Краљевина Хрватска и Славонија

Краљевина Хрватска и Славонија (мађ. Horvát-Szlavónia Királyság, нем. Königreich Kroatien und Slawonien), била је номинално аутономна краљевина унутар Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске монархије. Припадала је Земљама круне Светог Стефана, односно мађарском делу Монархије, у којем је поглавар дома Хабзбурговаца владао као краљ.

Краљевина Хрватска и Славонија
Horvát-Szlavónia Királyság  (мађарски)
Königreich Kroatien und Slawonien  (немачки)

Хрватска и Славонија
'Химна
'
Царевка (Gott erhalte Franz den Kaiser)
,

Лијепа наша домовино (незванична)


Краљевина Хрватска и Славонија, након прикључења војно-крајишких округа 1881. године
Географија
Земља  Аустроугарска
Престоница Загреб
Друштво
Службени језик хрватски, мађарски, немачки, латински
Религија католицизам, православље, протестантизам
Облик државе монархија
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1868.
 — Укидање 1918. (50 год.)
Догађаји  
 — Хрватско-угарска нагодба 1868.
 — Декларација Хрватског сабора 1918
Географске и друге карактеристике
Валута мађарска круна
Земље претходнице и наследнице
Хрватске
Претходнице: Наследнице:
Краљевина Хрватска (Хабзбуршка монархија) Држава Словенаца, Хрвата и Срба
Краљевина Славонија (Хабзбуршка монархија) Покрајина Хрватска и Славонија (Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца)

Укључивала је централне и северне делове данашње Хрватске, без Далмације и Истре којима је непосредно управљала Аустрија, без Међимурја и Барање који су припадали Мађарској, као и Ријеке која је посебним (од Угарске доданим) анексом Хрватско-угарске нагодбе, названим „Ријечка крпица“, припала Мађарској. Унутар Краљевине Хрватске и Славоније био је и источни дио Срема који је данас део Србије.

Историја

уреди
 
Краљевина Хрватска и Славонија унутар Аустроугарске монархије

Краљевство Хрватске и Славоније формално је уједињено Хрватско-угарском нагодбом из 1868. кад је, за бана Левина Рауха договорен облик будуће заједнице Хрватске и Угарске унутар Земаља круне Светог Стефана. Том нагодбом хрватског је бана именовала заједничка влада у Будимпешти, а 55% пореза одлазило је у средишњу касу. Троједна краљевина била је аутономна у питањима школства и вере, месне управе и судства, док је с Угарском имала заједничку трговину и промет.[1] Бана је именовала заједничка влада у Пешти.

Године 1871, Еуген Кватерник повео је Раковичку буну у којој је и сам погинуо 11. октобра исте године.

Исте 1871. године, отпочео је процес територијалног проширивања Краљевине Хрватске и Славоније на суседне војно-крајишке области. Краљевини је прво прикључен Вараждински генералат, који је развојачен и преуређен у новостворену Бјеловарску жупанију. Потом је 1873. године извршено развојачење преосталог дела хрватске и славонске војне крајине, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну управу, која се делила на шест крајишких окружја (огулинско-слуњско, личко-оточко, банијско, градишко, бродско, петроварадинско). Тек 1881. године, свих шест крајишких окружја прикључено је Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави. У оквирима проширене Краљевине, прикључена окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе. Такво уређење је потом опстало све до 1918. године.[2]

 
Краљевина Хрватска и Славонија (зелено), са суседним крајишким окружјима (наранџасто), између 1873. до 1881. године

Хрватска и Славонија су у међувремену напредовале од полуфеудалног према савременом грађанском друштву. Особито је то дошло до изражаја у време бана Ивана Мажуранића (1873—1880). Он је уједно био и први бан пучанин (који није био припадник племства). Мажуранић је успео обновити хрватски школски систем и успоставио мрежу јавних школа, чиме је смањен утицај црквених школских установа.[1]

Једно од главних нерешених питања у политичком животу Хрватске и Славоније огледало се у тежњама ка прикључењу суседне Далмација, ради остварења замисли о Троједној Краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији. Године 1878, Хрватски сабор упутио је захтев краљу Фрањи Јосифу да Далмација и Босна и Херцеговина буду присаједињене с Хрватском и Славонијом што је одбијено, под притиском Мађара који нису желели да Хрватска тиме ојача након чега би се могла боље одупирати мађаризацији.

Октобра 1905, Франо Супило окупио је у Ријеци тзв. „Ријечку конференцију“ на којој је учествовало 44 посланика Хрвата и Срба. Све опозиционе странке у Хрватској и Славонији пристале су уз ову Ријечку резолуцију, сем франковаца, који су били на антисрпски оријентисани, и Хрватске пучке сељачке странке Стјепана Радића, која је одбијала отцепљивање од Беча.

Године 1908, у Загребу је организован тзв. Велеиздајнички процес против углавном српских политичара из хрватско-српске коалиције, но након што је 31 особа проглашена кривом и осуђена на присилни рад у трајању од 5 до 12 година, пресуда је поништена, док процес није никад настављен. Године 1909, уследио је и тзв. Фридјунгов процес одржан у Бечу, а назван по бечком историчару Фридјунгу који је објавио низ чланака у којима је за велеиздају оптужио и Франа Супила, вођу Коалиције. На суђењу је доказано да су оптужбе утемељене на лажним документима фалсификованим у аустроугарској амбасади у Београду и достављеним од стране аустроугарског министарства спољних послова.

На изборима 1912. поново је победила Хрватско-српска коалиција, док је владина странка добила тек 10 посланичких места.

Краљевина Хрватска и Славонија престала је да постоји 1918. године раскидом политичких веза с Аустроугарском монархијом. Дана 1. децембра, њена територија постала је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Становништво

уреди

Попис 1910.

уреди

Према попису из 1910. у Хрватској и Славонији било је 2.621.954 становника, а језички и верски састав становништва био је следећи:[3]

Краљевина Хрватска и Славонија
језик вера

укупно: 2.621.954

  Хрватски 1.638.354 (62,48%)
  Српски 644.955 (24,59%)
  Немачки 134.078 (5,11%)
  Мађарски 105.948 (4,04%)
  Чешки 32.376 (1,23%)
  Словачки 21.613 (0,82%)
  Словеначки 15.776 (0,60%)
  Ромски 12.272 (0,46%)
  Русински 8.317 (0,31%)
  Италијански 4.138 (0,15%)
  Пољски 2.312 (0,08%)
  Румунски 846 (0,03%)
  Бугарски 321 (0,01%)
  остали 969 (0,03%)

укупно: 2.621.954

  Римокат. 1.877.833 (71,61%)
  Правосл. 653.184 (24,91%)
  Лутерани 33.759 (1,28%)
  Јевреји 21.231 (0,80%)
  Калвинисти 17.948 (0,68%)
  Гркокатолици 17.592 (0,67%)
  остали 407 (0,01%)


Немаца и Мађара било је највише у Вировитичкој и у Сремској жупанији.

По вјероисповијести било је 73% католика и 24% православаца.

У раздобљу између пописа из 1911. и онога из 1921. у Краљевини СХС, подручје Хрватске и Славоније изгубило је 5.359 становника или 0,2%, што је последица ратних збивања, те је 1921. биле 1043 жене на 1000 мушкараца, но у том је раздобљу порастао наталитет (1,7% годишње).

Банови

уреди

Списак банова Хрватске од 1868. до 1918:

Територијална подела

уреди
 
Хрватско-славонске жупаније

Краљевина Хрватска и Славонија је почевши од 1886. године била подељена на осам жупанија (средиште жупаније наведено је у загради):

Референце

уреди
  1. ^ а б HRVATSKA U 19. STOLJEĆU, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. ^ Planinić 1992, стр. 173-183.
  3. ^ Seton-Watson 1945, стр. 434

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди