Википедија

Skorenovac

Skorenovac (lat. Zkorenovetz; mađ. Székelykeve; nem. Skorenowatz) je selo u opštini Kovin, u Južnobanatskom okrugu, u Republici Srbiji. Nalazi se u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i spada u Južnobanatski upravni okrug.[1] Geografski najbliži veći gradovi su Kovin (6 km), Smederevo (16 km), Pančevo (30 km) i Beograd (46 km).

Skorenovac
U smeru kazaljke ka satu: Katolička crkva, ulaz ka groblju, Osnovna škola "Žarko Zrenjanin", Pijaca
Administrativni podaci
DržavaSrbija
Autonomna pokrajinaVojvodina
Upravni okrugJužnobanatski
OpštinaKovin
Stanovništvo
 — 2011.Pad 2.354
 — gustina43/km2
Geografske karakteristike
Koordinate44° 45′ 53″ S; 20° 54′ 15″ I / 44.76479° S; 20.90424° I / 44.76479; 20.90424
Vremenska zonaUTC+1 (CET), leti UTC+2 (CEST)
Aps. visina73 m
Površina54,5 km2
Skorenovac na karti Srbije
Skorenovac
Skorenovac
Skorenovac na karti Srbije
Ostali podaci
Poštanski broj26228
Pozivni broj013
Registarska oznakaKO

Geografske odlike uredi

Naselje je smešteno na perifernom delu Banatske lesne terase, na 77 m nadmorske visine. Gradnja prvih kuća na mestu današnjeg Skorenovca je počela 1883. godine, nakon velike poplave koja je zadesila priobalna naselja na Dunavu. Otvaranjem nove saobraćajnice preko Brestovca, Omoljice i Starčeva povezan je sa Pančevom. Ispod sela, njegovom celom dužinom, prolazi kanal DTD.

Istorija uredi

Selo po imenu Đurđevo (mađ. Gyurgyova) je postojalo između 1868. i 1886.[2] godine na lokaciji između Banatskog Brestovca i reke Dunav.[3] Prvobitni stanovnici Đurđeva bili su mađarske (Paloc, mađ. Palóc) porodice koje su došle iz Banatskog Novog Sela (mađ. Újfalu), Jermenovaca (mađ. Ürményháza), Šandorfalve (mađ. Sándorfalva),[2] kao i iz okoline Segedina (mađ. Szeged) i Banatskog Dušanovca (mađ. Szőlősudvarnok/nem. Rogendorf). U Đurđevu je 1869. godine bilo 396 stanovnika dok je po popisu iz 1880. godine broj stanovnika pao na 298.[4] Kasnije, 1883. godine, u Đurđevo se doselilo 645 porodica (oko 2.000 osoba) Sekelja.[5]. U tom periodu na Dunavu nije bilo nasipa pa je reka, izlivajući se svake godine, nanosio velike štete selu i obradivom zemljištu, pa je većina ugroženog stanovništva preseljena je na lokaciju današnjeg Skorenovca, a manji deo u Ivanovo.

Deo stanovništva iz Đurđeva je ostao u svojim domovima i nastavili su sa borbom protiv Dunava. Uprkos svim naporima u zoru 27. aprila 1888. godine oglasio se poziv u pomoć: „Dunav probio branu, svi bežite! Do izlaska sunca granice sva tri naselja Sekelja bile su ispod 1-4 metra vode. U Šandoređhazi, koji je bio okružen sa vodom, voda je stajala u ravni sa krovovima kuća i sve je bilo uništeno. Tri četvrtine doseljenika je bilo palo na prosjački štap. Mnoge porodice su ostale bez hleba i hrane. Nova žetva je bila sva njihova nada, ali je potpuno uništena.”[6]

O ovom događaju svedoči 91 godišnji Ištvan Makraji:

Otac mi je često pričao da kada bi se Dunav izlio, oni su radili kao fizički radnici, da su radili noću u održavanju brane. I to je dan pre toga, jer je tada bilo velike vode, a ranije se govorilo da se ovde preseče nasip, jer su sela na drugoj strani bila jako poplavljena, ali su ovde radili veoma uspešnu da održe branu. Svaka tri dana su išli po hranu i taj put čim su se vratili na radno mesto, bilo je tada izdato naređenje da ne smeju više da napuste radno mesto dokle ne dobiju signal, a taj signal je bio tri pucnja iz puške. Tamo je u sedmoj stražarskoj stanici živeo nadglednik brane koji je trebao da signal. Brane su bile na svakih 5 km, a kad pucaju tri pucnja, onda svi trebaju da beže. Jedna od nasipničkih brana je to veće pukla. Prethodno su dobili uputstva, ako se to desi, gde da idu i neka trče. Moj otac je to govorio, nas decu je zanimalo kako se spasao... da isprva idemo samo na uzdignutu malu površinu, ali kada smo videli da voda i dalje nadire počeli smo da bežimo, trčali smo ja i kum Sič Ištvan. Kako smo bežali prolazili smo pored jedne kuće i videli da gori svećnjak, Probudili smo domaćina i njegovu ženu, on je pokupio najnužnije i upregao konje, imao ih je tri, i sa njima otišao ali bez nas. Mi smo nastavili da bežimo i kada smo stigli do salaša Miloradovića, gde je voda već bila skoro do kolena i tada smo već bili u brestovačkom ataru, sustigao ih je čovek po imenu Sokola (Sokola Fabijan) sa svojom zapregom i uzeo ih je sa sobom Već je počelo da sviče kada su stigli podno Brestovca. Meštani su već bili na ulicama i vikali nam gde da pređemo postojeći most koji je bio pod vodom i nije se video. I tako su se spasli. Narednih osam dana moj otac nije progovorio...“

— Bácsország, “[6] Str. 115

Skorenovac (tada prozvan imenom mađ. Székelykeve), osnovan je 1886. godine, zajedno sa Ivanovom (tada prozvan imenom mađ. Sándoregyháza) osnovanim 1868. godine, je primio preostalo stanovništvo Đurđeva koji su se spasli od poplave.

Godine 1888, selo je imalo 506, a 1910. godine 685 kuća. Većina doseljenika bili su Sekelji koji su došli iz Bukovine. Istovremeno sa Sekeljima, u Skorenovac je došao i izvestan broj nemačkih porodica, osamdeset, iz današnjeg Plandišta (mađ. Zicsifalva) i Pločice (mađ. Plosic)[2], te porodica banatskih Bugara iz mesta Dudešti Veki (Dudestii—Vechi/Ó—Besenyő/Altbeschenowa/Stár Bišnov)[2]. Većina stanovnika (Mađari, Bugari i Nemci) bila je rimokatoličke veroispovesti. Krajem 1891. godine (kada je počela gradnja crkve) i početkom 1892. godine (kada je gradnja završena) počinje se sa pisanjem crkvenih knjiga. Od 1869. pa do 1892. godine crkvene knjige su se nalazile u katoličkoj crkvi u Banatskom Brestovcu.

Pored kulture i običaja, Sekelji su na novo stanište, iz starih krajeva, doneli veliki broj autohtonih primeraka životinjske i biljne vrste. Primeri za to su domaće životinje koje su bile uzgajane u Erdelju i Bukovini kao što su sivo goveče od stoke, zatim od ovaca đimeška racka ovca, od svinja mangalica i od živine erdeljsku gološiju.

Da bi sačuvali stada i svoje bogatstvo Sekelji su za ispomoć doveli sa sobom i izvanredne pasmine Kuvas, koji su bili glavne čuvarkuće i čuvari stada. Obično su ih držali u paru, radi odbrane od divljih životinja, zbog njihove izuzetne inteligencije i taktike koju su koristili u borbama protiv vukova.[7] Sa ovim su Sekelji minimizirali štetu i eventualan gubitak psa, što je u ono vreme značilo i gubitak dela stada ili imovine a ujedno i šanse za opstanak pojedinca, vlasnika psa i stada.

Pored kuvasa, imućniji Sekelji su za čuvanje stada, na pašnjacima ispod sela i salašima (Szálás, Tanya) pored Dunava koristili i Komondore[8], koje su u Skorenovac doneli Paloci, takođe skorenovački stanovnici. Oni su u novo stanište doneli sa sobom i mađarsku racku ovcu. Svaki domaćin, a koji je bio ujedno i lovac, je koristio dugonogog kopoa kao ispomoć u lovu dok su ostala domaćinstva više koristila kratkonogog kopoa koji je bio više verziran za borbu protiv štetočina i čuvanje kuće. Donesen je i izvestan broj Mudija, koji su bili popularni zbog jednostavnog održavanja i nisu zahtevali puno pažnje, već su se više brinuli sami o sebi.[9]

Većina ovih životinjskih vrsta je, do druge polovine 20. veka, nestala iz sela. Zamenjeni su novim vrstama koje su bile prihvaćenije zbog upotrebne svrhe. Došle su nove vrste krava koje su davale više mleka i mesa, nove sorte svinja i kokošaka. Posle Drugog svetskog rata je uzgajanje ovaca i koza u većem broju, po domaćinstvu, u Vojvodini zabranjeno tako da su ove vrste potpuno nestale.[10]

Život sela 1912/13. godine uredi

Ono što se zna o prošlosti Skorenovca, pohranjeno je u novinama iz Pančova i Kevevare, koje su od početka pratile i izveštavale o životu doseljenih Sekelja u donjem Podunavlju i o njihovom seoskom životu i problemima. Novine Kevevara iz Temeškubina (danas Kovin) su opisivale skorenovačku svakodnevicu, težnje, manje poznate ili do sada nepoznate događaje i njihovim likovima.[11][12]

Godine 1912‒13, odnosno godinama pred Prvi svetski rat, već je bio aspirant članci i vesti pomenutih novina daju nam uvid u odvijanje života jednog naseljeničkog sela i prateći njegove izveštaje, što je zanimljivo pruža mozaik pločice za celokupnu sliku prošlosti sela. Skorenovac (Sekeljkeve) je 1913. godine imao 4.600 stanovnika, trideset godina nakon naseljavanja i dvadeset pet godina nakon osnivanja lokaliteta a broj stanovnika se povećavao za 230-240 godišnje. Skorenovac je bio uređeno selo, sa sekeljskim bojama, koje je krenulo putem sigurnog razvoja iako je bilo još nerešenih problema. Jedan problem, prema tadašnjoj oceni je da „nema privilegovanog livadskog zemljište u pograničnom regionu, ali se dobija podrška iz kraljevske blagajne u vidu močvarnog zemljišta za obrađivanje kojem u zadnje dve godine se ne može priči zbog dunavske poplave. Međutim i dalje se radi jer treba isplatiti pozajmicu, koja je po dolasku naseljenika dobijena, a i porezi koji dolaze, a niko ne vodi brigu o tvojim troškovima. oni ne vode računa o tvojoj opremi! Prošlo je 25 godina a od dušebrižnika za dobrobit sela umesto pomoći samo su dobijane kritike: „Ima mnogo tučnjave omladine, mnogo dece nevenčanih roditelja i da se puno psuje”.[12] Kritiku i neslaganje o ovakvim stavovima vlasti i dušebrižnika dao je dr. Erne Jakabfi u izdanju Kevevara od 10. avgusta 1913. godine.[13]

Januara 1912. godine gradić Kevevara je bila potpuno renovirana uključujući i okružna mesta, samim time i Skorenovac.u okrugu, uključujući i Sekelikev. U ovom periodu su se održali izbori za funkcije po selima. Prema izbornim rezultatima seoski sudija je postao Karolj Fenji, Marton Molnar pravni sudija, Janoš Lazar javni staratelj a Mikloš Vasilčin je postao blagajnik. Pored toga izabrana su četiri porotnika: Lazart Biro, Sofran Balaž, Jung Đerš i Vamoš Maćaš.[13] Međutim, izbori su imali i neprijatan događaj: Ištvan Kato i Đerđ Sitaš „našli su još da sakupe soka grožđa”, njihova mišljenja o ishodu izbora su se razlikovala i to se nažalost završilo tužnim ishodom. Članak u novinama Kevevara glasi:

„Sitaš je zgrabio vile i krenuo na Katu. A pošto ni Kato nije imao vode u venama, otrčao je do svog dvorišta, zgrabio je vile kako bi se osvetio za tešku povredu koju je zadobio. Kada je to uradile njegova žena i svekrva Marija Ambruš su to videle, dotrčale do njega i pokušale da mu otmu vile. Međutim, Kato je bio jači! Oteo je vile iz ruke svekrve i u tom koškanju, pošto je ženska populacija neovlašćeno intervenisala, udario svekrvu vilama u glavu. Povreda je za posledicu imala tešku ranu, usled čega je svekrva Marija Ambruš preminula 24. januara i bila sahranjena. Sve ovo međutim, rođaci su su prikrili i tek kasnije je postajalo jasno šta se dogodilo. Prijava je podneta pre nego što je na lice mesta stigao okružni krivični sudija. Marija Ambruš je ekshumirana i urađena je autopsija.“ Kako se slučaj završio na kraju, nema više podataka.

— Bácsország, Bácsország

Seoske slave i vašari 1912/13. uredi

Uređen život sela podrazumevao je i poštovanje određenih običaja, pre svega reč je o obeležavanju značajnijnih crkvenih i svetovnih praznika. Jedan od najpopularnijih praznik tih godina bio je 15. mart, koji je obično bio bogat događajima. Godine 1912. proslava je bila počela već 14. marta uveče, bakljadom, vatrometom i amaterskom pozorišnom predstavom. U predstavi su nastupili Teri Deže, Jene Buci, Odon Balint, Emi Nosag, Đerđ Bon, Šandor Feher, Tivadar Dic, Leo Galamboš, Nađ Janoš i Janoš Fraj. U zoru sledećeg dana, 15. marta, selo se budilo zvukom prangija, a nedugo zatim orkestar vatrogasne brigade je svirao svoju pleh muziku. U 9 sati ujutro bila je svečana misa u crkvi, do kojih su meštani sela organizovano marširala, „pod svojim zastavama”. Tokom mise „pastor Jožef Šeling zasićen patriotizmom, pod dubokim uticajem crkve u svom govoru pohvalio je značaj velikog dana marta 1848.” Nakon mise, usledila je svečanost studentske omladine, a u tri sata posle podne početak zvaničnog dela praznika nagovestio je zvonar sa crkvenog tornja. Narodna slava, za celokupno stanovništvo sela.[13]

Drugi najpopularniji praznik svakako je bio Sveti Stefan, crkveni imendan i seoska slava. Kako prenose novine Kevevara: Svečanost je bila održana u petak 20. vgusta 1012. godine, mimohod je počeo od crkve. Na dan obeležavanja slave, „održana je besedna služba, koju je pastor Šeling proslavio”. Slavski govor je održao veroučitelj Jožef Berkeš, a u podne, pastor Šeling je imao svečanu gozbu, za koje je kao službena i seoska glava bio zadužen. Uveče je sekeljska omladina organizovala zabavu koja je trajala do zore. Sledeće 1913. godine sa velikom pompom obeležili su ovaj crkveni praznik, čija je jedna od inovacija bila, kako je prethodno pompezno objavila i najavila „Kevevara”,da je „neki preduzetnički momak čak hteo da organizuje pečenje vola”, što se ne zna da li je urađeno.[13]

U godinama pred Prvi svetski rat „Dobrovoljačko vatrogasno udruženje” je bilo veoma aktivno, ono je bilo i važan oslonac kulturnog života sela. Svake godine organizovani su kursevi i takmičenja, s jedan od njihovih nezaboravnih, celodnevnih događaja zbio se 24. marta 1913. godine. „Teorijska i praktična stručna znanja iz njenog kruga održani su ispiti za pumpanje, penjanje i komandu straže”, ispred tročlane komisije. Ispit je bio javan, bili su prisutni svi viđeniji ljudi iz sela, članovi odbora osnivača i pomoćni članovi i seoski savet. Potvrde o polaganju ispita su objavljeni. Dobit od ulaznica ia igranku i večeru išla je u vatrogasni fond.”[13]

U Skorenovcu su se takođe održavali godišnji vašari. Tako je održan i vašar 28. septembra 1912. godine, pod imenom „Nacionalni jesenji stočni sajam”. Po izveštaju te godine je vašar bio izuzetno slab i privukao je vrlo malo posetilaca. Kao u tadašnjem novinskom izveštaju čitamo „sajam pokazao imidž dobre nedeljne pijace u Kevevari (Kovinu).”[13]

Od rođenja do smrti uredi

Kevevara predstavlja autentičnu priču o ljudima iz Skorenovca, od kojih su neki navedeni u nastavku. Jedna od priča govori o tome kako je skorenovčanka donela dete na svet. Događaj se zbio februara 1913. godine.”[13]

„U snegu i usred hladnoće jadna, trudna žena iz Skorenovca išla je teškim koracima od Kovina prema svojoj kući u Skorenovcu. Hladan vetar je besno duvao, žena je izgubila snagu i predosećajući skori porođaj ona se podvukla pod drvo, da se bar malo zaštiti. Ubrzo tamo joj se rodilo dete. Nije bilo nigde nikoga da joj pomogne, dete i majka su bili zatočeni na zavejanom seoskom putu. Majka je izgubila svest pa se ponovo osvestila, ali u svojoj slabosti nije mogla da pozove u pomoć, iz nje nije izlazio glas. Par seoskih kočija je prošlo putem ali je nisu primetili. Ona je pomislila da će da se smrzne zajedno sa svojim novorođenčetom. Konačno, međutim, stiglo je ono dugo očekivano, sa neba poslata pomoć. Farmaceut je prolazio tuda sa svojim zaprežnim kolima i kerom. Pas je osetio nesrećnu ženu i otrčao do nje, što je bio signal Toloviću da se nešto nesvakodnevno dešava. Gospođa Tolović je sišla sa zaprege i otrčala do nesrećne žene. Kada je videla kakva je situacija stavila je ženu na kola i sa zapregom je odvela do prve seoske kuće da bi im pružili potrebnu pomoć. Ubrzo kada su bili smešteni u toplu sobu, žena i beba su živnuli. Porodilja kada je malo došla sebi, uvidevši šta se desilo, nasmešila se i u znak zahvalnosti poljubila je ruku svome spasiocu. Ovaj događaj je utoliko dirljiviji, jer je siromašna žena udovica i majka šestoro maloletne dece. A ovaj, rođen na hladnom, na seoskom putu, joj je sedmo dete. Ona je bila udovica Manuela Keresteša, skorenovačkog seljaka, koji je prošle jeseni vozeći zaprežna kola se prevrnuo u jarak i pri padu je prignječio Keresteša i kao posledica toga on je umro. Tako je Bog poslao malog anđela spasa siročadima!“

— Bácsország, “[13] Str. 10

Međutim, bilo je tužnih, tragičnih priče takođe. Takav je bio slučaj nestanka dvadesetogodišnjeg Ambruša Ambruša u novembru 1913. godine.

Mladić i njegova dva saputnika. zajedno radili u skorenovačkom ataru, kada su odjednom su njegovi saputnici postali svesni da je Ambruš nestao. Međutim, za ovo nije pridavan veći značaj, misleći da je možda otišao kući. Kada su rođaci dan-dva kasnije počeli da ga traže, postalo je očigledno da je mladić, otac dvoje dece, zaista nestao. Krenuli su u potragu za njim, pretresli su praktično ceo atar, ali ga nisu našli. Nedugo zatim, mesec dana kasnije, 6. decembra 1913. godine Ambruševo telo pronađeno je u vodama dunavskog zaliva zvanog Erdegpatak VIII (Đavolji potok). A istraga je utvrdila da „ovde može biti samo nesrećni slučaj i da na telu nema znakova nasilja. Nesrećnik je bio snažan čovek i svi u selu poznavali su ga kao vrednog čoveka.“

— Bácsország, “[13] Str. 11


Burni period 1918 — 1920. godine uredi

Posle završetka Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske monarhije došlo je do političkog i teritorijalnog haosa na teritorijama raspale države. Skorenovac je takođe bio pogođen ovim dešavanjima. Prvo je proglašenjem Banatske republike 31. oktobra 1918. godine, na kratko nekih 9 dana, do 9. septembra i dolaska vojske Kraljevine Srbije, bio je deo te nepriznate države.[14] Do proglašenja Trijanonskog sporazuma 4. juna 1920. godine i međunarodno priznatog definitivnog pripajanja Kraljevini SHS ova teritorija, zajedno sa delom Banata, je odlukom Velike narodne skupštine pripojena Kraljevini Srbiji.[15]

30. i 40. godine XX veka uredi

Tridesete godine 20. veka su obeležile period blagostanja i ekonomske stabilizacije sela. To je trajalo sve do aprila 1941. godine, početka Drugog svetskog rata i dolaska nemačke vojske u Skorenovac. Selo nije osetilo težinu rata pošto stanovnike sela niko nije dirao, a frontovi su bili daleko. Nemačka vojska je bila stacionirana u selu sve do kraja rata i dolaska Rusa. Izvestan broj stanovnika sela nemačke narodnosti je pobegao pred ruskom armijom, zajedno sa nemačkom vojskom koja se povlačila, dok je dosta njih ostalo. To se može videti iz prezimena nekih od današnjih stanovnika, u početku su se, iz straha od represalija, izjašnjavali Mađarima a kasnije su se tokom godina ili utopili u sredinu ili odselili. Ovo je naročito bilo izraženo tokom šezdesetih godina prošlog veka kada se tadašnja Jugoslavija otvorila prema zapadu.

Rusi koji su došli u selo takođe nisu dirali stanovništvo. To se najviše može zahvaliti dr Vramšapuhu Ataljancu, koji je bio Jermen poreklom. Pričao je ruski i imao iskustvo sa vojskom, pošto je početak svoje karijere proveo kao vojni lekar u ruskoj vojsci. Rusi su ostali u selu veoma kratak period, manje od mesec dana.[16]

Posle rata, Drugog svetskog rata, došao je period kolonizacije, nacionalizacije i obaveze. Veoma mali broj kolonista je doseljen u Skorenovac. Tek toliko da se popune napuštene nemačke kuće. Kolonisti koji su došli u Skorenovac su bili srpske nacionalnosti i došli su sa juga centralne Srbije i Kosova. Druga generacija kolonista se već prilagodila seoskom načinu življenja i većina dece kolonista je ubrzo progovorila ili razumela pored srpskog i mađarski jezik. Zabeleženo je da su tada Skorenovčani prvi put videli šarplaninca, psa, kojeg su kolonisti doveli sa sobom.[16]

Istorijski nazivi regiona i samog mesta uredi

 
Đeram kod Skorenovca
 
Bivši mlin u Skorenovcu

Istorijski nazivi regiona:

  • Skorenovec Tera — Zkorenovetz Terra (1412)[17][18][2]
  • Skorenoc Pusta — Zkorenocz Puszta[18]
  • Vila Regalis — Villa Regalis (1428)[18]

Ime sela kroz istoriju:

  • Nađđerđfalva — Nagygyörgyfalva (1883—1886)
  • Skorenovac — Skorenowatz (naziv su koristili Nemci u raznim periodima)
  • Sekeljkeve — Székelykeve (1886—1922). Sekeljkeve u prevodu znači „selo Sekelja”.
  • Skorenovac — Skorenovac (od 1922)[2]

Toponimi i lokalna imena uredi

Kao i svako mesto tako i Skorenovac ima delove naselja koji, neslužbeno, imaju svoje ime. Predeo ispod sela se zove rit (Rét), silaz u rit se zove Ajpart (Aj part) a predeo iznad sela obala (Part). Tako je selo među seljanima podeljeno na delova. Čirče (Csircse) ili Felseg (Felszeg, Fölszög) zapadni deo naselja prema Pločici i Pačirta (Pacsirta) ili alseg ( Alszeg) istočni deo naselja prema Kovinu, Sejek (Széyek) severni deo naselja koje se graniči sa njivama i Kezpont (Központ) centralni deo koji se nalazi oko crkve sve do prethodno navedenih toponima.[2]

Ulice

Pored navedenih imena delova naselja postoje i neslužbena imena ulica. Prema zaničnoj dokumentaciji sela današnji nazivi ulica su davani posle Drugog svetskog rata, do tada nije bilo zvaničnih naziva ulica. Međutim, kuće su imale svoje brojeve i pisma su stizala do primaoca na osnovu kućnog broja. Današnji nazivi ulica su na srpskom i mađarskom jeziku navedeni su i na tabli sa nazivima ulica. Tako na primer jedna ulica je nazvana Domokoš ulica (Domokos utcája) po domaćinu koji je živeo u toj ulici ili Pek utca (Pék utca) po pekari koja je bila u toj ulici. Ulica Jugoslovenske narodne armije, deo do crkve, se neslužbeno zove „Velika ulica” (Nagy utca), paralelno sa njom ulica 1. maja se zove „Mala ulica” (Kis utca), ulica između crkve i omladinskog doma se zove „Bioskopska ulica” (Mozi utca) jer se tamo nekada nalazio bioskop i na kraju, ulica Jugoslovenske narodne armije deo od crkve prema groblju se zove „Grobljanska” (Temetö utca) ili kratka ulica (Rövid utca). Kišbot utca (Kisbót utca) i Nađbot uca (Nagybót utca) po radnjama koje su se nalazile u tim ulicama. Današnja ulica Bratsva i jedinstva se zvala Tiker uca (Tükör utca), ona se nalazi na ravnini i prilikom veće kiše voda je ostajala i ličila je na ogledalo. Pačirtater ili Pačirta uca (Pacsirtatér, Pacsirta utca), ulica pored groblja je prema jednom objašnjenju dobila ime po ševama koje su se oglašavale a po drugom, naziv potiče od toga što je na uglu ulice živela jedna starija žena, koja je pevala lepo kao ševa, zato je ulica i dobila svoj naziv. Kućasorito uca (Kutyaszoritó utca), (Kolokvijalno „slepa ulica”) Kraj ulice sa ograđen sa živicom da bi se sprečilo izlazak životinja u polja.[2]

Posle drugog svetskog rata nazivi ulica koje su davane od strane nove vlasti su bile „Lenjingradske ulica” (danas Žarka Zrenjanina), „ulica Crvene armije” danas Jugoslovenske narodne armije, „ulica Istra” danas je Banatska.[2]

Toponimi

Predeli oko sela takođe imaju nazive. Ispod sela se nalazi rit čiji se jedan deo naziva pašnjak (Legelö, Nyomás), u to vreme ukupan broj stoke je bio između 700 do 800 grla. Pored toga, 400 junica, teladi i steonih krava („bile su steone, nisu mužene paslo je u Sigetu (Sziget) , Forhantu (Fórhant), a u okviru toga pašnjak je bio u Fertajoku (Fertájok). Forhant je naziv oblasti pored Dunava. Prema dokumentu na nemačkom jeziku (koji je Đurđevo datirao 1875 godine, pripremljeno nakon katastarskog premera) selo se graniči sa plošićkim Forlandom na jugu a podaci iz 1883. godine pokazuju da su novi doseljenici sejali pšenicu na Forlandu, koji je po definiciji „područje Dunava”. Oblast koji se naziva „nasip” (Töltés) je takođe nekada služio kao ispaša za stoku, današnji pašnjak se naziva Aj (Alj).[2] Za delove predela iznad sela popularni nazivi su sledeći: bagremara (Ákácos) gde se nalazilo dosta bagrenja, šesta duž (Hat Düllö) koja se nalazila šest dužina isparcelisanih njiva od sela na glavnom putu Bavanište−Kovin i tu su skorenovčani izlazili da peške idu do sela kada nije bilo prevoza iz Kovina do sela.

Obradiva zemljišta i njive, odomaćeni nazivi su sledeći: rit komaraca (Szúnyogos rét) ili sedam fertaja (Hét fertály) bilo je to sedam četvrtina lanaca zemlje i po tome je dobilo ime, postojali su još i ketlancošok (Kétláncosok), etvenketlancošok (Ötvenkétláncosok), haromlancošok (Háromláncosok) i fellancošok (Félláncosok) i svi ovi nazivi potiču od veličine njiva na koje je zemljište isparcelisano.

Provala (Szakadó) leži na obali Dunava. Reka je ovde probila branu 1888. godine, poplavivši polja i livade, i kao rezultat toga praktično celo područje je bilo poplavljeno i zbog ozbiljnosti događaja zaslužila je svoje ime.[2]

Ponjavica (Ponyovic) je naziv krivudavog vodotoka rečice Ponjavica a zemljište uz njega zvalo se Ponjovic. Bio je to vlažan, močvarni prostor, pa se tu najčešće uzgajala žuta trska (naziv jedne vrste drveta/pruća,) od koje su se pravile korpe.

Salaši (Tanya), Burkatok (Burkátok) i Fertajok (Fertájok), su nazivi za predele i ujedno za dva naselja pored Dunava, koja su se tu nalazila. Dvadesetih godina 20. veka, grupe farmi zvane Fertaj i Burkat, su se prostirale na oko 20 kilometara dužinom Dunava. Oblast je pripadala Skorenovcu a u tim naseljima je postojalo oko 160 kuća sa četvororazrednom školom koja je bila u jednoj zgradi sagrađenoj od drveta.[2]

Broj stanovnika i demografski podaci uredi

U Skorenovcu, prema popisu iz 2002. godine, živi 2.035 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,4 godina (37,7 kod muškaraca i 41,2 kod žena). U naselju ima 953 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,70.

Ovo naselje je uglavnom naseljeno Mađarima, a u poslednja tri popisa, primećen je pad u ukupnom broju stanovnika. Skorenovac je najjužnije mesto na Svetu u kojem Mađari čine većinu stanovništva.

Nacionalni sastav po popisima uredi

Godina Broj stanovnika Mađari Nemci Bugari Srbi Slovaci Jugosloveni
1910. 4.541[19] 73,31% 11,94% 9,69% 1,26% 2,53% 0,00%
1921. 4.195 81,83% 7,34% 10,27% 0,36% 0,05% 0,00%
1948.[20] 4.465 84,46% 0,70% 11,22% 3,18% 0,05% 0,00%
1991. 3.213 80,36% 0,15% 2,53% 9,40% 0,03% 3,36%
2002.[21] 2.501 86,71% 0,07% 2,99% 5,47% 0,00% 1,04%
2011.[22] 2.354  %  %  %  %  %  %

Pored navedenih nacija, u Skorenovcu još žive Albanci, Makedonci, Muslimani, Romi, Rumuni, Slovenci, Ukrajinci i Hrvati.

Broj stanovnika i domaćinstava prema popisima uredi

Godina 1869. 1875. 1880. 1900. 1910.[19] 1915. 1921. 1931. 1936. 1939.
Broj stanovnika 396 N/P 298 3.399 4.541 4.486 4.195 4.099 4.366 4.271
Broj domaćinstava N/P 265 kuća N/P 664 853 N/P 847 927 N/P N/P
Godina 1942. 1948.[20] 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.[20] 2011.[22] .
Broj stanovnika 4,271 4.465 4.403 4.306 4.021 3.731 3.213 2.501 2.596 .
Broj domaćinstava 1.020 1.069 1.105 1.143 1.119 1.328 1.086 953 989 .

Broj učenika po školskim godinama uredi

Školska godina 1905/06. 1911/12. 1913/14. 1922/23. 1932/33. 1940/41. 1955/56. 1963/63. 1975/76. 1985/86. 1999/00. 2000/01.
Broj učenika 561 613 623 500 734 538 884 623 373 308 244 233
Školska godina 2001/02. 2002/03. 2003/04. 2004/05. 2005/06. 2006/07. 2007/08. 2008/09. 2009/10. 2010/11. 2011/12. .
Broj učenika 234 236 230 219 220 214 199 184 175 154 146 .

Nacionalna struktura i pismenost uredi

Nacionalna struktura i pismenost stanovnika 1890. i 1900. godine[23]
Godina Ukupno st. Mađari Ostali [a] Govorilo mađ. Pismeno % pism.
1890. 2.510 [b] 1.862 648 2.087 632 25,18
1900. 3.349 2.625 724 3.007 1.297 38,73
  1. ^ Nije precizirano koliko kojih drugih ali većina su bili banatski Bugari i podunavski Nemci
  2. ^ Broj stanovnika u odnosu na popis iz 1880. godine je povećan zato što su se Sekelji premestili iz Đurđeva u Skorenovac 1883. godine i pridružile su im se nove porodice iz Bukovine

Grafikon broja stanovnika po godinama uredi

Tendencija porasta/opadanja broja stanovnika

Ostali demografski podaci uredi

Selo danas uredi

  •  
    Skorenovac — detalj
  •  
    Tipično dvorište u Skorenovcu
  •  
    Skorenovac — pogled sa livade
  •  
    Žetva u Skorenovcu
  •  
    Detalj iz glavne ulice u Skorenovcu
  •  
    Kanal DTD u blizini Skorenovca
  •  
    Letnja oluja u Skorenovcu
  •  
    Katolička crkva svetog Stefana
  •  
    Osnovna škola u Skorenovcu
  •  
    Ambulanta u Skorenovcu

Poreklo skorenovačkih Sekelja uredi

 
Vinogradarska koliba

Postojbina Sekelja koji su se doselili u Skorenovac je Erdelj u Transilvaniji (mađ. Erdély, Transylvania), sada područje u Rumuniji koje se zove Hargita (rum. Harghita).

Putešestvije Sekelja je počelo 1764. godine kada su u mestu Madefalva Sekelji podigli bunu protiv vladavine Marije Terezije i prisilne mobilizacije. U masakru dana 7. januara 1764. pobijeno je između 200 i 400 Sekelja. Veliki broj stanovnika, zajedno sa neidentifikovanim brojem čango porodica, prebegao je u Moldaviju i nedugo posle u Bukovinu, gde je osnovano pet sela:

koja se danas nalaze u Rumuniji pored reke Sučave (rum. Suceava) u istoimenom okrugu.

Ova sela su osnovana osamdesetih godina 18. veka. U drugoj polovini 19. veka deo stanovnika raseljen u Južni Banat u mesta Skorenovac, Ivanovo i Vojlovica. Početkom 20. veka nekoliko stotina familija je emigriralo u Saskačevan (engl. Saskatchewan (Kanada)) u okolini Ridžajne (engl. Regina). Godine 1941. celokupno stanovništvo iz svih pet sela raseljeno je po regionu Tolna u tadašnjoj Mađarskoj.

Kao populacija, Sekelji potiču iz kraja u narodu zvanog zemlja Sekelja koja je u nekadašnjoj Kraljevini Mađarskoj obuhvatala istorijska područja: „Čiksek (mađ. Csikszék), Marošsek (mađ. Marosszék), Aranjošsek (mađ. Aranyosszék), Udvarheljsek (mađ. Udvarhelyszék) i Haromsek (mađ. Háromszék)”.

Sekelji svoju etničku autohtnost prikazuju kroz kulturnu baštinu, običaje i tradiciju. Najpoznatiji primeri za to su Sekelj kapija (mađ. székelykapu), Kopja (mađ. kopjafa) i Rovaško pismo (mađ. rovásirás). Zatim ornamentalni vezovi, ručni radovi, ornamentalne kutije za čuvanje porodičnih dragocenosti itd.

Prezimena prvih naseljenika Skorenovca: uredi

Iz Andrašfalve: Daradič (Daradics), Čiser (Csiszer), Ereš (Erõs), Fabijan (Fábián), Gal (Gál), Gece (Geczõ), Đerđ (György), Ileš (Illés), Jakab (Jakab), Janoš (János), Katona (Katona), Kelemen (Kelemen), Kemenj (Kemény), Kiš (Kis), Korodi (Koródi), Kovač (Kovács), Lakatoš (Lakatos), Laslo (László), Lipina (Lipina), Lukač (Lukács), Miler (Müller), Palko (Palkó), Pastor (Pásztor), Petreš (Petres), Petar (Péter), Hompot (Hompot), Hušori (Husori), Šebeščan (Sebestyén), Šit (Schidt), Sakač (Szakács), Satmari (Szatmári), Ranc (Rancz) i Varga (Varga).[6]

Iz Ištenšegitša: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Bartiš (Bartis), Bereš (Béres), Bot (Bot), Borbandi (Borbandi), Bete (Bõte), Dudli (Dudli), Falukezi (Faluközi), Finja (Finnya), Filep (Fülöp), Đerfi (-{Gyõrfi), Janoš (János), Kato (Kató), Lovas (Lovász), Mađaroš (Magyaros), Makrai (Makrai), Mikloš (Miklós), Nađ (Nagy), Njistor (Nyisztor), Pek (Pék), Šanta (Sánta), Sabo (Szabo), Sas (Szász), Sete (Szõte), Tamaš (Tamás), Urkon (Urkon) i Vanča (Váncsa).[6]

Iz Fogadjištena: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Gašpar (Gáspár), Kuruc (Kuruc), Pap (Pap), Vaci (Váci), Sabo (Szabó) i Sekelj (Székely).[6]

Iz Hadikfalve: Bereti (Beréti), Breti (Bréti), Biro (Biro), Čiki (Csiki), Dani (Dani), Erdeš (Erdõs), Fazekaš (Fazekas), Fodor (Fodor), Forai (Forrai), Galamboš (Galambos), Kerekeš (Kerekes), Kiš (Kis), Kozma (Kozma), Kožan (Kozsán), Kele (Kölõ) i Škasijan (Skasszián).[6]

Iz Jožeffalve: Kurko (Kurkó), Kušar (Kusár), Palo (Palló), Maksem (Mákszem), Mezei (Mezei), Sekelj (Székely) i Varda (Várda).[6]

Važniji događaji u životu sela po godinama uredi

 
Plan Skorenovca
 
FK Plavi Dunav iz 1930-ih
  • 1885 — Janoš Mihalj (Mischel János) je bio prvi učitelj u selu. Prvobitno je službovao u Đurđevu, a zatim se 1886. godine sa celokupnom populacijom preselio u novoosnovani Skorenovac.
  • 1886 — Prvi sudija, a ujedno i predsednik sela je bio Agošton Kolar (Kollár Ágoston), u periodu od 1886. do 1890.
  • 1889 — Završena je školska zgrada. Prvi učitelji su bili Johan Štajner (Steiner Johann) koji je ujedno bio i upravnik, zatim Otilija Miler (Müller Ottilia), Etelka Šomođi (Somogyi Etelka) i Janoš Mihalj. U to vreme osnovna škola je trajala šest godina, a u školskoj 1905/1906. godini bilo je 561 učenika. Ubrzo je osnovan i školski odbor, a Imre Laslo (László Imre), Mihalj Feher (Fehér Mihály), Franc Vintergeršt (Wintergerst Francz), Bona Bosilkov (Boszilkov Bóna), Jožef Međeši (Medgyessy József) i Andraš Varga (Varga András) su 30-ih godina prošlog veka bili članovi saveta školskog odbora.
  • 1892 — 18. decembra završena je gradnja katoličke crkve, a prvi sveštenik bio Ferenc Deleme koji je službovao od 1892. do 1898. godine.[19]
  • 1894 — 25. novembra je osnovana Zemljoradnička kreditna zadruga u Skorenovcu. Imala je 71 člana, a predsednik je bio Ferenc Deleme.[19]
  • 1895 — 6. oktobra je osnovana i prva biblioteka, a prvi bibliotekar bio je Janoš Hajagoš. Imala je 50 članova, a predsednik je bio Ferenc Deleme.[19]
  • 1898 — Dr Jožef Klajn (Dr. Klein József), sa službom u Kovinu, prihvatio je ponudu da se brine o zdravlju Skorenovčana.
  • 1899 — Osnovana je prva Dobrovoljna vatrogasna brigada koja je imala 60 članova. Predsednik je bio Johan Kiršgasner (Kirchgäsner Johann), a komandir vatrogasne jedinice Johan Mihalj (Mischel Johann).
  • 1900 — Dr Ede Urbanek (Dr. Urbanek Ede) postao je prvi stalni lekar u selu.
  • 1906 — Osnovano je lovačko društvo sa 14 članova, a osnivači su bili Đula Sabatka (Szabatka Gyula) i Deže Teri (Töry Dezsö).
  • 1912 — Katalin Riger (Rüger Katalin) otvorila je motorni mlin u selu. Mlin je radio sve do početka 70—ih godina kada je zgrada srušena. Motorni mlin su takođe otvorili Mikloš Vasilevsku i braća Domokoš ( Vasilescu Miklós és Domokos testvérek).[19]
  • 1913 — 27. aprila osnovana je Potrošačka i upotrebljivačka zadruga sa o. o. Skorenovac sa prodavnicom „Hanđa” (Hangya = mrav) i imala je 128 članova na čelu sa predsednikom Aladarom Vikelom (Wikel Aladár).
  • 1924 — Crveni krst je počeo sa humanitarnim aktivnostima, ali je zvanično osnovan tek 1931. Organizacija je imala 57 članova, a predsednik je bio Dr Imre Laslo (Dr. László Imre).
  • 1925 — Osnovano je kulturno-umetničko društvo (mađ. Kultúrszövetség, nem. Kulturbund). Od 1948. godine nosi naziv KUD Šandor Petefi (mađ. Petõfi Sándor).
  • 1932 — Osnovano je Povereništvo udruženja zanatlija sa obućarem Andrašem Birčakom (Bircsák András) kao predsednikom.
  • 1932 — 14. juna je osnovan FK Plavi Dunav ("Kék Duna"). Predsednik je bio Milivoj Đurkin, a potpredsednik Dr Imre Laslo (Dr. László Imre). Ekipa je bila u sastavu: Antal Fazekaš (Fazekas Antal), Janoš Sirak (Szirák János), Stanko Erdeljan, Jožef Boršoš (Borsós József), Janoš Brašnjo (Brasnyó János), Jožef Bosilkov (Boszilkov József), Pubi Hubert (Hubert Pubi), Ištvan Kiš (Kiss István), Imre Galac (Galac Imre), Tamaš Jung (Jung Tamás), Deže Kovačević (Kovacsevics Dezsö), Ištvan Urban (Urbán István), Imre Komaromi (Komáromi Imre), Janoš Migleci (Migléci János), Mile Perić, Đuro Stanisavljević i Slavko Ivkov.
  • 1959 — Osnovna škola u Skorenovcu postavlja spomen ploču Žarku Zrenjaninu, bivšem učeniku te škole. Od tada, osnovna škola nosi ime po njemu.[25]
  • 2019 — Poslednji Sekelj je napustio skorenovački salaš, ispod sela pored Dunava. Preselio se u samo selo a ime mu je Andraš Varga[26][27]

Slike iz tradicionalnog i svakodnevnog života u selu uredi

  •  
    Momenat sa utakmice iz 70—ih godina
  •  
    Narodna nošnja i igra čardaš
  •  
    Ornamentalni jastuk
  •  
    Tradicionalna kuhinja—detalj
  •  
    Tradicionalna kuhinja—detalj
  •  
    Dnevna soba—detalj
  •  
    Kopja

Seoske slave i običaji uredi

 
Provala
  • Sveti Stefan (mađ. Szent István). Mađarski nacionalni praznik, koji se ujedno slavi kao seoska slava, „kirvaj”; slavi se 20. avgusta. Svake godine, drugog dana slave, 21. avgusta se odlazilo na Provalu (Szakado) i tamo nastavljalo praznovati.
  • Grožđenbal (mađ. Szüretbál). Održava se u jesen posle berbe grožđa, cela sala se okiti jesenjim plodovima i vinovom lozom a služi se domaće vino i grožđe.
  • Maškare (mađ. Farsang). Održavaju se u februaru kada se omladina maskira u kožne gunjeve, nosi razna zvonca, prave buku da bi oterali „zle duhove” i istovremeno se zabavljaju do dugo u noć. Posle 1960-ih ovaj običaj se polako gubi.
  • Maskenbal (mađ. Maszkabál). Tradicionalna kostimirana igranka za mlade.
  • Lovački bal (mađ. Vadászbál). Zabava mladih u dugim zimskim mesecima. Kao zakuska se služi meso od divljači i služi se domaće vino.
  • Dani žetve (mađ. Aratás napok). U julu, posle završetka žetve, stanovnici proslavljaju uspešnu godinu. Preko dana mladi, obučeni u narodne nošnje, zaprežnim kolima obilaze selo, objavljuju kraj žetve, najavljuju večernje proslave koje se održavaju u nekoliko sala i u seoskim kafanama okićenim žetvenim bojama.
  • Imendan (mađ. Névnap). Do pre tri ili četiri generacije unazad nije se slavio rođendan, već imendan. Imendan se slavio na dan sveca čije je ime domaćin nosio. Svetac je ujedno bio i zaštitnik kuće i familije. Imendan se nasleđivao po muškoj liniji. Prvorođeni sin je obično dobijao ime svoga oca, a time i nasleđivao sveca kojeg je slavio (Zato je kod Sekelja bila učestala pojava prenošenje imena i prezimena sa oca na sina kroz više generacija). Drugorođeni sin je imao mogućnost da preuzme imendan (sveca) od dede po majci ili da slavi sveca po svom imenu.
 
Martenice vezane za drvo, Pižo i Penda, simbol nadolazećeg proleća.
  • Baba Marta. Običaj koji u Skorenovcu održavaju uglavnom skorenovački banatski Bugari. Obeležavanje ovog običaja se održava prvog dana u mesecu martu. Ljudi se oblače svečano i kite se šarenim crveno belim kićankama i resama ili stavljaju na odeću male lutke, martenice, koje se nazivaju „Pižo i Penda”. Pižo predstavlja muškog lutka gde dominira bela boja koja simboliše čistotu i dušu, a Penda predstavlja žensku lutku, gde dominira crvena boja koja simboliše život i emocije. U bugarskom folkloru Baba Marta je povezana sa đandrljavom starom babom čija se ćud stalno i iznenada menja. A takvim se mesecom smatra i mesec mart kada je vreme nepredvidivo i prelama se iz jedne u drugu krajnost. Ove martenice predstavljaju amajlije za rađanje proleća i simbole umiranja i rađanja. Ovo je stara paganska tradicija koja skoro da se nije ni promenila od davnina. Verovanje je da nošenjem crvene i bele boje ljudi mole Baba Martu za milost, nadajući se da će duga zima brže proći i da će proleće ubrzo da pokaže svoje boje.

Svadba uredi

Sekeljska svadba (mađ. Székely lakodalom) se održava po običajima koji se prenose s kolena na koleno, a običajne svečanosti traju od tri pa do sedam dana.[28]

Prvo mladi obaveštavaju svoje roditelje o svojoj nameri i traže blagoslov od njih. Momak, kada dobije blagoslov od glave porodice, odlazi sa ocem kod devojčinih roditelja da zvanično zaprosi devojku. Ako sve prođe u redu roditelji momka i devojke ugovaraju mesto i vreme održavanja svadbarskih svečanosti.

Svaka porodica pravi svoj spisak gostiju i mlada i mladoženja posebno pozivaju svoje najbolje prijatelje gde ih obaveštavaju o svojoj nameri i traže od njih da im se pomogne u organizovanju svadbe. Drugarice za svadbu dobijaju svadbarsku titulu njosojulanj (mađ. nyoszolyólány) a drugovi vefelj (mađ. vőfély).[29] Određuje se glavni vefelj koji najbolje poznaje običaje i ima autoritet da sprovodi pripreme i da organizuje ostale mladiće. On dobija titulu glavnog vefelja (mađ. fő vőfély). On dobija vefeljsko obeležje, vefeljski štap (mađ. vőfélybot, vőfélypálca) i zaduženja.[30] Njemu se predaje spisak gostiju i svi potrebni podaci o svadbi.

Dve, tri nedelje pred svadbu glavni vefelj se oblači u narodnu nošnju uzima svoj ukrašeni štap, upreže svoje konje i ukrašava ih pletenim vrpcama, trakama, nacionalnih boja, na svoja ukrašena kola stavlja burence sa vinom i okuplja ostale vefelje. Tako opremljen prvo odlazi kod kuma (mađ. násznagy)[31] gde mu mladoženja predaje zvaničan poziv za kumstvo a glavni vefelj poziv njegovoj porodici za svadbu. Tu se obavezno nazdravi i nastavlja se odlaskom i pozivanjem najbliže rodbine, prijatelja i poznanika, dok se bure ne isprazni. Ovime se daje svima dovoljno vremena da se pripreme za svadbu.

Nekoliko dana pred svadbu glavni vefelj opet ponavlja istu proceduru oblačenja i ukrašavanja konja i kola i zajedno sa ostalim vefeljima odlazi da sakupi i donese potrebne stvari za održavanje svadbe. Prolazeći kroz selo od jedne do druge kuće oni pevaju svadbarske pesme i skupljaju stolove, stolice, tanjire, viljuške, kašike, noževe, stolnjake. Ovime obaveštavaju celo selo o budućem događaju.

Svadba se obično zakazuje za subotu. Do petka se sve spremi a u subotu ujutro počinje se sa samom svadbom. Prvo dolazi kum i najbliža rodbina a posle polako i ostali svadbari, svi oni se poslužuju sa paprikašom i slanim pecivima. Kum u narodnoj nošnji se posebno ukrašava sa lentom koja može imati nacionalne boje ili neka druga obeležja u zavisnosti od društvenog statusa kuma[32], dok ostali gosti se ukrašavaju sa cvetovima na reveru. Tradicionalno ti cvetovi su od papira.

Isto u jutarnjim satima mlada šalje dar svom izabraniku, belu vezenu košulju. Donosioci dolaze sa okićenim zaprežnim kolima i oni se primaju sa počastima. Mladoženja oblači primljeni dar i svatovi kreću ka mladinoj kući. Dolaskom mladoženje i ostalih svatova u mladinu kuću počinje ceremonijal kićenja neveste. Mlada je obučena sva u belo i prima mladoženjin krunski venac kojim je dariva i stavlja mladi na glavu. Krunski venac je simbol predavanja jedno drugome, zalog vernosti u budućem zajedničkom životu.[33]

Posle ovoga čina svatovi se razilaze i u ugovoreno vreme se nalaze ispred crkve. Ispred crkve mlada i mladoženja po prvi put se odvajaju od svojih svatova i zajedno ulaze pred oltar. Tu se odigrava čin venčanja pred Bogom. Posle ovog ceremonijala novi bračni par, uz pratnju svadbarske muzike, odlazi u prostorije gde je mladoženja organizovao svadbeno veselje.

Svatove već očekuju pripremljena peciva, rakija i vino, tada se i obavlja ceremonija primanja novog člana, mlade, u porodicu, posle koje svi počinju da se vesele pevaju i igraju.

Večera je poseban događaj sa posebnom tradicijom. Kada svi svatovi posedaju za stolove i kada se muzika utiša, kum održi govor gde se veliča mladoženjino bogatstvo i mladina lepota, posle čega vefelji prvo unose supu, što označava početak večere. Glavni vefelj recituje stih po stih predviđene recitacije i hvali hranu koju će gosti imati prilike da probaju i sve je popraćeno sa muzičkim efektima gde se gosti time animiraju. Posle supe na red dolazi pečenje, salata, kompoti i ostali prilozi glavnom jelu. Na kraju večere dolazi na red torta. Svako unošenje ovih jela je poseban događaj i sledi isti ritual hvaljenja hrane, dok se piće neprekidno troši.

Po završetku večere gosti ponovo počinju da se vesele, igraju čardaš i pevaju. Negde oko ponoći mlada i mladoženja ustaju najavljuju svoj odlazak i sami odlaze u svoj novi dom. Tu se presvlače i mlada se oblači u narodnu nošnju gde dominiraju crvena i bela boja, dok mladoženjinom nošnjom dominira crna i bela boja. Kada je ova ceremonija obavljena novi bračni par se vraća da nastave svadbarsko veselje i tada se služe sitni kolači. Ulaskom para među svatove nastaje zadirkivanje mladih, pošto su sa ovim činom postali čovek i žena, a veselje dostiže kulminacije i traje sve do podneva sledećeg dana, nedelje. Ako neko od vefelja nije bio dovoljno jak da izdrži do ovih sati, pa je ranije otišao kući, preostali vefelji idu po njega, vezuju užetom, kite sa osušenom stabljikom kukuruza i dovlače ga nazad na svadbu (ovaj običaj se zove Kalato (Káláto) i svi gosti mogu biti predmet ovog običaja u narednim danima, dokle god ima preostale hrane). Preostalim gostima se služi kisela čorba, posle koje se gosti počinju polako razilaziti. [34]

Poznati Skorenovčani uredi

  • Zoltan Dani — pukovnik Vojske Jugoslavije koji je komandovao jedinicom koja je oborila F-117 najthok.[35]
  • Gabrijel Ataljanc (Gabi) — lekar, neuropsihijatar, pesnik, bivši omladinski prvak Srbije u troskoku. Radio u Skorenovcu, Kovinu, malom Zvorniku, Pančevu, Idriji, na Rabu i u Francuskoj. Otac balerine Ašhen Ataljanc.[36]
  • Magdolna Urban (Magda) — najpoznatiji stomatolog pančevačke opštine 50-ih, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. U 40-im jedna od prvobitnih igračica ženskog košarkaškog kluba iz Zrenjanina. Veći deo svog radnog veka je provela radeći u zubnoj ambulanti Fabrike aviona Utva.
  • Hubert — vlasnik prve kafane u selu, putnik Karpatije i očevidac spasavanja preživelih sa Titanika
  • Tamaš Jung (1911—1992) — biskup,[37] jedan od osnivača FK Plavi Dunav
  • Ištvan Bot (1943—2004) — sveštenik
  • Luka Uzun — advokat, prosvetni radnik, redaktor „Banatskog bugarskog glasnika” koji je izlazio u Temišvaru
  • Deže Nađ — poljoprivrednik, prvak Jugoslavije u prinosu žita po hektaru 1975.
  • Zoltan Šebeščen — bivši fudbaler Bajera iz Leverkuzena. Poreklom je iz Skorenovca (otac i majka su se rodili i živeli u Skorenovcu)
  • Erne Komaromi — igrao fudbal za Vojvodinu, Novi Sad, Dinamo iz Pančeva i Plavi Dunav iz Skorenovca
  • Đurka Pap — fudbaler, jedan od trenera Dinama iz Pančeva, radio sa mladima. Trenersku školu završio u klasi sa Miljanom Miljanićem
  • Laslo Varga — srednjoškolski prvak u skoku udalj na SOŠOV-u 1977.
  • Zoran Mihajlović — omladinski prvak Vojvodine u bacanju kugle iz 1977. godine. Bubnjar i pevač grupe „Dunavski kamičci” koji gaje tradicionalnu mađarsku muziku. Izdali su nekoliko kaseta i CD-a
  • Slobodan Mihajlović − paraolimpijac, zlatna medalja 2006. plivanju u Rimu (Youth Games).

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Zrenjaninska biskupija, Skorenovac
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k „Helén Pál „Csernakerestúr,Sándoregyháza és Székelzkeve Magyarjainak helynevei ” str. 7. (knj.95)” (PDF). edit.elte.hu. Pristupljeno 15. 9. 2023. 
  3. ^ Position of Gyurdyevo on map
  4. ^ Census 1880
  5. ^ Podaci o početnoj kolonizaciji
  6. ^ a b v g d đ e „A bukovinai székelység tegnap és ma st. 114 — 116” (PDF). users.atw.hu. Pristupljeno 15. 9. 2023. 
  7. ^ „Kuvas, vrsta i istorija”. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  8. ^ „Istorija vrste”. Pristupljeno 25. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2009)
  9. ^ Skorenovac története — Szabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936.)
  10. ^ Székelykeve (Skorenovac) A falu története, Galambos Tibor 2001. Katalog i publikacija broj 949.711.3 Skorenovac ID=91666188
  11. ^ Kevevara stranica 8 10. avgust 1913. − „Kevevara je bio „društveni nedeljnik“, urednik dr. Erne Jakabfi, čiji je prvi broj 21. januara 1912. objavio Robert Oberlouter 4, 6 ili 8 stranica u štampariji knjiga u Kevevarošu. Bio je to dobro uređivan nedeljnik, pouzdan hroničar Kevevare i okoline, koji je i danas važan izvor za lokalne istoričare.”
  12. ^ a b „Bácsország”. Vajdasági Honismereti Szemle. Pristupljeno 26. 8. 2023. 
  13. ^ a b v g d đ e ž z „Kevevara st. 9” (PDF). Vajdasági Honismereti Szemle. Pristupljeno 26. 8. 2023. 
  14. ^ [Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. ]
  15. ^ Bački Rusini i Prisajedinjavanje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918.
  16. ^ a b Kad duša priča — Autobiografija, ing. Milica Aranđelović( izdao Midim print, za izdavača Dragan Milić, Beograd 2005. 2005. ISBN 978-86-07-01582-5.
  17. ^ Strana 218.
  18. ^ a b v „„A szomszédos országok magyar nyelvű időszaki kiadványainak bibliográfiája 1945-1990” str. 11.”. Az Országos Széchényi Könyvtár. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  19. ^ a b v g d đ „Magyarország varmegyái és városai dig. st. 110/111 (knj. str. 94/95)” (PDF). Borovszky Samu Dr. Pristupljeno 7. 9. 2023. 
  20. ^ a b v Knjiga 9, Stanovništvo, uporedni pregled broja stanovnika 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, maj. 2004. ISBN 978-86-84433-14-7.
  21. ^ Stanovništvo, nacionalna ili etnička pripadnost, podaci po naseljima. Podgorica: Republički zavod za statistiku. septembar 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  22. ^ a b http://media.popis2011.stat.rs/2011/prvi-rezultati.pdf
  23. ^ Mađarske županije i gradovi. Strana 211
  24. ^ „Knjiga 2”. Stanovništvo, pol i starost, podaci po naseljima. webrzs.stat.gov.rs. Beograd: Republički zavod za statistiku. februar 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  25. ^ „O školi”. skolaskorenovac.edu.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-08-19. 
  26. ^ Izvor Medijatudomanj br 39. za 2019. godinu (slika na FB)
  27. ^ Dokumentarni film na jutubu
  28. ^ Svadbarski običaji
  29. ^ Literatura:
    1.Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) ([1]);
    2. Filep Antal: Szokásleírások a 18. és 19. századból (Népi Kultúra – Népi Társadalom, 1971) (izvorizvor).
  30. ^ Literatura:
    1. Szentesi Tóth Kálmán: Lakodalmi szokások a Nagykunságon (Karcag, 1929) (izvor);
    2. Gönyey Sándor: A gyimesi csángó menyasszony öltözete (Ethn., 1940);
    3. Viski Károly: A hagyomány tárgyai (A magyarság néprajza. IV., Bp., 1941–43) (izvor).
  31. ^ Literatura:
    1. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800);
    2. Mátyus Péter: Násznagyok kötelessége (Buda, 1847);
    3. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899);
    4. Ébner Sándor: A tiszakarádi násznagy feldíszítése (Ethn., 1931);
    5. Mielczarska, Władysława: Starosta weselny w Polsce (Pozńan, 1931);
    6. Szendrey Ákos: Die Vorbereitung der Hochzeit und der Abschluss des Ehevertrages bei den Ungarn (Acta Ethn., 1957–58) (izvor).
  32. ^ Literatura:
    1. Réső Ensel Sándor: Magyarországi népszokások (Pest, 1866);
    2. Fél Edit: A vagyon és tulajdon Martoson (Társadalomtudomány, 1944);
    3. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (izvor)
  33. ^ Literatura:
    1. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (izvor);
    2. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800) (izvor);
    3. Cassel, Paulus: Die Symbolik des Ringes zumal des Trauringes (Friedenau, 1891);
    4. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899) (Bibliografija svih referenci, izvor)
  34. ^ Literatura:
    1. Sartori, Paul: Situe und Brauch. I. Die Hauptstufen des Menschendaseins (Leipzig, 1910);
    2. Samter, Ernst: Geburt, Hochzeit und Tod (Leipzig–Berlin, 1911);
    3. Viski Károly: Volksbrauch der Ungarn (Bp., 1932); Biegeleisen, Henryk: Wesele (Lwów, é. n.);
    4. Szendrey Ákos–Szendrey Zsigmond: Házasság (A magyarság néprajza, IV., Bp., 1941–1943);
    5. Van Gennep, Arnold: Manuel de folklore français contemporain (I–II., Du berceau à la tombe – Mariage, funérailles, Paris, 1946);
    6. Dégh Linda: (A magyar népi színjáték kutatása (Bp., 1947);
    7. Lakodalom (A Magyar Népzene Tára, III., A-B., Bp., 1955–56);
    8. Deneke, Bernward: Hochzeit (München, 1971) (izvor)—(Zbirni izvori literatura, izvor).
  35. ^ SAD danas
  36. ^ Mali Zvornik
  37. ^ Biskup Tamaš Jung

Literatura uredi

  • Stanovništvo, nacionalna ili etnička pripadnost, podaci po naseljima. Podgorica: Republički zavod za statistiku. septembar 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  • Skorenovac története — Szabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936. )
  • Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad, 1992.
  • Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996.
  • Mgr. Erős Lajos, Adalékok a Zrenjanini—Nagybecskereki Egyházmegye történetéhez, 1993. (Additamenta ad historiam Diocesis Zrenjaninensis—Nagybecskerekensis)

Spoljašnje veze uredi

 
Skorenovac na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Скореновац&oldid=27770864”