Википедија

Kur Jusuf Zijaudin-paša

Kur [b] Jusuf Zijaudin-paša (umro 1819, Hios) je bio osmanski državnik gruzijskog porekla, koji je dva puta obavljao dužnost velikog vezira. Učestvovao je u borbama sa Francuskom oko Egipta i u ratu s Rusijom. Njegova nesposobnost je više puta dovodila Osmansko carstvo u teške položaje, kao što su izbijanje I srpskog ustanka i prekid pregovora i nastavak rata sa Rusijom i pobunjenom Srbijom.

Kur Jusuf Zijaudin-paša
Bitka kod Heliopolja, 20. marta 1800. godine, gde je Jusuf-paša vodio osmansku vojsku i bio teško poražen od strane Žana Batista Klebera. Sulpura Filipa Grasa iz XIX veka.
Lični podaci
Puno imeKur Jusuf Zijaudin-paša
Druga imenaJusuf-paša
NadimciKur
Datum rođenja?
Mesto rođenja?, Osmansko carstvo
Datum smrti1819.
Mesto smrtiHios, Osmansko carstvo
Uzrok smrtistarost
PrebivališteIstanbul (najveći deo života)
DržavljanstvoOsmansko
ReligijaSunitski islam
Zanimanječinovnik
Profesijačinovnik
Porodica
DecaMehmet-beg,
Sabit Jusuf-beg
Politička karijera
Aktivni period?—1819
intendant rudnika [a]
? — 1793.
MonarhSelim III
1793. — 1794.
MonarhSelim III
PrethodnikFerhat-paša
NaslednikDarendeli Sejid Hasan Riza-paša
1794. — 1796.
MonarhSelim III
1796. — 23. april 1798.
MonarhSelim III
1796. — 23. oktobar 1798.
MonarhSelim III
23. oktobar 1798. — 24. jun 1805.
MonarhSelim III
PrethodnikIzet Mehmed-paša
NaslednikBostančibaši Hafiz Ismail-paša
mart 1807. — septembar 1807.
MonarhSelim III, Mustafa IV
septembar 1807. — oktobar 1807.
MonarhMustafa IV
valija Basre
septembar 1807. — oktobar 1807.
MonarhMustafa IV
oktobar 1807. — 1808.
MonarhMustafa IV
oktobar 1807. — 1808.
MonarhMustafa IV
valija Erzurumskog ejaleta (II put)
1808. — mart 1809.
MonarhMahmud II
veliki vezir (II put)
mart 1809. — februar 1812.
MonarhMahmud II
PrethodnikČarbasi Ali-paša
NaslednikLaz Ahmed-paša
sandžak-beg Epira
1815. — 1819.
MonarhMahmud II
Guverner(i)Ali-paša Janjinski
sandžak-beg Hiosa
1817. — 1819.
MonarhMahmud II
Grb velikog vezira Zastava Osmanskog carstva

Poreklo i politički uspon uredi

Jusuf je poticao iz porodice gruzijskih muslimana. Svoju političku karijeru počeo je kao činovnik i intendant rudnika. Rudnici su bili potpuno zapušteni vekovima, pošto se iz njih već odavno povukao dubrovački i mletački kapital, a osmanska vlast niti je mogla niti je znala da ga zameni drugim [1]. Godine 1793. Jusuf je ušao u Divan i postao vezir. Uz to, dobio je i položaj valije Dijarbakirskog ejaleta. Sledeće godine, umesto Dijarbakirskog ejaleta poveren mu je Erzurumski. Godine 1796. bio je postavljen za valiju Čildirskog i Trabzonskog ejaleta.

Veliki vezir uredi

Dolazak na položaj i stanje u Osmanskom carstvu uredi

Dana 23. oktobra 1798. godine, Jusuf je, postavši sultanov ljubimac, postavljen na mesto velikog vezira. Kako je vlast bila despotska i neuređena, sultan je imao neograničenu vlast, ali kako je on živeo zatvoren u saraju i nije vršio državne poslove, već je upravljanje carstvom bilo povereno Jusufu [2].

Vojska je bila neverovatno neefikasna i zaostala. Sastojala se iz konjice (spahije), koja je živela na timarima [v] koje im je sultan dao, i pešadije (janičari), podeljene na 199 četa, smeštenih po istanbulskim kasarnama. Spahije nisu više vršile svoju službu, a janičari, umesto da se regrutuju iz sultanovih robova i da ostanu neženjeni, počeli su se ženiti i svoja mesta predavati svojim sinovima, koji su ih smatrali kao naslednu državnu službu, uz koju su se bavili i drugim poslovima [2]. Tako su postali veoma loša vojska za vreme rata, a vrlo nemirna vojska za vreme mira [2]. Takođe, bili su nemoćni da smire hrišćanske narode, koji su, ugnjetavani vekovima, bili u svakom trenutku spremni da podignu ustanak [3].

Svaka je oblast imala svog vojnog upravnika, pašu, poslatog iz Istanbula, koji je u njoj imao svu vlast. Većina paša je u to vreme kupovala svoj položaj od Jusufa, koji ih je postavljao [2]. Oni koji su zapovedali kakvim odredom vojske bunili su se često protiv naredaba koje su dolazile iz Istanbula [4].

Osmansko carstvo kao muslimanska država nikad nije primano u društvo hrišćanskih evropskih sila, što je rezulitaralo otuđenjem od evropskih vladalaca. Kako se Carstvo u Evropi utvrdilo osvajanjem, tako su evropski vladari sebi davali za pravo da osvajaju ili na bilo koji drugi način prisvajaju njegove teritorije, koje nisu bile pod zaštitom međunarodnog prava. Najveća opasnost pretila je od Austrije i Rusije [5].

Tako da je opadajućoj carevini pretila opasnost s više strana: pobune janičara u Istanbulu, odmetanje paša po oblastima, ustanci hrišćanskih naroda, rusko i austrijsko osvajanje, itd [5][6]. Zbog Napoleonovih ratova opasnost od strane Evrope se smanjila. Austrijska vlada, zabavljena na zapadu, napustila je osvajanje na istočnoj strani; ona je zaboravila svoje interese na Dunavu i umesto da osvaja Osmansko carstvo, ona je gledala da ga sačuva [5].

Sam Jusuf se obogatio pomoću svog novog položaja i postao vlasnik pola rafinerije bakra Dijardbakirskog elajeta.

Francuski pohod na Egipat uredi

U vreme Jusufovog stupanja na najviši položaj u Osmanskom carstvu, carstvo je, pored međusobne borbe i nezadovoljstva janičara, dodatno potkopalo Francusko osvajanje Egipta. Jusufu i sultanu Selimu III je bilo jasno, da ne mogu u isti mah voditi rat i protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U toliko pre, što je rat sa Francuskom proglašen za sveti. Stoga je Jusuf proglasio milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako da je krajem godine, među ostalim, oprošteno Osmanu Pazvanoglu, vidinskom gospodaru, i janičarima, kojima je dozvoljeno da se vrate u Smederevski sandžak [7].

Ovom francuskom ekspedicijom je Velika Britanija, koja se ranije vrlo malo zanimala istočnim stvarima, bila navedena da ugovori savez sa Osmanskim carstvom [5]. Ovim je došlo i do zbližavanja sa Rusijom, koja je bila britanski saveznik. Ova tri saveznika, uzalud su pokušavala da u savez uvuku Prusku i da organizuju II koaliciju protiv Francuza. Iako u tome nisu uspeli, Jusuf je dobio moćnog saveznika u borbi protiv Francuza [8]. Početkom sledeće godine poslao je jednu vojsku predvođenu Mustafa-pašom da povrati Egipat. Da predupredi Turke Napoleon Bonaparta, vođa ove francuske ekspedicije, je počeo nastupati u Siriju. Međutim, Bonaparta je zbog nekih problema u domovini morao napustiti Siriju i Egipat, ostavivši Žana Batista Klebera da vodi njegovu vojsku [6]. Pohod na Siriju je odmah potom propao.

Posle Napoleonovog odlaska, Jusuf je, sa istanbulskom vojskom, lično krenuo da povrati Egipat, pomislivši verovatno da Kleber nije dorastao zadatku koji mu je bio poveren. Turska vojska prvobitno je brojala 15.000 ljudi, a nakon što joj se pridružila vojska iz Alepa i Damaska u Gazi, ona je brojala oko 25.000 ljudi. Svestan svih nedostataka svoje vojske, Jusuf je, u januaru 1800. godine, sklopio sa Kleberom i britanskim admiralom Sidnejom Smitom, sporazum iz El Ariša, po kom je francuskim snagama iz Egipta bilo dozvoljeno nesmetano povlačenje. Međutim, sporazum nije zaživeo i nastavljeno je tursko nastupanje prema Kairu, što je rezultiralo bitkom kod Heliopolja, koja je usledila 10. maja 1800. godine. Bitka se završila teškim porazom, rasulom u turskoj vojsci i Jusufovim begom sa bojnog polja. Francuzi tako ostaju gospodari situacije, ali, na sreću za Osmansko carstvo, vrlo kratko. Posle Kleberovog ubistva 14. juna u Egiptu među ostalim vojskovođama nastaju prepirke, pa se oni ne odupiru englesko-osmanskim snagama. Jusuf je, da bi uzeo učešće u pobedi, ponovo došao u Egipat i zajedno sa Britancima učestvovao u osvajanju Kaira, juna 1801. godine. Ubrzo posle osvajanja Kaira, Francuzi su se predali [6].

Kada je ušao u Kairo, Jusuf je optužio hrišćane da su sarađivali sa zapadnim zavojevačem i zaplenio celo njihovo bogatstvo, posle čega je ostao neko vreme u Egiptu da bi sredio neke poslove ejaleta.

Ubistvo Hadži Mustafa-paše uredi

 
Dahije ubijaju Hadži Mustafa-pašu, bakrorez iz 1802. godine.

Povratak janičara u Smederevski sandžak značio je povratak zuluma i početak novog zla. U početku je izgledalo da su se smirili, u stvari, bili su samo više obazrivi, dok se snađu u novoj situaciji i dok pohvataju veze. Poverovavši da su zaista smirili beogradski vezir Hadži Mustafa-paša ih je uputio u unutrašnjost davši im različita zaposlenja, ali oni su požurili da se što pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da se brzo obeštete za dugu oskudicu. Ubrzo su počeli i da se svete, ubivši Stanka Harambašića, jednog od vođa srpske narodne vojske, i kneza Ranka Lazarevića, dok se knez Aleksa Nenadović samo se slučajno spasao od pogibije. Kad je, tokom 1799. godine, Pazvanoglu ustao ponovo protiv Porte, njegovi janičarski saveznici pokazali su ponovo svoju pravu boju. Prikupili su se u Beogradu rešeni da ometu svaki pašin pokušaj protiv Vidina i da se sami dočepaju vlasti. U julu 1801. oni su zauzeli grad i zarobili pašu. Tako su ubrzo postupili i sa drugim mestima u Smederevskom sandžaku.

Derviš-beg, pašin sin, bio je na vreme izmakao iz Beograda u Niš, da otuda obavesti Jusufa i organizuje pomoć za oca. Jusuf nije mogao apsolutno ništa da preduzme, nego je samo uputio jednog izaslanika u Beograd da smiruje ljude. To je imalo nekog privremenog uspeha, ali nije moglo da mnogo izmeni stvari. Između janičara, koji nisu hteli da ispuste vlast, i Mustafe nije bilo nimalo poverenja. On je svakako i pokušavao nešto, da se iščupa iz njihovih ruku [7]. Bojeći se njega i akcije njegovog sina, janičari su ga 15. decembra 1801. ubili u Beogradu [7][6]. Potom su uzeli vlast u svoje ruke, spremni da je brane svim sredstvima [7]. Kao glavne njihove vođe istakle su se četiri dahije: Kučuk Alija, pašin ubica; Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić [7][6]. Tako je u Smederevskom sandžaku nastalo doba pravog terora [7].

„Oni prigrabiše sva glavna imanja spahiska, pa počeše brzo graditi hanove i čardake, da njihove subaše lakše nadžiravaju rad i kretanje po selima. Povlastice iz 1793. i 1794. god. ukinuše svojom voljom, svako osećanje zakonitosti zamre. Čak se nisu slušale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. Kad se oglasi naokolo, da su baše Adži Mustajpašu ubile, i da su protiv cara, onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske, sve besposlice i krvnici i beskućnici u Bijograd, kao orlovi na strvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada u Bijograd došli goli i bosi, pak se onđe odma okovali u srebro i u zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima. Janjičari su sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo, što im se gođ dopalo, najposlije stanu silovati žene i đevojke... Kakogođ što su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adži-Mustaj-pašinim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda.”
Živo i neposredno prikazivanje stanja u zemlji Vuka Karadžića [9].

Jusuf je bio nemoćnan da kazni buntovnike, pošto je u carevini vrilo na više strana, a autoritet centralne vlasti bio je potpuno podrovan, isto kao i ugled sultana. Bez mogućnosti da išta uradi, Jusuf je ovo prihvatio kao svršen čin primivši janičarska uveravanja da će ostati verni i uputio u Beograd novog upravnika, Hasan-pašu. Taj je, u stvari, bio igračka u rukama dahija. Posebni tatarin doneo je 10. maja 1802. posebno pismo od Jusufa, kojim je janičarima bila oproštena učinjena krivica. Učinilo se to ponajviše stoga, što je postojala bojazan da bi janičari mogli primiti u Beograd Pazvanoglua, što bi, pri nemoći centralne vlasti, izazvalo još teže i opasnije zaplete.

Spremanje srpskog ustanka uredi

U Zemunu se posle ovog prikupio priličan broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je bio vrlo aktivan Petar Ičko, bivši turski diplomatski činovnik. Od turske strane naročito se isticao bivši pašin blagajnik Hasan-beg, uz koga se pribrao i priličan broj od dahija ugroženih spahija. Oni su već u leto 1802. god. pokušali da izazovu pokret u Smederevskog sandžaka i uhvatili su veze sa više narodnih ljudi, ali su akciju oko Požarevca i ispod Avale preduzeli prerano, pa su pretrpeli neuspeh. Ima vesti, da se već tada oko 60 narodnih prvaka iz Smederevskog sandžaka bilo pismeno obavezalo da će pomagati Mustafinog sina Derviš-bega, čim stigne sa vojskom protiv dahija [10].

Srpske vođe tada su počele pomišljati o podizanju ustanka i oslobođenju, pa se razvila živa agitacija. Čak su u jesen 1803. godine pred rusku carsku kancelariju izneli plan o osnivanju slavjanoserbskog carstva. Ovo carstvo bila je glavna misao srpske elite od 1802. do 1804. godine [11].

Ima i vesti da su se Srbi tokom 1803. god. spremali na ustanak. Za Đorđa Petrovića Karađorđa se priča, da je u leto te godine pregovarao sa zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova. U jesen počeli su sastanci i dogovori, a pred kraj godine knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru u kojem ga poziva u pomoć. Podizanje ustanka dodatno je pomoglo to što su se dahije počele gložiti između sebe, pa se činilo se da je njihova snaga osetno paralisana. Doista, između Aganlije i Kučuk Alije bilo je došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i poginulih.

Osmansko carstvo i evropske sile uredi

Posle neuspešnog pohoda na Egipat, Napoleon je stalno pomišljao na rat na istoku, konkretno sa Osmanskim carstvom. Tu je verovao da će pronaći ključ svetske prevlasti i zadati odlučan udarac Engleskoj. Istok postaje jedan od glavnih pokretača njegove politike. Grof Morokov, ruski ambasador u Parizu, u nekoliko mahova je pisao da se Bonaparta sprema da raskine Amijenski ugovor s Engleskom, i da se, u cilju skorog rata, neprestano vraća na pitanje podele Osmanskog carstva. Ovi izveštaji su u Petrogradu čitani sa velikom pažnjom, pa čak i sa izvesnom zebnjom. Kancelar Voroncov, a naročito Kočubej, raniji ambasador u Istanbulu, nisu videli za Rusiju nikakve koristi od podele Turske, što bi se moglo izvesti samo uz pripomoć Francuske i Austrije. Eventualnom susedstvu sa ovim dvema silama oni su pretpostavljali susedstvo sa slabom Turskom, po tvrdnji Kočubeja:

Nema mirnijih suseda od Turaka i sačuvati ove naše prirodne neprijatelje treba od sada da bude osnovno načelo naše politike.

Ruski car Aleksandar naredio je Morkovu da ne prihvati Bonapartine predloge i da izjavi da Rusija nema nameru da se pridruži neprijateljskim postupcima uperenim protiv Turske. Od tog trenutka Istočno pitanje je bilo tesno vezano za celokupan razvoj francusko-ruskih odnosa.

U avgustu 1804. godine, obrazuje se Treća koalicija protiv Napoleona sastavljena od: Rusije, Velike Britanije i Austrije, dok ruski i austrijski car u novembru potpisuju jedan tajni sporazum po kome je Rusija obećala svoju pomoć Austriji, a ova se obavezala da će braniti nezavisnost Turske od Bonaparte.

Nešto kasnije, u aprilu 1805. godine, Engleska je zaključila sa Rusijom jedan ugovor o savezu, po kome su se obe zemlje obavezale, između ostalog, da će garantovati nezavisnost Turske. Posle toga, došlo je do jednog rusko-turskog sporazuma, kojim je Jusuf bio obavezan da ostavi ruskoj ratnoj floti slobodan prolaz kroz moreuze Bosfor i Dardaneli [8].

Seča knezova i izbijanje ustanka uredi

 
Sabor srpskih vođa u Orašcu, početak I srpskog ustanka. Litografija iz XIX veka.

Pukim slučaje pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama i otvorilo im je oči. Oni su se tada pred opasnošću pomirili i tražili načina kako da doskoče svojim neprijateljima. Osećali su, verovatno, i sami da je stvar ozbiljna, u toliko više, što su se bojali srpskih veza sa Austrijom i neke opasnosti sa te strane i stoga su rešili da obezglave sve srpske uglednije vođe [12]. Ovaj događaj u istoriji je poznat kao seča knezova. U drugoj polovini januara 1804. bili su pogubljeni knez Aleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi; ukupno oko 70 lica [12][6].

Karađorđe Petrović prošao je srećno. Protiv njega je pošla potera od drugostepene važnosti i on ju je savladao kod Topole. Odmah potom pobegao je u planinu svom hajdučkom prijatelju Stanoju Glavašu [12]. Na Sretenje 1804. godine, kada je Karađorđe je na saboru u Orašcu izabran za vođu naroda, ustanak je počeo da uzima maha [13][6][14]. Dahije se nisu nadale da će umesto da zaplaše raju, da je razdraže razdražile, uplašivši se, pokušale da spreče ustanak i to dogovorom. Aganlija, kao jedan od miroljubivih dahija, uzeo je na sebe dužnost da ide u unutrašnjost i da počne pregovore. U Drlupi, 25. februara, odigrao se sastanak između njega i Karađorđa, koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je obećao bolje ponašanje u budućnosti, pa čak i ukidanje hanova i subaša po selima. Kad je Karađorđe za to tražio jemstvo austrijskih vlasti pregovori su se razbili i još istog dana došlo je do borbe u kojoj je Aganlija bio ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Borba je ostala neodlučena, ali pošto su se dahije već sutra povukle u Beograd, Srbi su se smatrali pobednicima.

Taj prvi, makar i polovni uspeh, digao je veru Srbima, tako da je početkom marta broj ustanika popeo na čak 10.000 ljudi [15]. Karađorđe je počeo oslobađati Šumadiju, Jakov Nenadović Valjevsku nahiju, a Petar Dobrnjac i Milenko Stojković Požarevačku nahiju. Ustanici su zauzeli Rudnik, Valjevo, Šabac, Jagodinu, Požarevac i Smederevo i već 3. aprila došli nadomak samog Beograda, spalivši nekoliko manjih mesta [15][6]. U gradu je nastao velik i razumljiv strah [15]. Dahije su organizovale otpor, tražile su pomoći s više strana, naročito iz Bosne i Vidina, ali su u isto vreme nudile ponovo pregovore i bile voljne za znatna popuštanja [16]. Beogradski vezir, Hasan-paša, obaveštavajući Jusufa o ustanku i njegovoj ozbiljnosti, molio je da se pošalje vojska iz Bosne i Kruševca, jer su Srbi bili u nadmoćnosti. Ali, u isti mah je preporučivao i to da se pošalje jedan iskusan i rečit paša, koji bi posredovao i smirio ljude.

Dalji razvoj događaja uredi

 
Beogradski pašaluk, odnosno Smederevski sandžak od 1791. godine.

Iako je zemunski major Mitezer pomagao Srbe u municiji, iako su Srbi njega i Austrijance zvali u pomoć, austrijske vlasti bile su uzdržane. Da bi ostale ispravne prema Jusufu one su zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su potajno, praveći se da ne vide, trpele prodaju. U Beču se nije verovalo da će ustanak izići iz okvira već uobičajenih malih lokalnih pobuna i htelo se da se sačeka razvoj događaja. Kako su vesti sa raznih strana počele bivati sve nepovoljnije po dahije, to su se oni postepeno počeli odleđivati, zadržavajući uvek prema Jusufu stav ispravnog suseda [17]. To im je bilo u toliko lakše, što je sam beogradski vezir osećao potrebu, da se austrijskim poverenicima tuži na nesnosni pritisak dahija i što su austrijskom poslaniku kod Jusufa govorili, početkom aprila, kako su već izdali naredbe pašama u Bosni i Nišu da pođu u pomoć ugroženoj raji, koju čak i sam Pazvanoglu uzima u zaštitu. Malo kasnije, kad se poslanik prijateljski stao interesovati kakav će stav Jusuf službeno zauzeti, dobio je odgovor: da je već određen iskusni bosanski vezir Bećir-paša, da pođe u Srbiju i nađe neki sporazum. Jusuf je hteo da pomogne raji, ali je morao, zbog janičara i verske osetljivosti, da vodi računa i o dahijama [17][6].

U Beču su bili skloni da ponude posredničke uloge jednoj i drugoj strani. Pograničnim zapovednicima olakšavalo je posao što su same dahije i beogradski paša poručivali i gledali da sa ustanicima dođu u vezu i počnu pregovore. Kao zgodno mesto izabran je Zemun, koji je bio pri ruci dahijama, koje nisu više smele da se udaljuju daleko od Beograda. Na sastanku od 11. maja, u prisustvu samog zapovednika Slavonije i Srema, generala Geneina, predstavnici turskih vlasti i srpske vođe sa Karađorđem na čelu nisu došli do sporazuma. Srbi su izjavljivali: da su verni sultanu i Jusufu, ali da se neće smiriti sve dotle dok dahije ne napuste Smederevski sandžak zauvek. Iz početka su nedostupno tražili njihove glave, ali ih je Genein sklonio na to popuštanje. Izaslanici dahija nisu mogli pristati na taj uslov i tako su se pregovori razbili.

Ustanici su u pomoć pozivali i Austriju i Rusiju, ali, da ne bi protiv sebe izazvali Jusufa, naglašavali su da će se zadovoljiti samo izmenom stanja i da će ostati pod turskom vlašću [18]. Tako su Jusuf i velike sile shvatile ustanak kao prirodnu reakciju protiv dahijskog nasilja [19]. Kad je dobio obaveštenja, da se ustanak ne stišava i da ustanici uzimaju čak i izvesne gradove i da su se ušančili i ispred Beograda, Jusuf je naredio iskusnom Bećir-paši, tada bosanskom veziru, da ode u Beograd i da ispita stvari [20][6]. Dao mu je i sasvim slobodne ruke, da može zbaciti dahije, raspustiti janjičare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji. Jusuf janičare i dahije nije žalio; tužbe protiv njih stizale su i od samih Turaka. Njihova odmetništva, i zulumi, i rđavi instinkti bili su dovoljno poznati i da je njihovo nasilje moralo kad-tad pokolebati poredak i izazvati ljude na otpor nije trebalo posebno dokazivati. Stoga Jusuf u ovaj mah nije bio zle volje prema Srbima. Zazirao je samo od toga, da ih u toj akciji ne pomaže Austrija, kako su već glasila neka nagoveštenja i izveštaji, i bilo je neprijatno što se uopšte to sve zbiva na samoj granici.

Dolazak Bećir-paše: pad dahija uredi

 
Osman Pazvanoglu, slika iz XIX veka.

Dahijama je bilo jasno šta znači dolazak Bećir-paše, koji je već jednom izgonio janičare iz Smedrevskog sandžaka. Oni su se zato prema njemu odnosili s puno nepoverenja. Srbi su opet gledali u njemu sultanovog izaslanika i ukazivali su mu svu dužnu pažnju. Već iz tih odnosa mogli su se unapred nazreti rezultati pašine misije.

Kad je pašin muhurdar [g] stigao 20. juna 1804. pred Beograd, da osmotri situaciju, dahije su se prema njemu ponašale veoma drsko. Mula Jusuf je, šta više, izišao sa jednom šajkom uz Savu i opalio topom usred srpskog logora u Topčideru, baš blizu mesta gde je muhurdar ručao. Muhurdar, koji je Srbima malo pre toga jemčio, da će Turci biti mirni, i koji je hteo da osigura primirje za vreme pašinog dolaska, bio je strahovito ogorčen.

Spor i oprezan, Bećir-paša se nije mnogo žurio. Trebalo mu je puna dva meseca da iz Bosne stigne do Beograda i da nadomak Beogradu, u Paležu, provede više dana ne preduzimajući ništa aktivno. On je verovatno čekao da situacija sazre i da, pošto ustanak traje više od četiri meseca, dobro sagleda snage, odnose, i izglede i jedne i druge strane. Po izveštaju svog muhurdara, po tajnim dostavama beogradskog paše i jednog dela samih Turaka, on je video da su krivci za uzbuđenje u zemlji dahije koje i za vreme njegove misije nisu htele da miruju; znao je, da Jusufu do beogradskih nasilnika nije bilo nimalo stalo i da on samo želi da se očuva prestiž sultanove vlasti i forma po kojoj će biti srušen dahijski režim. Dahije nisu smele da dođu na pregovore sa Srbima u Topčideru, nego su ponudile veziru da se razgovaraju na austrijskom tlu, u Zemunu. Ali, kao i raniji, i ti su pregovori ostali bez rezultata. Na oko neaktivan, paša je u stvari pripremao pad dahija. Njegovom inicijativom došlo je, verovatno, do sporazuma između Karađorđa i vođe beogradskih krdžalija [d], Halil-age Gušanca [đ]. Po tom sporazumu trebalo je da Srbi isplate krdžalijama 360 kesa, a ovi njima četiri dahiske glave. Po naredbi Bećir-paše, dahije su 29. jula napustile tvrđavu, ali ih Gušanac nije smaknuo, već ih pustio da te noći pobegnu. Dahijama je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu držati; protiv njih su bili i Srbi i Porta, pa čak i dobar deo beogradskih Turaka. Krenule su lađama niz Dunav, ka Vidinu, da se spasu kod starog prijatelja Pazvanoglua [20]. Ali na tom putu, na malom dunavskom ostrvu Ada Kale, stigla ih je srpska potera i službena poruka Bećir-paše zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni [21][6]. Posle male borbe, poražene dahije su noću, 5./6. avgusta, pogubljene, a glave su im, sem Aganlijine, bile donesene u Beograd.

Bećir-pašin sporazum uredi

Posle te dahijske pogibije Jusuf je, zajedno sa Bećir-pašom, mislio da je s tim Srbima data dovoljna zadovoljština i da bi ustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da se raziđu kućama [22][6]. Sultan će u zemlji povratiti staro stanje, glasila je Jusufova poruka; on je i sada pokazao da štiti pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili, ali ustanici nisu mislili tako. Oni su strahovali da se posle određenog vremena ne pojave neke nove dahije, pa su želeli izmenu stanja. Tražili su da im car Franc pošalje svoje ljude, koji bi bili svedoci i jemci ugovora što će ga oni sklopiti sa pašom. Oni su tako prebacivali sultanu što nije krenuo da ih zaštiti sve dok oni sami nisu skočili da se brane. Ustanici su želeli da njihov sporazum sa Bećir-pašom dobije stoga veću sankciju, pošto je svaki paša smrtan čovek. Na taj način mi bismo bili sigurni, da ubuduće neće više biti nemira u Srbiji. Austrija je odbila jemstvo, jer nije želela zapleta sa Turskom. To jemstvo Bećir-paša nije ni mogao da prihvati, zato što bi ono značilo uvođenje strane sile u rešavanje turskog unutrašnjeg pitanja [22]. Zbog svega ovoga, kao i zbog haosa u Osmanskom carstvu, gde se nije slušao ni sultan ni vezir, Srbi su oklevali da sklope sporazum [23].

Još jedna otežavajuća okolnost bilo je to što je stvarni gospodar Beograda bio Halil-aga Gušanac, koji u gradsku tvrđavu dugo nije puštao ni samog Bećir-pašu, iako se držao uz njega [24][6]. U to vreme, 18. avgusta, da osveti brata, upao je iznenada u Šabac Mus-aga Fočić, sa velikom četom Turaka, i izvršio pravi pokolj hrišćana. Ovo je izazvalo jaz između Srba i Turaka. Beogradski Turci su optužili Srbe da ih podržava Austrija i poslali jedan službeni akt za Istanbul sa rečima:

Ma da izgleda da raja hoće da se pokori sultanu, njihove starešine ponašaju se tako kako ne dolikuje podanicima.

.

Novi beogradski vezir tada je postao Sulejman-paša, bivši muhasil u Beogrdu i intimni prijatelj dahija. Oni su ga čak, dok su bili živi, poslali u Istanbul sa 300 kesa, da dobije vezirski položaj i da, naravno govori tamo u njihovu korist. Njegov izbor bio je najnesrećniji za raju, pa i sam Bećir-paša nije krio svoje nezadovoljstvo zbog takvog rešavanja stvari.

Sultanov ferman Srbima uredi

 
Sultan Selim III, rad Jozefa Varnija-Zarzeckog iz 1850. godine.

Bećir-paša se trudio da u Smederevskom sandžaku uvede red. Na njegov predlog sultan je pristao da izda ferman, koji je 4. oktobra 1804. objavljen u Beogradu. Po tom fermanu Srbima je jemčeno da ih niko ne sme vređati i izazivati i da krivci za to imaju biti kažnjeni; Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova; ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog harača sultanu i desetine vlasniku zemlje. Šest dana potom došlo je petnaest srpskih knezova u Beograd, da o sporazumu sastave i pismeni akt. Potpuni sporazum nije ipak postignut. Srbi su tražili, da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, Šapcu i Smederevu, dok su Turci hteli da stanuju i po palankama i da im Srbi pomognu podići popaljene i razrušene kuće. Pošto je Karađorđe pružao otpor pregovorima, njih su vodile valjevske vođe Jakov Nenadović i Nikola Grbović. Karađorđev otpor prihvatili su i njegovi ljudi, u toliko pre što su Turci stalno tražili novac za pokrića raznih troškova i spahije svoje prihode za celu tu godinu, koja je prošla u neredima. Zbog zime koja je nastupala Srbi nisu hteli da potpuno kidaju sve veze, nego su hteli da izvuku od Turaka što se god može više. Naročito su polagali na to, da im Turci sami priznaju pravo da drže svoje oružane ljude za čuvanje reda i kao jemstvo za život i stečena prava. Jedna grupa srpskih i turskih predstavnika, koja je većala u Smederevu, krajem novembra, priznala je Karađorđu pravo da drži 300 ljudi, a 12 nahijskih knezova da drže po 100 [24]. Srbi su tako, za svaki slučaj, raspolagali svojom oružanom snagom i mogli su mirno čekati do proleća, ali ta popuštanja izazvala su borbe među samim Turcima, a naročito je bilo veliko nezadovoljstvo među krdžalijama i janičarima [25]. Najamnici su uvek pre svega gledali na novac, a kako su Srbi, sve više nezadovoljni velikim plaćanjima, odbijali da doprinose za njihove isplate, oni su besneli protiv pomirljivijih elemenata, pa čak i protiv svog vođe. Veliku nepomirljivost pokazivao je, isto tako, i jedan deo janičarskih ostataka, čiji se broj u Beogradu još uvek cenio na 1.500 ljudi.

Rusko držanje uredi

Srbi su za to vreme spremili jednu deputaciju za Rusiju, kojom su pozivali Ruse da ih pomognu u novcu i oružju i da budu jemci srpsko-turskog sporazuma [26].

Oni nisu mislili da raspuštaju svoju vojsku sasvim, a ruska odluka o pomoći ih je učvrstila još više. Gomilanje četa na Drini, koje je kupio Mus-aga Fočić, i meteži među Turcima u Beogradu bili su dovoljan razlog da brane svoj stav [26]. Po ruskom savetu oni su uputili jednu deputaciju, predvođenu protom Aleksom Lazarevićem, Stevanom Živkovićem i Petrom Čardaklijom, i u Istanbul Jusufu, koja je, pored uverenja o odanosti, izložila i tegobe raje i njene želje i predloge, rečima:

Željnoga mira i reda mi nikada nećemo imati, ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turčin upravnik u ovoj zemlji, jer posle ove bune pojedina lica s obe strane, i sa turske i sa srpske, zbog smrti svojih srodnika i prijatelja za vreme ove vojne, stalno bi se svetila.

[26][6].

 
Karađorđe Petrović, vođa I srpskog ustanka. Slika Vladimira Borovikovskog iz 1816. godine.

Srpsko izaslanstvo je bilo dvaput primljeno na poduži razgovor sa knezom Adamom Čartorijskim, a jezgro cele diskusije sastojalo se u rečima kneza Adama, koji je odobravao držanje Austrijanaca, što nisu mogli pogaziti ugovor, isto tako, kao što sada i Rusija ne može da pokvari ugovor sa Portom [14].

Kada su Srbi počeli i da podbunjuju Hercegovce, Rusija je ustala protiv toga zato što je Jusuf trebalo da joj pomogne borbi protiv Napoleona. Ovo izbegavanje sukoba s Osmanskim carstvom je zaustavilo i crnogorskog vladiku Petra, koji je nameravao da zagazi u novu borbu s Turcima. Ruska diplomatija je Jusufu preporučivala da preporuči bosanskom paši da ne dozvoli bilo kakve nepravde prema Srbima i da čuva raju od jaramaza, da bi sprečila buduće pobune [27]. Ipak, Rusi su poklonili ustanicima 5.000 dukata i savetovali im su, da ipak, za svaki slučaj, ne odlažu oružja dok ne postignu što žele ili dok im to ona ne proporuči. Na ovu odluku Srbe su naterivale i prilike u Smederevskom sandžaku [28].

Problemi s krdžalijama uredi

U Osmanskom carstvu nije bilo lako stvoriti red. Krdžalije u Beogradu stavile su pod stražu samog vezira Sulejman-pašu i slale su Jusufu skoro ultimatume. Jusuf prosto nije znao šta da počne. Smenio je Sulejmana i imenovao ponovo Bećir-pašu za vezira u Beogradu, ali već kasno, kad je za svakog bilo jasno da Jusuf nije imao ni jednog poteza, koji bi bio energičan.

Nagomilana mržnja i kod Srba i kod Turaka nije popuštala. Sukobi i klanja bili su česti, mada su miroljubiviji ljudi i na jednoj i na drugoj strani nastojali da ih spreče. Od proleća 1805. spremali su se i jedni i drugi na nove borbe [26].

Krdžalije, koje su držale svu stvarnu vlast u Beogradu, jer je redovne vojske bilo vrlo malo; nisu se ponašali ni sa samim Bećir-pašom s mnogo obzira i skoro su ga ucenjivali tražeći da im on isplati najamnički dug i od dahijskog vremena i za vreme posle toga, koji je iznosio čak 250.000 groša. Paša nije imao novaca, pa su Srbi da bi pokazali svoju lojalnost prema Porti i njegovom izaslaniku Srbi su isplatili taj dug i skoro oslobodili Bećira. Kad je u jesen 1804. napuštao Smederevski sandžak, paša je sa izvesnim poverenjem predao njima topove i municiju, da ih pošalju za njim u Bosnu, i ustanici su i to učinili u punom redu, mada je mnogima već tada bilo jasno da od sve te lojalnosti neće biti velike koristi.

Angažovanje Konstantina Ipsilantija uredi

Prijateljske usluge Srbima je činio, u izvesnoj meri, vlaški knez Konstantin Ipsilanti, koji je prvi izvestio Jusufa o njihovom pokretu i koji je, u isto vreme, kao ruski prijatelj, izveštavao i rusku vladu. Razumljivo je zato, što je Jusuf upotrebio u leto 1804. god. i njega, da utiče pomirljivo na Srbe. Slat je isto tako i jedan poverenik carigradske patrijaršije. Ipsilantijev izaslanik je bio bojar Manolaki. Srbi su njima obojici izjavljivali da su verni sultanu i da će rado primiti svakog njegova upravnika, ali da treba ukloniti uslove stvorenog zla. Kad je u zimu Ipsilantijev izaslanik došao po drugi put u Smederevski sandžak on se sam mogao uveriti, da sultanova volja u Beogradu nije poštovana i da Gušanac i kod novog paše Sulejmana drži svu vlast. Srbi su, prirodno, odbijali da slušaju jednog novog samovoljnika i tražili su povratak vlasti koja doista jemči za red. Početkom 1805. god. u Smederevski sandžak su došli, opet po Jusufovom nalogu, izaslanici vlaškog i moldavskog kneza, da umire Srbe. Ipsilantijevi ljudi savetovali su Srbima poverljivo, da poslušaju ruske savete i da upute jednu deputaciju u Istanbul, dok su moldavski, u sultanovo ime, tražili polaganje oružja.

 
Portret vlaškog kneza Konstantina Ipsilantija.

Jusufova ostavka i srpske molbe uredi

24. aprila Jusuf je podneo ostavku na mestu velikog vezira, ali ona dugo nije uvažavana.

U međuvremenu, srpski deputati upućeni za Istanbul tražili su:

  • svoje narodne starešine, koje će upravljati narodom i skupljati danak;
  • da se iz Srbije isele svi Turci vojni činovnici, a Srbi se obavezuju da brane zemlju i gone buntovnike;
  • da upravnik u Srbiji ne bude Turčin.

Međutim, to nije bila prava želja srpske raje. Dana 14. maja iste godine ona je, u poverenju, saopštena samo ruskom predstavniku i knezu Ipsilantiju rečima:

Željenoga mira i reda mi nikada nećemo imati ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski.

Druga, javna, molba sadržavala je želje:

  • da u Beograd umesto vojnog izaslanika dođe muhasil [e];
  • da Srbi za 12 nahija izaberu 12 knezova, koji bi dobili carske berate;
  • da vrhovni knez stanuje u Beogradu i bude veza između srpskog naroda i Porte;
  • da tog vrhovnog kneza i nahijske knezove bira narod;
  • da se danak daje neposredno sultanu, i to i harač i spahijske dažbine, tako da njihovi ljudi ne bi više dolazili u sela.

Jasno je, da su ovo bila dva predloga; prvi maksimalni i drugi u taj mah minimalni. Oni su delimično prelazili okvir samouprave iz 1794. god. i mogli su kod Jusufa da izazovu ozbiljna razmatranja [28].

Razlaz srpske raje i carske vlasti i razrešenje dužnosti uredi

Kur Jusuf Zijaudin-paša
 
Jusufova vojska ulazi u Kairo 1801. godine. U pozadini se vidi palata Murat-bega, mamelučkog vladara Egipta pre francuske invazije.
Vojna karijera
Služba1793—1819
VojskaVojska Osmanskog carstva
Činveliki vezir
Učešće u ratovimaFrancuski revolucionarni ratovi/
Rat druge koalicije/
Egipatska invazija:

protiv Rusije:

Kasniji radsandžak-beg Epira,
sandžak-beg Hiosa

Kod Jusufa se, usled raznih vesti i raznih pojava, mišljenje o karakteru srpskog ustanka počelo postepeno menjati. Izveštaji s turskih strana stali su naglašavati, kako ustanici prolivaju krv pravovernih i kako, poticani sa strane, neće da se smire. Saveti koje je sultan upućivao u Smederevski sandžak, preko carigradske patrijaršije i susednih knezova, nisu imali željenog uspeha. Jusuf nije shvatio, da same reči ne može smiriti duhove, kad je sve drugo išlo po starom. U Istanbulu je naročito izazivalo nezadovoljstvo to, što su se za ustanak počele interesovati Austrija i Rusija i tim srpskom pitanju davale i preko prave namere, diplomatski karakter. Ustanak iz Smederevskog sandžaka počeo je da utiče i na Hercegovinu i na niški i pirotski kraj. Stoga je Jusuf stao poručivati, da Srbi prime što im se nudi i da se smire, ili će ih sultan već znati naterati na poslušnost. Ovaj ton pretnje postajao je sve češći. Kako Bećir-paša sve do kraja maja nije dolazio na svoju dužnost očevidno svestan svih teškoća koje, i pored sve njegove dobre volje, ne može savladati pri prilikama koje su vladale u Beogradu i pri Jusufovom kolebanju, u Istanbulu je juna 1805. za novog beogradskog vezira postavljen niški Hafiz-pašu. Hafiz je imao glas energičnog čoveka i protivnika Srba. Jusuf je njegovim imenovanjem pokazao, uprkos opomenama ruskog poslanika, da hoće prema ustanicima novi kurs; otezanja je bilo već dosta. Prekinuo je stoga dalje razgovore sa srpskim deputatima u Istanbulu, očekujući svoje skoro razrešenje, i uputio ih neposredno na Hafiz-pašu [29]. Jusuf je u svom stavu postao tako odlučan još i zbog toga, što su Srbi do leta 1805. postigli još nekoliko taktičkih vojničkih uspeha, u želji da se što bolje obezbede, zauzevši dva važna grada Karanovac i Užice [29][6]. Konačno 24. juna Jusufova ostavka je uvažena i za novog velikog vezira je imenovan Bostančibaši Hafiz Ismail-paša.

Dalja politička karijera uredi

Jusuf je dugo bio razrešen svih dužnosti dok marta 1807. godine nije postavljen na položaj Trabzonskog sandžak-bega. Još septembra iste godine počeo je njegov nov političku uspon, kada je imenovan za valiju Bagdada i Basre. U oktobru postao je valija Karamana i Alepa. Godine 1808. postao je valija Erzuruma i sark sersker [ž]. Igrao je bitnu ulogu u borbi s Ruskom imperijom na Kakvkazu, gde je odbranio grad Ahalkalaki. Drugih sukoba gotovo nije ni bilo.

U azijskom delu Osmanskog carstva je većina stanovništva bila muslimanskog i turskog porekla, a raje je bilo malo. To su bili samo Grci, Jevreji i Jermeni, vrlo mirni, nemoćni i rastureni po malim društvima, nesposobni da se bune, pa je ovaj deo carstva bio miran [30].

Veliki vezir po drugi put uredi

Povratak na položaj i pogoršanje odnosa uredi

U martu 1809. godine, Jusuf je stekao poverenje sultana Mahmuda II i ponovo je imenovan za velikog vezira. Njegov povratak na ovaj položaj označio je propast pregovora o miru s Rusijom i Ustaničkom Srbijom i zbog britanskog podbadanja sukoba i sklapanja saveza sa Britanijom protiv Rusije i Francuske [31][6]. Sve je ovo rezultiralo zaoštravanjem odnosa sa Rusijom i njenom saveznicom Srbijom. Glavni zapovednik južne ruske vojske, koja je boravila u Vlaškoj, knez Prozorovski, izrično je govorio srpskim predstavnicima da ne može zajemčiti Srbiji punu nezavisnost, već samo zaštitu uz isplatu danka Porti. Ovaj stav se ubrzo promenio i Prozorovski je, zbog nastavka rata s Turskom, izjavio da će mu biti glavna briga da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske [31].

Ruska imperija je u to vreme postala najveći turski neprijatelj, a njen cilj u ovom ratu bilo je oslobađanje Vlaške i Moldavije od nje [5]. Međutim, Napoleonovi ratovi u Evropi nisu joj dozvoljavali da ovo uradi, mada je imala nekakvih sitnih uspeha [5][14].

Bitka na Čegru i Dobrudži uredi

 
Stevan Sinđelić u bici na brdu Čegar. Njegov patriotski samoubilački čin pucanja u barutanu naneo je velike gubitke Turcima. Ulje na platnu Pavla Čortanovića iz 1900. godine. Galerija Matice srpske, Novi Sad.

U proleće 1809. Srbi su, po ruskom predlogu, pokrenuli četiri vojske protiv Porte: jednu prema Vidinu i Kladovu pod vođstvom Milenka Stojkovića, drugu prema Nišu pod Milojem Petrovićem, treću preko Drine pod Simom Markovićem, a četvrtu na Novi Pazar i Javor pod samim Karađorđem [31][6]. Turci su prve tri vojske zaustavili, dok je četvrta za svega nekoliko nedelja prodrla na do Novog Pazara i zauzela ga, dvaput porazivši Turke, na Sjenici i Suvoboru. Karađorđu su počela prilaziti okolna hercegovačka i crnogorska plemena [31]. On bi sigurno očistio Sandžak od Turaka, da tursko vojska pod vođstvom energičnog i sposobnog Huršid-paše, novog rumelijskog beglerbega, nije izvojevala sjajnu pobedu na Čegru, 31. maja [32]. Posebno junaštvo u toj bici pokazao je srpski zapovednik Stevan Sinđelić digavši u vazduh šanac pun Turaka. Čuvši za tu pogibiju srpske vojske, Karađorđe se povukao da spreči dalje tursko prodiranje [31]. Ova turska pobeda nije bila rezultat sposobnosti Huršid-paše, već teških unutrašnjih sukoba u Srbiji [32].

Posle ovog Huršid-pašina vojska je jurnula snažno napred, dok je srpska vojska uzmicala. Karađorđe je stigao na već potpuno rastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih razloga, zakasnili sa svojim operacijama i nisu uopšte imali dovoljno vojske, kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji čas, osetio njihov pritisak. Turci su prodrli sve do ušća Morave, a Karađorđe je za to krivio Ruse, koji su ga na kraju i spasili [33]. Oni su u avgustu napali glavnu tursku vojsku na Dunavu i privukli na sebe i veći deo ove vojske iz Srbije [33][6]. Potom je usledila silovita ruska ofanziva na Balkan u kojoj je ruski general Bagration imao velikog uspeha zauzevši nekoliko tvrđava razbivši tursku vojsku kod Dobrudže [8]. Međutim, ubrzo je usledio Jusufov ogorečeni otpor, koji je primorao rusku vojsku da se vrati na levu obalu Dunava, tako da je rat te godine vođen sa promenljivom ratnom srećom i bio naporan i težak [8][14]. Osim na Balkanu ratovalo se i na Kavkazu [14]. Ovo rusko povlačenje, sporost i neaktivnost izazvalo je još veće Karađorđeve osude [33].

Ofanziva Kamenskog uredi

Videvši ovu Karađorđevo ogorčenost protiv Rusa, Austrija je počela da obnavlja veze sa Srbijom, obećavši svoje posredništvo. Međutim, ne želevši ikakvog zapleta sa Jusufom, Beč nije ništa uradio, iako su im Srbi nudili Beograd. Posle toga Srbi su potražili pomoć od Napoleona, ali on je, iz obzira prema Jusufu, odbio [34]. Ubrzo potom, 1810. godine, usledila je obnova odnosa Srbije i Rusije, kome je posebno doprineo novi ruski glavni zapovednik grof Kamenski. Odnosi dve zemlje sada su bili srdačniji [35].

Kamenski je, ne samo što je obnovio odnose sa Srbijom, imao uspeha i na Dunavu [8]. On je opseo Silistru i, 22. maja, razbio pojačanje koje je poslato da odblokira grad u bici kod Dobriča, tako da se grad 30. maja predao. Njegova vojska je potom krenula dublje u Tursku i opsela Šumen, ali grad je, 9. juna, uz velike muke odbranio Jusuf. U međuvremenu, izbila je pobuna protiv ruske vlasti u luci Ruse na Dunavu, pa je Kamenski morao da se povuče natrag. Jusuf je za vreme opsade Rusea protiv Kamenskog skupio veliku vojsku. Jednu, koja se nalazila u Šumenu, vodio je on lično, a drugu, koja se nalazila u selu Batinu i brojila 30.000 ljudi, vodio je Halil-aga Gušanac. Kamenski je, znajući šta mu se sprema, sprečio spajanje ovih vojski nanevši Gušancu kod Batina, 26. avgusta, osetan poraz. Odmah posle ove pobede, Kamenski je prodro do Vidina, gde je razbio tamošnjeg pašu. Posle ove bitke usledio je pad Rusea u ruske ruke.

 
Portret sultana Mahmuda II iz 1815. godine, rad Džona Janga.

Uporedo sa ovom ofanzivom, Rusija je vodila ofanzivu i na Kavkazu, gde je 23. jula uzela Suhumi.

Boj na Varvarinu i kod Loznice uredi

Novo ratovanje poništilo je sve prošlogodišnje uspehe Huršid-paše, pa čak je došlo i do proširenja Srbije u Timočkoj Krajini, gde je osvojeno Kladovo, Negotin i Brza Palanka [36][6]. Rusi su te godine sudelovali življe i pomagali su većim odredima istočnu vojsku. Međutim, Karađorđe još nije popravio vojnički položaj na Moravi i sprečio tursko prodiranje od Niša. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obišavši Deligrad, udarili iz Kruševca, da otuda lakše prodru u Šumadiju. Srpske čete, zaplašene prošlogodišnjim turskim uspesima, krenule su da odstupaju. U najtežim časovima Karađorđu je stigla ruska pomoć od 3.000 ljudi [36]. Na varvarinskom polju, 19. septembra, došlo je do odlučne borbe. Ujedinjena srpska i ruska vojska odbila je sve turske juriše i prisilila Turke na odstupanje sve do Niša [36][6][14]. U samoj varvarinskoj bici Karađorđe nije učestvovao, jer je turska vojska bila suviše jaka pa se nije izlagao. Tako da je ovu vojsku vodio ruski zapovednik, grof Orurk.

U međuvremenu, Turci su Srbiju napadali i sa druge strane, preko Drine. Ovaj njihov jak nasrtaj iz Bosne doveo je Jakova Nenadovića u jako težak položaj, što je izazvalo dolazak Karađorđa i ruski kozaka na taj front [36]. Kod Loznice ili na Tičaru vodile su se krvave borbe, gde su se dva puna sata obe strane borile prsa u prsa. Turci su tu sramno poraženi i proterani iz zapadne Srbije [36][6]. Turski neuspeh je bio potpun na toj strani, što je osetno ublažile unutrašnje sukobe u Srbiji.

 
Bitka za Loznicu

Austrijski stav uredi

U međuvremenu, Austrija, koja je sklopila savez sa Napoleonom, pomišljala je na nešto aktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa austrijskim kancelarom Meternihom Napoleon je, 29. jula 1810. godine, rekao:

Srbija mora jednog dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Neće mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za kneza Srbina. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu.

Mada tako slobodna od strane Napoleona, Austrija je, ipak, zazirala i od Jusufa i od Rusije, ne želeći da ih nekim prepadom izazove i ogorči. Ona je stoga radila polako, pokušavajući da razvije dobre odnose sa Srbijom, da je odvoji od Rusije i da je što više veže za sebe. Međutim, sve je to propalo kada su Rusi sudelovali u Varvarinskoj bici [36].

Ulazak ruske vojske u Srbiju i razrešenje uredi

Posle borbi iz 1810. godine, rusko-srpski odnosi se još više razvijaju. Dana 11. februara 1811. godine, stigao je u Beograd, svečano dočekan, prvi od nekoliko ruskih garnizona, koji je ušao u Šabac i Deligrad [37]. To je bio poslednji bitan događaj Jusufa na mestu velikog vezira. Već istog meseca on je razrešen tog položaja, na kom ga je zamenio Laz Ahmed-paša.

Poslednje godine i smrt uredi

Gotovo četiri godine Jusuf je bio razrešen svih dužnosti, sve dok, 1815. godine, nije imenovan za sandžak-bega Epira. U Epiru su živeli Arbanasi, čiji je jedan deo primio islam, a drugi ostao u hrišćanskoj veri. Oni su svi sačuvali svoje običaje, pola seljaci a u pola hajduci, oni su obrazovali mala naoružana plemena, koja su bila gotovo nezavisna u svojim planinama. Jusuf je od njih tražio samo toliko, da dođu naoružani, kad ih pozove. Godine 1817. imenovan je za sandžak-bega Hiosa, gde su živeli Grci, koji su opet stvorili jedan narod, čiji ih je elita smatrala potomcima starih Helena. Grci su svakog trenutka bili spremni na ustanak, ali Jusuf ga nije dočekao, umro je i sahranjen 1819. godine na Hiosu, samo dve godine pred Grčki ustanak [38].

Napomene uredi

  1. ^ Upravnik svih rudnika Osmanskog carstva.
  2. ^ Kur znači slep. Bio je slep na jedno oko, kao rezultat nesreće, koja je nastala kad se, kao dete, igrao kopljem.
  3. ^ Feud u Osmanskom carstvu
  4. ^ Tursko-persijski naziv za čuvara pečata.
  5. ^ Turski plaćenici.
  6. ^ Negde se pominje kao Alija Gušanac.
  7. ^ Visoki finansijski činovnik
  8. ^ Vrhovni zapovednik većeg pohoda na istoku Osmanskog carstva, tj. vrhovni vojni zapovednik ejaleta: Anatolije, Ruma, Dulkadira, Trabzona, Dijarbakira i Mosula.

Reference uredi

  1. ^ Ćorović 1941, str. 363.
  2. ^ a b v g Senjobos 1908, str. 293.
  3. ^ Senjobos 1908, str. 295-296.
  4. ^ Senjobos 1908, str. 293-294.
  5. ^ a b v g d đ Senjobos 1908, str. 297.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Zrnić 1927.
  7. ^ a b v g d đ Ćorović 1941, str. 517.
  8. ^ a b v g d Miljukov 1939.
  9. ^ Ćorović 1941, str. 517-518.
  10. ^ Ćorović 1941, str. 518.
  11. ^ Ćorović 1941, str. 518-520.
  12. ^ a b v Ćorović 1941, str. 520.
  13. ^ Ćorović 1941, str. 521-522.
  14. ^ a b v g d đ Jelačić 1929.
  15. ^ a b v Ćorović 1941, str. 522.
  16. ^ Ćorović 1941, str. 522-523.
  17. ^ a b Ćorović 1941, str. 523.
  18. ^ Ćorović 1941, str. 524.
  19. ^ Ćorović 1941, str. 524-525.
  20. ^ a b Ćorović 1941, str. 525.
  21. ^ Ćorović 1941, str. 525-526.
  22. ^ a b Ćorović 1941, str. 526.
  23. ^ Ćorović 1941, str. 526-527.
  24. ^ a b Ćorović 1941, str. 527.
  25. ^ Ćorović 1941, str. 527-528.
  26. ^ a b v g Ćorović 1941, str. 528.
  27. ^ Ćorović 1941, str. 529.
  28. ^ a b Ćorović 1941, str. 530.
  29. ^ a b Ćorović 1941, str. 531.
  30. ^ Senjobos 1908, str. 295.
  31. ^ a b v g d Ćorović 1941, str. 548.
  32. ^ a b Ćorović 1941, str. 548-549.
  33. ^ a b v Ćorović 1941, str. 549.
  34. ^ Ćorović 1941, str. 550.
  35. ^ Ćorović 1941, str. 550-551.
  36. ^ a b v g d đ Ćorović 1941, str. 551.
  37. ^ Ćorović 1941, str. 553.
  38. ^ Senjobos 1908, str. 296.

Literatura uredi

  • Šarl Senjobos, „Istorija savremene obrazovanosti“, Beograd 1908.
  • Vladimir Ćorović, „Istorija Srba“, Beograd 1941.
  • Luka Zrnić „Opšta povesnica za srednje i stručne škole — Novi vek“, Beograd 1927.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кур_Јусуф_Зијаудин-паша&oldid=26912151”