Википедија:Сјајни чланци/Мај
Изабране годишњице за мај
уреди
ИЧ-Клима Африке
Клима Африке је формирана на основу њеног географског положаја, рашчлањености рељефа, затим утицаја опште циркулације атмосфере и кретања морских струја. Сматра се „жарким“ континентом, зато што већи део њене површине лежи у оквиру изотерме од 20° С. Највише температуре забележене су у северном делу, у пустињи Сахари и прелазе 40 степени Целзијуса. Будући да екватор пресеца Африку скоро по средини, у северном и јужном делу развили су се претежно равномерно екваторијални, субекваторијални, тропски и суптропски климат.
Савремене климатске одлике афричког континента, формирале су се током палеогена и неогена, па се данашњи распоред и карактеристике мало разликују од тадашњих. Највиша измерена температура у Африци износила је +57,8° С (Азизија, Либија), а најнижа —24 (Ефран, Мароко). Највише падавина забележено је у месту Дебунџа у Камеруну (преко 10.000 милиметара), а најмање у Судану, место Вади Халфа, само 2,5 mm.
→ {{ИЧ-Клима Африке}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јункерс Ju 87
Јункерс Ju 87 „штука“ (нем. Sturzkampfflugzeug) немачки је борбени авион, двосед, бомбардер, из периода Другог светског рата. Основна намена му је била дејство ваздух—тло, тактичким поступком бомбардовања, директног обрушавања на циљ. Развијен је и произвођен за потребе Луфтвафеа, према захтевима нацистичке доктрине ратовања блицкриг. Био је специфичан и по изгледу крила, двоструког („ломљеног“) угла диедра.
При нападу у обрушавању, Ju 87 је правио велику буку ваздушном сиреном, са надимком „Трубе Јерихона“. То је имало допунски психолошки ефекат застрашивања. У току обрушавања, отварале су му се аеродинамичке кочнице повећавајући отпор, у функцији потребе за ограничењем брзине, за лакше и безбедније „вађење“ из тога режима лета, на малој висини. При „вађењу“ из обрушавања, извлачила би му се закрилца, генеришући момент пропињања, са прирастом нормалног убрзања на вредност од 6g, аутоматски, без команде пилота. Када се „нос“ авиона подигне изнад хоризонта, увлачиле су се аеродинамичке кочнице, пилот је тада додавао гас мотору и авион се пењао на безбедну висину, са увученим закрилцима. На овај начин је био обезбеђен лет за случај када пилот изгуби свест, при великим оптерећењима, услед великог нормалног убрзања у маневру „вађења“ из обрушавања, пошто није имао анти-g одело, кисеоничку опрему и кабину под притиском, те није био ни заштићен.
→ {{ИЧ-Јункерс Ju 87}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Историја Европске уније
Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. године оснивањем прве велике европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. године заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европске заједнице. Године 1993, Европска економска заједница је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније, истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је наставила да постоји као самостална наднационална организација.
Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 28 држава чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Њени грађани се служе заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 510 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету.
→ {{ИЧ-Историја Европске уније}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јован Владимир
Јован Владимир (Дукља, око 990 — Преспа, 22. мај 1016) био је владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила. Овај је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.
Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац и до данас је очуван његов култ.
→ {{ИЧ-Јован Владимир}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Гордост и предрасуда (ТВ серија из 1995)
Гордост и предрасуда (енгл. Pride and Prejudice) британска је телевизијска серија од шест епизода снимљена 1995. године. По жанру је то костимирана драма, адаптација истоименог романа Џејн Остин из 1813. године. Серију је режирао Ендру Дејвис, а у главним улогама се појављују Џенифер Или, која тумачи лик Елизабет Бенет и Колин Ферт, који тумачи лик господина Дарсија. Серија, чији је извршни продуцент била Су Бертвисел, реализована је у сарадњи британске телевизијске мреже Би-Би-Си и америчке телевизијске мреже A&E нетворк и премијерно приказана 1995. и 1996.
„Гордост и предрасуда“ је просторно и временски смештена у Енглеску са почетка деветнаестог века. Прича говори о пет неудатих кћерки господина и госпође Бенет након што се добростојећи и још увек неожењени господин Бингли, заједно са својим пријатељeм, господином Дарсијем, досељава у њихово суседство. Док Бинглију одмах почиње да привлачи пажњу најстарија кћерка господина Бенета, Џејн, дотле Дарси са великим потешкоћама покушава да се навикне на нови живот и околину, проводећи већину свог времена у непрестаном надмудривању са Бенетовом другом по старости кћерком, Елизабет.
→ {{ИЧ-Гордост и предрасуда (ТВ серија из 1995)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Лужички Срби
Лужички Срби (глсрп. Serbja — „Сербја”, длсрп. Serby — „Серби”, њем. Sorben — „Сорби”), познати и као Лужичани, Венди (њем. Wenden) или Винди (њем. Winden), западнословенски су народ.
Преци Лужичана су се доселили у данашњу Немачку у 6. веку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. века се налазе под немачком влашћу. У средњем веку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. века дошло је до „националног препорода”. У 20. веку су у два наврата покушали да се отцепе од Немачке.
Лужичани су подељени у две етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика. Процењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Немачкој, у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Уопштено припадају средњоевропској групи европеидне расе. Сви Лужички Срби су двојезични: немачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вероисповести су католици и протестанти.
→ {{ИЧ-Лужички Срби}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Песма Евровизије
Песма Евровизије (енгл. Eurovision Song Contest, франц. Concours Eurovision de la Chanson), први пут одржана 1956. године, годишњи је фестивал забавне музике такмичарског карактера са великим бројем земаља обухваћеним телевизијским преносом, у којем учествују извођачи из бројних земаља чији су национални телевизијски емитери активни чланови Европске уније за радиодифузију. Свака национална телевизија-учесник такмичења бира (националним избором отвореног или затвореног типа, интерним избором или другачије) песму која се као представник своје земље изводи уживо у директном телевизијском преносу и затим додељује поене по њима најбољим песмама, чијим се сабирањем одређује победник такмичења.
Име фестивала везано је за телевизијску дистрибутивну мрежу Евровизија (назив под којим се данас најчешће подразумева сама Песма Евровизије) Европске уније за радиодифузију која покрива потенцијалних милијарду гледалаца. Такмичење је одржано сваке године од 1956. године, и један је од телевизијских програма са најдужом традицијом у свету, као и најгледанији не-спортски програм на свету, чије се процене гледаности широм света процењују на између 100 и 600 милиона. Осим у Европи, овај програм је путем радија и телевизије преношен и широм света, у земљама као што су Аустралија, Вијетнам, Египат, Индија, Јордан, Јужна Африка, Јужна Кореја, Канада, Нови Зеланд, Сједињене Државе, Кина и Хонгконг. Такмичење је традиционално познато по шаблонској, лагано оркестрираној, певљивој поп музици познатој и као шлагер. Међутим, на Песми Евровизије је изведен и велики број песама најразноврснијих жанрова, укључујући и снажне баладе, етно музику, латино, плесне, хаус, реп/хип-хоп, рок, хеви метал, џез, оперске и амбијенталне/инструменталне нумере. Европска радиодифузна унија је организација потпуно одвојена од Европске уније.
→ {{ИЧ-Песма Евровизије}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Сува планина
Сува планина је планина у југоисточној Србији дуга 45 km, а широка 15 km, која у геолошком и географском смислу припада карпатско-балканској групи планина на самој граници са старијом Српско-македонском масом. Простире се правцем северозапад—југоисток у висинским зонама од 250 m до 1.810 m и почиње источно од Нишке Бање, а завршава се југозападно од Бабушнице у Лужничкој котлини кроз коју протиче река Лужница.
Са северозападне и северне стране Сува планина се граничи реком Нишавом, са источне стране Коритничком а са југоисточне и јужне стране Лужничком реком. Према западу планина се постепено спушта у Заплањску котлину, а према токовима Нишаве и Лужничке реке и околним дубоко спуштеним котлинама, најчешће стрмо, понегде окомито. Како су котлине, површи и околне планине знатно ниже од Суве планине, она је јасно издвојена и истакнута од других географских целина и видљива са свих страна и са велике даљине. Обронци Суве планине припадају општинама: Нишка Бања, Гаџин Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце.
Сува планина је масив са изузетним појавним облицима крашког рељефа, ризница седимената различите старости богатих фосилном флором, јединствена фитоценоза и шумски екосистем, у оквиру којег је издвојено 1.261 таксона, и евидентирано 128 ендемичних врста флоре, 58 врста лишајева, 139 врста птица итд. Зато је према националном законодавству, проглашена за подручје са статусом резервата природе и објектом геонаслеђа Србије. Од укупно 31.860 ha површине заштићеног подручја Специјалног резервата природе „Сува планина”, 18.176 ha је првог (4,5%), другог (8,5%) и трећег степена заштите (87%).
→ {{ИЧ-Сува планина}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Новак Ђоковић
.jpg)
→ {{ИЧ-Новак Ђоковић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Ђиро д’Италија
Ђиро д’Италија (итал. Giro d'Italia) је етапна бициклистичка трка, једна од три гранд тур трке, сматра се другом најпрестижнијом трком у свету, након Тур де Франса. Обично се одржава у мају, у Италији, а некада пролази кроз суседне државе. Трка је први пут одржана 1909. са циљем да се повећа продаја часописа Газета дело спорт (итал. La Gazzetta dello Sport); ипак, тренутно је организује компанија РЦС Спорт (итал. RCS Sport). Трка није одржавана само за време Првог и Другог светског рата. Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекао популарност, Ђиро је проширен и учешће је дозвољено возачима широм света. Ђиро је трка у склопу светске бициклистичке уније UCI и тимови који учествују су ворлд тур тимови, са изузетком тимова који добију специјалну позивницу организатора. Заједно са Тур де Франсом и Вуелта а Еспањом, Ђиро чини најпрестижније бициклистичке трке, гранд тур. Ђиро се обично одржава средином маја и почетком јуна. Рута се мења сваке године, али формат трке остаје исти, возе се најмање два хронометра, а иде се кроз Алпе и Доломите. Као и друга два гранд тура, Ђиро у новијој историји има 21 етапу, уз два дана одмора.
Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим временом је лидер генералног пласмана и трке и носи розе мајицу. Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и победника трке, на Ђиру се налазе и друге класификације: класификација по поенима за спринтере, брдска класификација за брдаше, класификација за најбољег младог возача за возаче до 25 година, класификација за најагресивнијег возача и тимска класификација. Поред њих, на Ђиру има и других мањих класификација и награда. Етапне победе такође доносе велики престиж и новчане награде.
→ {{ИЧ-Ђиро д’Италија}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-ХК Партизан
.jpg)
ХК Партизан је српски хокејашки клуб из Београда. Клуб је део спортског друштва Партизан. Своје домаће утакмице игра у Леденој дворани Пионир, капацитета 2.000 места.
Партизан је освојио 20 титула шампиона државе, 3 купа, два пута је био првак Слохокеј лиге и једном је освојио Балканску лигу што га чини најтрофејнијим клубом у Србији. Тренутно се такмиче у Хокејашкој лиги Србије.
Хокејашки клуб као део JСД Партизан основан је 1948. године, а на њиховом првом наступу на државном првенству су освојили своју прву титулу. Првенство је одиграно као тродневни турнир који је одржан од 26. до 29. фебруара 1948. године у Љубљани. Партизан је титулу првака освојио победом над Енотностом из Љубљане и Текстилцем из Вараждина.
У периоду између 1951. и 1955, Партизан је био далеко најјачи хокејашки тим у земљи и освојио је 5 узастопних титула првака. Црно-бели су у том периоду победилу у 19 узастопних утакмице са гол разликом 142:23. Партизан је првенство 1953. године завршио без примљеног гола. Састав Партизана је у том периоду била репрезентација у малом. Играли су др Златко Ковачевић, Милан Јовановић, Никола Станимировић, Луце Житник, Гентар Ладоцки, Јосип Брелић, Алфред Давид, Борис Ренауд, Мићо Душановић и Блажо Пиперски.
→ {{ИЧ-ХК Партизан}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Пад Цариграда (1453)
Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, осм. тур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.
Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе.
Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.
→ {{ИЧ-Пад Цариграда (1453)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)