Antibirokratska revolucija

Antibirokratska revolucija, poznata i kao Jogurt revolucija, bio je period srpske istorije koji je otpočeo 8. sednicom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1987. godine, a završio se početkom 1989. kadrovskim smenama koje su omogućile ograničenje autonomije srpskih pokrajina i prevlast Srbije u saveznim organima vlasti. Ovo razdoblje je obeleženo serijom mitinga tokom leta i jeseni 1988. godine, pomoću kojih je predsednik CK SK Srbije Slobodan Milošević srušio pokrajinske vlasti Vojvodine i Kosova i republičke vlasti Crne Gore, na njihovo mesto postavivši svoje pristalice. Do 1989. godine Srbija je stekla kontrolu nad 4 od 8 glasova u federalnom predsedništvu i kontrolu nad Savezom komunista Jugoslavije.

Antibirokratska revolucija
Srbija sa svojim autonomnim pokrajinama
Vreme 28. maj 1986 — 28. septembar 1990. Mesto Beograd, Novi Sad, Niš, AP Kosovo i Metohija i drugi gradovi u Srbiji Akcija Demonstracije, neredi Povod Ustav Srbije iz 1974. godine Diskriminacija Albanaca nad Srbima na Kosovu i Metohiji Hapšenja albanskih aktivista i štrajkača Cenzura medija Autokratska vladavina Ishod Pobeda Slobodana Miloševića; Svrgavanje režima CKJ i Raspad SFRJ Održani prvi višestranački izbori u Republici Srbiji i Jugoslaviji posle 1945. godine Slobodan Milošević je postao Predsednik Socijalističke Republike Srbije Konačno ukidanje Ustava Srbije iz 1974. godine, ukidanje SAP Kosovo i SAP Vojvodina Donošenje novog ustava Srbije Demonstracije 9. marta 1991. Desetodnevni rat Rat u Hrvatskoj Rat u Bosni i Hercegovini
Sukobljene strane
Predsednik CK Saveza komunista Srbije Savez komunista Srbije ● Socijalistička partija Srbije	Savez komunista Jugoslavije Predsedništvo SFRJ ● Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo ● Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina ● Socijalistička Republika Crna Gora

Osnovna svojstva antibirokratske revolucije su organizovana masovna okupljanja koja su se prikazivala kao spontana, sa parolama koje su najavljivale naredne akcije političke vrhuške, i instrumentalizovanim medijima, pre svega dnevnikom Politika. Antibirokratska revolucija je predstavljala raskid komunističkim shvatanjem politike, pre svega sa osnovnim odnosom prema nacionalizmu. Već krajem 1988. Milošević je socijalnu terminologiju zamenio nacionalnom, a umesto radničke klase na političku scenu stupa nacija.

Pozadina

Prema jugoslovenskom ustavu iz 1974. autonomne pokrajina Vojvodina i Kosovo su u velikoj meri bile nezavisne od vlade SR Srbije, i obe su imale po jedno mesto u Predsedništvu SFRJ, koje je još činilo 6 republika SFRJ. Zbog toga je njihov status bio skoro istovetan statusu republika, što je omogućilo pokrajinskim rukovodstvima Kosova i Vojvodine da vode praktično nezavisne politike.

Miloševićev uspon na vlast se poklopio sa srpsko-albanskim tenzijama na Kosovu, pošto su se Srbi žalili da su ih ugnjetavali Albanci i rukovodstvo pokrajine kojim su dominirali Albanci.

Usled naraslih međunacionalnih tenzija između Albanaca i Srba, tadašnji predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević je u aprilu 1987. godine otputovao na Kosovo da posreduje u sporu. Umesto toga, on se stavio na stranu Srba, tada je dao svoju izjavu „Niko ne sme da vas bije!” koja je još više pogoršala situaciju. Nakon ubistva vojnika JNA Safeta Dudakovića, Hazima Dženanovića, Gorana Begića i Srđana Simića u paraćinskoj kasarni, koje je počinio Albanac Aziz Keljmendi, u srpskim medijima počela je kampanja protiv Albanaca, i tvrdilo se da je ovo zločin uperen protiv Jugoslavije. Tadašnji predsednik beogradske partijske organizacije, Dragiša Pavlović je, 11. septembra, rekao da se situacija na Kosovu ne može popraviti „olako obećanom brzinom”, niti vanrednim stanjem. 17. septembra, na sednici beogradske partijske organizacije, Pavlović je kritikovao nacionalističke pojave.

Nakon ovih govora, dnevni list „Politika Ekspres” napao je Pavlovića i postavio pitanje: na koga se odnosi Pavlovićeva kritika 'olako obećane brzine'? U obrazloženju je navedeno da je to obećanje dao sam CK SK Srbije, pa je zaključeno da Pavlović napada Centralni komitet. Osma sednica CK SKS održana je 23. i 24. septembra 1987. godine. Sednicom je predsedavao tadašnji predsednik Predsedništva CK SKS, Slobodan Milošević, a prisustvovao je i tadašnji predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Na toj sednici, ogromnom većinom glasova, Dragiša Pavlović razrešen je članstva u CK SK Srbije.

Ova sednica je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, koji je u decembru iste godine razrešen svoje dužnosti.

Krajem 1987. i u prvoj polovini 1988. u Srbiji je započela kampanja koja je opisivala trenutnu situaciju kao neizdrživu. Pokrajinska rukovodstva su bila optuživana za birokratsku neefikasnost i otuđivanje od naroda. Pojavili su se slogani poput „Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela”. Atmosferu su dalje pogoršavali brojni članci i pisma čitalaca u srpkim novinama, najviše u Politikinoj rubrici „Odjeci i reagovanja”.

Glavne tačke kampanje su bile sledeće stavke:

• Srbi na Kosovu su ugroženi od Albanaca i ugnjetavani od strane Izvršnog veća Kosova kojim dominiraju Albanci;
• zbog ustava iz 1974. Srbija nema stvarnu kontrolu nad svojim pokrajinama, čija su rukovodstva birokratska i otuđena od naroda;
• iznošenje stavova da je ovaj ustav stvoren pod uticajem drugih jugoslovenskih republika, naročito Slovenije i Hrvatske, kako bi se smanjila moć Srbije i stvorilo okruženje za iskorišćavanje prirodnih bogatstava Srbije;
• da je ustav stvorio konfederaciju, pošto nijedna odluka nije mogla biti donesena bez konsenzusa svih 6 republika u saveznoj skupštini i tražen je sistem koji bi bolje predstavljao većinu stanovništva (slogan jedan čovek, jedan glas je bio jedan od najpopularnijih)
• i da je stoga neophodna revizija saveznog ustava i jačanje kontrole Srbije nad svojim pokrajinama.

Mitinzi

Godine 1985, pripadnici „Srpskog pokreta otpora” sa Kosova upućuju državnim organima peticiju, čije sastavljanje su pomogli i Atanasije Jevtić i Dobrica Ćosić, u kojoj kažu da pokrajinom vladaju velikoalbanski šovinisti koji su okupirali deo Jugoslavije i nad Srbima čine genocid. Masovni protesti su počeli u februaru 1986. uz nekoliko okupljanja kosovskih Srba u Beogradu i na Kosovu, koji su tražili odlučnije rešavanje problematične situacije na Kosovu. Srbi sa Kosova tih godina protestuju po gradovima Srbije, a 26. februara 1986. godine njih stotinak provaljuje u saveznu skupštinu, zahtevajući uvođenje vanrednog stanja i ukidanje autonomije Kosova. Ovo su bili relativno mali protesti, sa 100-5.000 učesnika i bili su uglavnom reakcija na pojedinačne međuetničke incidente. Najveći takav skup je održan u Kosovo Polju aprila 1987. na kom se okupilo oko 20.000 osoba.

Međutim, izbijanje velikih protesta je počelo u polovinom 1988. U junu protest radnika fabrike Zmaj je skupio oko 5.000 osoba. U julu su održani mitinzi u sedam gradova sa desetinama hiljada učesnika, a u avgustu u deset gradova sa 80.000 učesnika. Do septembra mitinzi su se proširili na 39 gradova sa preko 400.000 učesnika.

Vojvodina

Mitinzi u Vojvodini su počeli 9. jula, protestom kosovskih Srba u Novom Sadu protiv „albanskog genocida” kojim su izloženi na Kosovu. Milošević je njihov gnev usmerio protiv pokrajinskih rukovodilaca Vojvodine, koji su odbijali da stanu na njegovu stranu. Mitingaši su zahtevali smenu najviših rukovodilaca Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine i Saveza komunista Vojvodine. Predsedništvo SFRJ i CK SKJ zahtevali su od Miloševića da uloži svoj autoritet kako bi okončao mitinge i kanalisao gnev naroda kroz institucije, što je on, međutim, odbio. Na zajedničkoj sednici Predsedništva SR Srbije i CK SK Srbije, 5. septembra 1988. godine, rekao je da su mitinzi „poštena, demokratska i očekivana reakcija” — „Uostalom, ljudi mogu da se okupe samo na onoj osnovi na kojoj se osećaju napadnutima i ugroženima. Napadnuti su kao Srbi i Crnogorci, napuštaju svoje domove kao Srbi i Crnogorci i, prema tome, brane se kao Srbi i Crnogorci.” — izvod iz govora Slobodana Miloševića na toj sednici.

Nakon tromesečnog mitingovanja na ulicama, 5. oktobra 1988. oko 150.000 osoba se okupilo Novom Sadu da protestuje protiv vojvođanske pokrajinske vlade. Demonstracije cu počele dan ranije u obližnjoj Bačkoj Palanci, i nastavljene su u Novom Sadu. Proteste u Bačkoj Palanci je organizovao Mihalj Kertes, funkcioner srednjeg nivoa Saveza komunista i po nacionalnosti Mađar, koji je ostao upamćen po svojoj oceni „Kako se vi Srbi možete bojati Srbije, kada se ja, Mađar, ne bojim Srbije?” Demonstranti iz Novog Sada i drugih delova Srbije su se okupili u velikom broju ispred Banovine, sedišta Skupštine Vojvodine. Čelnici Vojvodine su se našli u klopci unutar zgrade. Tadašnji predsednik SFRJ Lazar Mojsov je odmah zatražio intervenciju vojske, ali su to sprečili Miloševićevi privrženici.

Pokrajinsko rukovodstvo, koje su činili Milovan Šogorov, Boško Krunić i Živan Berisavljević, su bili iznenađeni skupom. Pre demonstracija, oni su pokušali da pregovaraju i postignu kompromis sa Miloševićem, izražavajući opreznu podršku promenama ustava, dok su istovremeno pokušavali da očuvaju svoje pozicije i poziciju Vojvodine neokrnjenim. Međutim, bujica medijske kampanje iz beogradskih novinama ih je pokopala; nazivani su „autonomašima” i „foteljašima” željnim vlasti.

Pokrajinsko rukovodstvo je onda izdalo nalog da se demonstrantima uskrati snabdevanje električnom energijom i vodom, što je samo još više razljutilo demonstrante i izazvalo da se još više ljudi iz Novog Sada i okoline priključi demonstracijama. Kada je snabdevanje električnom energijom ponovo uspostavljenom, rukovodstvo pokrajine je promenilo taktiku; da bi oraspoložili demonstrante, naredili su da im se podeli hleb i jogurt. Međutim, uskoro su besni demonstranti bacali kamenice i na hiljade tetrapaka jogurta na zgradu pokrajinskog parlamenta i funkcionere koji su pokušali da im se obrate. Opisujući ove događaje iz Novog Sada u svom tv izveštaju za TVB, reporter Miodrag Popov je taj protest nazvao „Jogurt revolucija” i od tada je ovaj termin ušao u političku istoriju, pa su i druge revolucije nazivane ironičnim imenima „Balvan revolucija”, „Plišana revolucija”, „Nežna revolucija” i dr. Ovaj termin opisuje se kao posledica incidenta kada su demonstranti bacali jogurt na zgradu vlade.

Nakon noći provedene pod opsadom, ujutro 6. oktobra, celokupno kolektivno rukovodstvo Vojvodine je podnelo ostavke i zamenjeno je Miloševićevim ljudima od poverenja: Nedeljkom Šipovcem, Radovanom Pankovim i Radomanom Božovićem. Neki istoričari ocenjuju da je „jogurt revolucija”, kojom je započet proces centralizacije Srbije, bila okidač za raspad Jugoslavije i krvave sukobe na njenim prostorima koji su usledili.

Miting na Ušću

Skup u Beogradu na Ušću, pod nazivom Miting „Bratstva i jedinstva”, je održan 19. novembra 1988. Prema državnoj štampi, na njemu se skupilo oko milion ljudi, a prema drugima, nekoliko stotina ljudi. Miting na Ušću je zamišljen kao najveći od svih okupljanja, a velike grupe ljudi su dolazile iz cele Srbije fabričkim i javnim autobusima koji su zakupljeni za ovu priliku. Milošević je ponovio svoj i cilj Srbije prema slobodi i jednakosti Srbije unutar Jugoslavije:

Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje. Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas udružuju naši neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. A da bitku za slobodu ovaj narod dobija, znaju i turski i nemački osvajači.

Crna Gora

Javni skupovi i mediji su takođe slično korišćeni u Crnoj Gori gde su prvi mitinzi u znak podrške kosovskim Srbima i Crnogorcima održani u Titogradu 20. avgusta 1988. Rukovodstvo Saveza komunista Crne Gore je bilo u tom trenutku u defanzivi, tvrdeći da i ono takođe brani Kosovo, ali njihovo suzdržavanje u direktnoj podršci Miloševiću nije bilo volji demonstranata.

Bulatović i Milić na mitingu 10. januara 1989. godine u Titogradu

Nakon puča u Vojvodini, došlo je do „izvoza revolucije” u druge republike. Samo dva dana nakon pada vojvođanskog rukovodstva, 7. oktobra počeli su mitinzi u Crnoj Gori. Crnogorska milicija je intervenisala protiv demonstranata u Žutoj Gredi koji su tražili ostavke crnogorskog rukovodstva, koje su činili Miljan Radović, Marko Orlandić i Vidoje Žarković. Da bi rešilo situaciju, rukovodstvo Crne Gore je proglasilo vanredno stanje. Vanredno stanje nije trajalo dugo, jer je u medijima koje je kontrolisao Milošević i među Miloševićevim pristalicama shvaćeno kao čin neprijateljstva prema Srbiji. Protesti su trajali tri meseca, s tim što je dolazilo i do fizičkih incidenata mase sa milicijom. Drugi značajan događaj su bili zajednički mitinzi radnika državne fabrike Radoje Dakić, koje je predvodio Pavle Milić i studenata Univerziteta Veljko Vlahović. Oko 10.000 demonstranata se 10. januara 1989. skupilo u Titogradu. Staro rukovodstvo, zbunjeno i neorganizovano, se ubrzo predalo i 11. januara podnelo ostavke; niko od njih kasnije nije imao nikakvu značajnu političku funkciju. Nove mlade snage Crne Gore: Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović izabrani su u novo rukovodstvo, koje je bilo čvrsto vezano za zvanični Beograd u narednom periodu. Savez komunista Crne Gore je kasnije transformisan imajući punu kontrolu nad (Socijalističkom) Republikom Crnom Gorom.

Reakcija savezne Partije

Obaranje vojvođanskog i crnogorskog rukovodstva, kao i eksplicitno korišćenje srpskog nacionalizma, predstavljao je šok za jugoslovensku javnost te izazvao lavinu reakcija širom Jugoslavije koje tadašnja partijska i državna rukovodstva nisu mogla sputavati ni ignorisati. Najžešće su osude stizale iz Slovenije, čije je partijsko rukovodstvo prednjačilo u osudi događaja u Novom Sadu i Titogradu, nazivajući ih pučevima, odnosno modelom po kojem bi se u ostatku države uspostavio represivni poredak. U javnosti drugih republika je takođe došlo do osuda antibirokratske revolucije i optuživanja Miloševića za nacionalizam i populizam, dok su službeni državni i partijski organi u tome bili mnogo suzdržaniji. Međutim, osim verbalnih osuda postojalo je malo inicijativa da se antibirokratskoj revoluciji stane na kraj, čak i simboličnim merama.

Jedini koji je u to vreme ozbiljno pokušao da zaustavi Miloševića bio je predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar. Za vreme opsade partijskog sedišta u Novom Sadu je tražio od tadašnjeg saveznog sekretara unutrašnje poslove Petra Gračanina da je razbije korištenjem kontingenata savezne milicije, što je Gračanin odbio. Kada to nije uspelo, Šuvar je pokušao na XVII sednici CK SKJ da dobije podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo nedvosmisleno osudilo Miloševića i njegovu politiku, odnosno isključilo njega i njegove pristalice iz Partije. Taj plan, međutim, nije uspeo zbog nejasnog stava Organizacije SKJ u JNA, nepopularnosti samog Šuvara koji je uživao reputaciju dogmatskog komuniste i neprijatelja demokratskih reformi, kao i kolebljivosti i nedostatka jedinstva u pojedinim partijskim organizacijama. Na samoj maratonskoj sednici, koja je kao i Osma sednica CK SK Srbije, prenošena na televiziji, Šuvar je uspeo tek, koristeći tajno glasanje članova CK SKJ, da spreči da u Predsedništvo uđe Miloševićev pristalica Dušan Čkrebić. Taj je rezultat, pak, podstakao makedonskog predstavnika Vasila Tupurkovskog da izrazi svoje nezadovoljstvo Čkrebićevim neizborom, prvi put upotrebivši izraz „neprincipijelna koalicija”.

Milošević je na te događaje reagovao s dotada nezapamćenom propagandnom kampanjom protiv Šuvara koja se nastavila sve do maja 1989. godine kada je napustio svoj položaj kako bi preuzeo mesto hrvatskog člana Predsedništva SFRJ.

Kosovo

Slobodan Milošević govori na Gazimestanu.

Kosovski Albanci, videvši da se sprema ograničavanje autonomije Kosova, odlučili su da se suprotstave. 20. februara 1989. godine, proglašen je generalni štrajk u skoro svim institucijama sistema u pokrajini. Najvažniji je bio štrajk rudara u rudniku Stari Trg kod Prištine. Rudari su se zabarikadirali u okna tražeći obustavu najavljenih političkih i ustavnih promena, kao i najavljenu smenu pokrajinskih funkcionera. Zbog ozbiljnosti situacije, Milošević i tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ, Stipe Šuvar, otišli su na Kosovo. Miloševićev govor nije ubedio Albance da prekinu štrajk. 27. februara, situacija je počela da se zaoštrava. Slovenački državni vrh, na čelu sa Milanom Kučanom, vođom Saveza komunista Slovenije, dao je podršku kosovskim rudarima u njihovom štrajku. Sledećeg dana, 28. februara, u Beogradu je pred saveznom skupštinom demonstriralo više stotina hiljada ljudi, tražeći hitno rešavanje situacije na Kosovu i hapšenje Azema Vlasija, vođe Saveza komunista Kosova i predsednik Kosova. Milošević se obratio masi istoga dana i obećao njegovo hapšenje. Samo tri dana posle kasnije, Azem Vlasi se našao u zatvoru.

Nakon beogradskog mitinga, Slobodan Milošević je ultimativno zahtevao od jugoslovenskog državnog i partijskog vrha da mu odobri upotrebu sile kako bi ugušio pobunu na Kosovu. Istog dana, 28. februara, Predsedništvo SFRJ odobrava upotrebu vojske i zavodi vanredno stanje na Kosovu. Gotovo istovremeno, specijalne snage srpske policije upale su u rudarska okna i ugušile štrajk albanskih rudara. Pohapšeno je na stotine osoba, a pokrajinsko rukovodstvo je smenjeno.

Dana 23. marta 1989. godine kosovski parlament je usvojio ustavne amandmane. 28. marta, Skupština Srbije je usvojila amandmane na republički Ustav. Tim amandmanima znatno su smanjena prava i ovlašćenja pokrajina Vojvodine i Kosova, koja su do tada bila skoro izjednačena sa republikama.

Dana 28. juna 1989. godine, na srpski praznik Vidovdan, Milošević se obratio prisutnima na Kosovu Polju, za 600. godišnjicu Kosovske bitke. Njegov govor mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje.

„ Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. ” — Slobodan Milošević na Gazimestanu

Slovenija

Nakon prevrata u Srbiji, Milošević je planirao „izvoz revolucije” u ostale jugoslovenske republike, gde je naišao na ozbiljan otpor, i to najviše od strane Slovenije i Hrvatske, koje su zastupale stanovište da zemlju treba urediti na konfederativnim odnosima.

Za 1. decembar 1989. godine (dan kada je nastala Kraljevina SHS) najavljen je veliki srpski „miting istine” u Ljubljani. Međutim, Slovenija je zabranila skup i on nije održan. U Ljubljani se sve završilo hapšenjem tridesetak srpskih mitingaša zbog narušavanja reda i mira. Već sutradan je u Srbiji započeo bojkot slovenačkih proizvoda, a mnoga preduzeća raskidaju poslovne ugovore sa slovenačkim partnerima.

Epilog

Nakon izvršene antibirokratske revolucije, počinje ozbiljna politička kriza, koja je usledila raspadom Saveza komunista Jugoslavije, a ubrzo i oružanim sukobima na tlu SFRJ.

Literatura

• Silber, Laura (1997). Yugoslavia: Death of a Nation. Penguin Books. str. 60. ISBN 978-0-14-026263-6. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Rogel, Carole (2004). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32357-7. 
• Kerenji, Emil (2005). Ramet, Sabrina Petra, ur. Serbia Since 1989: Politics And Society Under Milosevic And After. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98538-1. 
• Milosavljević, Olivera. Antibirokratska revolucija 1987—1989. godine (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 7. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 8. 2013.