Википедија

Političke partije nastale raspadom SKJ

Nakon raspada Saveza komunista Jugoslavije njegove republičke organizavije su se tokom 1990. transformisale u političke partije socijalističke i socijaldemokratske orijentacije, distancirajući se od ideologije komunizma i marksizma-lenjinizma. Savez komunista Jugoslavije (SKJ) bio je vodeća društveno-politička organizacija (politička partija) u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) od 1945. do 1990. i sastojao se od šest republičkih i dve pokrajinske organizacije, kao i organizacije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA).

Logo 14. vanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije

Nastao je aprila 1919. pod nazivom Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), ujedinjenjem socijalističkih i socijaldemokratskih partija i grupa koje su delovale na području tada formirane Kraljevine SHS. Pobedom revolucionarne struje na Drugom kongresu 1920. pronenio je naziv u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) i prihvatio boljševičku ideju revolucionarnog komunizma. Sastojao se iz pokrajinskih i oblasnih komiteta koji su delovali na određenim delovima zemlje, a 1937. započeo je proces formiranja nacionalnih komunističkih partija unutar KPJ. Najpre su formirane Komunistička partija Slovenije (april 1937) i Komunistička partija Hrvatske (avgust 1937), potom u toku Narodnooslobodilačkog rata Komunistička partija Makedonije (mart 1943) i Komunistička partija Srbije (maj 1945), a nakon toga Komunistička partija Crne Gore (oktobar 1948) i Komunistička partija Bosne i Hercegovine (novembar 1948). Odlukama Šestog kongresa KPJ 1952. Komunistička partija promenila je naziv u Savez komunista.

Reformom partije na Osmom kongresu 1964, a posebno na Petom plenumu CK SKJ oktobra 1966, republičke organizacije sve više su dobijale samostalnost u radu i odlučivanju. Nekoliko godina potom od pokrajinskih komiteta za Vojvodinu i Kosovo, koji su bili u sastavu SK Srbije, stvoreni su Savez komunista Kosova (novembar 1968) i Savez komunista Vojvodine (decembar 1968). Nakon Devetog kongresa, 1969. formirana je kao zasebna organizacija SKJ u JNA.

U godinama nakon smrti Josipa Broza Tita, SKJ je postao labava koalicija republičkih i pokrajinskih organizacija, koje su u godinama jugoslovenske krize imale različita gledišta za rešavanje društveno-političkih, ekonomskih, privrednih i etničkih problema. Na razmimoilaženja u stavovima o budućnosti socijalističkog sistema, ali i jugoslovenske federacije, znatno su uticali i politički događaji koji su se odigrali u zemljama članicama Varšavskog pakta, nakon pada Berlinskog zida, u jesen 1989. godine.

Prilika za razrešavanje problema i razmimoilaženja među republičkim organizacijama Saveza komunista bio je vanredni Četrnaesti kongres, januara 1990, ali je na njemu došlo do kulminacije sukoba oko koncepcije uređenja partije, a samim tim i Jugoslavije. Najveći sukob vođen je između delegacija SK Slovenije i SK Srbije, nakon čega su slovenačka, a potom i hrvatska delegacija, napustile Kongres čime je došlo do njegovog prekida i raspada SKJ.

Uporedo sa „razdruživanjem” Saveza komunista, došlo je i do „razdruživanja“ ostalih saveznih društveno-političkih organizacija — Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRN), Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ), Saveza sindikata Jugoslavije (SSJ), Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) i dr. Poput organizacija SKJ, republičke organizacije Socijalističkog saveza i Saveza socijalističke omladine transformisala su se tokom 1990. u stranke socijalističke i socijaldemokratske orijentacije.

Pregled uredi

Pregled transformacija republičkih i pokrajinskih organizacija SKJ u nove partije[a]
organizacija prelazni period nova partija
datum promene prelazni naziv ref datum promene nov naziv ref
Savez komunista Slovenije 4. februar 1990. Savez komunista Slovenije —
Stranka demokratske reforme (SKS—SDP) 		[1][2] 27. oktobar 1990. Stranka demokratske reforme[b] [3]
Savez komunista Hrvatske 11. februar 1990. Savez komunista Hrvatske —
Stranka demokratskih promena (SKH—SDP) 		[4] 3. novembar 1990. Stranka demokratskih promena (SDP)[v] [5]
Savez komunista Makedonije mart 1990. Savez komunista Makedonije —
Partija za demokratski preobražaj (SKM—PDP) 		21. april 1991. Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM)
Savez komunista Bosne i Hercegovine 14. jul 1990. Savez komunista Bosne i Hercegovine —
Socijalistička demokratska stranka (SKBiH—SDP) 		[6] 23. februar 1991. Socijalistička demokratska stranka[g] [7]
Savez komunista Srbije —— 17. jul 1990. Socijalistička partija Srbije (SPS)
Savez komunista Kosova —— 12. oktobar 1990. Pokrajinski odbor SPS za Kosovo i Metohiju
Savez komunista Vojvodine —— 20. oktobar 1990. Pokrajinski odbor SPS za Vojvodinu
Organizacija SK u JNA —— 24. decembar 1990. Savez komunista — Pokret za Jugoslaviju (SK—PJ)[d] [8]
Savez komunista Crne Gore —— 22. jun 1991. Demokratska partija socijalista Crne Gore (DPS)

Organizacije SKJ uredi

SK Bosne i Hercegovine uredi

Nakon prekida Četrnaestog kongresa SKJ, predstavnici Saveza komunista Bosne i Hercegovine učestvovali su u pokušajima njegove obnove, ali pošto 30. marta 1990. na sednicu Centralnog komiteta SKJ, nisu došli delegati SK Slovenije, kao ni većina delegata SK Hrvatske i SK Makedonije, napustili su sednicu, čime su prekinuli veze sa ostatkom Saveza komunista Jugoslavije.[9] U toku priprema za prve višepartijske izbore u SR Bosni i Hercegovini, odlukom Centralnog komiteta SK Bosne i Hercegovine 14. jula 1990. partija je promenila naziv u Savez komunista Bosne i Hercegovine – Stranka demokratskih promena (SK BiH–SDP).[6]

Sa novim nazivom SK BiH nastupio je i na prvim višepartijskim izborima u Bosni i Hercegovini održanim 18. novembra 1990. godine. Na izborima su trijumfovale nacionalne stranke — muslimanska SDA, srpska SDS i hrvatska HDZ, a SK BiH–SDP je osvojio četvrto mesto sa oko 13% glasova[đ] i 15 od 130 mesta u Veću građana (bivše Društveno-političko veće) i 4 od 110 mesta u Veću opština Skupštine SR Bosne i Hercegovine. Nakon izbora, nacionalne stranke su se udružile u kolaciju i formirale vlast, a Savez komunista BiH je otišao u opozicuju nakon 45 godina.

Na Kongresu SK BiH–SDP, održanom 23. februara 1991. u Sarajevu, iz naziva partije je izbačen Savez komunista i od tada se nazivala samo Socijalistička demokratska partija (SDP). Za predsednika partije tada je izabran Nijaz Duraković, dotadašnji predsednik Predsedništva Centralnog komiteta.[10][7] Početkom rata u Bosni i Hercegovini, aprila 1992, partija je delovala samo na području Republike Bosna i Hercegovina, a njen predsednik je iste godine postao član Predsedništva Republike BiH. Na Kongresu održanom 27. decembra 1992. partija je ponovo promenila naziv u Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine (SDP BiH), pozivajući se na kontinuitet sa Socijaldemokratskom strankom Bosne i Hercegovine, koja je postojala od 1909. do 1919, kada je njeno članstvo pristupilo Komunističkoj partiji Jugoslavije.[11]

Od dela članstva Saveza komunista Bosne i Hercegovine, koji se nalazio na teritoriji Republike Srpske, formirana je 2. juna 1993. u Banja Luci Socijalistička partija (SP).[12]

SK Makedonije uredi

Savez komunista Makedonije (SKM) je 1990. promenio naziv u Savez komunista Makedonije — Partija za demokratski preobražaj (SKM-PDP), a 21. aprila 1991. na XI kongresu je promenio ime u Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), pod kojim i danas aktivno deluje u političkom životu Severne Makedonije.[13]

Na prvim višepartijskim izborima u SR Makedoniji, novembra 1990. Savez komunista Makedonije uspeo je da delimično očuva vlast. Usled nedovoljnog broja mandata, nije mogao samostalno da formira vlast, ali nije mogla ni opozicija, pa je 20. marta 1991. formirana ekspertska tehnička vlada. Pored nekoliko ministara iz SDSM i opozicione VMRO-DPMNE, većina ministara bili su nestranačke ličnosti, među kojima je bilo bivših članova SK Makedonije. Tehnička vlada reorganizovana je 1992, kada je premijer postao Branko Crvenkovski, lider SDSM. Nakon pobede na izborima 1994. Crvenkovski je ostao premijer do 1998, kada je na vlast došla opozicija. SDSM je pobedila na izborima 2002. i 2016. nakon čega su premijeri bili — Vlado Bučkovski, Zoran Zaev, Oliver Spasovski i Dimitar Kovačevski (trenutni).

Pre formiranja tehničke vlade, Sobranje SR Makedonije je 27. januara 1991. za predsednika Predsedništva SR Makedonije izbralo Kiru Gligorova, koji je 8. septembra iste godine postao prvi predsednik Makedonije. Iako je formalno izabran kao nestranačka ličnost, Gligorov je bio dugogodišnji funkcioner SK Makedonije i SK Jugoslavije, a predsedničku dužnost obavljao je do novembra 1999. godine. Nakon njega predsednici Republike Makedonije bila su još dvojica kandidata SDSM — Branko Crvenkovski, od 2004. do 2009. i Stevo Pendarovski, trenutni predsednik od maja 2019. godine.

SK Slovenije uredi

Nakon odlaska delegacije slovenačkih komunista sa Četrnaestog vanrednog kongresa SKJ, Savez komunista Slovenije je 4. februara 1990. održao partijsku konferenciju na kojoj je promenio naziv u Savez komunista Slovenije – Stranka demokratskih reformi (sloven. Zveza komunistov Slovenije – Stranka demokratične prenove; skraćeno: SKS–SDR i ZKS–SDP) i prekinuo veze sa Savezom komunista Jugoslavije.[1] Par dana nakon dopune imena, rukovodstvo SKS–SDR je izdalo saopštenje u kome je pojasnilo dopunu, s obzirom da su neki jugoslovenski mediji prilikom prevođenja sa slovenačkog na srpskohrvatski jezik dopunjeno ime stranke prevodili kao Stranka demokratske obnove, ističući da se neradi o obnovi već o reformi.[2]

 
Zastava Saveza komunista Slovenije–Stranke demokratske reforme iz 1990.

Sa novim dopunjenim imenom partija je nastupila na prvim višepartijskim izborima u Sloveniji, održanim aprila 1990. i osvojila prvo mesto sa 17,3% glasova, ali je izgubila vlast jer je su partije opozicije, udružene u koaliciju DEMOS, osovojile u zbiru 54,8% glasova. Uporedo sa izborima za Skupštinu, održani su i izbori za Predsedništvo, na kojima je u drugom krugu održanom 22. aprila pobedio Milan Kučan, kandidat SKS–SDR i postao prvi predsednik Slovenije.

Nakon izbora, u Novoj Gorici je 27. oktobar 1991. održan Kongres SKS–SDR na kome je iz naziva izbačen Savez komunista, nakon čega je korišćen naziv Stranka demokratskih reformi.[3] Na Kongresu je za predsednika stranke izabran Ciril Ribičič, dotadašnji predsednik Predsedništva Centralnog komiteta. Nakon rascepa u koaliciji DEMOS, maja 1992. formirana je nova Vlada Slovenije, čiji je predsednik bio Janez Drnovšek, bivši član Predsedništva SFRJ i njegov predsednik (1989—1990), a SDR je ušla u Vladu.

Na parlamentarnim izborima decembra 1992. Stranka demokratskih reformi učestvovala je u koaliciji Združena lista i osvojila treće mesto sa 13,5% glasova. Najviše glasova na izborima osvojila je Liberalna demokratija Slovenije (reformisani Savez socijalističke omladine Slovenije), nakon čega je Vladu ponovo fmormirao Janez Drnovšek, a članice Združne liste ušle u njen sastav. Istovremeno su održani i predsednički izbori na kojima je ponovo pobedio Milan Kučan, ali kao nezavisni kandidat. Na Kongresu održanom 29. maja 1993. SDR se udružila sa Radničkom partijom, Socijaldemokratskom unijom i dve grupe iz tadašnje Socijalističke partije i Demokratske partije penzionera stvarajući novu partiju pod imenom Združena lista socijaldemokrata (sloven. Združeno listo socialnih demokratov; skraćeno: ZLSD i ZLSD). Predsednik stranke tada je postao Janez Kocijančič. Zbog neslaganja oko vođenja socijalne politike i odnosa prema penzionerima, ZLSD je januara 1996. napustila Vladu i sve do novembra 2000. bila u opoziciji, kada je ušla u vladu koju je ponovo formirao Drnovšek.

Godine 1995. ZLSD je i formalno usvojila socijaldemokratski program i naredne godine postala deo Socijalističke internacionale. Na Kongresu održanom 2. aprila 2005. ZLSD je pomenila naziv u Socijaldemokrate (sloven. Socialni demokrati)[14]

SK Srbije uredi

Savez komunista Srbije (SKS) se 16. jula 1990, na XII kongresu, ujedinio sa Socijalističkim savezom radnog naroda Srbije (SSRNS) i formirao novu partiju pod nazivom Socijalistička partija Srbije (SPS), koja i danas pod aktivno deluje u političkom životu Srbije.[15]

 
Amblem SPS od 1990. do 1992.

Na prvim višepartijskim izborima u Srbiji, decembra 1990. SPS je uspeo da očuva vlast, koju je zadržao sve do petooktobarskih promena 2000. godine. Za to vreme SPS je formirao četiri političke i jednu tehničku vladu, na čijem čelu su se nalazili — Dragutin Zelenović, Radoman Božović, Nikola Šainović, Mirko Marjanović i Milomir Minić. Nakon izbora 2008. SPS ponovo učestvuje u vlasti, a od 2012. do 2014. imao je premijera Ivicu Dačića.

Slobodan Milošević, lider SK Srbije, za predsednika Predsedništva SR Srbije prvi put je izabran 8. maja 1989, a potom i na neposrednim izborima novembra iste godine. Na prvim višepartijskim predsedničkim izborima, decembra 1990. odneo je ubedljivu pobedu, koju je ponovio i na izborima 1992. godine. Nakon Miloševića, funkciju predsednika Srbije je od 1997. do 2002. obavljao Milan Milutinović, kandidat SPS.

Na saveznom nivou, SPS je od 1990. do 2000. učestvovao u koalicionoj vlasti, najpre sa SK Crne Gore/DPS, a potom sa SNP. Od 1992. do 2000. predsednici SRJ bili su Dobrica Ćosić, kao nestranačka ličnost (raniji član SK Srbije), a potom Zoran Lilić i Slobodan Milošević, kao kandidati SPS.

SK Hrvatske uredi

Delegacija Saveza komunista Hrvatske je na Četrnestom vanrednom kongresu SKJ podržala slovenačku delegaciju i nakon njenog odlaska sa Kongresa učinila isto. Nakon napuštanja Kongresa, SK Hrvatske je prekinuo odnose sa Savezom komunista Jugoslavije, što je potvrđeno na sednici Centralnog komiteta održanoj 10. i 11. februara 1990. godine. Na istoj sednici doneta je odluka o izmeni naziva partije u Savez komunista Hrvatske – Stranka demokratskih promena (SKH–SDP).[16][4]

Sa izmenjenim imenom SKH–SDP je nastupio na prvim višepartijskim izborima u Hrvatskoj, održanim aprila 1990. i osovojio drugo mesto sa 26% glasova, odnosno 96 (od 351) mesta u Saboru SR Hrvatske.[e] Kako je opoziciona HDZ imala dovoljan broj mandata za formiranje Vlade, SKH–SDP je nakon 45 godina vlasti prešao u opoziciju.

Na Jedanaestom kongresu SKH–SDP održanom 3. novembra 1990. u Zagrebu, iz naziva partije izbačen je Savez komunista, nakon čega je korišćen samo naziv Stranka demokratskih reformi. Na Kongresu, koji je prerastao u Prvu konvenciju SDP za predsednika stranke izabran je Ivica Račan, dotadašnji predsednik Predsedništva Centralnog komiteta.[18][5] Na godinjoj skupštini SDP, 9. decembra 1991. stranka je ponovo promenila naziv i od tada se zvala a Socijaldemokratska partija Hrvatske – Stranka demokratskih promena zadržavajući skraćenicu SDP.[19] Promena naziva, dovela je do spora sa Socijaldemokratskom strankom Hrvatske (SDSH), pa je nov naziv strane potvrđen tek 1992. odlukom suda. Na Četvrtoj konvenciji stranke 16. januara 1993. stranka je iz naziva izbacila dodatak Stranka demokratskih promena i od tada se zove Socijaldemokratska partija Hrvatske.[20]

SDP je bila opoziciona stranka sve do parlamentarnih izbora, januara 2000. kada je u Koaliciji sa još tri stranke osovila 38,7% glasova i 71 poslanički mandat u Saboru, nakon čega je formirala Vladu čiji je premijer bio Ivica Račan. Od 2003. ponovo je bila u opoziciji do izbora 2011. kada je premijer postao Zoran Milanović (2011—2016). SDP je dao i dvojicu predsednika Hrvatske — Ivu Josipovića (2010—2015) i Zorana Milanovića (trenutni).

SK Crne Gore uredi

Savez komunista Crne Gore (SKCG) je najkasnije od svih republičkih organizacija SKJ promenio naziv, tek juna 1991, kada je postao Demokratska partija socijalista Crne Gore (DPS CG). Takođe, bio je jedina republička organizacija SKJ koja je na prve višestranačke izbore izašla sa starim nazivom i uspela da sačuva vlast. Partija pod ovim nazivom i danas deluje u Crnoj Gori.[21][22][23][24][25]

Na prvim višepartijskim izborima u Crnoj Gori, decembra 1990. SK Crne Gore je uspeo da očuva vlast, a nakon toga je kao reformisana Demokratska partija socijalista na vlasti bio sve do avgusta 2020. godine. Za to vreme dao je petoricu premijera — Mila Đukanovića, Filipa Vujanovića, Željka Šturanovića, Igora Lukšića i Duška Markovića, kao i trojicu predsednika — Momira Bulatovića, Filipa Vujanovića i Mila Đukanovića (trenutni).

Organizacija SK u JNA uredi

Rukovodstvo Organizacije Saveza komunista u JNA smatralo je da po svaku cenu treba sačuvati političko jedinstvo Saveza komunista Jugoslavije, a nakon prekida Četranestog kongresa, njeni predstavnici su zajedno sa predstavnicima SK Srbije i SK Crne Gore učestvovali u bezuspešnom pokušaju obnove SKJ.[9] Smatrali su da odbranom SKJ brane JNA, a samim tim i SFRJ, zbog čega su se protivili pretvaranju republičkih organizacija SK u samostalne političke partije. Ošto su se protivili zahtevima za depolitizaciju Jugoslovenske narodne armije, čiji su zahtevi bili sve galasniji, nakon održavanja višepartijskih izbora u jugoslovenskim republikama. Uviđajući da je opstanak partijske organizacije u JNA sve nemogućniji, formirali su Inicijativni odbor za osnivanje Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju (SK–PJ)[26] koji je sebe smatrao političkim i pravnim naslednikom Saveza komunista Jugoslavije (SKJ).[27]

Promocija SK–PJ održana je 19. novembra 1990. u Beogradu i prisustvovao joj je gotovo ceo vojni vrh — Kadijević, Adžić, Brovet, kao i nekoliko istaknutih penzionisanih rukovdilaca JNA — Ljubičić, Mamula, Čanadi, Gračanin, Mirković, Petkovski i dr.[28] Nakon promocije nove partije, Organizacija SK u JNA je 17. decembra 1990. održala poslednju Desetu konferenciju na kojoj je u skladu sa odlukom o depolitizaciji JNA prestala sa radom.[29] Konferncija SK–PJ održana je 24. decembra 1990. i na njoj je izabrano rukovodstvo partije — predsednik Dragan Atanasovski, raniji predsednik Opštinskog komiteta SK u Kumanovu i Izvrši odbor, u koji su pored ponezionisanih generala ušli i univerzitetski profesori Mira Marković i Nikola Matovski.[8]

Pošto je formiran nakon održavanja višepartijskih izbora u svim republikama SFRJ, jedini izbori na kojima je učestvovao SK–PJ bili su savezni parlamentrani izbori, održani maja 1992. nakon formiranja Savezne Republike Jugoslavije, na kojima je osovoji dva poslanička mesta. Vremenom je došlo do osipanja članstva, kao i podele u rukovdstvu, nakon čega se partija podelila u dve frakcije. Prva veća frakcija, predvođena Mirom Marković je SK–PJ ujedinila sa koalicijom od 23 levičarske i komunističke partije i formirala Jugoslovensku levicu (JUL), partiju koja je bila aktivna u političkom životu Srbije do petooktobarskih promena 2000, a prestala je da postoji 2010. godine. Druga manja frakciju, formirala je novu partiju pod nazivom Savez komunista Jugoslavije u Srbiji, a na njenom čelu se nalazio penzionisani general Stevan Mirković.

Napomene uredi

  1. ^ Spisak je dat prema hronologiji promena organizacija SK
  2. ^ Od 29. maja 1993. Združena lista socijaldemokrata (ZLSD), a od 2. aprila 2005. Socijaldemokrate (SD)
  3. ^ Od 13. januara 1993. Socijaldemokratska partija Hrvatske (SDP)
  4. ^ Od 27. decembra 1992. Socijaldemokratska partija (SDP)
  5. ^ Od 23. jula 1994. Jugoslovenska levica (JUL)
  6. ^ Podatak je zbirni za izbore za Veće građana (12,3%) i za izbore za Veće opština Skupštine SR BiH (14,8%)
  7. ^ Podaci su zbirni za sva tri veća Sabora SR Hrvatske — Društveno-političko veće (35 od 80), Veće opština (18 od 115) i Veće udruženog rada (43 od 156)[17]

Reference uredi

  1. ^ a b „Konferencija Saveza komunista Slovenije – Stranka u službi naroda”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 5. 2. 1990. str. 32. 
  2. ^ a b „Nesporazum oko dopune imena Saveza komunista Slovenije – Stranka reforme, a ne obnove”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 7. 2. 1990. str. 4. 
  3. ^ a b „Kongres SK Slovenije – Stranke demokratske reforme: Odlazak komunista”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 28. 10. 1990. str. 2. 
  4. ^ a b „Konferencija za štampu u Centralnom komitetu SK Hrvatske: Moderna se stranka bori za birače”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 12. 2. 1991. 
  5. ^ a b „Kongres najveće opozicione stranke u Republici Hrvatskoj: Preobrazba SKH u SDP”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 4. 11. 1990. str. 5. 
  6. ^ a b „SK BIH: Novo u imenu”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 15. 7. 1990. str. 2. 
  7. ^ a b „Kongres SKBIH-SDP — Debakl staljinizma, nipošto socijalizma”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 24. 2. 1991. str. 2. 
  8. ^ a b „Konferencija SK - Pokreta za Jugoslaviju: Partija bez granica”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 26. 12. 1990. str. 4. 
  9. ^ a b „Centralni komitet SK Jugoslavije: Ni plenuma ni kvoruma”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 31. 3. 1990. str. 5. 
  10. ^ „11 kongres SK BiH — Socijalističke demokratske strane: Beg iz političkog geta”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 2. 1991. str. 3. 
  11. ^ „Historija SDP BiH”. www.sdp.ba. n.d. 
  12. ^ „Istorija”. socijalisti.ba. n.d. 
  13. ^ „Socijaldemokratskiot sojuz na Makedonija — Istorija na partijata”. www.sdsm.org.mk. n.d. Arhivirano iz originala 14. 02. 2020. g. Pristupljeno 15. 02. 2020. 
  14. ^ „Socialnidemokrati – zgodovina”. socialnidemokrati.si. n.d. 
  15. ^ „Socijalistička partija Srbije — istorija”. www.sps.org.rs. n.d. 
  16. ^ „Sjednica CK SKH”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 11. 2. 1990. str. 3. 
  17. ^ „IZBORI ZA ZASTUPNIKE U HRVATSKI SABOR (22.4.1990)”. izbori.hr. n.d. 
  18. ^ „Prva konvencija SDP-a”. 30godina.sdp.hr. n.d. 
  19. ^ „Godišnja konvencija SDP-a Hrvatske: Dnevni red odredio rat”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 10. 12. 1991. str. 7. 
  20. ^ „Dramatično opadanje i promjena imena”. 30godina.sdp.hr. n.d. 
  21. ^ „Demokratska partija socijalista — istorijat”. www.dps.me. n.d. 
  22. ^ „Počeo 11 kongres SK Crne Gore — Mi znamo kako”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 21. 10. 1990. str. 4. 
  23. ^ „SK Crne Gore menja ime”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 15. 6. 1991. str. 64. 
  24. ^ „Jedanaesti kongres SK Crne Gore”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 23. 6. 1991. str. 8. 
  25. ^ „Završen drugi dio Kongresa Saveza komunista Crne Gore — Ime sa ukusom budućnosti”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 24. 6. 1991. str. 6. 
  26. ^ „U Beogradu 19. studenoga: Promocija SK - Pokreta za Jugoslaviju”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 14. 11. 1990. str. 32. 
  27. ^ „Uoči promocije stranke SK - Pokret za Jugoslaviju: Nasljednici SKJ”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 18. 11. 1990. str. 3. 
  28. ^ „Promocija stranke Saveza komunista - Pokret za Jugoslaviju: Nasljednik SKJ”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 20. 11. 1990. str. 32. 
  29. ^ „Konferencija OSK u JNA: Kasarne bez stranaka — Partija skinula uniformu”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 18. 12. 1990. str. 2. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Политичке_партије_настале_распадом_СКЈ&oldid=26977453”