Портал:Fizika/Šabloni
Ovo je stranica sa šablonima koji se koriste na portalu fizika.
Članak meseca
Izabrani članci
Januar
Transformator je električni uređaj koji transformiše energiju iz jednog kola u drugo posredstvom magnetne sprege, bez ikakvih pokretnih delova. Transformator se sastoji od dva (ili više) spregnuta namotaja ili jednog namotaja sa više izvoda i, u većini slučajeva, magnetnog jezgra koje koncentriše magnetni fluks. Naizmenična struja u jednom namotaju će indukovati struju u drugim namotajima.
Transformatori se koriste da spuštaju ili dižu napon, da menjaju impedansu i da obezbede električnu izolaciju između kola.
Februar
Moment impulsa (poznat i kao moment količine kretanja ili ugaoni moment) je fizička veličina kojom se meri nastojanje materijalnog tela da nastavi da rotira. Formalno se definiše kao:
- Vektorski proizvod vektora položaja tela merenog od izabrane referentne tačke i njegovog impulsa.
- Proizvod momenta inercije i ugaone brzine.
Momentom impulsa se izražava kako kretanje tela po orbiti (kruženje Zemlje oko Sunca) tako i rotacija tela oko sopstvenog centra mase (rotacija Zemlje oko sopstvene ose). Moment impulsa je vektorska veličina, dakle, poseduje intezitet, pravac i smer. Pravac vektora momenta impulsa je normalan na ravan orbite tela (paralelan sa osom rotacije) i poklapa se sa pravcem vektora ugaone brzine. Moment impulsa ima dimenzije dejstva, ML2T-1 i u MKS sistemu izražava se u Džul-sekundama J s ili N m s, a SI jedinica za moment impulsa je kgm2s-1 (kilogram metar na kvadrat u sekundi ).
Mart
Fotón (od grčke reči φωτός, što znači „svetlost“) je elementarna čestica, kvant elektromagnetnog zračenja (u užem smislu — svetlosti). To je čestica bez mase mirovanja. Naelektrisanje fotona je takođe jednako nuli. Foton može biti samo u dva spinska stanja sa projekcijom spina na smer kretanja ±1. Tom svojstvu u klasičnoj elektrodinamici odgovaraju kružna desna i leva polarizacija elektromagnetnog talasa. Fotonu kao elementarnoj čestici je svojstven korpuskularno-talasni dualizam, tj. on istovremeno poseduje svojstva elementarne čestice i talasa. Niz autora ubraja foton u kvazičestice zbog mase mirovanja jednakoj nuli. Foton nema masu mirovanja, slično kvazičesticama, ali ipak ne traži sredinu za svoje prostiranje, slično elementarnim česticama, u koje većina autora ubraja foton. Fotoni se obično obeležavaju slovom , zbog čega ih često nazivaju gama-kvantima (fotoni visokih energija) pri čemu su ti termini praktično sinonimi. Sa tačke gledišta Standardnog modela foton je bozon. Virtuelni fotoni su prenosioci elektromagnetne interakcije koji na taj način obezbeđuju mogućnost uzajamnog delovanja između dva naelektrisanja.
April
Kvazar (skraćenica od „Kvazi-stelarni radio izvori“ ili na engleskom jeziku QUASi-stellAR radio source) je kosmološki izvor elektromagnetnog zračenja, uključujući i svetlosno, koje pokazuje veoma veliki crveni pomak. Među naučnicima vlada opšta saglasnost da je veliki crveni pomak kvazara rezultat Hablovog zakona. Iz toga sledi da su kvazari i veoma udaljeni od nas. Da bi ih uopšte mogli opaziti na tolikoj udaljenosti, energija zračenja kvazara morala bi da bude daleko veća od energije zračenja skoro svakog od poznatih kosmičkih objekata, sa izuzetkom relativno kratko živećih supernova i eksplozija gama zračenja. Oni bi u stvari trebalo da zrače energiju koja je jednaka zračenju koje izrače zajedno stotinu običnih galaksija.
Na optičkim teleskopima, kvazari izgledaju kao usamljene svetlosne tačke ili zvezde slabašnog sjaja, odakle i potiče njihov pridev kvazistelarni (kvazizvezdani).
Neki od kvazara pokazuju nagle promene u luminoznosti, iz čega se može zaključiti da su oni i veoma mali (jedan objekt ne može da se menja brže od vremena koje je potrebno svetlosti da pređe sa jednog njegovog kraja na drugi). Najveći do sada poznati crveni pomak nekog kvazara iznosi 6,4.
Snaga kvazara smatra se da potiče od gomilanja ili propadanja materije u supermasivne crne rupe, koje se nalaze u jezgrima udaljenih galaksija, čineći kvazare tako luminoznom verzijom jedne opštije klase objekata pod nazivom aktivne galaksije. Inače, ni jedan drugi trenutno poznati mehanizam ne bi mogao da objasni toliko veliku snagu i brzu promenljivost zračenja kvazara.
Saznanja o kvazarima ubrzano napreduju. Ali sve do 1990. nije bilo jasne saglasnosti oko njihovog porekla i prirode.
Maj
Energija je sposobnost vršenja rada. Ova opšta definicija je deo osnovnih definicija savremene fizike, i to u onom delu koji treba da odgovori na pitanje o uzroku i poreklu prirodnih fenomena akcije, dejstva i sile. Svaki fizički sistem poseduje energiju u izvesnoj količini. Količina energije sistema nije apsolutna vrednost već relativna u odnosu na referentno stanje ili referentni nivo. Energija fizičkog sistema se definiše kao količina mehaničkog rada koga sistem može da proizvede kada menja svoje tekuće stanje i prelazi u referentno stanje; na primer ako se litar vode ohladi do 0°C ili kada auto udari drvo i uspori od 120 km/h do 0 km/h.
U fizici je energija tesno povezana sa pojmom entropija.
Juni
Voda ima molekulsku formulu H2O, dakle, jedan molekul vode sastoji se od dva vodonikova atoma i jednog atoma kiseonika. Isto može biti opisana jonski kao HOH, sa vodonikovim jonom (H+) vezanim za hidroksilni jon (OH-). Pri normalnim uslovima kod vode se tečna i gasna faza nalaze u dinamičkoj ravnoteži.
Na sobnoj temperaturi voda je tečnost skoro bezbojna, bez ukusa i mirisa. U nauci se često kaže da je voda univerzalni rastvarač i jedina je supstanca koja se u prirodi nalazi čista u sva tri agregatna stanja.
Voda postoji u mnogim oblicima - u čvrstom stanju poznata je kao led koji može imati nekoliko kristalnih oblika, a ultra brzo hlađena voda može da pređe u amorfno stanje. U gasnom stanju voda je poznata kao vodena para. Tečna faza se kao i samo jedinjenje naziva voda.
Iznad kritične temperature (647 K i 22,064 MPa), voda se nalazi u superkritičnim uslovima kada molekuli vode obrazuju grozdove koji se ponašaju kao tečna faza a koji lebde u parnoj fazi.
Teška voda je voda u kojoj je atom vodonika isključivo zastupljen kao izotop deuterijum. Po hemijskim i fizičkim osobinama je skoro identična `običnoj` vodi. Najpoznatija primena teške vode je kao usporivač neutrona u nuklearnim reaktorima.
Juli
Spektroskopija je disciplina koja se bavi proučavanjem međudelovanja elektromagnetnog zračenja i materije. Osnovni elementi su izvor zračenja, disperzioni element (ili monohromator, dakle, deo koji razlaže zračenje na komponente prema energiji, frekvenciji ili talasnoj dužini) i apsorber zračenja. Ako su dva od tri elementa dobro definisana onda se na osnovu emitovanog i apsorbovanog zračenja može saznati nešto o onome koji je nepoznat. Na primer, sastav nepoznate legure može da se odredi tako što se na njoj visokim naponom izazove varnica čije se zračenje razloži prizmom (ili optičkom rešetkom) u spektar koji se registruje pogodnim apsorberom (film, fotoelement...). Na osnovu poznatih osobina diperzionog elementa (prizme ili rešetke) može da se odredi talasna dužina svake komponente u spektru a na osnovu poznatih osobina apsorbera njihovi relativni intenziteti što je dovoljno da se utvrdi vrsta i koncentracija metala u ispitivanoj leguri.
Avgust
Subatomske čestice je pojam koji obuhvata sve čestice manje od atoma, bez obzira na njihovu složenost, dok bi izraz elementarne čestice trebalo da obuhvati samo čestice koje se ne mogu podeliti na manje.
Pored elektrona, protona i neutrona kao (materijalnih) čestica i fotona kao osnovnog kvanta energije, otkriveno je na stotine drugih čestica. Dugo se verovalo da su nove čestice elementarne t.j. da se ne mogu razložiti na prostije sastojke, ali se vremenom pokazalo da je najveći broj čestica složen. Uprkos tome, naziv elementarne čestice zadržao se, sada u novom, proširenom, značenju. Isto tako, drugi uobičajeni naziv, subatomske čestice, izveden iz činjenice da su nove čestice manje od atoma, strogo uzevši, nije ispravan, jer mase nekih čestica višestruko prevazilaze mase lakših hemijskih elemenata. Nazivi elementarne ili subatomske čestice zadržali su se do današnjih dana kao sinonimi za čestice bez obzira na njihovu složenost i masu.
Septembar
Talas je periodična deformacija koja se širi u prostoru i vremenu. Talasi prenose energiju kroz prostor bez protoka čestica sredine (ne postoji prenos mase nosećeg medijuma); čestice sredine samo osciluju oko svojih ravnotežnih položaja. Dok mehanički talas zahteva prisustvo sredine (koja na deformacije reaguje elastičnim silama), elektromagnetni talasi se prostiru i kroz vakuum (pogledati Etar).
Brojne su pojave vezane za talasno kretanje:
- Refleksija (odbijanje) – promena smera prostiranja, usled nailaska na refleksionu površinu (naglu promenu sredine);
- Refrakcija (prelamanje) – promena pravca prostiranja talasa (lomljenje), usled nailaska na novu sredinu;
- Difrakcija (rasejanje) – kružno širenje talasa iza prepreke na putu prostiranja talasa kroz sredinu;
- Interferencija (uzajamni uticaj) – slaganje talasa koji se nađu u istoj tački u istom trenutku;
- Disperzija (raspršivanje) – razlaganje talasa po učestanostima, talasnim dužinama ili energijama;
Oktobar
Nuklearno-magnetno-rezonantna spektroskopija (NMR) je svestrana spektroskopska disciplina koja može da registruje signale atoma iz različitih položaja u molekulu i pri tome da svaki signal dovede u vezu sa nekom od poznatih spinskih interakcija, glavnim izvorima podataka o molekulskoj strukturi i dinamici. NMR spektroskopija je danas, uz rendgeno-strukturnu analizu (kristalografiju x-zraka), jedina metoda kojom može da se odredi struktura biopolimera sa razlaganjem na atomskom nivou.
Novembar
Neutrino je elementarna čestica. Spada u leptone, nema naelektrisanje, spin je polubrojni ( ) pa spada u fermione. Sva do sada opažena neutrina su leve heličnosti (t.j., realizovano je samo jedno od dva moguća spinska stanja; helicitetom se izražava projekcija spinskog momenta na pravac kretanja). Dugo se verovalo da nema masu, međutim, postoje indikacije da neutrino ipak ima masu, mada vrlo malu. Postojanje neutrina je postulirao Volfgang Pauli, ime im je dao Enriko Fermi, a eksperimentalno ih registrovao Frederik Rejns 1956, za šta je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1995. godine.
Decembar
Aerodinamika (od grč. ἀηρ, aēr, aéros — vazduh, i δύναμις, dynamis — sila) je nauka koja se bavi kretanjem vazduha, u odnosu na čvrsta tela. Fizikalnost je potpuno identična, u suprotnom slučaju, pri kretanju čvrstih tela kroz vazduh. Prema tome primenjenom principu relativnog kretanja, analiza fenomena se izvodi kao za slučaj da telo miruje u strujnom polju vazduha. Ova zamena referentnog stanja je usvojena u teorijskoj aerodinamici, ali je ona ujedno i osnova većine eksperimentalnih metoda, naročito aerotunelskih ispitivanja.
Teorija strujanja i fizikalnost kretanja čvrstih tela, izučavaju međusobno destvo vazduha i tela. To dejstvo se određuje u obliku potencijala polja opstrujavanja, raspodele pritiska, sila i njihovih momenata.
Zemljina atmosfera predstavlja vazdušni omotač oko zemljine kugle. Na osnovu usvojenih definicija, taj vazdušni omotač se deli na četiri sloja. Počev od zemljine površine pa naviše, slojevi su: troposfera, stratosfera, jonosfera i eksosfera (koja predstavlja granicu s međuplanetarnim prostorom). Atmosferu karakterišu promene fizičkih veličina pritiska, temperature, vlažnosti, gustine itd. s visinom, godišnjim dobom i geografskom širinom i dužinom. Usvojene statističke srednje vrednosti fizičkih veličina su standardizovane, međunarodnim normama, u standard atmosferu. Izmerene karakteristike kretanja tela kroz vazduh, pri konkretnim atmosferskim uslovima, se prevode na uslove standard atmosfere i tako postaju referentno uporedive.
Šire gledano, kretanje tela kroz gasove i tečnost se izučava u mehanici fluida.
Podela aerodinamike, kao specifične grane nauke, se vrši na više načina, s nekoliko osnova. Pojedini aerodinamički problemi se istovremeno rešavaju u više njenih grana. Primer je određivanje i korišćenje otpora vazduha. Pripada svima delovima, dobijenim pri podeli aerodinamike. Otpor se određuje analitički i eksperimentalno u svim oblastima brzina, visina i uslova leta i prisutan je u svim razmatranjima.
Način podele aerodinamike može da varira, zavisno od iskustva i stavova autora, znači nije strogo standardizovan. Opseg variranja, u prilazima, je veoma sužen.
Slika meseca
Izabrani slike
Januar
Februar
Mart
.jpg)
April
Maj
.jpg)
Centralna elektroda u loptastoj plazma-lampi.
Jun
Udar groma tokom noći. Kada jaka električna struja protekne kroz atmosferu Zemlje od tla do oblaka, ona pretvara vazduh kroz koji protiče u plazmu, oslobodivši zvuk (grmljavina) i jaku svetlost.
Jul
.jpg)
Umetnička vizija crne rupe.
Avgust
Septembar
Oktobar
Novembar
Decembar
Potrebno uraditi
Ukoliko želite da pomognete u stvaranju portala fizike, ovde ćete naći članke koje je potrebno napraviti/proširiti. Ako ste primetili da neki članak iz oblasti fizike nedostaje, a sami ne možete da ga napišete, molimo vas da ga unesete ovde.
Potrebno napraviti:
Primenjena fizika - Kvantna teorija polja - Zrak - Navje-Stoksove jednačine - Feliks Savar - Jozef Štefan - Džejms van Alen
Potrebno proširiti:
Katoda - Katodni zraci - Orbita - Teorijska fizika
Najnovije vesti
- 8. oktobar 2019. – Dobitnici Nobelove nagrade za fiziku 2019. godine su Džim Pibls „za teorijska otkrića u fizičkoj kosmologiji” i Mišel Major i Didje Kelo „za otkriće egzoplanete u orbiti zvezde solarnog tipa”.
- 24. maj 2019. — Preminuo Mari Gel-Man, otac kvarova.
- 10. april 2019. — Naučnici okupljeni oko globalne grupe teleskopa Event Horizon Telescope objavili su prvu direktnu fotografiju masivne crne rupe u galaksiji Messier 87 nazvanu „Strelac A”.
- 10. decembar 2018. – Dobitnici Nobelove nagrade za fiziku 2018. godine su Dona Striklend, Artur Eškin i Žerar Muru „za revolucionarne pronalaske u oblasti laserske fizike“.
- 14. mart 2018. – U 76. godini preminuo Stiven Hoking, jedan od najvećih fizičara 21. veka, koji je predvideo da crne rupe emituju zračenje (Hokingova radijacija). U 21. godini mu je dijagnostifikovana Amiotrofična lateralna skleroza koja ga je postepeno paralizovala.
Oblasti fizike
Akustika - Astrofizika - Biofizika - Dinamika fluida - Elektromagnetizam - Kvantna fizika - Klasična fizika - Matematička fizika - Mehanika - Nuklearna fizika - Optika - Radioaktivnost - Relativistička fizika - Statistička fizika - Talasi - Termodinamika - Fizika čestica
Poznati fizičari
Arhimed - Albert Ajnštajn - Feliks Bloh - Ludvig Bolcman - Nils Bor - Ruđer Bošković - Alesandro Volta - Galileo Galilej - Karl Fridrih Gaus - Marija Kiri - Gustav Kirhof - Lion Ledermen - Mihail Lomonosov - Hendrik Lorenc - Džejms Klerk Maksvel - Isak Njutn - Blez Paskal - Maks Plank - Mihajlo Pupin - Ernest Raderford - Pavle Savić - Nikola Tesla - Džozef Džon Tomson - Ričard Fajnman - Majkl Faradej - Enriko Fermi - Verner Hajzenberg - Hajnrih Rudolf Herc - Stiven Hoking
Biografija
Izabrane biografije
Januar
Majkl Faradej ( 22. septembar 1791. u Njungton - 25. avgust 1867. u Londonu), je bio engleski fizičar i hemičar. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma.
Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznoraznije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize. Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetnog polja i svetlosti. Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta - farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetnom polju - Faradejev efekat.
Februar
Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875, Titel, Austrougarska, danas Srbija - 4. avgust 1948, Cirih, Švajcarska), srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austrougarske) kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu.
Mart
Nikola Tesla je jedan od najpoznatijih svetskih pronalazača i naučnika u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike. Rođen je 10. jula 1856, u selu Smiljan kod Gospića (Austrijsko carstvo, danas Hrvatska) u srpskoj porodici, a umro 7. januara 1943 u Njujorku, SAD.
Najznačajniji Teslini pronalasci po kojima ga svet pamti su polifazni sistem (trofazni sistem), obrtno magnetno polje, indukcioni motor (asinhroni motor), sinhroni motor i dobro poznati Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti X - zraka.
Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima.
Pošto nikada nije obraćao mnogo pažnje na svoje finansijsko stanje, umro je u svojoj 86. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica - tesla.
April
Blez Paskal (fr. Blaise Pascal), poznati francuski matematičar rođen je 19. juna 1623. godine u Klermonu, Francuska. Paskal je odmalena pokazivao interesovanje za nauku pa je već sa 18 godina konstruisao prvu matematičku mašinu, mehanički sabirač kako bi pomogao svom ocu u poslovanju. 1650. godine napušta svet nauke i okreće se religiji, odnosno kako je on napisao „razmatranju veličine i misterije čoveka“. Blez Paskal je umro u Parizu 19. avgusta 1662. godine.
Maj
.jpg)
Marija Sklodovska Kiri (polj. Maria Skłodowska-Curie; 7. novembar 1867, Varšava — 4. jul 1934, Salanš, Francuska) je poznata fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo. Veći deo života je provela u Francuskoj, a tamo je i započela naučnu karijeru. Vršila je istraživanja iz hemije i fizike. Žena je Pjera Kiri, a majka Ev Kiri (fr. Eve Curie) i Iren Žolio-Kiri (fr. Irène Joliot-Curie).
U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radona i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, ispitraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.
Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade, prvi put 1903. godine, iz fizike, zajedno sa mužem i Anrijem Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta.
Juni
Albert Ajnštajn (nem. Albert Einstein) bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u Ulmu, Nemačka, 14. marta, 1879, a preminuo je u Prinstonu, Nju Džersi, SAD, 18. aprila, 1955.
Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u -Annus Mirabilis- ili “Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime Ajnštajn je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.
Predmet njegovih istraživanja su bile Kapilarne sile, Specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, fotoluminiscencija, fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, ujedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd.
Juli
Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 - 30. maj 1994, Beograd) je bio srpski fizikohemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta Vinča, koji je tada zvan Institut Boris Kidrič. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Avgust
Isak Njutn (engl. ser Isaac Newton) bio je engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i prirodni filozof, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Engleskoj, a preminuo 31. marta 1727. u Londonu.
Njegova studija Matematički principi filozofije prirode (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma.
U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je izumeo refleksioni (ogledalski) teleskop i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu , razvijajući na taj način tzv. “Njutnov metod” za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove.
Septembar
Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) je bio srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, vanredni profesor primenjene matematike od 1909. do 1920. (osim 1914—1918.) i redovan profesor nebeske mehanike od 1920. do 1955. (osim 1941—1945.) na Univerzitetu u Beogradu, dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inžinjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948., direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951., član i re-osnivač Komisije 7 za nebeski mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. i popularizator nauke. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje“ koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama položaja Zemlje u odnosu na Sunce, danas poznati kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti zemlje, kao i klimatske promene na zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. On je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturnih uslova na vrhu zemljine atmosfere kao i temperaturne uslove na planetama unutrašnjeg sunčevog sistema, Merkuru, Veneri, Marsu i zemljinom prirodnom satelitu, Mesecu. Pored toga, Milanković, se smatra u geofizici za ko-autor teorije tektonskih ploča, sa svojim radom „Pomeranje zemljinih polova rotacije“.
Oktobar
Mihailo Pupin (9. oktobar 1854. - 12. mart 1935.) je srpski naučnik. Rođen je u Idvoru, Banat (tada u Austro-Ugarskoj), a umro u Njujorku. U SAD odlazi veoma mlad i sa izuzetnim uspehom završava matematiku i fiziku u Kembridžu, a potom doktorira u Berlinu. Posle toga Pupin počinje svoju profesorsku i naučnu karijeru na Kolumbija univerzitetu gde radi punih četrdeset godina. Tokom svog života je bio uspešan pronalazač, i prijavio je 24 patenata od kojih je najpoznatiji Pupinov kalem koji služi "pupinizaciji" telegrafskih kablova odnosno smanjenju slabljenja električnog signala duž kabla.
Sem bogate i uspešne naučne karijere Pupin je bio veliki patriota. Svom prezimenu je dodao Idvorski kako bi pokazao privrženost rodnom kraju. Bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik "Srpskog narodnog saveza" u Americi. Po završetku Prvog svetskog rata je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji kada je pomagao u određivanju granice buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nosilac je jugoslovenskog odlikovanja Belog orla Prvog reda.
Pupinovo najpopularnije delo je knjiga "Sa pašnjaka do naučenjaka" za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor na ukupno 18 univerziteta.
Novembar
Džejms Klerk Maksvel (engl. James Clerk Maxwell; Edinburg, 13. jun 1831 — Kembridž, 5. novembar 1879), bio je škotski fizičar i matematičar. Maksvel je, istražujući vezu između elektriciteta i magnetizma, prema Faradejevoj ideji, zaključio da su istog fenomena, talasne prirode, čija je brzina ravna brzini svetlosti (3.0 × 108 m/s) i da je vidljiva svetlost elektromagnetne prirodne radijacije. Takođe je tvrdio da su infracrvena i ultraljubičasta svetlost međusobno iste prirode. Ovu tvrdnju Maksvela potvrdio je ubrzo, 1888, Hajnrih Rudolf Herc.
Maksvel je 1864. publikovao dinamičku teoriju električnog polja, kojom je ponuđeno matematičko objašnjenje elektromagnetizma, danas poznate kao Maksvelove jednačine. On se, takođe, bavio istraživanjima termodinamike kretanja molekula gasova, iz čega je proizašao zakon distribucije po Maksvel-Bolcmanu, koji objašnjava nastanak toplote usled kretanja molekula. Maksvel je, pored toga, 1861. proizveo prvu kolor fotografiju. I u domenima astronomije utvrdio je da su saturnovi prstenovi sastavljeni od bezbroj malih tela, koja skladno, u pravilnom međusobnom rasporedu, rotiraju oko Saturna.
Decembar
Leonard Paul Ojler (nem. Leonhard Paul Euler, 15. april 1707. — 18. septembar 1783) je bio švajcarski matematičar i fizičar. Živeo je i radio u Berlinu i Petrogradu.
Ojler je došao do velikih otkrića u potpuno različitim oblastima kao što su matematička analiza i teorija grafova. Uveo je u upotrebu veliki broj termina koji se koriste u savremenoj matematici i unapredio matematičku notaciju, posebno u okviru analize. Njemu dugujemo savremeni zapis matematičke funkcije. Značajan doprinos dao je i na poljima mehanike, optike i astronomije.
Smatra se da je Ojler jedan od vrlo značajnih matematičara 18. veka i među najvećim matematičarima svih vremena. Takođe je i jedan od najplodonosnijih - sačuvano je oko 900 njegovih radova. Laplasove reči
| „ | Čitajte Ojlera, čitajte Ojlera, to je naš zajednički učitelj. | ” |
najbolje pokazuju Ojlerov uticaj na matematiku.
Ojlerov lik je nekoliko puta štampan na poštanskim markicama u Švajcarskoj, Nemačkoj i Rusiji, a asteroid 2002 Ojler je dobio ime u njegovu čast. Luteranska crkva ga je uvrstila u svoj kalendar svetaca. Sećanju na Ojlera su posvetili 24. maj.
Kategorije fizike
- Akustika
- Astrofizika
- Biofizika
- Eksperimentalna fizika
- Elektromagnetizam
- Elektrotehnika
- Jedinice za merenje
- Kvantna mehanika
- Kretanje
- Magnetizam
- Mehanika
- Optika
- Laseri
- Radioaktivnost
- Radiobiologija
- Relativnost
- SI jedinice: SI izvedene jedinice, SI osnovne jedinice
- Talasi
- Teorijska fizika
- Termodinamika
- Fizičari: Nobelovci za fiziku, Dobitnici Volfove nagrade za fiziku, Nikola Tesla
- Fizičke veličine
- Fizički zakoni