Портал:Биографија/Изабрани чланак 2016.
Изабрани чланци
уреди
Јануар уреди
.jpg)
Вордел Стефен „Стеф” Кари II (енгл. Wardell Stephen "Steph" Curry II; Акрон, 14. март 1988), познатији као Стефен Кари, амерички је кошаркаш. Тренутно је члан Голден Стејт вориорса и игра на позицији плејмејкера.
Изабран је у првом кругу НБА драфта 2009. од стране истоимене екипе. Три сезоне је играо на Дејвидсон колеџу, где је наступао за екипу Дејвидсон вајлдкетса. Кари је син некадашњег професионалног кошаркаша Дела Карија, који је шеснаест сезона наступао у НБА лиги.
Године 2015. на Ол-стару је победио у такмичењу у брзом шутирању тројки, освојио је први шампионски прстен са Голден Стејтом и проглашен за најкориснијег играча у сезони. Држи рекорд НБА лиге по постигнутим тројкама у регуларној сезони. У тандему са клупским колегом Клејом Томпсоном, заједнички држе рекорд лиге по броју постигнутих тројки у регуларној сезони и добијају надимак Сплеш брадерс.
Са сениорском репрезентацијом САД је освојио две златне медаље на Светским првенствима 2010. и 2014. Поједини кошаркашки стручњаци, колеге и навијачи сматрају да је Кари најбољи шутер у историји НБА лиге.
Фебруар уреди
Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука и популаризатор науке.
Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године (осим 1914—1918), док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/1927, пионир у ракетном инжењерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. итд.
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Милутин Миланковић је основао планетарну климатологију израчунавањем температурских услова у горњим слојевима Земљине атмосфере, као и температурске услове на планетама унутрашњег Сунчевог система (Меркуру, Венери и Марсу) те Земљином природном сателиту — Месецу. Поред тога, Миланковић се у геофизици сматра за коаутора теорије тектонских плоча, и то са својим радом Померање Земљиних обртних полова.
Миланковић је регистровао, као аутор или коаутор осам патената, које је у периоду 1905—1933. подносио у различитим државама, углавном из области армираног бетона. Током професорске каријере остао је веран свом првом позиву, грађевинарству, радећи као конструктор, статичар и супервизор на читавом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм земље.
Март уреди
Никола I Петровић-Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1841 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је био књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена. Међутим, био је огорчени противник Карађорђевића.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.
Април уреди
Хилари Дајана Родам Клинтон (енгл. Hillary Diane Rodham Clinton, Чикаго, 26. октобар 1947) америчка је политичарка и правница. Кандидат је за демократску номинацију за председника САД на председничким изборима који ће се у овој земљи одржати 2016. године. Функцију 67. државне секретарке САД обављала је у администрацији тренутног председника Барака Обаме, од 2009. до 2013. године. На положају сенаторке САД из Њујорка била је од 2001. до 2009. године. Као супруга 42. председника САД Била Клинтона, била је прва дама Сједињених Америчких Држава, за време трајања његовог мандата од 1993. до 2001. године.
Пореклом из ширег подручја Чикага, Хилари Клинтон је 1969. године дипломирала на колеџу Велсли, а затим 1973. докторирала на Правном одсеку Факултета Јејл. После мандата конгресне правне заступнице преселила се у Арканзас и удала за Била Клинтона, 1975. године. Године 1977. била је један од оснивача организације Адвокати Арканзаса за децу и породицу, да би наредне године постала прва директорка Корпорације за правне услуге, а 1979. постала прва партнерка Адвокатске фирме „Роуз”. Као прва дама Арканзаса, у периоду 1979—1981. и 1983—1992, Клинтонова је водила радну групу за реформу образовног система Арканзаса, а била је и у одбору директора Волмарта. Амерички Национални правни часопис је 1988. и 1991. године уврстио Хилари Клинтон на листу „100 најутицајнијих адвоката у Америци”. Њено богатство у 2015. години износило је преко 30 милиона долара, односно између 45 и 53 милиона долара ако се у обзир узме и богатство њеног мужа.
Њена главна политичка иницијатива у улози прве даме — План Клинтонине здравствене заштите из 1993. године, за чије вођство је именовао председник — у Конгресу САД није прошла. Клинтонова је одиграла водећу улогу у залагању за побољшање здравственог осигурања деце и одраслих 1997. и 1999. године. Једина је прва дама која је на позив суда сведочила пред савезном поротом, 1996. у вези с афером Вајтвотер, иако није осуђена ни везано за овај ни друге случајеве тј. афере које су ницале у време председниковања њеног мужа. Брак с председником Билом био је предмет значајних јавних расправа након скандала са Моником Левински 1998. године, када њена улога прве даме бива поларизована код велике већине америчке јавности.
Након пресељења у Њујорк, Клинтонова је 2000. изабрана као прва жена на функцију сенатора те савезне државе, те је тако постала прва и једина до тада прва дама САД која се кандидовала за неку функцију. Након Напада на Светски трговински центар, подржала је војну акцију у Авганистану и гласала за Ирачку резолуцију, али је касније приговорила да администрација Џорџа Буша води рат у Ираку. На место сенаторке поново је изабрана 2006. године. Тражила је номинацију Демократске странке САД на председничким изборима 2008. године. Иако је освојила више примарних избора и делегата од било које жене пре, изгубила је страначку номинацију од Барака Обаме.
Мај уреди
Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време отоманске власти.
У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.
Јуни уреди
Велимир „Бата” Живојиновић (Кораћица под Космајем, 5. јун 1933 — Београд, 22. мај 2016) био je југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац.
На филмском платну је дебитовао 1955. године у филму Песма са Кумбаре. Глумио је у више од 300 филмова, позоришних комада и телевизијских серија. Снимао је филмове у којима је играо главне улоге на просторима свих бивших југословенских република. Један је од родоначелника такозваног „Црног таласа” у југословенском филму, насталог почетком шездесетих, у којима је континуирано наступао све до касних седамдесетих година. Паралелно с њима, играо је и у тзв. партизанским филмовима у којима се прославио током 60-их и 70-их, а један од њих, Валтер брани Сарајево, му је донео велику популарност у Кини.
Осим глуме, упоредно се бавио и политиком. Од почетка деведесетих година био је посланик Социјалистичке партије Србије у неколико мандата, а 2002. године био је кандидат СПС-а на републичким председничким изборима у Србији. Сматра се највећим српским глумцем, са највише улога.
Јули уреди
_(19121926889).jpg)
Новак Ђоковић (Београд, 22. мај 1987) је српски тенисер. Од 7. јула 2014. заузима прво место на АТП листи у појединачној конкуренцији, а на том месту је више од 200. недеља. Многи тениски критичари, бивши играчи и саиграчи сматрају Ђоковића једним од најбољих тенисера у историји. Професионално игра од 2003. године. У досадашњој каријери освојио је дванаест титула на гренд слем турнирима: шест пута Отворено првенство Аустралије, три пута Вимблдон, два пута Отворено првенство САД и једанпут Ролан Гарос. Освајањем Ролан Гароса 2016. постао је први тенисер, након Рода Лејвера 1969, са победама на сва четири гренд слем турнира у низу. Држи рекорд са освојених шест трофеја на Отвореном првенству Аустралије и једини је који је тријумфовао три пута заредом у Опен ери.
Четири пута је био финалиста Отвореног првенства САД, три пута на Ролан Гаросу и једном на Вимблдону. Освајач је пет титула на Мастерс купу. Ђоковић је рекордер по броју освојених АТП Мастерс 1000 турнира (29) и у једној сезони (6), једини тенисер који је освојио бар једну титулу на осам од девет турнира из АТП Мастерс 1000 серије. Освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма 2008. у Пекингу. Заједно са саиграчима из репрезентације Србије је дошао до титуле у Дејвис купу 2010. године. Ђоковић има најбољи проценат победа на тврдој подлози (83,82%) у тениској историји, као и најбољи проценат добијених мечева на тврдој подлози на гренд слем турнирима (87,70%).
Са Рафаелом Надалом је остварио једно од највећих ривалстава у историји тениса. Одиграли су рекордан број међусобних дуела у Опен ери, други највећи број мечева на гренд слемовима и најдуже финале. Запажено је и Ђоковићево ривалство са Роџером Федерером, против кога је играо у четири финала гренд слем турнира, у рекордних петнаест међусобних дуела на гренд слем турнирима и рекордних десет полуфинала.
Поред проглашења за најбољег спортисту и тенисера Србије и света, Ђоковић је одликован орденом Карађорђеве звезде, орденом Светог Саве од СПЦ и орденом Републике Српске.
Август уреди
Јелена Ћетковић (Цетиње, 21. август 1916 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Као млада кројачка радница пришла је радничком покрету и 1933. године постала члан Савеза комунситичке омладине Југославије, а 1935. године члан Комунистичке партије Југославије. Учествовала је у бројним акцијама КПЈ у Подгорици, као и у познатим белведерским демонстрацијама на Цетињу.
Године 1938. преселила се у Београд, где је такође учествовала у партијском раду, а посебно у акцијама женског покрета и борби за права жена. Као искусан партијски радник, била је ангажована за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију и помагала је партијским организацијама у разним местима у Србији.
На почетку Народноослободилачког рата, 1941. године била је члан Рејонског комитета КПЈ „Центар” у Београду. У току лета 1941. године прешла је на ослобођену територију и најпре била у једном партизанском одреду у источној Босни. Потом је прешла на слободну територију Ужичке републике и политички радила са женама на терену Чачка и Ужица.
Након Прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. године била је послата у Београд, где је почетком 1942. године преузела дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Била је организатор ударних група, које су извеле читав низ акција у окупираном Београду.
Припремајући своју последњу акцију — атентат на Ђорђа Космајца, била је ухапшена почетком марта 1942. године. У полицији је мучена и злостављана, али иследницима није ништа желела да каже. Тешко измучена, скоро полумртва, дочекала је дан припремљене акције и њен успех. Потом је била пребачена у логор на Бањици. Стрељана је на стратишту у Јајинцима, маја 1943. године.
За народног хероја проглашена је 5. јула 1952. године.
Септембар уреди
Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; Рим, 23. септембар 63. п. н. е. — Нола, 19. август 14.) оснивач је Римског царства и био је први римски цар, који је владао од 27. године. п. н. е. до своје смрти 14. године н. е.
Рођен у старој, богатој коњичкој породици плебејаца из рода Октавија, Август је 44. п. н. е. постхумно усвојен од стране својег ујака Гаја Јулија Цезара после Цезарове смрти. Заједно са Марком Антонијем и Марком Лепидом формирао је Други тријумвират који је победио цезарове убице. Након њихове победе код Филипа, тријумвири су међу собом поделили Римску републику и владали као војни диктатори. Тријумвират се на крају распао због конкурентних амбиција његових чланова: Лепид је прогнан и одузет му је положај, а Антоније је извршио самоубиство након пораза од Октавијана у бици код Акција 31. п. н. е.
Иако је био први цар, у његово време углавном су сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. Август је почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. године п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су владали након њега. Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и спектакуларне каријере, он је зауставио осипање Римске републике и на ново
Октобар уреди
.jpg)
Марко Орешковић Крнтија (Широка Кула код Госпића, 3. април 1896 — Велико Очијево код Дрвара, 20. октобар 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Лици 1941. и народни херој Југославије.
Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је као веома млад, са свега 16 година, морао напустити родну Лику и поћи у свет у потрази за послом. До почетка Првог светског рата радио је на разним пословима у Немачкој, а од 1915. године се налазио у служби Аустроугарске ратне морнарице, где је био морнар-ложач на ратном броду СМС Сент Иштван. Као противник рата и Аустроугарске био је затваран, а 1918. године је био један од присталица побуне морнара у Боки которској. Исте године је успео да преживи потапање свог ратног брода на Јадрану.
После Првог светског рата поново је ступио у војну службу у Југословенску краљевску морнарицу, али је након двогодишњег школовања за авиомеханичара напустио војску. Потом је радио као возач на Косову и Метохији, а 1926. године је дошао у Београд где је радио као возач једног министра. У Београду се укључио у раднички покрет и постао члан синдиката, а потом и Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Због комунистичког деловања, 1929. године је ухапшен и осуђен на пет година затвора. Казну је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након изласка из затвора радио је у Загребу, а 1937. године је отишао у Шпанију, где се у грађанском рату — као припадник батаљона „Ђуро Ђаковић”, у саставу 129. интернационалне бригаде — борио против фашизма. Године 1939. се вратио у Југославију, где је поново ухапшен.
Године 1940. је успео да побегне из логора за политичке затворенике у Лепоглави, након чега је дуже време живео илегално. Исте године је био изабран за члана Централног комитета КП Хрватске, а потом и за члана Централног комитет КП Југославије. Тада је као политички инструктор обилазио партијске организације по Хрватској, а највише по Лици и Далмацији.
Новембар уреди
Елеонора од Аквитаније (франц. Aliénor d’Aquitaine; франц. Éléonore de Guyenne; енгл. Eleanor of Aquitaine; 1122 или 1124 — 1. април 1204) била је једна од најбогатијих и најмоћнијих жена у западној Европи у раздобљу развијеног средњег века. Пореклом је била из династије Рамнулфида која је владала југозападном Француском. Још као девојчица постала је војвоткиња од Аквитаније, а затим краљица Француске (1137—1152) као супруга Луја VII. Захваљујући другом браку постала је краљица Енглеске (1154—1189) као жена Хенрија II, првог владара из династије Плантагенета. Елеонора је била покровитељка књижевних стваралаца као што су били Вас, Беноа де Ст Маура и Бертран де Вентадорн.
Када је 1137. постала наследница војводства Аквитаније Елеонора је истовремено постала и најпожељнија невеста у Европи. Три месеца пошто је постала војвоткиња, Елеонора се удала за француског престолонаследника Луја, сина њеног законског старатеља краља Луја VI. Као краљица Француске учествовала је у неуспешном Другом крсташком походу. Убрзо након тога, Елеонора је затражила поништење брака, али је папа Евгеније III одбио њене захтеве. Ипак, након што је Лују родила и другу ћерку, француски краљ се сложио са разводом пошто му Елеонора није родила сина ни после петнаест година брака. Брак је био поништен 11. марта 1152. због сродства у четвртом степену. Њихове ћерке су проглашене за закониту децу, Лују је поверено старатељство, а Елеонори су враћене њене земље.
Децембар уреди
Константин Јозеф Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček; Беч, 24. јул 1854 — Беч, 10. јануар 1918) био је чешки историчар и универзитетски професор. Свој рад је посветио изучавању до тада мало познате прошлости прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.
За позив историчара, према породичној традицији Јиречека и Шафарика се определио и спремао још од ране младости. У науку га је увео Ђуро Даничић. Као гимназијалац и студент је објавио низ приказа из књижевности јужнословенских народа. У Прагу је студирао историју, географију и филологију. Докторском дисертацијом „Историја бугарског народа” (1876), стекао је светску славу.
Посебно га је занимало архивско истраживање. Изучавао је и прикупљао изворну грађу у далматинским архивима, нарочито Дубровника, на чије је богатство први скренуо пажњу, као и по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији.
У периоду 1879—1884. унапредио је просветну политику у обновљеној Бугарској, обављајући више дужности у Министарству просвете те земље.
На Универзитету у Прагу радио као доцент за географију и историју југоисточне Европе (1878—1879) и као професор опште историје, с особитим обзиром на историју Словена и историју Балкана (1884—1893). На Универзитету у Бечу, где је на иницијативу Ватрослава Јагића водио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама (1893–1918), између осталих, студенти су ми били познати српски историчари Јован Радонић, Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић.
Његово животно дело „Историја Срба”, о политичкој и културној прошлости Срба до 1537, резултат вишедеценијских истраживања, започео је 1901, али због обавеза, болести и преране смрти није успео да заврши и обједини. На основу његових рукописа и архивских исписа, довршили су га и допунили Ватрослав Јагић и Јован Радонић.