Piščevi zapisi 1969—1980.

Piščevi zapisi 1969—1980. su zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića koja se nadovezuje na Piščeve zapise 1951—1968.. Ona obuhvata period koji je pisac proveo u opoziciji Titovom režimu, a završava se godinom Titove smrti. U prvom periodu 1969—1972, Ćosić se ideološki sukobljava sa srpskim „liberalima“ i sa njima polemiše, a kasniji deo zapisa se pretežno bavi kritikom Tita i titoizma. Ova knjiga objavljena je 2001. godine. Ćosićevi zapisi se nastavljaju knjigom Piščevi zapisi 1981—1991.

1969.

Ćosić je podvrgnut žestokim napadima vodećih komunističkih funkcionera. Latinka Perović, sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kvalifikuje njegova shvatanja kao "pravoslavnu svetosavsku doktrinu". Marko Nikezić, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, naziva ga "nacionalistom", "rankovićevcem" i "reakcionarom koji teži obnovi starog poretka". Ćosić Borbi šalje odgovor na Nikezićeve napade, koji Borba ne objavljuje, ali ga pisac prenosi u zapisima. Istovremeno, prima čestitke iz čitave zemlje: Srbi iz Prištine prvi mu telefonom čestitaju Novu godinu, zovu ga studenti, pišu mu radnici.

1970.

Ćosić odbija poziv Uprave Udruženja književnika Srbije da učestvuje na Oktobarskim susretima pisaca, navodeći u pismu upravi udruženja da na Oktobarskim susretima neće učestvovati u znak protesta što je podvrgnut policijskoj kontroli i zato što se nad srpskim narodom "sistematski sprovode svakojake diskriminacije; političkim sredstvima i nasiljem uporno se razbija, dezintegriše, falsifikuje, uništava kultura i istorijsko i kulturno biće srpskog naroda", a na Oktobarskim susretima će učestvovati mnogobrojni pisci koji, po njegovom mišljenju, učestvuju u tome.

U novembru telefonira mu Ivo Andrić i traži da se sastanu na Trgu Marksa i Engelsa (današnji Trg Nikole Pašića). Ćosić se pita o čemu se radi, jer mu je Andrić prethodno telefonirao samo dva puta, i to jednom da mu se zahvali što se kod Jovana Veselinova zauzeo da mu se dodeli stan koji gleda na Pionirski park (danas je tu Andrićev spomen-muzej), a drugi put da mu se zahvali na večeri. Kada su se našli Andrić mu saopštava da ga je predložio za članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ćosić je nekoliko godina ranije odbio predlog Vojislava Đurića da ga kandiduje za dopisnog člana akademije. Andrić ga savetuje: "Vi ste, bar u mom sećanju, jedini pisac koga napada najviša vlast. Oni s vrha i sa svih strana. Niko ne zna šta vas može snaći... S tim u vezi, želeo bih da vam kažem: danas sam vas predložio i za dopisnog člana Akademije. Celo odeljenje je glasalo za vas. Samo jedan glas niste dobili. Za vas su, Dobrice, nastupila opasna vremena. Poslušajte me, ne odbijajte kandidaciju za člana Akademije. Može vam to biti jedina streha. Ne bežite od zakona kad duva košava. A na vas se stuštila". Ćosić se zahvaljuje i prihvata njegov savet da postane član Akademije.

1971.

Ćosić šalje pismo Centralnom komitetu Saveza komunista Jugoslavije u kome se, između ostalog, navodi: "Obaveštavam vas da više nisam član Saveza komunista Jugoslavije. Nisam zato što je vođstvo Saveza komunista Jugoslavije izneverilo sve bitne principe Narodnooslobodilačke borbe i revolucije; što je u celini poreklo Program Saveza komunista Jugoslavije; što se poklonilo nacionalističkim ideologijama, osobito velikohrvatstvu; što je obespravilo i ponizilo srpski narod; što je zavelo režim teške socijalne neravnopravnosti, gurnulo radničku klasu i seosku sirotinju u bedu i prošnju po svetu; što je onemogućilo borbu za istinu i ljudsko dostojanstvo; što je kompromitovalo ideje socijalističke samouprave; što je dovelo zemlju do ruba istorijske propasti; što je generaciju revolucionara ponizilo i osramotilo pred sobom i potomcima; što je sve ogrezlo u političkom nemoralu, lažima, aferama i licemerju; što nema znanja, pameti i poštenja da reši sudbinske probleme Jugoslavije; što je omogućilo nastajanje čudovišne Titove monarhije sa prestonicom na Brionima".

Prijatelji obaveštavaju Ćosića da mu se sprema hapšenje. U naknadnom zapisu, Ćosić prepričava svoj susret sa Markom Nikezićem, predsednikom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koji se odigrao posle Titove smrti, kada su obojica bili prognani iz političkog života. Tom prilikom mu je Nikezić ispričao da je jednom prilikom u njegov kabinet ušao Slavko Zečević, ministar unutrašnjih poslova Srbije, i pokazao mu potpisan nalog za Ćosićevo hapšenje. Nikezić mu je rekao da ne sme da ga uhapsi bez Titovog odobrenja, pa se istog dana sastao sa Titom i uspeo da ga odgovori od hapšenja Ćosića i obrazložio svoj stav rečima: "Ćosić je vrlo popularan među inteligencijom i omladinom. Mi ćemo u Srbiji imati ozbiljne političke probleme zbog njegovog hapšenja“, na šta je Tito odgovorio: „Pa, onemogućite ga, boga mu!" Nikezić mu je to obećao i naredio Zečeviću da ga ne hapsi.

1972.

Zabranjeno je rasturanje Ćosićeve knjige "Moć i strepnje". Proslavu „Šest vekova Kruševca" analizira Opštinski komitet Saveza komunista Kruševca i kritikuje organizatore, između ostalog, što su joj prisustvovali ljudi koji su „u sukobu sa partijom": Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Matija Bećković i Milić Stanković. Na sednici CK SK Srbije visoki funkcioner SKJ Veli Deva žestoko napada Marka Nikezića i Latinku Perović, odnosno Opštinski komitet Saveza komunista Kruševca, zato što je povodom proslave „Šest vekova Kruševca“ Dobricu Ćosića proglasio za počasnog građanina.

Sudski je zabranjen časopis „Filozofija“, čiji je glavni urednik bio Ljubomir Tadić, a glavni razlog je članak Dobrice Ćosića „Procesi, presude i naivna pitanja“, koji se bavi suđenjem profesoru Pravnog fakulteta Mihajlu Đuriću.

Ćosić podnosi ostavku na dužnost predsednika Srpske književne zadruge, jer ne može da podnese „antinacionalističku“ harangu televizije, radija, novina koje ga svakodnevno napadaju. Ostavka je prihvaćena, a ujedno su ostavke podneli i kompletan Glavni odbor i predsedništvo.

Tri politička foruma: Izvršni odbor gradske konferencije SSRN, Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda i Sekretarijat Predsedništva Saveza omladine Srbije izdali su saopštenje da su protiv kandidovanja Dobrice Ćosića za Oktobarsku nagrade Beograda, a u saopštenju se navodi da je „ne može dobiti čovek koji je duže godina u ideološkom sukobu sa Savezom komunista Jugoslavije i Savezom komunista Srbije".

Izlaze prve dve knjige Vremena smrti, što Ćosić pominje u zapisu pisanom naknadno, 2000. godine.

1973.

Meša Selimović se, sa suprugom Darkom, preselio u Beograd, i, dok nije dobio stan, živeo kod Ćosića. Ćosić piše: "On je odveć mudar i samosvestan čovek i darovit pisac da bi prihvatio muslimanstvo kao nacionalnost, znajući svoje srpske pretke i njihovo poreklo. Obrazovan na srpskoj i evropskoj kulturi i maternjem jeziku - srpskom, Meša nije mogao da prihvato suverenost 'bosanskog duha' i posebnost bosanskohercegovačke književnosti, kao nacionalne, tj. državne književnosti." Dobrica je preko Dragiše Đurića Gileta zamolio Branka Pešića da nađe Selimoviću stan; Pešić je obećao da će to uraditi.

2. juna Ćosiću na vrata stana dolazi nepoznat čovek i, predstavivši se kao sovjetski diplomata, moli ga da se spuste dva sprata niže da mu nešto poverljivo kaže. Ćosić je ostavio otvorena vrata stana i pozvao suprugu da stoji na njima, a on je sa „diplomatom“ sišao dva sprata niže. Tu mu je on, na rusko-srpskom rekao da mu Jurij Andropov, šef KGB-a, poručuje da se čuva i dao mu savete kako da izbegne potencijalni atentat.

Ćosić piše generalu armije Nikoli Ljubičiću, državnom sekretaru za narodnu odbranu, o slučaju Vladimira Mijanovića, koji je bio jedan od predvodnika studentske pobune 1968. Mijanović je osuđen na godinu dana zatvora zbog vica o predsedniku Titu koji je ispričao dok je bio na odsluženju vojnog roka. Ćosić apeluje na Ljubičića da interveniše, na šta mu šef Ljubičićevog kabineta odgovara saopštenjem da je Vrhovni sud potvrdio presudu Vladimiru Mijanoviću, "pa je time svaka intervencija pravno onemogućena".

1974.

Dobrica putuje u svoj rodni kraj, ali mu je odmor upropašćen stalnom i vidnom kontrolom Udbe.

Aleksandar Solženjicin, ruski pisac, prognan je iz Sovjetskog Saveza, o čemu Ćosić piše sa dubokom rezignacijim (interesantno je pomenuti da je Ćosić prisustvovao parastosu Aleksandru Solženjicinu u Sabornoj crkvi u Beogradu 2008. godine, pune 34 godine kasnije).

Savezna skupština usvojila je novi Ustav, koji Ćosić oštro kritikuje.

U februaru na Divčibarama održan je izrazito opozicioni srpskih intelektualaca simpozijum Srpskog filozofskog društva na temu "Kultura i revolucija" na kome je Ćosić Tita nazvao Zevsom, a samoupravni socijalizam potrošačkim staljinizmom i antistaljinističkim staljinizmom. Na skupu je govorio i pesnik Dragoljub Ignjatović, koji je zbog tog govora osuđen na tri i po godine robije.

Aprila meseca Dobrica i supruga, sa pesnikom Tanasijem Mladenovićem i njegovom suprugom Olgom, bili su u Reževićima, kod Svetozara Vukmanovića Tempa u gostima. Po povratku u Beograd piše: "Ispunjen sam mnogim nedoumicama dok posmatram neke istaknute Crnogorce kako poriču svoje srpstvo. U komunističkom pokretu i socijalističkom periodu mnogi od njih postali su neki drugačiji Crnogorci od Petrovih, Njegoševih i Nikolinih Crnogoraca: crnogorski Crnogorci. To crnogorstvo je danas politička stranka na antisrpskoj i reakcionoj osnovi; ono će u Crnoj Gori imati pristalica sve dok pripadnost toj stranci bude donosila vlast, privilegije, neku dodatnu taštinu."

Piše katalog za izložbu „Prozori“ Miće Popovića.

U novembru provodi desetak dana u Parizu sa ćerkom Anom. To je njegova prva poseta Francuskoj posle 14 godina.

1975.

Izlazi treća knjiga romana "Vreme smrti". Iako je to najskuplji bio roman u Jugoslaviji, prvi tiraž od 10.000 primeraka rasprodat je za nedelju dana.

Zagrebačke novine Vjesnik objavile su članak „Sprega Praksis - Dobrica Ćosić“, koji su prenele beogradsku novine Politika, Borba i druge. To je komentar Ćosićevog govora sa simpozijuma „Kultura i revolucija“ na Divčibarama, u kome se Ćosić oštro napada. Njegov demanti nije objavljen.

13. marta umro je Ivo Andrić, a Ćosić se priseća njihovog poslednjeg značajnijeg razgovora, kada mu je Andrić rekao: „U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine..."

Ćosića u Ninu napada član Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Srbije Žarko Papić. U septembru, sa Ljubomirom Tadićem, provodi pet dana na Goču, ali im je letovanje preselo zbog stalne policijske kontrole.

Novembra meseca, sa suprugom Božicom, provodi desetak dana u Vrnjačkoj Banji. Njihov odmor prekida Udba: dok su bili u šetnju, udbovci su uzeli ključ sa recepcije, ušli u sobu i napravili premetačinu. Sledećeg dana Božica i Dobrica su se vratili u Beograd. Dobrica je poslao protestno pismo Petru Stamboliću, članu Predsedništva SFRJ. Na ovo pismo nikada nije dobio odgovor.

Krajem decembra boravi u Beču sa Dejanom Medakovićem u sklopu priprema za četvrtu knjigu "Vremena smrti". Medaković je želeo da mu pokaže svoju rodnu kuću, pa su dan i noć proveli u Zagrebu.

1976.

Ćosić piše skice za (nikad objavljenu) knjigu o Titu. Da bi univerzalizovao lik Tita kao tiranina, čita Plutarha, Tacita, Svetonija i zapisuje u posebnoj svesci ideje o Titu.

Ćosić često razgovara sa Aleksandrom Rankovićem i prenosi u svoj dnevnik Rankovićevo svedočenje o značajnim događajima u kojima je učestvovao: bici na Neretvi, desantu na Drvaru, Kadinjači, Avnoju, osnivanju partizanskih odreda, Golom otoku, slučaju Arsa Jovanovića, slučaju Milovana Đilasa i drugim temama i događajima kojima je Ranković bio neposredan svedok. On u više navrata obelodanjuje Ćosiću Titov kukavičluk i despotizam, opisujući kako je zvanična komunistička istorija „štelovana“ da Tita predstavi u što boljem svetlu.

Policijska kontrola nad Ćosićem se stalno pojačava i proširuje. U gročansku kuću mu ponovo ulazi Udba.

Primljen je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Prištinske novine Rilindija pišu o tom činu: "Mi smo ovde taj čin propratili velikom biološkom eksplozijom". I beogradska režimska štampa je negativno komentarisala ovaj događaj.

Vlast pokušava da mu „napakuje“ utaju poreza. Ćosić se u vezi sa ovim pismom obraća gradonačelniku Beograda Živoradu Kovačeviću, na koje nikada nije dobio odgovor. A porez je platio posle duge i detaljne provere poreskih i policijskih organa, koji su na kraju ustanovili da nije utajio nijedan dinar od honorara primljenih za svoje knjige.

1977.

Ćosićeva vikendica u Grockoj se raspukla i inženjeri su mu rekli da bi je i najmanji potres mogao srušiti, a u svom stanu na uglu Palmotićeve i Kosovske ulice ne može da radi od gradske buke, pa se pismom obraća gradonačelniku Beograda Živoradu Kovačeviću. Ne dobija odgovor. U prijateljskom razgovoru, žali se Pavlu Saviću, predsedniku SANU, na nezakonite postupke vlasti, koja mu ne dopušta da zameni stan ili nađe plac u tihom kraju Beograda, bilo kom osim Dedinja. Savić se obraća Draži Markoviću, predsedniku Predsedništva SR Srbije, koji mu odgovara: "Slušaj, Pajo, dok smo mi na vlasti, Dobrici Ćosiću neće biti rešeno stambeno pitanje. I nemoj za to da se zauzimaš."

Od 4. do 17. aprila sa suprugom boravi na moru s Tanasijem Mladenovićem i njegovom suprugom. Bili su u Primoštenu, u gostima kod doktora Jovana Raškovića i njegove žene Tanje. Ćosić i Vojislav Đurić, sa suprugama, obilaze Studenicu, Sopoćane, Ljubostinju, Manasiju.

Ćosić održava pristupnu besedu u SANU, koju pred novinarima kritikuju predsednik Predsedništva SR Srbije Draža Marković, ministar unutrašnjih poslova general Franjo Herljević i svi režimski mediji. Istovremeno, i pored aktivne medijske kampanje protiv besede, ona nigde nijedanput nije objavljena.

Pod pritiskom Ivice Račana, člana Izvršnog komiteta CK SK Hrvatske, obustavljeno je štampanje devet Ćosićevih romana u Hrvatskoj. Ćosić upućuje protestna pisma Predsedništvu SFRJ, Predsedništvu CK Saveza komunista Jugoslavije i CK Saveza komunista Srbije.

Krajem godine, sa suprugom, provodi dvadeset dana u Šibeniku kod doktora Jovana Raškovića.

Tokom ove godine Ćosić nastavlja rad na četvrtoj knjizi svog romana "Vreme smrti".

1978.

Zagrebački Vjesnik napada Ćosića kao „istočno orijentisanog“, odnosno, prosovjetskog pisca, zato što je njegov roman "Vreme smrti" objavljen u Čehoslovačkoj. Ćosić piše pismo Vladimiru Bakariću, podsećajući ga na njihov razgovor iz 1963. godine, naglašavajući kako je Bakarić od tad prilično promenio svoje stavove o srpsko-hrvatskim odnosima i uređenju Jugoslavije. Ni na ovo pismo ne dobija odgovor. U Njujorku pušteno u prodaju američko izdanje ove knjige, a minhenski Di velt se veoma pohvalno izrazio o „piscu u nemilosti titoizma“.

U Bosni i Hercegovini su, po naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva prosvete, u školama spaljivali Dečje novine, zbog prigodnog članka o romanu "Koreni". Direktori škola su naredi deci koja su primala Dečje novine da ih donesu od kuće i u školskom dvorištu, uz prisustvo članova „komisije za društvenu samozaštitu“, ritualno spale. Ćosić šalje pismo Predsedništvu Centralnog komiteta SKJ.

Beogradska televizija, u emisiji „Jugoslavija, kako je drugi vide“, prikazala je delove Ćosićevog intevjua Nezavisnoj engleskoj televiziji, koji je dao maja 1976, povodom presude izrečene advokatu Srđi Popoviću zbog odbrane pesnika Ignjatovića. Ćosić piše protestno pismo Edvardu Kardelju, koji mu nije odgovorio na ovo pismo.

Zajedno sa Milovanom Đilasom planira sastanak sa vodećim hrvatskim opozicionarima, između ostalog sa Franjom Tuđmanom, Ivanom Zvonimirom Čičkom i Draženom Budišom, ali je nespreman da ide u Zagreb, pa Đilas odlazi sam. Po povratku, Đilas tvrdi da su hrvatski i slovenački separatisti manjina u svojim narodima, dok Ćosić i Matija Bećković misle suprotno.

Nastavlja se rad na četvrtoj knjizi "Vremena smrti".

1979.

Izlazi četvrta knjiga "Vremena smrti", što novine i druga sredstva informisanja nisu zabeležila, ali je za samo mesec dana prodato trideset hiljada primeraka. Ćosić se sprema za pisanje Vremena zla i Vremena vlasti.

Vlada Srbije ne dozvoljava Ćosiću da zameni stan. On o ovom problemu piše pismo Ivanu Stamboliću, predsedniku Izvršnog veća Skupštine Srbije, ali mu nećak Petra Stambolića ne odgovara. On zatim piše pismo Lazaru Koliševskom, koji je zamenjivao Tita u Predsedništvu SFRJ. Ni on mu na to pismo ne odgovara, ali ga ubrzo poziva ministar u vladi Srbije, doktor Milenko Mojsilović, da ga obavesti da mu je iz Predsedništva Srbije i kabineta Draže Markovića saopšteno da su uklonjene smetnje za kupovinu i uknjiženje kuće. Ćosić se seli, a u za naknadnom zapisu objašnjava i kako je do toga došlo: naime, dva meseca posle Titove smrti kod njega je došao Lazar Koliševski i ispričao mu kako je rešio njegovo stambeno pitanje. Pošto je pročitao njegovo pismo, kao potpredsednik Predsedništva SFRJ, našao se na muci: znao je da će pismo svojom oštrinom uvrediti Tita, ako mu ga pokaže. Zato je sačekao trenutak kada je Tito bio dobro raspoložen da bi mu pokazao Ćosićevo pismo. Tito ga je uzeo, delimično pročitao i vratio ga Koliševskom, rekavši samo: "Postupite po zakonu". Koliševski je o tome obavestio Dražu Markovića, koji je marao tu naredbu da prosledi ministru Mojsiloviću.

1980.

12. januara Ćosića poziva Služba državne bezbednosti da ga obavesti da je zabranjen razgovor o romanu koji je trebalo da se održi na „Slobodnom univerzitetu“ beogradske opozicije, u njegovoj kući, na šta on odgovara Službi protestnim pismom.

4. maja umro je Tito. Ćosić je trebao 6. i 7. maja da održi dva predavanja na Londonskom univerzitetu i da poseti slavističke centre na Oksfordu i Kembridžu. On odustaje od puta i piše: „Neka to bude mali izraz zahvalnosti za dobro koje mi je učinio taj najveći neprijatelj mog naroda u poslednjem stoleću“. On opširno piše o Titovoj smrti i pratećim pojavama, napominjući da je Jugoslavija bez Tita neodrživa. Milovan Đilas, Matija Bećković i Ćosić su godinama, skoro svake subote, razgovarali o istoriji, politici, književnosti. On ovde navodi mišljenja o Titu svakog od njih, pošto te razgovore iz opreza nije zapisivao, jer nije želeo da policija zna o čemu razgovaraju, iako su znali da ih prisluškuju.

U julu provodi, sa suprugom, desetak dana u gostima kod Nade i Ljubomira Simovića na Zlatiboru.

U avgustu je trebalo da sa Matijom Bećkovićem obiđe Crnu Goru, ali Udba preti Matijinoj majci da će joj ubiti sina ako dođe u Kolašin, pa oni taj put otkazuju, a Ćosić piše protestno pismo Veljku Milatoviću, predsedniku Predsedništva SR Crne Gore. Milatović mu na ovo pismo odgovara i tvrdi da policija Crne Gore ne stoji iza toga, ali kaže: "Želim istovremeno da vas podsjetim da i u Službi državne bezbednosti postoji solidarnost i međusobno ispomaganje kojemu ne smetaju republičke granice".

Ljubomir Tadić i Dobrica Ćosić upućuju pismo - programsku osnovu časopisa Javnost, koji su osnovali posle Titove smrti, na preko 450 adresa, s ciljem sabiranja umnog i moralnog potencijala zemlje za temeljno reformisanje jugoslovenskog državnopravnog i političkog poretka. Dobili su oko 120 pozitivnih odgovora.

Vidi još

• Piščevi zapisi 1951—1968. (2000)
• Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)
• Piščevi zapisi 1992—1993. (2004)
• Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)
• Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)