Портал:Физика/Шаблони
Ово је страница са шаблонима који се користе на порталу физика.
Чланак месеца
Изабрани чланци
Јануар
Трансформатор је електрични уређај који трансформише енергију из једног кола у друго посредством магнетне спреге, без икаквих покретних делова. Трансформатор се састоји од два (или више) спрегнута намотаја или једног намотаја са више извода и, у већини случајева, магнетног језгра које концентрише магнетни флукс. Наизменична струја у једном намотају ће индуковати струју у другим намотајима.
Трансформатори се користе да спуштају или дижу напон, да мењају импедансу и да обезбеде електричну изолацију између кола.
Фебруар
Момент импулса (познат и као момент количине кретања или угаони момент) је физичка величина којом се мери настојање материјалног тела да настави да ротира. Формално се дефинише као:
- Векторски производ вектора положаја тела мереног од изабране референтне тачке и његовог импулса.
- Производ момента инерције и угаоне брзине.
Моментом импулса се изражава како кретање тела по орбити (кружење Земље око Сунца) тако и ротација тела око сопственог центра масе (ротација Земље око сопствене осе). Момент импулса је векторска величина, дакле, поседује интезитет, правац и смер. Правац вектора момента импулса је нормалан на раван орбите тела (паралелан са осом ротације) и поклапа се са правцем вектора угаоне брзине. Момент импулса има димензије дејства, ML2T-1 и у МКС систему изражава се у Џул-секундама J s ili N m s, а СИ јединица за момент импулса је kgm2s-1 (килограм метар на квадрат у секунди ).
Март
Фото́н (од грчке речи φωτός, што значи „светлост“) је елементарна честица, квант електромагнетног зрачења (у ужем смислу — светлости). То је честица без масе мировања. Наелектрисање фотона је такође једнако нули. Фотон може бити само у два спинска стања са пројекцијом спина на смер кретања ±1. Том својству у класичној електродинамици одговарају кружна десна и лева поларизација електромагнетног таласа. Фотону као елементарној честици је својствен корпускуларно-таласни дуализам, тј. он истовремено поседује својства елементарне честице и таласа. Низ аутора убраја фотон у квазичестице због масе мировања једнакој нули. Фотон нема масу мировања, слично квазичестицама, али ипак не тражи средину за своје простирање, слично елементарним честицама, у које већина аутора убраја фотон. Фотони се обично обележавају словом , због чега их често називају гама-квантима (фотони високих енергија) при чему су ти термини практично синоними. Са тачке гледишта Стандардног модела фотон је бозон. Виртуелни фотони су преносиоци електромагнетне интеракције који на тај начин обезбеђују могућност узајамног деловања између два наелектрисања.
Април
Квазар (скраћеница од „Квази-стеларни радио извори“ или на енглеском језику QUASi-stellAR radio source) је космолошки извор електромагнетног зрачења, укључујући и светлосно, које показује веома велики црвени помак. Међу научницима влада општа сагласност да је велики црвени помак квазара резултат Хабловог закона. Из тога следи да су квазари и веома удаљени од нас. Да би их уопште могли опазити на толикој удаљености, енергија зрачења квазара морала би да буде далеко већа од енергије зрачења скоро сваког од познатих космичких објеката, са изузетком релативно кратко живећих супернова и експлозија гама зрачења. Они би у ствари требало да зраче енергију која је једнака зрачењу које израче заједно стотину обичних галаксија.
На оптичким телескопима, квазари изгледају као усамљене светлосне тачке или звезде слабашног сјаја, одакле и потиче њихов придев квазистеларни (квазизвездани).
Неки од квазара показују нагле промене у луминозности, из чега се може закључити да су они и веома мали (један објект не може да се мења брже од времена које је потребно светлости да пређе са једног његовог краја на други). Највећи до сада познати црвени помак неког квазара износи 6,4.
Снага квазара сматра се да потиче од гомилања или пропадања материје у супермасивне црне рупе, које се налазе у језгрима удаљених галаксија, чинећи квазаре тако луминозном верзијом једне општије класе објеката под називом активне галаксије. Иначе, ни један други тренутно познати механизам не би могао да објасни толико велику снагу и брзу променљивост зрачења квазара.
Сазнања о квазарима убрзано напредују. Али све до 1990. није било јасне сагласности око њиховог порекла и природе.
Мај
Енергија је способност вршења рада. Ова општа дефиниција је део основних дефиниција савремене физике, и то у оном делу који треба да одговори на питање о узроку и пореклу природних феномена акције, дејства и силе. Сваки физички систем поседује енергију у извесној количини. Количина енергије система није апсолутна вредност већ релативна у односу на референтно стање или референтни ниво. Енергија физичког система се дефинише као количина механичког рада кога систем може да произведе када мења своје текуће стање и прелази у референтно стање; на пример ако се литар воде охлади до 0°C или када ауто удари дрво и успори од 120 km/h до 0 km/h.
У физици је енергија тесно повезана са појмом ентропија.
Јуни
Вода има молекулску формулу H2O, дакле, један молекул воде састоји се од два водоникова атома и једног атома кисеоника. Исто може бити описана јонски као HOH, са водониковим јоном (H+) везаним за хидроксилни јон (OH-). При нормалним условима код воде се течна и гасна фаза налазе у динамичкој равнотежи.
На собној температури вода је течност скоро безбојна, без укуса и мириса. У науци се често каже да је вода универзални растварач и једина је супстанца која се у природи налази чиста у сва три агрегатна стања.
Вода постоји у многим облицима - у чврстом стању позната је као лед који може имати неколико кристалних облика, а ултра брзо хлађена вода може да пређе у аморфно стање. У гасном стању вода је позната као водена пара. Течна фаза се као и само једињење назива вода.
Изнад критичне температуре (647 K и 22,064 MPa), вода се налази у суперкритичним условима када молекули воде образују гроздове који се понашају као течна фаза а који лебде у парној фази.
Тешка вода је вода у којој је атом водоника искључиво заступљен као изотоп деутеријум. По хемијским и физичким особинама је скоро идентична `обичној` води. Најпознатија примена тешке воде је као успоривач неутрона у нуклеарним реакторима.
Јули
Спектроскопија је дисциплина која се бави проучавањем међуделовања електромагнетног зрачења и материје. Основни елементи су извор зрачења, дисперзиони елемент (или монохроматор, дакле, део који разлаже зрачење на компоненте према енергији, фреквенцији или таласној дужини) и апсорбер зрачења. Ако су два од три елемента добро дефинисана онда се на основу емитованог и апсорбованог зрачења може сазнати нешто о ономе који је непознат. На пример, састав непознате легуре може да се одреди тако што се на њој високим напоном изазове варница чије се зрачење разложи призмом (или оптичком решетком) у спектар који се региструје погодним апсорбером (филм, фотоелемент...). На основу познатих особина диперзионог елемента (призме или решетке) може да се одреди таласна дужина сваке компоненте у спектру а на основу познатих особина апсорбера њихови релативни интензитети што је довољно да се утврди врста и концентрација метала у испитиваној легури.
Август
Субатомске честице је појам који обухвата све честице мање од атома, без обзира на њихову сложеност, док би израз елементарне честице требало да обухвати само честице које се не могу поделити на мање.
Пoрeд eлeктрoна, прoтoна и нeутрoна каo (матeриjалних) чeстица и фoтoна каo oснoвнoг кванта eнeргиje, oткривeнo je на стoтинe других чeстица. Дугo сe вeрoвалo да су нoвe чeстицe eлeмeнтарнe т.j. да сe нe мoгу разлoжити на прoстиje састojкe, али сe врeмeнoм пoказалo да je наjвeћи брoj чeстица слoжeн. Упркoс тoмe, назив eлeмeнтарнe чeстицe задржаo сe, сада у нoвoм, прoширeнoм, значeњу. Истo такo, други уoбичаjeни назив, субатoмскe чeстицe, извeдeн из чињeницe да су нoвe чeстицe мањe oд атoма, стрoгo узeвши, ниje исправан, jeр масe нeких чeстица вишeструкo прeвазилазe масe лакших хeмиjских eлeмeната. Називи eлeмeнтарнe или субатoмскe чeстицe задржали су сe дo данашњих дана каo синoними за чeстицe бeз oбзира на њихoву слoжeнoст и масу.
Септембар
Талас је периодична деформација која се шири у простору и времену. Таласи преносе енергију кроз простор без протока честица средине (не постоји пренос масе носећег медијума); честице средине само осцилују око својих равнотежних положаја. Док механички талас захтева присуство средине (која на деформације реагује еластичним силама), електромагнетни таласи се простиру и кроз вакуум (погледати Етар).
Бројне су појаве везане за таласно кретање:
- Рефлексија (одбијање) – промена смера простирања, услед наиласка на рефлексиону површину (наглу промену средине);
- Рефракција (преламање) – промена правца простирања таласа (ломљење), услед наиласка на нову средину;
- Дифракција (расејање) – кружно ширење таласа иза препреке на путу простирања таласа кроз средину;
- Интерференција (узајамни утицај) – слагање таласа који се нађу у истој тачки у истом тренутку;
- Дисперзија (распршивање) – разлагање таласа по учестаностима, таласним дужинама или енергијама;
Октобар
Нуклеарно-магнетно-резонантна спектроскопија (НМР) је свестрана спектроскопска дисциплина која може да региструје сигнале атома из различитих положаја у молекулу и при томе да сваки сигнал доведе у везу са неком од познатих спинских интеракција, главним изворима података о молекулској структури и динамици. НМР спектроскопија је данас, уз рендгено-структурну анализу (кристалографију x-зрака), једина метода којом може да се одреди структура биополимера са разлагањем на атомском нивоу.
Новембар
Неутрино је елементарна честица. Спада у лептоне, нема наелектрисање, спин је полубројни ( ) па спада у фермионе. Сва до сада опажена неутрина су леве хеличности (т.ј., реализовано је само једно од два могућа спинска стања; хелицитетом се изражава пројекција спинског момента на правац кретања). Дуго се веровало да нема масу, међутим, постоје индикације да неутрино ипак има масу, мада врло малу. Постојање неутрина је постулирао Волфганг Паули, име им је дао Енрико Ферми, а експериментално их регистровао Фредерик Рејнс 1956, за шта је добио Нобелову награду за физику 1995. године.
Децембар
Аеродинамика (од грч. ἀηρ, aēr, aéros — ваздух, и δύναμις, dynamis — сила) је наука која се бави кретањем ваздуха, у односу на чврста тела. Физикалност је потпуно идентична, у супротном случају, при кретању чврстих тела кроз ваздух. Према томе примењеном принципу релативног кретања, анализа феномена се изводи као за случај да тело мирује у струјном пољу ваздуха. Ова замена референтног стања је усвојена у теоријској аеродинамици, али је она уједно и основа већине експерименталних метода, нарочито аеротунелских испитивања.
Теорија струјања и физикалност кретања чврстих тела, изучавају међусобно дество ваздуха и тела. То дејство се одређује у облику потенцијала поља опструјавања, расподеле притиска, сила и њихових момената.
Земљина атмосфера представља ваздушни омотач око земљине кугле. На основу усвојених дефиниција, тај ваздушни омотач се дели на четири слоја. Почев од земљине површине па навише, слојеви су: тропосфера, стратосфера, јоносфера и ексосфера (која представља границу с међупланетарним простором). Атмосферу карактеришу промене физичких величина притиска, температуре, влажности, густине итд. с висином, годишњим добом и географском ширином и дужином. Усвојене статистичке средње вредности физичких величина су стандардизоване, међународним нормама, у стандард атмосферу. Измерене карактеристике кретања тела кроз ваздух, при конкретним атмосферским условима, се преводе на услове стандард атмосфере и тако постају референтно упоредиве.
Шире гледано, кретање тела кроз гасове и течност се изучава у механици флуида.
Подела аеродинамике, као специфичне гране науке, се врши на више начина, с неколико основа. Поједини аеродинамички проблеми се истовремено решавају у више њених грана. Пример је одређивање и коришћење отпора ваздуха. Припада свима деловима, добијеним при подели аеродинамике. Отпор се одређује аналитички и експериментално у свим областима брзина, висина и услова лета и присутан је у свим разматрањима.
Начин поделе аеродинамике може да варира, зависно од искуства и ставова аутора, значи није строго стандардизован. Опсег варирања, у прилазима, је веома сужен.
Слика месеца
Изабрани слике
Јануар
Фебруар
Март
.jpg)
Април
Мај
.jpg)
Централна електрода у лоптастој плазма-лампи.
Јун
Удар грома током ноћи. Када јака електрична струја протекне кроз атмосферу Земље од тла до облака, она претвара ваздух кроз који протиче у плазму, ослободивши звук (грмљавина) и јаку светлост.
Јул
.jpg)
Уметничка визија црне рупе.
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар
Потребно урадити
Уколико желите да помогнете у стварању портала физике, овде ћете наћи чланке које је потребно направити/проширити. Ако сте приметили да неки чланак из области физике недостаје, а сами не можете да га напишете, молимо вас да га унесете овде.
Потребно направити:
Примењена физика - Квантна теорија поља - Зрак - Навје-Стоксове једначине - Феликс Савар - Јозеф Штефан - Џејмс ван Ален
Потребно проширити:
Катода - Катодни зраци - Орбита - Теоријска физика
Најновије вести
- 8. октобар 2019. – Добитници Нобелове награде за физику 2019. године су Џим Пиблс „за теоријска открића у физичкој космологији” и Мишел Мајор и Дидје Кело „за откриће егзопланете у орбити звезде соларног типа”.
- 24. мај 2019. — Преминуо Мари Гел-Ман, отац кварова.
- 10. април 2019. — Научници окупљени око глобалне групе телескопа Event Horizon Telescope објавили су прву директну фотографију масивне црне рупе у галаксији Messier 87 названу „Стрелац А”.
- 10. децембар 2018. – Добитници Нобелове награде за физику 2018. године су Дона Стрикленд, Артур Ешкин и Жерар Муру „за револуционарне проналаске у области ласерске физике“.
- 14. март 2018. – У 76. години преминуо Стивен Хокинг, један од највећих физичара 21. века, који је предвидео да црне рупе емитују зрачење (Хокингова радијација). У 21. години му је дијагностификована Амиотрофична латерална склероза која га је постепено парализовала.
Области физике
Акустика - Астрофизика - Биофизика - Динамика флуида - Електромагнетизам - Квантна физика - Класична физика - Математичка физика - Механика - Нуклеарна физика - Оптика - Радиоактивност - Релативистичка физика - Статистичка физика - Таласи - Термодинамика - Физика честица
Познати физичари
Архимед - Алберт Ајнштајн - Феликс Блох - Лудвиг Болцман - Нилс Бор - Руђер Бошковић - Алесандро Волта - Галилео Галилеј - Карл Фридрих Гаус - Марија Кири - Густав Кирхоф - Лион Ледермен - Михаил Ломоносов - Хендрик Лоренц - Џејмс Клерк Максвел - Исак Њутн - Блез Паскал - Макс Планк - Михајло Пупин - Ернест Радерфорд - Павле Савић - Никола Тесла - Џозеф Џон Томсон - Ричард Фајнман - Мајкл Фарадеј - Енрико Ферми - Вернер Хајзенберг - Хајнрих Рудолф Херц - Стивен Хокинг
Биографија
Изабране биографије
Јануар
Мајкл Фарадеј ( 22. септембар 1791. у Њунгтон - 25. август 1867. у Лондону), је био енглески физичар и хемичар. Значајан по многим научним открићима, првенствено у области електрицитета и магнетизма.
Живот Мајкла Фарадеја врло је занимљив и богат доживљајима. Као млад књиговезачки радник заинтересовао се за физику и одлучио да се бави изучавањем природних појава. Најпре је радио у лабораторији тада чувеног енглеског хемичара Хамфрија Дејвија. Даровити младић био је врло радознао и даље се сам усавршавао, непрекидно вршећи најразноразније физичке и хемијске огледе. Открио је два основна закона електролизе, тада је радио у Кицуловој лабораторији. Ови закони су постали основ електрохемије и учења о електрицитету, а познати су као Фарадејеви закони електролизе. Овај марљиви научник први је открио и везу између магнетног поља и светлости. Његово најзначајније откриће је познати Фарадејев закон електромагнетне индукције који је касније увршћен и међу Максвелове основне једначине електродинамике. По Фарадеју је добила име јединица за мерење електричног капацитета - фарад (F), као и ротација равни поларизације светлости у магнетном пољу - Фарадејев ефекат.
Фебруар
Милева Марић-Ајнштајн (19. децембар 1875, Тител, Аустроугарска, данас Србија - 4. август 1948, Цирих, Швајцарска), српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. Постоје тврдње да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.
Милева Марић је рођена у богатој породици у Тителу у Војводини (тада део Аустроугарске) као најстарија од троје деце у породици официра аустроугарске војске. Приликом рођења Милеви је ишчашен кук, тако да јој је лева нога била краћа. Убрзо након њеног рођења, њен отац је завршио војну каријеру и добио је посао у суду у Руми, а касније у Загребу.
Март
Никола Тесла је један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 10. јула 1856, у селу Смиљан код Госпића (Аустријско царство, данас Хрватска) у српској породици, а умро 7. јануара 1943 у Њујорку, САД.
Најзначајнији Теслини проналасци по којима га свет памти су полифазни систем (трофазни систем), обртно магнетно поље, индукциони мотор (асинхрони мотор), синхрони мотор и добро познати Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области X - зрака.
Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.
Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 86. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица - тесла.
Април
Блез Паскал (франц. Blaise Pascal), познати француски математичар рођен је 19. јуна 1623. године у Клермону, Француска. Паскал је одмалена показивао интересовање за науку па је већ са 18 година конструисао прву математичку машину, механички сабирач како би помогао свом оцу у пословању. 1650. године напушта свет науке и окреће се религији, односно како је он написао „разматрању величине и мистерије човека“. Блез Паскал је умро у Паризу 19. августа 1662. године.
Мај
.jpg)
Марија Склодовска Кири (пољ. Maria Skłodowska-Curie; 7. новембар 1867, Варшава — 4. јул 1934, Саланш, Француска) је позната физичарка и хемичарка пољског порекла. Имала је француско и пољско држављанство. Већи део живота је провела у Француској, а тамо је и започела научну каријеру. Вршила је истраживања из хемије и физике. Жена је Пјера Кири, а мајка Ев Кири (франц. Eve Curie) и Ирен Жолио-Кири (франц. Irène Joliot-Curie).
У њена највећа достигнућа спадају: рад на теорији радиоктивности, техникама раздвајања радиоактивних изотопа као и откриће два нова хемијска елемента - радона и полонијума. Под њеним личним надзором вршена су, прва у свету, испитраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Један је од оснивача нове гране хемије - радиохемије.
Двострука је добитница Нобелове награде, први пут 1903. године, из физике, заједно са мужем и Анријем Бекерелом за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемије, за издвајање елементарног радона. Она је до данас остала једина жена која је Нобелову награду добила два пута.
Јуни
Алберт Ајнштајн (нем. Albert Einstein) био је теоријски физичар, један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света. Рођен је у Улму, Немачка, 14. марта, 1879, а преминуо је у Принстону, Њу Џерси, САД, 18. априла, 1955.
Алберт Ајнштајн је формулисао Специјалну и Општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије E=mc2), Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у -Annus Mirabilis- или “Години чуда”) као и за допринос развоју теоријске физике. У народу, име Ајнштајн је синоним за човека високе интелигенције или за генија.
Предмет његових истраживања су биле Капиларне силе, Специјална теорија релативности (којом је ујединио законе механике и електромагнетике), Општа теорија релативности (уопштење Специјалне теорије којим обухваћено убрзано кретање и гравитација), космологија, статистичка механика, Брауново кретање, критична опалесценција, вероватноћа електронских прелаза у атому, проблеми пробаблистичке интерпретације квантне теорије, термодинамика светлости при малој густини зрачења, фотоелектрични ефекат, фотолуминисценција, фотојонизација, Волтин ефекат, секундарни катодни зраци, закочно зрачење, стимулисана емисија зрачења, уједињене теорије поља, унификација базичних физичких концепата преко њихове геометризације итд.
Јули
Павле Савић (Солун, 10. јануар 1909 - 30. мај 1994, Београд) је био српски физикохемичар, који је светски реноме стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан. Од 1947. је руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института Винча, који је тада зван Институт Борис Кидрич. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.
Август
Исак Њутн (енгл. ser Isaac Newton) био је eнглески физичар, математичар, астроном, алхемичар и природни филозоф, који је данас за већину људи једна од највећих личности у историји науке. Рођен је 4. јануара 1643. у Енглеској, а преминуо 31. марта 1727. у Лондону.
Његова студија Математички принципи филозофије природе (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), објављена 1687, која описује универзалну гравитацију и три закона кретања, поставила је темеље класичне (Њутнове) механике и послужила као пример за настанак и развој других модерних физичких теорија. Изводећи из овог свог система Кеплерове законе кретања планета, он је био први који је показао да се кретања тела на Земљи и кретања небеских тела потчињавају истим физичким законима. Уједињујућа и детерминистичка моћ његових закона довела је до револуције у науци и до даљег напретка и уздизања хелиоцентризма.
У механици, Њутн је такође указао на један нови, велики, значај принципа одржања импулса и момента импулса. У оптици, он је изумео рефлексиони (огледалски) телескоп и открио да се пропуштањем беле светлости кроз стаклену призму она разлаже у спектар свих боја (у складу са тврђењем Роџера Бејкона из 13. века). Њутн се снажно залагао у прилог честичне природе светлости. Он је такође формулисао емпиријски закон хлађења, проучавао брзину звука и предложио теорију о пореклу звезда. У математици, Њутн дели заслуге са Готфридом Лајбницом за откриће инфинитезималног рачуна. Он је такође изложио и уопштену биномску теорему , развијајући на тај начин тзв. “Њутнов метод” за апроксимације нула функције и доприносећи проучавањима разлагања функција у редове.
Септембар
Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) је био српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, ванредни професор примењене математике од 1909. до 1920. (осим 1914—1918.) и редован професор небеске механике од 1920. до 1955. (осим 1941—1945.) на Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжињерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948., директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951., члан и ре-оснивач Комисије 7 за небески механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. и популаризатор науке. Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље“ који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, данас познати као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости земље, као и климатске промене на земљи које се могу очекивати у будућности. Он је основао планетарну климатологију израчунавањем температурних услова на врху земљине атмосфере као и температурне услове на планетама унутрашњег сунчевог система, Меркуру, Венери, Марсу и земљином природном сателиту, Месецу. Поред тога, Миланковић, се сматра у геофизици за ко-аутор теорије тектонских плоча, са својим радом „Померање земљиних полова ротације“.
Октобар
Михаило Пупин (9. октобар 1854. - 12. март 1935.) је српски научник. Рођен је у Идвору, Банат (тада у Аустро-Угарској), а умро у Њујорку. У САД одлази веома млад и са изузетним успехом завршава математику и физику у Кембриџу, а потом докторира у Берлину. После тога Пупин почиње своју професорску и научну каријеру на Колумбија универзитету где ради пуних четрдесет година. Током свог живота је био успешан проналазач, и пријавио је 24 патената од којих је најпознатији Пупинов калем који служи "пупинизацији" телеграфских каблова односно смањењу слабљења електричног сигнала дуж кабла.
Сем богате и успешне научне каријере Пупин је био велики патриота. Свом презимену је додао Идворски како би показао приврженост родном крају. Био је један од оснивача и дугогодишњи председник "Српског народног савеза" у Америци. По завршетку Првог светског рата је учествовао на Париској мировној конференцији када је помагао у одређивању границе будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Носилац је југословенског одликовања Белог орла Првог реда.
Пупиново најпопуларније дело је књига "Са пашњака до научењака" за коју је добио Пулицерову награду. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор на укупно 18 универзитета.
Новембар
Џејмс Клерк Максвел (енгл. James Clerk Maxwell; Единбург, 13. јун 1831 — Кембриџ, 5. новембар 1879), био је шкотски физичар и математичар. Максвел је, истражујући везу између електрицитета и магнетизма, према Фарадејевој идеји, закључио да су истог феномена, таласне природе, чија је брзина равна брзини светлости (3.0 × 108 m/s) и да је видљива светлост електромагнетне природне радијације. Такође је тврдио да су инфрацрвена и ултраљубичаста светлост међусобно исте природе. Ову тврдњу Максвела потврдио је убрзо, 1888, Хајнрих Рудолф Херц.
Максвел је 1864. публиковао динамичку теорију електричног поља, којом је понуђено математичко објашњење електромагнетизма, данас познате као Максвелове једначине. Он се, такође, бавио истраживањима термодинамике кретања молекула гасова, из чега је произашао закон дистрибуције по Максвел-Болцману, који објашњава настанак топлоте услед кретања молекула. Максвел је, поред тога, 1861. произвео прву колор фотографију. И у доменима астрономије утврдио је да су сатурнови прстенови састављени од безброј малих тела, која складно, у правилном међусобном распореду, ротирају око Сатурна.
Децембар
Леонард Паул Ојлер (нем. Leonhard Paul Euler, 15. април 1707. — 18. септембар 1783) је био швајцарски математичар и физичар. Живео је и радио у Берлину и Петрограду.
Ојлер је дошао до великих открића у потпуно различитим областима као што су математичка анализа и теорија графова. Увео је у употребу велики број термина који се користе у савременој математици и унапредио математичку нотацију, посебно у оквиру анализе. Њему дугујемо савремени запис математичке функције. Значајан допринос дао је и на пољима механике, оптике и астрономије.
Сматра се да је Ојлер један од врло значајних математичара 18. века и међу највећим математичарима свих времена. Такође је и један од најплодоноснијих - сачувано је око 900 његових радова. Лапласове речи
| „ | Читајте Ојлера, читајте Ојлера, то је наш заједнички учитељ. | ” |
најбоље показују Ојлеров утицај на математику.
Ојлеров лик је неколико пута штампан на поштанским маркицама у Швајцарској, Немачкој и Русији, а астероид 2002 Ојлер је добио име у његову част. Лутеранска црква га је уврстила у свој календар светаца. Сећању на Ојлера су посветили 24. мај.
Категорије физике
- Акустика
- Астрофизика
- Биофизика
- Експериментална физика
- Електромагнетизам
- Електротехника
- Јединице за мерење
- Квантна механика
- Кретање
- Магнетизам
- Механика
- Оптика
- Ласери
- Радиоактивност
- Радиобиологија
- Релативност
- СИ јединице: СИ изведене јединице, СИ основне јединице
- Таласи
- Теоријска физика
- Термодинамика
- Физичари: Нобеловци за физику, Добитници Волфове награде за физику, Никола Тесла
- Физичке величине
- Физички закони