Википедија

Istorija odevanja i tekstila

Proučavanje istorije odeće i tekstila prati razvoj, upotrebu i dostupnost odeće i tekstila tokom ljudske istorije. Odeća i tekstil odražavaju materijale i tehnologije dostupne u različitim civilizacijama u različito vreme. Raznolikost i distribucija odeće i tekstila u društvu otkrivaju društvene običaje i kulturu.

Dame koje izrađuju svilu, slika cara Hajsonga iz Sung dinastije, iz ranog 12. veka (rimejk originala umetnika Čang Ksana iz 8. veka), ilustruje proizvodnju svilene tkanine u Kini.
Istorijski razvoj odevanja
Egipatska odeća, odeća stare Grčke i starog Rima
Odeća stare istočne Evrope
Vizantijski car Justinijan, carica Teodora, i nemačko plemstvo 13. vek

Nošenje odeće je isključivo ljudska karakteristika i odlika je većine ljudskih društava. Muškarci i žene počeli su da nose odeću nakon poslednjeg ledenog doba. Antropolozi veruju da su životinjske kože i vegetacija adaptirani u pokrivače kao zaštita od hladnoće, vrućine i kiše.

Tekstil se može ispresovati ili isplesti od vlakana upredenih u predivo i potom umrežiti, povezati, uplesti ili istkati da bi se napravile tkanine, koje su se pojavile na Bliskom istoku tokom kasnog kamenog doba.[1] Od antičkih vremena do danas, metode proizvodnje tekstila neprekidno su se razvijale, a izbor dostupnog tekstila uticao je na to kako su ljudi nosili svoju odeću, oblačili se i ukrašavali svoju okolinu.[2]

Izvori dostupni za proučavanje odeće i tekstila uključuju materijalne ostatke otkrivene putem arheologije; prikazivanje tekstila i njegove proizvodnje u umetnosti; i dokumenta koji se tiču proizvodnje, nabavke, upotrebe i trgovine tkaninama, alatima i gotovom odećom. Proučavanje istorije tekstila, posebno ranijih faza, deo je studija materijalne kulture.

Praistorijski razvoj uredi

Ova kutija:
-10 —
–
-9 —
–
-8 —
–
-7 —
–
-6 —
–
-5 —
–
-4 —
–
-3 —
–
-2 —
–
-1 —
–
0 —

Razvoj proizvodnje tekstila i odeće u praistoriji bio je predmet brojnih naučnih studija. Ovi izvori pomogli su u pružanju koherentne istorije ovih praistorijskih zbivanja. Dokazi sugerišu da su ljudi možda počeli da nose odeću pre 100.000 do 500.000 godina.[3]

Rano usvajanje odeće uredi

Genetska analiza sugeriše da se ljudska telesna vaš, koja živi u odeći, možda odvojila od sive vaši pre oko 170 000 godina, što govori u prilog dokazima da su ljudi počeli da nose odeću otprilike u to vreme. Ove procene prethode prvom poznatom egzodusu ljudi iz Afrike, mada se čini da su druge hominidne vrste koje su možda nosile odeću - i delile ove zaraze vašima - migrirale ranije.

Igle za šivenje datirane su pre najmanje 50 000 godina (Denisova pećina, Sibir). Najstariji mogući primer je od pre 60 000 godina, vrh igle (nedostaje stablo i oko) pronađen u pećini Sibudu u Južnoj Africi. Drugi rani primeri igala od pre 41.000 do 15.000 godina nalaze se na više lokacija, npr. Slovenija, Rusija, Kina, Španija i Francuska.

Najranija obojena lanena vlakna pronađena su u praistorijskoj pećini u Gruziji i datiraju od 36.000. godine.[4]

Oko 25.000 godina stara figurica Venere „Venera iz Lespuga“, pronađena u južnoj Francuskoj u Pirinejima, prikazuje suknju od tkanine ili uvijenih vlakana. Druge figurice pronađene u zapadnoj Evropi krasili su šeširi ili kape, pojasevi u struku i kaiš od tkanine koji se omotavao oko tela tačno iznad grudi. Istočnoevropske figurice nosile su kaiševe, nisko na bokovima, a ponekad i suknje od vlakana.

Drevni tekstil i odeća uredi

Znanje o drevnom tekstilu i odeći proširilo se u nedavnoj prošlosti zahvaljujući savremenom tehnološkom razvoju.[5] Prvi stvarni tekstil, za razliku od šivenih koža bio je filc - presovana biljna vlakna.[traži se izvor] Prvi poznati tekstil Južne Amerike otkriven je u pećini Guitarero u Peruu. Tkan je od biljnih vlakana i datira od 8000. p. n. e.[6] Preživeli primerci Nålebindinga, još jedne rane metode tekstila, pronađeni su u Izraelu i potiču iz 6500. p. n. e.[7]

Razboji uredi

Od praistorije do ranog srednjeg veka, za veći deo Evrope, Bliskog istoka i Severne Afrike, dve glavne vrste razboja dominiraju u proizvodnji tekstila. To su vertikalni razboji i razboji sa dve nite. Dužina platnene nite određivala je širinu tkanine na kojoj se tkalo i mogla je biti široka 2-3 metra.[8] Rano tkana odeća često je bila izrađena od pune širine razboja drapirana, vezana ili zakačena na licu mesta.

Očuvanje uredi

Naše znanje o kulturama uveliko varira u zavisnosti od klimatskih uslova kojima su izložena arheološka nalazišta; Bliski istok i sušni rubovi Kine pružili su mnoge vrlo rane uzorke u dobrom stanju, ali rani razvoj tekstila na indijskom potkontinentu, potsaharskoj Africi i drugim vlažnim delovima sveta ostaje nejasan. U severnoj Evroaziji tresetišta takođe mogu vrlo dobro da sačuvaju tekstil.

Trgovina tekstilom u drevnom svetu uredi

Tokom neolita i bronzanog doba, plodno tlo Evroazijske stepe pružalo je mesto mreži nomadskih zajednica za razvoj i interakciju. Stepska ruta je uvek povezivala regije azijskog kontinenta trgovinom i prenos kulture, uključujući odeću.

Oko 114. pre Hrista, dinastija Han,[9] pokrenula je trgovinski put Put svile. Geografski gledano, Put svile je međusobno povezana serija drevnih trgovinskih puteva između Čang'ana (današnji Sijan) u Kini, sa Malom Azijom i Mediteranom, koji se protežu na preko 8 000 km na kopnu i moru. Trgovina na putu svile bila je značajan faktor u razvoju velikih civilizacija Kine, Egipta, Mesopotamije, Persije, indijskog potkontinenta i Rima, i pomogla je da se postave temelji modernom svetu. Razmena luksuznog tekstila bila je dominantna na Putu svile, koji je povezivao trgovce, hodočasnike, monahe, vojnike, nomade i gradske stanovnike iz Kine sa Sredozemnim morem tokom različitih vremenskih perioda.

Drevni Bliski istok uredi

Najraniji poznati tkani tekstil na Bliskom istoku su lanene tkanine koje su se koristile za umotavanje mrtvih, iskopane na neolitskom nalazištu Čatal Hojuk u Anadoliji, karbonizovane i „zaštićene sa nekoliko slojeva gline/gipsa, u anaerobnom okruženju. Bile su „pečene“ ili „kuvane na pari“[10] u vatri i radioaktivnom ugljeniku-14 datiranom oko 6000. p. n. e. [11] Postoje dokazi o uzgoju lana iz oko 8000. p. n. e. na Bliskom istoku, ali uzgoj ovaca sa vunenim runom, a ne dlakom, javlja se mnogo kasnije, oko 3000. p. n. e.

U Mesopotamiji je odeća Sumera bila vrlo jednostavna, naročito leti, a zimi je to bila odeća od ovčijeg krzna. Čak su i bogati muškarci bili prikazani sa golim torzom, odeveni u neku vrstu kratke suknje, poznate kao kaunake, dok su žene nosile dugu haljinu do članaka. Kralj je nosio tuniku, kaput koji mu je sezao do kolena, sa pojasom u sredini. Vremenom je razvoj zanata tkanja vune doveo do velike raznolikosti odeće. Tako su pred kraj 3. milenijuma pre nove ere i kasnije muškarci nosili tuniku sa kratkim rukavima, čak i preko kolena, sa pojasom (preko koga su bogati nosili vuneni ogrtač). Ženske haljine imale su raznolikiji dizajn: sa rukavima ili bez njih, uske ili široke, obično duge i bez isticanja tela.[12]

  •  
    Sumerske statue (muške i ženske); 2800-2400. p. n. e. rani dinastički period; Irački nacionalni muzej (Bagdad)
  •  
    Ženske statue; 2800-2400. p. n. e. (rani dinastički period); hram Abu u Tel Ašmaru, Ešnuna - Irak); Nacionalni muzej Iraka.
  •  
    Kip Ebih-Ila; oko 2400. p. n. e.; gips, škriljac, školjke i lapis lazuli; visina: 52,5 cm; Luvr (Pariz)

Drevna Indija uredi

Do danas su iskopavanja civilizacijskih područja doline Inda dala nekoliko uvijenih pamučnih niti u kontekstu trake za ogrlicu od perli.[13] Međutim, figurice od terakote otkrivene u Mergaru prikazuju mušku figuru koja nosi ono što se obično tumači kao turban. Figurice, nazvane „Kralj sveštenika“, sa lokaliteta Mohendžo-daro, prikazuju nošenje šala sa cvetnim uzorcima. Do sada je ovo jedina skulptura iz doline Inda koja prikazuje odeću tako eksplicitno detaljno. Druge skulpture Plesačica, iskopane iz Mohendžo-dara, prikazuju samo nošenje narukvica i drugog nakita.[14] Međutim, ne postoji nijedan konkretan dokaz kojim bi se prikazala istorija odeće u harapansko doba. Harapani su možda koristili prirodne boje za bojenje svoje tkanine. Istraživanja pokazuju da je preovlađivalo gajenje indigo biljaka (rod: Indigofera).

Herodot, drevni grčki istoričar, spominje indijski pamuk u 5. veku pre nove ere kao „vunu koja po lepoti i dobroti prevazilazi ovčju“. Kada je Aleksandar Veliki napao Indiju, 327. p. n. e, njegove trupe su počele da nose pamučnu odeću koja je bila udobnija od njihove prethodne vunene.[15] Strabon, drugi grčki istoričar, spomenuo je živahnost indijskih tkanina, a Arijan je govorio o indijsko-arapskoj trgovini pamučnim tkaninama 130. godine n.e.[16]

Drevni Egipat uredi

Postoje dokazi o proizvodnji lanenog platna u starom Egiptu u neolitskom periodu, oko 5500. p. n. e. Gajenje pripitomljenog divljeg lana, verovatno uvoz sa Levanta, dokumentuje se već oko 6000. p. n. e. Druga biljna vlakna, uključujući rogoz, trsku, palmu i papirus, korišćena su sama ili sa platnom, za izradu konopaca i drugih tekstila. U ovom periodu su dokazi o proizvodnji vune u Egiptu oskudni.[17]

Tehnike predenja uključivale su vreteno, ručno predenje i valjanje; predivo je takođe spajano.[17] Horizontalni podni razboj je korišćen pre Novog kraljevstva, kada je uveden vertikalni razboj sa dve nite, verovatno iz Azije.

Laneno platno je korišćeno pri mumifikaciji, a umetnost prikazuje egipatske muškarce koji nose lanene kiltove i žene u uskim haljinama sa raznim oblicima košulje i jakne.[17]

Drevna Kina uredi

Najraniji dokazi o proizvodnji svile u Kini pronađeni su na nalazištima kulture Jangšao u Ksiau, pokrajina Šansi, gde je pronađena čaura svilene bube, prepolovljena oštrim nožem, datirana između 5000 i 3000. p. n. e. Fragmenti primitivnih razboja vide se i sa nalazišta kulture Hemudu u mestu Jujao, Češang, datiranim oko 4000. p. n. e. Komadi svile pronađeni su na lokalitetu kulture Liangču u mestu Hudžou, Češang, još od 2700. godine p. n. e.[18] [19] Ostali fragmenti su pronađeni u kraljevskim grobnicama iz dinastije Šang (oko 1600 - oko 1046. p. n. e.).[20]

Pod dinastijom Šang, odeća Han Kineza ili Hanfu sastojala se od ji, tunike do kolena uskih manžeta vezanih remenom i uske suknje dužine do gležnja, zvane šang, koja se nosila sa biksi, tkaninom koja je dopirala do kolena. Odeća elite bila je izrađena od svile u živopisnim osnovnim bojama.

  •  
    Slika cara Jaoa, autor Ma Lin
  •  
    Žuti car
  •  
    Tkana svila iz grobnice br. 1, Mavangdui, Čangša (provincija Hunan, Kina), 2. vek p. n. e.
  •  
    Car Vu iz dinastije Ćin, slika dvorskog umetnika Jana Libena iz 7. veka

Drevni Tajland uredi

Najraniji dokazi o predenju na Tajlandu mogu se naći na arheološkom nalazištu Tha Kae koje se nalazi u centralnom Tajlandu. Tha Kae je bio naseljen krajem prvog milenijuma p. n. e. do kraja prvog milenijuma n.e. Ovde su arheolozi otkrili 90 fragmenata vretena datiranih od 3. veka p. n. e. do 3. veka n.e. Oblik ovih nalaza ukazuje na veze sa južnom Kinom i Indijom.[21]

Drevni Japan uredi

Najraniji dokazi o tkanju u Japanu povezani su sa Đomon periodom. Ovu kulturu definiše grnčarija ukrašena šarama traka. U prefekturi Mijagi, u humkama iz 5.500, otkriveni su neki fragmenti tkanine napravljeni od vlakana kore.[22] Vlakna konoplje takođe su otkrivena u humki Torihama, prefektura Fukui, još iz perioda Đomon, što sugeriše da su ove biljke mogle da se koriste i za odeću. Neki keramički uzorci prikazuju i fine dizajne prostirki, dokazujući njihove tehnike tkanja. Na šarama Đomon keramike vide se ljudi koji nose kratku gornju odeću, uske pantalone, levkaste rukave i kaiševe poput konopca. Na prikazima je prikazana i odeća sa šarama koje su vezene ili obojene. Keramika takođe ne pokazuje razliku između muške i ženske odeće. To je možda bilo tačno jer je u tom vremenskom periodu odeća bila više za ukras nego za društvenu razliku, ali to može biti i zbog prikaza na grnčariji, a ne zbog toga kako su se ljudi u to vreme stvarno oblačili. Budući da su pronađene i koštane igle, pretpostavlja se da su nosile haljine koje su bile sašivene.[23]

Sledi period Jajoi, tokom koga je razvijeno uzgajanje pirinča. To je dovelo do prelaska sa zajednica lovaca i sakupljača na agrarna društva koja su imala veliki uticaj na odeću. Prema kineskoj literaturi iz tog vremenskog perioda, počela je da se nosi odeća primerenija poljoprivredi. Na primer, nešivena tkanina omotana oko tela ili odeća tipa pončo sa urezanom rupom za glavu. Ista literatura takođe ukazuje na to da se nosila ružičasta ili grimizna šminka, ali i da se maniri među ljudima svih starosnih grupa i polova nisu mnogo razlikovali. Međutim, ovo je diskutabilno jer su u kineskom dokumentu verovatno postojale kulturne predrasude. Japansko je verovanje da je period Jajoi bio prilično utopijski pre nego što je kineski uticaj počeo da promoviše upotrebu odeće koja označava starost i pol.

Od 300. do 550. godine naše ere bio je Jamato period, i ovde se veći deo odevnog stila može izvesti iz tadašnjih artefakata. Grobarske statue (haniva) posebno nam govore da se stil odeće promenio od onoga prema kineskim izveštajima iz prethodnog doba. Kipovi obično nose dvodelnu odeću koja ima gornji deo sa prednjim otvorom i rukavima, sa širokim pantalonama za muškarce i suknjama za žene. Uzgoj svile Kinezi su uveli do ovog vremenskog perioda, ali zbog cene svile koristili su je samo ljudi određenih klasa.

Sledeći periodi su bili Asuka (550. do 646. godine nove ere) i Nara (646. do 794. godine nove ere) kada je Japan razvio jedinstveniju vladu i počeo da koristi kineske zakone i socijalne rang liste. Ovi novi zakoni zahtevali su od ljudi da nose različite stilove i boje kako bi ukazivali na socijalni status. Odeća je uopšte postala duža i šira, a metode šivenja naprednije.[24]

Klasična Grčka uredi

Tkanina u drevnoj Grčkoj bila je tkana na razboju. Prva sačuvana slika tkanja u zapadnoj umetnosti je na terakota lekitos - boci za ulje, u Muzeju umetnosti Metropoliten, Njujork. Vaza, oko 550-530. p. n. e, prikazuje dve žene kako tkaju na uspravnom razboju. Osnove, koje se vertikalno vode do šipke na vrhu, na dnu su povezane tegovima koji ih drže zategnutima. Žena sa desne strane prelazi tkačkim čunkom koji sadrži nit za tkanje preko sredine osnove. Žena levo koristi batinu da učvrsti već ispletene niti.[25]

Haljina u klasičnoj antici favorizovala je široke, nešivene tkanine, na razne načine zakačene za telo.

Drevna grčka odeća bila je od vune ili platna, uglavnom pravougaonog oblika, i na ramenima pričvršćenog ukrašenim iglama zvanim fibule i sa pojasom. Tipična odeća bila je peplos, široka halja koju su nosile žene; hlamis, ogrtač koji su nosili muškarci; i hiton, tunika koju su nosili i muškarci i žene. Muški hitoni bili su do kolena, dok su ženski hitoni padali do članaka. Dugi plašt himation su nosili preko peplosa ili hlamisa.

Toga antičkog Rima bio je takođe nesašivena vunena tkanina, nosili su je muški građani oko tela u raznim oblicima, preko jednostavne tunike. Rane tunike su bila dva jednostavna pravougaonika spojena na ramenima i bokovima; kasnije tunike su imale ušivene rukave. Žene su nosile drapiranu stolu ili tuniku dužine do gležnja, sa palom nalik na šal kao gornju odeću. Vuna je bila preferirana tkanina, mada su se takođe nosili lan, konoplja i male količine skupe uvozne svile i pamuka.

Gvozdeno doba u Evropi uredi

Gvozdeno doba je definisano da se proteže od kraja bronzanog doba, oko 1200. p. n. e, do 500. godine n.e i početka srednjovekovnog perioda. Iz ovog perioda pronađena su tela i odeća, sačuvani u anaerobnim i kiselim uslovima tresetišta u severozapadnoj Evropi. Danska identifikacija odeće pronađene sa takvim telima ukazuje na tkane vunene haljine, tunike i suknje.[26] One su uglavnom bili neoblikovane i držane su kožnim kaiševima i metalnim broševima ili iglama. Odeća nije uvek bila obična, već je sadržavala kontrastne boje, posebno na krajevima i ivicama odeće. Muškarci su nosili pantalone do kolena, moguće sa potkolenicama umotanim radi zaštite, mada Bouher navodi da su pronađene i duge pantalone.[27] Toplota je dolazila od vunenih šalova i pelerina od životinjske kože, verovatno nošenih sa krznom okrenutim ka unutra za dodatnu udobnost. Nosile su se kape, takođe od kože, a naglasak je bio na aranžmanima za kosu, od pletenica do složenih suebijskih čvorova.[28] Meke cipele napravljene od kože štitile su stopalo.

Srednjovekovna odeća i tekstil uredi

Istorija srednjovekovne evropske odeće i tekstila inspirisala je mnogo naučnog interesa u 21. veku. Elisabet Kraufut, Frensis Pričard i Kaj Stanilend su autori izdanja Tekstil i odeća: Srednjovekovni nalazi iz iskopavanja u Londonu, oko 1150-oko1450 (Bojdel Pres, 2001). Tema je takođe subjekt godišnjeg serijala, Srednjovekovna odeća i tekstil (Bojdel Pres), koji su uredili Robin Neterton i Gejl R. Oven-Kroker, emeritus profesor anglosaksonske kulture na Univerzitetu u Mančesteru.

Rimsko carstvo uredi

Za vreme rimskog carstva postojalo je obilje različitih modnih stilova i stilova frizura, perika i kozmetike, iako se sama odeća nije menjala. I Grci i Rimljani nosili su odeću koja se samo ogrne; nije bilo šivene odeće. Odeća cara Dioklecijana bila je veličanstvena i raskošna, izrađena od svile i zlata.[29]

Vizantija uredi

Vizantinci su pravili i izvozili vrlo bogato uzorkovane tkanine, tkane i vezene za više slojeve, a otporno obojene i štampane.[30] U Justinijanovo doba rimsku togu je zamenila tunika, ili dugački hiton, za oba pola, preko koje su viši slojevi nosili raznu drugu odeću, poput dalmatice (dalmatike), težeg i kraćeg tipa tunike; na desnom ramenu bili su pričvršćeni kratki i dugi ogrtači.

Dokolenice i nogavice su se često nosile, ali nisu istaknute u prikazima bogatih; bili su povezane sa varvarima, bilo evropskim ili persijskim.[31]

Rano-srednjovekovna Evropa uredi

Evropska odeća se menjala postepeno u godinama od 400. do 1100. godine. Ljudi u mnogim zemljama oblačili su se različito, u zavisnosti od toga da li su se identifikovali sa starim romanizovanim stanovništvom ili novim invazionim populacijama kao što su Franci, Anglosaksonci i Vizigoti. Muškarci osvajačkih naroda uglavnom su nosili kratke tunike, sa kaiševima i vidljive pantalone, nogavice ili helanke. Romanizovano stanovništvo i Crkva ostali su verni dužim tunikama rimske svečane nošnje.[32]

Elita je uvozila svilenu tkaninu iz vizantijskog, a kasnije i muslimanskog sveta, a takođe verovatno i pamuk. Takođe su mogli da priušte beljeni lan i obojenu i jednostavno uzorkovanu vunu tkanu u samoj Evropi. Ali vezeni ukrasi su verovatno bili vrlo rašireni, mada se u umetnosti obično nisu mogli uočiti. Niži slojevi nosili su vunu od lokalne ili domaće vune, često neobojenu, obrubljenu ukrasnim trakama, raznim vezom, trakama tkanim ili šarenim obrubima utkanim u tkaninu na razboju. [33]

Visoki srednji vek i uspon mode uredi

 
Italijanski svileni damasti iz 14. veka

Odeća u Evropi 12. i 13. veka ostala je vrlo jednostavna i za muškarce i za žene i prilično ujednačena na celom potkontinentu. Tradicionalna kombinacija kratke tunike sa nogavicama za muškarce iz radničke klase i duge tunike sa ogrtačem za žene i muškarce više klase ostala je norma. Većina odeće, posebno van bogatijih slojeva, ostala je malo promenjena u odnosu na tri ili četiri veka ranije.[34]

U 13. veku je zabeležen veliki napredak u bojenju i obradi vune, koja je bila daleko najvažniji materijal za gornju odeću. Lan se sve više koristio za odeću koja je bila u direktnom kontaktu sa kožom. Za razliku od vune, laneno platno se moglo oprati i izbeliti na suncu. Pamuk, uvezen sirov iz Egipta i drugih područja, korišćen je za postave i pokrivače.

Krstaši koji su se vraćali sa Levanta doneli su znanje o njegovom finom tekstilu, uključujući laku svilu, u zapadnu Evropu. U severnoj Evropi svila je bio uvozni i vrlo skup luksuz.[35] Imućniji su mogli da priušte tkani brokat iz Italije ili čak daljih područja. U modernoj italijanskoj svili ovog perioda prikazivali su se obrasci rundela i životinja, a svila je poticala iz osmanskih centara svilarstva u Bursi i konačno iz dinastije Juan u Kini preko Puta svile.[36]

Istoričari kulture i nošnje slažu se da sredina 14. veka označava pojavu prepoznatljive „mode“ u Evropi.[37] [38] Od ovog veka nadalje, zapadnjačka moda se menjala tempom prilično nepoznatom drugim civilizacijama, bilo drevnim bilo savremenim.[39] U većini drugih kultura samo su velike političke promene, poput muslimanskog osvajanja Indije, proizvele radikalne promene u odeći, a u Kini, Japanu i Osmanskom carstvu moda se samo malo menjala tokom perioda od nekoliko vekova.[40]

U ovom periodu nabrana odeća i ravni šavovi prethodnih vekova zamenjeni su zakrivljenim šavovima i počecima krojenja, što je omogućilo odeći da se više prilagodi ljudskom obliku, javila se upotreba vezivanja i dugmića.[41] Moda obojene odeće od dve kontrastne tkanine, po jedna sa svake strane, pojavila se kod muškaraca sredinom veka,[42] i bila je posebno popularna na engleskom dvoru. Ponekad bi samo nogavice imale različite boje na svakoj nozi.

Renesansa i rani moderni period uredi

Renesansna Evropa uredi

 
Svila sa cvetnim uzorkom, 15. vek.

Vuna je i dalje bila najpopularnija tkanina za sve klase, a pratili su je lan i konoplja.[36] Vunene tkanine su bile dostupne u širokom spektru kvaliteta, od grube nebojene tkanine do crnog finog štofa sa baršunastom strukturom; kvalitetni štof predstavljao je okosnicu engleske ekonomije i izvozio se širom Evrope.[43] Vunene tkanine su bile obojene u bogate boje, naročito u crvene, zelene, zlatne i plave.

Tkanje svile bilo je dobro uspostavljeno oko Sredozemlja početkom 15. veka, a svile, često svileni somoti sa srebrno-pozlaćenim potkama, sve se češće vide u italijanskoj odeći i u odeći bogatih širom Evrope. Stanoviti cvetni dizajni sa motivom nara ili artičoke stigli su u Evropu iz Kine u prethodnom veku i postali su dominantan dizajn u osmanskim gradovima za proizvodnju svile, Istanbulu i Bursi, a proširili su se na tkače svile u Firenci, Đenovi, Veneciji, Valensiji i Sevilji u ovom periodu.[36][44]

Kako je prosperitet rastao u 15. veku, urbane srednje klase, uključujući kvalifikovane radnike, počele su da nose složeniju odeću koja je, na daljinu, pratila modu koju su postavile elite. Nacionalne varijacije u odevanju povećavale su se tokom veka.[45]

Evropa ranog modernog doba uredi

 
Henri IV, vojvoda od Saksonije, oko 1514.
 
Francuska reinterpretacija španske mode, sa okovratnikom od venecijanske čipke, 1609.

Do prve polovine 16. veka odeća nemačkih država i Skandinavije razvijala se u drugom smeru od odeće Engleske, Francuske i Italije, iako su sve države apsorbovale otrežnjujući i formalni uticaj španske odeće posle sredine 1520-ih.[46]

Crna se sve češće nosila u najformalnijim prilikama. Čipka je nastala od ukrasne pozamanterije sredinom 16. veka, verovatno u Flandriji.[47] U ovom veku takođe je porastao i okovratnik, koji je narastao od pukog volančića na izrezu košulje do okovratnika veličine točka. U svom najekstravagantnijem obliku, okovratnici su zahtevali žičane nosače i bili su napravljeni od fine italijanske čipke.

Na prelazu u 17. vek mogla se uočiti oštra razlika između trezvene mode koju su favorizovali protestanti u Engleskoj i Holandiji, koja je i dalje pokazivala težak španski uticaj, i svetle, oslobađajuće mode francuskog i italijanskog dvora.

Veliki procvat heklanja dogodio se u ovom periodu. U Francuskoj su osnovani čipkarski centri kako bi se smanjio odliv gotovine u Italiju.[47] [48] [49]

Prema dr. Volf D. Furigu, „Do druge polovine 17. veka, Šleska je postala važan ekonomski stub Habsburške monarhije, uglavnom zahvaljujući snazi svoje tekstilne industrije“.[50]

Mogulska Indija uredi

 
Žena u bengalskom regionu u istočnom delu indijskog potkontinenta, ogrnuta finim bengalskim muslinom, 18. vek.

Mogulsko carstvo (od 16. do 18. veka) bio je najvažniji centar za proizvodnju u međunarodnoj trgovini sve do 18. veka.[51] Do 1750. godine Indija je proizvodila oko 25% svetske industrijske proizvodnje.[52] Najveća prerađivačka industrija u mogulskoj Indiji bila je proizvodnja tekstila, posebno proizvodnja tekstila od pamuka, nebeljenih i u raznim bojama. Industrija tekstila od pamuka bila je odgovorna za veliki deo međunarodne trgovine Indije.[53] Indija je imala udeo od 25% u globalnoj trgovini tekstilom početkom 18. veka.[54] Indijski pamučni tekstil bio je najvažnija industrijska roba u svetskoj trgovini u 18. veku, konzumirana širom sveta od Amerike do Japana. Najvažnije središte proizvodnje pamuka bila je provincija Bengal Subah, posebno oko glavnog grada Dake.[55]

Bengalska svila i pamučni tekstil izvozili su se u velikim količinama u Evropu, Indoneziju i Japan,[56] [57] a bengalski muslin iz Dake prodavan je u centralnoj Aziji, gde je bio poznat kao tekstil „daka“.[55] Indijski tekstil je vekovima dominirao trgovinom u Indijskom okeanu, prodavao se u trgovini Atlantskim okeanom i imao je 38% udela u zapadnoafričkoj trgovini početkom 18. veka, dok je indijski pamuk bio glavna sila u Evropi, a indijski tekstil činio 20% ukupne trgovine Engleske sa južnom Evropom početkom 18. veka.[52]

U ranoj modernoj Evropi postojala je značajna potražnja za tekstilom iz mogulske Indije, uključujući pamučni tekstil i proizvode od svile.[53] Evropska moda je, na primer, postajala sve zavisnija od mogulskog indijskog tekstila i svile. Krajem 17. i početkom 18. veka, mogulska Indija činila je 95% britanskog uvoza iz Azije.[56]

Akcenat je stavljen na ukrase[58] žena. Iako je purda bila obavezna za mogulske žene, vidimo da ih to nije sprečilo da eksperimentišu u stilu i odeći. Abul Fazal napominje da je šesnaest komponenti ukrašavalo ženu. To ne uključuje samo odeću već i druge aspekte poput mazanja tela uljem. Žene su bile veoma naklonjene parfemima i mirisima. Nakit u mogulskoj tradiciji nije označavao samo verske vrednosti već i stilski status.

Pred-kolonijalna Severna Amerika uredi

Širom Severne Amerike ljudi su izrađivali odeću koristeći prirodna vlakna poput pamuka i agave, kao i kože životinja kao što su jeleni ili dabrovi. Kad su trgovci i kolonisti došli iz Evrope, sa sobom su doveli ovce, a putnici su visoko vrednovali dabrovu kožu posebno zbog njene toplote. Trgovina dabrovom kožom bila je jedan od prvih komercijalnih poduhvata kolonijalne Severne Amerike i uzrok Ratova dabrova.

Prosvetiteljstvo i kolonijalni period uredi

Tokom 18. veka razlikovala se kompletna odeća koja se nosila na Dvoru i za svečane prilike i obična, kao svakodnevna dnevna odeća. Kako su decenije odmicale, sve je manje prilika zahtevalo kompletnu odeću koja je do kraja veka gotovo nestala. Kompletna odeća pratila je stilove francuskog dvora, gde su vladale bogate svile i složeni vezovi. Muškarci su nastavili da nose kaput, prsluk i pantalone kako u kompletnoj odeći, tako i u svakodnevnim prilikama; ponekad napravljeni od iste tkanine, što je signaliziralo rađanje trodelnog odela.

Ženske siluete imale su male kupolaste obruče tokom 1730-ih i početkom 1740-ih godina, koji su zamenjeni zbog formalnog dvorskog oblačenja bočnim obručima ili podmetačima koji su se kasnije proširili na čak tri metra sa obe strane na dvoru Marije Antoanete. Moda je dostigla vrhunac fantazije i obilne ukrase, pre nego što se entuzijazam za sportove na otvorenom, seoski poslovi i dugo tinjajući pokret ka jednostavnosti i demokratizaciji odevanja pod uticajem Žan Žak Rusoa a i Američke revolucije doveli do potpuno nove mode i trijumfa britanskog krojenja vunenih materijala nakon Francuske revolucije.

Za ženske haljine indijski pamuk uvožen je u Evropu u velikoj količini, a pred kraj perioda bile su u modi jednostavne bele muslinske haljine.

Industrijska revolucija uredi

 
Tekstilne mašine u fabrici u Velsu 1940-ih.
 
Estonska nacionalna odeća je lep primer promene odeće nakon industrijske revolucije. Krajem 19. veka prestala je da se koristi u većem delu zemlje i tek sredinom 20. veka ponovo je stekla popularnost.

Tokom industrijske revolucije, proizvodnja tkanina je mehanizovana mašinama koje pokreću vodenice i parni motori. Proizvodnja se preusmerila sa male na masovnu proizvodnju zasnovanu na linijskoj proizvodnji. Proizvodnja odeće, sa druge strane, nastavila je da se proizvodi ručno.

Mašine za šivenje pojavile su se u 19. veku.[59]

Tekstil se nije pravio samo u fabrikama. Pre ovoga, proizvodio se na lokalnom i nacionalnom tržištu. Dramatična promena transporta širom zemlje jedan je od izvora koji je podstakao rad fabrika. Novi proizvodi kao što su parobrodi, kanali i železnice smanjili su troškove isporuke zbog čega su ljudi kupovali jeftinu robu koja se proizvodila na drugim mestima umesto skuplje robe koja se proizvodila lokalno. Između 1810. i 1840. godine razvoj nacionalnog tržišta utrostručio je vrednost proizvodnje. Ovo povećanje proizvodnje stvorilo je promenu u industrijskim metodama, poput fabričkih umesto ručno tkanih materijala koje su izrađivale porodice.[60]

Ogromna većina ljudi koji su radili u fabrikama bile su žene. Žene su iz više razloga odlazile da rade u fabrike tekstila. Neke žene su napustile dom da žive same zbog velikog broja ukućana. Posao im je omogućio da vide više sveta, da zarade nešto u iščekivanju braka i da smanje broj ukućana. Radile su i da bi zaradile novac za porodicu kod kuće. Sticale su osećaj nezavisnosti i uspeha.[61]

Razvoj u 20. veku uredi

20. vek obeležavaju nove primene na tekstilu, kao i pronalasci sintetičkih vlakana i kompjuterizovanih sistema kontrole proizvodnje.

Obrazovanje uredi

U 20. veku industrija se proširila do te mere da su obrazovne institucije Kalifornijskog univerziteta osnovale Odeljenje za tekstil i odeću,[62] Univerzitet Nebraska-Linkoln je takođe stvorio Odeljenje za tekstil, odeću i dizajn,[63] i Državni univerzitet Ajove osnovao je Odeljenje za tekstil i odeću koje sadrži istoriju kolekcije nošnji, 1865–1948.[64]

Čak i srednjoškolske biblioteke imaju zbirke o istoriji odeće i tekstila.[65]

Nove aplikacije uredi

Promenljivi životni stilovi, aktivnosti i zahtevi 20. veka favorizovali su proizvođače odeće koji su mogli efikasnije da naprave da njihovi proizvodi imaju željena svojstva, poput povećane čvrstoće, elastičnosti ili trajnosti. Ova svojstva se mogu primeniti kroz mehanička rešenja, kao što su različiti obrasci tkanja i pletenja, modifikacijama vlakana ili završnom obradom tekstila. Od šezdesetih godina 20. veka moguće je napraviti tekstil otporan na mrlje, plamen, gužvanje i mikrobe. Napredak tehnologije bojenja omogućio je bojenje prethodno teško bojivih prirodnih i sintetičkih vlakana.[66]

Sintetička vlakna uredi

Nakon pronalaska plastike od naftnih i hemijskih korporacija, vlakna su se mogla izrađivati sintetički. Napredak u sistemima za predenje vlakana omogućava kontrolu nad prečnikom i oblikom vlakana, tako da se sintetička vlakna mogu dizajnirati sa više preciznosti od prirodnih vlakana.

Vlakna izumljena između 1930. i 1970. godine uključuju najlon, PTFE (teflon), poliester, spandeks i kevlar. Proizvođači odeće su uskoro usvojili sintetička vlakna, često koristeći mešavine različitih vlakana za optimalna svojstva.[66] Sintetička vlakna mogu se plesti i tkati slično prirodnim vlaknima.

Automatizacija i numeričko upravljanje uredi

Početkom 20. veka nastavljen je napredak industrijske revolucije. Šezdesetih godina postojeće mašine su opremljene kompjuterizovanim sistemima numeričkog upravljanja (CNC), što omogućava tačniji i efikasniji rad. 1983. godine Bonas Machine Company Ltd. je predstavio prvi računarski kontrolisan, elektronski razboj.[67] Napredak u tehnologiji očitavanja i obrade podataka 20. veka uključuje spektrofotometar za usklađivanje boja i mašine za automatsku kontrolu.

21. vek uredi

U 2010. godini, globalna tekstilna industrija našla se na udaru neodrživih praksi. Pokazalo se da tekstilna industrija u većini faza proizvodnog procesa ima negativan uticaj na životnu sredinu.[68]

Globalna trgovina polovnom odećom obećava smanjenje upotrebe deponija, međutim međunarodni odnosi i izazovi recikliranja tekstila drže tržište malim u poređenju sa ukupnom upotrebom odeće.[69] [70]

Napredak u tretmanu tekstila, premazivanju i bojama ima nejasne uticaje na ljudsko zdravlje, a tekstilni kontaktni dermatitis je sve zastupljeniji među tekstilnim radnicima i potrošačima odeće.[71] [72]

Naučnici su identifikovali povećanje stope kojom zapadni potrošači kupuju novu odeću, kao i smanjenje životnog veka odeće. Sugeriše se da brza moda doprinosi povećanom nivou tekstilnog otpada.[73]

Svetsko tržište za izvoz tekstila i odeće u 2013. godini, prema podacima baze podataka robne statistike Ujedinjenih nacija, iznosilo je 772 milijarde dolara.[74]

U 2016. godini najveće države izvoznice odeće bile su Kina (161 milijarda dolara), Bangladeš (28 milijardi dolara), Vijetnam (25 milijardi dolara), Indija (18 milijardi dolara), Hongkong (16 milijardi dolara), Turska (15 milijardi dolara) i Indonezija (7 milijardi dolara).[75]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Creativity In The Textile Industries: A Story From Pre-History To The 21st century Arhivirano 9 maj 2008 na sajtu Wayback Machine. Textileinstitutebooks.com. Retrieved on 1 January 2012.
  2. ^ Jenkins 2003, str. 1–6 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFJenkins2003 (help)
  3. ^ Bellis, Mary (1. 2. 2016). „The History of Clothing – How Did Specific Items of Clothing Develop?”. The About Group. Arhivirano iz originala 20. 02. 2023. g. Pristupljeno 12. 8. 2016. 
  4. ^ „Archaeologists Discover Oldest-known Fiber Materials Used By Early Humans”. Arhivirano iz originala 1. 1. 2018. g. Pristupljeno 31. 12. 2017. 
  5. ^ Forensic Photography Brings Color Back To Ancient Textiles Arhivirano 23 septembar 2007 na sajtu Wayback Machine. Researchnews.osu.edu. Retrieved on 1 January 2012.
  6. ^ Adovasio, James M.; Lynch, Thomas F. (1973). „Preceramic Textiles and Cordage from Guitarrero Cave, Peru”. American Antiquity. 38 (1): 84—90. ISSN 0002-7316. JSTOR 279313. S2CID 162233999. doi:10.2307/279313. 
  7. ^ Dupernex, Alison (2020-02-24). Machine Knitting: Designing with Colour (na jeziku: engleski). The Crowood Press. ISBN 978-1-78500-686-9. 
  8. ^ Jenkins, D. T (2003-01-01). The Cambridge history of western textiles (na jeziku: engleski). Cambridge, U.K.; New York: Cambridge University Press. str. 13. ISBN 978-0521341073. OCLC 48475172. 
  9. ^ Elisseeff, Vadime (2001). The Silk Roads: Highways of Culture and Commerce. UNESCO Publishing / Berghahn Books. ISBN 978-92-3-103652-1. 
  10. ^ Çatalhöyük 2013 Archive Report (Izveštaj). 
  11. ^ Jenkins 2003, str. 39–47 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFJenkins2003 (help)
  12. ^ Drimba, Ovidiu (1985). Istoria Culturii și Civilizației (na jeziku: rumunski). Editura științifică și enciclopedică. str. 79. 
  13. ^ „First Evidence of Cotton at Neolithic Mehrgarh, Pakistan: Analysis of Mineralized Fibres from a Copper Bead | Request PDF”. ResearchGate (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-07-20. 
  14. ^ Lal, Braj Basi (2009). How deep are the roots of Indian civilization? : archaeology answers in SearchWorks catalog. searchworks.stanford.edu. Aryan Books International. ISBN 9788173053764. Arhivirano iz originala 8. 5. 2018. g. Pristupljeno 8. 5. 2018. 
  15. ^ „cotton”. The Facts On File Encyclopedia of Science, Technology, and Society. 1999. 
  16. ^ Schoen, Brian (2009). The Fragile Fabric of Union: Cotton, Federal Politics, and the Global Origins of the Civil War . Johns Hopkins University Press. str. 26–31. ISBN 9780801893032. 
  17. ^ a b v Jenkins 2003, str. 30–39 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFJenkins2003 (help)
  18. ^ Tang, Chi and Miao, Liangyun, "Zhongguo Sichoushi" ("History of Silks in China") Arhivirano 23 novembar 2007 na sajtu Wayback Machine. Encyclopedia of China, 1st ed.
  19. ^ „Textile Exhibition: Introduction”. Asian art. Arhivirano iz originala 8. 9. 2007. g. Pristupljeno 2. 8. 2006. 
  20. ^ (jezik: francuski) Charles Meyer, Des mûriers dans le jardine du mandarin, Historia, no. 648, December 2000.
  21. ^ Cameron, J. (2011). Iron and cloth across the Bay of Bengal: new data from Tha Kae, central Thailand. Antiquity, 85(328).
  22. ^ Liddell, Jill (1989). The story of the Kimono. E. P. Dutton New Zork. ISBN 0-525-24574-X. 
  23. ^ Zamanaka, Norio (1986). The Book of Kimono. Kodansha International. ISBN 0-87011-785-8. 
  24. ^ Slade, T. (2009). Japanese fashion a cultural history (English ed.). Oxford: Berg.
  25. ^ Jenkins, D. T (2003-01-01). The Cambridge history of western textiles. Industries of Early Historic Europe and the Mediterranean: The Greeks (na jeziku: engleski). Cambridge, U.K.; New York: Cambridge University Press. str. 73. ISBN 978-0521341073. OCLC 48475172. 
  26. ^ The Tollund Man – Clothes and Fashion Arhivirano 18 januar 2012 na sajtu Wayback Machine. Tollundman.dk. Retrieved on 1 January 2012.
  27. ^ Boucher, str. 28
  28. ^ Archaeology Magazine – Bodies of the Bogs – Clothing and Hair Styles Arhivirano 14 maj 2011 na sajtu Wayback Machine. Archaeology.org. Retrieved on 1 January 2012.
  29. ^ Vilson, Elizabet (1995). Istorija mode. Beograd: KIZ "Art press". str. 11. 
  30. ^ Payne et al. (1992)
  31. ^ Payne et al 1992, str. 128.
  32. ^ Piponnier & Mane 1997, str. 114–115
  33. ^ Østergård, Else (2004). Woven into the Earth: Textiles from Norse Greenland. Aarhus University Press. ISBN 87-7288-935-7. 
  34. ^ Piponnier & Mane 1997, str. 39
  35. ^ Donald King in Jonathan Alexander & Paul Binski (eds), Age of Chivalry, Art in Plantagenet England, 1200–1400, p. 157, Royal Academy/Weidenfeld & Nicolson, London. . 1987. ISBN 0-297-79182-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  36. ^ a b v Koslin 2002, str. 237–240
  37. ^ Laver, James (1979). The Concise History of Costume and Fashion". Abrams. str. 62. ISBN 0-684-13522-1. 
  38. ^ Braudel, str. 317
  39. ^ "The birth of fashion", in Boucher, p. 192
  40. ^ Braudel, str. 312, 313, 323
  41. ^ Singman, Jeffrey L.; McLean, Will (2005). Daily Life in Chaucer's England. London: Greenwood Press. str. 93. ISBN 0-313-29375-9. 
  42. ^ Black, J. Anderson; Garland, Madge (1975). A History of Fashion. Morrow. str. 122. ISBN 0-688-02893-4. 
  43. ^ Crowfoot, Prichard & Staniland 1992
  44. ^ „Length of Velvet, Late 15th century”. Arhivirano iz originala 11. 5. 2008. g. Pristupljeno 2012-01-01. . the Metropolitan Museum of Art. New York
  45. ^ Boucher 1987
  46. ^ Boucher 1987, str. 219, 244
  47. ^ a b Montupet, Janine; Schoeller, Ghislaine (1990). Lace: The Elegant Web. H.N. Abrams. ISBN 0-8109-3553-8. 
  48. ^ Berry, Robin L.: "Reticella: a walk through the beginnings of Lace" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2011) (2004)
  49. ^ Kliot, Jules and Kaethe (1994). The Needle-Made Lace of Reticella, Lacis Publications, Berkeley, CA. ISBN 0-916896-57-9. .
  50. ^ Dr. Wolf D. Fuhrig, "German Silesia: Doomed to Extinction," Heritage: For German-Americans who want to be informed (May 2007): 1.
  51. ^ Parthasarathi, Prasannan (2011), Why Europe Grew Rich and Asia Did Not: Global Economic Divergence, 1600–1850, Cambridge University Press, str. 2, ISBN 978-1-139-49889-0 
  52. ^ a b Jeffrey G. Williamson, David Clingingsmith (avgust 2005). „India's Deindustrialization in the 18th and 19th Centuries” (PDF). Harvard University. Arhivirano (PDF) iz originala 13. 12. 2016. g. Pristupljeno 2017-05-18. 
  53. ^ a b Karl J. Schmidt (2015), An Atlas and Survey of South Asian History, page 100, Routledge
  54. ^ Angus Maddison (1995), Monitoring the World Economy, 1820-1992, OECD, p. 30
  55. ^ a b Richard Maxwell Eaton (1996), Eaton, Richard M. (1993). The Rise of Islam and the Bengal Frontier, 1204-1760. University of California Press. str. 100. ISBN 9780520205079. . The Rise of Islam and the Bengal Frontier, 1204-1760, page 202, University of California Press
  56. ^ a b Om Prakash, "Empire, Mughal", History of World Trade Since 1450, edited by John J. McCusker, vol. 1, Macmillan Reference USA. Empire, Mughal - Document - Gale in Context: World History. 2006. str. 237—240. , World History in Context, accessed 3 August 2017
  57. ^ John F. Richards (1995), Richards, John F. (1993). The Mughal Empire. Cambridge University Press. str. 202. ISBN 9780521566032. . The Mughal Empire, page 202, Cambridge University Press
  58. ^ Dey, Sumita (januar 2015). „Fashion, Attire and Mughal women: A story behind the purdha” (PDF). International Research Journal of Interdisciplinary & Multidisciplinary Studies. 1 (1). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 10. 2017. g. Pristupljeno 2017-10-27. 
  59. ^ Spindel, Loom, and Needle Arhivirano 2012-07-09 na sajtu Archive.today – History of the Textile Industry
  60. ^ W. J. Rorabaugh (17. 9. 1981). The Alcoholic Republic: An American Tradition. Oxford University Press. str. 129—131. ISBN 978-0-19-502990-1. Pristupljeno 1. 1. 2012. 
  61. ^ Dublin, Thomas (avgust 1995). Transforming women's work: New England lives in the industrial revolution. Cornell University Press. str. 82—. ISBN 978-0-8014-8090-4. Pristupljeno 1. 1. 2012. 
  62. ^ UC Davis Department of Textiles and Clothing Arhivirano 27 avgust 2007 na sajtu Wayback Machine History
  63. ^ University of Nebraska-Lincoln Department of Textiles, Clothing and Design M.A. in Textile History Arhivirano 19 oktobar 2010 na sajtu WebCite. (PDF) . Retrieved on 1 January 2012.
  64. ^ Iowa State University Arhivirano 15 januar 2008 na sajtu Wayback Machine College of Family and Consumer Sciences. Department of Textiles and Clothing History of costume collection, 1865–1948, n. d.
  65. ^ Union-Endicott High School Library Arhivirano 5 septembar 2008 na sajtu Wayback Machine Clothing and Textiles – Fashion History
  66. ^ a b Kadolph, Sara J.; Sara B. Marcketti (2016). Textiles (12th izd.). Pearson. 
  67. ^ „Bonas.co.uk”. Arhivirano iz originala 11. 12. 2017. g. Pristupljeno 24. 02. 2021. 
  68. ^ Slater, Keith (2003). Environmental Impact of Textiles: Production, Process, and Protection. Woodhead. 
  69. ^ Rivoli, Pietra (2015). travels of a t-shirt in the global economy (2nd izd.). Wiley. 
  70. ^ Sandin, Gustav; Greg M. Peters (2018). „Environmental Impact of Textile Use and Recycling: A Review”. Journal of Cleaner Production. 184: 353—365. doi:10.1016/j.jclepro.2018.02.266. 
  71. ^ Alinaghi, Farzad; et al. (29. 10. 2018). „Prevalence of Contact Allergy in the General Population: A systematic review and meta-analysis”. Contact Dermatitis. 80 (2): 77—85. PMID 30370565. S2CID 53095053. doi:10.1111/cod.13119. 
  72. ^ Motunrayo Mobolaji-Lawal; Susan Nedorost (1. 7. 2015). „The Role of Textile in Dermatitis: An Update”. Current Allergy and Asthma Reports. 
  73. ^ Jerri-Lynn Scofield (10. 4. 2017). „Faster Fashion Cycle Accelerates”. naked capitalism. 
  74. ^ „India world's second largest textiles exporter: UN Comtrade”. Economic Times. 2. 6. 2014. 
  75. ^ „Exporters hardly grab orders diverted from China”. thedailystar.net. 11. 8. 2017. Pristupljeno 8. 5. 2018. 

Literatura uredi

Dodatna literatura uredi

  • Ashelford, Jane: The Art of Dress: Clothing and Society 1500–1914, Abrams. . 1996. ISBN 0-8109-6317-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Arnold, Janet: Patterns of Fashion: the cut and construction of clothes for men and women 1560–1620, Macmillan 1985. Revised edition. . 1986. ISBN 0-89676-083-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Arnold, Janet: Queen Elizabeth's Wardrobe Unlock'd, W S Maney and Son Ltd, Leeds. . 1988. ISBN 0-901286-20-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Braudel, Fernand, Civilization and Capitalism, 15th–18th centuries, Vol 1: The Structures of Everyday Life, William Collins & Sons, London 1981
  • Darwin, George H., Macmillan's Magazine. 1872. str. 410. . "Development in Dress", Macmillan's magazine, vol. 26, May to Oct. 1872, pages 410–416
  • Favier, Jean, Gold and Spices: The Rise of Commerce in the Middle Ages, London, Holmes and Meier. . 1998. str. 410. ISBN 0-8419-1232-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Gordenker, Emilie E.S.: Van Dyck and the Representation of Dress in Seventeenth-Century Portraiture, Brepols. . 2001. ISBN 2-503-50880-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Kõhler, Carl: A History of Costume, Dover Publications reprint, from 1928 Harrap translation from the German. . 1963. ISBN 0-486-21030-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Lee, John S.: The Medieval Clothier, Woodbridge, Boydell. . 2018. ISBN 9781783273171.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Lefébure, Ernest: Embroidery and Lace: Their Manufacture and History from the Remotest Antiquity to the Present Day, London, H. Grevel and Co., 1888, ed. by Alan S. Cole, at Online Books , retrieved 14 October 2007
  • Netherton, Robin, and Gale R. Owen-Crocker, editors, Medieval Clothing and Textiles, Volume 1, Woodbridge, Suffolk, UK, and Rochester, NY, the Boydell Press. . 2005. ISBN 1-84383-123-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Netherton, Robin, and Gale R. Owen-Crocker, editors, Medieval Clothing and Textiles, Volume 2, Woodbridge, Suffolk, UK, and Rochester, NY, the Boydell Press. . 2006. ISBN 1-84383-203-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Netherton, Robin, and Gale R. Owen-Crocker, editors, Medieval Clothing and Textiles, Volume 3, Woodbridge, Suffolk, UK, and Rochester, NY, the Boydell Press. . 2007. ISBN 978-1-84383-291-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Payne, Blanche: History of Costume from the Ancient Egyptians to the Twentieth Century, Harper & Row, 1965. No ISBN for this edition; . ASIN B0006BMNFS https://www.amazon.com/dp/B0006BMNFS.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Sylvester, Louise M., Mark C. Chambers and Gale R. Owen-Crocker, editors, Medieval Dress and Textiles in Britain: A Multilingual Sourcebook, Woodbridge, Suffolk, UK, and Rochester, NY. . Boydell Press. 2014. ISBN 978-1-84383-932-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Watt, James C.Y.; Wardwell, Anne E. (1997). When silk was gold: Central Asian and Chinese textiles. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0870998256. 
  • Rachel K. Pannabecker (1990). „Linking Anthropology and History in Textiles and Clothing Research: The Ethnohistorical Method”. Clothing and Textiles Research Journal. 8 (3): 14—18. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_одевања_и_текстила&oldid=27677588”