Википедија

Lek

Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije supstanci i preparati namenjeni lečenju bolesti.[1] Po potrebi se ova definicija proširuje ili modifikuje (pogledati odeljak definicije). Po pravilu, lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre nego što proizvođač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište.[2][3][4][5][6]

Lekovi
Analgetik tilidin

Lekovi se klasifikuju na različite načine. Jedna od ključnih podela je po nivou kontrole, na osnovu koje se pravi razlika između lekova na recept (onih koje apotekar daje jedino po nalogu lekara, lekarskog asistenta, ili kvalifikovane medicinske sestre) i lekova na slobodno (onih koje potrošači mogu da naruče sami). Još jedna ključna distinkcija je između tradicionalnih lekova koji su mali molekuli, obično sintetički napravljeni, i biofarmaceutskih lekova, koji obuhvataju rekombinantne proteine, vakcine, krvne produkte s terapeutskom namenom (kao što je IVIG), gensku terapiju, i ćelijsku terapiju (na primer, terapije matičnim ćelijama). Drugi načini klasifikovanja lekova su mod dejstva, način administracije, biološki sistem na koji se deluje, ili terapeutska dejstva. Jedan razrađeni i široko korišćeni klasifikacioni sistem je Anatomsko-terapijsko-hemijsko klasifikacioni sistem (ATC sistem).[7][8] Svetska zdravstvena organizacija održava spisak esencijalnih lekova.[9]

Otkrivanje i registracija lekova su kompleksni i skupi poduhvati koje poduzimaju farmaceutske kompanije, akademske institucije, i državni organi. Državni organi generalno regulišu izbor lekova koji mogu da budu u prodaji, i način prodaje, a u nekim slučajevima i cene lekova. Kontroverze mogu da se jave po pitanju cene lekova i odlaganja korišćenih lekova.

Definicije uredi

Svetska zdravstvena organizacija lek definiše kao supstancu ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili patološka stanja, a u cilju dobrobiti čoveka – primaoca.[10] Medikament je naziv za licencirane lekove koji, na naučno zasnovanim eksperimentima, smanjuju simptome i utiču na povoljan ishod bolesti. Socijalni rad se susreće sa sve većim brojem zavisnika. Pored licenciranih medikamenata, veliki broj osoba koristi i alternativne lekove čija validnost nije egzaktno potvrđena.

Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima Republike Srbije lek definiše kao proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci proizvedenih i namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili životinja, postavljanje dijagnoze, poboljšavanje ili promene fizioloških funkcija, kao i postizanje drugih medicinski opravdanih ciljeva.[11]

Obe definicije uključuju supstance namenjene postavljanju dijagnoze, a razlikuju se po tome što definicija SZO obuhvata samo humane lekove.

U Evropi se koristi termin „medicinski produkat“, i definiše se EU zakonom kao:

(a) „Svaka supstanca ili kombinacija supstanci koja se prezentira da ima svojstva za tretiranje ili prevenciju bolesti kod ljudskih bića;“ ili
(b) „Svaka supstanca ili kombinacija supstanci koja se može koristiti u ili administrirati u ljudska bića bilo sa ciljem povraćanja, korigovanja ili modifikovanja fizioloških funkcija vršenjem farmakološkog, imunološkog ili metaboličkog dejstva, ili radi uspostavljanja medicinske dijagnoze.“[12]‍:36

U SAD, „lek“ je:

  • Supstanca koju prepoznaje zvanična farmakopeja ili formulatori.
  • Supstanca namenjena za upotrebu u dijagnostici, lečenju, mitigaciji, tretmanu, ili prevenciji bolesti.
  • Supstanca (osim hrane) čija je namena da utiče na strukturu ili funkciju tela.
  • Supstanca namenjena za upotrebu kao komponenta leka, ali ne i kao uređaj ili komponenta, deo ili pomoćno sredstvo uređaja.
  • Biološki produkti su obuhvaćeni ovom definicijom i generalno su pokriveni istim zakonima i regulacijama, mada postoje razlike po pitanju njihovog procesa proizvodnje (hemijski proces vs. biološki proces.)[13]

Biljni i homeopatski preparati se nekada svrstavaju u lekove a nekada u pomoćna lekovita sredstva, i u zavisnosti od toga može se zahtevati njihova registracija.

Prema najšire prihvaćenom shvatanju, lekovi su supstance, njihove kombinacije i preparati koji se koriste za lečenje bolesti (ne i dijagnozu). Ovaj članak se odnosi upravo na ovu definiciju.

Klasifikacija uredi

Lekovi se klasifikuju na bazi njihovog porekla.

  1. Lek prirodnog porekla: Biljnog ili mineralnog porekla, neke lekovite supstance su morskog porekla.
  2. Lek hemijskog kao i prirodnog porekla: Izveden iz parcijalne biljne i parcijalne hemijske sinteze, na primer steroidni lekovi
  3. Lek izveden hemijskom sintezom.
  4. Lek životinjskog porekla: Na primer, hormoni, i enzimi.
  5. Lek mikrobnog porekla: Antibiotici
  6. Lek izveden putem biotehnološkog genetičkog inženjerstva, na primer hibridoma tehnika
  7. Lek izveden iz radioaktivnih supstanci.

Jedna od ključnih podela je na tradicionalne lekove koji su mali molekuli, obično izvedeni putem hemijske sinteze, i biološke medicinske produkte, koji obuhvataju rekombinantne proteine, vakcine, krvne produkte sa terapeutskom namenom (kao što je IVIG), genske terapije, i ćelijske terapije (na primer, terapije matičnim ćelijama).

Lekovi se klasifikuju u razne druge grupe osim njihovog porekla, na bazi farmakoloških svojstava kao što je mod dejstva i njihovo farmakološko dejstvo ili aktivnost,[14] kao što su hemijska svojstva, mod ili ruta administracije, biološki sistem na koji se utiče, ili terapeutska dejstva.

Anatomsko-terapijsko-hemijsko klasifikacioni sistem (ATC sistem) je jedan od dobro razrađenih i široko korišćenih klasifikacionih sistema. Primeri klasa lekova su:

  1. Antipiretici: redukuju groznicu (pireksiju/pirezu)
  2. Analgetici: redukuju bol (lekovi protiv bolova)
  3. Antimalarijski lekovi: za tretiranje malarije
  4. Antibiotici: inhibiraju rast mikroorganizama
  5. Antiseptici: sprečavaju rast mikroorganizama u blizini opekotina, posekotina i rana
  6. Stabilizatori raspoloženja: litijum i valpromid
  7. Hormonske zamene: Premarin
  8. Oralni kontraceptivi: Enovid, „bifazna“ pilula, i „trifazna“ pilula
  9. Stimulanti: metilfenidat, amfetamin
  10. Trankvilajzeri: meprobamat, hlorpromazin, reserpin, hlordiazepoksid, diazepam, i alprazolam
  11. Statini: lovastatin, pravastatin, i simvastatin

Tipovi lekova uredi

Gastrointestinalni trakt (sistem organa za varenje) uredi

Kardiovaskularni sistem uredi

Centralni nervni sistem uredi

Vidi još: Psihijatrijski lek i Psihoaktivni lek

Lekovi koji deluju na centralni nervni sistem obuhvataju: Psihodelike, hipnotike, anestetike, antipsihotike, antidepresante (uključujući triciklične antidepresante, inhibitore monoaminske oksidaze, soli litijuma, i selektivne inhibitore serotoninskog preuzimanja (SSRI)), antiemetike, Antikonvulsante/antiepileptike, anksiolitike, barbiturate, lekove za poremećaje kretanja (npr. Parkinsonovu bolest), stimulante (uključujući amfetamine), benzodiazepine, ciklopirolone, dopaminske antagoniste, antihistamine, holinergike, antiholinergike, emetike, kanabinoide, i 5-HT (serotoninske) antagoniste.

Bol i svest (analgetici) uredi

Vidi još: Analgetik

Glavne klase lekova protiv bola su NSAID, opioidi i lokalni anestetici.

Maskulo-skeletalni poremećaji uredi

Glavne kategorije lekova za maskuloskeletalne poremećaje su: NSAID (uključujući COX-2 selektivne inhibitore), relaksante mišića, neuromuskularne lekove, i antiholinesteraze.

Oči uredi

Uvo, grlo i nos uredi

Antibiotici, simpatomimetici, antihistamini, antiholinergici, NSAID, kortikosteroidi, antiseptici, lokalni anestetici, antifungali, cerumenolitik

Respiratorni sistem uredi

bronhodilatori, antitusivi, mukolitici, dekongestivi
inhalacioni i sistemski kortikosteroidi, beta2-adrenergički agonisti, antiholinergici, mastocitni stabilizatori. Leukotrienski antagonisti

Endokrini problemi uredi

androgeni, antiandrogeni, estrogeni, gonadotropin, kortikosteroidi, ljudski hormon rasta, insulin, antidijabetici (sulfonilureje, biguanidi/metformin, tiazolidindioni, insulin), tiroidni hormoni, antitiroidni lekovi, kalcitonin, difosfonat, vazopresinski analozi

Reproduktivni sistem ili urinarni sistem uredi

antifungal, alkalinizirajući agensi, hinoloni, antibiotici, holinergici, antiholinergici, antispazmodici, inhibitor 5-alfa reduktaze, selektivni alfa-1 blokatori, sildenafili, Lekovi za plodnost

Kontracepcija uredi

Akušerstvo i ginekologija uredi

NSAID, antiholinergici, hemostatički lekovi, antifibrinolitici, terapija hormonske zamene (HRT), koštani regulatori, agonisti beta-receptora, folikulostimulirajući hormon, luteinizirajući hormon, [[LHRH]]
gamolenska kiselina, inhibitor gonadotropinskog otipuštanja, progestogen, dopaminski agonisti, oestrogen, prostaglandini, gonadorelin, klomifen, tamoksifen, dietilstilbestrol

Koža uredi

emolijenti, antipruritici, antifungali, dezinfektanti, skabicidi, pedikulicidi, katranski produkti, derivati vitamina A, analozi vitamina D, ketoliciti, abrazivi, sistemski antibiotici, topikali antibiostatici, hormoni, fibrinolitici, proteolitici, kreme za zaštitu od sunca, antiperspiranti, kortikosteroidi, imunski modulatori

Infekcije i infestacije uredi

antibiotici, antifungali, antileprotici, antituberkulozni lekovi, antimalarijali, antelmintici, amebicidi, antivirali, antiprotozoali, probiotici i prebiotici.

Imunski sistem uredi

vakcine, imunoglobulini, imunosupresanti, interferoni, monoklonalna antitela

Alergijski poremećaji uredi

antialergici, antihistamini, NSAID, Kortikosteroidi

Ishrana uredi

Tonici, elektroliti i mineralni preparati (uključujući preparate gvožđa i magnezijumske preparate), intravenska ishrana, vitamini, lekovi protiv gojaznosti, anabolički lekovi, hematopoetski lekovi

Neoplastični poremećaji uredi

citotoksični lekovi, terapeutska antitela, seksualni hormoni, inhibitori aromataze, somatostatinski inhibitori, rekombinantni interleukini, G-CSF, eritropoetin

Dijagnostika uredi

kontrastni mediji

Eutanazija uredi

Vidi još: Barbiturat

Eutanatikum se koristi za eutanaziju i lekarski potpomognuto samoubistvo. Eutanazija nije zakonom dozvoljena u mnogim zemljama, i konsekventno lekovi nisu licencirani za upotrebu u tim zemljama.

Mehanizam delovanja leka uredi

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance (natrijum hidrogenkarbonat i neki drugi antacidi) ili menjanjem fizičkohemijskih osobina ćelije bez specifičnog receptora (alkohol, inhalacioni anestetici). Veza lek-receptor može biti različite jačine (zavisno od tipa hemijske veze i stepena afiniteta leka za receptor) što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite supstance (anatomska ili enzimska) najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka. Uticaj lekova na ljudski organizam izučava farmakodinamika. Uticaj organizma na lek (apsorpcija, metabolizam i izlučivanje leka) proučava farmakokinetika.

Mesto primene leka uredi

Glavni članak: Farmaceutski oblici

U zavisnosti od mesta delovanja razlikujemo lekove namenjene lokalnoj i sistemskoj primeni. Lokalna primena podrazumeva primenu na koži, sluzokoži (sluzokoža nosa, usta, vagine, rektuma…) ili oku. Kod lekova namenjenih lokalnoj upotrebi resorpcija leka je nepoželjna.

Za sistematsku primenu neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom (stari i deca teže gutaju pa se kod njih ne koriste tablete; nemoguća oralna primena kod pacijenata bez svesti i sl.). Lekovi kod kojih se želi postići sistemski efekat mogu se uneti preko gastrointestinalnog trakta (enteralno), bilo da se unosi na usta (peroralno), pod jezik (sublingvalno) ili kroz debelo crevo (rektalno); ili zaobilaženjem crevnog trakta (parenteralno). Lekovi se mogu primeniti parenteralno putem injekcija (intravenske, intraarterijske, supkutane), infuzija, ili primenom flastera za perkutanu primenu (npr. neki preparati nitroglicerina). Parenteralno se primenjuju lekovi koji bi se prolazom kroz crevni trakt razgradili (npr. insulin) ili kad se želi postići brže dejstvo. Lek primenjen intravenski (bolus injekcije) na mesto delovanja stiže brzo, apsorpcija je potpuna, ali je farmakokinetički profil kod ponovljenog davanja nepovoljan usled velike oscilacije u koncentraciji leka u plazmi.

Razvoj i registracija uredi

Glavni članak: Registracija lekova

Svaka supstanca koja pretenduje da postane lek prolazi opsežna pretklinička i klinička ispitivanja, u kojima se ispituje sigurnost, efikasnost i kvalitet leka.[15]

Pretklinička ispitivanja obuhvataju ispitivanja na životinjama i izolovanim ljudskim organima i ćelijama. Cilj pretkliničkih ispitivanja je da se potvrdi efikasnost potencijalnog leka, utvrde verovatni putevi metabolizma i ustanovi potencijalna teratogenost leka. U pretkliničkim ispitivanjima se utvrđuje i toksična doza na različitim eksperimentalnim životinjama (kunići, miševi, pacovi, zamorci). Klinička ispitivanja se vrše na ljudima da bi se utvrdila terapijska doza, potencijalna toksičnost za ljude i sl. Klinička ispitivanja se izvode na dobrovoljcima (u prvim fazama na zdravim, a kasnije na bolesnim), po pravilu metodom dvostruko slepe probe. Ukoliko supstanca ne zadovolji zahtevane kriterijume u bilo kojoj fazi ispitivanja, dalje ispitivanje se obustavlja.

Ako se vrši preregistracija leka (najčešće zbog promene terapijske indikacije), nije potrebno ispitivanje bezbednosti preparata, dovoljno je pokazati efikasnost za željenu terapijsku indikaciju. Kada proizvođač registruje preparat koji je drugi proizvođač već registrovao, registracija se obavlja po skraćenom postupku, pri čemu je dovoljno dokazati bioekvivalenciju dva preparata.

O registraciji preparata odlučuje nadležna nacionalna ili nadnacionalna institucija (u SAD Savezna agencija za hranu i lekove, u EU Evropska agencija za lekove Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jul 2013), u Srbiji Republička agencija za lekove i medicinska sredstva), koja propisuje i zahteve koje proizvođači treba da ispune da bi registrovali preparat. U toku je harmonizacija ovih propisa, na kojoj rade agencije SAD, EU i Japana. Agencije imaju ovlašćenja da nalože povlačenje leka uopšte ili određene serije leka, i zadužene su za praćenje leka nakon registracije.[16]

Neželjena dejstva uredi

Dejstva leka koja se javljaju pri terapijskim dozama a koja nisu od koristi za lečenje se zovu neželjena dejstva leka. Dele se na očekivana i neočekivana. Očekivana neželjena dejstva u vezi su sa mehanizmom delovanja leka i javljaju se kada lek deluje npr. van obolelog organa. Tako Aspirin izaziva oštećenje sluzokože želuca istim mehanizmom kojim ublažava zapaljenje. Neočekivana neželjena dejstva su najčešće posledica nekog genetskog nedostatka pacijenta, tako da lek nema normalan metabolički profil, receptor za lek je izmenjen tako da je dejstvo leka pojačano ili umanjeno, neki od drugih receptora su modifikovani tako da vezuju lek koji se inače ne bi vezao za njih i sl. Druga podela neželjenih dejstava je na dozno-zavisna i dozno-nezavisna. Dozno-nezavisna dejstva leka su najčešće uzrokovana alergijom na lek (alergije na penicilin, aplastična anemija pri primeni metamizola).

Neželjena dejstva treba razlikovati od toksičnih efekata leka, koja se javljaju pri dozama većim od terapijske.[17] Raspon doza od minimalne terapijske do toksične doze se zove terapijska širina leka. Što je terapijska širina veća lekovi se smatraju bezbednijim.

Istorija uredi

Istorija lekova na recept uredi

Antibiotici su dospeli na medicinsku scenu 1932. godine.[18] Oni su zvani su „čudotvornim lekovima“. Uvođenje sulfa lekova je dovelo od opadanja stepena mortaliteta od pneumonije u SAD sa 0,2% svake godine na 0,05% do 1939.[19] Antibiotici inhibiraju rast ili metaboličku aktivnost bakterija i drugih mikroorganizama dejstvom hemijske supstance mikrobnog porekla. Penicilin, koji je uveden nekoliko godina kasnije, je pružio širi spektar aktivnosti u poređenju sa sulfa lekovima i imao je manje izražene nuspojave. Streptomicin, koji je pronađen 1942, se pokazao kao prvi leko koji je efektivan protiv tuberkuloze, a isto tako je poznat po dugoj seriji važnih antibiotika. Druga generacija antibiotika je uvedena tokom 1940-ih: aureomicin i hloramfenikol. Aureomicin je najpoznatiji lek iz druge generacije.

Litijum je otkriven u 19. veku kao lek koji utiče na nervne poremećaje, ima stabilizacioni efekat na raspoloženje, kao i profilaktičko dejstvo. On je bio jeftin i lako se proizvodio. Sa opadanjem popularnosti litijuma u Francuskoj, valpromid je zauzeo njegovo mesto.[20][21][22] Valpromid proizvodi osobene psihotropne efekte koji su korisni za tretman akutnih maničnih stanja i za održavanja obolelih od manične depresije. Psihotropni lekovi mogu da budu bilo sedativi ili stimulansi; svrha sedativa je ublažavanje ekstremnog ponašanja, dok stimulanti obnavljaju normalnost povećanjem tona. Uskoro se razvio pojam trankvilajzera koji je sasvim različit od sedative ili stimulanata. Taj termin je postao dominantan na Zapadu tokom 1980-ih. U Japanu, tokom istog perioda, termin trankvilajzer je poprimio značenje psiho-stabilizatora, a termin stabilizator se izgubio.[23]

Premarin (konjugovani estrogeni, uvedeni 1942) i Prempro (kombinacija estrogen-progestinske pilule, uvedena 1995) su dominirali terapiju hormonske zamene (HRT) tokom 1990-ih. HRT nije lek kojim se spasavaju životi, niti se leči neka bolest. HRT se koristio za poboljšanje kvaliteta života. Doktori su propisivali estrogen starijim ženskim pacijentima za tretiranje kratkotrajnih menopauzalnih simptoma i za sprečavanje dugoročnih bolesti. Tokom 1960-ih i ranih 1970-ih sve više lekara je počelo da propisuje estrogen ženskim pacijentima. Između 1991 i 1999, Premarin je bio jedan od najpopularnijih lekova na recept i jedan od najviše prodavanih u Americi.[23]

Prvi oralni kontraceptiv, enovid, je FDA odobrila 1960. godine. Oralni kontraceptivi inhibiraju ovulaciju i tako sprečavaju koncepciju. Enovid je poznat kao daleko efektivniji lek od njegovih alternativa, uključujući kondom i dijafragmu. Još 1960, oralni kontraceptivi su bili dostupni u nekoliko različitih jačina od strane više proizvođača. Tokom 1980-ih i 1990-ih broj opcija se povećao uključujući nove sisteme isporuke oralnih kontraceptiva putem transdermalnog flastera. Godine 1982, uvdena je nova verzija pilule, poznata kao „bifazna“ pilula. Do 1985, nova trifazna pilula je odobrena. Lekari su počeli da smatraju pilulu odličnim načinom kontrole rađanja za mlade žene.[23]

Stimulanti, kao što je such as ritalin (methylphenidate), su našli široku primenu u menadžmentu ponašanja mlade dece. Ritalin je ušao u prodaju 1955. kao lek za narkolepsiju; njegovi potencijalni korisnici su bile osobe srednjih i poodmaklih godina. Tokom 1980-ih je odobren za tretman hiperaktivnosti dece. Medicinska upotreba metlifanidata je predominatno vezana za simptome hiperkinetičkog poremećaja (ADHD). Potrošnja metilfenidata u SAD je bila veća nego u drugim zemljama između 1991 i 1999. Znatan porast nivoa upotrebe je isto tako evidentan u Kanadi, Nevom Zelandu, Australiji, i Norveškoj. U današnje vreme 85% svetske proizvodnje metilfanidata se koristi u Americi.[23]

Prvi blagi trankvilajzer je bio meprobamat. Samo četrnaest meseci nakon plasmana na tržište, meprobamat je postao najviše prodavani lek na recepat u SAD. Do 1957, meprobamat je postao lek sa najbrže rastućim stepenom primene u istoriji. Popularnost meprobamata je popločala put za librijum i valijum, dva blaga trankvilajzera koja su pripadala novoj hemijskoj klasi lekova zvanih benzodiazepini. Ovi lekovi prvenstveno deluju kao antianksiozni agensi i relaksanti mišića. Prvi benzodiazepin je bio Librijum. Tri meseca nakon odobravanja, librijum je postao najpropisaniji trankvilajzer u SAD. Tri godine kasnije, Valijum je plasiran na tržište i on je bio deset puta efektivniji kao relaksant mišića i antikonvulsant. Valijum je najsvestraniji među blagim trankvilajzerima. Kasnije su ušli u širu upotrebu jači trankvilajzeri kao što su hlorpromazin i reserpin. Godine 1970. prodaja Valijuma i Librijuma je počela da opada, dok je prodaja novih i poboljšanih trankvilajzera, kao što je ksanaks, uveden 1981. za novo kreiranu dijagnozu paničnog poremećaja, rasla.[23]

Mevakor (lovastatin) je prvi i najuticajniji statin na američkom tržištu. Godine 1991. je lansiran pravahol (pravastatin), drugi lek te vrste da postane dostupan u SAD, i sa pojavom zokora (simvastatina) Mevakor nije više bio jedini statin na tržištu.

Godine 1998, viagra je puštena u prodaju za tretman erektilne disfunkcije.[23]

Moderna farmakologija uredi

Tokom najvećeg dela 19. veka, lekovi nisu bili veoma efektivni, što je navelo Olivera Holmsa da izjavi 1842. da „ako bi svi lekovi na svetu bili bačeni u more, bilo bi bolje čovečanstvu i gore ribama“.[24]‍:21

Tokom Prvog svetskog rata, Alekisis Karel i Henri Dakin su razvili Karel-Dakinov metod za tretiranje rana irigacijom. Dakinovo rešenje je germicid koji je pomagao u sprečavanju gangrene.

Tokom perioda između dva rata, prvi antibakterijski agensi, kao što su sulfonamidni antibiotici, su razvijeni. Tokom Drugog svetskog rata uvedena je u široku upotrebu efektivna antimikrobna terapija zahvaljujući razvoju i masovnoj proizvodnji penicilinskih antibiotika. Do toga je došlo pot pritiskom potreba rata putem kolaboracije britanskih naučnika i američke farmaceutske industrije.

Lekovi u širokoj upotrebi tokom kasnih 1920-ih su bili aspirin, kodein, i morfin za bol; digitalis, nitroglicerin, i hinin za srčane poremećaje, i insulin za dijabetes. Drugi dostupni lekovi su bili antitoksini, nekoliko bioloških vakcina, i nekoliko sintetičkih lekova. Antibiotici su se pojavili 1930. tih godina: prvo sulfa lekovi, zatim penicilin i drugi antibiotici. Lekovi su sve više postajali „centar medicinske prakse“.[24] Drugi lekovi su se pojavili 1950-ih, uključujući kortikosteroide za inflamaciju, rauvolfia alkaloide kao trankvilajzere i antihipertenzive, antihistamin za nazalne alergije, ksantini za astmu, i tipični antipsihotici za psihoze.[24]‍:23–24 Do 2007, hiljade odobrenih je razvijeno. U sve većoj meri se koristi biotehnologija za otkrivanje biofarmaceutskih lekova.[24] Nedavno su multidisciplinarni pristupi proizveli izobilje novih podataka za razvoj novih antibiotika i antibakterijala, i otvorena je mogućnost korišćenja bioloških agenasa za antibakterijske terapije.[25]

Tokom 1950-ih novi psihijatrijski lekovi, poput antipsihotika hlorpromazina, su dizajnirani u laboratorijama i polako su stekli preferentni status. Mada su obično prihvatani kao napredak, postojala je i opozicija usled prisustva ozbiljnih nuspojava kao što je tardivna diskinezija. Pacijenti su se često suprotstavljali psihijatrijskim tretmanima, i odbijali ili prestali da koriste lekove kad više nisu pod psihijatrijskom kontrolom.

Vlade imaju znatno aktivno učešće u regulaciji razvoja lekova i njihove prodaje. U SAD je katastrofa eliksira sulfanilamida[26][27] dovela do uspostavljanja Uprave za hranu i lekove (FDA), i od 1938. Federalni zakon o hrani, lekovima i kozmetici zahteva od proizvođača da podnesu FDA zahteve za odobrenja novih lekova. Godine 1951. Hamfri-Durhamov amandman je uslovio da se pojedini lekovi mogu prodavati jedno na recept. Naknadni amandman iz 1962. je uveo zahtev da novi lekovi moraju da budu testirani u pogledu efikasnosti i bezbednosti putem kliničkih ispitivanja.[24]‍:24–26

Do 1970-ih cene lekova nisu bile problem za doktore i pacijente. Sa povećanjem broja lekova koji se koriste za hronične bolesti, međutim, troškovi su postali tegobni, i od 1970-ih je skoro svaka američka država zahtevala ili ohrabrivala da se skupi brendirani lekovi zamene generičkim lekovima. To je isto tako dovelo do usvajanja zakona u SAD 2006. (Medicare Part D) kojim se pruža zdravstveno pokriće za lekove.[24]‍:28–29

SAD je 2008. bila vodeća zemlja u polju medicinskih istraživanja, uključujući farmaceutski razvoj. Američke cene lekova su među najvišim na svetu, a inovacije lekova su na korespondirajućem nivou. Godine 2000. su kompanije bazirane u SAD razvile 29 od 75 najprodavanijih lekova, firme sa drugog po veličini tržišta, Japana, su razvile osam, a Ujedinjeno Kraljevstvo je doprinelo 10. Francuska, koja nameće kontrolu cena, je razvila tri. Tokom 1990-ih ishodi su bili slični.[24]‍:30–31

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  2. ^ Grupa autora (2006). Ugrešić, Nenad, ur. Farmakoterapijski vodič 3 (PDF). Beograd. ISSN 1451-4680. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 07. 2011. g. Pristupljeno 22. 5. 2010. 
  3. ^ Definition and classification of Drug or Pharmaceutical Regulatory aspects of drug approval Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2017) Accessed 30 Dec 2013.
  4. ^ US Federal Food, Drug, and Cosmetic Act, SEC. 210., (g)(1)(B). Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. мај 2009) Accessed 17 August 2008.
  5. ^ Directive 2004/27/EC of the European Parliament and of the Council of 31 March 2004 amending Directive 2001/83/EC on the Community code relating to medicinal products for human use. Article 1. Published March 31, 2004. Приступљено 17 August 2008.
  6. ^ WHO Model Lists of Essential Medicines
  7. ^ „ATC: Structure and principles”. WHO Collaborating Centre for Drug Statistics Methodology. 
  8. ^ Grupa autora: Farmakoterapijski vodič 3 (glavni urednik Nenad Ugrešić), Beograd 2006, ISSN 1451-4680
  9. ^ „WHO Model List of Essential Medicines, 17th list (March 2011)” (PDF). World Health Organization. 2011. Приступљено 1. 7. 2007. 
  10. ^ Svetska zdravstvena organizacija
  11. ^ „Закон о лековима и медицинским средствима”. [мртва веза]
  12. ^ Directive 2004/27/EC Official Journal of the European Union. 30.4.2004 L136
  13. ^ FDA Glossary
  14. ^ database of prescription pharmaceutical products including drug classifications Архивирано на сајту Wayback Machine (7. октобар 2011)
  15. ^ Покрајац, Милена (2002). Фармакокинетика. Београд. ISBN 978-86-902551-4-6. 
  16. ^ Група аутора (2007). Ивановић, Љиљана, ур. Регистар лекова 2008. Београд. ISSN 0354-8236. 
  17. ^ Amdur MO, Doull J, Klaassen CD (2001). Cassarett and Doull's Toxicology: The Basic Science of Poisons (6 изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN 0071347216. 
  18. ^ „Chemical & Engineering News: Top Pharmaceuticals: Prontosil”. 
  19. ^ Dowling, H. F. (1972). „Frustration and foundation. Management of pneumonia before antibiotics”. JAMA. 220 (10): 1341—5. PMID 4553966. doi:10.1001/jama.1972.03200100053011. 
  20. ^ Stanley R Resor (1991). The Medical Treatment of Epilepsy. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8247-8549-9. 
  21. ^ Bernard Testa, Joachim M. Mayer (2003). Hydrolysis in Drug and Prodrug Metabolism: Chemistry, Biochemistry, and Enzymology. John Wiley & Sons. ISBN 978-3-906390-25-3. 
  22. ^ Gary L Kimmel, Devendra M Kochhar, Baumann (1989). In Vitro Methods in Development TOX Use in DEF MECH Risk PARA. CRC-Press. ISBN 978-0-8493-6919-3. 
  23. ^ a b v g d đ Tone, Andrea and Elizabeth Watkins, Medicating Modern America: Prescription Drugs in History. New York and London, New York University, 2007. Print.
  24. ^ a b v g d đ e Finkelstein S, Temin P (2008). Reasonable Rx: Solving the drug price crisis. FT Press. str. 22. ISBN 9780132344494. 
  25. ^ Miller 2011
  26. ^ The 1937 Elixir Sulfanilamide Incident
  27. ^ „Medicine: Post-Mortem”. Time. 20. 12. 1937. Arhivirano iz originala 28. 08. 2013. g. Pristupljeno 19. 7. 2009. „Then, two months ago, fatality knocked at its door. A new mixture of a new drug (sulfanilamide) with a new solvent (diethylene glycol), which Dr. Massengill's salesmen sold as Elixir Sulfanilamide-Massengill, was discovered to be killing its users” 

Literatura uredi

  • Bernard Testa, Joachim M. Mayer (2003). Hydrolysis in Drug and Prodrug Metabolism: Chemistry, Biochemistry, and Enzymology. John Wiley & Sons. ISBN 978-3-906390-25-3. 
  • Stanley R Resor (1991). The Medical Treatment of Epilepsy. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8247-8549-9. 
  • Miller, AA (2011). Miller, PF, ur. Emerging Trends in Antibacterial Discovery: Answering the Call to Arms. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-89-9. 
  • Finkelstein S, Temin P (2008). Reasonable Rx: Solving the drug price crisis. FT Press. ISBN 9780132344494. 
  • Grupa autora (2007). Ivanović, Ljiljana, ur. Registar lekova 2008. Beograd. ISSN 0354-8236. 
  • Pokrajac, Milena (2002). Farmakokinetika. Beograd. ISBN 978-86-902551-4-6. 
  • Grupa autora (2006). Ugrešić, Nenad, ur. Farmakoterapijski vodič 3 (PDF). Beograd. ISSN 1451-4680. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 07. 2011. g. Pristupljeno 22. 5. 2010. 
  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • Cornelia Bartels, Heike Göllner, Jan Koolman: Tabletten, Tropfen und Tinkturen, Wiley-VCH, Weinheim. 2005. ISBN 978-3-527-30263-5. (nem.)
  • Wolf-Dieter Müller-Jahncke, Christoph Friedrich: Geschichte der Arzneimitteltherapie, Stuttgart 1996 (nem.)
  • Nicholas Eschenbruch, Viola Balz, Ulrike Klöppel, Marion Hulverscheidt: Arzneimittel des 20. Jahrhunderts. Historische Skizzen von Lebertran bis Contergan.. Bielefeld 344 S. 2009. ISBN 978-3-8376-1125-0.
  • Wolf-Dieter Müller-Jahncke, Christoph Friedrich, Ulrich Meyer: Arzneimittelgeschichte.. 2., überarb. und erw. Aufl., Stuttgart 282 S. 2005. ISBN 978-3-8047-2113-5.
  • Wolf-Dieter Müller-Jahncke, Christoph Friedrich (1996). Geschichte der Arzneimitteltherapie. Stuttgart: Deutscher Apothekerverlag. ISBN 978-3-7692-2038-4. 
  • Schmitz, Rudolf (1998). Geschichte der Pharmazie. I: Von den Anfängen bis zum Ausgang des Mittelalters. Eschborn: Govi-Verlag. ISBN 978-3-7741-0706-9. 
  • Rudolf Schmitz, Wolf-Dieter Müller-Jahncke, Christoph Friedrich (2005). Geschichte der Pharmazie. II: Von der Frühen Neuzeit bis zur Gegenwart. Eschborn: Govi-Verlag. ISBN 978-3-7741-1027-4. 
  • Marcia Angell: Der Pharma-Bluff. Wie innovativ die Pharmaindustrie wirklich ist.. Kompart, Bonn und Bad Homburg. 2005. ISBN 978-3-9806621-9-2.
  • Markus Grill: Kranke Geschäfte – Wie die Pharmaindustrie uns manipuliert.. Rowohlt, Reinbek. 2007. ISBN 978-3-498-02509-0.
  • Sonia Shah: Am Menschen getestet!.. Redline Wirtschaft. . München. 2008. ISBN 978-3-636-01561-7. 
  • Ben Goldacre: Die Pharma-Lüge: Wie Arzneimittelkonzerne Ärzte irreführen und Patienten schädigen. [Titel der amerikanischen Originalausgabe Bad Pharma]. Kiepenheuer & Witsch. 2012. ISBN 978-3-462-30733-7. (eBook)
  • Karl-Heinz Beyer: Biotransformation der Arzneimittel.. Springer Verlag, Berlin/Heidelberg/New York//London/Paris/Tokyo/Hong Kong. 1990. ISBN 978-3-540-50696-6.
  • G. Gordon Gibson, Paul Skett: Introduction to Drug Metabolism, Chapman & Hall reprinted London/Glasgow/New York/Tokyo/Melbourne/Madras. 1992. ISBN 978-0-412-26390-3.
  • Preissner, S. (2010). „database Cytochrome-Drug interactions (Drug metabolism)” (na jeziku: engleski). Nucleic Acids Research. Arhivirano iz originala 03. 11. 2011. g. Pristupljeno 20. 8. 2011. 

Spoljašnje veze uredi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лек&oldid=27550146”