Милан Обреновић

кнез (1868—82) и први нововековни краљ Србије (1882—89)
(преусмерено са Милана Обреновића)

Милан I Обреновић (Марашешти, 22. август 1854. — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901) је био кнез (1868—1882) и први нововековни краљ Србије (1882—1889).

Милан Обреновић
KraljMilanObrenovic.jpg
Портрет са слике је дело сликара Стеве Тодоровића, и настао је 1881. године. Налази се у Музеју града Београда.
Датум рођења(1854-08-22)22. август 1854.
Место рођењаМарашешти
Кнежевина Молдавија Кнежевина Молдавија
Датум смрти11. фебруар 1901.(1901-02-11) (46 год.)
Место смртиБеч
Аустроугарска Аустроугарска
ГробМанастир Крушедол
ДинастијаОбреновићи
ОтацМилош Ј. Обреновић
МајкаЕлена Марија Катарџи
СупружникНаталија Обреновић рођ. Кешко
ПотомствоАлександар Обреновић
Сергеј Обреновић
Ђорђе Обреновић
краљ Србије
Период6. март 1882. — 6. март 1889.
Претходникфункција успостављена
НаследникАлександар Обреновић
кнез Србије
Период10. јун 1868 — 6. март 1882.
ПретходникМихаило Обреновић
Наследникфункција укинута
Чинармијски генерал
ПотписKralj milan potpis.jpg
Royal Monogram of King Milan I of Serbia, Variant.svg
Монограм Милана, краља Србије
Standard of the King of Serbia (1882-1918).svg
Стандарта краља Србије

Будући српски краљ је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије y краљевину, што се десило 1882.

Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одвајања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустроугарску, односно европску сферу утицаја. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати значајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.

Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.[1]

МладостУреди

 
Поштанска марка Србије 1869. са ликом Милана Обреновића

Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. Милан је био једини њихов син, и имали су и ћерку Томанију која је прерано преминула. Брак Миланових родитеља био је нескладан, а супружници су брзо почели да живе одвојено. Отац Милош је умро од туберкулозе у Београду 20. новембра 1861. што је била делимично последица неуредног живота.

После смрти оца, о Милану се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов стриц, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.

По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у париски лицеј Луј ле Гран. Васпитање које је Милан добио у Србији било је доста оскудно. Околина Миланова је код њега врло рано уочила две карактерне црте: рану необичну умну бистрину као и нервозни страх. Страх је проистицао из свести да је његов претходник био убијен. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу, који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Васпитач Хиет је био можда једини човек кога је он у свом животу поштовао и којег се бојао.[2] Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића нашао је познати дубровачки песник и племић нежења Медо Пуцић. Његов избор, после смрти Хиета био је изгледа најгори могући, јер ма колико учен и искусан био, показао се као обична приморска "левента". Био је добар забављач и дружбеник младог владара, али не и васпитач.

Долазак на престо и период владавине Намесништва (1868-1872)Уреди

 
Прослава пунолетства, 10. августа 1872.
 
Слика из млађих дана кнеза Милана Обреновића

После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, пуковник Миливоје Петровић Блазнавац је брзо решио проблематично питање наслеђивања тако што је наредио малом београдском гарнизону да се закуне на верност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку.[3] У време избора, пошто је био малолетан, уместо њега је владало намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.

 
Милан Обреновић, издање књижаре Рајковића и Ћуковића, разгледница, штампа, 14×9 цм, Београд, 1879. На аверсу је одштампано: Краљ Милан у својој 25 години – Le Roi Milan a son age de 25 ans.

Прва мера намесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.

Покушана су два атентата на Милана током 1871. године. Један је био средином године у Београду и познат је под називом „Теразијска бомба“, а други се догодио 6. октобра 1871. у Смедереву и познат је под називом „Смедеревски намештај“.[4]

Кнез Србије (1872-1882)Уреди

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

 
Српски владари и војсковође 1876.

Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудонимом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустроугарској.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ, а за узврат се сагласила да Аустроугарска може да окупира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу.

 
Стандарта краља Милана.
 
Кнез Милан Обреновић у униформи српске војске

Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петрограду, код руског цара Александра III Романова. У Петрограду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио Беч и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском.

Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју неће трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за узврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Милана Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.

Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 21. фебруара (6. марта) 1882. године. Цар Франц Јозеф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.

Краљ Србије (1882-1889)Уреди

 
Печат краља Милана, Историјски музеј Србије.[5]

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Народна радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана.

Тимочка бунаУреди

Није случајно што је одмах након изборног пораза напредњака, већ у октобру 1883, дошло је до немира у Источној Србији. Повод је био 44 јање народа, војних обвезника, да предају оружје властима, у складу са наредбом владе од 25. јуна/7. јула 1883. Била је то борба за државни принцип – централизам или децентрализам. Краљ и влада су стали на становиште да се одлуке власти морају поштовати и да нема правне државе тамо где је цео народ наоружан. Са Законом о стајаћој војсци оружје је требала вратити у магацине, а тек по потреби и војном раснари случај нужде, њиме располагати. Становништво је радикалска штампа подстицала на отпор, те је тако дошло до Тимочке буне. У Црноречком округу је 7. новембра проглашено ванредно стање, које је убрзо проширило на округе Алексиначки и Књажевачки.[6]

Предвођени присталицама Радикалне странке, побуњеници су збацили прогнали или ухапсили све полицијске званичике у Књажевцу и неколико околних среских варошица, као и представнике општинских власти. Иако масован, бунт није био озбиљније планиран, што је убрзо довело до његовог слома. Влада у Београду је 21. октобра 1883. године у побуњеним окрузима завела ванредно стање и тамо упутила одреде стајаће војске. После само неколико окршаја, неприпремљени устаници су положили оружје и разбежали се. Основан је преки суд учесницима буне, који је преко 500 лица осудио на казну робије. Вође побуне, њих 21, међу којима је било народних посланика, учитеља и свештеника, стрељане су на брду Краљевица, крај Зајечара. Побуњеним крајевима било је наметнуто плаћање великих глоба и издржавање војске током трајања ванредног стања. Вођство Радикалне странке, сем Николе Пашића и Аце Станојевића који су успели да побегну, било је похапшено, а рад странке забрањен.[7]

Сукоб краља и радикала у Тимочкој буни 1883. године раставио их је заувек и онемогућио сваки споразум, а радикална емиграција није престала свим средствима да се бори за његово уклањање с престола. У овој години никла је клица која је клијала до краљевог силаска с престола и кобно се развијала и по њега самог и по земљу. Исте године напредњаци су били три године на власти, те се окончао један скупштински сазив после којег је требало ићи на нове изборе, али и сумирати постигнућа у протеклом периоду, обележеном непрестаном борбом радикала и напредњака.[8]

Краљ Милан се двоумио око уставне реформе, коју је требало извршити због даљег развитка земље. Бољи Устав требало је да гарантује политичка права, а држави да обезбеди ауторитет који јој припада после стицања независности и уздизања у ранг краљевине. Краљ је страховао, и то је често исказивао, да би се његов утицај на државне послове умањио новим уставом, а да он на то не може да пристане зато што сматра да је земљи потребан ауторитет круне. Угледајући се на све јаче конзервативно расположење у Европи, краљ је желео да ојача своју улогу у вођењу државних послова. Поред тога, са његовим темпераментом положај који су имали краљеви Грчке и Румуније био је неприхватљив. Такве је мисли краљ често износио у министарским седницама. Краљ је знао да је највећа корист за круну да се нови Устав донесе, да се краљева права јасније дефинишу. Међутим, краљ се бојао од Скупштине на коју он не би имао апсолутног утицаја. Мислио је да му Скупштина по старом Уставу, даје већи степен утицаја од сваке друге, која би се по новом уставу саставила. Личне супротности политичних странака међу којима је краљ стајао као судија, још више су га плашиле.[9]

 
Краљ Милан са европским владарима у дворцу Хомбург 1883. године.

Такве околности утицале су на краља да не пристане на промену Устава, и да страначке борбе потпомаже сматрајући да тако ради у своју корист, тј. да тако јача његов положај. Краљ је, даље, зазирао од образовања јаких политичких странака у земљи, иако је са њима било лакше владати, док су се без њих послови одвијали јако споро. Владати у земљи и увести корисне установе, ојачати буџет, променити основу пореског система, није се могло реализовати са политиком која све партије и све политичке људе доводи у сукоб. За такав начин краљевог понашања одличну подлогу пружиле су му саме странке. Искључиве једна према другој до крајних граница, краљ је знао да ће све партије поћи на његов миг само да једна другој науде. Он је, заправо, чувао положај у коме је најјачи. Намеће се логично питање чему служи та јачина, ако она није за државне послове најцелисходнија. Државу је тек требало уређивати, усавршавати институције, обезбедити приходе за функционисање државног апарата. За тако опсежне послове, владалац је морао да се уздигне на висину и да сам потпомогне образовање јаких политичких странака. Али, страх да би после морао водити рачуна о њиховим жељама у државним пословима, одвукао га је у другу страну. Таквом краљевом понашању много су помогли водећи политичари, који из себичности и партијске тесногрудости никада нису могли да се договоре и заједнички раде у државном интересу. Једни на друге су гледали као на непријатеље и свако је искључиво себе видео у улози спаситеља Србије.[10]

Покушаји „стишавања партијских страсти" са неутралним владама у 1888, 1894/5, и 1897. години показали су да српске политичке странке нису спремне на компромис и на било какав договор. Сигурно је главни разлог лежао у чињеници да је Радикална партија била далеко јача од друге две и да, стога, није била спремна на компромисе, као и у чињеници да јој је Милан увек намењивао друго место, позицију привеска коју су радикали сматрали понижавајућом. Партије се, захваљујући непоштовању програмских начела влада о неуталности, нису приближиле једна другој. Како је приметио Никола Крстић „но је све остало по старом и само се чека згодан моменат па да ровење и бушење по народу отпочне изнова" са већом силом и жестином. Исти потврђује овакав став констатацијом да није ни могуће да буде другачије јер се партије у Србији углавном разликују по томе од којих су личности састављење а не у политичким тежњама. Зато свака партије иде ка томе да се докопа власти и да своје присталице унапреди у звањима у државној служби, а не да усавршава државне институције и законе – једноставно речено лични интереси су изнад државних, а измирити личне интересе тако да сви буду задовољни није било могуће. У таквим околностима државни послови су трпели. Краљ Милан је јасно уочио тај проблем али му, услед својих страхова, неодлучности и предрасуда, није могао доскочити.[11]

Краљ Милан и напредњаци имали су највише заједничког у погледу визије модерне Србије. Циљ „да унесемо у наш народ онај европски дух који је толике јаке државе образовао и утврдио", испливао је почетком осамдесетих година у први план. Зато треба научити српски народ државној дисциплини и приближити му којим средствима и путевима ићи ка остварењу идеја српске државе. Почетак тог процеса био је тежак и непопуларан. Политичко образовање народа било је још доста слабо за високо поставене циљеве.[12]

Уочи Тимочке буне краљ је био озбиљно забринут политичком ситуацијом. „Што се мене тиче, ја сам јако забринут о томе како да се један сталан ред у земљи утврди“, говорио је. Либералима није хтео дати власт зато што их је сматрао затвореним за све модерно и напредно. ,,Србију не треба опасати Кинеским зидом'', говорио је. Радикали, пак, немају сређена начела и политичке идеје, те би било опасно да им се повере интереси земље. Напредњаци који су покренули реформе у току трогодишње владе, и који би могли изнети даље промене, нису на изборима добили подршку народа. Тада је дошао на мисао да би требало зближити Напредну и Радикалну странку, а да радикалима саопшти да њихов политички правац не води добру и да су њихови начини рада, осим што нису дозвољени, штетни по земљу. Тимочка буна је показала да такве краљеве мисли нису наишле на пријем код радикала.[13]

До данас су у историографији углавном истицане негативне стране краљеве личности, те је изгледало да он уопште није марио за државне послове и њен напредак. Милан Обреновић је, напротив, осећао велику одговорност, која га је, можемо рећи чак и плашила. После буне осетио се велики застој на свим државним пољима. „Земља потребује напретка, потребује уређење финансије, а којим би се путем до тога могло доћи, то је питање, умовао је краљ, додавши да ни када би сви у Србији гласали да му се да апсолутна власт он на то не би могао пристати. „Ја,'', говорио је, ,,носим на себи велику одговорност за судбину ове земље и ако не виде у скупштини да овако не може земља успевати, ја ћу им рећи да ја то добро са мога места видим и да ми не пристоји да примим на се ту страшну одговорност".[14]

Двоумљења ко треба да води државу код краља Милана није било. По његовом мишљењу, то је морала бити интелигенција. Краљ је сматтрао да би ослањање на масу народа значило одрицање од сваког напретка јер га, по његовом мишљењу, маса не разуме и „ја сам потпуно убеђен да Србији не остаје ништа друго него постати модерном европском државом, или изгубити сваки гајзоп аеше свога самосталног опстанка“, говорио је краљ Милан. Зато је био спреман да учини извесне уступке захтевима интелигенције. У противном, био је спреман да отвори питање престола.[15]

Тимочка буна се може сматрати важном прекретницом у краљевању Милана Обреновића. Његово „слободоумље" из 1880. године је нестало. Знатно је пооштрен Закон о штампи и слобода штампе, коју су неке новине, како се у Указу наглашава, користиле да се у народ уноси растројство противно државном реду и јединству, је укинута. Такође је обустављен Закон о зборовима и удружењима из априла 1881. године. Краљ је био сигуран да ригорознијим мерама треба повратити ауторитет државним властима. Сећајући се ситуације у земљи у очи Тимочке буне Милан Обреновић је са жаром говорио да су му се „срце, и душа, и цела нарав, противили оној радикалној јурији", те да се он природно нашао у заједници са Пироћанцем и Гарашанином, а против „политичког разврата.“[16]

На изборима фебруара 1884. влада Николе Христића је добила снажну већину од око 150 посланика. Нови председник владе напредњак Милутин Гарашанин био је у наредне три и по године први краљев саветник.[17]

Влада Милутина Гарашанина (1884-1887)Уреди

Најважнији резултати рада владе Милутина Гарашинина били су:

  • У циљу учвршћивања ауторитета власти умањена је слобода штампе (1884)
  • Закон о жандармерији 1884 – жандармерија саставни део сталног кадра
  • Закон о непосредном порезу 1884.
  • Заоштравање односа са Бугарском, рат и пораз
  • Усвојен план „пропагандне“ делатности у Старој Србији и Македонији 1885. .
  • Закон о Српској краљевској академији 1886 (уместо Српског ученог друштва)
  • Привремена конзуларна конвенција са Турском 1886, а 1887. први конзулати српски – у Скопљу, Солуну, Битољу
  • Железничка конвенција са Турском 1887. – железничка веза код Врања.[18]

Уз суспензију слободе штампе и забрану формирања локалне страначке инфраструктуре, донет је и Закон о жандрармерији, као саставном делу сталног војног кадра. Посебно је важна пореска реформа којој је приступила Гарашанинова влада, Законом о непосредним порезима од 14. јуна 1884. Овај закон заменио је порески систем за време прве владавине Милоша Обреновића. Нови систем није у потпуности укинуо стари начин опорезивања јер је задржао главницу (порез на личност). Непосредни порези били су: порез на земљиште, порез на зграде, порез на принос од капитала (издатог под интерес или уложеног у радње), порез на приход од личног рада, порез на личност.[19]

Изгледало је да краљ и влада са успехом враћају ауторитет властима. Међутим, догађај који се догодио новембра 1885. потро је у корену дотадашње резултате. Реч је о Српско-бугарском рату.[20]

Проблеми који су искрсли после пораза у рату са Бугарима 1885. године, битно су утицили на дестабилизацију политичког стања у земљи. Одговоран највећим делом за овај неуспех, краљ је био у опасној кризи. Тада се поново вратио на идеју о споразуму напредњака и радикала, а „предати прошлост забораву, радити искрено и поштено према приликама и стварним потребама".[21]

 
Le Monde Illustrè, штампа, 38,4×27 цм, Париз, 12. децембар 1885.

Међутим, ни овога пута радикали нису прихватили предлог. Разлике које су се у Радикалној странци појавиле већ после Тимочке буне, биле су 1886. још дубље. Оне су настале на релацији Главног одбора и чланства странке, између „београдских радикала" и оних из унутрашњости – први су били за прихватање краљевог предлога, други су га одлучно одбацили, На радикалском скупу у Нишу фебруара 1886. од 44 присутних радикала, највећи број је био из унутрашњости. Супротности су биле велике; напредњаци су ослабили, а краљ прилично пољуљаног самопоуздања после пораза у рату, хтео је да напусти престо. Радикали су се понадали да ће му видети леђа и преговори су пропали. Краљ је лоше проценио ситуацију, а то доказује и договор између либерала и радикала, потписан на Цвети 1886. године. Ова прва коалициона влада у нововековној српској држави била је кратког века. Предводио ју је Јован Ристић, а била је на управи у другој половини 1887. године.[22]

Напредњаци нису могли да пруже јачи отпор, а покушај да предухитре радикале и ојачају свој положај савезом са либералима није уродио плодом. Многи чланови странке су били искључиви и нису прихватали да се преговара са либералима. Вође су објашњавале да у противном не може доћи до уставне реформе, будући да краљ тражи у радикалима савезнике да би спречио уставну реформу. „Либерали траже данас заједно с нама Устав са свим уставним гаранцијама као што га имају остале образоване земље, а радикали су вазда тражили Устав који би сваки аукторитет државни поништио и створио широко поље за анархистичку трку која је до данас била једини програм радикала у Србији. И кад би радикали хтели радити на уставној реформи ми, по свој прилици, не би могли примити њихов Устав. Он би био за земљу много опаснији од Устава који данас постоји“, писао је Милан Пироћанац, један од лидера напредњака.[23]

Од времена српско-бугарског рата, краљ није успео да поправи своју позицију. Либерално-радикалску владу 1887. заменио је чисто радикалском, али тај експеримент је показао да протекли догађаји ни краља, ни радикале нису уверили да им ваља сарађивати У таквим околностима тешко да је могло доћи до каквог конструктивног споразума, те не чуди што су се односи краља и радикала стално погоршавали. „Ја и Радикална странка стојимо једно према другом са запетим револверима. Од тога ко први опали зависи хоћу ли пасти ја и моја династија или ће потећи крв у овој земљи; говорио је краљ Милан 1888. године.[24]

Паја Михаиловић, један од бескомпромисних радикала, на више места у својим забелешкама пише да је много пута са партијским друговима, али и са либералним прваком Рибарцем, разговарао на тему како да се Србија ослободи Милана Обреновића, тј. како га „смакнути с престола". Та непомирљива струја у Радикалној странци радила је непрестано на остварењу свог плана и Милан је то преко својих шпијуна знао – он је „у главу“ знао све непријатеље династије и није се варао што се тиче њихове намере – а то је физичко уклањање краља са престола. Поред Паје Михаиловић који у свом дневнику бележи да је главни циљ био уклањање династије, исто тврди и Пера Тодоровић. Он је чак истицао да у Србији има пуно људи којима је промена владара на првом месту и да је та чињеница заправо опште позната ствар. Логично, краљ Милан се борио свим средствима за опстанак. Он је, узалуд, придобио уза се неке од радикалних првака („дворски радикали"), али они нису могли утицати на екстремније крило које је хтело да се краљ уклони с престола. Било је међу таквим радикалима и мешетара, попут Димитрија Катића за кога је Паја Михаиловић тврдио да је био „сумњив и опак, прави шерет“. А ништа боље мишљење није имао ни о другом „народном трибуну" Ранку Тајсићу. То је утисак њиховог партијског друга, иначе страначког „чистунца" који је тврдио да радикали који су дошли на власт после Миланове абдикације нису ништа бољи од напредњака или либерала, мислећи на корумпираност и несавесно обављање државних послова, као и на осионост и уображеност која им „удари у главу“ кад се дочепају фотеља.[25]

Увидевши да је опстанак династије угрожен, краљ је био одлучан да предузме њено спасавање, То је учинио, опет, на њему својствен начин, Решио је да грађанима уставом да оне слободе које уживају грађани свих цивилизованих земаља и тиме да избије радикалима главно оружје из руку; а династији осигура опстанак.[26]

Српско-бугарски рат 1885. године и његове последицеУреди

На погоршање односа са Бугарском утицала су спорна питања између два суседа:

  • Емигрантско питање – уклањање српских емиграната са српско-бугарске границе, чији се број умножио након Тимочке буне 1883.
  • Брегово – спор настао услед промене тока реке Тимок, услед чега је место Брегово које се налазило на српској страни дошло на бутарску страну. Требало је споразумно извршити размену територија, повлачењем српских граничних власти из карауле у Брегову и уступањем Србији земљишта које је, због тока Тимока, засецало у њену територију.
  • Боравак митрополита Михаила у Софији, након решења просветно-црквених власти Србије да мора напустити положај јер није прихватио Закон о таксама изгласан у Народној скупштини.[27]

Србија је одбила да једнострано повуче стражаре у караули код Брегова и бугарски војници су почетком јуна 1885. године заузели ово место на силу. Русија даје подршку Бугарској да не пристане на преговоре са Србијом у циљу превазилажења спорова. Одбијање српских захтева од стране бугарске владе довело је 10. јуна 1885. године до прекида односа између две земље. Идеја о посредовању и уклањању спора дипломатским средствима потекла је од Бизмарка, који је настојао да се избегне неминовни рат ако би Аустро-Угарска стала иза свог штићеника – Србије, а Русија иза свог – Бугарске.[28]

Тако се у српско–бугарске односе уплео, као посредник, Тројецарски савез. Децембра 1884. године бугарски кнез Александар Батемберг понудио је краљу Милану да се њих двојица непосредно споразумеју око спорних ствари. Као пријатељи, лако су се договорили да Бугарска врати Србији Брегово, које ће потом бити замењено са одговарајућим земљиштем на другом делу границе, затим да се емигранти не смеју настањивати у граничном појасу ширине 50 км. Под утицајем Русије, бугарска влада Стојана Каравелова одбила је да потврди одлуке два владара. Тиме је Русија жигосала кнеза Батемберга као непоуздану личност у заштити националних интереса, а српско-бугарски преговори постали су средство за обрачун Русије са кнезом Батенбергом.[29]

У лето 1885. српски емигранти убрзавају припреме за нову буну, не били истовремено извршили упад у Србију са 3.000 људи из Бугарске и 1.000 из Црне Горе. Вођа радикала Никола Пашић, који је боравио у Бугарској као емигрант, припремао је људе и оружје, а митрополит Михаило, такође као емигрант, радио је преко својих веза на придобијању званичних и незваничних кругова у Русији за дизање буне у Србији, чији је циљ свргавање Милана Обреновића са престола. Влада Милутина Гарашанина је сазнала за овај план, док је званична Русија одлучно демантовала да има било каквог удела у њему, будући да су цар Александар Ш и шеф дипломатије Гирс били свесни да евентуални рат може да доведе аустроугарску војску у Србију, што она никако не жели. У ишчекивању упада емиграната, српска влада ставила је у приправност војску у Зајечарском окруту, али до акције из Бугарске није дошло.[30]

Уместо ње, стигла је вест да је 18. септембра 1885. године у Пловдиву, престоници Источне Румелије, букнула револуција и да је дошло до уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије („Пловдивски преврат"). Краљ Милан и његови министри су тај чин доживели као рушење међународног поретка заснованог на Берлинском уговору и почетак остварења Велике Бугарске из Сан-Стефана. Краљ Милан је захтевао реципроцитет, јер „уколико се ствара Велика Бугарска и други народи морају да добију оно што им припада". Био је изричит пред страним представницима да ће Србија, не само тражити надокнаде у Бугарској, већ ће са Турском, са којом има истоветне интересе, склопити савез против заједничког непријатеља – панславизма. Јавна осуда Русије, односно њене балканске политике, додатно је погоршала српско-руске односе. На седници владе решено је залагање за зтаћ из дио створен у Берлину, а ако га је немогуће одржати онда радити да Србија добије територијалну накнаду.[31]

Русија је на вест о Пловдивском преврату наредила повлачење свих својих официра из бугарске војске и захтевала је смену Батенберга, пре свега јер је уједињење дошло изнутра под кнежевом палицом а не под руководством Русије. Заоштравање бугарско-руских односа наводило је цара да помишља на заузимање Цариграда, „да би се једном за свагда учврстили у мореузима ... а све остало што се дешава на Балканском полуострву за нас је другостепено.[32]''

Конференција амбасадора шест великих држава потписница Берлинског уговора одржана је 4. октобра 1885. године. Дошло је до размимоилажење у погледу два питања: накнаде Србији и положаја кнеза Батемберга. Аустро-Угарска је настојала да помогне Србију и краља Милана у погледу надокнаде и да одржи Батемберга на престолу, док је Русија тражила повратак зта в дио у Источној Румелији. На поновној конференцији амбасадора великих сила 5. новембра 1885. у Цариграду Немачка и Аустро-Угарска су заузеле став да је повратак на !ашв дио немогућ, а под тим утиском био је и краљ Милан. Када је 13. новембра дошло до мањег бугарског напада на граници, српска влада и краљ су 14. новембра званично објавили рат Бугарској.[33]

Србија није била спремна за рат, а војно уређење земље, према Закону о стајаћој војсци (1883) није било довршено. Стални кадар једва је бројао 28.000 одслужених војника. Српска војска је прешла границу и потиснула на свим правцима бутарске трупе. Заузети су Цариброд, Кула, Трн, а бугарска војска код Видина је разбијена. У победу српске војске више нико у Европи није сумњао. Пут ка Софији је био отворен. Краљ Милан секолебао и уместо ка Софији он се задржао са врховном командом у Цариброду. Бугарска је консолидовала своје снаге, и поразила је српску војску на Сливници другог дана битке 19. новембра 1885. Краљ је наредио повлачење према Пироту, иако са војне тачке гледишта ситуација није била опасна. Он је истовремено затражио од Аустро-Угарске посредовање у преговорима. Милутин Гарашанин је успео да убеди краља да се одмах крене у напад, али аустроугарска дипломатија то више није дозволила, већ је преузела кораке за склапање примирја.[34]

У међувремену до поновног напада српске војске није дошло, а Бугари су 28. новембра ушли у Пирот, одакле су се повукли под претњама из Беча да ће кнезу Батембергу отказати подршку, и да је онда окупација Бугарске од стране Русије сасвим могућа. На прве непроверене гласове да Бугари надиру ка Цариброду, краљ Милан наредио је да се српски штаб евакуише ка Пироту. Краљ је говорио: „Не могу овде остати, нећу да ме Пашић и његови воде везаног кроз Софију." Док су Бугари нападали једну српску дивизију, оне друге су „стајале и гледале“, јер практично није било команде која обједињава целину. На левом крилу, Дунавска дивизија је потиснута, што је условило померање српског средишта и десног крила. После четири дана борби, српска војска не само да није успела да продре ка Софији, него се повлачила. „Ноћ нас затече у рововима, Ни ми ни Бугари нисмо могли да кренемо ни стопе напред. У 22 часа стиже наређење да одступамо ... Војници су гласно протестовали и гунђали: Па зашто смо се тукли цео дан док смо довде дошли!" записао је Живојин Мишић, тада поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.[35]

Мир је склољен 3. марта 1886. године у Букурешту. Последице рата на унутрашње прилике: Тешка политичка криза која је нагнала краља Милана да почне да размишља о абдикацији; продубљивање сукоба у односима између краљевског пара, који је окончан разводом октобра 1888.године; попуштање радикалима – ослобађање осуђених 1886. и компромисан Устав из 1889. године.[36]

Последице рата на спољнололитичком плану: лоши односи са Бугарском; слаба подршка Аустро-Угарске у рату отворила је сумњу у оправданост проастријског спољнополитичког курса; доминантан утицај Русије у Бугарској и протеривање кнеза Батемберга са престола 1887; Заоштравање немачко-руских, самим тим и аустро-руских односа, што је у српској јавности давало наде у очекивани окршај између германског и словенског света који ће, овога пута, бити у корист Словена. Тиме је дискредитована спољна политика краља Милана.[37]

Развод краљевског пара, устав и абдикацијаУреди

Развод краљевског параУреди

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустроугарска штитити интересе Обреновића. То је била политичка припрема за краљеву абдикацију и стварање погоднијег терена да га наследи његов син Александар.

Милан Обреновић је много пута говорио да неће да буде титуларни владар, као што су краљеви Румуније и Грчке. Обелодањивањем намере да је спреман да да земљи слободоумни устав изазвано је чуђење јавности и неверицу код политичара, Владу је поверио Николи Христићу која је била на управи од априла 1888. до фебруара 1889. Иако је наводно била непартијска, највише чланова Владе потицало је из редова напредњака. Највише енергије за време мандата ове Владе утрошено је на краљев развод.[38]

У прве брачне недаће краљевски пар је упао још 1883. Уследиле су све жучније расправе које су били личне и политичке природе. После стицања државне независности 1878. и прогласа Србије за краљевину 1882. дошла је једна од најсложенијих деценија у нововековном државном развитку у којој су се сударили савремене државне и политичке потребе са доминантним традиционалним и архаичним друштвеним оквирима. Атентати на краља, побуне против државне власти, неплаћање пореза, с једне стране, и либерални закони и уређење државне администрације и просвећивања нације, с друге стране, били су крупан изазов за владарски пар. На ове тегобе надовезале су се сложене спољнополитичке околности. Краљица се мешала у државне послове и потхрањивала подозрење свог несигурног и бројним тегобама оптерећеног мужа. Међу њима се развила борба око превласти и престижа. Обострано неразумевање било је дубоко укорењено између краљевског пара. Имајући у виду да су обоје били деца из несрећних породица, да су рано остали без једног или оба родитеља, да нису имали ваљано образовање и васпитање, све и да су и хтели да живот посвете личној срећи и општем државном добру, ниједно од њих није знало како то учинити. Због амбиције да буде регенткиња сину у време када су краљу падале на ум мисли о напуштању престола, између краља и краљице продубљени су неспоразуми. Краљица је писала мужу 1886. и нудила да се ради сина обоје промене и признавала своје пропусте. Фактички, њихов брак је окончан 1886, иако је до формалног развода до шло тек у јесен 1888.[39]

Априла 1887. потписала је споразум са краљем, по којем је са престолонаследником 1888. требало да борави у некој од вароши у Немачкој, с тим што би тачно место боравка у којем ће отпочети његово васпитање под надзором мајке било одређено у пролеће 1888. Одмах је са сином отишла на Крим, одакле су се вратили крајем јула. Одлука да путује на Крим и са собом поведе престолонаследника била је, добрим делом, јавна демонстрација против проаустријске политике мужа. О њој се до тада није пуно знало у Русији, али се услед лоших руско-српских односа Русија више заинтересовала за краљеву жену „Рускињу“. На Криму је дочекана по званичном протоколу који подразумева њену краљевску титулу, али очекујући да се вести о абдикацији краља Милана обистине, званична Русија се трудила да задржи позицију само пажљивог посматрача. По повратку с пута краљица је отпутовала у Буковичку бању, а син са оцем у Пешту. Напустивши Београд 16. августа 1887, у Пешти је узела сина од оца и продужила за Визбаден. Отуда су почетком новембра 1887. отишли у Италију а почетком маја 1888. вратили се у Немачку. Њено инсистирање да се по сваку цену врати у Београд довело је до тога да је краљ 24. јуна 1888. поднео цркви захтев за развод брака. Владике су тражиле да се претходно учини корак ка измирењу и краљ је одустао од развода под условом да краљица пристане да до синовљевог пунолетства 1893. не долази у Србију без изричитог позива. До тада би са сином боравила у Визбадену и надзирала његово школовање. Ако не прихвати предлог, краљев изасланик је требало да краљевића одведе у Србију и након тога би се приступило разводу краљица је била слаб преговарач. Одбила је споразум, те јој је краљевић одузет и послат оцу 13. јула 1888. Убрзо се покајала и после неколико дана писала је да ће пристати на сваки споразум који ће јој вратити сина а неће вређати њено достојанство, 19. августа предложила је краљу нешто измењен споразум из Визбадена, али га је он одбио. Брак је разведен 24. октобра 1888, али она није признавала развод и сматрала га је незаконитим. Међутим, правна снага разводу дата је Уставом из 1889. у коме се краљица не спомиње. У одељку о краљу, она се сматра разведеном женом која је настањена изван земље.[40]

Доношење новог уставаУреди

 
Насловна страна Устава из 1888..

У доношењу новог Устава Влада није имала удела у његовој изради, али је не мали апсурд било то што је Србија примила најлибералнији Устав из руку конзервативног кабинета на челу са Христићем.[41]

Краљ Милан је заправо мењао читав систем да би спасао династију и припремио своју абдикацију. Како је јачање радикала било неминовно по новом Уставу, краљ је мислио да ће се смањити антагонизам међу партијским вођама ако све три партије договорно раде, те на тај начин неће бити таквих проблема са којима се он сучавао од ступања на престо. Надао се да ће се можда напредњаци и либерали приближити пред опасношћу од радикала. Краљеви прорачуни су показали своје недостатке у самом старту: при изради устава, краљ је желео да се спорне ствари реше консензусом све три партије, али је напредњачки лидер Милутин Гарашанин то одбио. Ни радикали нису били вољни да се концензусом постигне договор. Постојала је бојазан како ће Нацрт устава проћи кроз скупштину због чланова странке из унутрашњасти који су седели у парламенту –краљ је хтео да Скупштина усвоји устав „од корице до корице", што је значило да даљих погађања и цењкања неће бити. У супротном, краљ би октроисао устав, именовао намеснике и напустио земљу.[42]

Други важан фактор за доношење либералног устава потицао је из краљеве намере да своја овлашћења у одгоју краљевића обезбеди и након силаска са престола, а да права краљице-мајке миноризује, У томе је и успео, пошто се претходно развео од краљице Наталије 24. октобра 1888. године.[43]

Два дана пошто су Србске новине објавиле развод брака, краљ је 26. октобра издао Прокламацију, којом се наређују избори за Велику народну скупштину за 2. децембар, а сазив Скупштине за 13. децембар. На истом месту краљ излаже своју намеру да се Устав донесе споразумно са свим странкама, без надглашавања. Начин рада договорен је између краља и шефова странака. Први састанак Великог уставотворног одбора одржан је 3. новембра. Истог дана формиран је деветочлани Ужи уставотворни одбор у који су ушла по три представника из сваке странке. Његове седнице су одржаване у згради Министарства иностраних дела, али су биле тајне, тако да нико од министара није походио састанке. За време док је Одбор са краљем радио на изради нацрта Устава Влада је имала задатак да предузме мере које ће гарантовати слободу избора обећану прокламацијом.[44]

Избори су имали да се спроведу по Изборном закону из 1870. године, по коме су најпре по срезовима вршени избори повереника, који су пар дана касније бирали народне посланике. Бирачко право имали су сви српски држављани старији од 21 године, који су плаћали 15 динара грађанског данка. Било је много лакше говорити о слободи избора, него је остварити. У Србији 19. века резултат избора зависио је готово увек од тога која је политичка странка на власти, односно која странка спроводи изборе. Тарнитура полицијских чиновника регрутована из Напредњачке странке није могла да се помири са чињеницом да су јој дани одбројани и да ће слобода избора довести на власт радикале. Зато су се на изборима за поверенике, упркос наредби министра унутрашњих дела, дешавале многе незаконитости, које су углавном иницирале локалне напредњачке власти покушавајући да се спасу изборног пораза.[45]

Са друге стране, радикали су се позивали на краљеву реч и нису хтели да пропусте ни најмање агитације полицијских власти које је било просто немогуће апсолутно елиминисати. Нико није био задовољан – радикали су се жалили министру и краљу на мешање среских и окружних власти, а немоћни напредњаци на „притисак оздо“ Због тога су први избори повереника, одржани у другој половини новембра, представљали неку врсту пробног гласања и провере да ли је и под којим условима могуће у Србији спровести на биралиштима вољу бирача. Резултати су били поражавајући.[46]

У више срезова дошло је до нереда који су претили да се изроде у праве буне. Најкритичније стање било је у Чачанском округу. Избори су поништени због неправилности и притисака власти и наређени су нови. Иако су радикали пружали отпор, напредњаци су успели да репресивним мерама заплаше народ. Од укупног броја гласача, на биралишта је изашло нешто више од трећине.[47]

Краљ је увидео да Влада није способна да гарантује слободне изборе и да се напредњаци неће тако лако одрећи власти. Осим тога, до тада ниједни избори у Србији нису извршени без притиска полиције, за коју је било незамисливо да поштује вољу бирача. Да би краљ остао доследан прокламацији, није било друге могућности него да се извршени избори повереника пониште и нареде нови. Краљ је указом обављене изборе прогласио неважећим, а нове заказао за 16. децембар 1888, померивши самим тим и дан сазива Велике народне скупштине на 23. децембар. За надзирање нових избора одређене су специјалне комисије, ,,Краљевске надзорне комисије'', које су бројале по три члана – из сваке партије по један. Христић је 29. новембра издао упутство за њихов рад, у којем је нарочита пажња посвећена оним деловима изборне процедуре због којих су жалбе у претходно одржаним изборима биле најчешће, Комисије су прво морале да утврде исправност бирачких спискова и да провере да ли су их општинске власти по закону на време изложиле на слободан увид јавности. Затим су имале да се увере да ли су дан, место и време одржавања избора благовремено објављени. Чланови комисије су били задужени да прате изборне процесе од почетка до краја и да се при том постарају да сваки бирач да свој глас посебно, а ни у ком случају акламацијом. Бележење и пребројавање гласова такође је имало да се обави под њиховим непосредним надзором. Под истим условима прописано је и бирање народних посланика. У упутству министар је изричито нагласио да се њему морају свакодневно подносити извештаји о томе у којој су општини дотичног дана обављени избори и да ли су се одвијали у складу са законом.[48]

Изборни резултати показали су право расположење народа који се у огромном броју изјаснио за радикале. Од укупног броја народних посланика било је само 4 напредњака, 94 либерала, 40 без партијске боје и чак 457 радикала.[49]

Од 6. до 21. децембра Велики уставотворни одбор претресао је нацрт Устава, да би га сутрадан, 22. децембра, потписали сви чланови осим Димитрија Катића и Ранка Тајсића. Радикали нису били у потпуности задовољни уставним пројектом, иако су на почетку рада били упознати са краљевим планом да ће Устав бити компромисни и резултат „двостраног уговора између круне и народа". Краљ је у више наврата на седницама Одбора понављао да даје оно што се може, али да неће дозволити да у Устав уђу било какве претераности као у „данајско буре", Приликом израде Устава, краљ је око спорних питања прибегавао специјалној методи притиска како би приморао радикале на попуштање- претио им је Николом Христићем, Иако не тако страшан као у време Тимочке буне, спомињање Христићевог имена морало је да пробуди код радикала сећање на тешке окове, мрачне ћелије и смртне пресуде, Небројано пута краљ је понављао: „Од воље вам зависи. Моја ће влада поднети Скупштини реферат о свему досадашњем раду и свој предлог Устава да га просто прими, или одбаци. Шта би било даље – то нећу критити ...не би требало да ме доведете до алтернативе...''[50]

Влада је за време израде Устава страховала да радикали у Одбору не тактизирају са попустљивошћу само из разлога да се дође до Велике скупштине, где ће побуном скупштинске већине и опструкцијом одбацити поднети предлог. Још једна велика зебња међу министрима била је изазвана антидинастијским осећањима код радикала, која су сада врло лако могла испливати на површину. Влада је почетак рада Скупштине чекала припремљена за све могућности.[51]

У згради Народног позоришта председник Владе је читањем указа отворио 30. децембра први редовни састанак Велике народне скупштине. Другим указом краљ је дао овлашћење Влади да Скупштини упути предлог Устава „те да она реши да ли га усваја у целини". Оформљен је и скупштински одбор од 54 члана за проучавање предлога. Београдски радикали су показали више разумевања и склоности ка компромису од својих другова у унутрашњости. Уморни од десетогодишњег прогона, они су били спремни да прихвате Устав „од корице до корице" како је краљ Милан тражио. Међутим, такозвани народни трибуни, нису хтели да се поведу за својим вођством. Изабрани скупштински Одбор почео је да претреса члан по члан уставног Нацрта у присуству Владе. До сукоба је дошло када је министар Владан Ђорђевић ставио примедбу Одбору на такав начин рада јер је у краљевом Указу изричито наглашено да се о поднетом предлогу може расправљати само у целини.[52]

Уз екстремне радикале стала је великошколска омладина која је 25. децембра упутила скупштинском радикалном клубу проглас, којим опомиње посланике радикале да се нацрт Устава коси са програмом Радикалне странке, као и са њеним дотадашњим радом.[53]

Главни одбор странке је покушавао да преко партијског листа утиче на своје другове из унутрашњости и придобије их да гласају за Устав. На другом редовном састанку Велике народне скупштине од 2. јануара 1889. Стојан Протић је прочитао извештај већине уставног скупштинског одбора, а Пера Максимовић извештај мањине. Гласање је дало следећи резултат: 498 „за, 75 „против“, 3 „уздржана“ и 15 посланика нису присуствовали седници. Сутрадан се приступило потписивању протокола и новог Устава. Мада познат у историографији као Устав из 1888. године, заправо је изгласан у Скупштини 1889. по новом календару те је оправдан и тачан назив Устав из 1889. Радикалска скупштина „пет шестина усвојила је великом већином Устав без измена. Србија је постала уставна нарламентарна монархија са једнодомним скупштинским представништвом.[54]

Прерогативе Круне по уставу: Краљева је личност неприкосновена. Краљу се не може ништа у одговорност ставити, нити Краљ може бити тужен. Законодавну власт врше Краљ и Народно Представништво заједнички (Краљ потврђује и проглашава законе). Извршну власт врши владар преко својих одговорних министара по одредбама овога Устава. Министре поставља и разрешава Краљ, из редова скупштинске већине. Краљ поставља све државне чиновнике. У његово име и под његовим врховним надзором врше своју власт сва земаљска надлештва. Краљ је врховни заповедник све земаљске силе, заступа земљу у свима односима са страним државама. Он оглашује рат, закључује уговоре мира, савеза и друге, и саопштава их Народној Скупштини, у колико и кад интереси и сигурност земље то допуштају.[55]

Скупштина: Обична и Велика; Пуна законодавна власт (значи и законска иницијатива) – Никакав закон не може се издаши, укинуши, изменити или протумачити без пристанка Народне скупипшине; Пуно буџетско право (стари се буџет може продужити само ако је скупштина распуштена и то најдуже до 4 месеца); Једнодомна; Трогодишња скупштинска периода; Нико и никад не може узети посланика на одговор који је дао као члан Скупштине, а за своје говоре у Скупштини посланици не одговарају никоме другом сем самој Скупштини; Избори су непосредни и тајни (куглицама); Подела мандата системом изборног количника (Д'Онтов систем); Изборни цензус и даље – активно бирачко право (21 година и 15 динара годишњег пореза), пасивно бирачко право (30 година и 30 динара пореза); Квалификовани посланици (из сваког округа по два посланика са факултетом), који се бирају истог дана и на исти начин као и остали посланици, али одвојено од њих; Велика народна скупштина – два пута већа од обичне и сазива се кад се решавају питања; у случају да престо остане без наследника, приликом избора краљевских намесника, решава о изменама у уставу, о смањивању или размени неког дела државне територије и кад краљ нађе за сходно да је саслуша.[56]

АбдикацијаУреди

Пошто је Скупштина усвојила Устав онако како је то краљ желео, европска дипломатија је имала утисак да краљ Милан апсолутно влада ситуацијом. Солзбери је био веома задовољан због повољног исхода српске кризе, а Хенгелмилер и Калноки истицали су значајну улогу краља Милана током читавог рада на Уставу и његовом усвајању у Скупштини; коментарисали су да су радикалски сељаци задовољни отишли кућама јер су добили све што су тражили. Вест да краљ хоће да напусти престо изненадила их је, сада када је у „свему успео" и када је „учврстио свој положај“. У Аустро-Угарској абдикација је узимана као победа руске политике на Балкану.[57]

Много се манипулисало у јавности са наводним нервним растројством краља Милана услед које је одлучио да се повуче. У једном поверљивом извештају Хенгелмилера посланик монархије каже да је Милан „нормално расположен". Разговор Милана и Сечењија у Бечу, марта 1889, показује да је краљ свој силазак са престола добро испланирао и да је још тада имао јасан циљ шта ће после тога радити. Аустро-Угарском званичнику набројао је двадесет разлога за оно што је учинио, од којих је сваки за себе био довољан. Мотиви су били лични и политички. Краљево биће не подноси „српски недисциплиновани карактер"; краљ је употребио све начине да усади, укорени, своја политичка гледишта, али без успеха. Завршио је Устав под којим он не може, али би неко други могао владати. Учинио је то да спасе династију. Сину, кад постане пунолетан, не остаје ништа друго до да укине устав, размишљао је бивши краљ. До тада он ће радити на томе да му син буде привржен, те ће он, као отац, доцније извршити улогу полуге која ће преокренути ствари у свом правцу. Све указује на смишљен политички потез, настао као потреба да се спасе династија и престо, а не на неуротичан и хистеричан чин како се обично истиче. На питање Сечењија зашто није изабрао другачији пут, Милан Обреновић му је одговорио да је политички систем у Србији неизвестан и да није могао поступити другачије. Крунисане главе, изузев Фрање Јосифа, нису му наклоњене, тврдио је, те подршку са стране није имао.[58]

Краљеве калкулације у вези угрожености династије биле су оправдане. Само две недеље након одласка из земље по абдикацији, антидинастичка струја у земљи, а нарочито у Радикалној странци, све више је расла. Товорило се да је „пола посла свршено", Међутим, носиоци антидинастичког покрета нису добили подршку великих сила – Русије и Аустро-Угарске. Два монарха су подржала миропомазање малолетног краља Александра у Жичи, у лето 1889. године и кнез Црне Горе Никола Петровић, није више помињан као кандидат за српски трон, уместо Обреновића.[59]

На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника (Ристића, Протића и Белимарковића), који су имали владати до пунолетства краља Александра.[60]

Просвета у Србији за време краља МиланаУреди

Краљ Милан је за просвету у Србији издвајао значајна средства и имао посебних заслуга. За време његове владавине основна школа, гимназија и Велика школа су добиле виши ниво. Број школа се свуда увећавао. Заслужан је и за оснивање Академије наука. Велики број ђака школовао се о његовом трошку на највишим школама у иностранству. За најбоље темате ђака Велике школе издвајао је годишње по 120 дуката током своје целе владавине. Кад се повлачио са престола, Великој школи је поклонио земљиште за Ботаничку башту Јевремовац.[61]

 
Кнез Милан Обреновић креће у рат 1876

Делатност након напуштања престолаУреди

 
Краљ Милан у ловачком оделу, K. K. Atelier, фото-папир, картон, позитив, смеђ, 26,6×23 цм, Беч, после 1889.

После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним.

После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.

Командант Активне војскеУреди

 
Еполета за раме Армијског генерала Краљевине Србије (1900-1901)

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењавати уз помоћ Димитрија Цинцар-Марковића.

 
Краљ Милан Обреновић, дело Милана Јовановића, фото-папир, картон, позитив, каширано, 19,7×12,4 цм, крај 19. века, Београд

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима. Док се Милан возио отвореним колима, од пет испаљених метака један га је лакше ранио. На краља је пуцао Ђуро Кнежевић из Босне. Пашић је ухапшен и доведен у Биоград (Београд). За краљевског тужиоца задуженог за подизање оптужнице против починиоца овог кривичног дела именован је лични пријатељ краља Милана - Василије Симић (1866—1931), бивш. председник београдског Варошког суда, из породице која је била одана династији Обреновић, током више генерација. Текст оптужнице одговарао је материјалној истини али и непогрешивој Симићевој процени о улогама одређених личности у њој које је оквалификовао као неоспорне саучеснике атентатора Кнежевића. О самом атентату су пуно писали многобројни његови савременици, а у првом реду проф. Слободан Јовановић (1869—1958) и Живан Живановић (1852—1931). Атентатор Кнежевић је на концу процеса и осуђен од Преког суда на смрт стрељањем.

За заслуге у реформи војске краљ Милан је 1900. године, унапређен у чин армијског генерала. Овај чин до тада није постојао у српској војсци. Дизајн еполете за овај чин ће по смрти краља Милана преузети нови чин војводе уведен 1901. године.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године.

СмртУреди

Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

 
Краљ Милан на одру, 1901. у Бечу.
Сахрана краља Милана у манастиру Крушедол
Надгробна плоча краља Милана

Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години живота. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.

Постоје сачувани његови мемоари, први пут објављени на немачком језику 1902. године, а на српском језику тек 2019. године.[62]

Током 2020. пронађено је 27 страница краљевих писама на Француском језику. У њима он саветује свог сина принца Александра како да влада и изражава критичке ставове према тадашњим политичарима, попут Николе Пашића.[63]

 
Гроб краља Милана у Крушедолу, издање књижаре Св. Огњановића, дописна карта, штампа, 14×9 цм, почетак 20. века. На аверсу је одштампано: Гроб краља Милана у Крушедолу, Издање књижаре Св. Огњановића.

Писма краља МиланаУреди

 
Писмо краља Милана, део колекције Обреновића у Адлигату

Деловањем чланова Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” књижевника Милоша Јанковића, Стеванке Чешљаров и координира набавке др Адама Софронијевића укупно 27 страница поверљивих писама нашло се у Србији.[64] Писма су набављена у иностранству и пребачена у Србију током јека пандемије Ковид 19.

На почетку 1897. године, уочи свог повратка у Србију,[65] краљ Милан је упутио низ писама свом наследнику краљу Александру Обреновићу на Француском језику.

У писмима краљ саветује двадесетједногодишњег сина како да влада. Предлаже му да напусти проруску спољнополитичку стратегију своје мајке и премијера Пашића које иронично назива ”светим”[66] и да уместо тога „пије воду са два извора”,[67] односно да не веже Србију само за једну велику силу. Краљ у писмима сину открива шта је сазнао из дипломатских кругова и са двора у Бечу. Значајна тема писама је и набавка оружја и потреба Србије да се наоружа, што по мишљењу краља Милана није могуће урадити легалним каналима тако да ће Србија морати да прибави оружје другим токовима. Модернизација и набавка наоружања за војску Србије показаће се кључним за победе у Балканским ратовима.[68]

Новооткривена писма су значајну по томе што откривају додатну димензију личности и деловања краља Милана и показују рационалног човека[69] и мудрог владара који добро познаје геополитичке прилике.

Писма су била изложена у Архиву Војводине у Новом Саду у Јуну 2020.[70] и биће део сталне поставке Музеја књиге и путовања.

ОдликовањаУреди

Краљ Милан носилац је бројних домаћих и страних одликовања. Поред наведених одликовања, краљ је носилац свих краљевских ордена у рангу великог мајстора.

Домаћа одликовањаУреди

Страна одликовања[71]Уреди

ТитулеУреди

  • 10. јун 1868. — 6. март 1882. Његово Светло Височанство кнез Милан М. Обреновић од Србије
  • 6. март 1882. — 6. март 1889. Његово Величанство краљ Милан I Обреновић од Србије
  • 6. март 1889. — 11. фебруар 1901. Његово Величанство краљ Милан Обреновић, гроф од Такова

Грбови кнеза и краља МиланаУреди

грб кнеза Милана
грб краља Милана

Грб кнеза Милана Обреновића је црвени штит са кнежевском круном. Испод штита налази се лента, на којој је исписан мото династије Обреновић: Време и моје право. На штиту је грб Кнежевине Србије, бели крст на црвеном штиту, 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправни мач врхом нагоре, на патибулум крста, са по једним огњилом у сваком углу, док штит обухвата уроборос са кнежевском круном на својој глави. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом, коме се на врху налази кнежевска круна.

Грб краља Милана Обреновића јесте јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с краљевском круном. Испод штита налази се лента, на којој је исписан мото династије Обреновић: Време и моје право. Испод сваке канџе двоглавог орла налази се по један кринов цвет. На прсима му је овални грб Кнежевине Србије, бели крст на црвеном штиту, 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправни мач врхом нагоре, на патибулум крста, са по једним огњилом у сваком углу, док штит обухвата уроборос са кнежевском круном на својој глави. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом, на чијем се врху налази краљевска круна.

У популарној културиУреди

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Теодор Михаиловић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Јеврем Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Баба Вишња
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Милош Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Анта Богићевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Томанија Богићевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Милан Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Костин Катарџи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Елена Марија Катарџи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Смаранда Балш
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупругаУреди

име слика датум рођења датум смрти
краљица Наталија   14. мај 1859. 8. мај 1941.
  • брак разведен 1888.

ДецаУреди

 
Краљ Милан и принц Александар Обреновић 1888. године
 
Краљ Милан са породицом
име слика датум рођења датум смрти супружник
краљ Александар   14. август 1876. 11. јун 1903. краљица Драга
кнежевић Сергеј 14. септембар 1878. 19. септембар 1878. умро пет дана после рођења

Дете (син из ванбрачне везе са Артемизом Христић)Уреди

име слика датум рођења датум смрти супружник
Ђорђе Обреновић 1889.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ У покој краља Милана („Вечерње новости“, 3. мај 2003)
  2. ^ "Политика", Београд 1925. године
  3. ^ Stokes 1990, стр. 9.
  4. ^ Краљ умало доживео бизаран крај („Блиц“, 31. октобар 2010), Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Печат краља Милана Обреновића, Историјски музеј Србије
  6. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 227. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  7. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 227—228. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  8. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 228. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  9. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 228. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  10. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 228—229. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  11. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 229. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  12. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 229. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  13. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 229—230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  14. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  15. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  16. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  17. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  18. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 231. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  19. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 231. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  20. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 231. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  21. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 231. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  22. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 231—232. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  23. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 232. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  24. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 232. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  25. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 232—233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  26. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  27. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  28. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  29. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  30. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  31. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  32. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234—235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  33. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  34. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  35. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  36. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 236. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  37. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 236. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  38. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 237. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  39. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 237—238. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  40. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 238. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  41. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 238. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  42. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 239. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  43. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 239. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  44. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 239. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  45. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 239. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  46. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 240. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  47. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 240. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  48. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 240. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  49. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 240. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  50. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 241. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  51. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 241. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  52. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 241. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  53. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 241. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  54. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 242. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  55. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 242. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  56. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 242. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  57. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 243. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  58. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 243. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  59. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 243. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  60. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку. Београд: Завод за уџбенике. стр. 246. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  61. ^ Његово величанство краљ Милан. - У: Просветни гласник, 1. фебруар 1901. године.
  62. ^ „Мемоари краља Милана први пут на српском језику”. Вечерње новости. 8. 9. 2019. Приступљено 9. 9. 2019. 
  63. ^ Васиљевић, Бранка. „Непознати делови краљевих писама”. Politika Online. Приступљено 2020-06-18. 
  64. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Strogo poverljivo, nabavke oružja, diplomatske tajne – šta otkrivaju pisma kralja Milana”. www.rts.rs. Приступљено 2020-12-03. 
  65. ^ „Okani se majke i Pašića - Tajna pisma kralja Milana sinu”. NOVA portal (на језику: енглески). 2020-06-21. Приступљено 2020-12-03. 
  66. ^ „Okani se majke i Pašića - Tajna pisma kralja Milana sinu”. NOVA portal (на језику: енглески). 2020-06-21. Приступљено 2020-12-03. 
  67. ^ „Šta je kralj Milan pisao sinu Aleksandru: Pij vodu sa dva izvora - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-06-10. Приступљено 2020-12-03. 
  68. ^ User, Super. „Писма краља Милана по први пут ће бити приказана јавности у Архиву Војводине”. Архив Војводине (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2020. Приступљено 2020-12-03. 
  69. ^ „Писма краља Милана Обреновића у Архиву Војводине”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2020-12-03. 
  70. ^ User, Super. „Писма краља Милана по први пут ће бити приказана јавности у Архиву Војводине”. Архив Војводине (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2020. Приступљено 2020-12-03. 
  71. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 259—272. 
  72. ^ Тимочка буна на IMDB
  73. ^ Тимочка буна на сајту YouTube Филм
  74. ^ Крај династије Обреновић на IMDB
  75. ^ Илка на IMDB
  76. ^ Илка на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.
  77. ^ Цветови зла на IMDB
  78. ^ Цветови зла на сајту YouTube ТВ филм
  79. ^ Последња аудијенција на IMDB
  80. ^ Албатрос на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.
  81. ^ Краљ који је постао Гроф („Политика”, 21. август 2018)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


Претходник:
Михаило Обреновић
кнез Србије
од 10. јуна 1868. до 6. марта 1882.

Наследник:
функција укинута
Претходник:
функција успостављена
краљ Србије
од 6. марта 1882. до 6. марта 1889.

Наследник:
Александар Обреновић