Портал:Бициклизам/Биографија
Биографија чланци
уреди
01. недеља уреди
Иван Басо (итал. Ivan Basso); 26. новембар 1977). је бивши италијански професионални бициклиста у периоду од 1998. до 2015. године. Басо је двоструки победник Ђиро д’Италије. Надимак у каравану био му је Иван Грозни, јер је био изузетно јак брдаш. Након освајања Ђира 2006. Басо је био увучен у допинг аферу операција Пуерто, која је потресла бициклизам 2006. Басо је био под суспензијом за време трајања истраге.
7. маја 2007. Басо је изјавио да је контактирао доктора Фуентеса у намери да се допингује, али се није допинговао. 15. јуна 2007. Басо је суспендован на две године. Време које је провео под суспензијом урачунато му је у двогодишњу суспензију, која је истекла 25. октобра 2008.
Током Тур де Франса 2015. дијагностикован му је рак тестиса и напустио је Тур пре почетка девете етапе. У септембру 2015. године, Тинкоф тим је објавио да се Басо опоравио потпуно након операције у Милану и да се враћа бициклизму, ипак, истог месеца, Басо је објавио крај каријере.
02. недеља уреди
.jpg)
Луи „Луизон” Бобе (франц. Louis "Louison" Bobet, Сен Мен ле Гран, 12. март 1925. — Бијариц, 13. март 1983.) је бивши француски професионални бициклиста, у периоду од 1947 до 1962. године. Бобе је троструки победник Тур де Франса.
Бобе је први велики француски возач после Другог светског рата и први је возач који је освојио Тур де Франс три године заредом. Два пута је био национални шампион, а једном светски. Освојио је четири од пет монументалних класика.
Након повлачења из бициклизма, Бобе је отворио продавницу обуће, а постао је познат по улагању и развоју терапије таласима, која му је помогла кад се опорављао од удара аутомобила. Отворио је центар Луизон Бобе.
Умро је од рака, дан након што је напунио 58 година. Рак се помињао и током операције мртве коже. Бобе је сахрањен на гробљу у Сен Мен ле Грану и у граду је отворен музеј у његову част.
03. недеља уреди
Шон Кели (енгл. Sean Kelly; 24. мај 1956) је бивши ирски професионални бициклиста у периоду од 1977. до 1994. Кели је био један од најуспешнијих бициклиста 80-их година. Освојио је девет класика, остварио је 193 победе укупно у каријери, освајао је Париз—Ницу седам година заредом. Од спринтера који је освојио класификацију по поенима на Тур де Франсу четири пута заредом, Кели се трансформисао у возача за генерални пласман и освојио је Вуелта а Еспању 1988. године. Два пута је завршавао трећи на светском првенству (1982, 1989).
задња трка била му је Трка Хампер 1994. године, на којој је било присутно око 1200 бициклиста, међу којима Еди Меркс, Лоран Фињон, Бернар Ино и Стивен Роуч.
Након што је завршио каријеру, Кели је основао бициклистичку академију Шон Кели у Белгији. 2006. је основао први професионални тим у Ирској, у коме су возили млади Ирци и возачи који су били чланови његове академије у Белгији.
У његову част покренута је трка у Вотерфорду, Тур Шон Кели, који је први пут одржан 19. августа 2007. и учествовало је 910 такмичара. Наредне године било је преко две хиљаде, а 2011. преко осам хиљада такмичара.
У новембру 2013. универзитет у Даблину, дао му је почасни докторат из филозофије због његовог доприноса ирском спорту.
04. недеља уреди
Фердинанд Киблер (нем. Ferdinand Kübler; 24. јул 1919. — 29. децембар 2016.) је бивши швајцарски професионални бициклиста у периоду од 1945. до 1957. године. Киблер је освојио Тур де Франс, 1950. године и светско првенство у друмској вожњи 1951. године, а био је и пет пута национални шампион. Остварио је преко 400 победа у каријери.
Киблер је рођен у Мартхалену, у кантону Цириха, професионалну каријеру је почео 1940. године, али је због другог светског рата био ограничен на трке у Швајцарској. 1946. Доживео је тежак удес у Лозани, повредио је главу на два места и морао је да позајми да би платио рачун у болници у Лозани. Током зиме тренирао је само шест дана, био је близу да одустане од спорта, али му је био потребан новац. 1947. његов брат је погинуо, пао је са кровне конструкције на послу. Неколико недеља касније, мајка му је погинула у бициклистичкој несрећи, сломила је лобању.
1950. Киблер је остварио три етапне победе и освојио је Тур де Франс победивши Стана Окерса и Луизона Бобеа. Киблер је тако постао први Швајцарац који је освојио Тур
Након етапе 12 на Тур де Франсу 1955. комесари трке су нашли производе за допинг у Киблеровој соби, али је Киблер порицао да је користио допинг и више се није враћао на Тур.
Каријеру је завршио 1957. а 1983. добио је награду за спортисту вијека у Швајцарској.
2010. добио је награду за животно дело.
Киблер је задњих година имао проблема са здрављем. 2016. провео је Божић са породицом, а четири дана касније, 29. децембра преминуо је у болници у Цириху.
05. недеља уреди
Ришар Виренк (франц. Richard Virenque; 19. новембар 1969), рођен у Казабланци, у Мароку је бивши француски професионални бициклиста у периоду од 1991. до 2004. године. Виренк је рекордер Тур де Франса у брдској класификацији, коју је освајао седам пута, а два пута је завршавао на подијуму у генералном пласману (трећи 1996. и други 1997). Пропустио је шансу да освоји шест брдских класификација заредом, када је 1998. године, дисквалификован због допинга, у коме је учествовао цели тим Фестина. Виренк има бронзану медаљу са светског првенства 1994. године.
Након Олимпијских игара 2004. у Атини, Виренк је одлучио да заврши каријеру. Одлуку је саопштио 24. септембра 2004. и није је променио иако га је жена убеђивала да вози још једну сезону. Након бициклистичке каријере није се повукао из јавности већ је учествовао и победио у француској верзији шоуа "Ја сам познат" у Бразилу 2006.
2005. покренуо је компанију "Виренк дизајн", која се бави дизајнирањем и продајом накита. Од 2005. је повремени коментатор на Еуроспорту, а такође је вршио промоције енергетског пића и фармације.
11. августа 2006. Виренк је сломио нос приликом вожње у Мерибелу.
06. недеља уреди
Лоран Жалабер (франц. Laurent Jalabert; 30. новембар 1968), је бивши француски професионални бициклиста у периоду од 1989. до 2002. године. највећи успех му је освајање Вуелта а Еспање 1995. године. Жалабер је освојио велики број једнодневних трка и био је број 1 у UCI рангирању четири пута.
Жалабер је каријеру почео 1989. у тиму Тошиба као спринтер. Први велики успех забележио је 1994. када је остварио седам етапних победа на Вуелта а Еспањи, где је освојио класификацију по поенима. На другој етапи Тур де Франса исте године, доживио је пад када је неколико возача ударило полицајца, жалабер је одлетио у ваздух и његов бицикл је био уништен, након тога је одлучио да промени стил вожње и постао је ол араунд возач, способан да победи гранд тур трке и велике једнодневне трке.
1995. је освојио Вуелта а Еспању, што му је била највећа победа у каријери. На Тур де Франсу је освојио по два пута брдску и класификацију по поенима, док је 1997. освојио Светско првенство вожњи на хронометар.
Жалабер је био комплетан возач, који је освојио гранд тур, брдску и класификацију по поенима. Он је један од двојице возача који су на Тур де Франсу освојили по два пута брдску и класификацију по поенима, други је Еди Меркс.
На гранд тур тркама Жалабер је освојио седам пута класификацију по поенима: двапут на Тур де Франсу, једном на Ђиро д’Италији и четири пута на Вуелта а Еспањи, по чему је трећи, иза Ерика Цабела и Шона Келија. Жалабер је такође један од двојице возача који су освојили Вуелта а Еспању, брдску и класификацију по поенима исте године, 1995.
Жалабер је освојио два од пет бициклистичких монументалних класика, Милано—Санремо 1995. и Ђиро ди Ломбардију 1997. У каријери је остварио 165 победа.
Каријеру је завршио 2003. Након завршетка каријере, био је консултант на Француској телевизији, а 2007. је учествовао на тријатлону у Швајцарској и завршио је на 69 месту у конкуренцији 1.850 такмичара. А након тога, квалификовао се и за светско првенство, где је завршио на 76 месту.
2013. године, Жалабера је ударио аутомобил док је возио свој бицикл и завршио је са ломовима на левој руци и нози. Француска антидопинг агенција објавила је 2013. године листу возача који су се допинговали, а међу њима је и Лоран Жалабер, који је користио недозвољена средства 1998. године. Жалабер то никада није ни потврдио ни порекао.
07. недеља уреди
Павел Тонков (рус. Павел Сергеевич Тонков; 9. фебруар 1969.) је бивши руски професионални бициклиста у периоду од 1992. до 2005. Тонков је имао успешну аматерску каријеру, са 110 победа. Професионалну каријеру је почео 1992. и прве сезоне је освојио класификацију за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији. Успех је поновио и 1993. 1996. је остварио највећу победу у каријери, освојио је Ђиро д’Италију, тако поставши други руски победник Ђира.
1997. и 1998. освојио је друго место на Ђиру, док је подијум освојио и на Вуелта а Еспањи, треће мјесто 2000. Тур де Франс је возио три пута, али ниједном га није завршио.
У десет наступа на Ђиру, само задње сезоне, 2004. није завршио у топ 10.
Каријеру је завршио на Ђиро ди Ломбардији 2005. са 37 година.
У интервјуу за шпанску Марку у новембру 2016. Тонков је означио Илнура Закарина као следећег руског победника Ђира или Вуелте.
08. недеља уреди
Јоп Зутемелк (хол. Joop Zoutemelk; 3. децембар 1946). је бивши холандски професионални бициклиста у периоду од 1970. до 1987. Највећи успех остварио је 1980. године када је освојио Тур де Франс, годину раније, освојио је Вуелта а Еспању.
Зутемелк је рођен у Хагу, био је клизач и регионални шампион пре него је почео да се бави бициклизмом 1964. Професионалну каријеру почео је 1970. године и исте године је освојио друго место на Тур де Франсу, завршивши иза Едија Меркса. Иза Меркса је остао и 1971. а пре него што је освојио Тур де Франс 1980. пет пута је био други.
Зутемелк је три пута био позитиван на допинг тесту, сва три пута на Тур де Франсу, 1977, 1979. и 1983. Допинг сопственом крвљу тада није сматран за битну ствар и углавном бициклисти нису кажњавани. Током Тура 1980. није био позитиван на допинг.
Зутемелк је један од најуспешнијих возача на Туру, шест пута је завршио други, уз освојен Тур 1980. Његова каријера се подударала са доминацијом Едија Меркса и Зутемелк је обично критикован што је пратио уместо да је нападао Меркса. На његов рачун публика је осмислила и шалу, да никад није поцрнео током Тура јер је увек у Мерксовој сенци. Између 1972. и 1985. Зутемелк је девет пута проглашен за најбољег холандског возача, више од било ког другог холандског бициклисте.
Након 18 година у професионалном каравану, завршио је каријеру 1987. године и наставио свој рад као спортски директор. 10 година је провео у Рабобанку, од 1996. до 2006. године, када се и дефинитивно повукао из бициклизма након Вуелта а Еспање.
Зутемелк је од стране холандске бициклистичке уније проглашен за најбољег холандског бициклисту свих времена. 31. маја 2005. у његовом родном Рејпветерингу је откривена статуа у његову част.
2006. је покренут класик Јоп Зутемелк.
09. недеља уреди
Филип Тис (хол. Philippe Thys; 8. октобар 1889. — 16. јануар 1971.) је бивши белгијски професионални бициклиста, у периоду од 1912. до 1927. године, са паузом за време Првог светског рата. Тис је троструки победник Тур де Франса.
Тис је освојио Тур двапут пре рата, 1913. када је имао само 22 године и тако постао један од најмлађих победника Тура и 1914. Почетак Првог светског рата значио је и отежано бављење бициклизмом и на бруталан начин прекинуло његову каријеру. Током рата служио је у француској војсци. На Тур се вратио 1920. и освојио га. Након његове победе, директор Тура, Анри Дегранж изјавио је да би Тис прослављао пети или шести Тур да није било рата. 1922. остварио је пет етапних победа. Три победе на Туру достигао је тек 1955. Луизон Бобе.
Током Првог светског рата, италијански класик, Ђиро ди Ломбардија није прекидана, Тис је освојио 1917. Након рата, први успех остварио је 1919. освајањем другог места на Париз—Рубеу, тако да је Ломбардија остала једини велики класик који је освојио.
Након што је завршио каријеру 1927. Тис је изјавио да му је нуђено да обуче жуту мајицу током Тура 1914. иако званично стоји да је жута мајица представљена 1919.
Након краја каријере, Тис се бавио стрељаштвом.
10. недеља уреди
_(cropped).jpg)
Федерико Мартин Бамонтес (шп. Federico Martín Bahamontes, Санто Доминго-Каудиља, 9. јун 1928) је бивши шпански професионални бициклиста, рођен у Толеду као Алехандро Мартин Бамонтес. Професионалац је био од 1953. до 1965. године. Бамонтес је победник Тур де Франса 1959. и шестоструки победник брдске класификације. Бамонтес је два пута освајао брдску класификацију на Вуелти, а има и једно друго место у генералном пласману.
Бамонтес је рођен у Санто Доминго Каудиљи, у Толеду. Током шпанског цивилног рата, Бамонтесов отац Јулијан се доселио са породицом у Мадрид, где су отворили тезгу са воћем и поврћем, Бамонтес је био достављач.
Бициклизмом је почео да се бави 1940. а професионалну каријеру почео је 1953. Бамонтес је био добар брдаш, због чега су му репортери дали надимак Орао из Толеда. Тур де Франс је освојио 1959. када је искористио борбу Жака Анкетила и Анрија Англада, који су наступали за различите менаџере и за Анкетила је било боље да победи анонимни Шпанац, него Англад. Бамонтес је на Туру освојио подијум још два пута и шест пута брдску класификацију, коју је освојио два пута на Вуелта а Еспањи и једном на Ђиро д’Италији.
Бамонтес је био добар брдаш, али лош на спусту, који због страха није хтео да вози сам. Једном је на Тур де Франсу на врху успона чекао друге возаче да стигну да би се спустио. Чекао их је једући сладолед поред пута.
Каријеру је завршио 1967. након чега је покренуо продавницу бициклала и мотора у Толеду. 2013. на 85 рођендан, на стотом Тур де Франсу, Бамонтес је проглашен најбољим брдашем у историји Тура, испред Ришара Виренка.
11. недеља уреди
.jpg)
Лусин ван Импе (хол. Lucien Van Impe, 20. октобар 1946.) је бивши белгијски професионални бициклиста у периоду од 1969. до 1987. године. Био је изузетан брдаш. Највећи успех остварио је 1976. године када је освојио Тур де Франс; шест пута је освајао брдску класификацију, а четири пута је завршио Тур на подијуму.
Ван Импе је каријеру почео захваљујући Федерику Бамонтесу, који је искористио свој утицај и обезбедио му професионални уговор 1969. Након две сезоне, Ван Импе је освојио брдску класификацију на Туру, а у наставку каријере освојио их је још пет и изједначио рекорд Бамонтеса. Рекорд је касније срушио Ришар Виренк, а Ван Импе критиковао Виренка, изјавивши да се он сам уздржао од рушења Бамонтесовог рекорда. На Туру 1976. Ван Импе је водио борбу са Јопом Зутемелком. Спортски директор тима Житан, Сирил Гимар, изјавио је да ће јурути Ван Импеа са аутом ако овај не нападне, Ван Импе је ово порекао. Тур де Франс је стартовао 15 пута и сваки пут је завршио, по чему је други, иза Зутемелка
Од једнодневних трка, Ван Импе је освојио национално првенство 1983.
Каријеру је завршио 1987. Живи у месту Импе, са женом, има ћерку и сина.
Током каријере, Ван Импе никада није одбио да уради допинг тест, никада није био позитиван на допинг тесту и никада није признао да је користио допинг.
12. недеља уреди
Френк Шлек (нем. Fränk Schleck; 15. април 1980.) је луксембуршки професионални бициклиста и старији брат Ендија Шлека, победника Тур де Франса 2010. Њихов отац, Џони Шлек, је такође био професионални бициклиста од 1965. до 1974. године. А њихов деда је био бициклиста двадесетих година. Френк је пет пута освојио национално првенство Луксембурга, 2006. године је освојио Амстел голд рејс и 2011. треће место на Тур де Франсу.
Аматерску каријеру је почео 1996. године као члан луксембуршког војног бициклистичког програма, а 2001. се преселио у Италију, у тим Фестина, који се распао на крају године, а Френк је остао без уговора, а професионалну каријеру почео је 2003. у тиму ЦСЦ. Први успех остварио је 2005. када је освојио национално првенство. 2006. је освојио Амстел голд рејс и етапу на Тур де Франсу, због чега је проглашен спортистом године у Луксембургу. Национално првенство освојио је и 2008. а годину касније освојио је и домаћу трку Тур де Луксембург, као и етапу на Тур де Франсу. 2011. је након велике борбе освојио треће место на Тур де Франсу, док је његов брат Енди освојио друго место и тако су постала прва браћа која су се нашла заједно на подијуму на Туру.
Након успеха на Туру 2011. Френкова каријера се није одвијала како треба. Након повреде брата Ендија, Френк је био лидер тима на Тур де Франсу 2012. али је 17. јула 2012. тим Рејдиошек—Нисан је, током другог дана одмора, повукао Френка са Тур де Франса, због позитивног А узорка на ксипамид. Након позитивног и Б узорка, Шлек је суспендован од стране тима. У јануару 2013. објављено је да је Френк Шлек суспендован на годину дана од стране луксембуршке антидопинг агенције. Суспензија је почела од 14. јула 2012. па се Френк вратио бициклизму у јулу 2013. Френк је претходно био оптужен за допинг и 2008. када је немачки лист Зидојче цајтунг објавио документа у умешаности Френка Шлека у допинг аферу 2005. операција Пуерто, а у децембру је ослобођен оптужби.
Након истека суспензије, Френк је освојио национално првенство 2014. и етапу на Вуелта а Еспањи 2015. У августу 2016. објавио је да ће на крају сезоне завршити каријеру, јер жели више времена да проводи са породицом, да гледа своје двоје деце како одрастају.
На крају 2016. Френк Шлек је завршио каријеру и тако завршио девет деценија дугу бициклистичку историју његове породице.
13. недеља уреди
.jpg)
Анди Шлек (нем. Andy Schleck; 10. јун 1985.) је бивши луксембуршки професионални бициклиста и млађи брат Френка Шлека, њихов отац, Џони Шлек, је такође био професионални бициклиста од 1965. до 1974. године. А њихов деда је био бициклиста двадесетих година.
Анди је каријеру почео 2004. у тиму Рубе, где је привукао пажњу Сирилу Гимару, спортском директору који је био познат као спортски директор неколико шампиона Тур де Франса. Гимар је упоредио Андија са Лораном Фињоном. Са 19 година, 2005. се придружио старијем брату Френку, у тиму ЦСЦ. Исте године су њих двојица међусобно поделили национално првенство, тако што је Френк освојио друмску трку, а Анди трку на хронометар.
2007. је дебитовао на гранд тур тркама и освојио је друго место на Ђиро д’Италији, иза Данила ди Луке и освојио је класификацију за најбољег младог возача. 2009. године освојио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж и постао је први Луксембуржанин који је освојио трку од 1954. када је победник био Маркел Ернзер.
Након велике борбе на Тур де Франсу 2010. Анди је завршио други, 39 секунди иза Алберта Контадора, али је у фебруару 2012. Контадору одузета победа због допинга и приписана је Шлеку. Анди је други завршио и 2011. изгубивши мајицу на хронометру на предзадњој етапи.
Године 2012. Анди Шлек је доживео тешку повреду, због које је паузирао неколико месеци, али је повреда наставила да га мучи и у наредне две сезоне, у којима није остварио ниједан запажен резултат. Након Тур де Франса 2014. Анди Шлек је завршио каријеру, са 28 година.
у фебруару 2016. отворио је кафе, у склопу чега је отворен и мали музеј са његовим сувенирима.
14. недеља уреди
.JPG)
Том Бонен (хол. Tom Boonen; 15. октобар 1980.) бивши је белгијски професионални бициклиста у периоду од 2002. до 2017 године. Бонен је спринтер и специјалиста за једнодневне трке, освојио је Париз—Рубе четири пута, трку око Фландрије три пута, Светско првенство у друмској вожњи, шест етапа и класификацију по поенима на Тур де Франсу.
Бонен је каријеру почео 2002. у тиму Ју Ес Постал и у својој сезони је показао снагу освајањем трећег места на Париз—Рубеу. У америчком тиму провео је само једну сезону, након чега је прешао у тим Квик степ, са којим је остварио све своје успехе. 2005. је једна од његових најбољих сезона, освојио је Париз—Рубе, Фландрију и Светско првенство, освојивши бројне награде на крају сезоне: Вело д’Ор - награду за најбољег бициклисту године, награду за белгијског спортисту године и награду за спортске заслуге у Белгији, награда коју спортиста може да добије само једном у каријери. 2006. је освојио трку око Фландрије и носио је жуту мајицу на Тур де Франсу, где је 2007. освојио класификацију по поенима, поставши први Белгијанац који је освојио од 1988. Године 2008. је освојио Париз—Рубе по трећи пут. У току трајања преговора са тимом Телеком, био је позитиван на кокаин, али није кажњен јер кокаин није на листи забрањених супстанци. Ипак, преговори са Телекомом су пропали због тога.
2009. је био поново позитиван на кокаин, због чега је суспендован од стране тима на месец дана, а учествовање на Тур де Франсу дозвољено му је дан пре почетка трке. Након слабијих сезона 2010. и 2011. у којима није остварио ниједну велику победу, Бонен је 2012. поновио успехе из 2005. Освојио је Париз—Рубе, Фландрију, Е3 Харелбеке, Гент—Вевелгем, национално првенство и Париз—Брисел, након чега је освојио награду за спортисту године у Белгији, а у избору за најбољег бициклисту године завршио је други.
Након слабих сезона, Бонен је 2016. завршио други на Париз—Рубеу и трећи на Светском првенству. Бонен је од 2005. сваке године остварио барем једну победу. Каријеру је завршио након Париз—Рубеа 2017.
15. недеља уреди
Рогер де Фламинк (хол. Roger de Vlaeminck; 24. август 1947.) је бивши белгијски професионални бициклиста у периоду од 1969. до 1984. године. Де Фламинк је један од најуспешнијих бициклиста, освојио је четири пута Париз—Рубе, два пута Ђиро ди Ломбардију, три пута класификацију по поенима на Ђиро д’Италији, по једном трку око Фландрије и Лијеж—Бастоњ—Лијеж.
Де Фламинк је у младости намеравао да се бави фудбалом, дебитовао је за ФК Екло са 16 година, али његов брат Ерик је био успешан професионални бициклиста и притискао га је да се бави бициклизмом. Као јуниор почео је да вози 1965. а професионалну каријеру почео је 1969. и добио је надимак „Циганин“, јер потиче из фамилије трговачких путника. Његова каријера је ишла паралелно са каријером Едија Меркса, са којим се борио на тркама током већег дела каријере.
Де Фламинк је један од само три возача који је освојио свих пет монументалних класика, у које се убрајају: Милано—Санремо, Трка око Фландрије, Париз—Рубе, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардија. Друга два возача су такође Белгијанци, Рик ван Лој и Еди Меркс. Тур де Франс је возио три пута и успео је да освоји једну етапу 1970, а једну етапу је освојио и на Вуелта а Еспањи, док је највише успеха имао на Ђиро д’Италији, где је освојио 22 етапе и три пута класификацију по поенима.
Каријеру је завршио 1984. године, али је и даље остао у бициклизму. 2004. године, био је тренер сакјло крос возача. Фламинка су често вређали новинари. Он је критиковао модерни бициклизам са више лидера у тиму, а познат је по оштром мишљењу о Тому Бонену, изјавивши да је недостојан изједначавања његовог рекорда од четири победе на Париз—Рубеу, јер бициклизам није сада тежак колико је некада био.
16. недеља уреди
.jpg)
Фабијан Канчелара (итал. Fabian Cancellara, Берн, Швајцарска 18. март 1981) је бивши швајцарски професионални бициклиста у периоду од 200. Уз Шпанца Мигела Индураина и Тонија Мартина важи за једног од најбољих бициклиста свих времена у вожњи на хронометар.
Канчелара је почео да се бави бициклизмом са 13 година. Након што је схватио бициклизам као спорт озбиљније, освојио је јуниорско светско првенство у вожњи на хронометар 1998. и 1999. Са 19 година почео је професионалну каријеру у тиму Мапеј—Квик степ
Канчелара је првих сезона освојио неколико мањих трка, љ највећа победа дошла је 2004. када је освојио пролог на отварању Тур де Франса и узео жуту мајицу, коју је носио један дан. Наредне сезоне остварио је неколико победа, али 2006. је остварио оне највеће, освојио је Париз—Рубе и Светско првенство у вожњи на хронометар. Светско првенство освојио је и наредне сезоне, уз две етапе на Тур де Франсу.
Године 2008. Канчелара је освојио Милано—Санремо и злато на Олимпијским играма у вожњи на хронометар. Сезона 2010. је била једна од најуспешнијих за Канчелару. Освојио је Париз—Рубе, трку око Фландрије, Светско првенство у вожњи на хронометар, а био је лидер на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи. Након две мање успешне сезоне, Канчелара је 2013. освојио Париз—Рубе и Фландрију, док је наредне сезоне поновио победу на трци око Фландрије.
На трци Е3 Харелбеке 2015. доживео је тешку повреду, због које је морао да пропусти трку око Фландрије. 2016. није успео да освоји Париз—Рубе и Фландрију, али је освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Рио де Женеиру, у вожњи на хронометар, чиме је ставио тачку на успешну каријеру.
Откад је постао професионалац 2000. возио је за четири тима. Поред победа на класицима, Канчелара је био успешан и на Тур де Франсу, победио је пет пута на отварању Тура и носио је жуту мајицу 29 дана, што је највише од возача који нису освојили Тур. Није био ограничен на класике и хронометар, освојио је Тирено—Адријатико и Тур де Свис трку. Канчелара је био десет пута национални шампион у вожњи на хронометар, што је апсолутни рекорд, два пута је био и национални шампион у друмској вожњи. Године 2016. добио је награду за најбољег спортисту Швајцарске.
17. недеља уреди
.jpg)
Рик ван Лој (хол. Rik Van Looy; 20. децембар 1933.) је бивши белгијски професионални бициклиста у периоду од 1953. до 1970. Ван Лој је двоструки светски шампион и први је бициклиста који је освојио свих пет монументалних класика (то су касније успели још Рогер де Фламинк и Еди Меркс).
Ван Лој је остварио доста победа као аматер, а пажњу на себе је скренуо освајањем белгијског националног првенства за аматере 1952. након чега је ушао у састав тима за Олимпијске игре 1952. у Хелсинкију, где је освојио златну медаљу у екипној друмској трци.1953. прешао је француски тим Житан, али је и даље возио трке за аматере, остварио је 12 победа и освојио је бронзану медаљу на светском првенству за аматере. Као јак спринтер, Ван Лој је остварио девет победа у својој првој комплетној сезони као професионалац. Прву велику победу остварио је 1958. освојио је италијански класик Милано—Санремо, након чега је почела његова доминација. Милано—Санремо није освојио више ниједном, али једна друга четири монументална класика, три пута Париз—Рубе, два пута трку око Фландрије и по једном Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију. Задњи велики класик освојио је десет година након првог, Флеш Валон 1968. Ван Лој је по два пута освојио Светско првенство у друмској вожњи и национално првенство у друмској вожњи. Освојио је још других мањих једнодневних трка, чиме је постао један од најуспешнијих класик возача.
Поред великих успеха на једнодневним тркама, Ван Лој је био успешан и на гранд тур тркама. На вечној листи етапних победа на гранд тур тркама, Ван Лој је девети, са 37 победа, остварио је 18 победа на Вуелта а Еспањи, 12 на Ђиро д’Италији и 7 на Тур де Франсу. Освојио је и класификацију по поенима на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи и брдску класификацију на Ђиро д’Италији.
У каријери је остварио 379 победа, више је остварио само Еди Меркс.
18. недеља уреди
,_18_juni_1914,_SFA003002663.jpg)
Луиђи Гана (итал. Luigi Ganna; 1. децембар 1883. — 2. октобар 1957.) је бивши италијански професионални бициклиста. Гана је први победник Ђиро д’Италије, одржане 1909. године. Исте године је освојио и Милано—Санремо.
Каријеру је почео 1904 као индивидуалац, а 1905. је почео професионалну каријеру, у Италијанском тиму Рудж. Прве сезоне освојио је треће место на Ђиро ди Ломбардији, што је поновио и наредне две године, а 1908. је освојио друго место, што му је био највећи домет. Исте године је друго место освојио и на Милано—Санрему, а 1909. га је освојио, поставши први италијански победник. Касније те године, Гана је освојио прво издање трке Ђиро д’Италија. На Тур де Франсу највећи успех било му је пето место 1908. Због Првог светског рата завршио је каријеру 1916.
19. недеља уреди
.jpg)
Анђело Фаусто Копи (итал. Angelo Fausto Coppi; 15. септембар 1919. — 2. јануар 1960.) је бивши италијански професионални бициклиста. Копи, који је имао надимак Кампионисимо (итал. il Campionissimo), је био један од најуспешнијих и најпопуларнијих друмских бициклиста свих времена. Освојио је два пута Тур де Франс и пет пута Ђиро д’Италију.
Копи је био један од петоро деце које су имали брачни пар Доменико Копи и Анђолина Бовери, Фаусто је био четврто дете, рођен је 15. септембра 1919. у 5.00 ујутру. Његова мајка је хтела да му да име Анђело, али је отац инсистирао да буде Фаусто, па су му дали име Анђело Фаусто, али је током већег дела живота био познат само као Фаусто. Током детињства, био је слабог здравља и није имао интересовања за школу, коју је напустио са 13 година. Прву трку возио је са 15 година, са осталим момцима који нису били ни у једном тиму. Копи је освојио прву награду, 20 лира и сендвич од саламе.
Професионалну каријеру почео је у августу 1939. године, а већ 1940. остварио је највећи успех, освојио је Ђиро д’Италију, са само 20 година. 1942. је поставио рекорд у вожњи на сат времена (45.798 км.) на велодрому у Милану, који је био на снази 14 година, док га није срушио Жак Анкетил 1956. Копи је у каријери освојио пет пута Ђиро д’Италију, два пута Тур де Франс, а био је успешан и на једнодневним тркама, пет пута је освојио Ђиро ди Ломбардију што је рекорд, три пута Милано—Санремо, а по једном Париз—Рубе и Флеш Валон. Био је и светски шампион у друмској вожњи 1953. и четири пута национални шампион.
Током каријере водио је велико ривалство са Ђином Барталијем. Њихово ривалство је поделило Италију, навијачи су били Копијани и Барталијани. Њихово ривалство је започело кад је Копи, као помоћник, освојио Ђиро 1940. У наставку каријера, водили су велику борбу, укључујући и светско првенство 1948. када нису хтели да раде један за другог и суспендовани су на три месеца. Њихово ривалство умањило се 1952. када су поделили боцу воде на Тур де Франсу.
1959. је заједно са другим бициклистима отишао у Буркину Фасо, где се заразио маларијом и умро је 1960. у 40 години. Појавиле су се тврдње да није умро од маларије, већ од предозирања кокаином. У суду у Тортони покренута је истрага око Копијеве смрти и затражили су есхумацију да би утврдили постојање отрова, али како она није одобрена годину дана, случај је отказан.
20. недеља уреди
Ђино Бартали (итал. Gino Bartali; 18. јул 1914. — 5. мај 2000.) је бивши италијански бициклиста, један од најпопуларнијих у времену пре Другог светског рата. Бартали је три пута освојио Ђиро д’Италију (1936, 1937, 1946) и два пута Тур де Франс (1938. и 1948). Освајањем другог Тура поставио је рекорд у најдужем размаку између две победе, десет година.
Бартали је био трећи син од четворо деце у малој фармерској породици Торела Барталија. Зарађивао је џепарац продајући рафију креаторима чепова за винске боце. Са 13 година је почео да ради у бициклистичкој радњи, а тада је започео и аматерску каријеру. Професионалну каријеру почео је 1935. са 21 годином.
Већ у другој сезони Бартали је освојио Ђиро д’Италију и Ђиро ди Ломбардију. И једну и другу је освојио још по два пута. На Ђиро д’Италији освојио је брдску класификацију седам пута, што је апсолутни рекорд. Тур де Франс је освојио двапут, а оба пута и брдску класификацију. Четири пута је освајао класик Милано—Санремо и национално првенство у друмској вожњи.
Победа Барталија на Тур де Франсу 1948. спасила је Италију од кризе и унутрашњих немира. У току Тура, лидер комунистичке партије у Италији је погођен у врат. Напетост је расла, људи су били револтирани, а онда је Бартали победио на три етапе заредом и стекао је 14 минута предности. Револтираност и бес су прешли на причу о Барталију, све разлике су биле заборављене. Погођени премијер, Тољати, изашао је из болнице да види како Тур напредује и да позове грађане да се смире. Широм земље, сва мржња и непријатељство је нестало и претворило се у славље Барталијеве победе и криза је била избегнута.
Бартали је у току каријере водио велико ривалство са Фаустом Копијем. Њихово ривалство је поделило Италију, навијачи су били Копијани и Барталијани. Њихово ривалство је започело кад је Копи, као помоћник, освојио Ђиро 1940. У наставку каријера, водили су велику борбу, која се смањила на Тур де Франсу 1949. када је Бартали помогао Копију да освоји.
Бартали је завршио каријеру са 40 година, након повреде у уличном инциденту. Након завршетка каријере, изгубио је много новца. Бартали је имао операцију срца и уграђен му је бајпас. Умро је од срчаног удара у мају 2000. Председник Европске комисије, Романо Проди, назвао га је најпоштенијим спортистом.
21. недеља уреди
Алфредо Бинда (итал. Alfredo Binda; 11. август 1902. — 19. јул 1986.) је бивши италијански бициклиста, чија каријера се одвијала у периоду између два светска рата и један је од најуспешнијих бициклиста тог доба. Бинда је пет пута освајао Ђиро д’Италију, где је остварио и 41 етапну победу, четири пута Ђиро ди Ломбардију, три пута светско првенство и два пута Милано—Сан Ремо.
Бинда је рођен у Читиљу, близу Варезеа, а као тинејџер се преселио у Ницу. Радио је као шегрт фасадер са ујаком, а слободно време је проводио возећи бицикли са братом Примом. Аматерску каријеру је почео 1921. са 19 година, а професионалну наредне године. Бинда је 1925. дебитовао на Ђиро д’Италији и освојио је, чиме је почела његова доминација. Бинда је био толико јак да су му организатори Ђира, власници часописа Газета дело спорт понудили 22 500 лира да пропусти Ђиро 1930. То је и награда коју добија победник Ђира. Бинда је прихватио понуду. Задњи Ђиро освојио је 1933.
Бинда је са пет победа један од три рекордера Ђира, а други његови рекорди су недостижни и данас: 1927. Бинда је освојио 12 етапа на Ђиру, док је 1929. освојио 8 етапа заредом. Бинда је и четвороструки узастопни шампион Италије у друмској вожњи.
22. недеља уреди
Марко Пантани (итал. Marco Pantani; 13. јануар 1970. — 14. фебруар 2004.) је бивши италијански професионални бициклиста, један од најбољих у историји професионалног бициклизма. Врхунац каријере доживео је 1998. године освајањем Тур де Франса и Ђиро д’Италије и тако постао други Италијан који је тријумфовао на две најзначајније трке у истој години, Пре њега то је то је успео само Фаусто Копи. Повезица коју је Пантани носио на глави је била разлог његовог надимка Гусар (итал. Il Pirato) по коме је био познат у свету.
Каријеру је почео 1992. у тиму Карера. Пантани се показао као веома добар брдаш и 1994. освојио је друго место на Ђиро д’Италији, исте године дебитовао је на Тур де Франсу, где је освојио класификацију за најбољег младог возача. Успех је поновио и наредне године. Године 1998. остварио је Ђиро - Тур дабл, освојио је Ђиро д’Италију и Тур де Франс, захваљујући чему је добио награду Вело д’Ор, за најбољег бициклисту године.
Године 1999. Пантани је дошао на Ђиро д’Италију са циљем да је освоји. Розе мајицу је преузео након етапе 14, а Предност је учврстио са три етапне победе. Пре почетка етапе 20, Пантани је дисквалификован са Ђира, након што му је ниво хематокрита био изнад 50% и добио је днонедељну забрану бављења бициклизмом. У тренутку дисквалификације, Пантани је био лидер, са преко пет минута испред другопласираног, а био је лидер и у брдској и у класификацији по поенима. Пантани се никада више није вратио на Ђиро. Касније те године, италијански лист Република објавио је текст у коме повезују Пантанија са Франческом Конконијем, који је давао ЕПО италијанским бициклистима у периоду од 1993. до 1998. Током 1994. у марту, ниво хематокрита му је био 40.7 %, а у мају, током етапе на Ђиру, ниво хематокрита му је био 54 %, а у јуну је достигао до 58 %. У октобру 1995. ниво хематокрита на трци Милано—Торино био му је 60 %.
Током Ђира 2001. године, у соби му је пронађен инсулин. Пантани је тврдио да му је инсулин подметнут и да није провео ту ноћ у соби.
2002. суспендован је на осам месеци, али му је усвојена жалба и смањена суспензија због недостатка доказа.
Године 2004. извршио је самоубиство великом дозом кокаина.
23. недеља уреди
Ерик Цабел (нем. Erik Zabel; 7. јул 1970.) је бивши немачки професионални бициклиста у периоду од 1993. до 2008. године. У каријери је остварио преко 200 победа и један од најбољих спринтера свих времена. Цабел је шестоструки узастопни победник класификације по поенима на Тур де Франсу, што је апсолутни рекорд. Али, након што је освојио класификацију по поенима 2001. године, Цабел више није био спринтер број 1 и у наредних седам година, колико је возио, није успио да освоји зелену мајицу.
Рођен је и одрастао је у Источном Берлину, у области Марзан. Његов отац, Детлев је био професионални бициклиста. Цабелови први успеси били су на јуниорском светском првенству на писти, где је освојио треће место са немачким тимом. Након пада Берлинског зида, Цабел се преселио у Дортмунд, где је био члан аматерског тима Олимпија Дортмунд. На првом националном првенству уједињене Немачке освојио је друго место. Као добар спринтер показао се на трци мира, где је освојио неколико етапа. На Олимпијским играма 1992. у Барселони освојио је четврто место, након што је одспринтао групу.
Поред ових успеха као члан бициклистичке екипе Немачке освојио је једну бронзану и две сребрене медаље на Светском првенству у друмској вожњи 2002, 2004. и 2006. године. А на Олимпијским играма у Сиднеју 2004. године, Цабел је освојио четврто место. Цабел је освојио три пута класификацију по поенима на Вуелта а Еспањи, четири пута Милано—Санремо, два пута првенство Немачке у друмској вожњи и једном Амстел голд рејс.
Каријеру је завршио на крају 2008. године, а након краја каријере био је тренер и консултант у тиму Колумбија од 2009. до 2011. године, након чега је прешао у руски професионални тим Каћуша, где је био до краја 2013. године, када је суспендован након што је француски сенат објавио листу допингованих бициклиста 1998. година, на поновљеном тесту урађеном 2004. године. Цабел је признао да се допинговао у периоду од 1996. до 2004. године.
24. недеља уреди
Марк Кевендиш (енгл. Mark Cavendish; 21. мај 1985.) „ракета са Мана“ је британски професионални бициклиста од 2005. године. Кевендиш је један од најбољих спринтера свих времена. Највећи успеси су му освајање класификације по поенима на Тур де Франсу 2011. где има и 30 етапних победа, по чему је на другом месту, иза Едија Меркса који има 34 победе. Класификацију по поенима освојио је и на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи. Кевендиш је 2011. освојио и светско првенство у друмској вожњи, а троструки је светски шампион у велодромском бициклизму 2005. 2008. и 2016. године.
Марк Кевендиш је рођен у Дагласу, на острву Мен, од оца Дејвида и мајке Аделе, која је из Јоркшира. Са 13 година почео је да вози бмх у националном спортском центру у Дагласу. Тада је упознао британског професионалног бициклисту Дејвида Милара. Након што је завршио школу, радио је две године у банци да би скупио довољно новца да почне професионалну каријеру.
2003. освојио је две златне медаље на острвским играма.
На светском првенству у веледромском бициклизму, у Лос Анђелесу 2005. Кевендиш је у пару са Робом Хајлесом освојио злато у медисону. Њих двојица нису возили заједно пре тога. Злато је освојио и 2008. и 2016. али у пару са Бредлијем Вигинсом. Прве велике успехе у друмском бициклизму остварио је 2008. када је освојио две етапе на Ђиро д’Италији и четири на Тур де Франсу. У наредне четири године доминирао је на Туру, освојивши укупно 15 етапа и класификацију по поенима. Након три слабије сезоне, 2016. је опет освојио четири етапе на Тур де Франсу, чиме је престигао Бернара Иноа на другом месту. На крају сезоне освојио је сребро на Светском првенству у друмској вожњи, изгубивши у спринту од Петера Сагана. Најбољу сезону након 2011. комплетирао је са сребрном медаљом на Олимпијским играма у Рио де Женеиру, у велодромском бициклизму.
Кевендиш је по једном освојио Милано—Санремо и национално првенство.
25. недеља уреди
_(cropped).JPG)
Петер Саган (слч. Peter Sagan; 26. јануар 1990.) је словачки професионални бициклиста, рођен у Жилини. Професионалац је од 2009. године. Саган је, као јуниор, имао успешну каријеру у моунтајн бајку и сајкло кросу. Освојио је јуниорски светско првенство у моунтајн бајку 2008. године, а након тога је прешао у друмски бициклизам. Његов брат, Јурај Саган је такође професионални бициклиста.
Саган је бицикл почео да вози са девет година, у тиму Сполок, локалном тиму у Жилини. Током јуниорске каријере, Саган је возио и друмски и моунтајн бајк. На купу Словачке, Саган је дошао са позајмљеним бициклом од сестре, након што је продао свој, а од спонзора није добио нови бицикл на време. Бицикл његове сестре је био у лошем стању, али Саган је ипак успео да победи. Професионалну каријеру почео је 2009. а недуго затим је био тестиран у професионалном тиму Етикс, али није успио да заради уговор, био је фрустриран толико да је хтио да напусти друмски бициклизам, али под притиском породице, опробао се у Италијанском професионалном тиму Ликвигас, где је успио да заради уговор на две године.
Прве веће успехе остварио је 2011. када је освојио национално првенство и Тур де Полоње трку. Године 2012. почела је његова доминација у класификацији по поенима на Тур де Франсу, коју је освојио пет пута заредом. Након више неуспеха, 2016. је освојио један монументални класик, трку око Фландрије.
Године 2015. освојио је Светско првенству у друмској вожњи, а успех је поновио и 2016. Светско првенство две године заредом пре њега су освојила петорица возача.
Након што му је двапут измакло признање, Саган је 2016. добио награду Вело д’Ор, за најбољег бициклисту. Саган је такође добио награду за најбољег словачког спортисту године 2013. и 2015.
26. недеља уреди
.jpg)
Ленс Армстронг (енгл. Lance Armstrong; 18. септембар 1971.) је бивши амерички бициклиста и до сада најпознатији у историји бициклизма. Армстронг је рођен као Ленс Едвард Гундерсон у Планоу, у Тексасу, од мајке Линде Гејл и оца Едија Чарлса Гундерсона. Родитељи су му се развели кад је имао две године. Његова мајка се удала следеће године за Терија Кејт Армстронга, који је усвојио Ленса. Ленсов биолошки отац, Еди Гундерсон, умро је 2012.
Армстронг је са 12 година почео да се бави пливањем, у локалном пливачком тиму Плано. Освојио је четврто место на првенству Тексаса, у дисциплини 1.500 метара слободним стилом. Пливање је напустио након годину дана, да би се посветио триатлону и са 13 година је освојио дечји триатлон. 1987—88. Армстронг је био први на ранг листи најбољих триатлонаца до 19 година. Са 16 година је почео каријеру професионалног триатлонца и освојио је национално првенство 1989. и 1990. године. 1992. године, одлучио је да се посвети бициклизму и започео је професионалну каријеру.
2. октобра 1996. Армстронгу је откривен рак тестиса у напредној, трећој фази. Рак је захватио мозак, плућа и абдомен. 3. октобра, Армстронгу је уклоњен тестис, доктори су му давали мале шансе да преживи. Остатак третмана радио је у Индијанаполису. Задњу хемотерапију радио је у децембру 1996. а у фебруару 1997. званично је победио рак и отворио је фондацију Ленс Армстронг, касније Ливестронг. Бициклизму се вратио у јануару 1998. и убрзо израстао у икону бициклизма.
Армстронг је освојио седам узастопних титула на Тур де Франсу, у периоду од 1999. до 2005. године. У почетним годинама доминације водио је борбу са Јаном Улрихом и Марком Пантанијем, а касније са Алехандром Валвердеом, Иваном Басом и Александром Винокуровим. Само једном је разлика између њега и другопласираног била испод четири минута, 2004. Армстронг је каријеру завршио на крају 2005. У септембру 2008. објавио је да се враћа бициклизму наредне године. На првом наступу на Туру након четири године, освојио је треће место. Каријеру је по други пут завршио у јануару 2011.
Армстронг се у већем делу каријере суочавао са оптужбама за допинг, након повратка 2009. изненадно је тестиран 24 пута, од стране разних антидопинг агенција, али није био позитиван. Федерална истрага је почела када је Флојд Ландис признао да се допинговао и оптужио Армстронга и многе друге бивше сувозаче. Истрага је ипак окончана 2012. и против Армстронга није поднета оптужба. Истрагу је спроводила и светска антидопинг агенција, која је уз подршку Ландиса дошла до кључних доказа. Армстронгу су поништени сви резултати од 1999. укључујући и седам тутуле на Тур де Франсу, добио је и доживотну забрану бављења спортом.
Након година порицања, Армстронг је 17. јануара 2013. године, гостујући у емисији код Опре Винфри признао да се допинговао током цијеле каријере, користећи разна средства. Армстронг је 2000. освојио бронзану медаљу у трци на хронометар на Олимпијским играма, Светска антидопинг агенција му је одузела медаљу, али је он није вратио. Армстронг је освојио Светско првенство у друмској вожњи 1998. и Флеш Валон 1996.
Током каријере добио је бројна признања: пет пута награду Вело д’Ор, за најбољег бициклисту, награду Лауреус академије за најбољег спортисту 2003. као и бројне друге награде, које су му одузете након признања да се допинговао.
27. недеља уреди
.jpg)
Жак Анкетил (франц. Jacques Anquetil 8. јануар 1934. — 18. новембар 1987.) бивши је француски професионални бициклиста у периоду од 1953. до 1969. године. Рођен је у Мон Сент Ењану, где је живио са родитељима Ернестом и Маријом и братом Филипом. Године 1941. његов отац је одбио да ради за Немце, те му је посао пресушио. Остали чланови породице бавили су се пољопривредом (гајили су јагоде), па им се Анкетилов отац придружио. Преселили су се у село Борге. Анкетил је први бицикл добио са четири године и возио га је двапут дневно, по километар и по. Са 17 година је добио прву дозволу за вожњу бицикла и остао је у бициклизму цео живот. Радио је у фабрици у Сотевилу за 50 франака дневно, али је напустио после 26 дана због неспоразума са шефом око слободног времена за тренинге. Као аматер, победио је на 16 трка.
Године 1952. освојио је национално првенство за аматере и првенство Нормандије за аматере. Анкетил је на Летњим олимпијским играма 1952. освојио бронзану медаљу у екипном хронометру, након чега је почео професионалну каријеру. Први велики успех остварио је 1956. када је поставио нови рекорд на сат времена. Године 1957. освојио је први Тур де Франс, а затим је освојио још четири заредом од 1961. до 1964. Ђиро д’Италију освојио је двапут, а једном је освојио Вуелта а Еспању и тако постао први који је освојио све три гранд тур трке. Анкетил је први освојио Тур де Франс пет пута, први је француски победник Ђиро д’Италије и први је француски бициклиста који је носио жуту мајицу на Тур де Франсу од прве до задње етапе.
Анктил је користио допинг и то није крио. У својој расправи са француским министром, на телевизији је изјавио да само будала може мислити да се Бордо—Париз може возити само са водом. Допинг тестова нису рађени до смрти Тома Симпсона на Тур де Франсу 1967. године. Анкетил је одбио да уради допинг тест након обарања рекорда у вожњи на сат времена исте године јер није хтео да га ради пред публиком већ касније у хотелу.
Током каријере водио је велико ривалство са Ремоном Пулидором. Поделе између навијача биле су велике, Анкетил је супериорно побеђивао, а публика је све више вољела Пулидора, због чега је Анкетил био бесан и задњу трку није хтео да вози у Француској.
Каријеру је завршио 1969. године. Почео је да ради као фармер. Био је и дописник за француски лист Лекип, консултант за канал Европа 1, а касније директор трке Париз—Ница и Тур Медитерана у Канади, те спортски директор Француског тима на светском првенству.
Након завршетка каријере, возио је бицикл само три пута, истакавши да је већ возио довољно. Возио је гран при у Ници, где су старији возачи возили са тренутним бициклистима. Возио је са пријатељем у Нормандији и са ћерком на њеном рођендану. То су била једина три пута да је возио након 1969. године.
Умро је од рака желуца 1987. у сну, а од те године — њему у част — Венсенски велодром се зове „Велодром Жак Анкетил.
28. недеља уреди
Едуард Луи Јозеф, барон Меркс (хол. Édouard Louis Joseph, baron Merckx, 17. јун 1945), познатији као Еди Меркс (хол. Eddy Merckx), је бивши белгијски професионални бициклиста у периоду од 1965. до 1978. године. Рођен је у граду Менсел-Кизехем (општина Тилт-Винге у фландријској провинцији Фламански Брабант), од родитеља Јула и Џени. Еди је био њихово прво дете, а 1948. су добили близанце. Еди се као мали бавио многим спортовима, а играо је стони тенис за локални клуб. Први бицикл је добио са четири године и већ је тада рекао да је бициклизам оно чиме ће да се бави.
Аматерску каријеру почео је са 16 година. 1962. је освојио аматерско национално првенство, а затим је напустио школу, одложивши испите. Сезону је завршио са 23 победе. Меркс је учествовао на Олимпијским играма 1964. године и освојио је 12 место. Касније је освојио и светско аматерско првенство. Професионалну каријеру почео је 1965. а већ наредне године је освојио један од монументалних класика, Милано—Санремо, где је доминирао наредних година и освојио га рекордних седам пута. Рекордер је на још једном монументалном класику, Лијеж—Бастоњ—Лијеж освојио је пет пута, док је и преостала три освојио више од једном: Париз—Рубе три пута, трку око Фландрије и Ђиро ди Ломбардију по два пута. Рекордер је по броју победа на монументалним класицима, укупно 19.
Први успех на гранд тур тркама остварио је 1968. освојивши Ђиро д’Италију, коју је освојио укупно пет пута. Први Тур де Франс освојио је 1969. када је освојио и брдску и класификацију по поенима, а добио је и награду за најагресивнијег возача. Нико ни пре ни после није успео да освоји све то на једном Туру. Меркс је и Тур де Франс освојио пет пута, по чему је рекордер са још тројицом возача. Ђиро - Тур дабл остварио је чак три пута у каријери.
Меркс је возио Вуелта а Еспању само 1973. и освојио је. Три пута је освајао Светско првенство у друмској вожњи, а држао је рекорд у вожњи на сат времена 28 година.
Меркс је званично најуспешнији бициклиста свих времена. Једини трофеј који није су освојио су Олимпијске игре, јер је професионалцима било забрањено учешће.
- Освојио је укупно 11 гранд тур трка; * остварио је највише победа у једној сезони: 54;
- највише етапних победа на Тур де Франсу: 34;
- највише етапних победа на једном „Туру": 8 (1970. и 1974, рекорд дели са још двојицом бициклиста);
- највише дана проведених у жутој мајици на Туру: 96;
- највише дана проведених у ружичастој мајици на Ђиру: 76
Дана 18. маја 1978. Меркс је објавио крај каријере. Отворио је бициклистичку радњу Еди Меркс у Бриселу, која је била и на ивици банкрота касније. Био је менаџер Белгијског националног тима од 1986. до 1996. године, а неко време је био и директор трке око Фландрије. Помогао је у организацији трке велика награда Еди Меркс, која је била посвећена само хронометру, угашена је 2004. године. Био је промотер и помоћник у организовању трке Тур Катар 2002. године, а помогао им је и да добију организацију светског првенства 2016. године. Меркс је у току каријере био три пута позитиван на допинг.
29. недеља уреди
.jpg)
Бернар Ино (франц. Bernard Hinault; 14. новембар 1954.) је бивши француски професионални бициклиста. Ино је петоструки победник Тур де Франса, освојио је 1978, 1979, 1981, 1982. и 1985. други је завршио 1984. и 1986. Он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили Жак Анкетил и Еди Меркс, а након њега Мигел Индураин. Ино је једини сваки Тур који је завршио, завршио на првом или другом месту. Ино је последњи француски победник Тура. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три гранд тур трке: Тур де Франс, Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је Алберто Контадор).
Поред успеха на гранд тур тркама, ино је био успешан и на једнодневним тркама. Двапут је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Ђиро ди Ломбардију и Флеш Валон, једном Париз—Рубе и Амстел голд рејс. Ино је био и светски шампион 1980. и национални шампион две године раније. На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. На крају сваке етапе, честита победницима и носиоцима мајица. Такође је радио као технички консултант у компанији Лук, која се бавила производњом педала за бицикла.
Ино је водио велико ривалство са Грегом Лемондом, а о њиховом ривалству на Тур де Франсу 1986. снимљен је и филм, који је објављен 22. јула 2014. године. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, по чему је иза Едија Меркса, који је освојио 11. Ино је један од најтрофејнијих и најуспешнијих бициклиста свих времена. Остварио је преко 200 победа за 12 година.
30. недеља уреди
.jpg)
Мигел Индураин (шп. Miguel Ángel Indurain Larraya; 16. јул 1964.) је бивши шпански професионални бициклиста. Рођен је у селу Виљава, које се налази у области Памплоне. Има три сестре и брата, који је такође био професионални бициклиста. Први бицикл добио је за десети рођендан, украден му је кад је имао 11 година, па је радио са оцем да би купио нови. Од девете године бавио се трчањем, бацањем копља, кошарком и фудбалом, а са 14 је прешао у локални бициклистички тим Виљавас, прву трку возио је у јулу 1978. за возаче без лиценце и завршио је други. Наредну трку је освојио, а затим је возио сваког викенда. Његов идол био је Бернар Ино. Са 18 година, освојио је национално аматерско првенство и тако је постао најмлађи шампион икад.
Професионалну каријеру почео је 1985. а шест година касније, почела је његова доминација на Тур де Франсу. Индураин је Тур освојио пет пута заредом, од 1991. до 1995. што је достигао само Ленс Армстронг, који је Тур освојио седам пута заредом, али су му све победе поништене због допинга и Индураин је и даље рекордед. Тур де Франс су по пет пута освајали још Жак Анкетил, Еди Меркс и Бернар Ино. Индураин је жуту мајицу на Туру носио на 60 етапа. Двапут је освојио Ђиро д’Италију, поставши први шпански победник трке. Један је од седам возача који су остварили Ђиро - Тур дабл, (освојили Ђиро и Тур у истој сезони), а једини је који је то успео две године заредом. (1992, 1993). Године 1996. освојио је злато на Олимпијским играма у Атланти, у вожњи на хронометар, а годину раније и Светско првенство у вожњи на хронометар. Године 1993. проглашен је за најбољег шпанског спортисту, а 1991. и 1992. добио је награду Вело д’Ор, за најбољег бициклисту.
Индураин је узео два месеца да размисли о будућности, имао је понуду од тима Онце ероски, за 4.5 милиона. 1. јануара 1997. у хотелу у Памплони, пред 300 новинара, објавио је крај каријере. Индураин је рекао да је сваке године теже и да не може да освоји шести Тур, да је био довољно у спорту и да га чека породица. Напустио је конферецију не одговарајући на питања новинара.
31. недеља уреди
.jpg)
Крис Фрум (енгл. Chris Froome; 20. мај 1985.) британски је професионални бициклиста, рођен у Најробију, у Кенији као најмлађи од троје деце, од родитеља Џејн и Клива, који је био репрезентативац Енглеске у хокеју, за узраст до 19 година. Родитељи његове мајке су емигрирали из Енглеске у Кенију да би покренули фарму усева. То је био тежак период за Фрума, родитељи су му се разишли, отац је отишао у Јужну Африку где је почео нови посао, док му је мајка радила у Кенији као физиотерапеут. Фрумова старија браћа, Џонатан и Џереми су ишли у школу рагбија у Варвикширу у Енглеској, на шта је ишао највећи део породичног новца. Кад је Фрум имао 13 година, мајка га је одвела на прву организовану бициклистичку трку. Била је то добротворна трка коју је он освојио, упркос томе што га је мајка оборила са бицикла. Тад је упознао Дејвида Кињаха, професионалног бициклисту, који му је постао ментор и тренинг партнер. Професионалну каријеру почео је 2007. године, у афричком тиму Коника Минолта. Фрум се такмичио за Кенију до 2008. од када наступа под британском лиценцом. Фрум је четвороструки победник Тур де Франса; док је после три друга места, освојио Вуелта а Еспању 2017, поставши тако први британски победник Вуелте и први возач након Бернара Иноа 1978 који је освојио Тур и Вуелту исте године. Фрум је такође победник и бројних других етапних трка. Има две бронзане медаље на Олимпијским играма у вожњи на хронометар, док је и на Светском првенству у вожњи на хронометар 2017 освојио бронзану медаљу. Победом на Тур де Франсу 2016. Фрум је постао први бициклиста који је освојио Тур две године заредом након Мигела Индураина 1995. Фрум је трипут добио награду Вело д’Ор, за најбољег бициклисту: 2013, 2015 и 2017.
32. недеља уреди
.jpg)
Морис-Франсоа Гарен (франц. Maurice-François Garin, 3. март 1871. — 19. фебруар 1957.) је бивши француски професионални бициклиста. Рођен је у Арвијеру, у Италији, од родитеља Мориса Клемента Гарена и Терезе Озело. Имали су четири ћерке и пет синова, од којих су двојица били близанци. Морис је био први син.
Гарен је радио као оџачар. Са 15 година се преселио у Француску, у Ремс, затим се преселио у Белгију, у Шарлоа, али се 1889. вратио у Француску, у Мобеж. Преселио се у Ленс 1902. и живио је тамо до краја живота Први бицикл је купио за 405 франака, што је дупло више од недељне зараде радника у железари, који су радили по 12 сати, 1899 године. Вожња га није интересовала, али је возио око града довољно брзо да га назову лудак
Аматерску каријеру је почео 1892. када је имао 21 годину. Прва трка у којој је учествовао, била је регионална трка Мабег—Хирсон—Мабег, дужине око 200 километара. Иако је имао проблема са сунцем, успио је да заврши на петом месту. Прву победу остварио је 1893. на трци Намур—Динан, у Белгији. Свој први бицикл је продао а потом купио светлији. Био је тежак исто 16 кг, али је имао пнеуматске гуме. Трка је била дуга 102 километра, Динан је био лидер док му се није пробушила гума, Гарен му је позајмио свој бицикл, а за себе узео резервни од Динановог тима. На крају, Гарен је победио са око 10 минута предности.
Професионалну каријеру почео је 1893. Гарен је двоструки победник Париз—Рубеа, а познат је и као победник првог Тур де Франса (1903. године). Гарен је освојио Тур и 1904. али му је победа одузета због варања. Каријеру је завршио 1911. године. Након завршетка каријере, отворио је своју гаражу у Ленсу, коју је водио до смрти.
Није изгубио интересовање за бициклизам, а вратио се само једном у родни крај 1949. да види Тур који је пролазио туда. 1953. Гарен и неколико бивших возача били су на прослави 50 година Тура. Умро је 1957. године, а сто година после његове победе на Туру, 2003. године, улица у Мобежу је добила име по њему.
33. недеља уреди
.jpg)
Сер Бредли Марк Вигинс, CBE (енгл. Sir Bradley Marc Wiggins, CBE; Гент, 28. април 1980.) је бивши британски професионални бициклиста, рођен у Генту. у Белгији, син је бившег Аустралијског бициклисте Грега Вигинса и Британке Линде. Када је Вигинс имао две године, отац га је напустио, а он се са мајком преселио у Лондон.
Као мали играо је фудбал и навијао је за Арсенал, а био је у проби у Вест Хему. Љубав према бициклизму осетио је када је гледао финале Олимпијских игара на писти 1992. године. Исте године, Вигинс је са својих 12 година, учествовао на својој првој трци, у Лондону. Године 1996. освојио је јуниорско национално првенство на писти, а 1997. године, био је једини Британац на светском јуниорском првенству на траци.
Професионалну каријеру почео је 2001. али је прве озбиљније резултате почео да остварује 2009. године. Највећи успех остварио је 2012. године; освојио је Тур де Франс и златну медаљу у трци на хронометар на ЛОИ у Лондону. Постао је први британски бициклиста који је победио на Тур де Франсу. Године 2013. покушао је да оствари Ђиро - Тур дабл, али је био лош на Ђиру, а Тур није ни возио. Касније те године освојио је Светско првенство у вожњи на хронометар. Национално првенство у вожњи на хронометар освајао је три пута, а у друмској вожњи једним. Године 2016. освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у екипној вожњи на писти, док је годину раније поставио нови рекорд у вожњи на сат времена. Добитник је награде Вело д’Ор, за најбољег бициклисту године 2012. а исте године проглашен је за британског спортисту године, био је номинован и за награду Лауреус академије, за најбољег спортисту године.
Каријеру је завршио на крају сезоне 2016.
34. недеља уреди
Тони Ромингер (дан. Tony Rominger; 27. март 1961. Вејле, Данска) је бивши швајцарски професионални бициклиста у периоду од 1986. до 1997. Каријеру је почео доста касно, са 25 година, у тиму Офина. Ромингер је био добар брдаш и хронометраш. Прву велику победу остварио је 1989. освајањем Ђиро ди Ломбардије, коју је освојио и 1992. када је освојио и прву гранд тур трку, Вуелта а Еспању, коју је освојио још двапут, 1993. и 1994. што је био рекорд трке у броју победа. Рекорд је срушио Роберто Ерас 2005. Ромингер је након три победе на Вуелти, освојио Ђиро д’Италију 1995.
На Тур де Франсу Ромингер је освојио друго место 1993. Године 1994. у размаку од 15 дана поставио је два рекорда у вожњи на сат времена, први 53. 832 km, други 55. 291 km. Ипак, након промене правила, рекорди од 1972. су поништени. Ромингер је био успешан и у другим етапним тркама, освојио је трку Вуелта ал Паис Васко три пута, по два пута је освојио трке Тирено—Адријатико, Тур де Романди и Париз—Ница. Добитник је награде Вело д’Ор, за најбољег бициклисту 1994. године. Четири пута је добио награду за најбољег швајцарског спортисту године, 1989, 1992, 1993. и 1994.
Каријеру је завршио 1997. након што је сломио кључну кост на Тур де Франсу.
35. недеља уреди
Роберто Ерас Ернандез (шп. Roberto Heras Hernández; 1. фебруар 1974.) је бивши шпански професионални бициклиста у периоду од 1995. до 2005. Професионалну каријеру почео је 1995. у шпанском тиму Келме, прву победу остварио је наредне године. Прву гранд тур трку возио је 1997. када је завршио пети на Вуелта а Еспањи. Године 1999. освојио је треће место на Вуелти, а 2000. је освојио Вуелта а Еспању и започео своју доминацију на трци, претходно је завршио пети на Тур де Франсу.
Након победе на Вуелти 2000. Ерас је прешао у тим Ју Ес Постал, где је возио са Ленсом Армстронгом. Ерас је радио за Армстронга на Тур де Франсу, а био је лидер тима на Вуелти, коју је освојио још три пута и тако постао рекордер. Ипак, победа 2005. му је одузета због допинга и суспендован је на две године. Ерас је након објављивања одлуке завршио каријеру и покренуо тужбу, која је била успешна. Године 2012. Ерасу је званично враћена победа на Вуелта а Еспањи 2005. Године 2016. суд је донео одлуку да шпанска федерација исплати Ерасу 720.000 еура.
36. недеља уреди
.jpg)
Алберто Контадор (шп. Alberto Contador Velasco; 6. децембар 1982.) је шпански професионални бициклиста. Рођен је у Пинту, провинцији Мадрида, где су се његови родитељи доселили 1978. године. Има старијег брата и сестру и млађег брата, који има церебралну парализу. Као мали бавио се фудбалом и атлетиком, а бициклизмом је почео да се бави са 14 година. Са 15 година је почео да вози трке у аматерској конкуренцији, за тим Реал Портиљо из Мадрида. Прве две године није остварио ниједну победу, али је показао сјајне способности и добио је надимак Пантани, по Марку Пантанију, који је био један од најбољих брдаша у историји. Године 2000. је остварио прву победу, освојио је неколико брдских класифијација у Шпанији. Са 16 година је напустио школу и потписао уговор са јуниорским тимом Ибердола Лојназ, који је водио менаџер професионалног тима Онце Ероски.
Професионалну каријеру почео је 2003. у тиму Онце Ероски. Прве велике успехе остварио је 2007. освојио је Париз—Ницу, Вуелта ал Паис Васко трку, а затим и Тур де Франс. Због допинг афере његовог тима није могао да вози Тур де Франс наредне године, али је возио друге две гранд тур трке, Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању и освојио их. Контадор је затим редом освајао све гранд тур трке које је возио, двапут Тур де Франс (2009. и 2010.) и Ђиро д’Италију 2011. Ипак, победе на Туру 2010. и Ђиру 2011. одузете су му због допинга. Након повратка освојио је Вуелта а Еспању 2012. и 2014. и Ђиро д’Италију 2015. али није имао довољно снаге и среће Тур де Франсу. Од других трка, освојио је четири пута Вуелта ал Паис Васко, двапут Париз—Ницу и по једном Тирено—Адријатико и Милано—Торино, једину једнодневну трку коју је освојио.
Контадор је један од шест возача који су освајали све три гранд тур трке, а само су он и Бернар Ино сваку освојили више од једног пута. Четири пута је добио награду за најбољег бициклисту, Вело д’Ор, 2007, 2008, 2009. и 2014. Контадор је победио у UCI про тур рангирању 2009. године.
37. недеља уреди
Алехандро Валверде (шп. Alejandro Valverde Belmonte; 25. април 1980.) је шпански професионални бициклиста од 2002. године. Рођен је у Лас Лумбрерасу, у Мурсији, у бициклистичкој породици, његов отац Хуан је био аматерски бициклиста и купио му је први бицикл кад је имао шест година. Његов брат, Хуан Франсиско је такође био аматерски бициклиста. Валвердеова прва трка била је у Хумили, у региону Мурсије и завршио је други. Наредне недеље, освојио је трку у Јеслу. Остварио је преко 50 узастопних победа између 11 и 13 година и тада је стекао надимак Непобедиви (шп. El Imbatido). Због великог броја победа, добио је позив да вози за аматерски тим Банесто, чије је седиште било у Навару, мало даље од Мурсије. Морао је да путује сваког викенда кући и назад у Навару, па су његове способности у тиму биле знатно слабије.
Прешао је у развојни тим професионалног тима Келме, где га је тренирао Франсиско Моја, кога је Валверде навео као човека који му је помогао да постане бољи бициклиста. Из тима Келме су му обећали да ће му омогућити да пређе у њихов професионални тим ако се буде добро показао. На крају прве сезоне у Келмеовом развојном тиму, понудили су му професионални уговор. Од 2005. године вози за шпански професионални тим Мовистар. Валверде је јак брдаш, спринтер и хронометраш. Највећи успех остварио је 2009. године када је освојио Вуелта а Еспању. Да му одговара Вуелта, доказ је и то што је, осим освојеног генералног пласмана 2009. године, 5 пута трку завршавао на подијуму (2003, 2006, 2012, 2013 и 2014), док је по 3 пута освајао класификацију по поенима (2012, 2013 и 2015) и класификацију комбинације (2003, 2009 и 2012). Два пута је био национални шампион у друмској и једном у вожњи на хронометар. Четири пута је био први у UCI рангирању (које је мењало назив). У UCI про туру освојио је прво место 2006. и 2008. и у UCI ворлд туру 2014. и 2015. Валерде је, у својој богатој каријери, освојио и 6 медаља на Светском првенству друмској вожњи, 2 сребрне (2003 и 2005) и 4 бронзане (2006, 2012, 2013 и 2014). Подијум је освојио и на друге две гранд тур трке, треће место на Тур де Франсу 2015. и треће место на Ђиро д’Италији 2016. Остварио је велике успехе и на једнодневним тркама, освојио је Флеш Валон четири пута, од тога три пута заредом, Лијеж—Бастоњ—Лијеж три пута и Класик Сан Себастијан два пута.
Након дуге судске битке, суспендован је 2010. због учешћа у допинг афери операција Пуерто, суспензија му је истекла 2012. године.
38. недеља уреди
.JPG)
Хоаким Родригез (шп. Joaquim Rodríguez Oliver; 12. мај 1979) је бивши шпански професионални бициклиста у периоду од 2001. до 2016. Каријеру је почео 2001. године, у тиму Онце Ероски, а од 2010. до 2016. године возио је за руски професионални тим Каћуша. Највећи успеси су му друго место на Ђиро д’Италији 2012. године, када је освојио класификацију по поенима, бод испред Марка Кевендиша, друго место је освојио и на Вуелта а Еспањи 2015. године, као и треће место на Вуелти 2012. и на Тур де Франсу 2013. године. Био је национални шампион 2007. године и два пута је освајао медаљу на светском првенству у друмској вожњи, бронзу 2009. и сребро 2013. године, када је у спринту поражен од Португалца Руија Коште. Три пута је био први у UCI рангирању (2010, 2012 и 2013.) Два пута је освајао Вуелта а Каталуња трку и једном Вуелта ал Паис Васко.
Успешан је био и на једнодневним тркама, два пута је освојио Ђиро ди Ломбардију и једном Флеш Валон. Каријеру је планирао да заврши након Олимпијских игара 2016., али је морао да вози до краја године због обавеза према тиму, након чега је планирао да вози још једну сезону, али је завршио каријеру јер није био спреман за још једну сезону.
39. недеља уреди
.JPG)
Тони Мартин (нем. Tony Martin; 23. април 1985.) је немачки професионални бициклиста. Рођен је у Котбусу, у Источној Немачкој и са остатком породице отишао је из државе пре пада берлинског зида. Вратио се у источни део Немачке и уписао спортску школу у Ерфурту. Аматерску каријеру је почео 2004. године, а професионалну 2007.
Мартин је познат као један од најбољих хронометраша, освојио је већину хронометрашких етапа на тркама на којима је учествовао. Први велики успех остварио је 2010. године, освајањем Енеко Тура и националног првенства у вожњи на хронометар. Наредне године је освојио Светско првенство у вожњи на хронометар, које је освојио још три пута, у чему дели рекорд са Фабијаном Канчеларом. Такође, освојио је сребрну медаљу на Олимпијским играма 2012. у вожњи на хронометар, завршио је иза Бредлија Вигинса.
Мартин је са тимом Омега Фарма—Квик-Степ (касније Етикс—Квик-Степ) три пута освојио Светско првенство у екипној вожњи на хронометар: 2012, 2013. и 2016. Поред неколико етапних победа остварених на гранд тур тркама, освојио је Париз—Ницу (2011) и прва два издања трке Тур оф Пекинг (2011. и 2012.)
40. недеља уреди
.jpg)
Денис Мењшов (рус. Денис Николаевич Меньшов; 25. јануар 1978.) је бивши руски професионални бициклиста у периоду од 2000. до 2013. године. Професионалну каријеру почео је у шпанском тиму Банесто. Први успех остварио је 2001. освајањем трке Тур де л’Авенир, а годину касније освојио је Критеријум ди Дофине Либере. Године 2003. освојио је класификацију за најбољег младог возача на Тур де Франсу, а 2004. освојио је Вуелта ал Паис Васко трку. Мењшов је постао добар брдаш и хронометраш и био је конкурентан на гранд тур тркама. Године 2005. завршио је други на Вуелта а Еспањи, али му је три месеца касније додељена победа због допинга Роберта Ераса. Ипак 2012. победа је враћена Ерасу. Мењшов је Вуелту освојио 2007. и Ђиро д’Италију 2009. где је доживео тежак пад на последњој етапи, километар испред циља. На Тур де Франсу два пута је завршавао на подијуму. Каријеру је завршио 2013. а 2014. године су му поништени резултати на Тур де Франсу у задње три сезоне. Каријеру је завршио на крају 2013. године, у руском тиму Каћуша.
10. јула 2014. светска бициклистичка унија — UCI објавила је да је Мењшов суспендован на две године због допинга. Поништени су му резултати на Тур де Франсу 2009, 2010. и 2012.
22. јануара 2015. Светска антидопинг агенција објавила је да се Мењшов допинговао трансфузијом крви током Тур де Франса 2005.
41. недеља уреди
.jpg)
Фреди Мартенс (хол. Freddy Maertens; 13. фебруар 1952.) је бивши Белгијски професионални бициклиста у периоду од 1973. до 1987. године. Мартенс је био син, како је то његова жена Карин описала, вредног средњовеног пара, Жилбера Мартенса и Силон Верхаг. Његова мајка је имала радњу за доставу новина. Фреди Мартенс је био један од четворице браће, Марио, Лук и Марк. Марк је такође био професионалац. Био је талентован за језике и када је постао професионалац, разумио је енглески, Француски и италијански.
Фреди и његова жена Карин срели су се први пут у бициклистичком клубу, када је имала 15 година, бирала је патике за свог оца. Венчали су се у новембру 1973. Мартенс је професионалну каријеру почео 1973. и већ прве сезоне је дошао у сукоб са Едијем Мерксом, када је изјавио да неће радити за њега на Свветском првенству. Однос између њих поправио се тек 2007. године, када су се срели у хотелу у Француској. Мартенс је три пута освајао класификацију по поенима на Тур де Франсу, два пута је био светски шампион, а највећи успех је остварио 1977. освајањем Вуелта а Еспање, где је потпуно доминирао, победивши на 13 од 19 етапа. На Тур де Франсу дели рекорд са Шарлом Пелисјеом и Едијем Мерксом са 8 етапних победа на једном Туру. Укупно је освојио 16 етапа на Туру. Од других трка освојио је два пута Гент—Вевелгем, по једном Париз—Ницу и Вуелта а Каталуњу.
Мартенс је завршио каријеру 1987. са 35 година, када је током једног тренинга одлучио да више не жели да тренира по ветру и киши у Фландрији. Након завршетка каријере, радио је за Швајцарску компанију Аssos, као продавач и промотер одеће у Луксембургу и Белгији. Компанију је напустио када су производи постали нестални. Престао је да се бави спортом па је ускоро имао 100 килограма. Године 2000. је био кустос белгијског националног бициклистичког музеја у Розелару. Његов брат Марио држи радњу "Мартенс бајк".
42. недеља уреди
Грег Лемонд (енгл. Greg LeMond; 26. јун 1961) је бивши амерички професионални бициклиста у периоду од 1981. до 1994. Рођен је у Лејквуду, у Калифорнији, а одрастао је у Вошоу, у Невади. Родитељи су му Боб Лемонд и Берта, а има две сестре, Кети и Карен. Похађао је средњу школу у Реноу и ишао је бициклом у школу.
Бициклизмом је почео да се бави 1976. и учествовао је на трци за узраст од 13 до 15 година. Након што је победио свих 11 трка на којима је учествовао, дозвољено му је да вози против старијих, од 16 до 19 година. 1977. са 15 година, Лемонд је освојио друго место на Туру Фресно и привукао је пажњу Америчког селектора који је рекао да је Лемонд прави дијамант. 1978. возио је на јуниорском светском првенству и завршио га је на деветом месту. Ушао је у састав Америчког тима за Олимпијске игре 1980. али су их бојкотовали и Лемонд је био спречен да вози на Олимпијским играма. Амерички селектор је хтео да Лемонд учествује на наредним Олимпијским играма и покушао је да га наговори да не почиње још професионалну каријеру. Ипак, на дан завршетка Тур де Франса 1980. Лемонд је потписао уговор са тимом Рено. Први успех остварио је освајањем трке Тур де л’Авенир. Лемонд је троструки победник Тур де Франса и двоструки светски шампион у друмској вожњи. Лемонд је био први неевропски победник Тур де Франса и први Американац који је освојио светско првенство. Лемонд је први професионалац који је потписао уговор на милион долара.
43. недеља уреди
.jpg)
Лоран Фињон (франц. Laurent Fignon; 12. август 1960. — 31. август 2010.) је бивши француски професионални бициклиста у периоду од 1982. до 1993. Рођен је у Монмартру, северном делу Париза. Његова породица се преселила у Турнан-ан Бри 1963. где је живио док није напунио 23 године и вратио се у Париз. Први спорт којим се бавио био је фудбал, док га пријатељи нису увукли у бициклизам 1976. када је возио своју прву трку и победио је. Његови родитељи нису желели да се трка и он се тркао без њиховог знања. Прве године победио је на још четири трке, а наредне на само једној. Треће године победио је 18 од 36 трка. Родитељи су му дозволили да се такмичи, али су и даље мислили да треба да студира. Почео је да студира материјалну науку на универзитету у Паризу, али није био заинтересован за студирање, већ је хтио да се фокусира на бициклизам. Рекао је родитељима да напушта студије и да ће одслужити војни рок. Након тога, био је сигуран да жели да почне професионалну каријеру.
Каријеру је почео 1982. са 21 годином. Већ наредне године је освојио []Тур де Франс]], а затим и 1984. Фињон је освојио и Ђиро д’Италију 1989. док је на Тур де Франсу исте године изгубио од Грега Лемонда за 8 секунди, што је најмања разлика у историји Тура. Два пута освојио Милано—Санремо а по једном Флеш Валон и национално првенство у друмској вожњи. Умро је од рака 2010. године. Каријеру је завршио 1993. године.
Фињон је био позитиван на амфетамин током гран прија Валоније 1987. где је завршио трећи, а резултат му је поништен. Други пут је био позитиван 1989. У аутобиографији, Фињон је признао да је користио стимулансе 1980. али је назначио да они не утичу битно на перфомансе возача. Приметио је велике промене у спорту на почетку 90-их, када су почели да користе ЕПО. Фињон је завршио каријеру 1993. када је схватио да се бициклизам променио и да ту више нема места за њега.
1995. основао је организацију Лоран Фињон, са којом је узео организацију трке Париз - Ница, коју је од 2000. године преузела Амаури спортска организација. За лоше резултате француских возача на Туру, окривио је спортске директоре, за које је рекао да немају контролу над возачима.
У јуну 2009. дијагностикован му је рак. У почетку каријере користио је амфетамин и кортизон, али је рекао да не верује да је то имало велику улогу у добијању болести. Фињон је умро у болници 31. августа 2010. у 12.30 по локалном времену. Фињона су надживела оба родитеља, а иза себе је оставио жену и сина и кћерку из првог брака.
44. недеља уреди
Феличе Ђимонди (итал. Felice Gimondi; 29. септембар 1942.) је бивши италијански професионални бициклиста у периоду од 1965. до 1979. године. Рођен је у Седрини, бициклизмом је почео да се бави вршећи доставе, аматерску каријеру почео је 1962. а 1964. возио је на Олимпијским играма и завршио је на 33 месту. Након победе на трци Тур де л’Авенир (аматерској верзији Тур де Франса), почео је професионалну каријеру. Већ у првој години освојио је Тур де Франс. Поред Тура, Ђимонди је три пута освајао Ђиро д’Италију, где је завршио девет пута на подијуму, по чему је рекордер. Освајањем Вуелта а Еспање 1968. Ђимонди је добио надимак Феникс и постао је други возач који је освојио све три Гранд тур трке, пре њега то је успео само Жак Анкетил.
Поред успеха на гранд тур тркама, Ђимонди је био успешан на класицима, двапут је освојио Ђиро ди Ломбардију, по једном Милано—Санремо и Париз—Рубе. Двапут је био национални шампион у друмској вожњи и једном светски шампион. Светско првенство у друмској вожњи освојио је 1973. када је искористио неслогу Белгијанаца Фредија Мартенса и Едија Меркса. Пре освајања Светског првенства, имао је по једну сребрну и бронзану медаљу.
Два пута је пао на допинг тесту, током Ђиро д’Италије 1968. и Тур де Франса 1975. Каријеру је завршио 1979. а касније је био председник бициклистичког тима Бјанки, специјализованог за МТБ дисциплину.
45. недеља уреди
Томас Том Симпсон (енгл. Thomas Tom Simpson 30. новембар 1937. — 13. јул 1967.) бивши је британски професионални бициклиста, један од најуспешнијих свих времена. Рођен је у Хасвелу, најмлађи од шесторо деце, од родитеља Тома Симпсона и Алис. Његов отац је био полу професионални спринтер у атлетици. Први бицикл добио је са 12 година, делио га је се старијим братом Херијем и са два рођака. Са 13 година, он и Хери су се придружили тиму Харворт дистрикт. Прву јуниорску трку возио је у Нотингему, након чега је освојио неколико трка на писти. Године 1956. освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма, на писти, док је 1958. освојио сребрну на играма Комонвелта.
1959. са 21 годином, потписао је уговор са професионалним тимом из Француске, Сен Рафаел, где је возио у другом тиму, а наредне године је пребачен у први тим. Године 1961. остварио је прву велику победу, освојио је трку око Фландрије. Исте године, Симпсон се венчао са Хелен Шербурн, након чега су се преселили у Белгију, где су добили две кћерке, Џејн и Џоан. Године 1962. носио је жуту мајицу на Тур де Франсу, тако поставши први Британац који је обукао жуту мајицу, завршио је шести у генералном пласману. Године 1963. прешао је у тим Пежо, са којим је освојио Бордо—Париз класик те године и Милано—Санремо наредне. Године 1965. постао је први Британац који је освојио Светско првенство у друмској вожњи, а исте године освојио је и Ђиро ди Ломбардију, захваљујући чему је изабран за спортисту године у Великој Британији, по избору часописа BBC, поставши тако први бициклиста који је добио ту награду.
На етапи 13, на Тур де Франсу 1967. Симпсон је колабирао и умро током успона на Мон Венту. Симпсон је био при врху главне групе, а како се Мон Венту ближио крају, остао је без снаге и отпадао је од група на друму, а затим је ишао цик - цак. Километар пре врха Мон Вентуа, пао је са бицикла, механичар тима Хери Хал и менаџер тима Алек Тејлор, покушали су да га убеде да одустане, али Симпсон није хтео, возио је још 460 метара пре него што је почео да се клима. Помогли су му гледаоци поред пута и менаџер, 40 минута касније пребачен је у болницу, где је умро у 17.40. Две празне тубе и једна полу празна туба амфетамина су пронађене у џепу на његовом дресу.
46. недеља уреди
Винченцо Нибали (итал. Vincenzo Nibali; 14. новембар 1984.) је италијански професионални бициклиста од 2005. године. Рођен је у Месини, у Сицилији, син Салватореа и Ђоване. Због жеље да постане професионални бициклиста, напустио је родни град и преселио се у Тоскану са 16 година. Јуниорску каријеру је почео 2002. године, када је био и трећи на јуниорском светском првенству у вожњи на хронометар, а 2004. године је био трећи на светском првенству у вожњи на хронометар за возаче до 23 године. Због стила вожње добио је надимак ајкула из Месина. Професионалну каријеру почео је 2005. а прву велику победу остварио је наредне године освајањем трке Гран при Западне Француске.
Године 2010. освојио је Вуелта а Еспању, а наредне године освојио је друго место на Ђиро д’Италији. Ђиро је завршио на трећем месту, али му је припало друго након поништења резулата Алберту Контадору због допинга. Године 2012. фокусирао се на Тур де Франс, где је освојио треће место. Наредне године се вратио на Ђиро д’Италију и освојио је, а освајањем Тур де Франса 2014. Нибали је постао шести возач који је освојио све три гранд тур трке. Након лоших резултата 2015. освојио је Ђиро д’Италију 2016. након великог преокрета на задње две етапе.
Од других трка, освојио је по двапут италијанске трке Тирено—Адријатико и Ђиро дел Трентино, а двапут је био и национални шампион у друмској вожњи. По једном је освојио трку Тур оф Оман и ди Ломбардију. Двапут је добио награду за најбољег спортисту Италије (2013. и 2014.) и једном за најбољег спортисту у избору листа Газета дело Спорт.
47. недеља уреди
Јан Улрих (нем. Jan Ullrich; 2. децембар 1973.) је бивши немачки професионални бициклиста у периоду од 1995. до 2006. Рођен је у Ростоку, бициклизмом је почео да се бави од малих ногу, а прву трку освојио са девет година. Године 1988. је био шампион ДР Немачке. Похађао је спортску школу у Берлину, која је затворена две године након пада Берлинског зида. Он, његов тренер и сувозачи, придружили су се аматерском тиму у Хамбургу, са којим је Улрих 1991. године освојио пето место на светском првенству у сајкло кросу. Две године касније, 1993. Улрих је, са 19 година, освојио аматерско светско првенство у Ослу. Исте године је Ленс Армстронг освојио светско првенство за професионалце. Професионалну каријеру почео је 1995. у тиму Телеком, где је провео највећи део каријере.
У својој другој профеионалној години освојио је класификацију за најбољег младог возача на Тур де Франсу, коју је осојио и наредне две године. Године 1997. освојио је Тур де Франс. Он је до данас једини немачки победник Тура. Две године касније освојио је Вуелта а Еспању и Светско првенство у вожњи на хронометар. Године 2000. освојио је злато на друмској трци на Олимпијским играма у Сиднеју. Двапут је проглашен за спортисту године у Немачкој, 1997. и 2003.
Током каријере водио је велико ривалство са Ленсом Армстронгом на Тур де Франсу, три пута је завршио други, иза Ленса, док је 2005. завршио трећи. Након дуге истраге о умешаности Улриха у допинг афери операција Пуерто, званично је пресуђено да је крив у фебруару 2012. и поништени су му сви резултати остварени од маја 2005. Каријеру је завршио 2007. године.
Године 2013. када је Армсронг вратио олимпијске медаље, исто је затражено од Улриха, али је он одбио да их врати, говорећи да припадају њему. Резултати му нису поништени, а у јуну 2013. је признао да се допинговао крвљу код шпанског доктора Еуфемиа Фуентеса.
48. недеља уреди
Кадел Еванс (енгл. Cadel Evans; 14. фебруар 1977.) је бивши аустралијски професионални бициклиста у периоду од 2001 до 2015. године. Рођен је у Катерини, у Аустралији, од оца Пола Еванса и мајке Хелен. Детињство је провео у општини Бугунга, 80 километара источно од Катерине. Кад је имао 7 година, коњ га је ударио у главу и био је седам дана у коми. 1986. године, родитељи су му се развели и прво се преселио са мајком у Армидејл, а затим у Мелбурн, где његова мајка и данас живи. Завршио је средњу школу у Мелбурну. Отац га је описао као сјајног студента, а иначе само је дете које оставља своје играчке около. "Ни у својим најдивљијим сновима не бих претпоставио да ће мој син постати врхунски спортиста" рекао је Евансов отац. Каријеру у бициклизму је почео 1995. у дисциплини моунтајн бајк и био је двоструки светски шампион, а на олимпијским играма у Сиднеју 2000. године, Еванс је освојио седмо место у крос каунтрију.
Године 2001. потпуно се посветио друмском бициклизму. Прве сезоне освојио је трку Тур оф Аустрија, коју је освојио и три године касније. Године 2006. освојио је Тур де Романди трку, а 2007. је освојио друго мсто на Тур де Франсу, што је поновио и наредне године. Године 2009. освојио је Светско првенсво у друмској вожњи, поставши први аустралијансјки шампион света. Највећи успех остварио је 2011. освјањем Тур де Франса, испред браће Шлек. Тако је након Светског првенства, донео Аустралији прву победу и на Тур де Франсу, такође постао је и други неевропски победник Тура, након Грега Лемонда. Након Евансове победе на Туру, у Аустралији се славио национални празник, јер је то једно од највећих достигнућа аустралијског спорта. Еванс је освојио и један класик, Флеш Валон 2009. године, а освојио је подијум на Ђиро д’Италији 2013. Каријеру је завршио 2015. године.
49. недеља уреди
.jpg)
Ремон Пулидор (франц. Raymond Poulidor; 15. април 1936.) је бивши француски професионални бициклиста у периоду од 1960. до 1977. Рођен је у Лимузину 1936. од родитеља Мартијала и Марије Пулидор. Радио је на фарми, а бицикл је почео да вози као мали, са 17 година је добио лиценцу, након успеха у тркама на локалном нивоу. На првој трци завршио је седми. Три године је возио као аматер, победивши једном Луизона Бобеа.
Професионалну каријеру почео је 1960. а већ наредне године освојио је Милано—Санремо, а две године касније освојио је Флеш Валон. Највећи успех остварио је 1964. године када је освојио Вуелта а Еспању. Његова каријера је била обиљежена чињеницом да је имао за противнике два изванредна возача, Жака Анкетила и Едија Меркса и никада није освојио Тур де Франс, није чак никада ни носио жуту мајицу на Туру. Трипут је завршио као други и чак пет пута као трећи, укључујући и последњи Тур који је возио са 40 година, освојио је седам етапа на Туру.
Од других трка, освојио је пет пута Критеријум Интернатионал, по двапут Критеријум ди Дофине и Париз—Ницу и једном Гран при дес натионс трку.
Пулидор је био први возач који је тестиран на дрогу на Тур де Франсу. Тестови су уведени на Туру 1966. у Бордоу, али је једини возач кога су нашли у хотелу био Пулидор. Током каријере водио је велико ривалство са Жаком Анкетилом. Анкетил је увек био успешнији, а Пулидор је стицао све већу популарност. Каријеру је завршио 1977. године.
50. недеља уреди
Карлос Састре (шп. Carlos Sastre Candil; 22. април 1975.) је бивши шпански професионални бициклиста у периоду од 1998. до 2011. Кад је Састре био мали, професионални бициклиста Франциско Игњацио Сан Роман је живио у њиховој кући, пре него је постао аматер, Састреа је тренирао отац. Први професионални уговор потписао је 1997. године са тимом Онце, где је углавном служио као радник и забиљежио је тек по неку победу, све док није показао своју снагу у брдима и освојио брдску класификацију на Вуелта а Еспањи 2000. године и завршио је на осмом месту у генералном пласману. 2001. освојио је једну етапу на Вуелта Бургос трци.
Године 2002. прешао је у тим ЦСЦ и прве сезоне није успио да оствари победу, док су му најзначајнији резултати пето место на Тур де Романди трци и десето место на Тур де Франсу. Године 2005. освојио је треће место на Вуелта а Еспањи, а наредне године је освојио треће место и на Тур де Франсу. Првобитно је завршио четврти, али је победа одузета Флојду Ландису због допинга и Састреу је припало треће место.
Са тимом Саксо банк, у коме је провео 6 година, освојио је Тур де Франс 2008. године, уз брдску класификацију, што му је највећи успех у каријери. Наредне године је освојио друго место на Ђиро д’Италији, чиме је комлетирао подијуме на све три гранд тур трке. Састре никад није био позитиван на допинг тесту нити је био умешан у било какву истрагу везану за допинг. Задњу сезону провео је у континенталном тиму Геокс, а затим је 2011. завршио каријеру.
51. недеља уреди
.jpg)
Стивен Роуч (енгл. Stephen Roche; 28. новембар 1959). је бивши ирски професионални бициклиста у периоду од 1981. до 1993. Као аматер, почео је да се такмичи 1977. године, када је освојио национално првенство за јуниоре, а 1979. је постао најмлађи возач икада који је освојио трку Рас, у Ирској. Исте године освојио је и национално првенство у сајкло кросу. Године 1980. придружио се аматерском тиму у Паризу да би се спремио за Олимпијске игре у Москви. Освојио је Париз—Рубе за аматере, након чега му је спортски директор рекао да би га послали назад у Ирску да није победио.
Професионалну каријеру почео је 1981. и прве сезоне освојио је Париз—Ница трку. Највећи успех остварио је 1987. године када је освојио Тур де Франс, Ђиро д’Италију и светско првенство у друмској вожњи, чиме је постао тек други бициклиста који је освојио троструку круну бициклизма. Остварио је 58 победа у каријери. Три пута је освојио Тур де Романди трку, два пута Критеријум Интернатионал и једном Вуелта ал Паис Васко трку. Већина победа му је под знаком питања јер је оптужен за допинг.
52. недеља уреди
Наиро Кинтана (шп. Nairo Quintana; 4. фебруар 1990.) је колумбијски професионални бициклиста од 2009. године. Рођен је у Комбити, граду близу Туње, главног града департмана Бојака, у Колумбији. Кинтана долази из скромног окружења, али је његова породица сакупила новац да купи брдски бицикл на коме је ишао 16 километара до школе и да путује од села до села да продаје воће и поврће. Са 16 година почео је да ради као таксиста, користећи аутомобил свога оца. Кинтана је одрастао у Комбити, проводећи време између родог места и Памплоне.[6] Има две сестре, Нели и Леди и два брата, Вилингтона и Дајера. Кад је имао 15 година, ударио га је такси док је возио бицикл, био је пет дана у коми. Упркос томе, његов отац, који је велики бициклистички фан, препознао је потенцијал који има Наиро и потрошио је 300.000 колумбијских пезоса за тркачки бицикл.
Професионалну каријеру почео је 2009. године, након три сезоне у Колумбији, 2012. је прешао у шпански професионални тим Мовистар и прве сезоне је показао снагу на Вуелта а Еспањи, радећи за Алехандра Валврдеа, а освојио је трку Вуелта а Мурсија. Већ наредне године је освојио друго место на Тур де Франсу, завршивши иза Криса Фрума, након велике борбе. Године 2014. пропустио је Тур де Франс, у намери да освоји друга два гранд тура, освојио је Ђиро д’Италију, али је Вуелту напустио због пада. Наредне године је опет водио борбу са Фрумом на Тур де Франсу и опет завршио други. Године 2016. дошао је на Тур де Франс у мало слабијој форми и завршио га на трећем месту, а на Вуелта а Еспањи водио је борбу са Фрумом до задње етапе и успео је да га победи по први пут на гранд тур тркама и освојио је Вуелту. Кинтана је двапут освојио класификацију за најбољег младог возача и једном брдску класификацију на Тур де Франсу, а једном класификацију за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији.
Од других успеха, Кинтана је освојио двапут Вуелта а Бургос трку, по једном Вуелта ал Паис Васко, Вуелта а Каталуња трку и Тирено—Адријатико.