Mehmed Emin Rauf-paša

Mehmed Emin Rauf-paša (1780, Istanbul - 28. maj 1860, Istanbul) je bio osmanski državnik i veliki vezir u pet navrata. Za razliku od većine prethodnih velikih vezira, bio je plemenitog porekla. Tokom njegovih višebrojnih vezirovanja odigrali su se događaji presudni za osmansku istoriju u XIX veku. Bio je to nastavak Srpske revolucije, koji se ogleda u II srpskom ustanku, Hatišerifu iz 1833. i Sretenjskom ustavu. Osim toga, Osmansko carstvo je vodilo i dva rata sa Egiptom Muhamed Alija i rat sa bosanskim pobunjenicima, velikom protivnicima Tanzimatskih reformi koje su počele u to vreme. Po Tanzimatskim reformama umanjena je moć velikog vezira i smanjen njegov značaj. Vlast je centralizovana, tako da on više nije obavljao izvršnu vlast, već je bio samo zamenik sultana.

Mehmed Emin Rauf-paša
Osmansko carstvo u trenutku Raufovog dolaska na mesto velikog vezira.
Lični podaci
Puno ime	Mehmed Emin Rauf-paša
Druga imena	Rauf-paša
Datum rođenja	1780.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	28. maj 1860.(1860-05-28) (79/80 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Uzrok smrti	starost
Prebivalište	Istanbul
Državljanstvo	Osmansko
Religija	Sunitski islam
Porodica
Deca	Hatidže
Politička karijera
Aktivni period	1814—1852
Mandati bašdefterdar 1814 — 30. mart 1815. Monarh Mahmud II veliki vezir 30. mart 1815. — 6. januar 1818. Monarh Mahmud II Prethodnik Huršid-paša Naslednik Burdurlu Derviš Mehmed-paša vezir 1819. — 1820. Monarh Mahmud II vezir Dijarbakirskog ejaleta 1820. — 1822. Monarh Mahmud II Prethodnik Hadži Aleadin-paša Naslednik Gavranlizade Mehmed-paša vezir Erzurumskog ejaleta 1821. — 1821. Monarh Mahmud II Prethodnik nepoznat Naslednik Aleadin-paša vezir Kastamonua 1824. — februar 1827. Monarh Mahmud II vezir Anatolijskog ejaleta februar 1827. — jul 1827. Monarh Mahmud II Prethodnik Husrev-paša Naslednik niko, ejalet rasformiran vezir Alepskog ejaleta jul 1827. — oktobar 1828. Monarh Mahmud II vezir Damaskog ejaleta oktobar 1828. — jul-avgust 1831. Monarh Mahmud II Prethodnik Izmirili Hadži Salih-paša Naslednik Mehmed Selim-paša vezir Karahisarska sandžak kraj 1831. ili početak 1832. — 17. februar 1833. Monarh Mahmud II vezir Menteškog sandžaka kraj 1831. ili početak 1832. — 17. februar 1833. Monarh Mahmud II veliki vezir (II put) 17. februar 1833. — 8. jul 1839. Monarh Mahmud II, Abdulmedžid I Prethodnik Rešid Mehmed-paša Naslednik Koča Mehmed Husrev-paša veliki vezir (III put) 29. maj 1841. — 7. oktobar 1841. Monarh Abdulmedžid I Prethodnik Koča Mehmed Husrev-paša Naslednik Darendeli Topal Izet Mehmed-paša veliki vezir (IV put) 3. septembar 1842. — 31. jul 1846. Monarh Abdulmedžid I Prethodnik Darendeli Topal Izet Mehmed-paša Naslednik Koča Mustafa Rešid-paša veliki vezir (V put) 27. januar 1852. — 7. mart 1852. Monarh Abdulmedžid I Prethodnik Koča Mustafa Rešid-paša Naslednik Koča Mustafa Rešid-paša

Poreklo i položaj blagajnika

Portret sultana Mahmuda II iz 1815. godine, rad Džona Janga.

Bio je sin glavnog čuvara harema sultana Abdul Hamida I, Said Mehmed-efendije. Njegov politički uspon počeo je kasno, tek 1814. godine, kada je imenovan za bašdefterdara Osmanskog carstva. Tadašnje finansije bile su u užasnom stanju: nije bilo pravilnog računovodstva, ni protokola, a hartije su se čuvale u džakovima. Nije bilo ni budžeta; sultan i njegovi ljubimci uzimali su iz državne blagajne koliko žele. Nije bilo ni fiskalne uprave; prihodi, to jest porez na hrišćane i Jevreje, dohotci sa sultanovih dobara i carina na trgovinsku robu, izdavati su pod zakup preduzimačima, koji su stanovništvu uzimali sve .

Veliki vezir

Dolazak na položaj i stanje u Osmanskom carstvu

Dana 30. marta 1815. godine, Rauf je, postavši ljubimac sultana Mahmuda II, postavljen na mesto velikog vezira. Kako je vlast bila despotska i neuređena, sultan je imao neograničenu vlast, ali kako je on živeo zatvoren u saraju i nije vršio državne poslove, već je upravljanje carstvom bilo povereno Jusufu .

Vojska je bila neverovatno neefikasna i zaostala. Sastojala se iz konjice (spahije), koja je živela na timarima koje im je sultan dao, i pešadije (janičari), podeljene na 199 četa, smeštenih po istanbulskim kasarnama. Spahije nisu više vršile svoju službu, a janičari, umesto da se regrutuju iz sultanovih robova i da ostanu neženjeni, počeli su se ženiti i svoja mesta predavati svojim sinovima, koji su ih smatrali kao naslednu državnu službu, uz koju su se bavili i drugim poslovima . Tako su postali veoma loša vojska za vreme rata, a vrlo nemirna vojska za vreme mira . Takođe, bili su nemoćni da smire hrišćanske narode, koji su, ugnjetavani vekovima, bili u svakom trenutku spremni da podignu ustanak .

Svaka je oblast imala svog vojnog upravnika, pašu, poslatog iz Istanbula, koji je u njoj imao svu vlast. Većina paša je u to vreme kupovala svoj položaj od Raufa, koji ih je postavljao . Oni koji su zapovedali kakvim odredom vojske bunili su se često protiv naredaba koje su dolazile iz Istanbula .

Osmansko carstvo kao muslimanska država nikad nije primano u društvo hrišćanskih evropskih sila, što je rezulitaralo otuđenjem od evropskih vladalaca. Kako se Carstvo u Evropi utvrdilo osvajanjem, tako su evropski vladari sebi davali za pravo da osvajaju ili na bilo koji drugi način prisvajaju njegove teritorije, koje nisu bile pod zaštitom međunarodnog prava. Najveća opasnost pretila je od Rusije .

Tako da je opadajućoj carevini pretila opasnost s više strana: pobune janičara u Istanbulu, odmetanje paša po oblastima, ustanci hrišćanskih naroda, rusko i austrijsko osvajanje, itd . Zbog Napoleonovih ratova opasnost od strane Evrope se smanjila. Austrijska vlada, zabavljena na zapadu, napustila je osvajanje na istočnoj strani; ona je zaboravila svoje i umesto da osvaja Osmansko carstvo, ona je gledala da ga sačuva .

Da bi se održao na položaju, Rauf je odmah pohvatao veze tako što je svoju kćerku Hatidžu udao za zapovednika sultanove garde.

Bečki kongres: istočno pitanje

Bečki kongres, 1815. godine, Žan-Batista Izabeja.

Rauf je na položaj velikog vezira došao u času kad se završavao Bečki kongres velikih sila, na kom se raspravljalo o uređenju Evrope između ostalog i Osmanskog carstva posle Napoleonovog poraza . Austrijska vlada je zahtevala da se Porti ujemči celokupnost Carstva, kako bi ono ušlo u evropski koncerat, tj. da se ubuduće smatra evropskom državom i da uživa blagodeti međunarodnog prava. Međutim, protiv te odluke je ustala Rusija, tako da je Osmansko carstvo i dalje ostalo van zaštite međunarodnog prava, izloženo pokušajima da se rasparča i izdeli. Pošto je svaka od velikih sila bila zainteresovana određenim delom Osmanskog carstva, počelo je stalno mešanje u njegova unutrašnja pitanja. Od Bečkog kongresa evropske diplomate su se stalno zanimale tzv. istočnim pitanjem.

Istočno pitanje bilo je pitanje podele Osmanskog carstva. Ako bi se rasparčalo, onda su se nametala dva pitanja:

1. Koja bi sila uzela rasparčane zemlje,
2. Šta bi bilo s malim hrišćanskim narodima, koji su pod sultanovom vlašću?

Diplomate je samo zanimalo prvo od ova dva pitanja, naviknute da vode računa samo o vladaocima, one se nisu brinule o narodima u Turskoj. Samo su mislili na suparništvo između evropskih sila, i radili da održe status quo, da ne bi morali tražiti kakvo novo rešenje, gde bi se morali svi složiti. Tako mešanje evropskih sila odložilo je rešenje istočnog pitanja u beskonačnost .

Takovski ustanak

Rauf je došao na čelo Porte u trenutku kad se spremao II srpski ustanak. Glavni organizator ustanka bio je knez Miloš Obrenović, jedini veliki vojskovođa I ustanka koji je ostao u Smederevskom sandžaku. Miloš nije uspeo da nabavi municije, kad je narod, u ogorčenju, počeo borbe. Manji vojskovođa iz I ustanka, Arsenije Loma je već 20. aprila počeo akciju u Jasenici i preneo je u Kačar. Za njim su ustali i drugi . Videvši da nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 23. aprila objavio ustanak . Miloš je potom otišao u Crnuće, gde je obukao vojvodsko odelo i dao zastavu Simi Paštrmcu sa čuvenim rečima:

Evo mene, eto vas, pa rat Turcima!

U isto vreme Miloš je pismeno pozvao sve viđenije ljude na borbu, dok je Loma s Kačercima osvojio Rudnik i, jednom nepažnjom, poginuo . Miloš je tom ustanku postao prirodni vođa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda .

Takovski ustanak, Paja Jovanović. U sredini slike se nalazi Miloš Obrenović koji drži zastavu II srpskog ustanka.

Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da uguši ustanak. Uputio je odmah u unutrašnjost Smederevskog sandžaka Imšir-pašu, svog ćehaju, zatvorio je granicu i počeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi . Imšir-paša pošao je ravno na opsednuti Čačak i napao je na srpske šančeve na brdu Ljubiću . Borbe oko srpskih položaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljno oružja. Za to vreme druga turska vojska je razbijena kod Paleža, tako da je Miloš zavladao jednom važnom skelom na Savi, potrebnu zbog održavanja veza i doturanja raznih potreba iz Austrije. Preko nje je odmah u Smederevski sandžak prešlo nekoliko uglednih ranijih vođa: Stojan Čupić, Petar Moler, Nikola Smiljanić i dr., prenevši sa sobom nešto oružja i municije, sa kojim su od Turaka preoteli Valjevo. Posle tih uspeha Miloš je pošao na Ljubić vodeći sa sobom i dva topa, koja je dobio. Borbe u šančevima oko Zapadne Morave bile su vrlo oštre. U njima se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je poginuo braneći do poslednjeg daha srpske topove . U tim borbama poginuo je i Imšir-paša . Njegova pogibija pomela je Turke i oni su već 10. juna napustili Čačak . Mesec dana potom Turci su, posle borbe, izgubili i Požarevac, nedugo potom i Karanovac . Znajući da se neće moći dugo održati Miloš se spremao da se izmiri s Turcima, pa je zato preporučivao i lično se brinuo, da se što bolje i čovečnije postupa s turskim robljem .

Stišavanje sukoba

Tanasko Rajić na topu, ulje na platnu Riharda Puhte, 1862. godine.

Da bi ugušio ustanak što pre Rauf je uputio u Smederevski sandžak dve vojske. Prvu, nišku, vodio je rumelijski beglerbeg Marašli Ali-paša, a drugu, bosansku, Raufov prethodnik, bosanski vezir Huršid-paša . Sulejman-paša, na koga je padala sva krivica zbog pobune, branio se tim, da ustanak pomaže Austrija i da on, prema tome, ima druge motive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da ma šta pomogne Srbima, već im je činila poteškoće . Za ustanike je dosta uradila Rusija. Ruski predstavnik u Istanbulu je tražio od Raufa da Turci odustanu od upotrebe oružja u Srbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se počne pribirati na Prutu .

Miloš Obrenović je, očigledno da ne bi izazvao veću tursku vojnu intervenciju, govorio da su Srbe na ovaj očajni korak naterali Skopljakovi zulumi, a da su oni inače verna raja. On nije napadao ni na jedan od carskih gradova. Huršid-paši je na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne i bezuslovne predaje . Čak je poručio, da će, ako treba, borbu i nastaviti, i doista, kad je Ibrahim-paša Nikšićki sa povećom prethodnicom stigao na Dublje srpska vojska ga je 26. jula napala i razbila . Sam je paša bio zarobljen. Miloš se prema njemu ponašao s mnogo obzira i vratio ga je Huršidu skoro kao prijatelja. Za to vreme osetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisu prelazile u napad, nego su čekale. Paše su nudile pregovore. Bila je to jasna posledica konačnog sloma Napoleona i turskog straha od ruskog posredovanja . Rauf je želeo da izbegne eventualne ruske proteste i opomene; jedno, što bi to ohrabrilo Srbe i produžilo njihov otpor, i drugo, što su se bojali razgovora o ne izvršenoj osmoj tački Bukureškog ugovora iz 1812. godine.

Ruska intervencija: Sporazum Marašlija-Miloš

Huršid-paša, više vojnik, koji se sa Srbima borio već osam godina, bio je krut i apsolutan i njegova poruka je glasila, da raja mora predati oružje. Marašlija je bio više diplomata i brže je shvatio položaj. On je Srbima dozvoljavao sve samo da budu odani sultanu i da od svog pitanja ne stvaraju opšti zaplet . Miloš je znao, da između ove dvojice paša postoji surevnjivost koji će se od njih dvojice moći pohvaliti da je rešio srpsko pitanje, i stoga je igrao vrlo vešto. On je pošao s namerom da primi sve što se ponudi, pa da stalno traži dalje, ne izlažući narod novim naporima, jer je dobro video da postoji razumljiv strah u narodu pred turskom silom i da je razočaranje 1813. god. ostavilo jasnog traga na moralu boraca. Miloš sam, po svojoj prirodi, bio je više diplomata nego vojnik, a i osećao je, da položaj u taj mah više traži onog prvog nego ovog drugog . Videvši da je Marašlija popustljiviji od Huršida Miloš se s njim i nagodio . Srbi su propustili, da jedan deo pašine vojske prođe za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore sa Raufom u Istanbul. Posle toga počelo je raspravljanje o pravim pogodbama za mir . Srbi su za osnovu pregovora uzimali Ičkov mir iz 1806. god . Njihov stav pomogla je Rusija, koja je 30. septembra službeno skrenula Raufu pažnju na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu tačku Bukureškog ugovora.

Kneževina Srbija po sporazumu Marašlija-Miloš iz 1815. godine.

Posle ruskog posredovanja Sulejman-paša bio je smenjen i premešten za vezira u Bosnu, a Marašliji je povereno da vodi srpske poslove. On je potom došao u Beograd, ali mu Rauf ipak nije dao potpuno slobodne ruke. Nemajući punog poverenja ni u Srbe, ni u njihove ruske prijatelje, on nije hteo da im da pravu samoupravu . Ičkov mir je bio sklopljen u izuzetnim prilikama i kao krajnja mera ustupaka i na njega se stoga nije htelo vraćati, i sami Srbi bili su unapred voljni da u ponečem popuste, tako su, npr. pristali da umesto muhasila u Beogradu bude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u većim gradovima. Raufova politika prem Srbima sastojala se, u glavnom, u tom:

Srbima ne treba dati ništa na pismeno, nego valja uvesti bolji red i zavaravati ih obećanjima.

Stoga je postavio za vezira u Beogradu samog Marašliju, u koga su i oni imali poverenja, i koji je vešto balansirao. Doista, Srbi od Raufa nisu dobili ništa pismeno potvrđeno, nego su sve pogodbe između Miloša i Marašlije svršavane usmeno, ali je srpski uspeh bio ipak velik i vidan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama, Miloš je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj i samouprava je uvedena putem svršenih činjenica. Tako se u jesen 1815. godine vratio mir, a Smederevski sandžak zamenila je Kneževina Srbija .

Srpska samouprava

Samouprava Srbije sastojala se u ovom:

• Srbi su sami kupili danak odsekom;
• Turci se nisu mešali u srpske unutrašnje poslove;
• Uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi;
• Spahijski prihodi određeni su tačno po beratima.

U Beogradu su Srbi dobili svoju Narodnu kancelariju sa 12 srpskih knezova kao najviše administrativno i sudsko telo, koje je sudilo Srbima za veće krivice. Miloš, iako je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog paše uz Marašliju, sada je bio samo turski činovnik . U fermanima, koje je Rauf 1816. god. uputio u Srbiju o samoupravi nije bilo ni reči, nego su u svakom ponaosob označavane izvesne povlastice. Najvažnije je bilo, da su iz gradskih posada bile isključene janičarske porodice, ali je ta odluka ostala uvek mrtvo slovo na hartiji. Ni pred ruskim ni pred austrijskim poslanikom Rauf nije hteo priznati otvoreno, da je Srbima dao samoupravu, makar i vrlo ograničenu, nego je to označavao samo kao pravdu. On je govorio austrijskom poslaniku:

Ako je neko pristao na neke pogodbe, Porta ih ignoriše ili treba da ih ignoriše.

Ubistvo Karađorđa, rad Mor Tana iz 1863. godine. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

On bi se, vrlo verovatno, pobrinuo da učinjene ustupke i smanji, da se nije u to vreme javilo posredovanje Rusije, koje mu je pokazalo da je srpsko pitanje ozbiljnije nego što je mislio .

Sukobi u Srbiji

Posle sređivanja odnosa sa Turcima, Miloš je sredio odnose u zemlji. On je bio nesumnjivo glavna ličnost Srbije toga vremena, ali ne i jedina. Tu su bili i Petar Moler, prota Matija Nenadović i Pavle Cukić, koji su tražili uvođenje tetrarhije, tako da bi svako od njih pod svojom vlašću imao po tri nahije . Miloš nije bio čovek koji bi lako delio vlast sa drugima, dok je trajala borba s Turcima završi on im je i popuštao, ali kada je zavladao mir on je zagazio u borbu s njima . Molera je pretukao na jednoj narodnoj skupštini i optužio ga je Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat, na šta ga je vezir udavio. Ambicioznog Melentija Nikšića, koji je krajem 1816. god. postao vladika, Miloševi ljudi su ubili u samom vladičanskom konaku. U proleće 1817. izbila je protiv Miloša pobuna Pavla Cukića i kneza Sime Markovića, koji su hteli da vrate vožda I ustanka Karađorđa. Pobuna je brzo ugušena, a buntovnici su platili glavama . Miloš je tu pobunu iskoristio trostruko tako što se:

• Oslobodio opasnih protivnika najkraćim putem;
• Podvukao svoje držanje prema turcima kao lojalno, za razliku od Karađorđevih ljudi koji su tražili borbu;
• Ukazao Rusima kako neće biti moguće nastaviti od njih preporučivanu turkofilsku politiku, ako u zemlju budu pušteni emigranti .

Pripremanje grčkog ustanka

Grci su u to vreme bili obrazovani u jedan narod, koji je govorio jednim jezikom i zahvatao gotovo one iste zemlje koje su obuhvatali Heleni u starom veku, tj. sav južni deo Evropske Turske od Tesalije, ostrvlje Arhipelaga i pribrežje Male Azije. U Napoleonovim ratovima grčki mornari su, ploveći pod turskom zastavom, ostali neutralni između neprijateljskih naroda i preuzeli gotovo svu trgovinu na Sredozemnom moru. Oni su odlazili u Odesu, da kupuju žito iz Rusije, pa da ga raznose po Evropi. Godine 1816. oni su imali 600 brodova naoružanih sa 6.000 topova i 17.000 mornara. Gotovo svi oni su stanovali na tri kamenita, gola i neplodna ostrva naspram argolidske obale, na Hidri, Speci i Psari; oni su obrazovali tri male republike, kojima je sultan dao samoupravu . Stanovnici su bili naoružani i naviknuti, da se bore protiv gusara na moru . Svršetak evropskih ratova njima je doneo probleme.

U planinama stare Lakonije i srednje Grčke polurazbojničke vojničke družine klefta i palikara su sačuvale svoju naviku da uvek idu pod oružjem. Oni su se borili rastureni kao strelci, sakriveni iza stena i samo slušavši mesne starešine (kapetani), koji su vladali svojim utvrđenim kulama.

Osim što su imali spremnu mornaricu i vojsku za borbu, bogati grčki trgovci su slali svoje sinove u inostranstvo radi obrazovanja. Obrazovani Grci osnivali su akademije i gimnazije, koje su uredile iskvareni grčki jezik. Želja Grka da uspostave svoju državu će u narednim godinama zadati teške udarce Osmansko carstvu .

Ruski obziri, Heterija i Karađorđvo ubistvo

Zastava Heterije

Položaj srpskih emigranata u Rusiji postajao je ionako sve teži, nešto zbog tužbi iz Srbije, a nešto što je popuštalo rusko sažaljenje prema njima, a nešto što je pažnja ruskih vlasti prema njima postajala sve manja. Kad je shvatila da ne sme dozvoliti povratak emigranata, ruska vlada je, iz obzira prema Raufu povukla izdate pasoše i zabranila im prelazak . Karađorđev prelazak sigurno se ne bi tumačio kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusija odobrila sa nekom tajnom namerom .

Karađorđe je u Besarabiji došao u vezu sa predstavnicima tajnog nacionalnog grčkog društva, „Heterije”, čiji je cilj prvo bio obnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana u Osmanskom carstvu i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda na Balkanu sa grčkom hegemonijom . Njega je sa grčkim planovima upoznao haterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveo Karađorđa u Galati kod Jašija u kuću kneza Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde je položio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg vođu jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga su oni pomagali bivšem Voždu da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Zamenik ruskog konzula u Jašiju, inače heterista, dao mu je novac i lažni pasoš. S prerušenim Karađorđem je išao Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. U Novoj Palanci, oni su zamolili mesne vlasti da preću u lađu i putuju vodom. One su im dozvolile ne znajući s kim imaju posla. Dana 9. jula 1817. godine, iskrcali su se bez problema na srpsku obalu .

Kad je prešao u Srbiju Karađorđe je otišao u Veliku Planu, gde je, u jednom lugu u okolnom selu Radovanju, 25. jula mučki ubijen od strane svog kuma Vujice Vulićevića po Miloševom naređenjum, na koga je možda Rauf izvršio pritisak . Posle ubistva svog glavnog uzurpatora, Miloš je 18. novembra od Skupštine, koju su sačinjavali: mitropolit, vladika, tri arhimandrita i svi nahijski knezovi dobio priznanje naslednog kneževskog dostojanstva, po kom se Srbija počela postupno uređivati pored turskih vlasti u zemlji. Ovo Rauf nije odobrio, jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti činjeni Srbiji, a da ona ne dobije karakter države. Priznavanje kneževskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo .

Nezadovoljstvo i smena

Halet-efendija, Raufov najveći neprijatelj. Detalj sa slike „Krunisanje Napoleona” Žak-Luja Davida iz 1807. godine.

Rauf je bio popustljiv prema Milošu iz dva krupna razloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbog ne izvršenog Bukureškog ugovora, na kom je počeo od jeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energični i daroviti Grigorij Aleksandrovič Stroganov. Ne hoteći dati Srbima potvrđenu samoupravu, onakvu kakvu su oni želeli, Rauf je preporučivao Marašliji da bude predusetljiv i da ne štedi na lepim rečima i obećanjima prema Milošu, imajući poslednju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, a ne sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem izbiti Rusiji oružje iz ruke.

Drugi razlog bio je isto tako važan. Nemiri i odmetanja u Osmanskom carstvu, kome su bile potrebne reforme, nisu prestajali, u njemu je gorelo i dalje. Naročito su postali opasni pokreti u Bosni, koji se nisu mogli stišati potpuno ni za vreme borbi sa ustanicima u Srbiji .

U tako teškim časovima za Carevinu, 6. januara 1818. godine, Rauf je smenjen. Naime, vladao je veliki spor između Halet-efendije na Hiosu i sultana. Rauf je, zastupavši interese sultana, izgubio spor i položaj velikog vezira, zamalo i glavu. Na mestu velikog vezira nasledio ga je Burdurlu Derviš Mehmed-paša.

Dalje političko delovanje

Odmah po svrgavanju, Rauf je počeo da radi na povratku izgubljenih pozicija i 1819. se vratio na položaj vezira. Godine 1820. postao je vezir Dijarbakirskog ejaleta, a već sledeće godine sark-serasker i pridodat mu je položaj vezira Erzuruma. On nije dolazio tamo, već je tamo poslao muteselima, da obavlja njegove dužnosti. Kad su Persijanci predvođeni Fateh Ali-šahom Kadžarom objavili rat Osmanskom carstvu, na tom položaju ga je zamenio Aleadin-paša. Na kraju rata, 1. juna 1823. godine, Rauf je bio delegat na potpisivanju Erzurumskog mira s Persijancima.

Godine 1824. postao je valija Kastamonua, 1827. Anatolije i Alepa, a oktobra 1828. godine Damaska. S njegovim dolaskom u Damaski ejalet finansiranje osmanske vojske je, kao neki vid poreza, palo na narod, što je izazvalo velike nerede. Zbog toga je krajem jula ili početkom avgusta 1831. godine razrešen svih dužnosti i utamničen, međutim ubrzo je oslobođen i vraćena mu je titula vezira. Potom je postavljen za vezira Karahisarskog sandžaka i Sandžaka Menteše. U međuvremenu, izbio je egipatsko-osmanski rat i egipatski prestolonaslednik Ibrahim-paša, potpomognut od Francuza, je osvojio Akru, Damask i Alep i potpuno uništio osmansku anadolijsku vojsku kod prevoja Belen, što je rezultiralo postavljanjem Raufa za vezira Kutahje, a nešto kasnije i cele Anatolije u novembru 1832. godine . Njegova prevashodna misija je bila da odbrani Koniju, oko koje se u decembru povela bitka. Dana 23. decembra Rauf i novi veliki vezir Rešid Mehmed-paša su potučeni.

Drugi put na mestu velikog vezira

Osmansko carstvo od Londonskog protokola 1830. do formalnog ujedinjenja kneževina Vlaške i Moldavije 1862. godine.

Dolazak i ruski uticaj

17. februara 1833. godine, Rešid je smenjen zbog poraza, a veliki vezir je opet postao Rauf. On je požurio da spasi carevinu, pošto je put ka Istanbulu bio otvoren, tako što je, da bi privoleo Ruse za pomoć, zatvorio je moreuze Bosfor i Dardaneli za sve brodove, sem za ruske . Međutim, Rusi su u egipatskom vladaru videli novog potstrekača evropske revolucije i već su nameravali da pomognu. Rusi car je, još, rekao novom ruskom ambasadoru u Istanbulu:

Ja hoću da dokažem svoje prijateljstvo sultanu, treba braniti Istanbul od napada Muhamed Alija. Čitav ovaj rat je samo posledica buntovničkog duha koji je sad obuzeo Evropu, a naročito Francusku... Ako bi slučajno Istanbul podlegao, mi bismo imali za susede ljude bez zaklona, bez otadžbine, prognane iz svih dobro uređenih društava; ti ljudi ne mogu da žive mirno. Oni u ovom trenutku okružuju Muhamed Alija i ispunjavaju kadar njegove mornarice i njegove vojske. Ja moram da uništim tu novu klicu zla i nereda i da vršim svoj uticaj na poslove Istoka.

Ruski su mu potom poslali u pomoć vojsku od 30.000 ljudi, njihova crnomorska flota je ušla u Bosfor, a jedna divizija se iskrcala blizu Istanbula . Muhamed Ali je sada, po savetu Francuske, pristao da smanji svoje zahteve . Rauf, koga je prisustvo ruskih trupa u blizini Istanbula više zabrinjavao nego što ga je umirivao, požurio je da zaključi mir sa pobunjenim pašom, tako da je 14. maja izdejstvovan sporazum u Kutahji . Tim mirom, Rauf dao mu potpuno zadovoljenje . Paša je doživotno dobio dobio Siriju i Adanu u Kilikiji . Potom je 8. jula sa Rusijom sklopljen Unkjar-Iskelesijski ugovor, kojim su ozvaničene prethodne odluke da se zatvore Bosfor i Dardaneli za zapadnoevropske ratne brodove, dok je car Nikolaj garantovao Raufu nepovredivost i nezavisnost Osmanskog carstva i obećao da će mu, u slučaju potrebe, staviti na raspolaganje suvozemne i pomorske snage koje joj budu potrebne. Tim sporazumom Osmansko carstvo je palo pod rusku zaštitu i Crno more je postalo rusko jezero, Osmansko carstvo je došlo pod zaštitu Rusije i povećao se ruski uticaj na Portu, što je izazvalo znatno nezadovoljstvo Velike Britanije i Austrije . Osim toga Rusija je nastavila sa osvajanjem Vlaške i Moldavije, završenim 1835. godine, i sa borbom protiv kavkaskih gorštaka, koji su neprestano vršili upade radi pljačke na teritoriju Rusije . Ruske trupe vršile su česte pohode i uništavale nepokorna sela, ali ovi pohodi su zahtevali velike žrtve u ljudima, materijalu i novcu, a nisu ni davali dovoljne rezultate. Ipak Rusija se tamo stalno širila .

Minhengrecka konvencija

De facto car Austrije, kancelar Klemens fon Meternih, potpuno je odobrio rusko mešanje u osmansko-egipatski sukob. Meternih je to shvatao kao preduzetu stvar da bi se podržala sultanova vlast i činilo mu se kao vraćanje ruske politike na načelo zakonitosti. Car Nikolaj se time koristio da još više zainteresuje Austriju za svoje planove na Istoku. Na sastanku sa carem Francom, dva meseca posle Unkjar-Iskelesijskog ugovora, on je sa njim zaključio Minhengrecku konvenciju. Rusija i Austrija obavezali su se načelno da održe opstanak i političku organizaciju Osmanskog carstva i da udruže svoje napore da bi se sprečila svaka kombinacija koja bi išla na štetu nezavisnosti vrhovne vlasti u Turskoj; jednim tajnim članom izričito je kazano da je naročito bilo potrebno zaštiti sultana od egipatskog paše. Jednim drugim tajnim članom one su obećale da će u slučaju rasparčavanja Turske postupati sporazumno.

Potpisujući Minhengrecku konvenciju, Nikolaj je hteo da ojača svoj savez sa Austrijom, ali je on duboko izmenio stav koji je bio zauzeo prilikom sklapanja Unkjar-Iskelesijskog ugovora. Sad Rusija više nije bila jedini branilac sultanove vlasti; vezana za Austriju, ona je morala da preobrazi svoju politiku politici svoga saveznika. U slučaju zapleta koji su mogli dovesti do rasparčavanja Turske, njene obaveze nametale su joj istu dužnost. Nasuprot tome, ništa joj stvarno nije jemčilo da će Austrija svoju istočnu politiku dovesti u saglasnost sa njenom .

Francusko osvajanje Alžira

Godine 1830. Francuzi su napali Osmanski Alžir i time je počeo dugogodišnji rat između Francuske i Osmanskog carstva, koji je Rauf nasledio dolaskom na mesto velikog vezira. U Alžiru su u to vreme živela tri naroda: Turci, Arabljani i Kabuli. Turci su sačinjavali osmanski alžirski garnizon, bavili su se gusarenjem i bili nastanjeni po gradovima, najviše u primorskim. Njihove vođe nosile su nazive: beg, bej i dej. Smatrani su upravnicima zemlje u ime Porte, ali u stvari su vladali kao nezavisni gospodari, koji nisu uspevali ni Kabule ni Arabljane da primoraju na poslušnost.

Osim tih naroda, po gradovima je bilo i trgovačkog stanovništva koje su sačinjavali Jevreji i melezi od svih narodnosti, tj. Mavrima (stari naziv: Moresques). Jevreji i Mavri su priznavali tursku vlast.

Poslednji ostatak osmanske vlasti bio je srušen 1837. godine padom Konstantina, kada je izbila pobuna Arabljana predvođenih emirom Abdelkaderom, koga je francuska vlada pre toga osnažila priznavši ga za vođu Arabljana .

Nezadovoljstvo u Bosni i Hercegovini

Bosna je i dalje kipela od nezadovoljnika i, zbog reformi koje je Porta sporovodila da bi sačuvala Osmansko carstvo, bila najbuntovnija oblast. Jedina olakšavajuća okolnost bila je što je 1833. godine Husein-beg Gradaščević, vođa bosanskog ustanka, umro od tuberkoloze u Istanbulu.

Kao nagradu za svoje držanje u prethodnim borbama u Bosni i sa Egiptom, hercegovački gospodar, Ali-aga Rizvanbegović je od Raufa dobio vezirski čin, a Hercegovina, kao posebna vezirska oblast, bila je, iste godine, odvojena od Bosne. Prve reči novog vezira izražavale su pravu želju begovata:

Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Ne treba vam više nikom da idete u Stambol!

Begovi su hteli da u svojim krajevima budu stvarni gospodari kao srednjevekovna vlastela i da u celoj Bosni njihova reč bude presudna, ali njihove želje nisu išle mimo toga, a najmanje da se izdvoje iz Osmanskog carstva. Islam i privilegisani položaj vladajuće grupe bili su i suviše jaka spona, koji su ih vezali za Istanbul. U Bosni sa Raufom su bili naročito nezadovoljni baš najviše stoga, što je činio ustupke hrišćanima i što se javila bojazan, da ti ustupci idu na štetu državne zajednice i verskih interesa. Na buntovna raspoloženja muslimana delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme u carstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti među hrišćanima u Srbiji i Grčkoj koji su bili shvaćeni kao slabost Porte i njenog popuštanja. Ljudi su uporno verovali, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisu bili prognati janičari.

Bosna i nova politika Porte

Stoga pobeda nad Husein-begom nije značila i stvarnu pobedu novog duha. Većina ljudi u Bosni i Hercegovini je gledala kao i Ali-paša Rizvanbegović, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reforme se time ne bi sprovele u celini; u zemlji bi se poštovao stari poredak i njeni predstavnici bili bi domaći ljudi; ali bi se prema sultanu očuvala puna odanost, jer je čuvati Osmansko carstvo značilo čuvati sebe . Ali, takav se stav nije mogao održati . Njega nije hteo ni Rauf ni sultan. Jedno stoga, što su bili uvereni da su reforme jedino sredstvo za regeneraciju Carstva, a drugo što su hteli da državna politika bude vođena samo u jednom duhu. Muhamed Ali, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, pod uticajem izvesnih stranih sila, doista težio za samostalnošću, bio im je svima živa opomena. Rauf je osećao da Osmansko carstvo zbog čestih unutrašnjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bi dobio slobodnije ruke on se u spoljašnjoj politici znatno približio Rusiji, a u unutrašnjoj je hteo jake mere .

Hatišerif iz 1833.

Posle gušenja bosanskog ustanka izbio je ustanak u Aleksandrovačkoj Župi i na drugim mestima. Knez Miloš prihvatio je priliku, raspirivavši ustanak i na drugim stranama, u Svrljigu, Crnoj Reci i na istoku, izvevši u isti mah i vojsku na granicu. Rauf se zabrinuo, a ruska diplomatija, koja je htela da ga poštedi, morala je popustiti i savetovati, da se Miloš zadovolji kako se ne bi stvorili novi zapleti . Posle dugih pregovora, u maju 1833. godine došlo je do sporazuma, najviše zahvaljujući Miloševoj veštini. Bilo je predviđeno da se iz Srbije isele Turci, a i pripojeno joj je šest traženih nahija i ona je tako znatno, skoro za celu jednu trećinu svog dotadašnjeg poseda, bila povećana i pojačana . Jedini razlog zbog koga Miloš ranije nije uspeo pripojiti nahije, jeste bila zavada sa beogradskim vezirom za veće darove .

Osmanski Balkan od 1833. do 1851. godine. Hercegovački ejalet je obeležen crvenom bojom. Severno od njega se nalazio Bosanski ejalet, a južno Crna Gora. Istočno od Bosne nalazila se Kneževina Srbija po Hatišerifu iz 1833. godine. Srbija, Vlaška i Moldavija obeležene su bojom različitom od drugih ejaleta pošto su bile autonomne. Crna Gora je bila skoro potpuno slobodna od Osmanske vlast, ali niko to nije priznavao.

Neprilike s Crnom Gorom

Godine 1833. na mesto crnogorskog vladike došao je Petar II Petrović Njegoš. Već tada počeli su njegovi sukobi sa pobunjenim Mustafa-pašom Bušatlijom, skadarskim sandžak-begom . Ovi sukobi eskalirali su 1835. godine, neuspešnim crnogorskim na Žabljak. Kad je Grahovo odbilo da plaća danak hercegovačkom veziru Ali-paši, on ga je 1836. godine poseo s vojskom, naneviši težak poraz tamošnjim hercegovačkim i crngorskim plemenima. U borbi je poginuo i vladičin brat Jovan i osam drugih Petrovića. Njegoš je tražio osvetu i bio je naročito kivan na glavnog junaka turske pobede Smail-agu Čengića, gatačkog gospodara .

Neredi u Bosni

U Bosni su muslimani bili na naročitom oprezu. Među hrišćanima se mutilo na više strana i oni su zato nalazili, da ne treba biti slab i popustljiv, nego imati čvrstu ruku. Prema hrišćanskim kmetovima pojedini begovi nisu imali mnogo obzira, nego su primenjivali krut metod sile. Za kmetove je, posle Gradaščevićevog poraza, uvedeno davanje trećine, što je uz ostale poreze, kupljeno s mnogo brutalnosti, teško padavši na inače prilično siromašnog i iscrpljenog zemljoradnika. Izgleda, da su i begovat i harački činovnici žurili, da što pre nadoknade štete i gubitke nastale pobunom. Pritisak je bio toliki, da su čak i susedne austrijske vlasti upućivale opomene bosanskom veziru. Videvši to nezadovoljstvo pop Pavle Tvrtković, čovek sumnjivih moralnih kvalifikacija, radio je iz Šapca na da u severoistočnoj Bosni podigne ustanak, koja bi možda mogla doneti izvesne koristi Srbiji. Knez Miloš je presekao taj rad, da se ne bi zamerio Raufu, ali je ustanak ipak izbio. Digao ga je pop Jovica Ilić u derventskoj i gradačačkoj nahiji, u martu 1834. godine. Ustanak je bio loše organizovan i brzo je ugušen, ali je ostavio dubokog traga. Godine 1836. Austrijanci su izvršili jedan upad kod Izačića zbog izvesnih lokalnih sukoba, što je još povećalo sumnju protiv hrišćana. Po tvrdom uverenju dobrog dela bosanskih begova otpor reformama bio je borba za održavanje muslimanskih pozicija na ugroženoj granici i oni su stoga sve vreme pravili sve moguće teškoće vezirima, koji su hteli da izvršuju Raufove naredbe, podnoseći pri tom ne male žrtve .

Energični vezir, Mehmed Vedžihi-paša ugušio je nekoliko lokalnih pokreta, od kojih je najveći bio u bogatom i uvek svojevoljnom Sarajevu, ali tek od 1839. godine Bosna je opet bila centar nereda .

Zaplet oko Sretenjskog ustava

U januaru 1835. u Srbiji je izbila Miletina buna protiv Miloševe autokratije, u kojoj je knez zamalo platio glavom. Da bi umirio pobunjenike, on je 14. februara sazvao skupštinu i dao Srbiji Sretenjski ustav, koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović . Miloš se nije mešao u pisanje ustava, pa je ustav je bio liberalan i bez mnogo razmišljanja, u njega je uneto zapadnjačko ustrojstvo i navike, tako da je Miloš bio nezadovoljan njime . Međutim, ustav je izazvao proteste i Raufa i Rusije . Rauf je bio iznenađen što je Srbija uvela ustav bez njegovog znanja i kako sme da ga uvodi kad ga nisu imale ni Rusija ni Turska. Na ustav se gledalo i u Austriji s izvesnim nepoverenjem i potsmehom. Pitalo se, šta će Srbiji ministarstva, a među njima i ministarstvo inostranih dela i zašto Srbi uvode trobojnu zastavu. Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao delo iznuđeno od revolucionarnih elemenata, po primeru Francuske i Švajcarske. Po zahtevu Raufa i Rusije Miloš je sa zadovoljstvom povukao objavljeni ustav. Pred narodom on je prikazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih je zavisio .

Sretenjski ustav, prvi srpski ustav iz 1835. godine. Ustav je zbog negodovanja Porte i Rusije trajao vrlo samo nekoliko meseci.

Međutim, Rusija nije mislila da pomaže Miloševu samovolju. Načelno ona nije mogla biti protiv stanja, kakvo je vladalo i kod nje same . Ruska vlada je nastojala da ograniči Miloševu samovolju samo zato, što u njega nije imala mnogo poverenja. Miloš je često pravio poteze koji nisu odgovarali težnjama i savetima ruskog predstavništva ko Raufa i vlade u Petrogradu. Miloš je osećao to i stoga se trudio, da se na neki način osigura i na drugim stranama. U toliko više, što su njegovi protivnici živo radili protiv njega u Rusiji, Osmanskom carstvu i Austriji.

Britansko-ruska borba na Porti i kriza u Srbiji

Rusija je tražila, da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđena doživotno, da ne bi zavisila od Miloša. Taj bi savet imao u zemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vršio u sporazumu s knezom. Miloš se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao da će taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio našao oslonca kod prvog britanskog konzula postavljenog u Beogradu početkom 1837. god., Džordža Hodžesa. Britanija je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja kod Raufa i na Balkanu, pa je Hodžes s tom misijom delovao i u Srbiji. Tako je došlo do neobičnog sticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom samoderžavija, postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač, ali taj oslonac Milošu ipak nije pomogao. Ruski uticaj kod Raufa bio je jači i neposredniji . Uz to su i vođe ustavobraniteljske opozicije u Srbiji bile veoma aktivne. Sve što je u zemlji bilo bolje i uglednije nalazilo se na njihovoj strani . Opasni Toma Vučić, raniji glavni Milošev oslonac, stavio se otvoreno na njihovo čelo. Uz njega je kao drugi vođa bio Avram Petronijević, glavni Milošev diplomatski predstavnik . Ujedinjenom Vučiću i Petronijeviću Miloš nije mogao odoleti. Da stvar za njega bude još gora, Njima se pridružio i Milošev brat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na austrijskog konzula Antona Mihanovića, da se i on opredeli protiv kneza .

Ove englesko-ruske sukobe na Porti neposredno je izazvala Julska revolucija, koja je poljuljala Svetu alijansu i omogućila Engleskoj da sa Francuskom, Španijom i Portugalijom organizuje četvorni savez ustavnih država, koji je trebalo, prema mišljenju lorda Palmerstona, da posluži kao moćna protivteža Svetoj alijansi na Istoku . Zato se Nikolaj naročito trudio da razbije ovaj savez. Ne uviđajući dovoljno da se engleski i ruski trgovački interesi sukobljavaju na obalama Bosfora, on se dugo trudio da britanskim državnicima nametne svoje poglede na stav koji bi trebalo zauzeti prema Raufu .

Veliki vezir: sultanov zamenik

Reforma titule velikog vezira i Hatišerif iz 1838.

Sultan Mahmud II nakon reforme u oblačenju.

Dana 30. marta 1838. godine, izvedena je reforma po kojoj veliki vezir nije više bio izvršna vlast u Osmanskom carstvu već zamenik sultana. Ta reforma pokrenula je lavinu reformi koje su usledile idućih godina.

U međuvremenu, knez Miloš je pod pritiskom pristao da spremi novi ustav za zemlju. Bilo je izrađeno više projekata sa raznih gledišta, ali nijedan nije bio konačno usvojen . Videvši da se u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje neće moći lako okončati, Miloš je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da se pregovori vode u Istanbulu. U komisiju, koju je uputio u tursku prestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevića, ne znajući u kolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih pregovaranja dovršen je 22. decembra 1838. novi ustav za Srbiju u formi hatišerifa, koji su u glavnom izradili turski i ruski predstavnici. On je stoga nepravedno nazvan turskim ustavom . Srbija je ovom prilikom ostala u izvesnom nazatku . Bojeći se Miloša opozicija je u rešavanje ustavnog pitanja uvela posredovanje stranih sila i tim štetila srpskoj državnoj samoupravi i knez je pogrešio što je pristao da se o tom rešava u Istanbulu, mesto u samoj Srbiji .

Glavna uredba novog ustava bila je uperena protiv Miloša, bilo je to stvaranje Saveta (ili Sovjeta) od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku velikog vezira, u slučaju dokazane krivice . Tim je Raufu bilo pruženo moćno sredstvo da utiče na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela je dotle, da su nekadašnji borci za oslobođenje tražili Raufovu podršku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ušla većinom lica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obići, a koja su bila najvećim delom kneževi lični protivnici.

Posledice Hatišerifa

Odnosi između kneza i Saveta bili su od prvog dana veoma loši. Pobeđeni Miloš je već posle dva meseca iza proglašenja ustava, 25. februara 1939. godine demonstrativno napustio zemlju i prešao u Zemun. Vratio se tek na molbu ruskog i britanskog konzula, koji nisu mislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokušao da silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, na čije je čelo stavio svog rođenog brata Jovana, ali je ona brzo presečena energičnim Vučićevim posredovanjem . Videći da iza svega ovog što se desilo nema više ni potrebnog autoriteta ni odziva u narodu Miloš je abdicirao 13. juna 1839. godine, a dva dana potom napustio je Srbiju.

Formalno ga je nasledio njegov teško bolesni sin Milan, a umesto njega je stvarnu vlast imalo namesništvo, koje su sačinjavali Jevrem Obrenović, Vučić i Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje dana 8. jula, a za novog vladara je proglašen njegov mlađi brat Mihailo, koji je tada imao samo 16 godina i nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga pusti, ali na kraju je pristao . Ovo nasleđivanje nije bilo po ustavu, u kom je pisalo da vladara nasleđuje sin, pa su namesnici morali da traže saglasnost od Raufa, koju su na kraju i dobili.

Sultan Abdulmedžid I, ulje na platnu Dejvida Vilkija izrađeno u Istanbulu 1840. godine za britansku kraljicu Viktoriju.

Nova egipatska kriza i pad

Za Osmansko carstvo je 1839. god. postala veoma kritična. Muhamed Ali je potukao carsku vojsku kod Nizipa, sultanova flota predala se odmetniku, a ovaj zapretio je samom Istanbulu . Sultan Mahmud je umro u 1. jula te godine, a vlast je preuzeo njegov maloletni sin, Abdulmedžid . On je, nedelju dana kasnije, u tako teškoj situaciji, smenio Raufa i na njegovo mesto doveo Koča Mehmed Husrev-pašu.

Veliki vezir po treći put

Rauf je potom povlači iz političkog života, ali nakratko, jer je 29. maja 1841. opet imenovan za velikog vezira. Za vreme svog trećeg vezirovanja, Muhamed Ali je poražen od strane britanske flote. Britanija je potom sazvala Londonsku konferenciju i naterala Raufa da potpiše Dardanelsku konvenciju (franc. Convention des détroits), kojom je Rusija izgubila protektorat nad Osmanskim carstvom, ali ne i turske oblasti zauzete 1828. i 1829. godine, kao i stvarni protektorat nad dunavskim kneževinama . Tom konvencijom sve sile su se obavezale da ne uvode svoje ratne brodove ni u Bosfor ni u Dardanele, a isto tako obećavši sultanu, da će mu obezbediti celokupnost države . Tako je Osmansko carstvo posredstvom udružene Evrope ostalo celokupno, prvi put se prema njemu postupilo kao prema evropskoj državi, pa se stavilo i pod zaštitu međunarodnog prava, tj. pet velikih sila . Ovo je bio najveći uspeh Osmanskog carstva u XIX veku, ali Rauf nije uživao u tom uspehu. Ostareo i iznemogao, on je 7. oktobra predao svoju vezirsku dužnost Izet Mehmed-paši.

Četvrti put na mestu velikog vezira

Proglašenje, Alžir i neredi u Srbiji

3. septembra 1842. godine je, po četvrti put, postao veliki vezir. Situacija u Osmanskom carstvu je tada bila izuzetno mirna. Jedino je još bilo sukoba u Alžiru i kneževini Srbiji .

Tamo je 8. septembra knez Mihailo je, pred vojskom Tome Vučića, pobegao u Zemun . Potom je na skupštini 15. septembra izabran novi knez Aleksandar, Karađorđev sin . Rauf je odmah potvrdio njegov izbor, ali ne i Rusija . Rusi su izbor smatrali sumnjivim pa su tražili da se izbori ponove, pa je Rauf morao priznati njihovo gledište i odrediti novi izbor . Dana 27. juna 1843. opet je izabran Aleksandar Karađorđević. Da bi suzbila antiturske elemente Rusija je izradila da se Vučić i Petronijević uklone iz zemlje .

Nezadovoljestvo novom vlašću izazvalo je Katansku bunu iz 1844. godine, koju je Vučić surovo ugušio .

Aleksandar I Karađorđević, uljana slika Uroša Kneževića, 1848. godine. Ovaj srpski knez je postavljen tek uz Raufovo odobrenje.

Evropski pogled na Osmansko carstvo

Gledanja evropskih sila na kneževinu Srbiju i na Osmansko carstvo bila su različita. Bivši ministar spoljnih poslova Rusije Adam Čartorijski je preporučaivao Srbima da iskoriste osmansku vlast da uvećaju svoju snagu, izbegavajući ruski i austrijski uticaj. Francuska je imala interes da u Srbiji, umesto Osmanskog carstva, dobije novog saveznika, a Britanija je volela videti Srbiju s izlazom na more.

Car Nikolaj se nije odricao rasparčavanja Osmanskog carstva, verujući da će, pregovarajući neposredno sa britanskim državnicima, uspeti da izmeni englesku politiku, pa je 1844. godine u vezi sa tim otišao u London. Za sve vreme svog boravka on se trudio da ubedi engleske ministre da je Turska na izdisaju i da, iako on ne želi ni jedan pedalj turske teritorije, treba ipak predvideti ono što je neizbežno, sporazumeti se o pravednim osnovama i stvoriti jedan potpuno iskren i pošten sporazum . Tom prilikom je rekao:

U mom kabinetu ima dva mišljenja o Turskoj. Po jednima ona je na umoru, a po drugima ona je već umrla. U svakom slučaju neće se sprečiti, da kroz kratko vreme ne umre.

Kao što se i trebalo nadati, car nije uspeo da zaključi nikakav poseban sporazum sa Engleskom, i njegov rad imao je za posledicu samo pojačavanje nepoverenja engleske vlade prema ruskoj politici .

Program „Načertanije” i Osmansko carstvo

Prema spoljnopolitičkom planu Srbije „Načertaniju” iz 1844. godine, autora Ilije Garašanina, piše da ni Rusija ni Austrija nisu imale interesa da umesto Osmanskog carstva stvore drugo hristijansko carstvo, prva zbog Istanbula, a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje južnoslovenske podanike. U težnji da stvore veliku državu na Balkanu Srbi nisu ne idu ni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili svoju istorijsku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodu među Slovenima u Osmanskom carstvu, pa je sasvim prirodno da oni i dalje vode celu akciju. Bugari su izgubili veru u sebe i nadali se oslobođenju samo od Rusije, ali Srbija nije imala snage da izvede odmah u delo ceo program, a i inače treba da radi oprezno. Garašanin je nalazio, da je ipak za Srbiju najprirodniji savez sa Rusijom, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi, kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom nego sa Austrijom. Dužnost Srbije je bila, da politički deluje u Bugarskoj, kako se pod drugim uticajima ne bi otuđila od nje. To bi mogla učiniti otvarajući škole u Bugarskoj i školujući mlade Bugare, i obraćajući naročitu pažnju da se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vreme nalazila u rukama Grka . Glavnu aktivnost Srbija je trebalo pored Crne Gore, koja se bila već skoro sasvim otrgla od Turaka, da razvije i u Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji . Sa tim krajevima trebalo je da održava sve češće veze i neguje sporazum između pravoslavaca i katolika. Garašanin nije mnogo govorio o Srbima u Austriji da ne bi protiv sebe izazvao Dunavsku monarhiju, zbog toga što je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom nije mogla u isto vreme delovati i među osmanskim i među austrijskim podanicim, a i da ne bi izazivao podozrenje Austrije dok ne postigne neke uspehe prema Turskoj.

Garašanin je odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno u Bosni. Naročito je našao odaziv franjevaca, koji su tada vodili vrlo oštru borbu sa svojim biskupom. Njihovi ljudi su dobili podršku borbi kod srpskog kapućehaje u Istanbulu. Isto tako se radilo i u Staroj Srbiji i severnoj Albaniji .

Crna Gora i Bosna

Koča Mustafa Rešid-paša, slika iz knjige Džona Henrija Rajta iz druge polovine XIX veka. Rešid je bio veliki Raufov protivnik i kao takav ga je dva puta rušio sa mesta velikog vezira.

U Crnoj Gori je situacija bila mirnija nego u Srbiji, ali ne baš potpuno mirna. Tamo je 1844./1845. izbila pobuna Crmničana, pod vođstvom Marka Plamenca, protiv vladike. Pobuna je ugušena u krvi .

Bosna je nastavila biti bure baruta. U njoj je 1844. smenjen Husrev Mehmed-paša, posle poraza od Krajišnika. Karakteristična je činjenica za stanje duhova, da hatišerif iz Đilhane u Bosni nije nikad objavljen. Austrijski konzul Atancković izveštavao je svoju vladu, da je stanje u zemlji neodrživo. Rauf, odnosno njegovi veziri, nisu smeli da stvari izvedu do kraja, a polovne mere nisu mogle da zadovolje nikog. Stare sultanove pristalice, Ali-paša i Smail-aga Čengić pomagale su opoziciju. Sam Ali-paša nije hteo da kvari mnogo stari rad i sve se više pokazivao kao čovek koji ne odobrava Raufove mere .

Alžir

Što se Alžira tiče, Porta se pomirila sa njegovim gubitkom, ali tamošnji narod još nije. Tamo je i dalje besneo ustanak Abdelkadera, kome se 1844. pridružio ustanak Kabula. Međutim, Abdelkaderov ustanak je ugušen 1847. godine .

Poslednje godine i peti put veliki vezir

Dana 31. jula 1846. Koča Mustafa Rešid-paša i pristalice reforma su ga srušili i tek 27. januara 1852. godine uspeo je da slomi njihov uticaj da bi po peti put postao veliki vezir. Sve vreme ovog njegovog petog vezirovanja obeležavalo je suzbijanje turskog uticaja u Crnoj Gori, prestanak kabulskog otpora u Alžiru i zategnuti odnosi između Istanbula i Beča i između Istanbula i Petrograda .

Prestankom otpora Kabula u Alžiru, Osmansko carstvo je zauvek izgubilo tu oblast, a Francuska je zavladala oblašću od 300.000 km², ne računajući oko 100.000 km² u pustinji Sahari .

Rauf je, posle revolucije 1848. godine, primio ugarske emigrante na čelu sa vođom revolucije Lajošem Košutom, pa ih potom pustio na slobodu. Mladi austrijski car Franc Jozef zamerio mu je to na dosta oštar način, a njegove vlasti dozvolile su mu da oseti da ga smatraju za neprijatelje. Austrijska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni i Hercegovini i tražila sve moguće povode, da tamošnji loš turski režim što više diskredituje pred Evropom. Tom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije i kao poverenika dvora uputili Đorđa Stratimirovića, poznatog vođu iz nedavne pobune u Vojvodini. On je sa sobom u Crnu Goru doneo i tri topa. U isto vreme je bečka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici, ali glavno zalaganje učinjeno je u Istanbulu .

Slično zaoštravanje odnosa nastalo je i sa Rusijom, pošto se jedan deo mađarskih pobunjenika, među kojima i dosta Poljaka, sklonio na tursku teritoriju da bi izbegao osvetu pobednika. Pošto su Rusija i Austrija uporno zahtevale da im se oni predaju, Rauf je odlučno odbio to da učini, jer je u tome imala podršku Francuske i Engleske. Nikolaj je u prvi mah bio zauzet revolucijom u Nemačkoj, pa je taj neuspeh primio dosta mirno, ali kada je izbio nov sukob oko hrišćanskih svetinja u Palestini, on je smatrao da su mu odrešene ruke i nameravao je da nametne svoju volju.

U februaru 1852. godine, na navaljivanje francuske diplomatije, koja se trudila da pribavi blagonaklolost pape svom caru Napoleonu III, sultan je naredio da se katolicima predaju ključevi vitlejemske crkve, koji su dotada bili u rukama pravoslavnih hrišćana. Nikolaj je zatražio da se vrate prava pravoslavnoj crkvi. Napoleon je bio sklon popuštanju, ali je Nikolaj odlučio da pokaže svoju snagu i da kategorički izloži svoje zahteve .

Zato je došlo do ponovnog pokretanja istočnog pitanja. Nikolaj se nikako nije odricao osvajanja Osmanskog carstva, koje je nazivao bolesnim čovekom. Ruski car je izjavljivao engleskom poslaniku, da je došlo vreme da se sporazumeju o pogrebu Turske, i da se rešio da zauzme Istanbul, ne kao svojinu nego kao zalogu .

Međutim, za vreme ovog vezirovanja nije došlo do rata ni na jednoj strani. Pod pritiskom pristalica tanzimata, već 7. marta, on je srušen i Rešid je opet postao veliki vezir. Rauf je još neko vreme vršio položaj vezira, sve dok nije definitivno otišao u penziju. 28. maja 1860. godine Rauf je umro u Istanbulu i sahranjen je u grobnici koju je sagradio za života.

Literatura

• Šarl Senjobos, „Istorija savremene obrazovanosti“, Beograd 1908.
• Vladimir Ćorović, „Istorija Srba“, Beograd 1941.
• Luka Zrnić „Opšta povesnica za srednje i stručne škole — Novi vek“, Beograd 1927.
• Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
• Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.