Википедија

Портал:Biciklizam/Biografija

< Портал:Бициклизам

Biografija članci
 uredi

01. nedelja uredi

 
Ivan Baso na Tur de Fransu 2015.

Ivan Baso (ital. Ivan Basso); 26. novembar 1977). je bivši italijanski profesionalni biciklista u periodu od 1998. do 2015. godine. Baso je dvostruki pobednik Điro d’Italije. Nadimak u karavanu bio mu je Ivan Grozni, jer je bio izuzetno jak brdaš. Nakon osvajanja Đira 2006. Baso je bio uvučen u doping aferu operacija Puerto, koja je potresla biciklizam 2006. Baso je bio pod suspenzijom za vreme trajanja istrage.

7. maja 2007. Baso je izjavio da je kontaktirao doktora Fuentesa u nameri da se dopinguje, ali se nije dopingovao. 15. juna 2007. Baso je suspendovan na dve godine. Vreme koje je proveo pod suspenzijom uračunato mu je u dvogodišnju suspenziju, koja je istekla 25. oktobra 2008.

Tokom Tur de Fransa 2015. dijagnostikovan mu je rak testisa i napustio je Tur pre početka devete etape. U septembru 2015. godine, Tinkof tim je objavio da se Baso oporavio potpuno nakon operacije u Milanu i da se vraća biciklizmu, ipak, istog meseca, Baso je objavio kraj karijere.



uredi

02. nedelja uredi

 
Luizon Bobe na Tur de Fransu 1951.

Lui „Luizon” Bobe (franc. Louis "Louison" Bobet, Sen Men le Gran, 12. mart 1925. — Bijaric, 13. mart 1983.) je bivši francuski profesionalni biciklista, u periodu od 1947 do 1962. godine. Bobe je trostruki pobednik Tur de Fransa.

Bobe je prvi veliki francuski vozač posle Drugog svetskog rata i prvi je vozač koji je osvojio Tur de Frans tri godine zaredom. Dva puta je bio nacionalni šampion, a jednom svetski. Osvojio je četiri od pet monumentalnih klasika.

Nakon povlačenja iz biciklizma, Bobe je otvorio prodavnicu obuće, a postao je poznat po ulaganju i razvoju terapije talasima, koja mu je pomogla kad se oporavljao od udara automobila. Otvorio je centar Luizon Bobe.

Umro je od raka, dan nakon što je napunio 58 godina. Rak se pominjao i tokom operacije mrtve kože. Bobe je sahranjen na groblju u Sen Men le Granu i u gradu je otvoren muzej u njegovu čast.


uredi

03. nedelja uredi

 

Šon Keli (engl. Sean Kelly; 24. maj 1956) je bivši irski profesionalni biciklista u periodu od 1977. do 1994. Keli je bio jedan od najuspešnijih biciklista 80-ih godina. Osvojio je devet klasika, ostvario je 193 pobede ukupno u karijeri, osvajao je Pariz—Nicu sedam godina zaredom. Od sprintera koji je osvojio klasifikaciju po poenima na Tur de Fransu četiri puta zaredom, Keli se transformisao u vozača za generalni plasman i osvojio je Vuelta a Espanju 1988. godine. Dva puta je završavao treći na svetskom prvenstvu (1982, 1989).

zadnja trka bila mu je Trka Hamper 1994. godine, na kojoj je bilo prisutno oko 1200 biciklista, među kojima Edi Merks, Loran Finjon, Bernar Ino i Stiven Rouč.

Nakon što je završio karijeru, Keli je osnovao biciklističku akademiju Šon Keli u Belgiji. 2006. je osnovao prvi profesionalni tim u Irskoj, u kome su vozili mladi Irci i vozači koji su bili članovi njegove akademije u Belgiji.

U njegovu čast pokrenuta je trka u Voterfordu, Tur Šon Keli, koji je prvi put održan 19. avgusta 2007. i učestvovalo je 910 takmičara. Naredne godine bilo je preko dve hiljade, a 2011. preko osam hiljada takmičara.

U novembru 2013. univerzitet u Dablinu, dao mu je počasni doktorat iz filozofije zbog njegovog doprinosa irskom sportu.


uredi

04. nedelja uredi

 

Ferdinand Kibler (nem. Ferdinand Kübler; 24. jul 1919. — 29. decembar 2016.) je bivši švajcarski profesionalni biciklista u periodu od 1945. do 1957. godine. Kibler je osvojio Tur de Frans, 1950. godine i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji 1951. godine, a bio je i pet puta nacionalni šampion. Ostvario je preko 400 pobeda u karijeri.

Kibler je rođen u Marthalenu, u kantonu Ciriha, profesionalnu karijeru je počeo 1940. godine, ali je zbog drugog svetskog rata bio ograničen na trke u Švajcarskoj. 1946. Doživeo je težak udes u Lozani, povredio je glavu na dva mesta i morao je da pozajmi da bi platio račun u bolnici u Lozani. Tokom zime trenirao je samo šest dana, bio je blizu da odustane od sporta, ali mu je bio potreban novac. 1947. njegov brat je poginuo, pao je sa krovne konstrukcije na poslu. Nekoliko nedelja kasnije, majka mu je poginula u biciklističkoj nesreći, slomila je lobanju.

1950. Kibler je ostvario tri etapne pobede i osvojio je Tur de Frans pobedivši Stana Okersa i Luizona Bobea. Kibler je tako postao prvi Švajcarac koji je osvojio Tur

Nakon etape 12 na Tur de Fransu 1955. komesari trke su našli proizvode za doping u Kiblerovoj sobi, ali je Kibler poricao da je koristio doping i više se nije vraćao na Tur.

Karijeru je završio 1957. a 1983. dobio je nagradu za sportistu vijeka u Švajcarskoj.

2010. dobio je nagradu za životno delo.

Kibler je zadnjih godina imao problema sa zdravljem. 2016. proveo je Božić sa porodicom, a četiri dana kasnije, 29. decembra preminuo je u bolnici u Cirihu.


uredi

05. nedelja uredi

 
Virenk 2016. godine

Rišar Virenk (franc. Richard Virenque; 19. novembar 1969), rođen u Kazablanci, u Maroku je bivši francuski profesionalni biciklista u periodu od 1991. do 2004. godine. Virenk je rekorder Tur de Fransa u brdskoj klasifikaciji, koju je osvajao sedam puta, a dva puta je završavao na podijumu u generalnom plasmanu (treći 1996. i drugi 1997). Propustio je šansu da osvoji šest brdskih klasifikacija zaredom, kada je 1998. godine, diskvalifikovan zbog dopinga, u kome je učestvovao celi tim Festina. Virenk ima bronzanu medalju sa svetskog prvenstva 1994. godine.

Nakon Olimpijskih igara 2004. u Atini, Virenk je odlučio da završi karijeru. Odluku je saopštio 24. septembra 2004. i nije je promenio iako ga je žena ubeđivala da vozi još jednu sezonu. Nakon biciklističke karijere nije se povukao iz javnosti već je učestvovao i pobedio u francuskoj verziji šoua "Ja sam poznat" u Brazilu 2006.

2005. pokrenuo je kompaniju "Virenk dizajn", koja se bavi dizajniranjem i prodajom nakita. Od 2005. je povremeni komentator na Eurosportu, a takođe je vršio promocije energetskog pića i farmacije.

11. avgusta 2006. Virenk je slomio nos prilikom vožnje u Meribelu.


uredi

06. nedelja uredi

 

Loran Žalaber (franc. Laurent Jalabert; 30. novembar 1968), je bivši francuski profesionalni biciklista u periodu od 1989. do 2002. godine. najveći uspeh mu je osvajanje Vuelta a Espanje 1995. godine. Žalaber je osvojio veliki broj jednodnevnih trka i bio je broj 1 u UCI rangiranju četiri puta.

Žalaber je karijeru počeo 1989. u timu Tošiba kao sprinter. Prvi veliki uspeh zabeležio je 1994. kada je ostvario sedam etapnih pobeda na Vuelta a Espanji, gde je osvojio klasifikaciju po poenima. Na drugoj etapi Tur de Fransa iste godine, doživio je pad kada je nekoliko vozača udarilo policajca, žalaber je odletio u vazduh i njegov bicikl je bio uništen, nakon toga je odlučio da promeni stil vožnje i postao je ol araund vozač, sposoban da pobedi grand tur trke i velike jednodnevne trke.

1995. je osvojio Vuelta a Espanju, što mu je bila najveća pobeda u karijeri. Na Tur de Fransu je osvojio po dva puta brdsku i klasifikaciju po poenima, dok je 1997. osvojio Svetsko prvenstvo vožnji na hronometar.

Žalaber je bio kompletan vozač, koji je osvojio grand tur, brdsku i klasifikaciju po poenima. On je jedan od dvojice vozača koji su na Tur de Fransu osvojili po dva puta brdsku i klasifikaciju po poenima, drugi je Edi Merks.

Na grand tur trkama Žalaber je osvojio sedam puta klasifikaciju po poenima: dvaput na Tur de Fransu, jednom na Điro d’Italiji i četiri puta na Vuelta a Espanji, po čemu je treći, iza Erika Cabela i Šona Kelija. Žalaber je takođe jedan od dvojice vozača koji su osvojili Vuelta a Espanju, brdsku i klasifikaciju po poenima iste godine, 1995.

Žalaber je osvojio dva od pet biciklističkih monumentalnih klasika, Milano—Sanremo 1995. i Điro di Lombardiju 1997. U karijeri je ostvario 165 pobeda.

Karijeru je završio 2003. Nakon završetka karijere, bio je konsultant na Francuskoj televiziji, a 2007. je učestvovao na trijatlonu u Švajcarskoj i završio je na 69 mestu u konkurenciji 1.850 takmičara. A nakon toga, kvalifikovao se i za svetsko prvenstvo, gde je završio na 76 mestu.

2013. godine, Žalabera je udario automobil dok je vozio svoj bicikl i završio je sa lomovima na levoj ruci i nozi. Francuska antidoping agencija objavila je 2013. godine listu vozača koji su se dopingovali, a među njima je i Loran Žalaber, koji je koristio nedozvoljena sredstva 1998. godine. Žalaber to nikada nije ni potvrdio ni porekao.


uredi

07. nedelja uredi

 

Pavel Tonkov (rus. Павел Сергеевич Тонков; 9. februar 1969.) je bivši ruski profesionalni biciklista u periodu od 1992. do 2005. Tonkov je imao uspešnu amatersku karijeru, sa 110 pobeda. Profesionalnu karijeru je počeo 1992. i prve sezone je osvojio klasifikaciju za najboljeg mladog vozača na Điro d’Italiji. Uspeh je ponovio i 1993. 1996. je ostvario najveću pobedu u karijeri, osvojio je Điro d’Italiju, tako postavši drugi ruski pobednik Đira.

1997. i 1998. osvojio je drugo mesto na Điru, dok je podijum osvojio i na Vuelta a Espanji, treće mjesto 2000. Tur de Frans je vozio tri puta, ali nijednom ga nije završio.

U deset nastupa na Điru, samo zadnje sezone, 2004. nije završio u top 10.

Karijeru je završio na Điro di Lombardiji 2005. sa 37 godina.

U intervjuu za špansku Marku u novembru 2016. Tonkov je označio Ilnura Zakarina kao sledećeg ruskog pobednika Đira ili Vuelte.


uredi

08. nedelja uredi

 

Jop Zutemelk (hol. Joop Zoutemelk; 3. decembar 1946). je bivši holandski profesionalni biciklista u periodu od 1970. do 1987. Najveći uspeh ostvario je 1980. godine kada je osvojio Tur de Frans, godinu ranije, osvojio je Vuelta a Espanju.

Zutemelk je rođen u Hagu, bio je klizač i regionalni šampion pre nego je počeo da se bavi biciklizmom 1964. Profesionalnu karijeru počeo je 1970. godine i iste godine je osvojio drugo mesto na Tur de Fransu, završivši iza Edija Merksa. Iza Merksa je ostao i 1971. a pre nego što je osvojio Tur de Frans 1980. pet puta je bio drugi.

Zutemelk je tri puta bio pozitivan na doping testu, sva tri puta na Tur de Fransu, 1977, 1979. i 1983. Doping sopstvenom krvlju tada nije smatran za bitnu stvar i uglavnom biciklisti nisu kažnjavani. Tokom Tura 1980. nije bio pozitivan na doping.

Zutemelk je jedan od najuspešnijih vozača na Turu, šest puta je završio drugi, uz osvojen Tur 1980. Njegova karijera se podudarala sa dominacijom Edija Merksa i Zutemelk je obično kritikovan što je pratio umesto da je napadao Merksa. Na njegov račun publika je osmislila i šalu, da nikad nije pocrneo tokom Tura jer je uvek u Merksovoj senci. Između 1972. i 1985. Zutemelk je devet puta proglašen za najboljeg holandskog vozača, više od bilo kog drugog holandskog bicikliste.

Nakon 18 godina u profesionalnom karavanu, završio je karijeru 1987. godine i nastavio svoj rad kao sportski direktor. 10 godina je proveo u Rabobanku, od 1996. do 2006. godine, kada se i definitivno povukao iz biciklizma nakon Vuelta a Espanje.

Zutemelk je od strane holandske biciklističke unije proglašen za najboljeg holandskog biciklistu svih vremena. 31. maja 2005. u njegovom rodnom Rejpveteringu je otkrivena statua u njegovu čast.

2006. je pokrenut klasik Jop Zutemelk.


uredi

09. nedelja uredi

 

Filip Tis (hol. Philippe Thys; 8. oktobar 1889. — 16. januar 1971.) je bivši belgijski profesionalni biciklista, u periodu od 1912. do 1927. godine, sa pauzom za vreme Prvog svetskog rata. Tis je trostruki pobednik Tur de Fransa.

Tis je osvojio Tur dvaput pre rata, 1913. kada je imao samo 22 godine i tako postao jedan od najmlađih pobednika Tura i 1914. Početak Prvog svetskog rata značio je i otežano bavljenje biciklizmom i na brutalan način prekinulo njegovu karijeru. Tokom rata služio je u francuskoj vojsci. Na Tur se vratio 1920. i osvojio ga. Nakon njegove pobede, direktor Tura, Anri Degranž izjavio je da bi Tis proslavljao peti ili šesti Tur da nije bilo rata. 1922. ostvario je pet etapnih pobeda. Tri pobede na Turu dostigao je tek 1955. Luizon Bobe.

Tokom Prvog svetskog rata, italijanski klasik, Điro di Lombardija nije prekidana, Tis je osvojio 1917. Nakon rata, prvi uspeh ostvario je 1919. osvajanjem drugog mesta na Pariz—Rubeu, tako da je Lombardija ostala jedini veliki klasik koji je osvojio.

Nakon što je završio karijeru 1927. Tis je izjavio da mu je nuđeno da obuče žutu majicu tokom Tura 1914. iako zvanično stoji da je žuta majica predstavljena 1919.

Nakon kraja karijere, Tis se bavio streljaštvom.


uredi

10. nedelja uredi

 

Federiko Martin Bamontes (šp. Federico Martín Bahamontes, Santo Domingo-Kaudilja, 9. jun 1928) je bivši španski profesionalni biciklista, rođen u Toledu kao Alehandro Martin Bamontes. Profesionalac je bio od 1953. do 1965. godine. Bamontes je pobednik Tur de Fransa 1959. i šestostruki pobednik brdske klasifikacije. Bamontes je dva puta osvajao brdsku klasifikaciju na Vuelti, a ima i jedno drugo mesto u generalnom plasmanu.

Bamontes je rođen u Santo Domingo Kaudilji, u Toledu. Tokom španskog civilnog rata, Bamontesov otac Julijan se doselio sa porodicom u Madrid, gde su otvorili tezgu sa voćem i povrćem, Bamontes je bio dostavljač.

Biciklizmom je počeo da se bavi 1940. a profesionalnu karijeru počeo je 1953. Bamontes je bio dobar brdaš, zbog čega su mu reporteri dali nadimak Orao iz Toleda. Tur de Frans je osvojio 1959. kada je iskoristio borbu Žaka Anketila i Anrija Anglada, koji su nastupali za različite menadžere i za Anketila je bilo bolje da pobedi anonimni Španac, nego Anglad. Bamontes je na Turu osvojio podijum još dva puta i šest puta brdsku klasifikaciju, koju je osvojio dva puta na Vuelta a Espanji i jednom na Điro d’Italiji.

Bamontes je bio dobar brdaš, ali loš na spustu, koji zbog straha nije hteo da vozi sam. Jednom je na Tur de Fransu na vrhu uspona čekao druge vozače da stignu da bi se spustio. Čekao ih je jedući sladoled pored puta.

Karijeru je završio 1967. nakon čega je pokrenuo prodavnicu biciklala i motora u Toledu. 2013. na 85 rođendan, na stotom Tur de Fransu, Bamontes je proglašen najboljim brdašem u istoriji Tura, ispred Rišara Virenka.


uredi

11. nedelja uredi

 

Lusin van Impe (hol. Lucien Van Impe, 20. oktobar 1946.) je bivši belgijski profesionalni biciklista u periodu od 1969. do 1987. godine. Bio je izuzetan brdaš. Najveći uspeh ostvario je 1976. godine kada je osvojio Tur de Frans; šest puta je osvajao brdsku klasifikaciju, a četiri puta je završio Tur na podijumu.

Van Impe je karijeru počeo zahvaljujući Federiku Bamontesu, koji je iskoristio svoj uticaj i obezbedio mu profesionalni ugovor 1969. Nakon dve sezone, Van Impe je osvojio brdsku klasifikaciju na Turu, a u nastavku karijere osvojio ih je još pet i izjednačio rekord Bamontesa. Rekord je kasnije srušio Rišar Virenk, a Van Impe kritikovao Virenka, izjavivši da se on sam uzdržao od rušenja Bamontesovog rekorda. Na Turu 1976. Van Impe je vodio borbu sa Jopom Zutemelkom. Sportski direktor tima Žitan, Siril Gimar, izjavio je da će juruti Van Impea sa autom ako ovaj ne napadne, Van Impe je ovo porekao. Tur de Frans je startovao 15 puta i svaki put je završio, po čemu je drugi, iza Zutemelka

Od jednodnevnih trka, Van Impe je osvojio nacionalno prvenstvo 1983.

Karijeru je završio 1987. Živi u mestu Impe, sa ženom, ima ćerku i sina.

Tokom karijere, Van Impe nikada nije odbio da uradi doping test, nikada nije bio pozitivan na doping testu i nikada nije priznao da je koristio doping.


uredi

12. nedelja uredi

 

Frenk Šlek (nem. Fränk Schleck; 15. april 1980.) je luksemburški profesionalni biciklista i stariji brat Endija Šleka, pobednika Tur de Fransa 2010. Njihov otac, Džoni Šlek, je takođe bio profesionalni biciklista od 1965. do 1974. godine. A njihov deda je bio biciklista dvadesetih godina. Frenk je pet puta osvojio nacionalno prvenstvo Luksemburga, 2006. godine je osvojio Amstel gold rejs i 2011. treće mesto na Tur de Fransu.

Amatersku karijeru je počeo 1996. godine kao član luksemburškog vojnog biciklističkog programa, a 2001. se preselio u Italiju, u tim Festina, koji se raspao na kraju godine, a Frenk je ostao bez ugovora, a profesionalnu karijeru počeo je 2003. u timu CSC. Prvi uspeh ostvario je 2005. kada je osvojio nacionalno prvenstvo. 2006. je osvojio Amstel gold rejs i etapu na Tur de Fransu, zbog čega je proglašen sportistom godine u Luksemburgu. Nacionalno prvenstvo osvojio je i 2008. a godinu kasnije osvojio je i domaću trku Tur de Luksemburg, kao i etapu na Tur de Fransu. 2011. je nakon velike borbe osvojio treće mesto na Tur de Fransu, dok je njegov brat Endi osvojio drugo mesto i tako su postala prva braća koja su se našla zajedno na podijumu na Turu.

Nakon uspeha na Turu 2011. Frenkova karijera se nije odvijala kako treba. Nakon povrede brata Endija, Frenk je bio lider tima na Tur de Fransu 2012. ali je 17. jula 2012. tim Rejdiošek—Nisan je, tokom drugog dana odmora, povukao Frenka sa Tur de Fransa, zbog pozitivnog A uzorka na ksipamid. Nakon pozitivnog i B uzorka, Šlek je suspendovan od strane tima. U januaru 2013. objavljeno je da je Frenk Šlek suspendovan na godinu dana od strane luksemburške antidoping agencije. Suspenzija je počela od 14. jula 2012. pa se Frenk vratio biciklizmu u julu 2013. Frenk je prethodno bio optužen za doping i 2008. kada je nemački list Zidojče cajtung objavio dokumenta u umešanosti Frenka Šleka u doping aferu 2005. operacija Puerto, a u decembru je oslobođen optužbi.

Nakon isteka suspenzije, Frenk je osvojio nacionalno prvenstvo 2014. i etapu na Vuelta a Espanji 2015. U avgustu 2016. objavio je da će na kraju sezone završiti karijeru, jer želi više vremena da provodi sa porodicom, da gleda svoje dvoje dece kako odrastaju.

Na kraju 2016. Frenk Šlek je završio karijeru i tako završio devet decenija dugu biciklističku istoriju njegove porodice.


uredi

13. nedelja uredi

 

Andi Šlek (nem. Andy Schleck; 10. jun 1985.) je bivši luksemburški profesionalni biciklista i mlađi brat Frenka Šleka, njihov otac, Džoni Šlek, je takođe bio profesionalni biciklista od 1965. do 1974. godine. A njihov deda je bio biciklista dvadesetih godina.

Andi je karijeru počeo 2004. u timu Rube, gde je privukao pažnju Sirilu Gimaru, sportskom direktoru koji je bio poznat kao sportski direktor nekoliko šampiona Tur de Fransa. Gimar je uporedio Andija sa Loranom Finjonom. Sa 19 godina, 2005. se pridružio starijem bratu Frenku, u timu CSC. Iste godine su njih dvojica međusobno podelili nacionalno prvenstvo, tako što je Frenk osvojio drumsku trku, a Andi trku na hronometar.

2007. je debitovao na grand tur trkama i osvojio je drugo mesto na Điro d’Italiji, iza Danila di Luke i osvojio je klasifikaciju za najboljeg mladog vozača. 2009. godine osvojio je Lijež—Bastonj—Lijež i postao je prvi Luksemburžanin koji je osvojio trku od 1954. kada je pobednik bio Markel Ernzer.

Nakon velike borbe na Tur de Fransu 2010. Andi je završio drugi, 39 sekundi iza Alberta Kontadora, ali je u februaru 2012. Kontadoru oduzeta pobeda zbog dopinga i pripisana je Šleku. Andi je drugi završio i 2011. izgubivši majicu na hronometru na predzadnjoj etapi.

Godine 2012. Andi Šlek je doživeo tešku povredu, zbog koje je pauzirao nekoliko meseci, ali je povreda nastavila da ga muči i u naredne dve sezone, u kojima nije ostvario nijedan zapažen rezultat. Nakon Tur de Fransa 2014. Andi Šlek je završio karijeru, sa 28 godina.

u februaru 2016. otvorio je kafe, u sklopu čega je otvoren i mali muzej sa njegovim suvenirima.


uredi

14. nedelja uredi

 

Tom Bonen (hol. Tom Boonen; 15. oktobar 1980.) bivši je belgijski profesionalni biciklista u periodu od 2002. do 2017 godine. Bonen je sprinter i specijalista za jednodnevne trke, osvojio je Pariz—Rube četiri puta, trku oko Flandrije tri puta, Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, šest etapa i klasifikaciju po poenima na Tur de Fransu.

Bonen je karijeru počeo 2002. u timu Ju Es Postal i u svojoj sezoni je pokazao snagu osvajanjem trećeg mesta na Pariz—Rubeu. U američkom timu proveo je samo jednu sezonu, nakon čega je prešao u tim Kvik step, sa kojim je ostvario sve svoje uspehe. 2005. je jedna od njegovih najboljih sezona, osvojio je Pariz—Rube, Flandriju i Svetsko prvenstvo, osvojivši brojne nagrade na kraju sezone: Velo d’Or - nagradu za najboljeg biciklistu godine, nagradu za belgijskog sportistu godine i nagradu za sportske zasluge u Belgiji, nagrada koju sportista može da dobije samo jednom u karijeri. 2006. je osvojio trku oko Flandrije i nosio je žutu majicu na Tur de Fransu, gde je 2007. osvojio klasifikaciju po poenima, postavši prvi Belgijanac koji je osvojio od 1988. Godine 2008. je osvojio Pariz—Rube po treći put. U toku trajanja pregovora sa timom Telekom, bio je pozitivan na kokain, ali nije kažnjen jer kokain nije na listi zabranjenih supstanci. Ipak, pregovori sa Telekomom su propali zbog toga.

2009. je bio ponovo pozitivan na kokain, zbog čega je suspendovan od strane tima na mesec dana, a učestvovanje na Tur de Fransu dozvoljeno mu je dan pre početka trke. Nakon slabijih sezona 2010. i 2011. u kojima nije ostvario nijednu veliku pobedu, Bonen je 2012. ponovio uspehe iz 2005. Osvojio je Pariz—Rube, Flandriju, E3 Harelbeke, Gent—Vevelgem, nacionalno prvenstvo i Pariz—Brisel, nakon čega je osvojio nagradu za sportistu godine u Belgiji, a u izboru za najboljeg biciklistu godine završio je drugi.

Nakon slabih sezona, Bonen je 2016. završio drugi na Pariz—Rubeu i treći na Svetskom prvenstvu. Bonen je od 2005. svake godine ostvario barem jednu pobedu. Karijeru je završio nakon Pariz—Rubea 2017.


uredi

15. nedelja uredi

 

Roger de Flamink (hol. Roger de Vlaeminck; 24. avgust 1947.) je bivši belgijski profesionalni biciklista u periodu od 1969. do 1984. godine. De Flamink je jedan od najuspešnijih biciklista, osvojio je četiri puta Pariz—Rube, dva puta Điro di Lombardiju, tri puta klasifikaciju po poenima na Điro d’Italiji, po jednom trku oko Flandrije i Lijež—Bastonj—Lijež.

De Flamink je u mladosti nameravao da se bavi fudbalom, debitovao je za FK Eklo sa 16 godina, ali njegov brat Erik je bio uspešan profesionalni biciklista i pritiskao ga je da se bavi biciklizmom. Kao junior počeo je da vozi 1965. a profesionalnu karijeru počeo je 1969. i dobio je nadimak „Ciganin“, jer potiče iz familije trgovačkih putnika. Njegova karijera je išla paralelno sa karijerom Edija Merksa, sa kojim se borio na trkama tokom većeg dela karijere.

De Flamink je jedan od samo tri vozača koji je osvojio svih pet monumentalnih klasika, u koje se ubrajaju: Milano—Sanremo, Trka oko Flandrije, Pariz—Rube, Lijež—Bastonj—Lijež i Điro di Lombardija. Druga dva vozača su takođe Belgijanci, Rik van Loj i Edi Merks. Tur de Frans je vozio tri puta i uspeo je da osvoji jednu etapu 1970, a jednu etapu je osvojio i na Vuelta a Espanji, dok je najviše uspeha imao na Điro d’Italiji, gde je osvojio 22 etape i tri puta klasifikaciju po poenima.

Karijeru je završio 1984. godine, ali je i dalje ostao u biciklizmu. 2004. godine, bio je trener sakjlo kros vozača. Flaminka su često vređali novinari. On je kritikovao moderni biciklizam sa više lidera u timu, a poznat je po oštrom mišljenju o Tomu Bonenu, izjavivši da je nedostojan izjednačavanja njegovog rekorda od četiri pobede na Pariz—Rubeu, jer biciklizam nije sada težak koliko je nekada bio.


uredi

16. nedelja uredi

 

Fabijan Kančelara (ital. Fabian Cancellara, Bern, Švajcarska 18. mart 1981) je bivši švajcarski profesionalni biciklista u periodu od 200. Uz Španca Migela Induraina i Tonija Martina važi za jednog od najboljih biciklista svih vremena u vožnji na hronometar.

Kančelara je počeo da se bavi biciklizmom sa 13 godina. Nakon što je shvatio biciklizam kao sport ozbiljnije, osvojio je juniorsko svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar 1998. i 1999. Sa 19 godina počeo je profesionalnu karijeru u timu Mapej—Kvik step

Kančelara je prvih sezona osvojio nekoliko manjih trka, lj najveća pobeda došla je 2004. kada je osvojio prolog na otvaranju Tur de Fransa i uzeo žutu majicu, koju je nosio jedan dan. Naredne sezone ostvario je nekoliko pobeda, ali 2006. je ostvario one najveće, osvojio je Pariz—Rube i Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar. Svetsko prvenstvo osvojio je i naredne sezone, uz dve etape na Tur de Fransu.

Godine 2008. Kančelara je osvojio Milano—Sanremo i zlato na Olimpijskim igrama u vožnji na hronometar. Sezona 2010. je bila jedna od najuspešnijih za Kančelaru. Osvojio je Pariz—Rube, trku oko Flandrije, Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar, a bio je lider na Tur de Fransu i Vuelta a Espanji. Nakon dve manje uspešne sezone, Kančelara je 2013. osvojio Pariz—Rube i Flandriju, dok je naredne sezone ponovio pobedu na trci oko Flandrije.

Na trci E3 Harelbeke 2015. doživeo je tešku povredu, zbog koje je morao da propusti trku oko Flandrije. 2016. nije uspeo da osvoji Pariz—Rube i Flandriju, ali je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Rio de Ženeiru, u vožnji na hronometar, čime je stavio tačku na uspešnu karijeru.

Otkad je postao profesionalac 2000. vozio je za četiri tima. Pored pobeda na klasicima, Kančelara je bio uspešan i na Tur de Fransu, pobedio je pet puta na otvaranju Tura i nosio je žutu majicu 29 dana, što je najviše od vozača koji nisu osvojili Tur. Nije bio ograničen na klasike i hronometar, osvojio je Tireno—Adrijatiko i Tur de Svis trku. Kančelara je bio deset puta nacionalni šampion u vožnji na hronometar, što je apsolutni rekord, dva puta je bio i nacionalni šampion u drumskoj vožnji. Godine 2016. dobio je nagradu za najboljeg sportistu Švajcarske.


uredi

17. nedelja uredi

 

Rik van Loj (hol. Rik Van Looy; 20. decembar 1933.) je bivši belgijski profesionalni biciklista u periodu od 1953. do 1970. Van Loj je dvostruki svetski šampion i prvi je biciklista koji je osvojio svih pet monumentalnih klasika (to su kasnije uspeli još Roger de Flamink i Edi Merks).

Van Loj je ostvario dosta pobeda kao amater, a pažnju na sebe je skrenuo osvajanjem belgijskog nacionalnog prvenstva za amatere 1952. nakon čega je ušao u sastav tima za Olimpijske igre 1952. u Helsinkiju, gde je osvojio zlatnu medalju u ekipnoj drumskoj trci.1953. prešao je francuski tim Žitan, ali je i dalje vozio trke za amatere, ostvario je 12 pobeda i osvojio je bronzanu medalju na svetskom prvenstvu za amatere. Kao jak sprinter, Van Loj je ostvario devet pobeda u svojoj prvoj kompletnoj sezoni kao profesionalac. Prvu veliku pobedu ostvario je 1958. osvojio je italijanski klasik Milano—Sanremo, nakon čega je počela njegova dominacija. Milano—Sanremo nije osvojio više nijednom, ali jedna druga četiri monumentalna klasika, tri puta Pariz—Rube, dva puta trku oko Flandrije i po jednom Lijež—Bastonj—Lijež i Điro di Lombardiju. Zadnji veliki klasik osvojio je deset godina nakon prvog, Fleš Valon 1968. Van Loj je po dva puta osvojio Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji i nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji. Osvojio je još drugih manjih jednodnevnih trka, čime je postao jedan od najuspešnijih klasik vozača.

Pored velikih uspeha na jednodnevnim trkama, Van Loj je bio uspešan i na grand tur trkama. Na večnoj listi etapnih pobeda na grand tur trkama, Van Loj je deveti, sa 37 pobeda, ostvario je 18 pobeda na Vuelta a Espanji, 12 na Điro d’Italiji i 7 na Tur de Fransu. Osvojio je i klasifikaciju po poenima na Tur de Fransu i Vuelta a Espanji i brdsku klasifikaciju na Điro d’Italiji.

U karijeri je ostvario 379 pobeda, više je ostvario samo Edi Merks.


uredi

18. nedelja uredi

 

Luiđi Gana (ital. Luigi Ganna; 1. decembar 1883. — 2. oktobar 1957.) je bivši italijanski profesionalni biciklista. Gana je prvi pobednik Điro d’Italije, održane 1909. godine. Iste godine je osvojio i Milano—Sanremo.

Karijeru je počeo 1904 kao individualac, a 1905. je počeo profesionalnu karijeru, u Italijanskom timu Rudž. Prve sezone osvojio je treće mesto na Điro di Lombardiji, što je ponovio i naredne dve godine, a 1908. je osvojio drugo mesto, što mu je bio najveći domet. Iste godine je drugo mesto osvojio i na Milano—Sanremu, a 1909. ga je osvojio, postavši prvi italijanski pobednik. Kasnije te godine, Gana je osvojio prvo izdanje trke Điro d’Italija. Na Tur de Fransu najveći uspeh bilo mu je peto mesto 1908. Zbog Prvog svetskog rata završio je karijeru 1916.


uredi

19. nedelja uredi

 

Anđelo Fausto Kopi (ital. Angelo Fausto Coppi; 15. septembar 1919. — 2. januar 1960.) je bivši italijanski profesionalni biciklista. Kopi, koji je imao nadimak Kampionisimo (ital. il Campionissimo), je bio jedan od najuspešnijih i najpopularnijih drumskih biciklista svih vremena. Osvojio je dva puta Tur de Frans i pet puta Điro d’Italiju.

Kopi je bio jedan od petoro dece koje su imali bračni par Domeniko Kopi i Anđolina Boveri, Fausto je bio četvrto dete, rođen je 15. septembra 1919. u 5.00 ujutru. Njegova majka je htela da mu da ime Anđelo, ali je otac insistirao da bude Fausto, pa su mu dali ime Anđelo Fausto, ali je tokom većeg dela života bio poznat samo kao Fausto. Tokom detinjstva, bio je slabog zdravlja i nije imao interesovanja za školu, koju je napustio sa 13 godina. Prvu trku vozio je sa 15 godina, sa ostalim momcima koji nisu bili ni u jednom timu. Kopi je osvojio prvu nagradu, 20 lira i sendvič od salame.

Profesionalnu karijeru počeo je u avgustu 1939. godine, a već 1940. ostvario je najveći uspeh, osvojio je Điro d’Italiju, sa samo 20 godina. 1942. je postavio rekord u vožnji na sat vremena (45.798 km.) na velodromu u Milanu, koji je bio na snazi 14 godina, dok ga nije srušio Žak Anketil 1956. Kopi je u karijeri osvojio pet puta Điro d’Italiju, dva puta Tur de Frans, a bio je uspešan i na jednodnevnim trkama, pet puta je osvojio Điro di Lombardiju što je rekord, tri puta Milano—Sanremo, a po jednom Pariz—Rube i Fleš Valon. Bio je i svetski šampion u drumskoj vožnji 1953. i četiri puta nacionalni šampion.

Tokom karijere vodio je veliko rivalstvo sa Đinom Bartalijem. Njihovo rivalstvo je podelilo Italiju, navijači su bili Kopijani i Bartalijani. Njihovo rivalstvo je započelo kad je Kopi, kao pomoćnik, osvojio Điro 1940. U nastavku karijera, vodili su veliku borbu, uključujući i svetsko prvenstvo 1948. kada nisu hteli da rade jedan za drugog i suspendovani su na tri meseca. Njihovo rivalstvo umanjilo se 1952. kada su podelili bocu vode na Tur de Fransu.

1959. je zajedno sa drugim biciklistima otišao u Burkinu Faso, gde se zarazio malarijom i umro je 1960. u 40 godini. Pojavile su se tvrdnje da nije umro od malarije, već od predoziranja kokainom. U sudu u Tortoni pokrenuta je istraga oko Kopijeve smrti i zatražili su eshumaciju da bi utvrdili postojanje otrova, ali kako ona nije odobrena godinu dana, slučaj je otkazan.


uredi

20. nedelja uredi

 

Đino Bartali (ital. Gino Bartali; 18. jul 1914. — 5. maj 2000.) je bivši italijanski biciklista, jedan od najpopularnijih u vremenu pre Drugog svetskog rata. Bartali je tri puta osvojio Điro d’Italiju (1936, 1937, 1946) i dva puta Tur de Frans (1938. i 1948). Osvajanjem drugog Tura postavio je rekord u najdužem razmaku između dve pobede, deset godina.

Bartali je bio treći sin od četvoro dece u maloj farmerskoj porodici Torela Bartalija. Zarađivao je džeparac prodajući rafiju kreatorima čepova za vinske boce. Sa 13 godina je počeo da radi u biciklističkoj radnji, a tada je započeo i amatersku karijeru. Profesionalnu karijeru počeo je 1935. sa 21 godinom.

Već u drugoj sezoni Bartali je osvojio Điro d’Italiju i Điro di Lombardiju. I jednu i drugu je osvojio još po dva puta. Na Điro d’Italiji osvojio je brdsku klasifikaciju sedam puta, što je apsolutni rekord. Tur de Frans je osvojio dvaput, a oba puta i brdsku klasifikaciju. Četiri puta je osvajao klasik Milano—Sanremo i nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji.

Pobeda Bartalija na Tur de Fransu 1948. spasila je Italiju od krize i unutrašnjih nemira. U toku Tura, lider komunističke partije u Italiji je pogođen u vrat. Napetost je rasla, ljudi su bili revoltirani, a onda je Bartali pobedio na tri etape zaredom i stekao je 14 minuta prednosti. Revoltiranost i bes su prešli na priču o Bartaliju, sve razlike su bile zaboravljene. Pogođeni premijer, Toljati, izašao je iz bolnice da vidi kako Tur napreduje i da pozove građane da se smire. Širom zemlje, sva mržnja i neprijateljstvo je nestalo i pretvorilo se u slavlje Bartalijeve pobede i kriza je bila izbegnuta.

Bartali je u toku karijere vodio veliko rivalstvo sa Faustom Kopijem. Njihovo rivalstvo je podelilo Italiju, navijači su bili Kopijani i Bartalijani. Njihovo rivalstvo je započelo kad je Kopi, kao pomoćnik, osvojio Điro 1940. U nastavku karijera, vodili su veliku borbu, koja se smanjila na Tur de Fransu 1949. kada je Bartali pomogao Kopiju da osvoji.

Bartali je završio karijeru sa 40 godina, nakon povrede u uličnom incidentu. Nakon završetka karijere, izgubio je mnogo novca. Bartali je imao operaciju srca i ugrađen mu je bajpas. Umro je od srčanog udara u maju 2000. Predsednik Evropske komisije, Romano Prodi, nazvao ga je najpoštenijim sportistom.


uredi

21. nedelja uredi

 

Alfredo Binda (ital. Alfredo Binda; 11. avgust 1902. — 19. jul 1986.) je bivši italijanski biciklista, čija karijera se odvijala u periodu između dva svetska rata i jedan je od najuspešnijih biciklista tog doba. Binda je pet puta osvajao Điro d’Italiju, gde je ostvario i 41 etapnu pobedu, četiri puta Điro di Lombardiju, tri puta svetsko prvenstvo i dva puta Milano—San Remo.

Binda je rođen u Čitilju, blizu Varezea, a kao tinejdžer se preselio u Nicu. Radio je kao šegrt fasader sa ujakom, a slobodno vreme je provodio vozeći bicikli sa bratom Primom. Amatersku karijeru je počeo 1921. sa 19 godina, a profesionalnu naredne godine. Binda je 1925. debitovao na Điro d’Italiji i osvojio je, čime je počela njegova dominacija. Binda je bio toliko jak da su mu organizatori Đira, vlasnici časopisa Gazeta delo sport ponudili 22 500 lira da propusti Điro 1930. To je i nagrada koju dobija pobednik Đira. Binda je prihvatio ponudu. Zadnji Điro osvojio je 1933.

Binda je sa pet pobeda jedan od tri rekordera Đira, a drugi njegovi rekordi su nedostižni i danas: 1927. Binda je osvojio 12 etapa na Điru, dok je 1929. osvojio 8 etapa zaredom. Binda je i četvorostruki uzastopni šampion Italije u drumskoj vožnji.


uredi

22. nedelja uredi

 

Marko Pantani (ital. Marco Pantani; 13. januar 1970. — 14. februar 2004.) je bivši italijanski profesionalni biciklista, jedan od najboljih u istoriji profesionalnog biciklizma. Vrhunac karijere doživeo je 1998. godine osvajanjem Tur de Fransa i Điro d’Italije i tako postao drugi Italijan koji je trijumfovao na dve najznačajnije trke u istoj godini, Pre njega to je to je uspeo samo Fausto Kopi. Povezica koju je Pantani nosio na glavi je bila razlog njegovog nadimka Gusar (ital. Il Pirato) po kome je bio poznat u svetu.

Karijeru je počeo 1992. u timu Karera. Pantani se pokazao kao veoma dobar brdaš i 1994. osvojio je drugo mesto na Điro d’Italiji, iste godine debitovao je na Tur de Fransu, gde je osvojio klasifikaciju za najboljeg mladog vozača. Uspeh je ponovio i naredne godine. Godine 1998. ostvario je Điro - Tur dabl, osvojio je Điro d’Italiju i Tur de Frans, zahvaljujući čemu je dobio nagradu Velo d’Or, za najboljeg biciklistu godine.

Godine 1999. Pantani je došao na Điro d’Italiju sa ciljem da je osvoji. Roze majicu je preuzeo nakon etape 14, a Prednost je učvrstio sa tri etapne pobede. Pre početka etape 20, Pantani je diskvalifikovan sa Đira, nakon što mu je nivo hematokrita bio iznad 50% i dobio je dnonedeljnu zabranu bavljenja biciklizmom. U trenutku diskvalifikacije, Pantani je bio lider, sa preko pet minuta ispred drugoplasiranog, a bio je lider i u brdskoj i u klasifikaciji po poenima. Pantani se nikada više nije vratio na Điro. Kasnije te godine, italijanski list Republika objavio je tekst u kome povezuju Pantanija sa Frančeskom Konkonijem, koji je davao EPO italijanskim biciklistima u periodu od 1993. do 1998. Tokom 1994. u martu, nivo hematokrita mu je bio 40.7 %, a u maju, tokom etape na Điru, nivo hematokrita mu je bio 54 %, a u junu je dostigao do 58 %. U oktobru 1995. nivo hematokrita na trci Milano—Torino bio mu je 60 %.

Tokom Đira 2001. godine, u sobi mu je pronađen insulin. Pantani je tvrdio da mu je insulin podmetnut i da nije proveo tu noć u sobi.

2002. suspendovan je na osam meseci, ali mu je usvojena žalba i smanjena suspenzija zbog nedostatka dokaza.

Godine 2004. izvršio je samoubistvo velikom dozom kokaina.


uredi

23. nedelja uredi

 

Erik Cabel (nem. Erik Zabel; 7. jul 1970.) je bivši nemački profesionalni biciklista u periodu od 1993. do 2008. godine. U karijeri je ostvario preko 200 pobeda i jedan od najboljih sprintera svih vremena. Cabel je šestostruki uzastopni pobednik klasifikacije po poenima na Tur de Fransu, što je apsolutni rekord. Ali, nakon što je osvojio klasifikaciju po poenima 2001. godine, Cabel više nije bio sprinter broj 1 i u narednih sedam godina, koliko je vozio, nije uspio da osvoji zelenu majicu.

Rođen je i odrastao je u Istočnom Berlinu, u oblasti Marzan. Njegov otac, Detlev je bio profesionalni biciklista. Cabelovi prvi uspesi bili su na juniorskom svetskom prvenstvu na pisti, gde je osvojio treće mesto sa nemačkim timom. Nakon pada Berlinskog zida, Cabel se preselio u Dortmund, gde je bio član amaterskog tima Olimpija Dortmund. Na prvom nacionalnom prvenstvu ujedinjene Nemačke osvojio je drugo mesto. Kao dobar sprinter pokazao se na trci mira, gde je osvojio nekoliko etapa. Na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni osvojio je četvrto mesto, nakon što je odsprintao grupu.

Pored ovih uspeha kao član biciklističke ekipe Nemačke osvojio je jednu bronzanu i dve srebrene medalje na Svetskom prvenstvu u drumskoj vožnji 2002, 2004. i 2006. godine. A na Olimpijskim igrama u Sidneju 2004. godine, Cabel je osvojio četvrto mesto. Cabel je osvojio tri puta klasifikaciju po poenima na Vuelta a Espanji, četiri puta Milano—Sanremo, dva puta prvenstvo Nemačke u drumskoj vožnji i jednom Amstel gold rejs.

Karijeru je završio na kraju 2008. godine, a nakon kraja karijere bio je trener i konsultant u timu Kolumbija od 2009. do 2011. godine, nakon čega je prešao u ruski profesionalni tim Kaćuša, gde je bio do kraja 2013. godine, kada je suspendovan nakon što je francuski senat objavio listu dopingovanih biciklista 1998. godina, na ponovljenom testu urađenom 2004. godine. Cabel je priznao da se dopingovao u periodu od 1996. do 2004. godine.


uredi

24. nedelja uredi

 

Mark Kevendiš (engl. Mark Cavendish; 21. maj 1985.) „raketa sa Mana“ je britanski profesionalni biciklista od 2005. godine. Kevendiš je jedan od najboljih sprintera svih vremena. Najveći uspesi su mu osvajanje klasifikacije po poenima na Tur de Fransu 2011. gde ima i 30 etapnih pobeda, po čemu je na drugom mestu, iza Edija Merksa koji ima 34 pobede. Klasifikaciju po poenima osvojio je i na Điro d’Italiji i Vuelta a Espanji. Kevendiš je 2011. osvojio i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, a trostruki je svetski šampion u velodromskom biciklizmu 2005. 2008. i 2016. godine.

Mark Kevendiš je rođen u Daglasu, na ostrvu Men, od oca Dejvida i majke Adele, koja je iz Jorkšira. Sa 13 godina počeo je da vozi bmh u nacionalnom sportskom centru u Daglasu. Tada je upoznao britanskog profesionalnog biciklistu Dejvida Milara. Nakon što je završio školu, radio je dve godine u banci da bi skupio dovoljno novca da počne profesionalnu karijeru.

2003. osvojio je dve zlatne medalje na ostrvskim igrama.

Na svetskom prvenstvu u veledromskom biciklizmu, u Los Anđelesu 2005. Kevendiš je u paru sa Robom Hajlesom osvojio zlato u medisonu. Njih dvojica nisu vozili zajedno pre toga. Zlato je osvojio i 2008. i 2016. ali u paru sa Bredlijem Viginsom. Prve velike uspehe u drumskom biciklizmu ostvario je 2008. kada je osvojio dve etape na Điro d’Italiji i četiri na Tur de Fransu. U naredne četiri godine dominirao je na Turu, osvojivši ukupno 15 etapa i klasifikaciju po poenima. Nakon tri slabije sezone, 2016. je opet osvojio četiri etape na Tur de Fransu, čime je prestigao Bernara Inoa na drugom mestu. Na kraju sezone osvojio je srebro na Svetskom prvenstvu u drumskoj vožnji, izgubivši u sprintu od Petera Sagana. Najbolju sezonu nakon 2011. kompletirao je sa srebrnom medaljom na Olimpijskim igrama u Rio de Ženeiru, u velodromskom biciklizmu.

Kevendiš je po jednom osvojio Milano—Sanremo i nacionalno prvenstvo.


uredi

25. nedelja uredi

 

Peter Sagan (slč. Peter Sagan; 26. januar 1990.) je slovački profesionalni biciklista, rođen u Žilini. Profesionalac je od 2009. godine. Sagan je, kao junior, imao uspešnu karijeru u mountajn bajku i sajklo krosu. Osvojio je juniorski svetsko prvenstvo u mountajn bajku 2008. godine, a nakon toga je prešao u drumski biciklizam. Njegov brat, Juraj Sagan je takođe profesionalni biciklista.

Sagan je bicikl počeo da vozi sa devet godina, u timu Spolok, lokalnom timu u Žilini. Tokom juniorske karijere, Sagan je vozio i drumski i mountajn bajk. Na kupu Slovačke, Sagan je došao sa pozajmljenim biciklom od sestre, nakon što je prodao svoj, a od sponzora nije dobio novi bicikl na vreme. Bicikl njegove sestre je bio u lošem stanju, ali Sagan je ipak uspeo da pobedi. Profesionalnu karijeru počeo je 2009. a nedugo zatim je bio testiran u profesionalnom timu Etiks, ali nije uspio da zaradi ugovor, bio je frustriran toliko da je htio da napusti drumski biciklizam, ali pod pritiskom porodice, oprobao se u Italijanskom profesionalnom timu Likvigas, gde je uspio da zaradi ugovor na dve godine.

Prve veće uspehe ostvario je 2011. kada je osvojio nacionalno prvenstvo i Tur de Polonje trku. Godine 2012. počela je njegova dominacija u klasifikaciji po poenima na Tur de Fransu, koju je osvojio pet puta zaredom. Nakon više neuspeha, 2016. je osvojio jedan monumentalni klasik, trku oko Flandrije.

Godine 2015. osvojio je Svetsko prvenstvu u drumskoj vožnji, a uspeh je ponovio i 2016. Svetsko prvenstvo dve godine zaredom pre njega su osvojila petorica vozača.

Nakon što mu je dvaput izmaklo priznanje, Sagan je 2016. dobio nagradu Velo d’Or, za najboljeg biciklistu. Sagan je takođe dobio nagradu za najboljeg slovačkog sportistu godine 2013. i 2015.


uredi

26. nedelja uredi

 

Lens Armstrong (engl. Lance Armstrong; 18. septembar 1971.) je bivši američki biciklista i do sada najpoznatiji u istoriji biciklizma. Armstrong je rođen kao Lens Edvard Gunderson u Planou, u Teksasu, od majke Linde Gejl i oca Edija Čarlsa Gundersona. Roditelji su mu se razveli kad je imao dve godine. Njegova majka se udala sledeće godine za Terija Kejt Armstronga, koji je usvojio Lensa. Lensov biološki otac, Edi Gunderson, umro je 2012.

Armstrong je sa 12 godina počeo da se bavi plivanjem, u lokalnom plivačkom timu Plano. Osvojio je četvrto mesto na prvenstvu Teksasa, u disciplini 1.500 metara slobodnim stilom. Plivanje je napustio nakon godinu dana, da bi se posvetio triatlonu i sa 13 godina je osvojio dečji triatlon. 1987—88. Armstrong je bio prvi na rang listi najboljih triatlonaca do 19 godina. Sa 16 godina je počeo karijeru profesionalnog triatlonca i osvojio je nacionalno prvenstvo 1989. i 1990. godine. 1992. godine, odlučio je da se posveti biciklizmu i započeo je profesionalnu karijeru.

2. oktobra 1996. Armstrongu je otkriven rak testisa u naprednoj, trećoj fazi. Rak je zahvatio mozak, pluća i abdomen. 3. oktobra, Armstrongu je uklonjen testis, doktori su mu davali male šanse da preživi. Ostatak tretmana radio je u Indijanapolisu. Zadnju hemoterapiju radio je u decembru 1996. a u februaru 1997. zvanično je pobedio rak i otvorio je fondaciju Lens Armstrong, kasnije Livestrong. Biciklizmu se vratio u januaru 1998. i ubrzo izrastao u ikonu biciklizma.

Armstrong je osvojio sedam uzastopnih titula na Tur de Fransu, u periodu od 1999. do 2005. godine. U početnim godinama dominacije vodio je borbu sa Janom Ulrihom i Markom Pantanijem, a kasnije sa Alehandrom Valverdeom, Ivanom Basom i Aleksandrom Vinokurovim. Samo jednom je razlika između njega i drugoplasiranog bila ispod četiri minuta, 2004. Armstrong je karijeru završio na kraju 2005. U septembru 2008. objavio je da se vraća biciklizmu naredne godine. Na prvom nastupu na Turu nakon četiri godine, osvojio je treće mesto. Karijeru je po drugi put završio u januaru 2011.

Armstrong se u većem delu karijere suočavao sa optužbama za doping, nakon povratka 2009. iznenadno je testiran 24 puta, od strane raznih antidoping agencija, ali nije bio pozitivan. Federalna istraga je počela kada je Flojd Landis priznao da se dopingovao i optužio Armstronga i mnoge druge bivše suvozače. Istraga je ipak okončana 2012. i protiv Armstronga nije podneta optužba. Istragu je sprovodila i svetska antidoping agencija, koja je uz podršku Landisa došla do ključnih dokaza. Armstrongu su poništeni svi rezultati od 1999. uključujući i sedam tutule na Tur de Fransu, dobio je i doživotnu zabranu bavljenja sportom.

Nakon godina poricanja, Armstrong je 17. januara 2013. godine, gostujući u emisiji kod Opre Vinfri priznao da se dopingovao tokom cijele karijere, koristeći razna sredstva. Armstrong je 2000. osvojio bronzanu medalju u trci na hronometar na Olimpijskim igrama, Svetska antidoping agencija mu je oduzela medalju, ali je on nije vratio. Armstrong je osvojio Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji 1998. i Fleš Valon 1996.

Tokom karijere dobio je brojna priznanja: pet puta nagradu Velo d’Or, za najboljeg biciklistu, nagradu Laureus akademije za najboljeg sportistu 2003. kao i brojne druge nagrade, koje su mu oduzete nakon priznanja da se dopingovao.


uredi

27. nedelja uredi

 

Žak Anketil (franc. Jacques Anquetil 8. januar 1934. — 18. novembar 1987.) bivši je francuski profesionalni biciklista u periodu od 1953. do 1969. godine. Rođen je u Mon Sent Enjanu, gde je živio sa roditeljima Ernestom i Marijom i bratom Filipom. Godine 1941. njegov otac je odbio da radi za Nemce, te mu je posao presušio. Ostali članovi porodice bavili su se poljoprivredom (gajili su jagode), pa im se Anketilov otac pridružio. Preselili su se u selo Borge. Anketil je prvi bicikl dobio sa četiri godine i vozio ga je dvaput dnevno, po kilometar i po. Sa 17 godina je dobio prvu dozvolu za vožnju bicikla i ostao je u biciklizmu ceo život. Radio je u fabrici u Sotevilu za 50 franaka dnevno, ali je napustio posle 26 dana zbog nesporazuma sa šefom oko slobodnog vremena za treninge. Kao amater, pobedio je na 16 trka.

Godine 1952. osvojio je nacionalno prvenstvo za amatere i prvenstvo Normandije za amatere. Anketil je na Letnjim olimpijskim igrama 1952. osvojio bronzanu medalju u ekipnom hronometru, nakon čega je počeo profesionalnu karijeru. Prvi veliki uspeh ostvario je 1956. kada je postavio novi rekord na sat vremena. Godine 1957. osvojio je prvi Tur de Frans, a zatim je osvojio još četiri zaredom od 1961. do 1964. Điro d’Italiju osvojio je dvaput, a jednom je osvojio Vuelta a Espanju i tako postao prvi koji je osvojio sve tri grand tur trke. Anketil je prvi osvojio Tur de Frans pet puta, prvi je francuski pobednik Điro d’Italije i prvi je francuski biciklista koji je nosio žutu majicu na Tur de Fransu od prve do zadnje etape.

Anktil je koristio doping i to nije krio. U svojoj raspravi sa francuskim ministrom, na televiziji je izjavio da samo budala može misliti da se Bordo—Pariz može voziti samo sa vodom. Doping testova nisu rađeni do smrti Toma Simpsona na Tur de Fransu 1967. godine. Anketil je odbio da uradi doping test nakon obaranja rekorda u vožnji na sat vremena iste godine jer nije hteo da ga radi pred publikom već kasnije u hotelu.

Tokom karijere vodio je veliko rivalstvo sa Remonom Pulidorom. Podele između navijača bile su velike, Anketil je superiorno pobeđivao, a publika je sve više voljela Pulidora, zbog čega je Anketil bio besan i zadnju trku nije hteo da vozi u Francuskoj.

Karijeru je završio 1969. godine. Počeo je da radi kao farmer. Bio je i dopisnik za francuski list Lekip, konsultant za kanal Evropa 1, a kasnije direktor trke Pariz—Nica i Tur Mediterana u Kanadi, te sportski direktor Francuskog tima na svetskom prvenstvu.

Nakon završetka karijere, vozio je bicikl samo tri puta, istakavši da je već vozio dovoljno. Vozio je gran pri u Nici, gde su stariji vozači vozili sa trenutnim biciklistima. Vozio je sa prijateljem u Normandiji i sa ćerkom na njenom rođendanu. To su bila jedina tri puta da je vozio nakon 1969. godine.

Umro je od raka želuca 1987. u snu, a od te godine — njemu u čast — Vensenski velodrom se zove „Velodrom Žak Anketil.


uredi

28. nedelja uredi

 

Eduard Lui Jozef, baron Merks (hol. Édouard Louis Joseph, baron Merckx, 17. jun 1945), poznatiji kao Edi Merks (hol. Eddy Merckx), je bivši belgijski profesionalni biciklista u periodu od 1965. do 1978. godine. Rođen je u gradu Mensel-Kizehem (opština Tilt-Vinge u flandrijskoj provinciji Flamanski Brabant), od roditelja Jula i Dženi. Edi je bio njihovo prvo dete, a 1948. su dobili blizance. Edi se kao mali bavio mnogim sportovima, a igrao je stoni tenis za lokalni klub. Prvi bicikl je dobio sa četiri godine i već je tada rekao da je biciklizam ono čime će da se bavi.

Amatersku karijeru počeo je sa 16 godina. 1962. je osvojio amatersko nacionalno prvenstvo, a zatim je napustio školu, odloživši ispite. Sezonu je završio sa 23 pobede. Merks je učestvovao na Olimpijskim igrama 1964. godine i osvojio je 12 mesto. Kasnije je osvojio i svetsko amatersko prvenstvo. Profesionalnu karijeru počeo je 1965. a već naredne godine je osvojio jedan od monumentalnih klasika, Milano—Sanremo, gde je dominirao narednih godina i osvojio ga rekordnih sedam puta. Rekorder je na još jednom monumentalnom klasiku, Lijež—Bastonj—Lijež osvojio je pet puta, dok je i preostala tri osvojio više od jednom: Pariz—Rube tri puta, trku oko Flandrije i Điro di Lombardiju po dva puta. Rekorder je po broju pobeda na monumentalnim klasicima, ukupno 19.

Prvi uspeh na grand tur trkama ostvario je 1968. osvojivši Điro d’Italiju, koju je osvojio ukupno pet puta. Prvi Tur de Frans osvojio je 1969. kada je osvojio i brdsku i klasifikaciju po poenima, a dobio je i nagradu za najagresivnijeg vozača. Niko ni pre ni posle nije uspeo da osvoji sve to na jednom Turu. Merks je i Tur de Frans osvojio pet puta, po čemu je rekorder sa još trojicom vozača. Điro - Tur dabl ostvario je čak tri puta u karijeri.

Merks je vozio Vuelta a Espanju samo 1973. i osvojio je. Tri puta je osvajao Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, a držao je rekord u vožnji na sat vremena 28 godina.

Merks je zvanično najuspešniji biciklista svih vremena. Jedini trofej koji nije su osvojio su Olimpijske igre, jer je profesionalcima bilo zabranjeno učešće.

  • Osvojio je ukupno 11 grand tur trka; * ostvario je najviše pobeda u jednoj sezoni: 54;
  • najviše etapnih pobeda na Tur de Fransu: 34;
  • najviše etapnih pobeda na jednom „Turu": 8 (1970. i 1974, rekord deli sa još dvojicom biciklista);
  • najviše dana provedenih u žutoj majici na Turu: 96;
  • najviše dana provedenih u ružičastoj majici na Điru: 76

Dana 18. maja 1978. Merks je objavio kraj karijere. Otvorio je biciklističku radnju Edi Merks u Briselu, koja je bila i na ivici bankrota kasnije. Bio je menadžer Belgijskog nacionalnog tima od 1986. do 1996. godine, a neko vreme je bio i direktor trke oko Flandrije. Pomogao je u organizaciji trke velika nagrada Edi Merks, koja je bila posvećena samo hronometru, ugašena je 2004. godine. Bio je promoter i pomoćnik u organizovanju trke Tur Katar 2002. godine, a pomogao im je i da dobiju organizaciju svetskog prvenstva 2016. godine. Merks je u toku karijere bio tri puta pozitivan na doping.


uredi

29. nedelja uredi

 

Bernar Ino (franc. Bernard Hinault; 14. novembar 1954.) je bivši francuski profesionalni biciklista. Ino je petostruki pobednik Tur de Fransa, osvojio je 1978, 1979, 1981, 1982. i 1985. drugi je završio 1984. i 1986. On je treći biciklista koji je uspeo da pobedi pet puta, pošto su to pre njega učinili Žak Anketil i Edi Merks, a nakon njega Migel Indurain. Ino je jedini svaki Tur koji je završio, završio na prvom ili drugom mestu. Ino je poslednji francuski pobednik Tura. Isto tako, jedan je od pet biciklista koji su osvojili sve tri grand tur trke: Tur de Frans, Điro d’Italiju i Vuelta a Espanju i jedan je od dvojice biciklista koji su osvojili svaku više od jedanput (drugi je Alberto Kontador).

Pored uspeha na grand tur trkama, ino je bio uspešan i na jednodnevnim trkama. Dvaput je osvojio Lijež—Bastonj—Lijež, Điro di Lombardiju i Fleš Valon, jednom Pariz—Rube i Amstel gold rejs. Ino je bio i svetski šampion 1980. i nacionalni šampion dve godine ranije. Na kraju 1986. godine, Bernar Ino se povukao iz biciklizma, nakon čega je nastavio da radi kao jedan od organizatora Tur de Fransa. Na kraju svake etape, čestita pobednicima i nosiocima majica. Takođe je radio kao tehnički konsultant u kompaniji Luk, koja se bavila proizvodnjom pedala za bicikla.

Ino je vodio veliko rivalstvo sa Gregom Lemondom, a o njihovom rivalstvu na Tur de Fransu 1986. snimljen je i film, koji je objavljen 22. jula 2014. godine. Ino je vozio 12 grand tur trka, osvojio je 10, po čemu je iza Edija Merksa, koji je osvojio 11. Ino je jedan od najtrofejnijih i najuspešnijih biciklista svih vremena. Ostvario je preko 200 pobeda za 12 godina.


uredi

30. nedelja uredi

 

Migel Indurain (šp. Miguel Ángel Indurain Larraya; 16. jul 1964.) je bivši španski profesionalni biciklista. Rođen je u selu Viljava, koje se nalazi u oblasti Pamplone. Ima tri sestre i brata, koji je takođe bio profesionalni biciklista. Prvi bicikl dobio je za deseti rođendan, ukraden mu je kad je imao 11 godina, pa je radio sa ocem da bi kupio novi. Od devete godine bavio se trčanjem, bacanjem koplja, košarkom i fudbalom, a sa 14 je prešao u lokalni biciklistički tim Viljavas, prvu trku vozio je u julu 1978. za vozače bez licence i završio je drugi. Narednu trku je osvojio, a zatim je vozio svakog vikenda. Njegov idol bio je Bernar Ino. Sa 18 godina, osvojio je nacionalno amatersko prvenstvo i tako je postao najmlađi šampion ikad.

Profesionalnu karijeru počeo je 1985. a šest godina kasnije, počela je njegova dominacija na Tur de Fransu. Indurain je Tur osvojio pet puta zaredom, od 1991. do 1995. što je dostigao samo Lens Armstrong, koji je Tur osvojio sedam puta zaredom, ali su mu sve pobede poništene zbog dopinga i Indurain je i dalje rekorded. Tur de Frans su po pet puta osvajali još Žak Anketil, Edi Merks i Bernar Ino. Indurain je žutu majicu na Turu nosio na 60 etapa. Dvaput je osvojio Điro d’Italiju, postavši prvi španski pobednik trke. Jedan je od sedam vozača koji su ostvarili Điro - Tur dabl, (osvojili Điro i Tur u istoj sezoni), a jedini je koji je to uspeo dve godine zaredom. (1992, 1993). Godine 1996. osvojio je zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti, u vožnji na hronometar, a godinu ranije i Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar. Godine 1993. proglašen je za najboljeg španskog sportistu, a 1991. i 1992. dobio je nagradu Velo d’Or, za najboljeg biciklistu.

Indurain je uzeo dva meseca da razmisli o budućnosti, imao je ponudu od tima Once eroski, za 4.5 miliona. 1. januara 1997. u hotelu u Pamploni, pred 300 novinara, objavio je kraj karijere. Indurain je rekao da je svake godine teže i da ne može da osvoji šesti Tur, da je bio dovoljno u sportu i da ga čeka porodica. Napustio je konfereciju ne odgovarajući na pitanja novinara.


uredi

31. nedelja uredi

 

Kris Frum (engl. Chris Froome; 20. maj 1985.) britanski je profesionalni biciklista, rođen u Najrobiju, u Keniji kao najmlađi od troje dece, od roditelja Džejn i Kliva, koji je bio reprezentativac Engleske u hokeju, za uzrast do 19 godina. Roditelji njegove majke su emigrirali iz Engleske u Keniju da bi pokrenuli farmu useva. To je bio težak period za Fruma, roditelji su mu se razišli, otac je otišao u Južnu Afriku gde je počeo novi posao, dok mu je majka radila u Keniji kao fizioterapeut. Frumova starija braća, Džonatan i Džeremi su išli u školu ragbija u Varvikširu u Engleskoj, na šta je išao najveći deo porodičnog novca. Kad je Frum imao 13 godina, majka ga je odvela na prvu organizovanu biciklističku trku. Bila je to dobrotvorna trka koju je on osvojio, uprkos tome što ga je majka oborila sa bicikla. Tad je upoznao Dejvida Kinjaha, profesionalnog biciklistu, koji mu je postao mentor i trening partner. Profesionalnu karijeru počeo je 2007. godine, u afričkom timu Konika Minolta. Frum se takmičio za Keniju do 2008. od kada nastupa pod britanskom licencom. Frum je četvorostruki pobednik Tur de Fransa; dok je posle tri druga mesta, osvojio Vuelta a Espanju 2017, postavši tako prvi britanski pobednik Vuelte i prvi vozač nakon Bernara Inoa 1978 koji je osvojio Tur i Vueltu iste godine. Frum je takođe pobednik i brojnih drugih etapnih trka. Ima dve bronzane medalje na Olimpijskim igrama u vožnji na hronometar, dok je i na Svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar 2017 osvojio bronzanu medalju. Pobedom na Tur de Fransu 2016. Frum je postao prvi biciklista koji je osvojio Tur dve godine zaredom nakon Migela Induraina 1995. Frum je triput dobio nagradu Velo d’Or, za najboljeg biciklistu: 2013, 2015 i 2017.


uredi

32. nedelja uredi

 

Moris-Fransoa Garen (franc. Maurice-François Garin, 3. mart 1871. — 19. februar 1957.) je bivši francuski profesionalni biciklista. Rođen je u Arvijeru, u Italiji, od roditelja Morisa Klementa Garena i Tereze Ozelo. Imali su četiri ćerke i pet sinova, od kojih su dvojica bili blizanci. Moris je bio prvi sin.

Garen je radio kao odžačar. Sa 15 godina se preselio u Francusku, u Rems, zatim se preselio u Belgiju, u Šarloa, ali se 1889. vratio u Francusku, u Mobež. Preselio se u Lens 1902. i živio je tamo do kraja života Prvi bicikl je kupio za 405 franaka, što je duplo više od nedeljne zarade radnika u železari, koji su radili po 12 sati, 1899 godine. Vožnja ga nije interesovala, ali je vozio oko grada dovoljno brzo da ga nazovu ludak

Amatersku karijeru je počeo 1892. kada je imao 21 godinu. Prva trka u kojoj je učestvovao, bila je regionalna trka Mabeg—Hirson—Mabeg, dužine oko 200 kilometara. Iako je imao problema sa suncem, uspio je da završi na petom mestu. Prvu pobedu ostvario je 1893. na trci Namur—Dinan, u Belgiji. Svoj prvi bicikl je prodao a potom kupio svetliji. Bio je težak isto 16 kg, ali je imao pneumatske gume. Trka je bila duga 102 kilometra, Dinan je bio lider dok mu se nije probušila guma, Garen mu je pozajmio svoj bicikl, a za sebe uzeo rezervni od Dinanovog tima. Na kraju, Garen je pobedio sa oko 10 minuta prednosti.

Profesionalnu karijeru počeo je 1893. Garen je dvostruki pobednik Pariz—Rubea, a poznat je i kao pobednik prvog Tur de Fransa (1903. godine). Garen je osvojio Tur i 1904. ali mu je pobeda oduzeta zbog varanja. Karijeru je završio 1911. godine. Nakon završetka karijere, otvorio je svoju garažu u Lensu, koju je vodio do smrti.

Nije izgubio interesovanje za biciklizam, a vratio se samo jednom u rodni kraj 1949. da vidi Tur koji je prolazio tuda. 1953. Garen i nekoliko bivših vozača bili su na proslavi 50 godina Tura. Umro je 1957. godine, a sto godina posle njegove pobede na Turu, 2003. godine, ulica u Mobežu je dobila ime po njemu.


uredi

33. nedelja uredi

 

Ser Bredli Mark Vigins, CBE (engl. Sir Bradley Marc Wiggins, CBE; Gent, 28. april 1980.) je bivši britanski profesionalni biciklista, rođen u Gentu. u Belgiji, sin je bivšeg Australijskog bicikliste Grega Viginsa i Britanke Linde. Kada je Vigins imao dve godine, otac ga je napustio, a on se sa majkom preselio u London.

Kao mali igrao je fudbal i navijao je za Arsenal, a bio je u probi u Vest Hemu. Ljubav prema biciklizmu osetio je kada je gledao finale Olimpijskih igara na pisti 1992. godine. Iste godine, Vigins je sa svojih 12 godina, učestvovao na svojoj prvoj trci, u Londonu. Godine 1996. osvojio je juniorsko nacionalno prvenstvo na pisti, a 1997. godine, bio je jedini Britanac na svetskom juniorskom prvenstvu na traci.

Profesionalnu karijeru počeo je 2001. ali je prve ozbiljnije rezultate počeo da ostvaruje 2009. godine. Najveći uspeh ostvario je 2012. godine; osvojio je Tur de Frans i zlatnu medalju u trci na hronometar na LOI u Londonu. Postao je prvi britanski biciklista koji je pobedio na Tur de Fransu. Godine 2013. pokušao je da ostvari Điro - Tur dabl, ali je bio loš na Điru, a Tur nije ni vozio. Kasnije te godine osvojio je Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar. Nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar osvajao je tri puta, a u drumskoj vožnji jednim. Godine 2016. osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u ekipnoj vožnji na pisti, dok je godinu ranije postavio novi rekord u vožnji na sat vremena. Dobitnik je nagrade Velo d’Or, za najboljeg biciklistu godine 2012. a iste godine proglašen je za britanskog sportistu godine, bio je nominovan i za nagradu Laureus akademije, za najboljeg sportistu godine.

Karijeru je završio na kraju sezone 2016.


uredi

34. nedelja uredi

 

Toni Rominger (dan. Tony Rominger; 27. mart 1961. Vejle, Danska) je bivši švajcarski profesionalni biciklista u periodu od 1986. do 1997. Karijeru je počeo dosta kasno, sa 25 godina, u timu Ofina. Rominger je bio dobar brdaš i hronometraš. Prvu veliku pobedu ostvario je 1989. osvajanjem Điro di Lombardije, koju je osvojio i 1992. kada je osvojio i prvu grand tur trku, Vuelta a Espanju, koju je osvojio još dvaput, 1993. i 1994. što je bio rekord trke u broju pobeda. Rekord je srušio Roberto Eras 2005. Rominger je nakon tri pobede na Vuelti, osvojio Điro d’Italiju 1995.

Na Tur de Fransu Rominger je osvojio drugo mesto 1993. Godine 1994. u razmaku od 15 dana postavio je dva rekorda u vožnji na sat vremena, prvi 53. 832 km, drugi 55. 291 km. Ipak, nakon promene pravila, rekordi od 1972. su poništeni. Rominger je bio uspešan i u drugim etapnim trkama, osvojio je trku Vuelta al Pais Vasko tri puta, po dva puta je osvojio trke Tireno—Adrijatiko, Tur de Romandi i Pariz—Nica. Dobitnik je nagrade Velo d’Or, za najboljeg biciklistu 1994. godine. Četiri puta je dobio nagradu za najboljeg švajcarskog sportistu godine, 1989, 1992, 1993. i 1994.

Karijeru je završio 1997. nakon što je slomio ključnu kost na Tur de Fransu.


uredi

35. nedelja uredi

 

Roberto Eras Ernandez (šp. Roberto Heras Hernández; 1. februar 1974.) je bivši španski profesionalni biciklista u periodu od 1995. do 2005. Profesionalnu karijeru počeo je 1995. u španskom timu Kelme, prvu pobedu ostvario je naredne godine. Prvu grand tur trku vozio je 1997. kada je završio peti na Vuelta a Espanji. Godine 1999. osvojio je treće mesto na Vuelti, a 2000. je osvojio Vuelta a Espanju i započeo svoju dominaciju na trci, prethodno je završio peti na Tur de Fransu.

Nakon pobede na Vuelti 2000. Eras je prešao u tim Ju Es Postal, gde je vozio sa Lensom Armstrongom. Eras je radio za Armstronga na Tur de Fransu, a bio je lider tima na Vuelti, koju je osvojio još tri puta i tako postao rekorder. Ipak, pobeda 2005. mu je oduzeta zbog dopinga i suspendovan je na dve godine. Eras je nakon objavljivanja odluke završio karijeru i pokrenuo tužbu, koja je bila uspešna. Godine 2012. Erasu je zvanično vraćena pobeda na Vuelta a Espanji 2005. Godine 2016. sud je doneo odluku da španska federacija isplati Erasu 720.000 eura.


uredi

36. nedelja uredi

 

Alberto Kontador (šp. Alberto Contador Velasco; 6. decembar 1982.) je španski profesionalni biciklista. Rođen je u Pintu, provinciji Madrida, gde su se njegovi roditelji doselili 1978. godine. Ima starijeg brata i sestru i mlađeg brata, koji ima cerebralnu paralizu. Kao mali bavio se fudbalom i atletikom, a biciklizmom je počeo da se bavi sa 14 godina. Sa 15 godina je počeo da vozi trke u amaterskoj konkurenciji, za tim Real Portiljo iz Madrida. Prve dve godine nije ostvario nijednu pobedu, ali je pokazao sjajne sposobnosti i dobio je nadimak Pantani, po Marku Pantaniju, koji je bio jedan od najboljih brdaša u istoriji. Godine 2000. je ostvario prvu pobedu, osvojio je nekoliko brdskih klasifijacija u Španiji. Sa 16 godina je napustio školu i potpisao ugovor sa juniorskim timom Iberdola Lojnaz, koji je vodio menadžer profesionalnog tima Once Eroski.

Profesionalnu karijeru počeo je 2003. u timu Once Eroski. Prve velike uspehe ostvario je 2007. osvojio je Pariz—Nicu, Vuelta al Pais Vasko trku, a zatim i Tur de Frans. Zbog doping afere njegovog tima nije mogao da vozi Tur de Frans naredne godine, ali je vozio druge dve grand tur trke, Điro d’Italiju i Vuelta a Espanju i osvojio ih. Kontador je zatim redom osvajao sve grand tur trke koje je vozio, dvaput Tur de Frans (2009. i 2010.) i Điro d’Italiju 2011. Ipak, pobede na Turu 2010. i Điru 2011. oduzete su mu zbog dopinga. Nakon povratka osvojio je Vuelta a Espanju 2012. i 2014. i Điro d’Italiju 2015. ali nije imao dovoljno snage i sreće Tur de Fransu. Od drugih trka, osvojio je četiri puta Vuelta al Pais Vasko, dvaput Pariz—Nicu i po jednom Tireno—Adrijatiko i Milano—Torino, jedinu jednodnevnu trku koju je osvojio.

Kontador je jedan od šest vozača koji su osvajali sve tri grand tur trke, a samo su on i Bernar Ino svaku osvojili više od jednog puta. Četiri puta je dobio nagradu za najboljeg biciklistu, Velo d’Or, 2007, 2008, 2009. i 2014. Kontador je pobedio u UCI pro tur rangiranju 2009. godine.


uredi

37. nedelja uredi

 

Alehandro Valverde (šp. Alejandro Valverde Belmonte; 25. april 1980.) je španski profesionalni biciklista od 2002. godine. Rođen je u Las Lumbrerasu, u Mursiji, u biciklističkoj porodici, njegov otac Huan je bio amaterski biciklista i kupio mu je prvi bicikl kad je imao šest godina. Njegov brat, Huan Fransisko je takođe bio amaterski biciklista. Valverdeova prva trka bila je u Humili, u regionu Mursije i završio je drugi. Naredne nedelje, osvojio je trku u Jeslu. Ostvario je preko 50 uzastopnih pobeda između 11 i 13 godina i tada je stekao nadimak Nepobedivi (šp. El Imbatido). Zbog velikog broja pobeda, dobio je poziv da vozi za amaterski tim Banesto, čije je sedište bilo u Navaru, malo dalje od Mursije. Morao je da putuje svakog vikenda kući i nazad u Navaru, pa su njegove sposobnosti u timu bile znatno slabije.

Prešao je u razvojni tim profesionalnog tima Kelme, gde ga je trenirao Fransisko Moja, koga je Valverde naveo kao čoveka koji mu je pomogao da postane bolji biciklista. Iz tima Kelme su mu obećali da će mu omogućiti da pređe u njihov profesionalni tim ako se bude dobro pokazao. Na kraju prve sezone u Kelmeovom razvojnom timu, ponudili su mu profesionalni ugovor. Od 2005. godine vozi za španski profesionalni tim Movistar. Valverde je jak brdaš, sprinter i hronometraš. Najveći uspeh ostvario je 2009. godine kada je osvojio Vuelta a Espanju. Da mu odgovara Vuelta, dokaz je i to što je, osim osvojenog generalnog plasmana 2009. godine, 5 puta trku završavao na podijumu (2003, 2006, 2012, 2013 i 2014), dok je po 3 puta osvajao klasifikaciju po poenima (2012, 2013 i 2015) i klasifikaciju kombinacije (2003, 2009 i 2012). Dva puta je bio nacionalni šampion u drumskoj i jednom u vožnji na hronometar. Četiri puta je bio prvi u UCI rangiranju (koje je menjalo naziv). U UCI pro turu osvojio je prvo mesto 2006. i 2008. i u UCI vorld turu 2014. i 2015. Valerde je, u svojoj bogatoj karijeri, osvojio i 6 medalja na Svetskom prvenstvu drumskoj vožnji, 2 srebrne (2003 i 2005) i 4 bronzane (2006, 2012, 2013 i 2014). Podijum je osvojio i na druge dve grand tur trke, treće mesto na Tur de Fransu 2015. i treće mesto na Điro d’Italiji 2016. Ostvario je velike uspehe i na jednodnevnim trkama, osvojio je Fleš Valon četiri puta, od toga tri puta zaredom, Lijež—Bastonj—Lijež tri puta i Klasik San Sebastijan dva puta.

Nakon duge sudske bitke, suspendovan je 2010. zbog učešća u doping aferi operacija Puerto, suspenzija mu je istekla 2012. godine.


uredi

38. nedelja uredi

 

Hoakim Rodrigez (šp. Joaquim Rodríguez Oliver; 12. maj 1979) je bivši španski profesionalni biciklista u periodu od 2001. do 2016. Karijeru je počeo 2001. godine, u timu Once Eroski, a od 2010. do 2016. godine vozio je za ruski profesionalni tim Kaćuša. Najveći uspesi su mu drugo mesto na Điro d’Italiji 2012. godine, kada je osvojio klasifikaciju po poenima, bod ispred Marka Kevendiša, drugo mesto je osvojio i na Vuelta a Espanji 2015. godine, kao i treće mesto na Vuelti 2012. i na Tur de Fransu 2013. godine. Bio je nacionalni šampion 2007. godine i dva puta je osvajao medalju na svetskom prvenstvu u drumskoj vožnji, bronzu 2009. i srebro 2013. godine, kada je u sprintu poražen od Portugalca Ruija Košte. Tri puta je bio prvi u UCI rangiranju (2010, 2012 i 2013.) Dva puta je osvajao Vuelta a Katalunja trku i jednom Vuelta al Pais Vasko.

Uspešan je bio i na jednodnevnim trkama, dva puta je osvojio Điro di Lombardiju i jednom Fleš Valon. Karijeru je planirao da završi nakon Olimpijskih igara 2016., ali je morao da vozi do kraja godine zbog obaveza prema timu, nakon čega je planirao da vozi još jednu sezonu, ali je završio karijeru jer nije bio spreman za još jednu sezonu.

Ostale izabrane biografije</divna

uredi

39. nedelja uredi

 

Toni Martin (nem. Tony Martin; 23. april 1985.) je nemački profesionalni biciklista. Rođen je u Kotbusu, u Istočnoj Nemačkoj i sa ostatkom porodice otišao je iz države pre pada berlinskog zida. Vratio se u istočni deo Nemačke i upisao sportsku školu u Erfurtu. Amatersku karijeru je počeo 2004. godine, a profesionalnu 2007.

Martin je poznat kao jedan od najboljih hronometraša, osvojio je većinu hronometraških etapa na trkama na kojima je učestvovao. Prvi veliki uspeh ostvario je 2010. godine, osvajanjem Eneko Tura i nacionalnog prvenstva u vožnji na hronometar. Naredne godine je osvojio Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar, koje je osvojio još tri puta, u čemu deli rekord sa Fabijanom Kančelarom. Takođe, osvojio je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 2012. u vožnji na hronometar, završio je iza Bredlija Viginsa.

Martin je sa timom Omega Farma—Kvik-Step (kasnije Etiks—Kvik-Step) tri puta osvojio Svetsko prvenstvo u ekipnoj vožnji na hronometar: 2012, 2013. i 2016. Pored nekoliko etapnih pobeda ostvarenih na grand tur trkama, osvojio je Pariz—Nicu (2011) i prva dva izdanja trke Tur of Peking (2011. i 2012.)


uredi

40. nedelja uredi

 

Denis Menjšov (rus. Денис Николаевич Меньшов; 25. januar 1978.) je bivši ruski profesionalni biciklista u periodu od 2000. do 2013. godine. Profesionalnu karijeru počeo je u španskom timu Banesto. Prvi uspeh ostvario je 2001. osvajanjem trke Tur de l’Avenir, a godinu kasnije osvojio je Kriterijum di Dofine Libere. Godine 2003. osvojio je klasifikaciju za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu, a 2004. osvojio je Vuelta al Pais Vasko trku. Menjšov je postao dobar brdaš i hronometraš i bio je konkurentan na grand tur trkama. Godine 2005. završio je drugi na Vuelta a Espanji, ali mu je tri meseca kasnije dodeljena pobeda zbog dopinga Roberta Erasa. Ipak 2012. pobeda je vraćena Erasu. Menjšov je Vueltu osvojio 2007. i Điro d’Italiju 2009. gde je doživeo težak pad na poslednjoj etapi, kilometar ispred cilja. Na Tur de Fransu dva puta je završavao na podijumu. Karijeru je završio 2013. a 2014. godine su mu poništeni rezultati na Tur de Fransu u zadnje tri sezone. Karijeru je završio na kraju 2013. godine, u ruskom timu Kaćuša.

10. jula 2014. svetska biciklistička unija — UCI objavila je da je Menjšov suspendovan na dve godine zbog dopinga. Poništeni su mu rezultati na Tur de Fransu 2009, 2010. i 2012.

22. januara 2015. Svetska antidoping agencija objavila je da se Menjšov dopingovao transfuzijom krvi tokom Tur de Fransa 2005.


uredi

41. nedelja uredi

 

Fredi Martens (hol. Freddy Maertens; 13. februar 1952.) je bivši Belgijski profesionalni biciklista u periodu od 1973. do 1987. godine. Martens je bio sin, kako je to njegova žena Karin opisala, vrednog srednjovenog para, Žilbera Martensa i Silon Verhag. Njegova majka je imala radnju za dostavu novina. Fredi Martens je bio jedan od četvorice braće, Mario, Luk i Mark. Mark je takođe bio profesionalac. Bio je talentovan za jezike i kada je postao profesionalac, razumio je engleski, Francuski i italijanski.

Fredi i njegova žena Karin sreli su se prvi put u biciklističkom klubu, kada je imala 15 godina, birala je patike za svog oca. Venčali su se u novembru 1973. Martens je profesionalnu karijeru počeo 1973. i već prve sezone je došao u sukob sa Edijem Merksom, kada je izjavio da neće raditi za njega na Svvetskom prvenstvu. Odnos između njih popravio se tek 2007. godine, kada su se sreli u hotelu u Francuskoj. Martens je tri puta osvajao klasifikaciju po poenima na Tur de Fransu, dva puta je bio svetski šampion, a najveći uspeh je ostvario 1977. osvajanjem Vuelta a Espanje, gde je potpuno dominirao, pobedivši na 13 od 19 etapa. Na Tur de Fransu deli rekord sa Šarlom Pelisjeom i Edijem Merksom sa 8 etapnih pobeda na jednom Turu. Ukupno je osvojio 16 etapa na Turu. Od drugih trka osvojio je dva puta Gent—Vevelgem, po jednom Pariz—Nicu i Vuelta a Katalunju.

Martens je završio karijeru 1987. sa 35 godina, kada je tokom jednog treninga odlučio da više ne želi da trenira po vetru i kiši u Flandriji. Nakon završetka karijere, radio je za Švajcarsku kompaniju Assos, kao prodavač i promoter odeće u Luksemburgu i Belgiji. Kompaniju je napustio kada su proizvodi postali nestalni. Prestao je da se bavi sportom pa je uskoro imao 100 kilograma. Godine 2000. je bio kustos belgijskog nacionalnog biciklističkog muzeja u Rozelaru. Njegov brat Mario drži radnju "Martens bajk".


uredi

42. nedelja uredi

 

Greg Lemond (engl. Greg LeMond; 26. jun 1961) je bivši američki profesionalni biciklista u periodu od 1981. do 1994. Rođen je u Lejkvudu, u Kaliforniji, a odrastao je u Vošou, u Nevadi. Roditelji su mu Bob Lemond i Berta, a ima dve sestre, Keti i Karen. Pohađao je srednju školu u Renou i išao je biciklom u školu.

Biciklizmom je počeo da se bavi 1976. i učestvovao je na trci za uzrast od 13 do 15 godina. Nakon što je pobedio svih 11 trka na kojima je učestvovao, dozvoljeno mu je da vozi protiv starijih, od 16 do 19 godina. 1977. sa 15 godina, Lemond je osvojio drugo mesto na Turu Fresno i privukao je pažnju Američkog selektora koji je rekao da je Lemond pravi dijamant. 1978. vozio je na juniorskom svetskom prvenstvu i završio ga je na devetom mestu. Ušao je u sastav Američkog tima za Olimpijske igre 1980. ali su ih bojkotovali i Lemond je bio sprečen da vozi na Olimpijskim igrama. Američki selektor je hteo da Lemond učestvuje na narednim Olimpijskim igrama i pokušao je da ga nagovori da ne počinje još profesionalnu karijeru. Ipak, na dan završetka Tur de Fransa 1980. Lemond je potpisao ugovor sa timom Reno. Prvi uspeh ostvario je osvajanjem trke Tur de l’Avenir. Lemond je trostruki pobednik Tur de Fransa i dvostruki svetski šampion u drumskoj vožnji. Lemond je bio prvi neevropski pobednik Tur de Fransa i prvi Amerikanac koji je osvojio svetsko prvenstvo. Lemond je prvi profesionalac koji je potpisao ugovor na milion dolara.


uredi

43. nedelja uredi

 

Loran Finjon (franc. Laurent Fignon; 12. avgust 1960. — 31. avgust 2010.) je bivši francuski profesionalni biciklista u periodu od 1982. do 1993. Rođen je u Monmartru, severnom delu Pariza. Njegova porodica se preselila u Turnan-an Bri 1963. gde je živio dok nije napunio 23 godine i vratio se u Pariz. Prvi sport kojim se bavio bio je fudbal, dok ga prijatelji nisu uvukli u biciklizam 1976. kada je vozio svoju prvu trku i pobedio je. Njegovi roditelji nisu želeli da se trka i on se trkao bez njihovog znanja. Prve godine pobedio je na još četiri trke, a naredne na samo jednoj. Treće godine pobedio je 18 od 36 trka. Roditelji su mu dozvolili da se takmiči, ali su i dalje mislili da treba da studira. Počeo je da studira materijalnu nauku na univerzitetu u Parizu, ali nije bio zainteresovan za studiranje, već je htio da se fokusira na biciklizam. Rekao je roditeljima da napušta studije i da će odslužiti vojni rok. Nakon toga, bio je siguran da želi da počne profesionalnu karijeru.

Karijeru je počeo 1982. sa 21 godinom. Već naredne godine je osvojio []Tur de Frans]], a zatim i 1984. Finjon je osvojio i Điro d’Italiju 1989. dok je na Tur de Fransu iste godine izgubio od Grega Lemonda za 8 sekundi, što je najmanja razlika u istoriji Tura. Dva puta osvojio Milano—Sanremo a po jednom Fleš Valon i nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji. Umro je od raka 2010. godine. Karijeru je završio 1993. godine.

Finjon je bio pozitivan na amfetamin tokom gran prija Valonije 1987. gde je završio treći, a rezultat mu je poništen. Drugi put je bio pozitivan 1989. U autobiografiji, Finjon je priznao da je koristio stimulanse 1980. ali je naznačio da oni ne utiču bitno na perfomanse vozača. Primetio je velike promene u sportu na početku 90-ih, kada su počeli da koriste EPO. Finjon je završio karijeru 1993. kada je shvatio da se biciklizam promenio i da tu više nema mesta za njega.

1995. osnovao je organizaciju Loran Finjon, sa kojom je uzeo organizaciju trke Pariz - Nica, koju je od 2000. godine preuzela Amauri sportska organizacija. Za loše rezultate francuskih vozača na Turu, okrivio je sportske direktore, za koje je rekao da nemaju kontrolu nad vozačima.

U junu 2009. dijagnostikovan mu je rak. U početku karijere koristio je amfetamin i kortizon, ali je rekao da ne veruje da je to imalo veliku ulogu u dobijanju bolesti. Finjon je umro u bolnici 31. avgusta 2010. u 12.30 po lokalnom vremenu. Finjona su nadživela oba roditelja, a iza sebe je ostavio ženu i sina i kćerku iz prvog braka.


uredi

44. nedelja uredi

 

Feliče Đimondi (ital. Felice Gimondi; 29. septembar 1942.) je bivši italijanski profesionalni biciklista u periodu od 1965. do 1979. godine. Rođen je u Sedrini, biciklizmom je počeo da se bavi vršeći dostave, amatersku karijeru počeo je 1962. a 1964. vozio je na Olimpijskim igrama i završio je na 33 mestu. Nakon pobede na trci Tur de l’Avenir (amaterskoj verziji Tur de Fransa), počeo je profesionalnu karijeru. Već u prvoj godini osvojio je Tur de Frans. Pored Tura, Đimondi je tri puta osvajao Điro d’Italiju, gde je završio devet puta na podijumu, po čemu je rekorder. Osvajanjem Vuelta a Espanje 1968. Đimondi je dobio nadimak Feniks i postao je drugi vozač koji je osvojio sve tri Grand tur trke, pre njega to je uspeo samo Žak Anketil.

Pored uspeha na grand tur trkama, Đimondi je bio uspešan na klasicima, dvaput je osvojio Điro di Lombardiju, po jednom Milano—Sanremo i Pariz—Rube. Dvaput je bio nacionalni šampion u drumskoj vožnji i jednom svetski šampion. Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji osvojio je 1973. kada je iskoristio neslogu Belgijanaca Fredija Martensa i Edija Merksa. Pre osvajanja Svetskog prvenstva, imao je po jednu srebrnu i bronzanu medalju.

Dva puta je pao na doping testu, tokom Điro d’Italije 1968. i Tur de Fransa 1975. Karijeru je završio 1979. a kasnije je bio predsednik biciklističkog tima Bjanki, specijalizovanog za MTB disciplinu.


uredi

45. nedelja uredi

 

Tomas Tom Simpson (engl. Thomas Tom Simpson 30. novembar 1937. — 13. jul 1967.) bivši je britanski profesionalni biciklista, jedan od najuspešnijih svih vremena. Rođen je u Hasvelu, najmlađi od šestoro dece, od roditelja Toma Simpsona i Alis. Njegov otac je bio polu profesionalni sprinter u atletici. Prvi bicikl dobio je sa 12 godina, delio ga je se starijim bratom Herijem i sa dva rođaka. Sa 13 godina, on i Heri su se pridružili timu Harvort distrikt. Prvu juniorsku trku vozio je u Notingemu, nakon čega je osvojio nekoliko trka na pisti. Godine 1956. osvojio je bronzanu medalju na Olimpijskim igrama, na pisti, dok je 1958. osvojio srebrnu na igrama Komonvelta.

1959. sa 21 godinom, potpisao je ugovor sa profesionalnim timom iz Francuske, Sen Rafael, gde je vozio u drugom timu, a naredne godine je prebačen u prvi tim. Godine 1961. ostvario je prvu veliku pobedu, osvojio je trku oko Flandrije. Iste godine, Simpson se venčao sa Helen Šerburn, nakon čega su se preselili u Belgiju, gde su dobili dve kćerke, Džejn i Džoan. Godine 1962. nosio je žutu majicu na Tur de Fransu, tako postavši prvi Britanac koji je obukao žutu majicu, završio je šesti u generalnom plasmanu. Godine 1963. prešao je u tim Pežo, sa kojim je osvojio Bordo—Pariz klasik te godine i Milano—Sanremo naredne. Godine 1965. postao je prvi Britanac koji je osvojio Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, a iste godine osvojio je i Điro di Lombardiju, zahvaljujući čemu je izabran za sportistu godine u Velikoj Britaniji, po izboru časopisa BBC, postavši tako prvi biciklista koji je dobio tu nagradu.

Na etapi 13, na Tur de Fransu 1967. Simpson je kolabirao i umro tokom uspona na Mon Ventu. Simpson je bio pri vrhu glavne grupe, a kako se Mon Ventu bližio kraju, ostao je bez snage i otpadao je od grupa na drumu, a zatim je išao cik - cak. Kilometar pre vrha Mon Ventua, pao je sa bicikla, mehaničar tima Heri Hal i menadžer tima Alek Tejlor, pokušali su da ga ubede da odustane, ali Simpson nije hteo, vozio je još 460 metara pre nego što je počeo da se klima. Pomogli su mu gledaoci pored puta i menadžer, 40 minuta kasnije prebačen je u bolnicu, gde je umro u 17.40. Dve prazne tube i jedna polu prazna tuba amfetamina su pronađene u džepu na njegovom dresu.


uredi

46. nedelja uredi

 

Vinčenco Nibali (ital. Vincenzo Nibali; 14. novembar 1984.) je italijanski profesionalni biciklista od 2005. godine. Rođen je u Mesini, u Siciliji, sin Salvatorea i Đovane. Zbog želje da postane profesionalni biciklista, napustio je rodni grad i preselio se u Toskanu sa 16 godina. Juniorsku karijeru je počeo 2002. godine, kada je bio i treći na juniorskom svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, a 2004. godine je bio treći na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar za vozače do 23 godine. Zbog stila vožnje dobio je nadimak ajkula iz Mesina. Profesionalnu karijeru počeo je 2005. a prvu veliku pobedu ostvario je naredne godine osvajanjem trke Gran pri Zapadne Francuske.

Godine 2010. osvojio je Vuelta a Espanju, a naredne godine osvojio je drugo mesto na Điro d’Italiji. Điro je završio na trećem mestu, ali mu je pripalo drugo nakon poništenja rezulata Albertu Kontadoru zbog dopinga. Godine 2012. fokusirao se na Tur de Frans, gde je osvojio treće mesto. Naredne godine se vratio na Điro d’Italiju i osvojio je, a osvajanjem Tur de Fransa 2014. Nibali je postao šesti vozač koji je osvojio sve tri grand tur trke. Nakon loših rezultata 2015. osvojio je Điro d’Italiju 2016. nakon velikog preokreta na zadnje dve etape.

Od drugih trka, osvojio je po dvaput italijanske trke Tireno—Adrijatiko i Điro del Trentino, a dvaput je bio i nacionalni šampion u drumskoj vožnji. Po jednom je osvojio trku Tur of Oman i di Lombardiju. Dvaput je dobio nagradu za najboljeg sportistu Italije (2013. i 2014.) i jednom za najboljeg sportistu u izboru lista Gazeta delo Sport.


uredi

47. nedelja uredi

 

Jan Ulrih (nem. Jan Ullrich; 2. decembar 1973.) je bivši nemački profesionalni biciklista u periodu od 1995. do 2006. Rođen je u Rostoku, biciklizmom je počeo da se bavi od malih nogu, a prvu trku osvojio sa devet godina. Godine 1988. je bio šampion DR Nemačke. Pohađao je sportsku školu u Berlinu, koja je zatvorena dve godine nakon pada Berlinskog zida. On, njegov trener i suvozači, pridružili su se amaterskom timu u Hamburgu, sa kojim je Ulrih 1991. godine osvojio peto mesto na svetskom prvenstvu u sajklo krosu. Dve godine kasnije, 1993. Ulrih je, sa 19 godina, osvojio amatersko svetsko prvenstvo u Oslu. Iste godine je Lens Armstrong osvojio svetsko prvenstvo za profesionalce. Profesionalnu karijeru počeo je 1995. u timu Telekom, gde je proveo najveći deo karijere.

U svojoj drugoj profeionalnoj godini osvojio je klasifikaciju za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu, koju je osojio i naredne dve godine. Godine 1997. osvojio je Tur de Frans. On je do danas jedini nemački pobednik Tura. Dve godine kasnije osvojio je Vuelta a Espanju i Svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar. Godine 2000. osvojio je zlato na drumskoj trci na Olimpijskim igrama u Sidneju. Dvaput je proglašen za sportistu godine u Nemačkoj, 1997. i 2003.

Tokom karijere vodio je veliko rivalstvo sa Lensom Armstrongom na Tur de Fransu, tri puta je završio drugi, iza Lensa, dok je 2005. završio treći. Nakon duge istrage o umešanosti Ulriha u doping aferi operacija Puerto, zvanično je presuđeno da je kriv u februaru 2012. i poništeni su mu svi rezultati ostvareni od maja 2005. Karijeru je završio 2007. godine.

Godine 2013. kada je Armsrong vratio olimpijske medalje, isto je zatraženo od Ulriha, ali je on odbio da ih vrati, govoreći da pripadaju njemu. Rezultati mu nisu poništeni, a u junu 2013. je priznao da se dopingovao krvlju kod španskog doktora Eufemia Fuentesa.


uredi

48. nedelja uredi

 

Kadel Evans (engl. Cadel Evans; 14. februar 1977.) je bivši australijski profesionalni biciklista u periodu od 2001 do 2015. godine. Rođen je u Katerini, u Australiji, od oca Pola Evansa i majke Helen. Detinjstvo je proveo u opštini Bugunga, 80 kilometara istočno od Katerine. Kad je imao 7 godina, konj ga je udario u glavu i bio je sedam dana u komi. 1986. godine, roditelji su mu se razveli i prvo se preselio sa majkom u Armidejl, a zatim u Melburn, gde njegova majka i danas živi. Završio je srednju školu u Melburnu. Otac ga je opisao kao sjajnog studenta, a inače samo je dete koje ostavlja svoje igračke okolo. "Ni u svojim najdivljijim snovima ne bih pretpostavio da će moj sin postati vrhunski sportista" rekao je Evansov otac. Karijeru u biciklizmu je počeo 1995. u disciplini mountajn bajk i bio je dvostruki svetski šampion, a na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, Evans je osvojio sedmo mesto u kros kauntriju.

Godine 2001. potpuno se posvetio drumskom biciklizmu. Prve sezone osvojio je trku Tur of Austrija, koju je osvojio i tri godine kasnije. Godine 2006. osvojio je Tur de Romandi trku, a 2007. je osvojio drugo msto na Tur de Fransu, što je ponovio i naredne godine. Godine 2009. osvojio je Svetsko prvensvo u drumskoj vožnji, postavši prvi australijansjki šampion sveta. Najveći uspeh ostvario je 2011. osvjanjem Tur de Fransa, ispred braće Šlek. Tako je nakon Svetskog prvenstva, doneo Australiji prvu pobedu i na Tur de Fransu, takođe postao je i drugi neevropski pobednik Tura, nakon Grega Lemonda. Nakon Evansove pobede na Turu, u Australiji se slavio nacionalni praznik, jer je to jedno od najvećih dostignuća australijskog sporta. Evans je osvojio i jedan klasik, Fleš Valon 2009. godine, a osvojio je podijum na Điro d’Italiji 2013. Karijeru je završio 2015. godine.



uredi

49. nedelja uredi

 

Remon Pulidor (franc. Raymond Poulidor; 15. april 1936.) je bivši francuski profesionalni biciklista u periodu od 1960. do 1977. Rođen je u Limuzinu 1936. od roditelja Martijala i Marije Pulidor. Radio je na farmi, a bicikl je počeo da vozi kao mali, sa 17 godina je dobio licencu, nakon uspeha u trkama na lokalnom nivou. Na prvoj trci završio je sedmi. Tri godine je vozio kao amater, pobedivši jednom Luizona Bobea.

Profesionalnu karijeru počeo je 1960. a već naredne godine osvojio je Milano—Sanremo, a dve godine kasnije osvojio je Fleš Valon. Najveći uspeh ostvario je 1964. godine kada je osvojio Vuelta a Espanju. Njegova karijera je bila obilježena činjenicom da je imao za protivnike dva izvanredna vozača, Žaka Anketila i Edija Merksa i nikada nije osvojio Tur de Frans, nije čak nikada ni nosio žutu majicu na Turu. Triput je završio kao drugi i čak pet puta kao treći, uključujući i poslednji Tur koji je vozio sa 40 godina, osvojio je sedam etapa na Turu.

Od drugih trka, osvojio je pet puta Kriterijum International, po dvaput Kriterijum di Dofine i Pariz—Nicu i jednom Gran pri des nations trku.

Pulidor je bio prvi vozač koji je testiran na drogu na Tur de Fransu. Testovi su uvedeni na Turu 1966. u Bordou, ali je jedini vozač koga su našli u hotelu bio Pulidor. Tokom karijere vodio je veliko rivalstvo sa Žakom Anketilom. Anketil je uvek bio uspešniji, a Pulidor je sticao sve veću popularnost. Karijeru je završio 1977. godine.



uredi

50. nedelja uredi

 

Karlos Sastre (šp. Carlos Sastre Candil; 22. april 1975.) je bivši španski profesionalni biciklista u periodu od 1998. do 2011. Kad je Sastre bio mali, profesionalni biciklista Francisko Ignjacio San Roman je živio u njihovoj kući, pre nego je postao amater, Sastrea je trenirao otac. Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1997. godine sa timom Once, gde je uglavnom služio kao radnik i zabilježio je tek po neku pobedu, sve dok nije pokazao svoju snagu u brdima i osvojio brdsku klasifikaciju na Vuelta a Espanji 2000. godine i završio je na osmom mestu u generalnom plasmanu. 2001. osvojio je jednu etapu na Vuelta Burgos trci.

Godine 2002. prešao je u tim CSC i prve sezone nije uspio da ostvari pobedu, dok su mu najznačajniji rezultati peto mesto na Tur de Romandi trci i deseto mesto na Tur de Fransu. Godine 2005. osvojio je treće mesto na Vuelta a Espanji, a naredne godine je osvojio treće mesto i na Tur de Fransu. Prvobitno je završio četvrti, ali je pobeda oduzeta Flojdu Landisu zbog dopinga i Sastreu je pripalo treće mesto.

Sa timom Sakso bank, u kome je proveo 6 godina, osvojio je Tur de Frans 2008. godine, uz brdsku klasifikaciju, što mu je najveći uspeh u karijeri. Naredne godine je osvojio drugo mesto na Điro d’Italiji, čime je komletirao podijume na sve tri grand tur trke. Sastre nikad nije bio pozitivan na doping testu niti je bio umešan u bilo kakvu istragu vezanu za doping. Zadnju sezonu proveo je u kontinentalnom timu Geoks, a zatim je 2011. završio karijeru.


uredi

51. nedelja uredi

 

Stiven Rouč (engl. Stephen Roche; 28. novembar 1959). je bivši irski profesionalni biciklista u periodu od 1981. do 1993. Kao amater, počeo je da se takmiči 1977. godine, kada je osvojio nacionalno prvenstvo za juniore, a 1979. je postao najmlađi vozač ikada koji je osvojio trku Ras, u Irskoj. Iste godine osvojio je i nacionalno prvenstvo u sajklo krosu. Godine 1980. pridružio se amaterskom timu u Parizu da bi se spremio za Olimpijske igre u Moskvi. Osvojio je Pariz—Rube za amatere, nakon čega mu je sportski direktor rekao da bi ga poslali nazad u Irsku da nije pobedio.

Profesionalnu karijeru počeo je 1981. i prve sezone osvojio je Pariz—Nica trku. Najveći uspeh ostvario je 1987. godine kada je osvojio Tur de Frans, Điro d’Italiju i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, čime je postao tek drugi biciklista koji je osvojio trostruku krunu biciklizma. Ostvario je 58 pobeda u karijeri. Tri puta je osvojio Tur de Romandi trku, dva puta Kriterijum International i jednom Vuelta al Pais Vasko trku. Većina pobeda mu je pod znakom pitanja jer je optužen za doping.


uredi

52. nedelja uredi

 

Nairo Kintana (šp. Nairo Quintana; 4. februar 1990.) je kolumbijski profesionalni biciklista od 2009. godine. Rođen je u Kombiti, gradu blizu Tunje, glavnog grada departmana Bojaka, u Kolumbiji. Kintana dolazi iz skromnog okruženja, ali je njegova porodica sakupila novac da kupi brdski bicikl na kome je išao 16 kilometara do škole i da putuje od sela do sela da prodaje voće i povrće. Sa 16 godina počeo je da radi kao taksista, koristeći automobil svoga oca. Kintana je odrastao u Kombiti, provodeći vreme između rodog mesta i Pamplone.[6] Ima dve sestre, Neli i Ledi i dva brata, Vilingtona i Dajera. Kad je imao 15 godina, udario ga je taksi dok je vozio bicikl, bio je pet dana u komi. Uprkos tome, njegov otac, koji je veliki biciklistički fan, prepoznao je potencijal koji ima Nairo i potrošio je 300.000 kolumbijskih pezosa za trkački bicikl.

Profesionalnu karijeru počeo je 2009. godine, nakon tri sezone u Kolumbiji, 2012. je prešao u španski profesionalni tim Movistar i prve sezone je pokazao snagu na Vuelta a Espanji, radeći za Alehandra Valvrdea, a osvojio je trku Vuelta a Mursija. Već naredne godine je osvojio drugo mesto na Tur de Fransu, završivši iza Krisa Fruma, nakon velike borbe. Godine 2014. propustio je Tur de Frans, u nameri da osvoji druga dva grand tura, osvojio je Điro d’Italiju, ali je Vueltu napustio zbog pada. Naredne godine je opet vodio borbu sa Frumom na Tur de Fransu i opet završio drugi. Godine 2016. došao je na Tur de Frans u malo slabijoj formi i završio ga na trećem mestu, a na Vuelta a Espanji vodio je borbu sa Frumom do zadnje etape i uspeo je da ga pobedi po prvi put na grand tur trkama i osvojio je Vueltu. Kintana je dvaput osvojio klasifikaciju za najboljeg mladog vozača i jednom brdsku klasifikaciju na Tur de Fransu, a jednom klasifikaciju za najboljeg mladog vozača na Điro d’Italiji.

Od drugih uspeha, Kintana je osvojio dvaput Vuelta a Burgos trku, po jednom Vuelta al Pais Vasko, Vuelta a Katalunja trku i Tireno—Adrijatiko.


uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Портал:Бициклизам/Биографија&oldid=12439431”