U Beogradu, od 1. do 4. januara, u redakciji lista „Radnik“, održana Treća zemaljska konferencija KPJ. Konferenciji je prisustvovalo oko 60 delegata, od čega 35 sa pravom glasa i po jedan predstavnik Kominterne i Balkanske komunističke federacije. Na Konferenciji je raspravljano o organizacionim problemima, preoblemu prodora u selo, nacionalnim problemima i dr. Kao i na prethodne dve i na ovoj Konferenciji je došlo do sukoba između „desne“ i „leve frakcije“. Sukob je najviše produbljen oko nacionalnog pitanja - „desna frakcija“ je smatrala da u Jugoslaviji postoje tri naroda i da Partija ne treba da se bavi nacionalnim, već revolucionarnim pitanjem, dok je „leva frakcija“ smartala da je Jugoslavija zemlja ugnjetenog naroda. Leva frakcija je odenla pobedu na Konferenciji, usled čega je usvojena Rezolucija o nacionalnom pitanju Đure Cvijića i izabrano novo rukovodstvo na čelu sa Trišom Kaclerovićem.[1][2]
U Zagrebu održane demonstracije nezaposlenih radnika. Policija je prethodno zabranila održavanje skupštine Nezavisnih sindikata posvećene nezaposlenim radnicima zakazane za 6. januar. Radnici su se iz revolta okupili ispred bioskopa „Olimp“, ali ih je policija rasterala. Potom su se okupili ispred Hrvatskog narodnog kazališta na Vilsonovom trgu (danas Trg maršala Tita), gde su održali skupštinu i izglasali rezoluciju sa zahtevom za otvaranje javnih radova kao pomoć nezaposlenim radnicima. Nakon skupštine, došlo je do demonstracija, koje je žandarmerija razbila na Trgu bana Jelačića.[2]
U Beogradu održana sednica Centralne uprave Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ). Na sednici se govorilo o pripremama za prvi redovni Kongres SROJ-a, doneta je odluka da se formira Oblasni sekreterijat za Makedoniju i za sekretara Izvršnog odbora izabran Janko Mišić. Centralna uprava se ponovo sastala 9. februara, a 10. februara je održan Kongres.[3]
U Beogradu povodom smrti Vladimira Lenjina Centralni sekretarijat NRPJ je na zgradi, u kojoj se nalazila njegova direkcija, istako crvenu zastavu sa crnom trakom, a Klub studenata marksista je održao je komemorativnu konferenciju u kafani „Nova skupština“. Komemorativne skupštine održali su i mesne organizacije NRPJ u Beogradu, Mladenovcu, Valjevu, Jagodini i Čačku.[3]
U organizacijama Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ), od 24. januara do 20. marta, počeo da se sprovodi partijski referendum. Pošto je predviđena Zemaljska konferencija NRPJ u nekoliko navrata bila zabranjivana, odlučeno je da se članstvo o dokumentima predviđenim za konferenciju izjasni putem referenduma (ovi dokument su bili zapravo bili dokumenti Treće zemaljske konferencije KPJ, održane početkom januara). Rezultati referenduma su bili objavljeni u martu, a od 3.100 članova NRPJ glasala su 2.183 člana. Rezultati referenduma su pokazali da je većina članstva prihvatila partijska dokumenta, kao i novu programsku orijentaciju, koji je inicirala „leva frakcija“.[3]
U Beču (Austrija), od 24. do 27. januara, održan Drugi kongres Balkanske komunističke omladinske federacije, na kom su donete instrukcije omladinskim organizacijama da moraju biti u najužoj vezi sa Partijom.[3]
U Beogradu, od 27. do 29. januara, održan Plenum Nezavisnih sindikata Jugoslavije, kome su pored članova Centralnog odbora Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ), prisustvovali i predstavnici svih sindikalnih saveza. Plenum se bavio analizom dotadašnjeg rada Nezavisnih sindikata, finansiranjem centralnog sindikalnog rukovodstva, ujedinjenjem sindikata, organizacijom sindikalne štampe i dr.[3]
U Beogradu knjižara Gece Kona izdala knjigu Filipa Filipovića „Razvitak društva u ogledalu istorijskog materijalizma“. Knjiga je izdata u tiražu od 4.000 pirmeraka, a bila je pisana tokom njegovog boravka u zatvoru.[3]
U Beogradu održan Prvi kongres Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ) na kome je raspravljano o ekonomskoj krizi, kao i aktivnosti na selu. Kongres je doneo odluku da se izvrši reorganizacija rada SROJ-a — da se sa teritorijalnih odbora pređe na ćelije po preduzećima. Takođe je doneta odluka da se omasovi organizacija „Crveni sport“ (Crvena sportska internacionala je jula 1921. osnovana kao sekcija Kominterne), pa je pojačana aktivnost na radničke sportske klubove, koji su sredinom 1924. godine imali oko 1.400 članova. Od 1. marta počeo je u Zagrebu da izlazi list „Iskra“, koji je bio organ SROJ-a, a u aprilu je u SROJ imao ukupno 863 člana.[3]
U Podgorici održana Treća pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru. Na Konferenciji su prisutni delegati bili upoznati sa odlukama Treće zemaljske konferencije KPJ i pismom sekretara Centralnog partijskog veća KPJ Triše Kaclerovića. Izabran je novi Pokrajinski komitet u sastavu - Stanko Dragojević, sekretar i članovi Niša Milanović i Božo Ljumović. U vreme održavanja Konferencije u Crnoj Gori su postojale partijske ćelije u Podgorici, Kotoru, Cetinju, Danilovgradu, Grahovu i Ulcinju, sa oko 50 članova.[4]
U Beogradu održana Prva plenarna sednica nove Radničke komore za Srbiju i Makedoniju, koji je imenovalo Ministarstvo socijalne politike. U ovoj komori Glavni radnički savez je dobio 21 mesto, dok su Nezavisni sindikati dobili samo 7 mesta, iako su imali nekoliko puta više članova.[4]
U Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin) održana Oblasna konferencija NRPJ za Vojvodinu, kojoj je prisustvovalo 29 delegata iz Novog Sada, Velikog Bečkereka, Subotice, Sombora, Pančeva, Čuruga, Belog Blata i dr (mesne organizacije iz Srema, južno od Fruške gore, nisu imale predstavnike jer su podpadale pod Oblasni sekreteraijat za Beograd). Na Konferenciji su podneta dva referata, a jedan od njih — „O zadacima Partije u Vojvodini“ podneo je Kosta Novaković, član Centralnog odbora NRPJ, koji je prisustvovao Konferenciji. Na kraju Konferencije izabrano je privremeno Oblasno partijsko veće.[4]
U Zagrebu povodom Međunarodnog dana žena održan sastanak žena komunista i osnovana mesna organizacija Sekreterijata žena NRPJ. Krajem meseca, 23. marta održan je novi sastanak na kom je izabrana uprava mesne organizacije Sekreterijata žena.[5]
U Sarajevu održan Plenum Oblasnog veća KPJ za Bosnu i Hercegovinu, kome su prisustvovali delegati ilegalnih organizacija KPJ iz Sarajeva, Mostara, Vareša i Zenice. Na Plenumu je razmatrano pitanje obnove partijskih i sindikalnih organizacija.[5]
U Ljubljani održana Prva konferencija zemljoradnika, koja je održana na inicijativu Oblasnog sekreterijata NRPJ za Sloveniju. Na Konferenciji je formiran Zemljoradnički odbor NRPJ, izdat „Manifest radnicima i seljacima“ i rezolucije „O položaju seljaštva“ i „O radu NRPJ na selu“.[5]
Na Beogradskom univerzitetu održana protestna skupština studenata protiv odluke ministra prosvete Miloša Trifunovića, da penzioniše profesora Borivoja Milojevića i otpusti jednog docenta i jednog asistenta (bili su pod sumnjom da su komunisti), smatrajući to za kršenjem autonomije Univerziteta. Oni su tada na zgradi Rektorata istakli parolu „Branimo autonomiju Univerziteta“. Posle skupa, studenti su demontrirali ispred zgrada ministarstva prosvete i narodne skupštine.
Na Zagrebačkom sveučilištu održana protestna skupština studenata protiv italijanske aneksije Rijeke. Na skupštini je u ime Kluba studenata marksista govorio Dušan Grković oštro napadajući italijansku i jugoslovensku vladu (Kraljevina Italija i Kraljevina SHS su 27. januara potpisale „Rimski ugovor“, kojim je izvršena podela Slobodne države Rijeke, koja je nastala na osnovu „Rapalskog ugovora“ iz novembra 1920. godine. Novim ugovorom Rijeka je 9. marta pripala Italiji, a Sušak Jugoslaviji).[5]
U Skoplju održana sednica Oblasnog sekreterijata NRPJ za Makedoniju, kojoj su prisustvovali delegati partijskih organizacija iz Skoplja, Velesa, Kumanova, Tetova i Prilepa. Na sednici je raspravljano o predstojećim zadacima partijske organizacije i rešavanjem agrarnog pitanja.[5]
U Beogradu od 17. do 19. marta održana sednica Centralnog partijskog veća KPJ na kojoj je diskutovano o Makedoniji. Na sednici je došlo do ponovnog sukoba „desne“ i „leve frakcije“ oko nacionalnog pitanja, kao i oko saveza sa seljacima. Pripadnici desne frakcije nisu hteli savez sa seljaštvom i eventualno otcepljenje ugnjetenih nacija. Tokom diskusija je utvrđeno da je „HRSS danas predstavnik gotovog svog hrvatskog naroda“.[5]
U organizacijama Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) završeno sprovođenje partijskog referenduma (počeo da se sprovodi od 24. januara). Rezultati referenduma, na kojima se izjasnilo 2.183, od ukupno 3.100 članova, su pokazali da je članstvo prihvatilo novu programsku orijentaciju, koji je inicirala „leva frakcija“. U okviru referenduma za izveštaj Centralnog odbora su glasala 2.073, a protiv su bila 40 člana; za Rezoluciju o političkoj situaciji su glasala 2.125, a protiv su bila 46 člana; za Rezoluciju o nacionalnom pitanju su glasala 2.029, a protiv su bila 84 člana; za Rezoluciju o makedonskom i trakijskom pitanju pitanju glasala su 2.057, a protiv su bila 44 člana; za Rezoluciju o agrarnom pitanju glasala su 2.082, a protiv su bila 3 člana; za Rezoluciju o sindikalnom pitanju glasalo je 2.017, a protiv je bilo 7 članova (u svim glasanjima je bilo i uzdržanih članova). „Desna frakcija“, koja je ostala u manjini je smatrala da su stvari pogrešno, apstraktno postavljene.[3]
U Beogradu Centralni odbor NRPJ, povodom smrti Vladimira Lenjina izdao spomenicu „Lenjin“ - u dva izdanja (ćirilicom i latinicom) u tiražu od oko 5.000 primeraka. Knjigu je za štampu priredio Moša Pijade.[5]
U Subotici održana Prva konferencija Saveza poljoprivrednih radnika Jugoslavije (bio zabranjen decembra 1920, donošenjem „Obznane“, a obnovio rad aprila 1922). Na Konferenciji je, uz pomoć Nezavisnih sindikata (čiji je Savez bio član) ocenjena situacija u Savezu, utvrđene teškoće u radu i date smernice za bržu obnovu obnovu rada starih i stvaranja novih podružnica sa ciljem masovnog okupljanja poljoprivrednih radnika (početkom jula 1924, Savezu je, kao i NRPJ, bio zabranjen rad).[5]
U Beogradu, Nezavisni sindikati organizovali protest oko 200 radnika štofare Vlade Ilića, zbog smrti tekstilne radnice Ljubice Ljubičić, koja je početkom aprila bila uhapšena, pod sumnjom da je ukrala komad platna iz fabike, a potom do smrti mučena u zatvoru Uprave grada Beograda tzv „Glavnjači“. Na protestu su o oksploataciji radničke klase i o mučenju i ubijanju Ljubice Ljubičić govorili — Ljubomir Mitić, sekretar Saveza drvodeljskih radnika i Draga Stefanović, član Sekreterijata žena NRPJ.
U Nišu formiran radnički sport klub „Radnički“. On je u stvari bio nastavak radničkog-sportskog društva „Proleter“ (osnovanog 1921), koje je od strane vlasti bilo označeno kao „komunističko“. Osnivač radničkog društva bio je Miloš Marković, član KPJ. U ekipi niškog Radničkog, kasnije su kao aktivni igrači, igrali poznati revolucionari — Josip Kolumbo i Stanko Paunović Veljko.
Širom Jugoslavije, uz zabranu vlasti proslavljen 1. maj — Praznik rada. U Zagreb je povodom Prvog maja izvršena potpuna obustava rada, uključujući i tramvajski saobraćaj, a potom je u bioskopu „Balkan“ održana skupština kojoj je prisustvovalo oko 5.000 radnika (ispunivši dvoranu i dvorište ispred nje). U Sarajevu je mesna organizacija NRPJ organizovala prvomajski zbor, na kome je uz prusustvovo oko 700 radnika govorio Vasilije Srzentić. U Novom Sadu su organizovane demonstracije radnika protiv policijskog nasilja na rukovodstvom i aktivistima radničkog pokreta u Vojvodini, a tom prilikom je policija uhapsila 17 lica. Prvomajske proslave održane su i u Beogradu, Nišu, Šapcu, Pirotu, Užicu, Kragujevcu, Požarevcu, Valjevu, Leskovcu i dr. Policija je onemogućila radnicima prvomajske proslave u Zemunu i Kruševcu i Knjaževcu.[6]
U Ljubljani održana Oblasna konferencija NRPJ za Sloveniju, kojoj su prisustvovali delegati 12 partijskih organizacija, pet predstavnika seljaka i jedan delegat SROJ-a. Na Konferenciji je doneta odluka da naoružani radnici spreče najavljeni pohod pripadnika ORJUNE na Trbovlje.[6]
U Zagrebu održana Oblasna konferencija NRPJ za Hrvatsku i Slavoniju, kojoj su prisustvovali delegati iz Zagreba, Karlovca, Osijeka, Varaždina, Virovitice, Sušaka, Križevaca, Delnica i dr. Raspravljano je o političkoj situaciji, reorganizaciji Partije, agrarnom pitanju, radu na seli i radu u sindikatima. Na Kraju konferencije je izabran Oblasni sekretarijat, a oblasni sekretar je bio Vladimir Ćopić.[6]
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS na čijem je čelu bio Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke (ova Vlada formirana je posle pada prethodne Vlade „Pašić-Pribićević“ i neuspeha demokrate Ljube Davidovića da formira novu vladu. Postojala je do 27. jula kada je zamenila Vlada Ljube Davidovića). Za vreme mandata ove Vlade doneta je 11. jula odluka o zabrani Nezavisne radničke partije i Saveza radničke omladine Jugoslavije, čime je onemogućeno legalno delovanje Komunističke partije Jugoslavije.
U Zagrebu održana Prva radničko-seljačka konferencija za Hrvatsku i Slavoniju, koja je održana na inicijativu Oblasnog sekreterijata NRPJ za Hrvatski i Slavoniju. Pored članova NRPJ, Konferenciji su prisustvovali i predstavnici levog krila Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS). Na Konferenciji se govorilo o značaju radničko-seljačkog bloka u borbi protiv kapitalizma, o privrednom položaju seljaka u Hrvatskoj i o agrarnoj reformi.[7]
Brošura Makedonija, Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima!
U Trbovlju, gde je trebalo da se održi osvećenje i razvijanje zastava pripadnika Organizacije jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), došlo do sukoba između pripadnika ORJUNE i Proleterski akcionih četa (koje su organizovali i vodili komunsiti). Pripadnici ORJUNE su znali da je rudarsko Trbovlje snažno uporište radničkog pokreta Slovenije i zato su ga izabrali za svoj izazivački i demonstrativni marš. Komunisti su odmah, po najavi manifestacije u Trbovlju, otpočeli pripreme za njeno sprečavanje, a u toj meri je bio i formiran poseban Odbor (članovi odbora su bili Jakob Žorga, Ivan Baznik i France Klopčič) koji je sproveo pripreme za sukob. Dana 1. juna oko 500 pripadnika ORJUNE (iz svih krajeva Slovenije, kao i jedna delegacija iz Zagreba) je došlo u Trbovlje i potom na čelu sa vojnom muzikom otpočela marš prema centru grada. Prilikom prolaska pored zgrade Rudarskog doma oko 150 radnika ih je zaustavilo i potom je izbio sukob. Tokom sukoba, orjunaši su uhvatili rudara Franca Fakina i ubili ga, a potom su demolirali i zapalili zgradu Rudarskog doma. U sukob se potom umešala i žandarmerija, a stradalo je sedmoro ljudi - četvorica rudara (Albin Fric, Jakob Ocepek, Jožef Zupanc i Ivan Rozina) i tri orjunaša (Fran Šlajfak, Žarko Bolghauzer i još jedan), dok je više desetina ljudi povređeno. Krajem novembra, Celjski sud je osudio na kazne zatvora nekoliko učesnika događaja — pripadnika Proleterskih akcionih četa, dok su procesi protiv pripadnika ORJUNE prekinuti amnestijom vlasti.[7]
U Beogradu, na poziv mesne organizacije NRPJ, mesnog sindikalnog veća Nezavisnih sindikata i mesnog udruženja SROJ-a održan veliki radnički protest protiv fašizma i terora ORJUNE u Trbovlju. Na protestu je usvojena Rezolucija u kojoj je traženo da se vrši neprekidna propaganda protiv fašizma i organizovanje radničke odbrane za zaštitu radnika i njihovih organizacija (do 22. juna održani su slični protesti u Nišu, Jagodini, Smederevskoj Palanci, Aranđelovcu, Valjevu, Kragujevcu, Šapcu, Užicu i dr).[7]
U Moskvi od 17. juna do 8. jula održan Peti kongres Komunističke internacionale (Kominterne). Na ovom Kongresu, prvom posle Lenjinove smrti analiziran je rad organizacije i sprovođenje odluka Četvrtog kongresa (održan krajem 1922), kao i - poraz revolucionarnih akcija u Nemačkoj i Bugarskoj, represije protiv komunista u Italiji i Poljskoj i dr. Filip Filipović je na Kongresu govorio u ime KP Jugoslavije, KP Bugarske, KP Grčke, KP Rumunije i KP Turske i naveo da je potrebno na Balkanu raditi na stvaranju radničko-seljačkih saveza. Kongres je usvojio i „Rezoluciju o jugoslovenskom pitanju“ kojom je Jugoslavija ocenjena kao imerijalistička država, koju treba razbiti i stvoriti nezavisne nacionalne države.[7]
U Beogradu, kao druga sveska Marksističke biblioteke, u izdanju NRPJ objavljena brošura Koste Novakovića „Makedonija Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima“ (tiraž ove brošure je bio 3.000 primeraka). U ovoj brošuri Novaković je na popularan način izložio stavove NRPJ (ustavri stavovi ilegalne KPJ) prema nacionalnom i agrarnom pitanju u Makedoniji u duhu rezolucija Treće zemaljske konferencije KPJ.[8]
U Beogradu Prvostepeni sud osudio na godinu dana Pavla Pavlovića, bivšeg člana Centralnog partijskog veća KPJ i bivšeg narodnog poslanika (suđeno mu je naknadno, pošto je bio odsutan u vreme održavanja „Vidovdanskog procesa“, januara 1922, na kome je osuđena većina visokih funkcionera i narodnih poslanika KPJ). Pavlović je bio uhapšen oktobra 1923. godine, kada se vratio u zemlju iz inostranstva (pošto je u istražnom zatvoru proveo sedam meseci, na slobodu je bio pušten posle odležanih pet meseci). Pred sudom su ga branili advokati — Bora Popović, Svetolik Grebenac i Uglješa Jovanović.
Policija Uprave grada Beograda zabranila i zaplenila brošuru Koste Novakovića „Makedonija Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima“, a 10. jula uhapsila Novakovića (početkom septembra on je bio osuđen na šest meseci zatvora).
U Beogradu dr Dragoljub Jovanović osnovao „Društvo socijalnih radnika“. Ovo društvo je do decembra 1925. godine održalo 65 predavanja i izadavalo je brošure i biltene. U okviru ovog društva delovao je Rajko Jovanović, a u Društvu su se afirmisali Otokar Keršovani i Veselin Masleša (kada je 1927. godine Dragoljub Jovanović pristupio zemljoradnicima, oni su pristupili SKOJ-u)
U Beogradu uhapšen Kosta Novaković, član Centralnog partijskog veća KPJ i bivši narodni poslanik, zbog pisanja brošure „Makedonija Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima“, koja je izdata 23, a zabranjena 26. juna. Početkom septembra on je zbog pisanja brošure bio osuđen na šest meseci zatvora.[7]
U Beogradu održana sednica Vlade „Pašić-Pribićević“ na kojoj je ministarstvu unutrašnjih dela dat predlog da zabrani rad Nezavisnoj radničkoj partiji Jugoslavije (NRPJ), jer je njen rad protivan Zakonu o zaštiti države. Ministarstvu je takođe dat nalog i da ispita rad Nezavisnih sindikata Jugoslavije i da njega zabrani, ukoliko se dokaže da su njegove organizacije delovale zajedno sa NRPJ na propagiranju komunizma (odlukom od 12. jula bio je zabranjen rad Nezavisnih sindikata, ali je 1. avgusta nova Vlada Ljube Davidovića povukla odluku o zabrani sindikata).[8]
Ministar unutrašnjih dela Milan Srškić doneo naredbu kojojm je zabranjen dalji rad — Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ), Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ) i Nezavisnih sindikata Jugoslavije (ova naredba nazvana je „mala Obznana“). Na osnovu ove naredbe, policija je istog dana u celoj zemlji počela da sprovodi zabrane rada organizacija NRPJ, SROJ i Nezavisnih sindikata i da zaplenjuje njihove arhive, knjige i drugi imovinu, kao i da zatvara radničke domove. Uporedo sa ovim, vršena su i masovna hapšenja članova zabranjenih organizacija (KPJ je povučena iskustvom iz 1921. godine preko NRPJ i SROJ na vreme izdala uputstva za rad u slučaju zabrane legalnih organizacija, pa su arhive i drugi materijali bili sklonjeni na vreme).[8]
U Moskvi održana (Sovjetski Savez) Sedma konferencija Balkanska komunističke federacije, na kome se, kao i na Petom kongresu Kominterne, dosta raspravljalo o nacionalnom pitanju. Konferencija je konstatovala da je „Versajski sporazum“ doneo nova nacionalna ugnjetavanja i da Jugoslavija nije retultat nacionalne revolucije i narodne želje već rezultat imperijalističkog rata. U Rezoluciji, donetoj na Konferenciji je istaknuto da vlast nad Makedonijom obezbeđuje vlast nad Balkanom i da zato postoji opasnost balkanskog rata (u vreme održavanja Konferencije bili su veoma napeti odnosi Kraljevine SHS i Kraljevine Bugarske), zbog čega treba ovladati makedonskim i hrvatskim nacionalnim pokretima.[9]
Ministar unutrašnjih poslova Nastas Petrović doneo rešenje kojim se dozvoljava produžetak rada Nezavisnih sindikata Jugoslavije i naredbu da im se sve oduzete stvari budu vraćene. Padom Vlade Ljube Davidovića i ponovnim formiranjem Vlade „Pašić-Pribićević“, u novembru, odluka od dozvoli rad Nezavisnih sindikata je veoma sporo sprovođena u život. U Dalmaciji, Bosni i Hercegovini i Sloveniji, Nezavisnim sindikatima nije dozvoljeno delovanje.[9]
U Beogradu, Triša Kaclerović predao ministru inostranih dela Kraljevine SHS Vojislavu Marinkoviću poruku narodnog komesara Inostranih dela Sovjetskog Saveza Georgija Čičerina u kojoj je traženo uspostavljanje diplomatskih odnosa, uzajamno nemešanje u tuđe unutrašnje poslove. Vlada je pod uticajem dvora odbila ovaj predlog, a diplomatski odnosi sa Sovjetski Savezom nisu uspostvaljeni sve do 25. juna 1940. godine.[9]
U Beogradu od 20. do 25. avgusta trajao štrajk 250 radnika Električne centrale, u kome je traženo povećanje nadnica, skraćenje radnog vremena i poboljšanje drugih uslova rada. Zbog sukoba među vođama štrajka — sukob između reformista i komunista, kao i sukoba među samim komunistima (leva i desna frakcija), kao i intervencije policije, štrajk je završen minimalnim uspehom.[9]
U Ljubljani počeo da izlazi nedeljnik „Radničko-seljački list“ (sloven.Delavsko-kmetski list), koji je bio legalno glasilo ilegalne KPJ u Sloveniji. Komuniste u Sloveniji su po ovom listu počeli da nazivaju „dekalisti“. Urednici lista su bili Ciril Štukelj, Albert Hlebec i Aleksandar Kobler. List je izlazio sve do 22. aprila 1926. godine, kada je zabranjen. Naslednik ovog lista bio je list „Jedinstvo“ (sloven.Enotnost).[9]
U Beogradu počeo da izlazi list „Okovani radnik“, koji je pokrenuo Izvršno odbor KPJ. Razlog za izlazak ovog lista, bilo je nekoliko uzastopnih konfiskacija lista „Radnik“ (počeo da izlazi 26. novembra 1922.), koji je bio zvanični list NRPJ (otuda i naziv „Okovani radnik“). Kao nominalni vlasnik lista, pred vlastima je prijavljen Triša Kaclerović, a potom Nikola Krstić. Kao odgovorni urednik lista naglašavan je Dragutin Rajković, dok je stvarni urednik bio Moša Pijade. List je najpre izlazio jednom, a od 20. novembra dva puta nedeljno (tokom septembra i oktobra izlazio je paralelno sa listom Radnik, ali je on u oktobru prestao da izlazi). Kao nezvanični organ ilegalne KPJ, od samog početka je pomagao napore da se ukine zabrana NRPJ i SROJ i zalagao se za veću slobodu rada Nezavisnih sindikata. Bio je često zabranjivan i zaplenjivan, a konačno je zabranjen 4. decembra 1924. godine.[9]
U Beogradu 9. i 10. septembra pred Prvostepnim sudom održano suđenje Kosti Novaković, članu Centralnog partijskog veća KPJ i bivšem narodnom poslaniku, koji je bio optužen da je pisanjem brošure „Makedonija Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima“ pozivao na rušenje države i osuđen je na šest meseci zatvora. Pored Novakovića bio je optužen i Nikola Stefanović, grafički radnik zbog štampanja brošure, ali je na suđenju oslobođen. Među advokatima optuženih bio je i Rajko Jovanović.
U Ljubljani u Gradskom domu održan protestni zbor radnika. Na zboru je donesena Rezolucija u kojoj je zahtevana akscija svig strukovnih organizacija, puštanje uhapšenih, formiranje komisije koja bi trebalo da utvrdi krivicu za prvojunske događaje u Trbovlju, strogo poštovanje odredbi Zakona o zaštiti radnika, raspisaivanje izbora za radničke komore i formiranje bolesničke blagajne.[10]
U Kragujevcu, u kafani „Park“ održana Osnivačka skupština radničkog sportskog kluba „Mladi radnik“ (danas Fudbalski klub „Radnički 1923“). Klub je osnovan na osnovu inicijative mesnih organizacija Saveza radničke omladine Jugoslavije i Nezavisnih sindikata. Na Skupštini su usvojena Pravila i izabrana Uprava kluba i prvi predsednik Aleksandar Ratković. Prvu utakmicu „Mladi radnik“ je odigrao sa Sportskim klubom „Triglav“ i bio poražen rezultatom 2:0.
U Beogradu, na poziv mesne uprave NRPJ, održan zbor u kafani „Nova skupština“. Ovaj zbor je bio održan povodom 60 godina od osnivanja Prve internacionale (osnovana 28. septembra 1864. u Londonu), a na njemu je govorio Rajko Jovanović. Istog dana, u kafani „Šumatovac“ je na poziv mesne organizacije SROJ, bio organizovan protestni zbor protiv zabrane ove organizacije, a na zboru je govorio Zlatko Šnajder. Pored zborova NRPJ i SROJ, u Beogradu je u hotelu „Kontinental“ bio održan i zbor oko 1.000 kiradžija na kome se protestovalo protiv nacrta novog „Zakona o stanovima“. Posle održanih zborova, radnička omladina, članovi NRPJ i SROJ, kao i kiradžije su demonstrirali ulicama protiv odluke Vlade o zabrani NRPJ I SROJ. Policija je rasturila ovaj zbor i uhapsila nekoliko lica.[10]
U Zagrebu, u dvorani bioskopa Olim održana javna skupština NRPJ. Na Skupštini su govorili — Triša Kaclerović, sekretar Centralnog sekreterijata NRPJ; Vladimir Ćopić, oblasni sekretar NRPJ za Hrvatsku i Slavoniju i Ivan Krndelj, u ime sindikata.[10]
Od 20. do 24. novembra održan Plenum Centralnog odbora Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) na kome se diskutovalo o drugom partijskom referndumu (održan od polovine oktobra do polovine novembra) na kome je većina članstva ponovo podržala „levu frakciju KPJ“. Na plenumu je Zemaljsko veće NRPJ usvojilo „Odluku o sporu u Partiji“. Posle ovoga grupa funkcionera NRPJ, koja je pripadala „desnoj frakciji“ — Sima Marković, Dragutin Bukvić, Mihailo Todorović, Laza Stefanović, Dragutin Vladisavljević, Žika Cvetković i Života Milojković su napustili NRPJ.[11]
U Zagrebu održan sastanak Oblasnog veća NRPJ za Hrvatsku i Slavoniju (ovo je bio njegov poslednji sastanak). Na sastanku, na kome je pored članova Veća učestvovalo i 27 delegata, raspravljano je o političkoj sizuaciji u vezi sa najavljenim skupštinskim izborima, radu na selu, sindikalnom pokretu, radu Crvene pomoći i sportu. Oblasni sekretar Vladimir Ćopić je govorio o radu sekreterijata označivši kao uspešan rad na programu saveza radnika i seljaka. Prilikom izglasavanja Rezolucije došlo je do sukoba između pristalica „leve“ i „desne frakcije“, ali je na intervenciju Ćopića on prevladan.[11]
U Zagrebu od 1. do 5. decembra studenti Zagrebačkog sveučilišta vodili petodnevni generalni štrajk (ovo je bio jedan od najvećih studentskih štrajkova na Zgrebačkom sveučilištu u predratnom periodu, koji je našao odjeka i u inostranstvu). Povod za štrajk je bila odluka ministra prosvete Svetozara Pribićevića da penzioniše četvoricu profesora, zato što su bili izabrani u Izvršni odbor Hrvatske zajednice (ova odluka je bila samo uvod u konačnu odluku o sprovođenju Zakona o zaštiti države i na Hrvatsku republikansku seljačku stranku, januara 1925). Studenti su pet dana bojkotovali sva predavanja, pa je na poziv rektora Ladislava Polića intervenisla policija koja je uhapsila nekoliko desetina studenata (uglavnom komunista). Povodom ovih događaja, studenti Beogradskog univerziteta su 4. decembra održali protestni zbor solidarnosti sa zagrebačkim studentima, koji je prerastao u petodnevni štrajk. Štrajk zagrebačkih, a potom protest beogradskih i ljubljanskih studenata naišao je na velik odjek u stranoj štampi, a mnogi inostrani studenti su izražavali solidarnost sa njima u borbi za autonomiju univerziteta.[11]
U Beogradu, oko 500 studenata Beogradskog univerziteta održalo protestni zbor u dvorištu zgrade Univerziteta. Zbor je održan zbog rušenja autonomije Univerziteta i proglašen je četvorodnevni štrajk, u znak solidarnosti sa zagrebačkim studentima. Po završetku zbora, studenti su krenuli da rektoru Pavlu Popoviću predaju Rezoluciju, donetu na zboru, ali ih je tada u blizini zgrade Univerziteta napala žandarmerija. Studenti su tada počeli da se povlače u zgradu Univerziteta, ali su i tamo upali žandarmi i počeli da pucaju. U sukobu studenata i žandara, teško su ranjena tri studenta (student medicine Radoje Lakić i studenti prava Periša Đaković i Milan Lazarević) i jedan prlatnik (učitelj Miomir Ristić), dok je njih nekoliko lakše povređeno, a 20 studenata je uhapšeno. Zbog ovog incidenta, ali i najavljenog studentskog štrajka, rektor je obustavio predavanja do 9. decembra.[11]
U Ljubljani održan jednodnevni štrajk studenata Ljubljanskog univerziteta u znak solidarnosti sa zagrebačkim studentima. Tokom štrajka na Univerzitet su upali pripadnici ORJUNE i tada je izbila tuča između orjunaša i studenata.
U Zagrebu, ispred zgrade Sveučilišta održan protestni zbor oko 60 studenata radikala i orjunaša, koji su zahtevali da otpočnu predavanja i davali podršku odluci ministra prosvete Svetozara Pribićevića.[11]
U Beogradu održan protestni zbor protiv brutalnog postupka policije prema studentima Beogradskog univerziteta, koji su protestovali 4. decembra u znak solidarnosti sa zagrebačkim studentima.[12]
Vlada Pašić-Pribićević donela odluku da na osnovu Zakona o zaštiti države (donet 1921. i primenjivao se nad komunistima), zabrani rad Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS) i pohapsi njeno vođstvo jer je ocenjeno da od ove stranke preti „boljševička opasnost“ (Stjepan Radić je 1. jula prilikom posete Moskvi ovu stranku učlanio u Crvenu seljačku internacionalu, koja je bila sekcija Kominterne). Obznana o zabrani HRSS objavljena je tek 2. januara 1925. godine.
U Splitu od 31. decembra do 2. januara 1925. godine Oblasna konferencija SKOJ-a za Dalamciju (skojevska organizacija u Dalmaciji bila je tada jedna od najjačih u zemlji, imala je devet mesnih organizacija sa oko 600 članova), kojoj je prisustvovalo 30 delegata iz desetak mesta, kao i Zlatko Šnajder, član Izvršnog odbora SKOJ-a. Na Konferenciji su podneti izveštaji o dotadašnjem radu i organizacionom pitanju i izabrano novo Oblasno rukovodstvo — Dalibor Jakaša, politički i Josip Čulić, organizacioni sekretar (Konferenciji je prisustvovao i Ivan Lavčević-Lučić, kasnije poznati dalmatinski revolucionar i narodni heroj).[12]
Održana Konferencija Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) na kojoj je raspravljano o kandidovanju za predstojeće parlamentarne izbore (održani 8. februara 1925. godine). Pošto je NRPJ bila zabranjena odlukom Vlade Pašić-Pribićević u julu (tokom januara 1925. NRPJ je u potpunosti prestala sa radom), KPJ je na ovim izborima učestvovao pod listom „Radničko-seljački blok“. U skladu sa politikom Kominterne o stvaranju radničko-seljačkih saveza KPJ je ponudila Hrvatskoj republikanskoj seljačkoj stranci (u julu je ova stranka pristupila Crvenoj seljačkoj internacionali, koja je delovala u okviru Kominterne) da pristupi ovom savezu, ali je HRSS to odbio.[12]
_detail_01.jpg)
