Противпешадијска мина

Противпешадијска мина је врста мине за наношење губитака живој сили и онеспособљавању живе силе која се креће пешке (пешадије), онда транспортним средствима и за диверзије, чији дизајн је усмерен против људи за разлику од противтенковских мина које су намењене уништавању и онеспособљавању возила. Ове мине су дизајниране да озледе и убију што је више могуће особа да би се стекла предност у људским ресурсима и исцрпљивању држава због високе цене коштања у логистичкој подршци која је потребна да се жртве збрину (лечење жртава, израда одговарајућих протеза за руке и ноге, њихова рехабилитација и друго).

Приказ доње стране - ПМА-3 - мине, изглед детонатора

Такође погледајте: Међународни покрет за забрану мина

Такође погледајте: Разминирање

Такође погледајте: Центри за хуманитарно разминирање

Опис и намена противпешадијских мина

Противпешадијске мине су опремљене механичким упаљачем који иницира основно пуњење смештено у телу мине. Као основно пуњење користи се ТНТ, мада мине мањих габарита користе снажније експлозиве (нпр. тетрил). Одликују се малим димензијама и изузетно малом количином метала. Те карактеристике доприносе да се ове мине тешко проналазе и разминирају. По правилу ове мине се укопавају и маскирају.

Противпешадијске мине намењене су за израду минских поља, онда израду мешовитих минских поља (у комбинацији са противтенковским минама) и постављање већих згуснутијих група мина правећи минска поља ради одбране државних граница, онда неких стратешких позиција и могућих замишљених стратешких праваца одакле би могао непријатељ да нападне, онда заштита неких важних база и друго.

Противпешадијске распрскавајуће мине првенствено делују на принципу дејства парчади распрснутог тела мине наносећи губитке живој сили чији пречник зависи од врсте мине у кругу од 360°, изазивајући повреде људи. Могу да нанесу озбиљне повреде на растојањима до 30 м. Већина противпешадијских распрскавајућих мина су потезне мине са механичким упаљачем, који иницира основно пуњење смештено у метално тело веће дебљине. I поред тога ове мине се могу активирати уз помоћ ниских жичаних препрека постављених на удаљености и до 20 м од мина, пре него што детектор метала открије њихово присуство. Због тога уклањање жичаних препрека представља важан корак у разминирању ових мина.

Састав противпешадијских мина

Тyпицал цомпонентс оф ан анти-персоннел бласт мине.

Бласт мине - Италиан ВС-МК2 (цросс-сецтионал виеw)

Кућиште мине обједињује делове мине и штити их од спољних утицаја околине. Током историје кућишта мина су прављена од челика или алуминија а до промене у изради долази током Другог светског рата и проналаском преносног детектора метала ради лакшег проналаска мина. Због тога током тог рата Немачка војска прелази на употребу мина чије је кућиште израђено од дрва или чак и стакла, ради тежег детектовања мина.

Дрвене мине су употребљаване од стране Русије током 1939. године и пре појаве детектора метала због уштеде на челику, а неке као модел дрвене мине ПП Ми-D се употребљавао до осамдесетих година због лакоће израде и тешкоћа при детектовању. Дрвене мине имају ману у пропадању (вода и влажно земљиште) и распадању дрва што проузрокује да мина након релативно кратког времена проведеног у земљи постане нефункционална.

Мине произведене после 1950-их већином користе пластична кућишта тако да у својим компонентама најчешће имају минималну количину метала (око 1 грама) а све ради тежег детектовања мина. Мине без имало метала у својим деловима су такође произведене али нису уобичајене те по своме саставу такве мине није могуће пронаћи уз помоћ детектора метала што је и логично.

Противпешадијска мина је убојно-разарајуће средство које се састоји од:

1. тела мине,
2. експлозивног пуњења и
3. упаљача.

1. Тело је кућиште у које се смешта читав склоп мине и штити експлозивно пуњење од механичких оштећења (код неких мина и од влаге) и повезује све делове мине у једну целину. Облик и величина тела су од велике важности, као и материјал од којег је израђено. Оно мора да заштити садржај у унутрашњости мине и да буде довољни чврсто за постављање и уједно олакшава преношење и постављање мина. Израђује се, зависно од намене мине и техничког решења (конструкције), од различитих врста материјала. За израду тела мине најчешће се користи метал, пластични материјали и дрво у старијим конструкцијама. Код неких типова мина парчад распрснутог тела, приликом дејства мине, имају улогу да непосредно наносе губитке живој сили.

2. Експлозивно пуњење (одређена количина експлозива) ствара одговарајући ефекат при детонацији (експлозији) мине. Формира се од разарајућих (бризантних) експлозива, а најчешће се користи тротил, мада мине мањих габарита користе снажније експлозиве (нпр. тетрил) или неке друге врсте. Зависно од врсте и типа мине, односно њене намене, експлозивна пуњења су различите тежине. Мине са већом количином експлозива изазивају оштећења техничких средстава и наносе веће губитке живој сили. Тежина експлозивног пуњења противпешадијских мина креће се до 500 г.

3. Упаљач служи да изазове детонацију експлозивног пуњења (дејство мине). Зависно од врсте упаљача, мине могу да се активирају тренутно нагазом, потезом, отпустом и затварањем струјног кола (успостављањем контакта, електро индукцијом, магнетним дејством, вибрацијом, светлосним дејством и другим начинима), или са одређеним временским успорењем. За тренутно активирање мина употребљавају се упаљачи тренутног дејства (нагазни, потезни, отпусни, електрична детонаторска каписла и др.) Ова врста упаљача има најширу примену. За активирање мина са одређеним временским успорењем употребљавају се упаљачи који активирају мину после одређеног (изабраног) времена. Ти упаљачи се обично стављају у дејство (темпирају) у току наоружавања мине, а активирање мине долази у одређено (изабрано) време без спољног утицаја. У ту сврху највише се користе разне врсте временских хемијских упаљача и упаљачи са сатним механизмом. Најчешће се примењују за наоружавање мина изненађења.

Дејства упаљача остварују се на један од следећих начина:

• притиском на упаљач (нагазно дејство);
• потезањем жице за потезање (потезно дејство);
• пресецањем затегнуте жице, везане за осигурач упаљача, или подизањем терета са упаљача (отпусно дејство);
• затварањем кола струје;
• хемијским путем (хемијско дејство);
• комбинацијом наведених начина,
• сатним механизмом и др.

Механизми за окидање - Детонатори

Главни чланак: Детонатор

Механизам за окидање је направљен тако да активира детонатор или преко ударне игле која запали запаљиву смешу детонатора или спајањем у струјни круг електричног кола. Већина мина употребљава ударну иглу која је натегнута на опругу а када је жртва покрене она удари својим клином у главу детонатора који активира пиротехничку смесу која активира експлозив мине. Сваки детонатор садржи малу количину оловног ацида. Механизам за окидање је најкомпликованији саставни део било које мине док је рад уложен у његово дизајнирање и стварање готово занемарив, тако да је претпоставка да свако ко је способан да направи хемијску оловку, такође без проблема је способан направити и механизам за окидање мина.

Компликованији примери механизма за окидање као на пример код италијанске СБ-33 мине, имају механизам који врши окидање у више степена постепено то јест уколико притисак на њу није био сталан мина неће опалити тако да се закључа уколико је мина изложена изненадном удару. Због овог типа механизма за окидање онемогућено је деминирање ових мина ланчаном експлозијом и сличним начинима разминирања.

Детонирајућа каписла је високо осјетљива експлозивна материја која експлодира када је подложена удару детонатора а у сврху појачавање снаге детонатора и иницирања експлозије експлозива мине.

Експлозив се састоји од стабилне експлозивне смесе коју активира иницијална каписла. Смеса експлозива је стабилна због тога јер би осетљивија смеса била пуно скупља у производњи али би и мина била осетљивија а самим тиме и подложнија ненаданој експлозији. У већини мина као главни експлозив се користи ТНТ.

Врсте противпешадијских мина

Противпешадијске мине могу бити положене или разбацане. Мине се полажу на различите начине: ручно, механички (возилима) или даљински (разбацивањем артиљеријским и ракетним пројектилима, минобацачким минама, као и хеликоптерима или авионима). Положене мине су на површини земље или се укопавају и маскирају. Разбацане мине нису укопане и постављају се из летелица (авиона и хеликоптера) или из возила. Према начину употребе, активирања и ефекту дејства, противпешадијске мине деле се на: нагазне, распрскавајуће, одскочне мине и мине усмереног дејства.

Нагазне противпешадијске мине

Противпешадијска мина у Камбоџи

Већина противпешадијских разорних мина реагује на нагаз (притисак), опремљене су механичким упаљачем који иницира основно пуњење смештено у телу мине. Као основно пуњење користи се ТНТ, мада мине мањих габарита користе снажније експлозиве (нпр. тетрил) или мешавину експлозива (као што је Композиција Б). Енергија експлозије усмерена је на човеково стопало и ногу. Одликују се малим димензијама и изузетно малом количином метала. Неке су отпорне и на висок притисак експлозије. Те карактеристике доприносе да се ове мине тешко проналазе и разминирају. По правилу ове мине се укопавају и маскирају.

Распрскавајуће мине

Изглед - ПРОМ-1 - модела противпешадијске распрскавајуће мине

Противпешадијске распрскавајуће мине првенствено делују на принципу дејства парчади тела мине у кругу од 360°, изазивајући повреде људи. За разлику од нагазних противпешадијских мина које су намењене онеспособљавању појединца то јест једне особе, док се тело распрскавајуће мине при експлодирању распршује великим подручјем наносећи шрапнелске озледе особама које се нађу у близини. Шарпнели овог типа мина могу онеспособити и нека оклопљена возила која имају точкове (бушење гума) те слабији оклоп (оштећивање унутрашњих компоненти и озлеђивање путника). Због распрскавања метала и знатно веће количине експлозивне смесе у овом типу мина оштећења која узрокује код неоклопљених возила која их активирају су много већа него код експлозивних нагазних мина. Ефикасан домет мина зависи од количине експлозивног пуњења, дебљина тела мине и ефикасности распрскавања. Могу да нанесу озбиљне повреде на растојањима до 30 м. Већина противпешадијских распрскавајућих мина су потезне мине са механичким упаљачем, који иницира основно пуњење смештено у метално тело веће дебљине. Већина ових мина као основно пуњење користи ТНТ, а као материјал тела се користи ливено гвожђе или челик због чега се ове мине лако проналазе детекторима метала. I поред тога ове мине се могу активирати уз помоћ ниских жичаних препрека постављених на удаљености и до 20 м од мина, пре него што детектор метала открије њихово присуство. Због тога уклањање жичаних препрека представља важан корак у разминирању ових мина. Најпознатији представници овог типа мина на подручју бивше Југославије су ПМР-2 А и ПМР-3.

Типови распрскавајућих противпешадијских мина

Југославенска потезна ИМП противпешадијска мина за заседе, сликано негде на Балкану 1996.

Мине које се постављају за заседе имају распрскавајуће тело целокупно изнад подлоге на прикладној висини, скривено и маскирано прикладним материјалом (грање, лишће, трава, камење, маховина, и слично) и опремљене с једном или више жица за потезно активирање.

Најпознатији представници овог типа мина на подручју бивше Југославије су ПМР-2 А и ПМР-3.

Одскочне мине

Одскочне мине поседују јако мало (помоћно) експлозивно пуњење које им омогућава да када се мина активира онда тело мине одскочи изнад земље на висину до нивоа груди и тако активира главни експлозив и експлодира. Неке од ових мина могу изазвати озледе до 200 метара удаљености. Због металне кошуљице лако се детектују детекторима метала али су због тога често окружене нагазним минама које садрже минимум метала као заштитом од разминиравања.

Најпознатија мина бивше Југославије овог типа је ПРОМ-1 (Противпешадијска распрскавајућа одскочна мина 1) која има убојито деловање у кругу од четрдесет метара и на педесет метара може тешко да рањава.

Мине са усмереним дејством

Руска противпешадијска мина МОН-50 с усмереним дејством

Мине с усмереним распрскавајућим дејством (попут МРУД-а или америчке мине M 18 Цлаyморе) се разликују од осталих мина по томе што су израђене тако да се после експлозије мине усмеравају у одређеном смеру, зато их тако и зовемо - Мине распрскавајуће усмереног дејства (МРУД). Постављају се тако да њихово деловање усмеримо према непријатељским снагама. Због овог типа усмереног деловања могу се постављати и у близини пријатељских снага без опасности да ће бити угрожене њиховим деловањем, из разлога што су то мине усмереног дејства и биће окренуто супротно од пријатељских снага, то јест биће окренуте према непријатељу. Овај тип мина се уз конвенционално активирање потезом може активирати и уз помоћ електронског упаљача то јест у зависности који начин активирања примењујемо да ли бежично актвирање на даљину или жичано електричним импулсом. Ове мине су јако сличне америчком моделу мина M 18 Цлаyморе па се често називају и цлаyморе минама.

Учинак експлозивног деловања противпешадијских мина

Када особа нагази на експлозивну мину у истом тренутку изврши њену активацију, потом експлозивно пуњење мине детонира стварајући експлозивни удар који се шири великом брзином. Удар који мина својом експлозијом створи је сабијена сила која се нагло шири према горе из кућишта мине разносећи слој земље изнад себе који постаје део удара експлозије. Када удар дође до површине своју снагу преноси на објекте на површини то јест на обућу и ногу жртве. У већини случајева удар резултира разношењем жртвине ноге од стране удара експлозије.

Ниво озледа на људском телу зависи од величине експлозивног пуњења у противпешадијској мини, дубини на којој је мина постављена, врсти тла где је мина постављена те начину на који је мина активирана (пуним стопалом или само делом стопала). Различите врсте тла различито преносе енергију коју мина произведе експлозијом а коју преноси на стопало то јест што је тло мање способно апсорбовати удар његова је јачина већа и разорнија. Веће количине експлозивног пуњења ослобађају већу експлозивну енергију и експлозивни удар који на жртвину ногу преноси већу енергију и тако теже озлеђује ногу/ноге жртве а које у крајњим случајевима може проистећи трајном ампутацијом дела ноге од стопала па све до колена. Друге озледе које могу изазвати мине су често изазване материјалом који се ослободио из тла у којем се догодила експлозија мине. Тај се материјал састоји од земље и камења којим је мина била прекривена, делова обуће жртве те малих фрагмената размрсканих костију жртвине ноге. Учинак материјала који се распрши током експлозије проузрокује озледе које су специфичне за експлозивне ударе и крхотине. Специјална обућа укључујући војничке чизме су често израђене у сврху заштите од оваквих мина али ипак губитак стопала је начешћа телесна траума коју проузрокују овакви типови мина.

Експлозивне мине имају мали учинак на оклопна возила али је могуће да оштете возила с точковима која су их активирала уколико су преласком прешла преко њих. Мање експлозивне мине проузрокују поприличну штету на точковима возила која се не може поправити на лицу места док неке могу оштетити и кутије за мењаче.

Употреба противпешадијских мина

Италијанска одскочно-распрскавајућа противпешадијска мина Валмара 69

Противпешадијске мине се употребљавају у сличном смислу као и противтенковске мине за израду минских поља, онда израду мешовитих минских поља (у комбинацији са противтенковским минама) и постављање већих згуснутијих група мина правећи минска поља ради одбране државних граница, онда неких стратешких позиција и могућих замишљених стратешких праваца одакле би могао непријатељ да нападне, онда заштита неких важних база и друго. Разлика која дели већину противтенковских мина од противпешадијских мина је релативно мања величина која омогућује полагање великог броја мина на великом простору како ручно тако и уз помоћ возила за ту намену, онда авиона и хеликоптера или чак артиљеријског оружја.

Остале употребе противпешадијских мина варирају од ситуације до ситуације:

• чекање у заседи,
• заштита тренутних положаја,
• спречавање потере,
• заштита опреме у облику замки и
• замка за друге мине у сврху онемогућавања деактивације исте.

Минска поља

Противпешадијским минама се постављају минска поља а циљ нам зависи од намене и шта желимо да постигнемо тим постављањем. Обично се то врши површинским маскирањем, као на пример лишћем, травом и камењем или се укопају испод површинског слоја на дубину од 10 – 20 мм. Сврха овога је да спречи напад војне силе на одређена подручја како пешака тако и возила која их активирају. Запречавањем мина стварају се препреке како би се ограничило кретање особа.

Постављање минских поља се може обавити на неколико начина а најчешће се то врши ручно стројевим распоредом или координатним конопцем који се налази у комплету за минирање и разминирање. Има и модернији начин постављања мина машинским путем односно минополагачем, а постоји и за брзо запречавање када је ваша војска у повлачењу и спречавању брзих продора противничке војске и то из артиљеријских оруђа, онда авиона и хеликоптера. У војној науци минска поља се сматрају као дефанзивна врста тактике и користи се да би успорили продоре непријатеља, да деморалишу и смање морал војсци која треба да прође кроз зону минског поља. Инжењери са опремом за чишћење мина могу да очисте пут кроз минско поље релативно брзо, али ако је минско поље ефикасно покривено ватром противничке стране онда то умногоме отежава рад на уклањању мина. Минска поља су често обележена знацима упозорења или траком тканине, како би се спречило да ваша војска или неко од цивила не уђе у минско поље. Понекад терен може бити обележен и лажним минским пољем да би се заварао непријатељ и да би се отежали брзи продори трупа. Минска поља могу такође да имају маркиране или необележене путеве да омогуће сигурно кретање кроз њих. У Сједињеним Државама су дизајнирали мине да се самоуниште после одређеног временског периода, смањујући потребу за разминирањем само што систем самоуништења није функционисао баш увек. Тако да је и после тога постојала велика опасност повреде војника или цивила. Постављање минских поља без маркирања и обележавање сматра се да је то ратни злочин на основу анекса Женевске конвенције о конвенционалном наоружању Протокол II.

Најчешћа минска поља су постављана на границама између држава, ради спречавања брзих продора војне силе, онда због спречавања упада неких невладиних група из суседних земаља које им праве велике проблеме њиховим селима и градовима. Такође велика употреба мина је била и у запречавању неких војних објеката или база, због изузетне важности тих објеката и немогућности да са људством и техником обезбеде сигурност, онда се прибегавало постављању минских поља. Минска поља су постављана око неких градова или места, то је нарочито изражено у Африци и мањим делом у Јужној Америци. А разлог запречавања је био што су неке невладине трупе упадале у села и градове и препадале становништво, које је било беспомоћно да се одбрани од тих хорди. Такође се минска поља постављала око градова да би се спречиле неке невладине групе које су имали за циљ насилно свргавање председника и владу те државе.

Неколико начина постављања минских поља

Постављање минских поља се може обавити на неколико начина а најчешће се то врши ручно стројевим распоредом или координатним конопцем који се налази у комплету за минирање и разминирање. Постоје и други начини за постављање мина и то машинским путем, односно минополагачем, онда артиљеријски, онда из авиона и хеликоптера.

Стројеви распоред

Овај начин постављања минских поља се изводи тако сто војници могу постављати по 2 или по 4 мине. Војници су постројени на међусобном растојању од 2 м (за 4 мине) односно 1 м (за 2 мине) за израду ПП минских поља. А код ПТ минског поља растојање између војника је око 4 метра (ако војник поставља 4 мине) односно 2 метра (ако војник поставља 2 мине). Код израде ПТ постоји и начин где војници носе по 1 мину па је њихово растојање 1 м. Када се постави први ред мина војници прелазе на други ред (растојање између редова може бити и 5 али и 40 корака, зависно од терена). Када су дошли на други ред сви иду корак улево или удесно како би се извело смакнуто постављање мина. Исти принцип је и на осталим редовима којих је обично 4. На тај начин се добије густина од 1 мине на 1 метар дужни минског поља. Густина у зависности од терена и ефекта који желимо постићи може бити од 0,5-1,25 мина по метру дужном минског поља. Мада постоји могућност да густина буде и до 2 мине по метру, али би то већ била импровизација и беспотребан утрошак. Та густина је најчешћи случај код постављана група мина.

Координатни конопац

Координатни конопац је дужине 25 метара. На сваких метар се налази алкица за коју се бочно качи конопац чија дужина може бити 0,5, 0,75, 1 и 1,25 метара. Захваљујући различитим дужинама могуће је поставити веома велики број комбинација. Приликом постављања минског поља на овај начин претходно је потребно одредити тачне границе али и тачну шему постављања. Поред тога веома је важно да се тачна шема постављања унесе прецизно у записник минског поља. За овај начин постављања је потребно одељење војника јачине 10 људи. Командир руководи радом, одређује правац развлачења конопца, одређује правце кретања, дели упаљаче, контролише рад и израђује записник. Два војника обележавају места мина. Шест војника постављају мине. Два војника доносе мине до минског поља и стављају их на обележена места. Неко детаљније објашњење за овај начин није могуће због великог броја варијанти. Из истог разлога није могуће посебно одредити густину већ она варира од случаја до случаја.

Начин постављања код потезних мина

Код постављања потезних мина минско поље се израђује у 2-3 реда. У овом случају растојање између мина је 30-40 корака (20-30 метара), као и растојање између редова. Једну мину постављају 2 војника. Један развлачи жицу за потезање, побија кочић и везује жицу за њега (или неки стабилан предмет), а други војник поставља мину, наоружава је и везује други крај жице за мину. Ако нема довољно људства све то може да ради и 1 војник.

Постоје 3 начина постављања потезних мина.

1. Када су све жице окренуте у једну страну
2. Када су две жице окренуте једна према другој и везане на исто место
3. Када се за једну мину везују две жице.

Од ова три начина најслабији је други посто оставља велики међупростор између мина.

Начин постављања минополагачем

Постављање минополагачем врши такође одељење војника. НА минополагачу имамо могућност избора растојања између мина, односно може се подесити на ком растојању ће мина бити испуштена. Наравно минополагач врши постављање ПТМ, без упаљача. Упаљач постављају војници који се крећу иза минополагача и када исти испусти мину на место они је наоружавају.

Деминирање минских поља

Фоерстер Минеx 2ФД 4.500 детектор метала коришћен од стране Француске војске.

Главни чланак: Разминирање

Детектори метала су први пут употребљени за разминирање, након њиховог проналаска од стране пољског официра Јозефа Косацки. Његов изум познат као пољски детектор мина а коришћен је од стране савезника за чишћење минских поља које је Немачка поставила током II Светског рата.

Постављање и наоружавање мина је релативно јефтин и једноставан посао за обучену војску, док је откривања и уклањања мина поприлично скуп, спор и опасан посао. Ово је посебно истакнуто где се води герилски начин ратовања где се мине постављају без неког реда и где нису обележена места минских поља. Противпешадијске мине су најтеже за откривање, због своје мале величине и чињенице да многе од њих су направљене скоро у потпуности од неметалних материјала да би избегле детекцију од мино истраживача.

Ручно чишћење остаје најефикаснија техника за чишћење минских поља, иако хибридне технике укључују употребу животиња и робота. Животиње су пожељне због јаког чула мириса и изузетно су способни да открију већину врста експлозива а међу њима спадају и нагазне мине. Сем керова и животиње попут пацова, мачака и свиња такође могу бити обучени да открију експлозивне направе и да разликују мине од осталих металних предмета.

Невладина организација Норвешка Народна Помоћ је једна од организација која ради на безбедном уклањању нагазних мина где је радила или још ради у земљама које су још контаминиране од мина. Тим својим гестом у великој мери помаже тој држави и локалном становништву да неби још неко од њих настрадао.

Произвођачи противпешадијских мина

Више од 50 држава је производило противпешадијске мине у неком тренутку у прошлости. Све чланице потписнице Конвенције о забрани мина (162 државе), су зауставиле своју производњу противпешадијских мина. А већина од 35 држава које нису чланице потписнице Конвенције о забрани мина као и неке невладине и недржавне групе су се обавезале да више неће производити и користити противпешадијске мине. Монитор је идентификовао 12 држава које још увек производе противпешадијске мине: Кина, Куба, Индија, Иран, Мјанмар, Северна Кореја, Пакистан, Русија, Сингапур, Јужна Кореја, САД и Вијетнам. У већини случајева, ове земље нису активно производиле мине, али су задржале право као могућност наставка производње, само у случају неких већих конфликта. Сумња се да је тренутно активна производња у четири земље: Индија, Мјанмар, Пакистан и Јужна Кореја.

Чланице Конвенције о забрани мина које су некада производили противпешадијске мине спадају: Албанија, Аргентина, Аустралија, Аустрија, Белгија, БиХ, Бразил, Бугарска, Канада, Чиле, Колумбија, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Ирак, Италија, Јапан, Јужноафричка Република, Холандија, Норвешка, Перу, Португалија, Румунија, Србија, Шпанија, Шведска, Швајцарска, Турска, Уганда, Уједињено Краљевство, и Зимбабве. Укупно пет држава чланица конвенције су по неким изворима производили мине, али оне негирају то, а то су:: Хрватска, Никарагва, Филипини, Тајланд, и Венецуела.

Трговина противпешадијским минама

Де факто глобална забрана на промет противпешадијских мина је на снази од средине 1990-их. ову забрану треба приписати великом међународном притиску и стигматизацији овог оружја. За протеклих десет година, глобална трговина противпешадијских мина је била на веома ниском нивоу у земљама као што су Судан и Јемен, што указује на то да неки облици тржишта противпешадијских мина још постоје. Најмање 10 држава које нису чланице Конвенције о забрани мина, су донеле формалну одлуку мораторијум на извоз противпешадијских мина и то: Кина, Индија, Израел, Казахстан, Пакистан, Пољска, Русија, Сингапур, Јужна Кореја и САД.

Државе које још имају залихе противпешадијских мина

Јерменија	Киргистан	Пољска	Пакистан	САД
Азербејџан	Северна Кореја	Русија	Казахстан	Мјанмар
Бахреин	Јужна Кореја	Саудијска Арабија	Вијетнам	Индија
Кина	Лаос	Сингапур	Оман	Иран
Куба	Либан	Сомалија	Израел	Уједињени Арапски Емирати
Египат	Либија	Шри Ланка	Узбекистан	Мароко
Финска	Монголија	Сирија	Непал	Грузија

Уништавање залиха противпешадијских мина

Према извештају Ландмине Монитор из 2013. године, земље чланице су уништили више од 48 милиона противпешадијских мина од ступања на снагу овог Споразума 1 марта 1999.године. Више од 9 милиона противпешадијских мина чекају на уништавање од стране шест држава чланица. У јуну 2014. године земље не чланице Кина и САД су објавили да су приступиле смањењу својих залиха противпешадијских мина. Кина је смањила своје залихе за 5 милиона (од процењених 110 милиона мина), а САД су смањиле за 3 милиона (од процењених 10 милиона). Осамдесет шест земаља су завршили са уништавањем залиха мина, а 63 земље су изјавили да не поседују залихе мина.

Шта је све претходило Конвенцији о забрани противпешадијских мина

Употреба нагазних мина кроз историју, а нарочито у овим последњим деценијама се показало као веома лоше и неселективно оружје и сем војника за које су биле и намењене те мине, често се дешавало да страда и велики број цивила. Мине представљају опасност и после завршетка неког сукоба, па све до завршетка чишћења тог дела терена јер су потенцијално велика опасност од погибије или рањавања цивила.

Због велике употребе мина у многим конфликтима и огромног броја страдања цивила покренута је велика кампања за забрану противпешадијских мина током 1996. године, коју су покренуле многе земље као и невладине организације на челу са ИЦБЛ и Међународним Комитетом Црвеног Крста (МКЦК). У октобру 1996 била је прва одржана конференција коју је покренула Канада, а одржана је у Отави, где је присуствовало 50 влада и 24 посматрача. Већ у 1997. години је дошло до многих међународних састанака и то у Бечу, Бону, Бриселу и Ослу. Конвенција о забрани противпешадијских мина потписале су 122 државе у Отави, 3. децембра 1997. године. Ступила је на снагу две године касније, до тада најбрже у историји УН-а је ступио на снагу неки уговор те врсте. До краја 2014. године овој конвенцији о забрани мина је приступило 162 државе, које су постале пуноправне чланице ове конвенције. Још 35 држава је остало да приступе овој конвенцији.

Коришћење противпешадијских мина у разним конфликтима

Иако постоји научна дебата о томе када су се први пут користиле нагазне мине, са разумном сигурношћу можемо да кажемо да претече модерних експлозивних мина потичу из не - експлозивних замки попут дрвених шиљака који су се користили у почетку а у каснијем неком периоду и од металних шиљака и других приручних оштрих средстава која су се укопавала у земљу и служила су у сврху изненађења и онеспособљавања древних војски и то у далекој прошлости још пре 2.500 година у 3 веку пре нове ере. Неке од тих идеја из давних времена по дизајну и начину употребе у одбрамбеној тактици можемо да кажемо да су се користила и у модерним ратовима задњих деценија. Најраније мине са експлозивним пуњењем су се користиле још од 14 века у Италији. Упаљачи који су се правили од барута били су неупотребљиви после само неколико дана у зависности од временских прилика.

1277: У Кини су у време династије Сонг противпешадијске мине коришћене за одбрану од Монгола, који су нападали град у јужној Кини. На овај догађај и чувени кинески текст Хуолонгјинг указао је у сачуваним списима Лиу Ђи крајем династије Јуанг и почетком династије Минг, нешто пре 1375. године. Он је описао како је изгледала тадашња мина са телом од шупљег кованог гвожђа сферног облика испуњеног барутом и малим шиљатих комадима метала, прекривеног танким слојем воска. Мина је имала три различита упаљача како би у случају неисправности неког од њих други могли да је активирају. Тако направљене направе су се укопавале у земљу и оне представљају примитивни облик противпешадијске мине.

1368-1644: У Кини је за време династије Минг коришћене противпешадијске мине у области Тогтох на северу Монголије, аутономне покрајине у Кини. Кинески архелеози који су вршили ископавањима у тој области у априлу 2001. године су објавили да је пронађено око 20 мина старих око шест стотина година. Мине су прављене у две величине: веће су биле тешке 1,7 кг, пречника 11 цм, а мање су биле тешке 0,8 кг, пречника 8,5 цм. Мине су направљене од гвожђа у облику лопте. Архелеози су у минама открили црни или жуто-сиви прах.

1726: У Немачкој је у запису немачког војног историчара Фрајера (нем. Freiherr) opisana nagazna mina koja se sastojala od keramičke posude u kojoj su bili fragmenti od stakla i metala sa 900 grama baruta, ukopana plitko u zemlji u blizini jedne tvrđave. Mine su se aktivirale nagazno ili potezno preko nisko postavljene žice.

1861-1865: U SAD u Građanskom ratu koji se vodio između Konfederacije i Unije kada je Brigadni general Gabrijel Rejns naredio svojim jedinicama da postave mine tokom bitke za Jorktaun енгл. Yorktown, тако да експлодирају када неко стане на њих. Дана 4. маја 1862. године, један војник је активирао једну од ових мина близу линије одбране јединица Конфедерације трупа и постао прва забележена особа која је убијена нагазном мином.

1914-1918: У Немачкој је око 1912. године осмишљена модернија варијанта нагазне мине и многе земље су касније копирале ову идеју. Током I Светског Рата Немачка је на Западном фронту, а нарочито у Француској масовно користила нагазне мине као средство за запречавање.

1914-1918: У Украјини је за време I Светског Рата Аустро-Угарска и Немачка су масовно користиле противпешадијске мине.

1914-1918: У Албанији је за време I Светског Рата Аустро-Угарска масовно полагала противпешадијске мине у области Каваја (централна Албанија).

1939-1945: У II Светском рату је дошло до праве еволуције у развоју нагазних мина као и масовног коришћења противпешадијских као и противтенковских мина. Током рата је употребљено више милиона мина. Немачка је производила од 1935. до 1945. године две врсте мина под називом С-мине у варијантама СМи-35 и СМи-44. Између ове две мине је разлика била веома мала, скоро безначајна. Ова мина је била одскочно распрскавајућа. Након активирања она дејствује тако што одскочи на око 90 цм од тла и експлодира у ваздуху, па њени фрагменти и челичне куглице делују у свим правцима наносећи смртоносне повреде и тешке ране онима који се нађу у домету. Намена мине је била да као кључни део одбрамбене стратегије Трећег рајха нанесе тешке губитке пешадији као и да успори или одбије масовне нападе непријатеља. Ове мине су се масовно коришћене током рата и многе земље су их копирале и уводиле у наоружање ради одбране територије и заштите јединице. У Немачкој је произведено је 1,93 милиона ових мина. У Немачкој је 1942. произвођена и антимагнетна мина ознаке Сцху-42. Тело мине је било од дрвета, пуњење се састојало од 200 грама ливеног тротила. Мина се укопавала у земљу и активирала се када неко згази на њу. Због дрвене конструкције, миноистраживачи који су откривали метал нису могли да је детектују. Мина је имала озбиљну ману јер је због дрвеног тела након дужег боравка у земљи постајала неактивна услед дејства атмосферских падавина. Зато су Немци врло брзо осмислили још један тип масовно коришћене противпешадијске антимагнетне мине чија је ознака била Гласмине 43. Произвођена је од краја 1943. до 1945. и произведено је око 11 милиона комада, а по завршетку рата у складиштима је затечено око 9,7 милиона комада. Била је карактеристична по томе што је тело мине било направљено од неке врсте стакла па миноистраживачи нису могли да је детектују, што је умногоме отежавало чишћење минских поља. Чак и данас још увек постоје минска поља са овим минама у Националном парку Ајфел.

СССР је за време II Светског рата користио противпешадијске мине типа ПМД-6 и ПМД-7. Тело мине је било од дрвета. Мина се активирала на притисак када се нагази на њу. Потребна нагазна сила је биле од 1 до 10 кг. Ове мине су копиране у великом броју земаља у свету. У СССР-у су такође коришћене мине ПОМЗ. Касније верзије ПОМЗ-2 и ПОМЗ-2М су коришћене у Корејском и Вијетнамском рату.

САД су производиле и користиле мине М16 за време II Светског Рата. Ова мина је веома слична мини С Немачке производње. Американци су у току рата извршили обрнути инжењеринг немачких мина и великој мери их ископирали са врло малим разликама у односу на Немачке. Ова мина се производила у више верзија и то: М16, М16А1, М16А2, КМ16А2. Међу типовима ових мина су разлике минималне. Код прве две мине постоји мала разлика у упаљачу, а мине са ознаком А2 се разликује у тежини и та врста мине је коришћена у Корејском рату. Ове мине су се производиле у још неколико земаља и то: Грчка, Индија, Јужна Кореја и Турска. Војска САД је до 1945. године изгубила од противпешадијских мина 2,5% својих војника, а од противтенковских је страдало 20,7% од укупног броја војника који су учествовали у рату, што је веома висок проценат страдалих.

1939-1945: У Албанији је противпешадијске мине користила Италијанска војска од 1939-1943, а од 1943-1944. године користила их је Немачка војска.

1939-1945: У Египту је током II светског рата остао велики број противпешадијских мина нарочито на Медитеранској обали где се већина битака и догодила.

1939-1945: У Алжиру су за време II Светског Рата Немачка и Италијанска војска постављали минска поља у северном приобалном подручју.

1939-1945: У Данској су за време II светског рата коришћене мине а нарочито је то изражено на полуострву Скаллинген. Минирана територија је подељена у 3 области, прве 2 области су очишћене у периоду од 2006-2008. године. Трећа област је много компликованија за чишћење због терена који је претежно мочваран, па је остављена да разминира у неком следећем периоду. Нема информација да је од 1946. до данас било жртава, а минска поља су уредно ограђена и означена.

1939-1945: Немци су у Француској користили противпешадијске мине где се и данас понекад нека пронађе. У послератном периоду Француска их је користила на Корзици, где је опасала своје касарне минама и тако их бранила. Нема прецизних података када су те мине постављене.

1939-1945: У Финској су током II светског рата коришћене противпешадијске мине, па неочишћених минских поља има и дан данас.

1939-1945: Немачке јединице су у Норвешкој током II светског рата користиле противпешадијске мине.

1939-1945: У Пољској су током II светског рата коришћене противпешадијске мине али је према неким извештајима све очишћене до средине 1950-их година. После II светског рата СССР- је имао војне базе у Пољској које су обезбеђиване противпешадијским минама. После повлачења Совјета остала су неочишћена минска поља, која су очистили Пољски деминери.

1939-1945: У Микронезији су постављене противпешадијске мине још током II Светског рата.

1939-1945: У Тунису територија је минирана током Другог светског рата, али званичници тврде да је утицај минираних површина веома мали и инциденти са минама су ретки. Туниски званичници тврде да минирана подручја су означени и мапирана, и цивили не користите ове области зато што су далеко од неких места или путева. Нарочито контаминирана подручја налазе се на југу (Ел Хамма, Маретх, Матмата); централном делу (регија Фаïедх и Кассерине); на северу (Цап-Бон); и на северозападу (Медјез Баб Ел) земље.

1939-1945: У Украјини је за време II Светског Рата дошло до масовног коришћења противпешадијских мина и неексплодираних убојних средстава, која су се углавном налазила у ненасељеним подручјима. Било је око 3 милиона мина и НУС-а, а до 1998. године је већи део контаминираног земљишта очишћен, остало је још око 1 милион мина да се уклони. Највише минирана подручја су Виннитса, Тернопол, Кијев, Дњипропетровск, Одеса, Севастопољ, Керцх и Краков. Више од 1.500 цивила је погинуло у Украјини између 1945. и 1995. године у минским несрећама. Стотину и тридесет деминера су погинули током операције чишћења. Тренутно је потребна протетика за 800.000 особа. Због озбиљних финансијских и економских проблема у земљи, постоје смањења буџета за социјалне потребе. Године 1998. само 43% буџета је Украјина издвојила за национални програм о рехабилитацији инвалида.

1941-1998: На Еквадору је у граничном појасу са Перуом дошло до коришћења противпешадијских мина због честих сукоба. Најинтензивнији сукоби су били 1941, 1981. и фебруара 1995. године, где је постављено на десетине хиљада мина током тих борби. Према неким проценама број мина у граничном појасу се креће између 60.000 и 100.000 мина, а више од 60 особа је страдало и војника и цивила дуж границе од 1995. године.

1941-2008: У Совјетском Савезу и касније после распада Совјетског Савеза у Русији су коришћене противпешадијске мине на више локација. СССР је био веома много контаминиран по завршетку II светског рата, а најобимније је било у Русији, Украјини, Белорусији и Кавказу. После II светског рата постојале су 3 фазе чишћења мина. У првој фази од 1946-1953. очишћено је 183.000 км² и уклоњено преко 56,7 милиона претежно мина и осталих неексплодираних убојних средстава (НУС). У другој фази од 1954-1965. је на 12000 км² уклоњено око 10.000 мина и осталих убојних средстава. У трећој фази од 1966-1970. је на 214.000 км² уклоњено око 72 милиона мина и осталих убојних средстава. I поред чишћења од мина после II другог светског рата, а према неким извештајима из 1999. године остало је још 10 области које захватају 540.000 хектара земљишта која морају да се очисте. После II светског рата коришћење противпешадијских мина је настављено, а нарочито велика количина противпешадијских мина је коришћена дуж границе са Кином 1960-их и 1970-их година. Онда током сукоба у Авганистану од 1979-1989. године. Онда је коришћена у касним 1980их и раних 1990их у периоду распада Совјетског Савеза ради заштите својих јединица, стратешких локација, складишта наоружања, командних места коришћене су противпешадијске мине у Закавказју у централној Азији, као и међуетничких сукоба у Таџикистану и Северној Осетији и у раној фази сукоба на Нагорно Карабаху. После распада Совјетског Савеза, руске снаге су користиле противпешадијске мине током великих операција у Чеченији од децембра 1994. до јуна 1996. године, као и у септембру 1999. године. У првом чеченском рату од 1994-1996. дошло је до постављања већег броја мина свих зараћених страна. Руске снаге су поставиле мине око својих база, контролних пунктова, око градова, затим око важних војних или индустријских објеката, као и у близини неких важних саобраћајницама. Чечени су се више служили неким терористичким акцијама постављајући мине по кућама, онда су минирали лешеве Руских војника и друго. Према неким проценама преко 1 милион мина је употребљено у том рату, а пошто је велика количина мина постављена и 1999. године, према неким проценама укупан број мина се креће негде око 3 милиона. У Таџикистану је између 1995. и 2003. године су Руске снаге уз знање Таџикистана поставили око 35 минска поља, а већина минских поља је на граници са Авганистаном. Русија је такође користила противпешадијске мине током војних операција у Дагестану у августу 1999. године.

1945-1962: У Алжиру је Француска војска поставила минска поља у близини границе са Мароком и Тунисом. Алжир је био Француска колонија до 1962. године. Француска је поставила само на једном делу територије око 3 милиона мина дуж чувене наелектрисане линије Цхалле ет Морице постављених дуж 2.000 км, док је процењено да укупно има око 10,88 милиона мина. Према незваничним изворима 40.000 је погинуло а 80.000 је рањено само у овом рејону Цхалле ет Морице.

1945-1990: У Албанији је у приграничном појасу са бившом Југославијом и Грчком постављен велики број мина. Нарочито је то било изражено 1949. године када је избио сукоб са Грчком, па је тада и постављен највећи број мина.

1945-1990: У Бугарској је у приграничном појасу са Грчком и Турском постављен велики број мина. Укупно је било 72 минска поља, а од тога 68 су била према Грчкој у дужини од 71 км.

1945-1991: Италија је на крају Другог светског рата добила мине углавном из САД и Велике Британије. Као пораженој страни у рату је било забрањено да развијају и произведу нову војну опрему. Мине су коришћени да бране границу од потенцијалних освајача Варшавског пакта, углавном су постављане у планинским пределима и долинама дуж североисточне границе, то је била прва линија одбране, у регионима Трентино Алто Адиге, Венето и Фриули, и то је одржавано све до распада совјетског блока, после су минска поља очишћена.

1947-1949: У Грчкој је за време грађанског рата између левичарских и десничарских снага дошло до постављања великог броја мина на свим границама према суседима из разлога да би спречили мешање суседа у њихов рат. Миниране границе су биле према Турској, Бугарској, бившој Југославији и Албанији као и са албанске стране је била минирана од стране Албанаца. У 2011. години, Грчка је известила да је у току операција чишћења контаминираних региона у западној Грчкој Македонији и Епиру и очишћено је до тада 525.155 м².

1947-2002: У Индији и Пакистану су коришћене противпешадијске мине у неколико конфликата током овог периода. Индија и Пакистан од свог осамостаљења од Индије су имали неколико конфликата и то од 1947-48., 1965, 1971. и 2001-02. Последња велика употреба противпешадијских мина од званичног ступања на снагу споразума о забрани употребе противпешадијским минама је била 2001-02. у сукобу Индије са Пакистаном, где је Индијска војска поставила око 2 милиона противпешадијских мина на 1.800 км дугој граници са Пакистаном. Пакистан је загађен минама од ратова са Индијом као и од 1979-1989. када је СССР окупирао Авганистан и тада су постављене мине на граници са Авганистаном.

1948-2006: У Египту, Либану, Сирији, Јордану, Палестини и Израелу је због честих конфликата Арапа са Израелом, онда неких мањих сукоба између Арапа или грађанским ратовима унутар својих држава је постављена велика количина противпешадијских мина. Најинтензивнији конфликти су били 1948, 1956, 1967-69., 1970, 1973, 1975-90., 1981-82. и 2006. године. У Египту према неким проценама има око 22,7 милиона постављених мина, рачунајући и оне из II светског рата. На Голандској висоравни је било неколико ратова, а 1967. године је било умешано више држава у тај сукоб и то: Египат, Израел, Сирија и Јордан, где је и постављено доста противпешадијских мина. Каснији сукоби 1973. и 1981. године су само још више погоршали ситуацију са постављањем нових минских поља. Велику опасност на Голану изазивају минска поља која нису прописно означена, тако да представљају велику опасност по цивилно становништво. Процењује се да је око 260.000 мина постављено унутар Израелских граница према суседима, па и на окупираним територијама. У Јордану је према неким извештајима контаминирано са 492 минска поља, са око 304.000 мина. Већина ових поља је постављена 1967. године, као и 1973. године када је био велики арапско-израелски рат. Јордан је 2012. године изјавио да је завршио са чишћењем свих познатих минираних зона. Либан је контаминиран после арапско-израелских ратова 1967. и 1973. године, као и унутрашњим грађанским ратом од 1975. до 1990. године. Процене о броју мина и минских поља у Либану увелико варирају због више групација које су се бориле на тим просторима и то од 150.000 до 360.000 мина. У Сирији су постављена минска поља од 1973. године због рата са Израелом, па и касније због честих конфликата. Такође је контаминирана и граница са Турском и Јорданом. Према неким проценама има око 100.000 постављених мина дуж њених граница. Углавном су та поља необележена и често се дешава да страдају мештани из околних места и пастири. На Голандској висоравни је постављено око 500.000 мина, а у сврху одбрамбених тактика и међусобних конфронтација Израела и Сирије. У Палестини је контаминирано подручје од пре рата 1967. године. Те мине је поставила Јорданска и Британска војска за време њиховог мандата, а сврха постављања је да би се одложио или зауставио већ припреман Израелски напад на њихову територију. Након окупације дела бивше територије Јордана, Израел није ни покушао да очисти минска поља, а жртве од мина су искључиво Палестинци, нема података да је страдао неки Израелац од мина.

1948-2008: У Колумбији је у грађанском рату између владиних, невладиних и паравојних снага дошло до коришћења противпешадијских мина у грађанском рату који је трајао око 50 година са прекидима. Мине су користиле све стране у сукобу. Неки извештаји говоре да су мине само коришћене у 1980-их и 1990-их година. Тешко је доћи до релевантних доказа и сазнања када су почеле први пут да се употребљавају противпешадијске мине у овом грађанском рату. Нарочито ако се зна да је земља великим делом има и неприступачних и мало насељених подручја. Тако да су информације веома штуре. Према неким извештајима владине снаге су поставиле око 20.000 мина а невладине око 150.000 мина на целој територији Колумбије.

1950-1953: У Корејском рату између Северне и Јужне Кореје је употребљена велика количина противпешадијских мина и забележен је изузетно велики проценат страдања Америчких војника и њихових Савезника од мина. САД су користили мине М16А2 а Јужна Кореја је користила КМ16А2 која је верна копија ове претходне. Северна Кореја је користила ПОМЗ-2 мине СССР порекла. I данас има велика количина постављених мина на линији раздвајања, а према неким проценама има по милион мина са обе стране границе.

1956-1959: Турска је контаминирана противпешадијским и противтенковским минама, као и импровизованим експлозивним направама (ИЕДс). Мине су постављени у периоду од 1956-1959. на граници са Сиријом у дужини од 510 км, као и на неким деловима границе са Јерменијом, Ираном, Ираком, а како би се спречило илегално прелазажење границе.

1959-1962: У Кини су коришћене противпешадијске мине током војне интервенције на Тибету. Такође су коришћене мине у сукобу са Индијом 1962. године који се одвијао на границама са Тибетом. Та минска поља су постављена у високим планинама, ненасељеним и неприступачним пределима.

1961: На Куби у југоисточном делу земље на граници са окупираном поморском базом Гвантанамо од стране САД, и према извештајима Монитора види се да су све стране у сукобу постављали минска поља. Кубанци су почетком 1961. године поставили око 70.000 противпешадијских мина, као и противтенковских. Тек после њих су и САД са своје стране поставиле минска поља на 18 км дугачкој линији раздвајања. Куба одбија да уклони своја минска поља, све док САД буду држале окупирану њихову област Гвантанамо. Према неким извештајима до краја 1999. године САД су са своје стране уклонили сва минска поља.

1961-2002: У Анголи је од почетка борбе за независност од Португала, која је почела средином 1961. године, а касније и кроз различите фазе грађанског рата употребљене су велике количине противпешадијских мина. У 1968. години постојале су неке 3 групације које су се бориле за превласт и то су: ФНЛА, УНИТА и МПЛА где је дошло до коришћења противпешадијских мина. Португалци су 1970-71. држали још увек територију Анголе где су поставили велика минска поља дуж Замбијске границе у покушају да зауставе инфилтрацију групације МПЛА која се борила за независност Анголе. Када је 1974. године дошло до војног удара у Португалу, тако да се Португал нагло повукао из Анголе, а већ средином 1975. године је дошло до нових сукоба и борбе за превласт, где је опет дошло до коришћења противпешадијских мина. У овом рату биле су умешане и неке регионалних група које су подржавале САД, СССР и Куба, која је била ту као подршка трупама из Анголе и било их је око 50.000 војника. Према неким извештајима нека минска поља је постављала и Кубанска војска, а такође су обучили и локалне снаге да могу да рукују са минама. Између септембра 1987. и марта 1988. је дошло до једне велике битке у зони Цуито Цуанавале где је учествовало између 3-5.000 трупа из Јужне Африке где им је помагала домаћа групација УНИТА против групације МПЛА и тада су обадве стране поставиле минска поља дуж линија раздвајања својих трупа. У трећем грађанском рату 1992-94. године, а због непризнавања изборних резултата поражена страна на изборима УНИТА на челу са опозиционим лидером Савимби који су имали 40% гласова у односу на другу страну МПЛА 49%, је одбила да прихвати изборне резултате и обнавља рат где је дошло до већег коришћења противпешадијских мина од стране УНИТА. Постављали су мине око градова а ширина тих појасева мина је на неким местима била невероватно великих 3 км. У обновљеном грађанском рату крајем 1998. до 1999. године где је УНИТА преузела власт али друга страна незадовољна обнавља рат где тотално поражава снаге УНИТА, и у тим тешким борбама је дошло до поновног коришћења противпешадијских мина и то од свих зараћених страна у сукобу. Седамдесет шест различитих типова противпешадијских мина су пронађене или пријављене у Анголи и то из 22 земље. Укупан број жртава у Анголи је непознат, мада процене се крећу од 23.000 па до 80.000 страдалих.

1962: У пограничном рату између Индије и Кине дошло је до обостраног коришћења веће количине противпешадијских мина у граничним појасевима тих земаља. Та минска поља су постављена у високим планинама, ненасељеним и неприступачним пределима Тибета.

1962-2000: У грађанском рату за независност Еритреје и њеног одвајања од Етиопије коришћена је велика количина противпешадијских мина. Еритреја никада није производила противпешадијске мине, него је у тој борби за независност упадала у складишта Етиопских снага и користила је њихове мине, а и увезли су велику количину различитих врста мина из целог света. У том грађанском рату постављено је преко 2 до 4 милиона мина, а са великом сигурношћу се може рећи да је од стране оружаних снага Етиопије на челу са генералом Менгистуа и ЕПЛФ, постављено око 2 милиона мина, а процењује се да има и преко 3 милиона неких других неексплодираних убојних средстава (НУС). Због дуготрајног унутрашњег рата у Етиопији, а и због честих сукоба са суседним земљама Суданом 1977-1980, онда Сомалијом 1997-1998, као и Еритреје 1998-2000. године немогуће је утврдити колико је употребљено мина. Између 1977. и 1994. године више од половине од процењених два милиона мина постављених у Еритреји су уклоњени. Око педесет различитих противпешадијских мина из преко дванаест земаља је идентификовано у Еритреји и то:

• Белгија - ТРН М35;
• Кина - Тип 69, Тип 72, ППМ-2;
• Италија - V Мине;
• Француска - МИАПДВ 63, МИАПИД 51;
• Пакистан - П2 Мк2;
• Јужна Африка - Тyпе 72;
• САД - М3, М7А2, M 14, M 15, М16А1, М18А1 Цлаиморе;
• бивши Совјетски Савез - МОН-50, МОН-100, МОН-200, ОЗМ-3, ОЗМ-4, ОЗМ-72, АМД-6, АМД-57, ПМН, ПМН-2, ПМД-6М, ПМД-57, ПОМЗ-2/2М, ТМ-57, ТМ-62М, ТМК-2);
• бивша Источна Немачка - ПМП-71, ППМ-2, ПМ-60;
• бивша Западна Немачка - ДМ-11;
• бивша Чехословачка - ПП-MI-СР, ПП-MI-Ср II;
• бивша Југославија - ПРОМ-1.

1963-2006: У Гвинеји Бисао је започео дуготрајни десетогодишњи грађански рат због независности од Португала који је трајао све до 1974. године, где су се користиле противпешадијске мине. Противпешадијске мине су постављане од самог почетка грађанског рата и борбе за независност, а после тога председници су се смењивали као на траци, војни пучеви су били популарни тако да је и грађански рат потрајао дуго. Све време грађанског рата коришћене су противпешадијске мине, и све стране у овом сукобу су их употребљавале. Афричка партија за независност Гвинеје Бисао и Капе Верде (ПАИГЦ), је признао производњу ПМД-6 БОКС мина, али су престали са производњом мина након добијања независности од Португалије. Португалска стратегија је била одбрана стратешких позиција својих трупа, важних саобраћајница и мостова, и да тиме спречи ПАИГЦ да приђу њиховим трупама или да униште мостове. Португалска војска се служила неким триковима и често су стварали "Лажна минска поља" са бодљикавом жицом и видним знаковима "опасне мине", да би осујетили борце ПАИГЦ да их изненаде.

1964-1975: У Оману у грађанском рату су коришћене противпешадијске мине и то у региону Дхофар на југу земље, због унутрашњег сукоба између владе и сепаратистичке групе „комунистички Народни фронт за ослобођење Омана и залива. Такође има и два минска поља дуж границе са Јеменом.

1964-1992: У Мозамбику је 1964. године почела борба за независност од Португалије и та борба је трајала све до 1974. када су и добили независност. Према званичним подацима у овим сукобима противпешадијске мине су почеле да се користе од октобра 1965. године, а мине су користиле све сукобљене стране. После добијања независности је почео грађански рат, који је са прекидима трајао све до 1992. године, и све време грађанског рата су коришћене противпешадијске мине. У Мозамбику је идентификовано око 1.100 минских поља које покривају 22 км², и то: у Гази, Инхамбане, Маница, Мапуто, Софала, и Тете покрајина. До краја 2013. године очишћен је огроман део територије, а остало је још 5,38 км² да се очисти у четири провинције: Инхамбане, Маница, Софала, а Тете. Далеко највећа контаминација од мина (3,4 км²) је у покрајини Софала.

1964-1999: У Вијетнаму у грађанском рату од 1964. до 1975. између Северног и Јужног Вијетнама где су Америчке снаге и њихови савезници помагали Јужни Вијетнам, где су биле умешане и неке околне земље у тај сукоб и то: Лаос, Камбоџа и Тајланд, а где је у првој години ратовања у Вијетнаму страдало око 65-70% Америчких маринаца, а један део од тога је страдао и од сопствених мина, док је у Аустралијској војсци страдало око 12% војника од сопствених то јест савезничких Америчких М16 мина од маја 1967. до повлачења 1971. године. САД су још користили и Гравел мине које се такође зову и Бутон мине, то су мине веома малих димензија које су се користиле и бацале из авиона у сврху одбране својих пилота који су оборени приликом неке акције и тиме су привремено заштитили неког пилота да би онемогућили пешадији да их ухвате пре него стигне помоћ пилотима. Те мине су тако конструисане да после избацивања из авиона и растурања на делу територије и активирају се на контакт када неко додирне или су саме експлодирале у временском распону од 3 до 8 минута, то је зато што је у упљачима био гас Фреон 113 који у додиру са ваздухом почиње полако да испарава и после тог одређеног времена кад испари долази до експлозије мине. Сем за одбрану својих пилота САД су користили мине и у неким од битака као што је једна била на Кхе Албанији Санх. Ове мине ако се не активирају у том одређеном року мине би постале скроз неактивне и неупотребљиве. Ових мина је произведено око 37 милиона између 1967. и 1968. иако је ова мина произвођена све до 1970, нема тачних података колико је укупно произведено ових мина. Вијетнам је користио мине ПОМЗ-2 СССР порекла као и своје мине МБВ-78А1 које су биле верна копија СССР ПОМЗ-2 минама. У Лаосу је у то време од 1964. до 1973. било контаминирано више од 3.800 села са популацијом од 1,3 милиона особа, која су живела ту под непосредном опасношћу и близине контаминираног подручја. Камбоџа је исто такође била контаминирана у овим сукобима, где је после тога наступио и грађански рати и све је то трајало од 1965. до 1999, у међувремену је била и инвазија Вијетнама у новембру 1978. године и обарања са власти Црвених Кмера на челу са његовим вођом Пол Пот, где су они прешли у илегалу и све до потписивања мировног споразума 1996. године пружали су отпор владиним снагама. Једна мала групица није признавала тај споразум и још се борила против владиних снага, али 1998 године после смрти идејног вође Пола Пота, дошло је до нових преговора где су коначно признали владу и дошло је до смиривања ситуације у земљи од 25. децембра 1999. године. У том периоду сукоба све стране су постављале велики број противпешадијских мина. Пошто су Црвени Кмери имали своје базе на Тајланду одакле су нападали владине снаге и због спречавања даљег упадања са територије Тајланда, Камбоџанска војска је поставила минска поља дуж границе са Тајландом. Постоје и неке области које су контаминиране према граници са Вијетнамом. Стејт Департмента је 1998. Године изјавио да је процењени број мина у Камбоџи измедју 4-6 милиона, али нема података о тачном броју. Укупни број жртава према једном извештају до 31. Децембра 2007. године је било 66.070, (погинулих 19.402 и повређених 46.668). Типови мина који су пронадјени су:

• Камбоџа (КН-10);
• Мађарска (M-62);
• САД (M 14, M 16А1, M 18А1);
• Вијетнам (МБВ-78-А1, МБВ-78-А2, MD-82-Б, МДХ-2, МДХ-3, МДХ-5, МДХ-7, МДХ-10, МИН, МН, M 14, П-40 БАЛЛ, НОМЗ2 Б);
• Тајланд (МОДЕЛ);
• бивши СССР) (МОН, ОЗМ-3, ОЗМ-4, ОЗМ-72, ПМН, ПМН-2, ПОМЗ-2, ПОМЗ-2М);
• бивша Југославија (ПМА-2, ПМА-3, ПМД-6);
• Индија (M 14);
• Јужна Кореја (M 18А1);
• Северна Кореја (ПОМЗ, ПОМЗ-2);
• Кина (ПМН, ПОМЗ-2, ПМП-2, Тупе 66, Тупе 69, Тупе 72, Тупе 72Б);
• Чиле (M 18А1);
• Иран (M 18А1);
• Ирак (ПМН);
• Бугарска (МОН, ПОМЗ-2);
• Пољска (ПСМ-1);
• бивша Источна Немачка (ПОМЗ-2М, ППМ-2);
• бивша Чехословачка (ППИМ-СР);
• Јужна Африка (Тупе72).

1967-1970: У Нигерији су у грађанском рату коришћене противпешадијске мине, према проценама није употребљена велика количина мина.

1968-1991: У Чешкој је у време хладног рата и сукоба Варшавског и НАТО пакта су у базама које су биле окупиране од стране од стране Совјетских трупа оставиле после повлачења велику количину мина, нешто од тога у складиштима, а складишта су била опасана минским пољима. Такође има још остатака мина и из II светског рата.

1969-1992: У Зимбабвеу то јест у бившој Родезији је дошло до употребе противпешадијских мина, а први инциденти су били усмерени против Родезијских снага, убивши једног Родезијског војника. Од децембар 1972. до јануара 1980. године, када је рат завршио, било је 2.405 инцидената, што је резултирало са 632 погинула и 4.410 повређене особе. Зимбабве је пријавио да је преостала контаминација минама на површини од готово 209 км², што обухвата пет минских подручја и то: Мусенгези да Рwенyа, Санго Караула да Цроокс Цорнер, Руситу да Музите Миссион, Схеба Форест Беацон Хилл, и Бурма Валлеy. Ту су још три сумњива подручја: Лусулу, Мукумбура и Русхинга.

1970-1978: У Чилеу је за време владавине Пиночеа дошло до спора са неким суседним земљама а један од конфликта који се десио са Боливијом око спорног дела територије и постављене противпешадијске мине од стране Чилеанске војске у пограничном појасу, а нарочито је то изражено између 2 града Тодос лос Сантос и Салар оф Аyуни, где је постављено око 80.000 мина на око 10.000 км² између та 2 града. Нека од минских поља налазе се на северу на чак 5.000 м надморске висине и веома је неприступачан терен што отежава њихово чишћење. На том спорном делу територије постављено је 42 минска поља са 23.000 до 197.000 противпешадијских мина. Сем ове области постоји још контаминираних подручја, а према подацима Министарства одбране Боливије, постоји још петнаест загађених подручја које покривају 3.158.100 м². Погођено подручје може бити веће површине јер власти Боливије нису могле тачно да одреде величину ових минираних поља. Контаминирана подручја налазе се у близини језера и планинских превоја, у областима које нису близу већих насељених места, а налазе се на подручјима у близини Кхасири, Цхунгара, Тамбо Qуемадо, Писига и Кхасири. Боливија је известила да локално становништво зна за постојање минских поља и избегава улазак у њих.

1970-1999: У Замбији су коришћене противпешадијске мине од недржавних оружаних група из суседних земаља. Због војних операција у 1970-им и 1980-им, Замбија има проблем противпешадијских мина у западним и источним провинцијама, а такође је било и инцидената у близини Лусаке. Родезијске снаге су биле одговорне за полагање мањег броја мина на тлу Замбије у источној провинцији, полагањем мина у пограничним подручјима су хтели да поремете режим у раним 1970-им, а врхунац ескалација достигао је у 1979. години.

1973-2006: У Чаду је услед Либијске инвазије од 1973. године а и касније после њеног повлачења је остало је контаминирано 417 области на површини од 1.081 км² територије, где директно утиче на живот и безбедност људи, а највише су контаминирани пашњаци, пољопривредно земљиште, путеви и друго. Такође је током 30 година унутрашњих сукоба довело до тога да је коришћења велика количина противпешадијских мина. Највише је погођен север земље са овим минама. У Чаду је 13. Априла 2006 године у међусобном обрачуну владиних и побуњеничких снага из разлога спречавања даљих немира постављена већа количина противпешадијских мина око главног града Нџамена, а посебно је то истакнуто на северу и североисточном делу града.

1974: На Кипру је дошло до сукоба Турских снага и Кипарских Грка где су положене на хиљаде мина у близини тампон зоне, где је коришћено осам врста мина. Има 78 минских поља унутар тампон зоне са стране Грка и 26 минских поља од стране Турских снага, а процене неке су да су Кипарски Грци поставили око 17.000 мина, а Турске снаге су поставиле 26.000 мина. Кипар је у својим складиштима задржао 1.000 мина за обуку војске и истраживачке сврхе. Овај број мина није мењан од 2003. до 2010. године, а од 2010. године Кипар је одлучио да смањи број на укупно 500 мина.

1974-1985: У Кини су постављана минска поља на граници са Вијетнамом, Индијом и Русијом. Процене говоре да има око 10 милиона постављених мина. Те мине су постављене у високим планинским и ненасељеним пределима, тако да није пријављен неки велики број жртава. Кина је спровела велику акцију чишћења мина од 1992. до 1999. године.

1975: У Перуу су у конфликту са Чилеом у приграничном подручју минирано је око 800 хектара земљишта унутар територије Перуа од стране Чилеанских снага, у близини веома важног туристичког града Јунин де лос Андес. Прве године после сукоба је било 15 погинулих од мина и око 200 повређених. Према неким проценама око 1 милион мина је постављено током тих година, на целој територији Перуа.

1975-1991: У Мауританији и Западној Сахари је током конфликта са Мароком постављене су противпешадијске мине а највећим делом у периоду од 1975-1978. године. У Мауританији сем мина које су постављене током ових сукоба, постоје и мине из сукоба још и из II светског рата, а према неким проценама има око 10.000 мина, док укупан број мина процењен је у распону од 200.000 до 10.000.000 мина које треба очистити. Пронађено је 35 различитих врста мина из 12 држава. Пронађено је укупно 65 сумњивих опасних контаминираних подручја, које покривају 76 км² и утичу на 60 заједница. Већина минских поља су очишћена још пре ступања на снагу Споразума о забрани мина, где су приликом чишћења коришћени сви војни и међународни стандарди. Према једном од извештаја из децембра 2013. године, у Мауританији је остало нешто више од 8 км² да се очисти. Док у Мароку су коришћење мине пре свега на бедему (дефанзивни земљани зид), а он је изграђен од 1982. до 1987. године у северозападном делу Западне Сахаре. Његова контаминација је у великој мери резултат сукоба између Снага Ројал Мароканске Армије (РМА) и Полисарио одбрамбених снага Западне Сахаре. Мароко је невероватно много поставио минских поља, а цени се да је укупно 120.000 км² површине контаминирано. А такође и Полисарио трупе су постављали минска поља и то: Бир Анзаране, Доуиек, Геррет Ауцхфагхт, Гор Лбард, Гор Залагат, Хагоуниа, Идириа, Имлили, Итгуи, и Тарф Мхкинза и Глибат Јадиане. Мароканска војска је 2007. године покренула свеобухватну акцију чишћења контаминираних подручја са 10.000 деминера, иако су само 400 детектора имали на располагању у том тренутку. Уз повремене прекиде до краја 2013. године је очишћено тек око 3.928 км².

1976-1980: У Тунису је дошло до постављања противпешадијских мина посебно је контаминирано подручје је на југу и југоистоку земље дуж границе с Либијом које обухвата девет минских поља која садрже укупно 3.526 противпешадијских мина и 1.530 противтенковске мина.

1977: У Либији је током краткотрајног рата против Египта постављена минска поља због одбране од брзих продора Египатске армије, која је у неколико дана заузела неколико градова.

1977-1980: У Етиопији је постављене противпешадијске мине због изненадног напада и брзог продора Суданске војске у Огаден региону. Региони који су највише погођене овим сукобима су: Тиграи, Афар, Амхара, Гамела, Оромиа и Бени-Схангул, северни регион Схевар, Џибути и Авасх, Огаден регија, дуж границе са Сомалијом и западна област око Велега и Ароса. Процене о броју мина варирају од 500.000 мина, па све до чак 4 милиона мина. Више од двадесет врста мина је идентификовано из седам земаља.

1977-2005: У Сомалији противпешадијске мине су први пут употребљене током рата 1977-78. између владиних трупа Мохамед Сииад Барре из Сомалије и Менгисту Хаиле Маријам из Етиопије. Између 1981. и 1991. године, сомалијска милиција опозиције се борила да збаци режимску диктатуру Сииад Барре. Ова милиција је нападала из Етиопије, па је због тога Сомалијска војска користила мине интензивно дуж границе са Етиопијом. Процена је да је скоро 70% свих мина у Сомалији се налазе у 70-96 минских поља дуж границе са Етиопији. Између 1988. и 1991. године, сомалијски Национални покрет (АСЛ) напао је северне градове Харгеиса и Бурао и околна села. Процењено је да су између 400.000 и 800.000 мина користили у овом периоду. Сто хиљада мина је пријављено да су користили у граду Харгеиса. Сомалијски Национални покрет такође је користио мине дуж мостова и приступних путева, па до војних касарни. Употреба мина се наставила и након пада Сииад Барре од стране свих фракција који су се борили за власт у Сомалији. Године 1992. територија у дужини од 5 километара од Бур Дхубо-Кандхадере је минирана, а мине су интензивно користили у Кисмаио, долини реке Јуба и дуж реке Схебелле код Белед Веин, онда подручје између Галкаио, Дуса Мареб и приморски град Оббиа је такође миниран. У 2004. години, употреба мина је пријављена у неколико регионалних сукоба, и то: у Јилиб и Бараве, милиције из Схиикхаал клана наводно је поставила мине после сукобљавања са ривалском фракцијом Аир групом. У септембру 2004. године, мине су наводно користили у сукобима између Сомалијског Патриотског Покрета (СПМ) и Јубба Валлеи Алијансе (ЈВА) у доњем Јубба региону у близини града Кисмаио. Сукоби и коришћење мина наставило се у разним деловима Сомалије и у 2005. години.

1978: У Чилеу је војска поставила велики број мина на граници са Аргентином током конфликта који је скоро довео до рата, а никаквих информација нема да је то исто урадила и Аргентина.

1978-1987: Либија је у рату са Чадом постављала мине за одбрану важних локација и војних база на својим границама.

1978-2006: На Филипинима у грађанском рату је дошло до коришћења противпешадијских мина. Све сукобљене стране су користиле противпешадијске мине, а 20 провинција је контаминирано. Сем владиних снага, још најмање четири невладиних трупа (НСАГс) су користили мине, укључујући и нове народне армије (НПА), Моро исламски ослободилачки фронт (МИЛФ), Моро Националног ослободилачког фронта (МНЛФ), и Абу Саииаф Групе (АСГ).

1979: У Уганди се појављује само мали број противпешадијских мина које су се користиле пре 1990. године, што је довело до страдања неколико жртава од мина. Било је само неколико инцидената или повреда у бившим зонама сукоба у средишњој Уганди и у регији Западног Нила, што указује на то да нема много мина које су коришћене у овом сукобу.

1979-1989: У Авганистану су Совјетске трупе поставиле велику количину противпешадијских мина нарочито у брдовитим и планинским деловима, где су им велике проблеме правили муџахедини. Ипак и поред наменског постављања ових мина највећи број жртава су били цивили. Мине су још постављали ради одбране својих војних база, онда за одбрану неких стратешких тачака, онда на периферији градова, да би се спречило убацивање муџахедина да улазе у град и да праве диверзије. Мине су такође постављале владине и невладине снаге Авганистана па сем СССР мина било је ту и из Ирана, Пакистана и других земаља. Противпешадијске мине су се такође користиле и у приграничним деловима суседних земаља као на пример Пакистану, а постављене су из разлога да не би неке од невладиних група или муџахедини прелазили границу и тиме спречавали преношење нестабилности из Авганистана у Пакистана.

1979-1990: У Костарици је на северној граници са Никарагвом постављена минска поља од стране група бораца у грађанском рату који је био захватио Никарагву у том периоду, те мине су постављене у граничном појасу у сектору Лос Цхилес, Поцосол, Упала и Ла Цруз. Према неким проценама ту има око 5.000 мина. При чишћењу контаминираног терена пронађене су типови мина и то: ПП-Ми-Ср II (бивша Чехословачка); М14 (САД), ПМД-6 (бивши Совјетски Савез). Костарика није користила противпешадијске мине, нема их у својим складиштима.

1979-1992: У Никарагви, Хондурасу и Ел Салвадору су коришћене противпешадијске мине током грађанског рата, који започео када су левичари дошли на власт, а због неслагања великих сила противника левичарског режима и уз велику подршку САД и наоружаних група које су се убацивале из Хондураса. На граничним појасевима према Ел Салвадору и Никарагви су постављене мине. Те мине није поставила војска него наоружане групе које су биле стациониране у јужном Хондурасу и које су се бориле против режима у Никарагви и Ел Салвадору и због своје заштите постављали су мине унутар територије у приграничном појасу са тим земљама. Ел Салвадорска војска их је користила у периоду од 1980-1992. године ради одбране својих војних база од наоружаних герилаца Фарабундо Марти Националног ослободилачког фронта, а према неким извештајима процењено је да има у 19 области са преко 20.000 противпешадијских мина које обухватају 425 минска поља, које покривају површину од 436 км². Највише густо контаминирани делови територије противпешадијским минама били су вулканска подручја Гуазапа и Сан Мигуел. Нема свеобухватне процене броја жртава мина из грађанског рата, мада је најмање 75.000 људи убијено. Велики број људи је страдао од противпешадијских мина, а нарочито је то било изражено од 1986. године, где је месечно страдало између 80 и 150 особа. У завршној години рата најмање 576 људи је повређено од мина и неексплодираних направа у 107 одвојених инцидената. У Никарагви је процењено да има око 120.000 мина које су коришћене током 1980-их година, а најмасовнија употреба је била 1984. године. Највећа минска поља су дуж границе са Хондурасом, где је минирано око две трећине те границе. Мине које су се користиле биле су углавном америчке, чехословачке и совјетске производње, као и домаће приручне мине које су брзо пропадале и биле неактивне после неког краћег периода, због тропске климе и велике влажности.

1980-1988: У Ирану за време рата са Ираком постављена је велика количина мина на граници у пет покрајина, а према неким проценама има око 16 милиона мина на 4 милиона хектара земљишта. Деминирање се врши на више начина: ручно и машинским путем. Иран је конструисао и направио возило без људске посаде, даљинско управљање возилом, које може да издржи мину од 10 кг, а да се то возило не оштети од експлозије.

1980-2003: У Ираку је било више сукоба са другим земљама као и неки унутрашњи сукоби који су допринели да се постави велики број противпешадијских мина. Један од тих сукоба био је са Ираном од 1980. до 1988. године, где је у граничном појасу постављена велика количина противпешадијских мина. Други сукоб је био заливски рат где се очекивао удар из Кувајта па су на граници са Кувајтом постављена минска поља. У другом рату са НАТО снагама је опет на Кувајтској граници дошло до постављања мина. Процене су да у Ираку има око 12 милиона противпешадијских мина.

1982: На Фокландским острвима је за време оружаног сукоба између Велике Британије и Аргентине 1982. године је дошло постављања много хиљада противпешадијских мина. Према једном извештају процењено је да је укупан број противпешадијских мина негде око 20-30.000, који су постављени у 113 подручја које обухватају површину од 13 км², а типови мина које су постављени су: Аргентинске (ФМК-1, ФМК-3, АТ); Шпанске (ЕКСПАЛ П-4-Б); Италијанске (СБ-33); Израелске (Но.4, СБ-33). Током година било је бројних случајева у којима су цивили намерно или ненамерно ушли у минско поље. Министарство одбране УК је пријавило да је укупно шест мештана страдало од мина, као и 15 страних туриста и рибара. Такође је од мина страдало шест војника приликом чишћења и обележавања минских поља у 1982. години, а још двоје су рањени у 1983. години.

1984-1999: У Турској мине су постављене од стране владиних снага током сукоба са Курдистанском радничком странком (Партиyа Каркерêн Курдистан, ПКК) на југоистоку земље.

1985-1991: У Јужноафричкој Републици су током грађанског рата коришћене противпешадијске мине од стране Афрички национални конгрес (АНЦ), који је спровео ниског интензитета герилску кампању и отворио је нови фронт у руралним подручјима постављањем мина на путевима и стазама у близини фарми. Истраживање Института за стратешке студије на Универзитету у Преторији је открило да 90% мине које је поставио АНЦ је дошло у руралним подручјима.

1986-1992: У Суринами приликом унутрашњег конфликта коришћене су противпешадијске мине у мањем обиму. Процењено је да је постављено око 1000 мина.

1987-2010: У Уганди је у више наврата дошло до коришћења противпешадијских мина. Од 1987. до 1990, такође и 1997. до 2001, као и 2008. до 2010. године је долазило до повремених борби владиних снага са неколико невладиних група, а једна од јачих група је била група Западног Нила Банк које подржавају Судан и Демократска Република Конго (ДРЦ). Друга група је била Лордс Ресистанце Армy (ЛРА) и трећа група је савезничке демократске снаге (АДФ), подржане од претходне владе Мобутуа од 1997. године, као и од 1998. године подржане од стране Кабиле. Све стране у овим сукобима су користиле противпешадијске мине, а нарочито је то изражено у северном делу земље углавном у окрузима Гулу и Китгум, затим у региону западног Нила и на подручју планине Рwензори. У Уганди је према неким извештајима остало још контаминирано неколико подручја и то: укупно има 46 минских поља које покривају 1,6 км² у окрузима Касесе, Бундибугyо и Марацха (у западној Уганди), онда у Агора, Ламwо и Нгоморомо (у Китгум и Ламwо округу) у северној Уганди, према граници са Јужним Суданом. Уганда је у свом извештају од 2004. године пријавила задржавање 1.764 противпешадијске мине Тyпе 72 за потребе обуке своје војске.

1988-1994: На Нагорно-Карабаху у сукобу Јерменије и Азербејџана око спорне територије, процењено је да има постављених око 100.000 противпешадијских мина, а контаминација захвата преко 150 милиона квадратних метара минираних подручја које чине око 460 минских поља. Већи део миниране територије је пољопривредно земљиште. Све стране у сукобу су користиле противпешадијске мине, а Јерменски министар одбране Харутиуниан је признао да су мине биле коришћене у већем обиму и постављане на хаотичан начин без реда и распореда мина, тако да то изузетно много отежава чишћење. Минска поља скоро уопште нису обележена где је идентификовано 102 контаминиране локације на више од 321 км² у пет округа које се граниче са Азербејџаном. Трупе које су учествовале у овом конфликту најчешће су користиле углавном мине Совјетског порекла и то типове: ПМН-2, МОН-50, МОН-90, ПМД и ОЗМ-72 и Италијанске ТЦ-50.

1989-1997: У Либерији су током грађанског рата коришћене противпешадијске мине, али од невладиних трупа, и нема познатих минираних поља, него су се мине насумично постављале.

1990: У Алжиру у грађанском рату 1990-их година пошто је војска спречила после првих вишестраначких избора исламистичку партију да преузму власт, долази до великих немира и почетка грађанског рата у којој се група ГИА (Група Исламске Армије) борила против колонизације Француске и Алжирске власти, која је била профранцуска. У том грађанском рату је побијено више од 100.000 цивила. Велики број страдалих цивила је настрадао и од противпешадијских мина нарочито у региону Оулед Аллел и месту Оран, а то је популарно туристичко место у Алжиру и воз који је возио до тог места је добио надимак воз смрти због честих страдања цивила. Алжир је проценио да је више од 10 милиона противпешадијских мина постављено, на 1 м² је било око 3 мине што произилази да су веома густо направљена минска поља.

1990-1991: У Ираку и Кувајту током заливског рата су Ирачке снаге поставиле неколико милиона мина на граници те две земље, ради спречавања инвазије НАТО снага на Ирак. Процене су неке да је око 5 до 10 милиона мина постављено, где је приликом чишћења минских поља било ангажовано око 4.000 особа из неколико земаља, а 84 њих је изгубило живот, а 200 је повређено. Око 1.700 цивила је до 1995. године страдало од мина. Кувајт је 1995. године објавио да је очистио са своје територије око 7 милиона мина.

1990-1994: У Руанди је у грађанском рату између етничких група дошло до коришћења противпешадијских мина. Према неким проценама око 50.000 мина је било постављено у том међусобном сукобу. Мине су постављени од стране владиних снага Руанду, нарочито око Рухенгери и Биумба. Минска поља су постављали на северу земље дуж границе са Угандом. Најтежа концентрација минских поља је у северном и североисточном делу земље у руралним областима, као што су фарме, путеви, стазе за пешаке, поља, онда плантаже чаја северно од Кигали и делова Националног парка Кагера. На обуку за чишћење контаминираног подручја од мина је отишло на трогодишњу обуку 180 војника у Кенију и званично 2 Децембра 2009. је очишћена територија Руанде од свих заосталих мина.

1990-1996: У Нигеру су током грађанског рата коришћене противпешадијске мине. Све стране у сукобу су користиле мине. Војска их је користила на крајњем северу због побуне једног племена Туарега. Према неким извештајима у Нигеру има мина и из II светског рата.

1991-1994: У Џибутију у грађанском рату коришћене су мине од стране владиних трупа и противничких снага и то око војних положаја и на неким приступним путевима. Укупан број жртава у Џибутију није познат, до сада је идентификовано 85 жртава од мина у периоду од 1999. до 2012. године, од чега је 23 погинулих и 55 повређених; не зна се да ли су осталих седам жртава преживели.

1991-1995: У Хрватској је током ратних сукоба постављена велика количина противпешадијских мина. Процењује се да их има око 1,2 милиона мина на око 6.000 км², који утичу на 920.000 становника, а то је једна петина укупног броја становништва. Нарочито их има у Барањи, Посавини, Банији, Лици и Далмацији. Један део мина је постављен и према Мађарској граници а највише је контаминирано у општини Матти Келкед. Пошто су мине биле уз саму границу а не дубоко у територији Мађарске, сматра се да су грешком поставиле Хрватске снаге. Густина постављања мина је била од неколико центиметара, до неколико метара. Врсте противпешадијских мина које су пронађене унутар Мађарске територије су: ПМР-2, ПМР-2А и ОМСЗ-2. Од укупног броја нагазних мина на територији целе Хрватске су око 75% противпешадијске мине. Пронађено је 14 врста мина у 5.780 познатих минираних области. У мају 2014. године у једном од извештаја Хрватске остало је још 610 км² у 88 општина за чишћење од мина, при цивилним деловима терена, као и 32,4 км² на војним локацијама и полигонима за обуку. Укупно 1.978 жртава од противпешадијских мина до краја 2013. године, а од тога броја 511 њих је са смртним исходом, док је 1.436 повређених и 31 особа се води као непознато од чега су страдали.

1991-1998: У Сенегалу је у првим немирима грађанског рата дошло до коришћења противпешадијских мина између војске Сенегала и невладиних оружаних група, Покрета демократских снага на Цасаманце (Моувемент дес снаге Демоцратикуес де Цасаманце, МФДЦ). А у фебруару 1993. године, када су били председнички и парламентарни избори, невладине трупе су помоћу мина покушавали да спрече људе да иду на биралишта и да гласају у месту Цасаманце. Контаминирана подручја налазе се у региону Цасаманце између Гамбије на северу и Гвинеје Бисао на југу. Великих размера постављања мина од стране МФДЦ почела је у августу 1997. године. Мине су користили као средство терора и застрашивања, а њени екстремисти су желели да појачају борбу по сваку цену. МФДЦ невладине снаге су признали да су користили мине у новембру 1997. године, а обећали су да то неће чинити више.

1991-1999: Бивша Југославија је почетком распада државе 1991. године на делу територије Црне Горе према граници са Албанијом је поставила противпешадијске мине у дужини од око 81 км. Касније за време НАТО кампање 1999. године поново су минирана и утврђена минска поља у граничном појасу према Албанији, али овога пута и са територије Косова. Мине које су пронађене биле су до 400 метара унутар своје територије. Оне су требале да заштите од инвазије и брзих продора пешадијских јединица. Типови мина који су пронађени су: ПМА-1, ПМА-2, ПМР и ТМА-5.

1991-2001: У Таџикистану је дошло до употребе противпешадијских мина у периоду од 1991-1998. године на границама са Авганистаном и Узбекистаном због унутрашњих сукоба у тим земљама и због страха да се не пренесу ти немири и у Таџикистан. Све стране у сукобу су користили мине. Такође су мине коришћене и у централним деловима земље због грађанског рата у земљи у периоду од 1992-1997. године. Најновија употреба мина на територији Таџикистана догодила у 2000-2001. години, када су Руске и Узбекистанске снаге стављале мине на разним локацијама унутар граница Таџикистана. У Таџикистану је идентификовала 607 минираних подручја која покривају површину од приближно 8,57 км² и садрже више од 260.000 противпешадијских мина. Минирана подручја нису генерално добро обележена. Главна подручја контаминирана минама су централна регија Тавилдара, Гарм долина, Кхалаикхум, онда граница са Авганистаном, такође минирани су и главни путеви и ауто-путеви.

1992-1994: У сукобу Грузије и Абхазије дошло је до интензивног коришћења противпешадијских мина где су обадве стране то користили у одбрану својих територија и трупа. Грузијска војска је већину мина поставио у Оцхамцхира и Сукхуми округу, док су Абхазијске снаге већину мина поставила у Гали округу. На територији Абхазије површина која је контаминирана је око 15 км² у 336 минираних локација. До краја 2011. године очишћена су сва минска поља. Од 1992. па до 2014. године било је укупно 706 жртава (158 убијено, а 558 је настрадало), а од тога је било нешто више од 400 страдалих цивила.

1992-1995: У Босни и Херцеговини је почетком сукоба било између 3 и 6 милиона мина. Не постоје поуздани подаци, али се са сигурношћу може рећи да је било најмање 3 милиона мина, а и да је један велики део увезен током рата. Током овог периода, скоро три милиона људи је расељено а око 250.000 је пријављено да су мртви или нестали, док је око 170.000 рањено. БиХ је највише контаминирана минама у Европи. Већина минских поља се налазила дуж међуентитетских линија разграничења у дужини од 1.100 км и ширини до 4 км. До 2. фебруара 2001. године забележено је 18.145 минских поља, међутим тадашње процене говоре да је можда број и већи од 30.000. Већина минских поља су у "Зони раздвајања" између супротстављених снага, а има их и на многим другим местима, као на пример за заштиту дела неких јединица, онда да спречи покрете и брзе продоре трупа, око стратешких војних и економских објеката, као и око села и градова и другде. Има и постављених мина од појединаца без икакве употребне сврхе и намене и без неког реда, таква минска поља су необележена и представљају велику опасност по цивиле. Минска поља се углавном налазе на локацијама планина и шума, па је зато проналажење и чишћење таквих минских поља изузетно тешко. Проблем у БиХ је велико подручје под утицајем мина што је око 11% површине, тако да мине представљају једну од најзначајнијих препрека за повратак избеглица и расељених лица, као и да отежавају економски опоравак земље. БиХ је уништила све мине у својим складиштима што је око 520.000 противпешадијских мина, али још нису сва минска поља очишћена тако да је према једном извештају крајем 2010. године остало да се уништи према око 210.000 мина на око 1.442 км². Процењено је да је угрожено становништво због непосредног живљења у близини минских поље око 921.500 особа. Број страдалих од мина до краја 2013. године је укупно 8.319 од чега је 1.833 погинуло а повређено је 6.039, а за 447 особа није познато од чега су настрадале. Према истом том извештају БиХ је задржала 1.962 противпешадијске мине за потребе обуке војске и за обуку паса за откривање мина, као и 23 мине МРУД које нису предвиђене овим споразумом, али се БиХ и њих одрекла из хуманих разлога.

1992-1996: У Авганистану у грађанском рату који је уследио после совјетске ере владања над том земљом и оружаног сукоба од 1992-1996. године дошло је до коришћења великог броја мина. Противпешадијске мине су користиле и владине и невладине снаге.

1992-1997: У Сијера Леоне су коришћење противпешадијске мине у мањим количинама од почетка грађанског рата. Највећа употреба мина је била 1997. године након државног удара, невладине снаге ЕЦОМОГ су биле одговорне за постављање нових минских поља, што доводи до повећаног броја цивилних жртава. Постоје докази да су ЕЦОМОГ снаге користиле мине за заштиту подручја око Лунги аеродрома и око градског подручја Коссох.

1994-1999: У Мјанмару то јест бившој Бурми је због неких инцидената са Тајландом постављено у приграничном појасу око 7.000 мина на око 53 км². Од 1994-1995. су поставили велики број мина према Индији због спречавања доласка великог броја избеглица због унутрашњих сукоба у Индији . Исто тако од 1995-1996. је минирана граница према Бангладешу у дужини од 25 до 50 км, много је страдалих особа као и велики број животиња од тих мина. Такође је због неких унутрашњих сукоба између владиних трупа и етничких војних снага у самој Мјанмару било контаминираних области око неких војних база, путева, железница, брана, важних инфраструктурних објеката, на периферији села и другим областима. Минска поља скоро да нису уопште означена тако да престављају велики ризик по цивилно становништво, као и отежано проналажење и уништавање.

1994-2004: У ДР. Конгу су у грађанском рату, због свргавања са власти Мобутуа у Првом Конгоанском рату који је био у периоду од 1994-1997. године постављане су противпешадијске мине од свих страна у том сукобу. Такође и у Другом конгоанском рату где је учествовало 8 држава и око 25 разних војних група, и неке од тих група и држава су постављале противпешадијске мине. Један од таквих сукоба који се десио у јуну 2000. године између Руанде и Уганде у граду Кисангани у ДР. Конгу, као и у близини међународног аеродума Бангок, постављене су противпешадијске мине од свих зараћених страна. Према неким проценама око 4.000 мина је постављено у граду Кисангани и око њега. Док не државне групе ( НСАГс ) су постављали мине бар до 2004. године. У августу 2013. године Конго центар за разминирање је известио да национална база података садржи евиденцију о 1.540 минских поља у свих 11 провинција. Стратешки план земље је да се земља очисти од мина до краја 2016. године.

1995-1997: У Венецуели су ради обезбеђивања шест поморских база поставили 1.074 противпешадијске мине, од којих је у међувремену једна случајно експлодирала.

1995-1998: У Перуу је током конфликта са Еквадором због спорног дела територије дошло до коришћења противпешадијских мина. Мада је било и ранијих конфликата са Еквадором 1941, 1981. као и од фебруара 1995-1998. године, десетине хиљада мина је постављено током ових сукоба дуж границе са Еквадором, али велика већина мина је постављена током овог задњег сукоба 1995. година. Од 1995. па до 1998. године било је око 130 жртава мина. Још три провинције на југу Еквадора (Морона Сантиаго, Пастаза, и Замора Цхинцхипе) остају контаминиране противпешадијским минама и у много мањој мери и противтенковским минама. Највећи део миниране границе је Кондор Планински венац (Цордиллера дел Цондор), који је био главно поприште сукоба. Еквадор је пријавио 128 контаминираних подручја у преко пет провинција Ел Оро, Лоја, Морона Сантиаго, Пастаза, и Замора Цхинцхипе са 11.524 противпешадијских мина. Морона Сантјаго је највише погођена покрајина како у броју минских поља, тако и броју мина.

1997: У Албанији је те године било великих немира и великих крађа наоружања из складишта, према неким проценама опљачкано је око 600.000 противпешадијских мина, тако да је влада одлучила да заштити складишта наоружања минским пољима.

1997-1998: У Р. Конго је током грађанског рата дошло до постављања противпешадијских мина. Највећа минска поља су постављена око главног града Бразавила и око лучког града Поант Ноар (Поинте Ноире) током тих борби.

1997-1998: У Етиопији је постављен већи број мина због одбране од напада Сомалије због спорне територије. Нема прецизних података колико је тачно мина употребљено током ових сукоба.

1998: У Бурундију је због неких сукоба са побуњеничким групама које су деловале из Танзаније постављено је велика количина мина у приграничном појасу. Мине које су коришћене су Кинеске, Руске, Египатске, Италијанске и Јужне Африке.

1998-2000: У сукобу Еритреје и Етиопије због граничног спора дошло је до коришћења противпешадијских мина. Према неким извештајима у овим сукобима је око 240.000 мина постављено од стране Еритреје.

1998-2000: У Узбекистану су коришћене противпешадијске мине на својим границама са Авганистаном 1998. године, онда Киргистаном 1999. године као и Таџикистаном у 2000. години.

1999: У Источном Тимору октобра 1999. су канадске снаге које су учествовали у мировној мисији УН-а употребиле Клајмор противпешадијске мине, а за ову употребу мина се сазнало нешто касније фебруара 2000. године. Ове Клајмор мине нису обухваћене споразумом о противпешадијским минама, али је овај инцидент изазвао велику пажњу јавности из разлога што је Канада земља која је покренула иницијативу за забрану противпешадијских мина.

1999-2000: У Киргистану су на границама према Таџикистану и Узбекистану постављена минска поља да би спречили упаде побуњеничких група од стране Исламског покрета Узбекистана (ИМУ). Мине су постављене у окрузима Баткен и Цхон-Алаи и Киргистана Осх. Локација мина су тачка спорења између Узбекистана и Киргизије. Високи званичник у управи Баткен каже да је Узбекистан поставио своје мине 200-500 метара унутар територије Киргистана. А Узбекистански званичници тврде да нема мина на територији Киргистана и инсистирају да су њихове мине распоређене 200-250 метара унутар територије Узбекистана. Додатно компликује ситуацију је недостатак договорене границе између Киргистана и Узбекистана и спорење која земља ће да полаже право на чишћење своје територије. Постоји забринутост зато што цивили живе, раде и обрађују своју земљу у близини минских поља, што је потенционално велика опасност од њих страдања. Двадесет села су наводно близу минским пољима, а мине су постављене близу река, путева, пашњака, тако да представља велики ризик за кретања сељака и за нормалан живот и рад, оно од чега најчешће сељаци живе, обрадом земље и гајењем стоке. Углавном су коришћење 2 врсте мина и то: ПМН и ОЗМ-72. Минска поља су очишћена половином 2011. године.

2001-2002: У Авганистану су невладине трупе поставиле знатне количине противпешадијске мина. Према неким извештајима из 2007. године процењена контаминације терена је на више од 859 км² у око 1.585 села, а само те исте године је било 608 жртава од мина. Такође од мина је страдало 361.000 домаћих животиња. Према неким проценама УН-а из 1998. године у Авганистану је било нешто између 5-7 милиона мина. Типови мина који су пронађени у Авганистану:

• Белгија (НР-127);
• Кина (Тyпе 69), (Тyпе 72);
• Чехословачка (ПП-MI-СР), (ПП-MI-СР-II), (ПТ-MI-К), (Пт-Ми-К);
• Италија (СБ-33), (СХ-55), (ТЦ-2.4), (ТЦ-3.6);
• Пакистан (MD-2), (П2-Марк 3);
• СССР (Г-Вата-6), (МОН-100), (МОН-200), (МОН-50), (МОН-90), (ОЗМ-3), (ОЗМ-4), (ОЗМ-72), (ОЗМ-УУК-АП), (ПДМ-2), (ПФМ-1), (ПФМ-15), (ПГМДМ), (ПМД-6), (ПМД-6М), (ПМН), (ПМН-2), (ПМП), (ПОМЗ), (ПОМЗ-2), (ПОМЗ-2М), (ТЦ-6-АТ), (ТМ-41), (ТМ-46), (ТМ-57), (ТМ-62), (ТМ-62М), (ТМБ-44АТ), (ТМДБ), (ТМК-2), (ТМН-46);
• Сингапур (ВС-МК2);
• Велика Британија (Марк-2), (Марк-7);
• Југославија (ПМА-1А), (ТМА-5);
• Зимбабве (РАП-2).

2002-2006: У Непалу током сукоба, војска Непала је користила противпешадијске мине и импровизоване експлозивне направе (ИЕДс). Мине су постављане око војних објеката, полицијских стубова и инфраструктурних објеката. Непалска војска је почела да користи мине од 2002. године и процењује се да их има око 14.000 мина (укључујући 11.000 ПМД-6 мина и 3.000 ПОМЗ-2 и М14 мине). Мине су користили на 53 локације и ИЕДс на 275 локација током сукоба.

2004: Екваторијална Гвинеја је постављала противпешадијске мине на острву Биоко. Влада Екваторијалне Гвинеје никада се није изјаснила поводом тога тако да се не зна ко их је поставио, а такође није утврђено из којих разлога су постављене мине.

2004-2010: У Јемену је у јуну 2004. године након побуне на челу са Абдул-Малик Ал-Хоутхиа против владе Јемена у планинским северним деловима губерније Са'даа, почела употреба противпешадијских мина свих страна у сукобу.

2006-2009: У Шри Ланки бригадни генерал Ласантха Вицкрамасурииа је признао да је војска користила противпешадијске мине у прошлости, али је нагласио да је таква употреба била само у прошлости. Изгледа да су у 2008. и 2009. години, невладине снаге ЛТТЕ поставиле велики број мина у одбрану својих војних инфраструктура. Представник војске је рекао да су наишли на многа нова минска поља, импровизоване експлозивне направе (ИЕДс) и мине изненађења у периоду од краја новембра 2008. и марта 2009. године. Он је даље тврдио да је очигледно да ЛТТЕ је поставио милионе мине у подручјима под њиховом контролом и да је већи део мина постављен готово свуда уз путеве, куће, баште, пољопривредно земљиште и на друга места.

2007: Бутан је пријавио да је поставио укупно 103 противпешадијске мине на две локације које се налази у близини границе са Индијом близу места Манас, Вилдлифе и Санцтуари. Ту су била два кампа или логора на Индијској територији и где су им те особе прелазиле слабо надгледану границу и правиле велике проблеме. Ради заштите својих грађана поставили су укупно 103 мине. Све мине су очишћене и уклоњене у 2013 години.

2008: У сукобу Грузије и Абхазије дошло је до коришћења противпешадијских мина са обе стране ради одбране дела територије и заштите својих трупа.

2008-2012: На југу Тајланда је услед побуне народа дошло до велике употребе противпешадијских мина као и импровизованих експлозивних направа. У октобру 2008. године, двојица војника су нагазили противпешадијску мину док су патролирали на спорној територији између Тајланда и Камбоџе, у близини Светске баштине заштићене од УНЕСЦО код места Преах Вихеар. У прошлости, тајландски војници су поставили дефанзивна минска поља дуж границе Тајланд-Камбоџа ради спречавање инфилтрације Вијетнамских трупа. Најчешће коришћене мине у Тајланду су совјетске производње и то: ПМН-2, помже-1, и помже-2 мина, као и кинеских мина Тyпе 72 и Америчких M-18А1. Мине су такође користили на границама са Мјанмаром (бивша Бурма), Лаосу и Малезији.

2011: У Либији су користили мине невладине снаге током грађанског рата против владиних снага лојалних Моамеру ел Гадафију. Те мине су заплењене у 2 велика магацина у близини Мисрате, а служили су им ради одбране градова и места од напада владиних војних снага. Те мине су пронађене на 6 различитих локација. По неким извештајима мине су користиле и владине снаге у близини места Аџдабија, Брега, Кхусха, Мисрати, ал-Кавалисх и Нафуса планинама. Најчешће коришћен тип противпешадијских мина биле су мине чија је садржина метала била веома ниска и биле су тешке за откривање, а то је Бразилска (Т-АБ1 мине), али докази постоје да су пронађене и Белгијске мине (НР 413 стаке) као и (ТРН НР 442). Процењено је да је контаминирано подручје у Либијина још око 1,5 до 3 милиона мина, али до пре овог конфликта 2011. године.

2011: У Обали Слоноваче је дошло до оружаног сукоба између снага лојалних бившем председнику Лауренти Гбагбо против новоизабраног председника Алассане Оуаттара. Тада је дошло до употребе мина али то никада није званично потврђено. У једном извештају 2014. године Обала Слоноваче је поменула да је пронашла залихе противпешадијских мина током провере имовине после тих сукоба, где су у 2012. години уништене 1.526 мина, а између 27 јула 2013. и 28 фебруара 2014. године још 277 мина.

2011: У Израелу су постављене противпешадијске мине према граници са Сиријом, а то се догодило након уласка неколико стотина цивила 15. маја 2011. године поводом годишњице палестинског обележавања празника "Дана Накба". Мине су постављене ради спречавања уласка још већег броја сумњивих особа, да би се спречио неки од могућих терористичких напада.

2011-2015: У јужном делу Судана коришћене су противпешадијске мине али није јасно ко их је тачно користио, јер има више група па и граничних земаља које су то могле да учине. Сумњало се на владине снаге Судана, Јужног Судана и Уганде, а такође ту има и неколико фракција или група који су се на неки начин отргли од званичних влада тих земаља, па је јако тешко утврдити ко је тачно поставио те мине. Све сукобљене стране у сукобу су негирале употребу противпешадијских мина. Треба поменути и да је Судан од 2004. године, потписник конвенције о забрани противпешадијских мина, а мине су пронађене на територији коју контролише Суданска влада. Доказа има за то, а један од тих доказа је да је дана 22. јула 2014. године, Мустафа Тамбур, војни портпарол покрета за ослобођење Судана (Абдел Вахид ал-Нур, СЛМ-АВ), изјавио је за Радио Дабанга да је суданска влада подметнула нагазне мине на локалитету Кутум, у северном делу Дарфура. Наводно 23 противпешадијске мине су откривене у области Фону код Кутума. Тамбур је такође затражио да међународна заједница позове суданску владу да престану да користите нагазне мине. Убрзо затим већ 14. августа 2014. године, вође обе фракције покрета за ослобађање Судана - Мини Минави, вођа СЛМ-MM и Абдол Вахид, вођа СЛМ-АВ - састали су се у Женеви како би потписали Женевски споразум о забрани коришћења противпешадијских мина. Са ове две главне фракције СЛМ-а које су потписале Женевски декларацију, учествовало је још 4 недржавне оружане групе које активно делују у Судану и обвезале су се да ће се суздржати од употребе противпешадијских мина. После ових састанака у Женеви није више забележен ни један случај коришћења противпешадијских мина.

2011-2017: У Сирији је дошло до употребе противпешадијских мина. Нико званично није потврдио употребу мина, али се сумња терористичку организацију ИСИС, јер су се окружили минама око својих утврђених градова. Такође из више извора је потврђено да су виђени Сиријски војници како чисте минска поља. Нелогично би било да је то Сиријска армија поставила, јер је она стално нападала у жељи да ослободи своју територију, а из ратних искустава може да се са сигурношћу каже да су их постављали искључиво они који се бране. Пошто се употреба мина продужила све до краја 2017. године, тако је те године у августу и септембру у околини града Рака смртно страдало 12 особа. У 2018-2019 нису забележена нова постављање противпешадијских мина.

2012-2013: У Малију је започео оружани сукоб на северу земље између владиних снага и њених савезника (Француза), против оружаних опозиционих група повезаних са Ал Каидом у исламском Магребу (АКИМ). Не-државне наоружане групе под називом Покрет за јединство и џихад у западној Африци потврдили су да су поставили минска поља близу града Гао. Министар спољних послова Малија је оптужио АКИМ за коришћење мина.

2013: На Нагорно-Карабаху у јулу 2013. године је војни шеф, генерал Мовсес Хакобиан изјавио да су његове снаге поставиле нагазне мине ове године на јерменском-азербејџанској граници, а употреба је имала за циљ спречавање диверзантских напада од стране Азербајџанских трупа. Он је такође навео да "због текућег сукоба са Азербејџаном ... данас нисмо у позицији да се уздржимо од употребе противпешадијских мина за одбрамбене сврхе дуж линије раздвајања".

2013-2014: У Мјанмару то јест бившој Бурми дошло је до грађанског рата где је дошло до употребе противпешадијских мина и од владиних снага као и од невладиних снага.

2013-2014: У Тунису је од априла 2013. године пријављена нова употреба противпешадијских мина и импровизованих експлозивних направа у току операције у Туниске војске против исламистичких побуњеничких снага у регији Јебел Ал-Цха'анбy у близини Алжирске границе.

2014: У Украјини је дошло до сукоба између владиних снага Украјине и невладиних снага (проруса) који су избили почетком 2014. године у почетку на Криму, а затим и у источној Украјини у провинцијама Доњецк и Луганск. Постоје значајни докази о постављању противпешадијских мина на различитим локацијама.

Примери различитих мина

Противпешадијске мине Другог светског рата

• С-мина (Одскочна Беттy) – популарна Немачка одскочна мина; често копирана након рата
• Стаклена мина 43 – Немачка мина израђена већином од стакла ради тежег проналажења.
• ПДМ-6 и ПМД-7 – Руска дрвена мина.

Послератне противпешадијске мине САД-а

• Гравел мине, 1960-их – 1970-их. Једноставна, мала мина без помичних дијелова. Милиони мина коришћених током Вијетнамског рата.
• М16 мине – побољшана верзија Немачке С-мине.
• БЛУ-43 (Драгонтоотх), 1970-их. Мина Вијетнамског рата авио касетна.
• ГАТОР мински систем, мине с модерним системом дисперзије, обухвата противпешадијске (БЛУ-92/Б) и противоклопне мине.
• М18 Цлаyморе – мина с усмереним дејством.

Послератне противпешадијске мине Руске производње

• ПФМ-1 -(лептир мина, НАТО: Блуе Паррот), модерна.
• ПОМЗ – потезна мина за заседу.
• МОН-50 – Руска верзија цлаyмор мине с усмереним дејством.
• ПМН мина - једна од најучесталијих мина која се проналази при операцијама разминирања.
• МОН-200 – велика мина са 12 кг ТНТ експлозива. Ефикасно је против лако оклопљених возила.

Послијератне противпешадијске мине Британске производње

• ХБ 876 мине – 1970-их – 1999. године. Мина која је део авионске касетне бомбе ЈП-233. Свака ЈП-233 бомба садржавала је 215 комада ХБ 876 мина а њена примена је била уништавање авионских писта и отежавање поправљања истих.

Југославенске противпешадијске мине

• МРУД – мина распрскавајућег усмереног дејства слична Америчкој М18 Цлаyморе мини.
• ПМА-1 – противпешадијска антимагнетна мина 1 (Конзерва)
• ПМА-2 – противпешадијска антимагнетна мина 2 (Паштета)
• ПМА-3 – противпешадијска антимагнетна мина 3
• ПРОМ-1 – противпешадијска распрскавајућа одскочна мина 1 (Промовка)
• ПМР-2 А / ПМР-2 АС – противпешадијска распрскавајућа мина 2 А/АС (Кукуруз)
• ПМР-3 – противпешадијска распрскавајућа мина 3

Галерија слика

• 
  Немачка одскочна мина С-Мине
• 
  Југословенска противпешадијска мина произведена од стране ИМП (Балкан 1996)
• 
  Руска противпешадијска мина МОН-50 с усмереним дејством
• 
  Бласт мине - Америцан М14
• 
  Бласт минес - Руссиан ПМН1 анд ПМН2
• 
  Бласт мине - Италиан ТС-50 ин-ситу
• 
  Бласт мине - Италиан ВС-МК2 (попречни пресек)
• 
  Југословенска одскочна мина ПРОМ-1
• 
  Противпешадијска мина Антимагнетна 2, ПМА-2. Југославија.
• 
  нагазна мина од Нацистичке Немачке тзв. "Шрапнелина", С-мина
• 
  Више врста противтенковских и противпешадијских мина.
• 
  М16 мина, САД копија Немачке С-мине
• 
  М18 Цлаyморе мина усмереног дејства

Види још

• Мина
• Нагазна мина
• Копнена мина
• Противтенковска мина
• Детектор метала
• Разминирање
• Центри за хуманитарно разминирање
• Експлозив
• Детонатор
• Бризантни експлозив
• ТНТ
• C-4 (експлозив)
• Листа свих врста противпешадијских мина

Спољашње везе

• Минес Адвисорy Гроуп
• Монитор
• Монитор - Извештај за Србију и Црну Гору из 2004. године
• "Противпешадијске мине"
• Типичне повреде од противпешадијских мина. Снимио Црвени Крст. Упозорење: слике
• Додатне слике повреда од мина. Упозорење: слике
• Инструцтионал видео цоверинг тхе треатмент оф ландмине ињуриес. Продуцед бy тхе Ред Цросс. Wарнинг: грапхиц видео
• Интродуцторy ноте бy Стуарт Цасеy-Маслен, процедурал хисторy ноте анд аудиовисуал материал он тхе Цонвентион он тхе Прохибитион оф тхе Усе, Стоцкпилинг, Продуцтион анд Трансфер оф Анти-Персоннел Минес анд он тхеир Деструцтион ин тхе Хисториц Арцхивес оф тхе Унитед Натионс Аудиовисуал Либрарy оф Интернатионал Лаw
• ИЦБЛ - Невладина организација која је прва покренула кампању за забрану противпешадијских миина
• Приказ конференција, састанака и осталог материјала везаног за забрану мина
• Подршка Права Приступ – Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (24. децембар 2013)