Портал:Биографија/Изабрана биографија 2018.
Изабране биографије
уреди
Јануар уреди
Слободан Бајић Паја (Шидски Бановци, 26. јун 1916 — Калесија, 16. јул 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Био је један од организатора Народноослободилачке борбе у Срему и први политички комесар Прве војвођанске бригаде, а потом и Главног штаба НОВ и ПО Војводине.
Као студент Филозофског факултета у Београду, прикључио се студентском револуционарном покрету и почетком 1938. године је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије. Исте године је због илегалне политичке активности на Универзитету био ухапшен заједно са већом групом студената и био осуђен на казну од четири године затвора, коју је издржавао у Сремској Митровици.
У затвору га је затекла окупација Југославије и проглашење Независне Државе Хрватске, па је у ноћи 21/22. августа 1941. године, са групом комуниста успео да побегне из затвора, кроз подземни отвор који су прокопали. Након тога се придружио партизанима на Фрушкој гори.
Најпре је радио као издавању листа „Фрушкогорски партизан”, а потом је ступио у Фрушкогорски партизански одред. Био је најпре политички комесар Прве чете, а од почетка лета 1942. године политички комесар читавог одреда. Са овом јединицом водио је успешне борбе у Срему, а потом и у источној Босни. Када је априла 1943. године била формирана Прва војвођанска бригада Паја је постао њен први политички комесар.
Почетком јула заједно са другим руководиоцима НОВЈ из Војводине сусрео се са Врховним командантном Јосипом Брозом Титом, а убрзо потом је био именован за политичког комесара тада формираног Главног штаба НОВ и ПО Војводине. На путу ка Срему, где је требао да преузме ову дужност, погинуо је у борби са јаким немачким снагама на друму Тузла—Зворник, код Калесије.
Фебруар уреди
Вукашин Мрњавчевић (погинуо 26. септембра 1371) је био српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.
Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. како би деловао као савладар цара Стефана Уроша V. Вукашин се 1369. политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.
У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.
О пореклу краља Вукашина, као и његове породице не зна се много. Дубровачки историчар Мавро Орбин (1563 — 1610) је записао да је краљ Вукашин био син сиромашног властелина Мрњаве из Ливна у данашњој Босни. Из Ливна се Мрњава преселио у Херцеговину, у Благај на Буни, притоци Неретве, а одатле га је Стефан Урош IV Душан позвао на свој двор. На владарском двору браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша су, према византијском историчару из друге половине 15. века, Лаонику Халкокондилу, били носиоци дворских титула пехарника и коњушара. У савременим изворима прво се помиње Угљеша 1346. као Душанов намесник у Требињу, док се Вукашин у марту 1350. налазио на положају жупана у Прилепу. У том периоду Вукашинова сестра Јелена је удата за Николу Радоњу, сина севастократора Бранка Младеновића који је господарио Охридом у име српског цара. Претпоставља се да управо у ово време почиње везивање Мрњавчевића за територију данашње Републике Македоније.
Март уреди
Игор Ракочевић (рођен 29. марта 1978. у Београду) је бивши српски кошаркаш. Играо је на позицији бека. Тренутно је потпредседник Кошаркашког савеза Србије.
У почетку каријере је био познат са надпросечним одразом и закуцавањима, да би се кроз каријеру прославио као изузетни кошгетер. У каријери је играо за Црвену звезду (у три наврата), Будућност, Минесота тимбервулвсе, Памесу, Реал Мадрид, Таукерамику, Ефес Пилсен и Монтепаски Сијену.
Једини је кошаркаш који је три пута био најбољи стрелац Евролиге, и тако заслужио награду Алфонса Форда. Са кошаркашком репрезентацијом СР Југославије освојио је златне медаље на Европском првенству 2001. у Турској и на Светском првенству 2002. у Индијанаполису.
Април уреди
Бранимир „Џони“ Штулић (рођен 11. априла 1953. године у Скопљу) је некадашњи певач и гитариста југословенске рок групе Азра. Сматра се контроверзним аутором и једним од највећих мистичара југословенске рок сцене.
Гитару је почео да свира од првог разреда гимназије, а током 1970-их са акустичном гитаром обилази загребачке тулуме, на којима свира своје и туђе композиције. Једно време студирао је на Филозофском факултету у Загребу, али је студије напустио. Почетком 1970-их оснива групу Балкан севдах бенд с којом свира све од ауторских песама, преко севдалинки и народњака, до Битлса (The Beatles). Након утицаја панка и новог таласа, Штулић је модификовао свој звук и неке старе акустичне песме прерадио у електричној варијанти. Године 1977. формирао је нови бенд по имену Азра.
Први албум Азре изашао је 1980. године и сматра се једним од најјачих дебија у историји југословенског рока. Самостално и са групом Азра, снимио је 16 музичких албума, од којих су многи продати у тиражу већем од сто хиљада примерака, с укупним бројем који премашује више од милион продатих носача звука. Од почетка 1990-их живи у Утрехту, Холандија, и бави се писањем и превођењем грчких класика.
Мај уреди
Немања Бјелица (рођен 9. маја 1988. у Београду) је српски кошаркаш. Тренутно наступа за Минесоту тимбервулвсе, а такође је и стандардан члан кошаркашке репрезентације Србије.
Примарна позиција му је крило али може да игра и по потреби на позицијама плејмејкера и крилног центра. Године 2009. био је изабран за најбољег спортисту Спортског друштва Црвене звезде. Драфтован је 2010. године у другој рунди НБА драфта. Проглашен је за најкориснијег играча Евролиге 2015. године, а уједно је био и члан најбоље петорке овог такмичења.
Кошарку је почео да тренира са седам година код тренера Аце Јањића. Касније је прошао млађе селекције Партизана, и 2000. године дошао до ширег списка за пионирску репрезентацију. Међутим управа Партизана је распустила читаву генерацију 1988. годиште у којој су били још Сава Лешић, Стефан Синовец и Вук Малиџан, и фокусирала се на 1989. годиште коју је прогласила талентованијом. Каријеру је наставио у екипи Суперфунда где је играо у јуниорској лиги Србије. Заједно са Савом Лешићем био је најбољи играч тима. И поред сјајних партија у јуниорском тиму, ипак није успео да одигра ниједан меч за први тим Суперфунда.
Јуни уреди
Кортни Бас Кокс (енгл. Courteney Bass Cox; Бермингхам, Алабама, САД, 15. јун 1964) је америчка глумица, филмски продуцент и бивша манекенка. Позната је по улогама Монике Гелер у ТВ серији „Пријатељи“, Гејл Ведерс у серији филмова „Врисак“ и Џулс Коб у ТВ серији „Кугар таун“.
Кортни Бас Кокс је рођена у типичној и богатој породици са југа САД. Њен отац Ричард Л. Кокс (енгл. Richard L. Cox) био је грађевински предузимач, док је њена мајка Кортни Кокс (девојачко Бас), била домаћица. Када су се, после 19 година брака, њени родитељи развели 1974, њен отац се одселио у Панама Сити, на Флориди, где се оженио 1975, а њена мајка се удала за њујоршког бизнисмена Хантера Копланда (енгл. Hunter Copeland). Кортни се затим са мајком, две старије сестре, Вирџинијом (енгл. Virginia) и Доти (енгл. Dottie), и са старијим братом Ричардом јуниором (енгл. Richard Junior) преселила у Маунтин Брук, богато предграђе Бермингхама. Поред троје рођених браће и сестара, Кортни има и деветоро полубраће и полусестара.
Пошто је завршила основну школу, Кортни се уписала у средњу школу „Маунтин Брук“ (енгл. Mountain Brook High School), где је била чирлидерсица и активно се бавила тенисом и пливањем. Пошто је 1982. дипломирала, уписала је студије архитектуре и унутрашњег дизајна на женском колеџу „Маунт Вернон“ (енгл. Mount Vernon College for Women), где је постала члан сестринства „Делта Зета“.
Јули уреди
Марија Антоанета (франц. Marie Antoinette, нем. Maria Antonia Josepha Johanna; Беч, 2. новембар 1755 — Париз, 16. октобар 1793) је била ћерка царице Марије Терезије, жена Луја XVI.
Брак 14-годишње Марије Антоанете и 15-годишњег Луја XVI, унука француског краља, склопљен је 16. маја 1770. године. То је било спајање две највеће европске породице Хабзбурга и Бурбона. По доласку у Париз 1773. године Марија Антоанета је примљена са великим симпатијама од грађана престонице. Ипак, после неког времена постала је синоним за расипништво што је изазвало велико незадовољство у народу који ју је оптуживао за финансијску кризу државе. Првих година Француске револуције тражила је помоћ Аустрије за њено гушење. Ухапшена је 1792. године после неуспешног бекства са краљем у Белгију и оптужена за издају, па јој је одрубљена глава.
Марија Антоанета рођена је у Бечу у палати Хофбург, као петнаесто дете и једанаеста ћерка Франца I Стефана и царице Марије Терезије. Дворски службеник је описао бебу Антоанету као „малу, али потпуно здраву надвојвоткињу“. Сестре Марије Антоанете удале су се за разне краљеве по Европи. Марија Амалија се удала за принца од Парме, њена сестра Марија Каролина за краља Фердинанда од Напуља, Марија Кристина је заједно са својим супругом кнезом Албертом од Саксоније била регент аустријске Холандије. Ахенски споразум, потписан 1748, значио је да су Аустрија и Француска привеле крају око 150 година непрекидних сукоба. Две земље су постале савезници за време Седмогодишњег рата (1756—1763). Да би се очувао савез Аустрије и Француске, француском краљу Лују XV су предложили да се његов унук ожени једном од кћерки Марије Терезије. Прво су старије сестре Марије Антоанете биле одређене за то венчање, али су умрле од великих богиња (Јохана Габријела је умрла 1762, а Марија Јозефа 1767), тако да је дошао ред на Марију Антоанету. Након дугих преговора француски краљ је 1769. запросио Марију Антоанету за свог унука. Када је потписан уговор о венчању Марија Терезија је схватила да њена ћерка слабо зна француски језик и француске обичаје. Због тога је много тутора добило задатак да младу Марију Антоанету припреме за улогу будуће краљице Француске.
Август уреди
Бобан Марјановић (Зајечар, 15. август 1988) је српски кошаркаш. Игра на позицији центра, а тренутно је члан Детроит пистонса. Са 222 cm висине један је од највиших кошаркаша у свим такмичењима у којима наступа.
Поред велике висине одликује га изузетна снага, али и мека рука приликом шута, те су му проценти шута споља као слободних бацања веома добри са обзиром да игра на позицији центра. У досадашњој каријери наступао је за: Хемофарм, ЦСКА Москву, Жалгирис, Нижњи Новгород, Раднички Крагујевац, Мега Визуру, Црвену звезду и Сан Антонио спарсе. Три пута је био најкориснији играч Кошаркашке лиге Србије. Двоструки је члан идеалне петорке Јадранске лиге. Четири пута је био МВП кола Евролиге, а проглашен је и за најкориснијег играча прве фазе Евролиге као и члан идеалне петорке у сезони 2014/15. У тој сезони успео је да обори три рекорда у историји Евролиге и то: број остварених дабл-даблова у једној сезони (16), укупан број скокова у једној сезони (256) као и укупан индекс корисности у једној сезони и то 616. Био је део најуспешније генерације у историји Црвене звезде која је успела да освоји триплу круну у сезони 2014/15.адранске лиге. Три пута је био МВП кола Евролиге, а проглашен је и за најкориснијег играча прве фазе Евролиге у сезони 2014/15.
Септембар уреди
Нада Димић (Дивосело код Госпића, 6. септембар 1923 — Стара Градишка, 23. март 1942), револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Школовање је започела у Госпићу, а потом је прешла у Земун, где је као ученица Трговачке академије, 1938. године постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је веома активна у борби револуционарне омладине Београда и учесница омладинских и радничких демонстрација током 1939. и 1940. године. Након једног литерарног рада, у коме је писала против управе школе, била је ухапшена и потом избачена из школе, са забраном уписа у све средње школе у Југославији.
Након напуштања школе, иако млада девојка, посветила се револуционарном раду у Земуну и била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Крајем 1940. године је прешла у Сисак, где је наставила са револуционарним радом. Након окупације Југославије, јуна 1941. године, учествовала је и формирању првог партизанског одреда у Хрватској — Сисачког партизанског одреда, у коме је обављала дужност курира. Радила је и у техници Окружног комитета КПХ за Сисак. Крајем јула 1941. године, преобучена у мушко одело, отишла је у Сисак, како би успоставила прекинуту везу између Одреда и партијске организације у граду, али је том приликом била ухапшена.
Октобар уреди
.jpg)
Иван Милутиновић – Милутин (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901 — Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944) је био истакнути југословенски комуниста и револуционар. Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије 1923. године, због чега је више пута хапшен и осуђиван. 1929. године осуђен је на шест, а 1934. на још две године робије. Од 1939. постао је члан Централног комитета КПЈ, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године.
Милутиновић је био учесник народноослободилачке борбе од 1941. као члан Врховног штаба Народноослобилачке војске Југославије, командант Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Црне Горе, члан Председништва АВНОЈ-а и НКОЈ-а. Погинуо је са чином генерал-лајтнант НОВЈ, у октобру 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд. За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године.
Новембар уреди
Петар Лековић (Сврачково, код Пожеге, 23. новембар 1893 — Чемерно, код Гацка, 13. јун 1942) био је каменорезачки радник, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе и први народни херој Југославије.
Као војник Српске војске учествовао је у Првом светском рату, током 1914. и 1915. године. Истицао се као храбар и способан борац, али је услед рањавања био заробљен у јесен 1915. године у околини Пећи. Остатак рата провео је у мађарском заробљеништву у околини Будимпеште. Након завршетка рата, вратио се у родно место и изучио каменорезачки занат, а убрзо потом се и оженио и прешао да живи у село Речице код Пожеге. У потрази за послом обилазио је многа места, углавном по западној Србији. Још у годинама, након рата постао је симпатизер Комунистичке партије Југославије, а због своје изражене правдољубивости и солидарности, често је долазио у сукоб са послодавцима, али и влашћу.
Децембар уреди
_(Cropped).png)
Марлен Дитрих (нем. Marlene Dietrich; Берлин, 27. децембар 1901 — Париз, 6. мај 1992) је била америчка глумица и певачица, немачког порекла. Филмску каријеру почела је двадесетих година 20. века, да би за десет година постала једна од најцењенијих и најтраженијих глумица, као и најплаћенија кабаретска играчица на свету. Остварила је запажене улоге у филмовима Плави анђео, Жена за којом се чезне, Шангај експрес, Ђаво је жена и Плава Венера, као и у филму Мароко за који је била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу.
Марлен је била веома интригантна жена. За њу се везују љубавне афере са Чарлијем Чаплином, Кирком Дагласом, Франком Синатром, Ернестом Хемингвејем, Гаријем Купером, Џоном Вејном, Ремарком и Хамфријем Богартом. Декларисала се као бисексуалка и привлачила огромну пажњу носећи мушко одело. Верује се да је била у вези са Едит Пјаф и Гретом Гарбо.