičke kompetencije i da dobije izjavu od svog potencijalnog poslodavca.[55]

Studentska viza

uredi

Prema studiji Savezne kancelarije za migracije i izbeglice (BAMF), oko 54 odsto stranih studenata u Nemačkoj se odlučuje da ostane u Nemačkoj nakon diplomiranja.[56]

Tražioci azila i izbeglice

uredi

Nemački zakon o azilu zasniva se na izmeni člana 16a Osnovnog zakona iz 1993. godine, kao i na Konvenciji iz 1951. i Protokolu iz 1967. o statusu izbeglica.

Nemačka ima jednu od najvećih populacija Turaka van Turske. Kurdi čine 80 do 90 odsto svih turskih izbeglica u Nemačkoj, dok su ostatak izbeglica bivši turski vojni oficiri, nastavnici i drugi tipovi javnih službenika koji su pobegli od autoritarne vlade nakon pokušaja državnog udara u julu 2016.[57][58][59][60][61][62][63] Među iračkim izbeglicama u Nemačkoj, oko 50 odsto su Kurdi.[64] U Nemačkoj ima oko 1,2 miliona Kurda.[65]


U 2015. godini, reagujući na relativno veliki broj neuspešnih zahteva za azil iz nekoliko balkanskih zemalja (Srbija, Albanija, Kosovo* i Crna Gora), nemačka vlada je zvanično proglasila ove zemlje „generalno bezbednim“ kako bi ubrzala njihovu obradu.[66]

Naturalizacija

uredi

Osoba koja je emigrirala u Nemačku može izabrati da postane nemački državljanin. Standardni put do državljanstva poznat je kao Anspruchseinbürgerung (otprilike, naturalizacija putem prava). U ovom procesu, kada podnosilac zahteva ispuni određene kriterijume, on ima pravo da postane nemački državljanin; odluka generalno ne podleže presudi vladinog zvaničnika. Podnosilac prijave mora:[67] ‍:19

  • biti stalni stanovnik Nemačke
  • su legalno živeli u Nemačkoj najmanje osam godina ili sedam godina ako su položili Integrationskurs
  • ne žive od socijalne pomoći kao glavnog izvora prihoda osim ako nisu u mogućnosti da rade (na primer, ako je podnosilac zahteva samohrana majka)
  • biti u stanju da govori nemački na nivou B1 u CEFR standardu
  • položiti ispit za državljanstvo. Ispit testira poznavanje nemačkog ustava, vladavine prava i osnovnih demokratskih koncepata modernog nemačkog društva. Takođe uključuje deo o ustavu savezne države u kojoj podnosilac predstavke ima prebivalište. Test državljanstva je obavezan. Podnosilac zahteva može da traži izuzeće zbog razloga kao što je bolest, invalidnost ili starost.
  • nisu osuđivani za teško krivično delo
  • biti spremni da se zakunete na lojalnost demokratiji i ustavu Nemačke
  • biti spremni da se odreknete svih ranijih državljanstava, osim ako podnosilac zahteva ne dobije izuzeće. Glavni izuzeci su:
    1. podnosilac zahteva je državljanin druge zemlje Evropske unije ili Švajcarske;
    2. podnosilac predstavke je izbeglica, ima putnu ispravu iz 1951. godine;
    3. podnosilac zahteva je iz zemlje u kojoj iskustvo pokazuje da je nemoguće ili izuzetno teško biti oslobođen državljanstva (kao što su Alžir, Brazil, Iran, Liban, Maroko, Sirija, Tunis);
    4. odricanje od prethodnog državljanstva bi nanelo podnosiocu predstavke ozbiljnu ekonomsku štetu. Tipičan primer je da osoba ne bi mogla da nasledi imovinu u zemlji porekla.

Supružnici i istopolni civilni partneri nemačkih državljana mogu biti naturalizovani nakon samo 3 godine boravka (i dve godine braka).[67]

Pod određenim uslovima, deca rođena na nemačkom tlu posle 1990. godine automatski dobijaju nemačko državljanstvo i, u većini slučajeva, imaju i državljanstvo matične zemlje svojih roditelja.

Zahtevi za naturalizaciju podneti van Nemačke su mogući pod određenim okolnostima ali su relativno retki.

Imigrantsko stanovništvo u Nemačkoj prema zemlji rođenja

uredi

Prema Federalnom zavodu za statistiku Nemačke 2012. godine, 92% stanovnika (73,9 miliona) u Nemačkoj imalo je nemačko državljanstvo,[68] od čega su 80% stanovništva bili Nemci (64,7 miliona) bez imigrantskog porekla. Od 20% (16,3 miliona) ljudi imigrantskog porekla, 3,0 miliona (3,7%) je imalo tursko, 1,5 miliona (1,9%) poljsko, 1,2 miliona (1,5%) rusko i 0,85 miliona (0,9%) italijansko poreklo.[69]

U 2014. godini najviše ljudi bez nemačkog državljanstva bili su Turci (1,52 miliona), zatim Poljaci (0,67 miliona), Italijani (0,57 miliona), Rumuni (0,36 miliona) i grčki državljani (0,32 miliona).[70]

Prema podacima iz 2021. godine najčešće grupe stranih državljana rezidenta u Nemačkoj su:[71]

Rang Nacionalnost Stanovništvo Procenat stranih državljana
Ukupno 11.817.790 100 %
1   Turska 1.458.360 12,8
2    Poljska 870.995 7,6
3   Sirija 867.585 7,2
4    Rumunija 844.535 7,0
5    Italija 646.845 5,7
6    Hrvatska 434.610 3,7
7    Bugarska 410.885 3,4
8    Grčka 362.565 3,2
9   Avganistan 309.820 2,4
10   Irak 276.925 2,3
11   Rusija 268.620 2,3
12 Kosovo* 262.005 2,2
13   Srbija 252.335 2.1
14   Bosna i Hercegovina 222.065 1,8
15    Mađarska 212.735 1,8
16    Španija 187.695 1,6
17    Austrija 186.695 1,6
18   Indija 171.895 1,4
19   Ukrajina 155.310 1,3
20    Holandija 150.435 1,3
21   Kina 146.450 1,3
22    Francuska 140.495 1,2
23    Portugal 138.730 1,2
24   Severna Makedonija 132.435 1,1
25   Iran 129.105 1,1
26   SAD 119.255 1,0
27   Vijetnam 110.515 0,9
28   Albanija 90.360 0,8
29   Maroko 85.805 0,7
30   Ujedinjeno Kraljevstvo 84.945 0,7
31   Eritreja 78.740 0,7
32   Nigerija 77.785 0,7
33   Pakistan 77.355 0,7
34    Češka Republika 63.280 0,5
35    Slovačka 62.235 0,5
36   Tajland 59.200 0,5
37    Litvanija 58.455 0,5
38   Somalija 51.570 0,4
39   Brazil 50.975 0,4
40   Kazahstan 47.560 0,4
41   Liban 42.280 0,4
42   Tunis 42.095 0,4
43   Gana 42.070 0,4
44   Švajcarska 41.690 0,4
45    Letonija 40.750 0,4
46   Egipat 40.715 0,3
47   Južna Koreja 36.720 0,3
48   Moldavija 36.220 0,3
49   Japan 35.980 0,3
50   Filipini 32.370 0,3
Druge nacionalnosti 1.067.565 9,0

Poređenje sa drugim zemljama Evropske unije

uredi

Prema podacima Evrostata, 47,3 miliona ljudi koji žive u Evropskoj uniji 2010. godine rođeno je van svoje rezidentne zemlje, što odgovara 9,4% ukupne populacije EU. Od toga je 31,4 miliona (6,3%) rođeno van EU, a 16,0 miliona (3,2%) je rođeno u drugoj državi članici EU. Najveći apsolutni broj ljudi rođenih van EU bio je u Nemačkoj (6,4 miliona), Francuskoj (5,1 miliona), Ujedinjenom Kraljevstvu (4,7 miliona), Španiji (4,1 miliona), Italiji (3,2 miliona) i Holandiji (1,4 miliona).[72]

Država Totalna populacija
(hiljade)[traži se izvor] 		Ukupno rođeni u inostranstvu
(hiljade)[traži se izvor] 		% Rođen u drugoj državi EU
(hiljade)[traži se izvor] 		% Rođen u državi koja nije članica EU
(hiljade)[traži se izvor] 		%
EU 27 501.098 47.348 9,4 15.980 3,2 31.368 6,3
Nemačka 81.802 9.812 12,0 3.396 4,2 6.415 7,8
Francuska 64.716 7.196 11,1 2.118 3,3 5.078 7,8
Ujedinjeno Kraljevstvo 62.008 7.012 11,3 2.245 3,6 4.768 7,7
Španija 45.989 6.422 14,0 2.328 5,1 4.094 8,9
Italija 60.340 4.798 8,0 1.592 2,6 3.205 5,3
Holandija 16.575 1.832 11,1 428 2,6 1.404 8,5
Grčka 11.305 1.256 11,1 315 2,8 940 8,3
Švedska 9.340 1.337 14,3 477 5,1 859 9,2
Austrija 8.367 1.276 15,2 512 6,1 764 9,1
Belgija (2007) 10.666 1.380 12,9 695 6,5 685 6,4
Portugal 10.637 793 7,5 191 1,8 602 5,7
Danska 5.534 500 9,0 152 2,8 348 6,3

Zločini

uredi

Samo vrlo mali procenat, oko 4% imigranata u Nemačkoj je optužen za zločine.[73] Državljani koji nisu nemački državljani su, generalno, previše zastupljeni među osumnjičenima u krivičnim istragama.[74] Međutim, složena priroda podataka znači da nije jednostavno napraviti zapažanja o stopama kriminala među imigrantima. Jedan faktor je da je dvostruko veća verovatnoća da će se prijaviti zločini koje su počinili strani državljani nego oni koje su počinili nemački državljani.[75] Pored toga, stopa otklanjanja (procenat uspešno rešenih krivičnih dela) je izuzetno niska u nekim kategorijama, kao što su džeparenje (5% rasvetljeno) i provale (17% rasvetljeno). Kada se razmatraju samo rasvetljeni zločini, nenemački državljani čine oko 8% svih osumnjičenih.[76] Nesrazmerno veliki broj organizovanih kriminalih grupa u Nemačkoj vode imigranti ili njihova deca. Jedna petina istraga organizovanog kriminala uključuje jednog ili više osumnjičenih ne-Nemaca.[76] Ovo se pripisuje nedostatku napora da se integrišu novopridošli imigranti 1960-ih i 1970-ih, koji su u to vreme bili viđeni kao „privremeni” gastarbajteri.[77]

Reference

uredi
  1. ^ „International Migration Database”. stats.oecd.org. OECD. Pristupljeno 2021-10-21. 
  2. ^ Bildung, Bundeszentrale für politische. „Bevölkerung mit Migrationshintergrund I | bpb”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-04-10. 
  3. ^ a b v g d Jason Philip Coy, Jared Poley, Alexander Schunka (2016). Migrations in the German lands, 1500-2000 (1st izd.). New York. ISBN 978-1-78533-144-2. OCLC 934603332. 
  4. ^ „Germany Top Migration Land After U.S. in New OECD Ranking”. Migration Policy Institute. 2019. Pristupljeno 20. 4. 2021. 
  5. ^ „Bevölkerung mit Migrationshintergrund um 8,5 % gestiegen”. 
  6. ^ „Right and wrong ways to spread languages around the globe”. The Economist. 2018-03-31. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 2021-06-28. 
  7. ^ „Fünf Jahre Arbeitnehmerfreizügigkeit in Deutschland | bpb”. bpb.de (na jeziku: nemački). Bundeszentrale für politische Bildung. 28. 4. 2016. Pristupljeno 2021-06-28. 
  8. ^ Jones, P.N.; Wild, M.T. (februar 1992). „Western Germany's 'third wave' of migrants: the arrival of the Aussiedler”. Geoforum (na jeziku: engleski). 23 (1): 1—11. PMID 12285947. doi:10.1016/0016-7185(92)90032-Y. 
  9. ^ „Germany Population 2018”, World Population Review 
  10. ^ a b Oltmer, Vera Hanewinkel, Jochen (20. 9. 2017). „Grundzüge der deutschen (Arbeits-)Migrationspolitik - Migrationsprofil Deutschland”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-10-21. 
  11. ^ Schildbach, Linda (2021-08-21). „Breite Kritik am Fachkräfte-Einwanderungsgesetz | MDR.DE”. Mitteldeutscher Rundfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-10-21. 
  12. ^ SpiegelOnline, 25 January 2011.
  13. ^ "Konrad Adenauer Stiftung" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jun 2018), viewed on 31 March 2015.
  14. ^ „Gastarbeiter”. Bundeszentrale für politische Bildung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-06. 
  15. ^ „Erstes "Gastarbeiter-Abkommen" vor 55 Jahren | bpb”. Bundeszentrum für politische Bildung (na jeziku: nemački). 17. 12. 2020. Pristupljeno 2021-11-06. 
  16. ^ Luft, Stefan (5. 8. 2014). „Die Anwerbung türkischer Arbeitnehmer und ihre Folgen | bpb”. Bundeszentrum für politische Bildung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-06. 
  17. ^ „Sixty years of Turkish "guest workers" in Germany”. The Economist. 2021-11-06. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 2021-11-06. 
  18. ^ „"Aus Vietnam in die DDR. 40 Jahre Vertragsarbeiter-Abkommen"”. Heinrich-Böll-Stiftung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-07. 
  19. ^ Forster, Gioia; Krüger, Ralf (2019-11-04). „DDR-Vertragsarbeiter aus Afrika: "Die haben uns belogen und betrogen"”. ZDF (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-07. 
  20. ^ Mai, Marina (2019-03-03). „Vertragsarbeiter aus Mosambik: "Moderne Sklaverei" in der DDR”. Die Tageszeitung (na jeziku: nemački). ISSN 0931-9085. Pristupljeno 2021-11-07. 
  21. ^ „Kuba und die DDR | MDR.DE”. Mitteldeutscher Rundfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-07. 
  22. ^ a b Rabenschlag, Ann-Judith (15. 9. 2016). „Arbeiten im Bruderland. Arbeitsmigranten in der DDR und ihr Zusammenleben mit der deutschen Bevölkerung | bpb”. Bundeszentrale für politische Bildung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-07. 
  23. ^ Mai, Marina (2019-03-03). „Vertragsarbeiter aus Mosambik: "Moderne Sklaverei" in der DDR”. Die Tageszeitung: taz (na jeziku: nemački). ISSN 0931-9085. Pristupljeno 2021-11-07. 
  24. ^ a b v g Eric Solsten (1995). „Germany: A Country Study; Chapter: Immigration”. Washington DC: GPO for the Library of Congress. Pristupljeno 5. 1. 2015. 
  25. ^ Darnstädt, Thomas (1988-11-06). „Deutsches Blut, fremde Folter SPIEGEL-Redakteur Thomas Darnstädt”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). ISSN 2195-1349. Pristupljeno 2021-11-01. 
  26. ^ Seifert, Wolfgang. „Geschichte der Zuwanderung nach Deutschland nach 1950 | bpb”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-01. 
  27. ^ „Die Spreu vom Weizen trennen”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 1986-09-21. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 2021-11-01. 
  28. ^ Schührer, Susanne (2018). „Türkeistämmige Personen in Deutschland” (PDF). Bundesamt für Migration und Flüchtlinge: Forschungszentrum Migration, Integration und Asyl. 
  29. ^ „Flüchtlingskrise: "Viele waren schon in der Heimat Underdogs"”. Die Welt (na jeziku: nemački). 2016-01-05. Pristupljeno 2021-11-01. 
  30. ^ " Kriegsflüchtlinge aus dem ehemaligen Jugoslawien nach Zielland (Schätzung des UNHCR, Stand März 1995)", viewed on 31 March 2015.
  31. ^ a b Kay Hailbronner (1994). „Asylum law reform in the German Constitution” (PDF). American University International Law Review. str. 159—179. Arhivirano iz originala (PDF) 2012-04-22. g. Pristupljeno 2012-01-03. 
  32. ^ James M. Didden (1994). „Toward collective responsibility in asylum law: Reviving the eroding right to political asylum in the US and the Federal Republic of Germany” (PDF). American University International Law Review. str. 79—123. Arhivirano iz originala (PDF) 2015-01-05. g. Pristupljeno 2015-01-05. 
  33. ^ Federal Office for Migration and Refugees (BAMF): Asylum law
  34. ^ "Asylbewerberleistungen", published on 4 September 2014.
  35. ^ „Mehr als 10 Millionen Ausländer in Deutschland”. 
  36. ^ Integration, Mediendienst. „Zahl der Flüchtlinge | Flucht & Asyl | Zahlen und Fakten | MDI”. Mediendienst Integration (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-06-30. 
  37. ^ Hanewinkel, Vera (15. 12. 2015). „Fluchtmigration nach Deutschland und Europa: Einige Hintergründe”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-06-30. 
  38. ^ "Zahl der Flüchtlinge erreicht "Allzeithoch"" Retrieved 19 August 2015
  39. ^ "Neue Prognose für Deutschland 2015: Vizekanzler Gabriel spricht von einer Million Flüchtlingen", Retrieved 14 September 2015.
  40. ^ Schönhagen, Ulrich Herbert, Jakob (17. 7. 2020). „Vor dem 5. September. Die "Flüchtlingskrise" 2015 im historischen Kontext | APuZ”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-07-01. 
  41. ^ „Who bears the cost of integrating refugees?” (PDF). OECD Migration Policy Debates. 13 January 2017: 2. 
  42. ^ Karnitschnig, Matthew (2020-08-31). „5 years on from Angela Merkel's three little words: 'Wir schaffen das!'”. POLITICO (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-11-01. 
  43. ^ Hindy, Lily (6. 9. 2018). „Germany's Syrian Refugee Integration Experiment”. tcf.org. The Century Foundation. Pristupljeno 2. 5. 2021. 
  44. ^ Quadbeck, Eva (2016-06-09). „Übergriffe von Köln: Silvester-Täter kamen mit Flüchtlingswelle ins Land”. Rheinische Post (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-11-01. 
  45. ^ „Current Figures on Asylum”. Arhivirano iz originala 2016-06-13. g. 
  46. ^ Reuters, D. W. „Ukrainian refugees push Germany's population to record high.”. Deutsche Welle (na jeziku: engleski). 
  47. ^ Maria Martinez (19 January 2023), Migration drives German population to record high in 2022 Reuters.
  48. ^ „Pegida - Faktencheck: Asylbewerber”. Frankfurter Rundschau. Pristupljeno 5. 1. 2015. 
  49. ^ Knapp. 8,2 Millionen Ausländer leben in Deutschland, "sueddeutsche.de" published in March 2015 .
  50. ^ "Ausländische Bevölkerung nach Ländern".
  51. ^ "Conflicts in the Middle East fueled by religious intolerance", Retrieved 18 May 2015.
  52. ^ „Ordinance on employment (German)”. Arhivirano iz originala 2009-02-06. g. Pristupljeno 2008-12-04. 
  53. ^ „Figures on the EU Blue Card”. BAMF - Bundesamt für Migration und Flüchtlinge (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-20. 
  54. ^ Residence Act in the version promulgated on 25 February 2008 (Federal Law Gazette I p. 162), last amended by Article 3 of the Act of 6 September 2013 (Federal Law Gazette I p. 3556)
  55. ^ a b v „Skilled Immigration Act (Fachkräfte-Einwanderungsgesetz)”. German Missions in India. 6. 3. 2020. Pristupljeno 16. 6. 2020. 
  56. ^ „BAMF's Graduates Study: Every second foreign student stays in Germany after graduation”. Make it in Germany. German Federal Ministry for Economic Affairs and Energy. 20. 2. 2015. Arhivirano iz originala 5. 6. 2015. g. Pristupljeno 4. 6. 2015. 
  57. ^ Jansen, Frank (23. 8. 2016). „Auffallend viele kurdische Flüchtlinge”. Der Tagesspiegel Online. 
  58. ^ „BMI Bundesinnenminister Dr. Wolfgang Schäuble: Asylbewerberzugang im Jahr 2005 auf niedrigsten Stand seit 20 Jahren”. Arhivirano iz originala 2008-06-26. g. Pristupljeno 2019-06-13. 
  59. ^ „Asylanträge von Türken in BW: "Fast 90 Prozent sind Kurden" - Baden-Württemberg - Nachrichten”. Arhivirano iz originala 02. 01. 2017. g. Pristupljeno 20. 06. 2023. 
  60. ^ Politik (25. 12. 2016). „Zahl der türkischen Asylbewerber verdreifacht”. Spiegel.de. 
  61. ^ „Nach Putschversuch: Immer mehr Türken beantragen Asyl in Deutschland”. Welt.de. 25. 12. 2016. 
  62. ^ Reuters Editorial. „Turkish asylum applications in Germany jump 55 percent this year”. U.S. (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-09-11. 
  63. ^ „Report: At least 1,400 Turkish nationals claimed asylum in Germany in Jan-Feb alone - Turkey Purge”. Turkey Purge (na jeziku: engleski). 2. 4. 2018. Pristupljeno 2018-09-11. 
  64. ^ „BMI Bundesinnenminister Dr. Wolfgang Schäuble: Asylbewerberzugang im Jahr 2005 auf niedrigsten Stand seit 20 Jahren”. Arhivirano iz originala 2008-06-26. g. Pristupljeno 2008-06-26. 
  65. ^ „Kurds in Germany stress on own identity in... | Rudaw.net”. 
  66. ^ „Berlin plant Sammelunterkunft für Balkan-Flüchtlinge”. Zeit.de (na jeziku: nemački). 2015-12-28. Pristupljeno 2021-07-01. 
  67. ^ a b Federal Government Commissioner for Migrants, Refugees and Integration.
  68. ^ Federal Statistical Office of Germany (Destatis).
  69. ^ Federal Office for Migration and Refugees (BAMF).
  70. ^ Federal Statistical Office of Germany (Destatis).
  71. ^ „Ausländische Bevölkerung - Fachserie 1 Reihe 2 - 2021”. 
  72. ^ 6.5% of the EU population are foreigners and 9.4% are born abroad, Eurostat, Katya VASILEVA, 34/2011.
  73. ^ Walburg, Christian (25. 9. 2020). „Migration und Kriminalität – Erfahrungen und neuere Entwicklungen | bpb”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-04-29. 
  74. ^ Pancevski, Bojan (15. 10. 2018). „An Ice-Cream Truck Slaying, Party Drugs and Real-Estate Kings: Ethnic Clans Clash in Berlin's Underworld”. Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Pristupljeno 2018-10-16. 
  75. ^ Knight, Ben (2018-01-03). „Study: Only better integration will reduce migrant crime rate”. Deutsche Welle (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-29. 
  76. ^ a b Kriminalität im Kontext von Zuwanderung: Bundeslagebild 2019. Bundeskriminalamt. 2019. str. 54, 60. 
  77. ^ Ghadban, Ralph (28. 9. 2018). „Die Macht der Clans”. sueddeutsche.de (na jeziku: nemački). ISSN 0174-4917. Pristupljeno 2018-09-29. 

Literatura

uredi
  • Jason Philip Coy, Jared Poley, Alexander Schunka (2016). Migrations in the German lands, 1500-2000 (1st izd.). New York. ISBN 978-1-78533-144-2. OCLC 934603332. 

Dodatna literatura

uredi
  • Czymara, Christian S.; Schmidt-Catran, Alexander W. (2017). „Refugees unwelcome? Changes in the public acceptance of immigrants and refugees in Germany in the course of Europe's 'immigration crisis'.”. European Sociological Review. 33 (6): 735—751. doi:10.1093/esr/jcx071. 
  • Ellermann, Antje. The Comparative Politics of Immigration: Policy Choices in Germany, Canada, Switzerland, and the United States (Cambridge University Press, 2021).
  • Green, Simon (2013). „Germany: A changing country of immigration.” (PDF). German Politics. 22 (3): 333—351. S2CID 153878361. doi:10.1080/09644008.2013.832757. 
  • Hertner, Isabelle. "Germany as ‘a country of integration’? The CDU/CSU's policies and discourses on immigration during Angela Merkel's Chancellorship." Journal of Ethnic and Migration Studies (2021): 1-21.
  • Joppke, Christian. Immigration and the nation-state: the United States, Germany, and Great Britain (Clarendon Press, 1999), compartative responses.
  • Kurthen, Hermann (1995). „Germany at the crossroads: national identity and the challenges of immigration.”. International Migration Review. 29 (4): 914—938. S2CID 11299971. doi:10.1177/019791839502900404. 
  • Mushaben, Joyce Marie. „A Spectre Haunting Europe: Angela Merkel and the Challenges of Far-Right Populism.”. German Politics and Society. 38 (1): 7—29. 2020. S2CID 226108233. doi:10.3167/gps.2020.380102. .
  • Piatkowska, Sylwia J.; Hövermann, Andreas; Yang, Tse-Chuan (2020). „Immigration Influx as a Trigger for Right-Wing Crime: A Temporal Analysis of Hate Crimes in Germany in the Light of the 'Refugee Crisis'.”. The British Journal of Criminology. 60 (3): 620—641. doi:10.1093/bjc/azz073. .
  • Schmidt-Catran, Alexander W.; Spies, Dennis C. (2016). „Immigration and welfare support in Germany.”. American Sociological Review. 81 (2): 242—261. S2CID 155433506. doi:10.1177/0003122416633140. 
  • Thrädhardt, Dietrich. "Germany's immigration policies and politics." in Mechanisms of Immigration control: a comparative analysis of European regulation policies (Routledge, 2020) pp. 29–57.
  • Vierra, Sarah Thomsen. Turkish Germans in the Federal Republic of Germany: Immigration, Space, and Belonging, 1961–1990 (Cambridge University Press, 2018).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Имиграција_у_Немачку&oldid=27678674”