Википедија

Историја хамбургера

istorijski aspekat

Хамбургер (познат и само као бургер)[н. 1] врста је сендвича који се у савременом облику први пут појавио крајем 19. или почетком 20. века. Данашњи хамбургер настао је као последица наглих промена кулинарских потреба друштва услед индустријализације, настанка радничке и средње класе, те повећане потражње за јефтинијом храном коју је могуће конзумирати и ван дома.

Обични хамбургер са најчешћим састојцима: земичка, салата и пљескавица
Отворена земичка хамбургера са пљескавицом, сиром и поврћем, уз помфрит као прилог; послужено у америчком ресторану

Значајни докази указују на то да су САД прва земља у којој су две кришке хлеба и одрезак (спремљена пљескавица од млевеног меса) спојени у „хамбургер сендвич” и тако продати. Постоје контроверзе око порекла хамбургера јер његова два основна састојка (хлеб и месо) била су припремана и конзумирана засебно више година у разним земљама пре него што су комбинована на овај или сличан начин. Недуго након настанка, хамбургер је веома брзо добио све тренутно примарним састојцима типичне додатке: зелена салата, парадајз, црни лук, краставац и др.

Након бројних контроверзи у 20. веку, укључујући ’нутритивну контроверзу’ крајем 1990-их, хамбургер се данас у правилу идентификује са Сједињеним Државама и одређеним кулинарским стилом добро познатим као фаст-фуд. Уз пржену пилетину и питу с јабукама, хамбургер је постао кулинарска икона у САД.

Популарност хамбургера у свету испољава већу глобализацију хране, што обухвата и пораст међународне популарности других иначе националних јела — међу којима је и пица (Италија) или суши (Јапан). Хамбургер се раширио с континента на континент, јер садржи елементе присутне у тим засебним кулинарским културама. Ова глобална кулинарска култура делимично је производ замисли о продаји обрађене хране, са чим се отпочело 1920-их (ланац ресторана Вајт касл и његов визионар Едгар Волдо „Били” Инграм; касније унапређен отварањем Мекдоналдса, 1940-их). Ово глобално проширење пружа економске тачке за поређење, као што је Биг мек индекс (којим се може упоредити платежна моћ различитих земаља где се продаје хамбургер биг мек).

Почеци уреди

 
Монголски тартар бифтек
 
Хамбург бифтек је познат под називом фрикаделе (нем. Frikadelle — јело од меса налик на ћуфту) у Немачкој још од (најмање) 17. века
 
Хамбургер рундштик (нем. Hamburger Rundstück — „хамбуршки округли комад”) био је популаран већ 1869. године, а верује се да је претеча модерног хамбургера (нем. Oberhafenkantine)

Пре оспореног проналаска хамбургера у Сједињеним Државама, слична храна је постојала у кулинарској традицији Европе. Кувар Апицијус, колекција древних римских рецепата који датирају можда и до раног 4. века, детаљно описује припрему бифтека под називом исициа оментата; сервирано као печена пљескавица у којој је говедина помешана с боровим иглицама, црним и зеленим бибером те белим вином, исициа оментата је можда најранија претеча хамбургера.[1] У 12. веку, номадски Монголи носили су храну направљену од неколико врста млека (кумис) и меса (коњско или камиље).[2] За време живота њиховог лидера Џингиса Кана (1167—1227), армија Монголаца је окупирала западне делове територија данашње Русије, Украјине и Казахстана,[3] оснивајући такозвану Златну хорду. Ова коњица која је доминирала армијом кретала се брзо и некада није могла да се зауставља ради ручања, тако да су углавном јели јашући. Замотавали би неколико кришки меса под својим седлима тако да се гњече под притиском и кретњом те скувају топлотом од трења. Овај рецепт за млевено месо ширио се Монголским царством све до његовог распада 1240-их.[4] Било је уобичајено за монголске армије да прате различите групе животиња (као што су крда коња или стада оваца) које су пружале неопходне протеине за дијетарне потребе ратника.[2] Марко Поло је такође забележио описе кулинарских обичаја монголских ратника, индицирајући да би комад меса једног понија могао да опскрби једнодневне потребе за 100 ратника.

Када је унук Џингиса Кана, Кублај Кан (1215—1294), извршио инвазију на Москву — он је са својим ратницима Московљанима представио млевену коњетину. Касније је ово постало јело тартарски бифтек.[2] Градови-државе онога што данас представља Немачка преузели су овај производ од млевеног меса и створили многа од својих јела додајући капар, лук или чак кавијар у смешу те продајући иста на улицама.[5] Није познато када се јавио први ресторански рецепт за тартарски бифтек.[6] Истина — без јасног имена, први опис тартарског одреска дао је Жил Верн године 1875. у свом роману [[Михаил Строгов|Мицхел Строгофф]] (Михаил Строгов / Царев гласник). Постоје одређене сличности између тартар одреска и немачких јела лабскаус и мет. Друго слично сирово, сецкано месо јавило се у 20. веку; пример је италијански карпачо (итал. carpaccio), који је сам измишљен 1930. године у Харис бару (енгл. Harry's Bar) у Венецији.[7] Слично, једно од најстаријих помињања хамбуршке кобасице било је 1763. у кувару наслова Арт оф Цоокерy, Маде Плаин анд Еасy ауторке Хане Гласе (1708—1770). Хамбуршка кобасица се прави с млевеним месом и низом зачина, укључујући мушкатни орах, каранфилчиће, црни папар, бели лук и со, а обично се сервира с тостом. Широк распон традиционалних европских јела такође се прави с млевеним месом; нпр. ћуфте,[8] сама пљескавица, затим кофта и др.

I док се млевена јунетина/говедина користила у различитим културама у Европи и Централној Азији, други витални састојак хамбургера — хлеб — има другачију историју. Хлеб је увек био делом развоја многих врста хране, укључујући и сосеве као што су они које описује Мари-Антоан Карем у својој колекцији под насловом L'арт де ла цуисине франçаисе ау XИXе сиèцле. Реч сендвич није била забележена све до 18. века. Многе културе тврде да су измислиле сендвич, али исти је име добио око 1765. године у част енглеског аристократе Џона Монтагуа, 4. ерла од Сендвича; он је волео да једе док игра карте, а да не испрља прсте.[9] Како год, тек је 1840. године Елизабет Лесли Кук унела рецепт за сендвич у свој кувар — када се он појавио и у локалној кухињи Сједињених Држава.[10]

Хамбург и његова лука уреди

 
Лука Хамбург, 1890-е

Млевено месо је било деликатеса у средњовековној кухињи, а црвено месо обично резервисано само за више класе.[11] Средњовековни месари нису често фаширали месо од. то није забележено у куварима тог доба, вероватно јер то није било део процеса прављења кобасица којим се месо чувало. Руски бродови донели су рецепт за тартарски одрезак у луку Хамбурга током 17. века,[12] у време када је била прилично велика присутност руских резидената на том месту које је стога добило надимак „Руска лука”. Трговина унутар Ханзеатске лиге између 13. века и 17. века учинила је ову луку једном од главних и највећих у Европи, с комерцијалним значајем додатно увећаним како је постала витална за рана трансатлантска путовања током парног доба. У периоду европске колонизације Америка, имигранти у овој луци су били ’спона’ између старих европских рецепата и будућег развоја хамбургера у Сједињеним Америчким Државама.[13]

Током прве половине 19. века, већина северноевропских емиграната који су путовали у Нови свет укрцавала се на своја трансатлантска путовања из Хамбурга. Немачка брододостављачка компанија Хамбург Америка лајн (енгл. Hamburg America Line, нем. Hamburg-Amerika Linie), такође позната као Хамбург Американисцхе Пацкетфахрт Ацтиен-Геселлсцхафт (HAPAG), била је укључена у атлантски транспорт готово један век.[14] Компанија је почела да делује 1847. године, а запослила је много немачких имиграната — од којих је већина бежала с простора револуција 1848/49. Велика већина насељених и емиграната из разних делова северне Европе такође је почела путовања у САД из Хамбурга, уводећи своје кулинарске обичаје у државу у коју дођу.[14] Њујорк Сити је био најчешћа дестинација за бродове који су путовали из Хамбурга, а различити ресторани у граду почели су да нуде одрезак хамбуршког стила а све да би привукли немачке морепловце. Одрезак се често јављао на менију као Хамбург-стyле Америцан филлет,[15][16] или чак беефстеак à Хамбоургеоисе. Прва припрема млевене јунетине у Америци изводила се тако да се задовоље укуси европских имиграната, евоцирајући сећања на луку Хамбурга и свет који је остао иза њих.[14]

Хамбуршки бифтек уреди

Крајем 19. века, хамбуршки бифтек је постао популаран на менијима многих ресторана у луци Њујорка. Ова врста филеа је била јунетина млевена ручно, мало посољена и углавном димљена — обично сервирана сирова у самом јелу, заједно са луком и хлебним мрвицама.[17][18] Најстарији документ у којем се помиње хамбуршки одрезак је мени ресторана Делмоникос (енгл. Delmonico's) из 1873. године, у којем се гостима нудила плата са хамбург одреском (цена: 11 центи); за ово је заслужан амерички кувар Чарлс Ранхофер (1836—1899). Одређена цена је била висока у то време, двоструко виша од цене обичног филеа јунећег одреска.[16][19] Међутим, до краја века хамбуршки бифтек је стицао већу популарност захваљујући лакој припреми која је трошак чинила све мањим. Ово је евидентно из детаљног описа у неким од најпопуларнијих кувара тог времена.[8] Документи показују да је овај стил припреме коришћен 1887. године у неким америчким ресторанима, као и за храњење пацијената у болницама; хамбуршки бифтек је служен сиров или лагано ’куван’, уз сирово јаје као прилог.[20]

Менији многих америчких ресторана током 19. века укључивали су хамбуршки бифтек који је углавном продаван за доручак.[21] Варијанта хамбуршког одреска је Салисберијев одрезак, који се обично сервира са умаком по текстури сличним смеђем сосу. Др Џејмс Салисбери (1823—1905) измислио је термин Салисберијев одрезак а исти се у САД користи од 1897. године.[22] Данас, у граду Хамбургу — као и у деловима северне Немачке — ова врста јела се зове фрикаделе (нем. Frikadelle), frikandele (нем. Frikandelle) ili bulete (нем. Bulette) — што је по значењу слично енглеском меатбалл (досл. „месна лоптица”; ћуфта). Термин хамбургер одрезак заменио је термин хамбургер до 1930. године, који се опет у одређеној мери али ређе замењује једноставнијим термином бургер.[23] Потоњи термин је данас обично у употреби као суфикс при творби нових речи за различите варијанте хамбургера, укључујући чизбургер, чикенбургер, поркбургер, бејконбургер, мусбургер итд. Постоје и друге врсте хране са именима изведеним из немачких градова а која су скраћена на различите начине у америчком енглеском; пример је франкфуртер, најчешће скраћен као франк.[23]

Проналазак уреди

 
Штанд Компаније „Вилијам Дејвис” на Ст. Лоренс маркету у Торонту, Канада; сцене попут ове постале су честе током раног 20. века у САД и Канади, како је меснопрерађивачко тржиште нагло расло

Многи рецепти и јела путовали су заједно са трансатлантским имигрантима до њихових дестинација у Новом свету. Неки аутори доводе у питање да ли је линија Хамбург—Америка била део овога, заговарајући хипотезу да је хамбургер направљен да би се задовољиле потребе које су се јавиле међу имигрантима већ у Новом свету.[16][24] Како год, други подржавају тезу да су први одресци хамбургера из Европе донети у Америке линијом Хамбург—Америка.[18][25] За хамбургер какав је знан данас има више тврдњи о проналаску у раздобљу између 1885. и 1904. године (19. век или почетак 20. века),[26][27] али јасно је да је постојао на почетку 20. века.[28] Током наредних 100 година, хамбургер се раширио у свету као резултат настајућег концепта фаст-фуда (САД) и новог пословног модела: трговачки ланац.

Северна Америка уреди

Индустријска примена механичког сечења меса био је технолошки напредак који је помогао популаризацији хамбуршког одреска. Прва машина за млевење меса измишљена је у раном 19. веку, а проналазач је био немачки инжењер Карл Драјс. Машина је омогућила да се млевено месо продаје на пијацама у већим количинама по приступачним ценама. До 1845. године, било је много патената за унапређење машине за млевење меса у Сједињеним Државама.[н. 2][н. 3] Ове машине би све могле да исецкају месо до величине која је до тада била незамислива. Пре овога, млевено месо се припремало ручно у дому коришћењем специјализованог длета, што је захтевало интензиван ручни напор који је увелико ограничавао количину која се могла произвести.[29] Веома је вероватно да је изум ’сецкалице за месо’ директно допринео популаризацији хамбуршког одреска, док се одрезак постепено удаљавао од својих немачких корена у главама многих Американаца.[16] Фаширано је такође почело да се користи за друга популарна америчка јела, укључујући хот дог и месну штруцу.[29]

Други развитак којим је олакшан изум и популаризација ’протохамбургера’ била је повећана производња говедине интензификацијом стоке. До краја 19. века, већа количина земљишта се посвећивала говедима и повећан број људи је почињао да ради посао каубоја — што је резултовало тиме да САД постане један од највећих светских произвођача и конзумера говедине.[13] 1880-е су проглашене „златним добом говедине” (енгл. The Golden Age of Beef), током којег је заступљеност руралне производње говедине учинила виталном транспортацију исте железницом од агрикултурних до урбаних подручја. Овиме су се родили многи методи презервације меса како би се омогућила конзумација свежег меса у удаљеним и генерално урбаним од. индустријализованим подручјима — у ово спадају и изотермни камиони (тзв. фрижидер возила, рифери) и разни методи паковања меса као што је усољена говедина; промовисали су их индустријалисти попут Густавуса Свифта (1839—1903). Око овог времена, град Чикаго заједно са осталим градовима на Источној обали, постао је фокална тачка за процесирање говедине навелико. Говедина већ тада није била скупа и била је доступна радничкој класи. Овиме је хамбуршки одрезак био у домашају велике већине популације, што је неке ауторе нагнало да се шале изразом „амерички говеђи сан” (енгл. American beef dream).[16] У ово доба, број стикхауса који су били специјализовани за послуживање одрезака значајно се повећао; неки ресторани су чак служили одрезак уз морске плодове, у јелу познатом као серфентерф (изв. енгл. surf 'n' turf).

Висока производња и потрошња говедине у Сједињеним Америчким Државама учинили су да меснопрерађивачка индустрија знатно ојача до краја 19. века.[29] Коруптивни проблеми су ускоро настали у овој индустрији; проблеми су угрожавали и квалитет и хигијену. На почетку 20. века, Аптон Синклер је објавио Тхе Јунгле (досл. Џунгла) — роман о заверама и корупцији у америчкој месној индустрији, с намером подробне критике индустрије у питању. Књига је повећала јавну свест о важности сигурности обраде меса и помогла је да се донесе Акт о чистој храни и лековима (енгл. Pure Food and Drug Act) који је подржала Администрација за храну и лекове (енгл. Food and Drug Administration). Тхе Јунгле је био прекретница за уследелу историју хамбургера, пошто је довео до тога да америчка јавност форсира ланце ресторана да докажу сигурност свог куваног меса.[16] Године 1933, Артур Калет је објавио сличну књигу, наслова 100 миллион гуинеа пигс; Дангерс ин Еверyдаy фоодс, другс, анд цосметицс (досл. 100 милиона заморчади; Опасности у свакодневној храни, лековима и козметици) — којом је упозорио купце о нарочитом садржају презерватива у хамбургерима.

Хамбургер се раширио с континента на континент јер садржи елементе присутне у тим појединим кулинарским културама.[30]

Контроверзна порекла уреди

 
Биг мек је популаризовао еволуцију ’слике’ хамбургера поставши известан култни симбол и пример овог јела

Тачно порекло хамбургера можда никад неће да буде познато са сигурношћу. Већина историчара верује да је исти измислио кувар који је ставио хамбуршки одрезак између две кришке хлеба у малом граду у Тексасу, а други проналазак приписују оснивачу Вајт касла јер је направио „хамбургер сендвич”. Било како било, записи из тог времена су оскудни.[27]

Све тврдње о проналаску су у раздобљу између 1885. и 1904. године, што чини вероватним да је хамбургер и настао у неко време у ове две деценије. Упркос варијететима, постоје заједнички елементи у свим причама, углавном и најзначајније да је хамбургер рођен као храна која се повезује с манифестацијама као што су забавни паркови, вашари, конференције и фестивали. Све хипотезе такође деле и постојање уличних продавача.

Једна од првих прича о ’рођењу бургера’ веже се за Кантон (Охајо); становници овог места, Френк и Чарлс Менчис, 1885. године су били продавачи хране на Феру у округу Ери недалеко од Бафала (Њујорк) — сајам је био познат и као Хамбург фер. Легенда је да је током овог сајма Менчис остао без главног јела са свог менија — сендвичи са свињећим кобасицама. Њихов локални добављач, хамбуршки месар Ендру Клајн, одбијао је да закоље још свиња током касносезонског летњег периода и сугерисао је да свињетину треба заменити говедином. Браћа су била незадовољна овиме, али су на крају пристали. Додали су кафу, смеђи шећер и друге састојке да добију јединствен окус. Оригинални сендвичи су се продавали само с кечапом и резаним луком. Новооткривено успешно јело, сендвич с говедином, крстили су хамбургер — по месту Хамбург у којем се одржава Фер у округу Ери. „Национални Дан рођења хамбургера” слави се 18. септембра у част проналаска хамбургера 1885. године на Хамбуршком сајму. Година 1920-их, историчар карневала Џон С. Канзог интервјуисао је Френка Менчиса о његовом искуству на Феру у округу Ери. Његова детаљна прича о хамбургеру објављена је у књизи Танбарк & Тинсел, издатој 1970. године.

Једна од особа која би могла да буде ’отац хамбургера’ је Чарли Нагрин (1871—1951) из Симора (Висконсин), који је с 15 година продавао хамбургер одреске са уличног штанда на годишњем Феру у округу Аутагами. Нагрин је рекао да је почео продавајући хамбург одреске, али није имао много успеха у овоме јер су људи желели да шетају сајмом без потребе да купе од. једу ишта на самом његовом штанду. Као одговор на ово, 1885. године Нагрин је одлучио да изравна хамбургер одрезак и убаци га између две кришке хлеба — тако да купци могу да ходају слободно од шатре до шатре једући купљени сендвич, што је била успешна иновација.[31] Ово јело је постало познато као „хамбургер Чарли” (енгл. Hamburger Charlie). До дана-данашњег, Нагриново откриће се слави ануално на „Бургер фесту”, који се њему у част одржава у његовом родном граду Симору.

Други наводни проналазач хамбургера је кувар Флечер Дејвис (познатији као „Стари Дејв”), који је тврдио да је имао идеју стављања говедине између комада тексашког тоста када је један од његових купаца био у одређеној журби да седне и поједе оброк. Купац је одшетао са својим хамбургер одреском и чинило се да је садржај који је Стари Дејв понудио у свом новом представљеном јелу постао главна ставка менија на крају 1880. године у Атенсу (Тексас). Месар је имао штанд са својом супругом на Светском сајму у Ст. Луису 1904. Тексашки новинар Френк Екс Толберт помиње продавача по имену Флечер Дејвис који је послуживао хамбургере у кафеу улице Тајлер 115 у Атенсу током касних 1880-их.[32][33] Мештани тврде да је Дејвис продавао сендвиче с говедином током овог времена, без јасног назива за свој проналазак. Током 1980-их, ланац сладоледара [[Дејри квин|ДQ]] снимио је документарац о ’родном месту хамбургера’ уз Дејвисову причу. Прича о „Хамбургер сендвичу старог Дејва” такође се може наћи у књизи Роналда L. Макдоналда Тхе Цомплете Хамбургер.[27]

Исте године када је Чарли Нагрин тврдио да је развио свој „хамбургер Чарли”, браћа и улични кувари Френк и Чарлс Менчис из Акрона (Охајо) тврдили су да су продали сендвич с говедином на Феру у округу Ери.[24] Они истичу да је име хамбургера изведено из града Хамбурга у Њујорку у округу Ири (прво место на којем је продат). Изјава је веома слабо документована или подржана, а у случају оралне традиције — није без својих контрадикција.[34][35] Познати опис тајних састојака коришћених у рецептима, као што је кафа или смеђи шећер, примитиван је.

Друга верзија стварања хамбургера је она немачког кувара Отоа Куасва, који је направио веома популаран сендвич морепловаца сачињен од филета говедине прженог у карактеристичним комадима (енгл. patty) у путеру/маслацу — сервирано с прженим јајетом, између два тостена пецива (1891. године, на штанду у Хамбургу у Немачкој). Сендвич је назван „дојчес бифстик” (нем. Deutsches Beefsteak), што на немачком значи немачки бифтек/одрезак. Многи морнари који су путовали на бродовима између Хамбурга и Њујорка захтевали су сличан сендвич „хамбург стила” у америчким стикхаусима.

Постоји још много додатних тврдњи за порекло хамбургера. Неки ентузијасти тврде да је хамбургер можда настао у Сао Гонсалу, општини смештеној у бразилској држави Рио де Жанеиро (у 18. веку; кувар по имену Сауербраун „Литл” Виктор, али ова тврдња нема доказа који би је подржали). Локалне новине тврде да је Луис Ласен, дански имигрант који је стигао у Америку 1880. године, продавао путер и јаја као улични продавач. Године 1974, у интервјуу са Њујорк тајмсом он је подсетио на то како је направио сендвич хамбургер с малим кришкама говедине за ресторан познат под именом Луис ланч (енгл. Louis' Lunch). Ласенова породица тврди да је 1900. година година његовог проналаска. Откривена у јавној конфронтацији између унука Луиса, Кенета Дејвиса Ласена Флеча, и његовог ујака, документација потписана код нотара 1900. године демонстрира развој хамбургера наглашавајући разлику између „хамбургер одреска” и „хамбургер сендвича”.[36] Луис ланч пламеником пече хамбургере у оригиналној вертикалној гасној пећи од ливеног гвожђа — у производњи корпорације Бриџ енд бич (енгл. Bridge and Beach, Co.) у Сент Луису у Мисурију године 1898. Пећи користе шарнирану челичну жицу као решетке на којима се хамбургери (пљескавице) држе на месту док се пеку истовремено са обеју страна. Решетке је израдио Луиђи Пјерагостини, а патентирао 1938. године.[37]

Састојци уреди

 
Модерни хамбургер с добро познатим додацима, француским помфритом и пићем

Хамбург одрезак, некада сервиран између две кришке хлеба, почео је да се припрема с варијететом различитих састојака који су укључени или у самом сендвичу или као прилог који је додат на плати. Један од ових пратећих додатака, који је још увек уобичајен код данашњег бургера, јесте кечап (тип парадајз соса са мешавином окуса између слатког и киселог, који је први пут произведен комерцијално 1869. године од стране предузетника и кувара Хенрија Џона Хајнца у Шарпсбергу (Пенсилванија)). Његова компанија је оригинално била позната као Анцхор Пицкле анд Винегар Wоркс, али 1888. је преименована у Ф. & Ј. Хеинз.[38] Употреба кечапа код америчких купаца расла је брзо након овог датума, а није прошло пуно времена од како су хамбургери углавном универзално били уз додатак кечапа — до краја 19. и почетком 20. века.[26][39] Сенф је значајно старији зачин, пошто је познато да су Римљани користили исти са неферментираним грожђем и семеном грожђа познатим као „мустум арденс”.[40] Други састојак инкорпорисан у бургер, мајонез, чини се да је био присутан у Француској 18. века, након поморске победе Луја Франсое Арманда де Вињерота ду Плесиса, 3. војводе од Ришелијуа, у луци Маон у Менорки око 1756. године.[41]

Међу поврћем које долази с хамбургером, прво описано у литератури о његовој историји је лук — обично фино резан на прстенове.[42][43] Према томе, хамбургер је наставио дугу америчку традицију сендвича уз додатак неких врста биљних производа, било да је то зелена салата (као у случају БЛТ сендвича), киселог купуса (као код рубена), купус салате или краставца. Вероватно је да је након стварања хамбургера — комбиновањем одреска с хлебом — поврће укључено да да производу више „природан” изглед и окус.[39] Сви ови зачини су инкорпорисани у класичну слику хамбургера током његовог златног доба, 1940-их.[39] У неким случајевима, хамбургер се припрема различито и посебно да се дода регионални окус — као у случају бургера стила текс-мекс, који се служе уз јело-прилог чили кон карне.

Помфрит је измишљен у Низоземскама,[44][45] а белгијски историчар Џо Герард помиње да исти потиче из око 1680. године из Белгије и Шпанских Низоземских, специфично у подручју „долине Меза између Динана и Лијежа”. Људи у овом региону припремали су некада оброке с мањим количинама пржене рибе, али када се река заледила и пецање постало немогуће — они су резали кромпир и пржили га у животињском уљу.[44] Француски помфрит је уведен као снек у америчким кафеима током раног 19. века,[45] али исти нису постали популарни док их велике фаст-фуд компаније — као што је Мекдоналдс или Бургер кинг — нису инкорпорисале у своје меније током средине 20. века. Побољшања у технологији замрзавања кромпира која је увео Џ. Р. Симплот из Ајдахо Ситија године 1953, учинила су производњу помфрита навелико могућом. Како год, пре него што су кромпири замрзавани — још увек су имали нешто од свог окуса током пржења, али новим процесима као што је уследело побољшање Симплоовим изумом избегнуте су ове непријатности (до 1967) увелико захваљујући употреби мешавине крављег лоја и сојиног уља.[45] Овиме је Симплоту и оснивачу Мекдоналдса Реју Кроку омогућено да сарађују — што је резултовало тиме да се готово ољуштени кромпири са Симплотових фарми достављају директно у кухиње Мекдоналдса, где су пржени и сервирани купцима. Међутим, у почетку је било безбедносних питања око тога како се пржи и самих кухиња у којима се све припремало, што је неке компаније — као што је Вајт касл — навело да исти производ уклоне са својих менија током 1950-их.[45]

Пред крај 19. века, јавила се нова генерација коле — напитка који се ускоро придружио пиву као најтрадиционалније пиће које се сервира уз хамбургер. Први рецепт за кока колу измислио је 1885. године бакалин Џон Пембертон у Коламбусу (Џорџија).[46] Оригинално назван кока вино (робна марка је била Пембертон'с Френцх Wине Цоца), можда је инспирисан импресивним успехом Вина Маријани — европског кока вина. Крајем 19. века, продавано је као флаширано безалкохолно пиће у већем делу Сједињених Држава. Почетком 20. века, измишљено је друго безалкохолно пиће — Пепси; иноватор је био фармацеут Калеб Брадам, који је убрзо ушао у ривалство с Кока колом. Стратешке алијансе између великих ланаца бургер ресторана и ових двеју компанија које производе безалкохолна пића увелико су повећале доступност пића општој јавности.

Комерцијализација уреди

 
Хамбургер је решио технички проблем масовне производње полупроцесиране хране који је постојао пре његовог настанка

Настанком 20. века, родила се потреба да се храна омогући људима који живе у високопродуктивним урбаним центрима с високом густином популације. Храна је такође морала да буде економски приступачна радничкој класи да би они одржали свој рад и индустријску производњу.

Бургер је настао у време када су људи морали да једу и „брзо” и „јефтино”.[47] Технолошки напреци на пољу презервације хране, као и побољшања у агрикултурној производњи и транспорту, учинили су могућим за хамбургере да буду практичан избор хране за урбане становнике још од самог њиховог настанка.

Социоекономско окружење САД у време повећавања популарности бургера поклопило се с крајем Првог светског рата и почетком Велике депресије године 1929. Ово окружење је било посебно пожељно за подстицање јефтине хране, што је био један од разлога зашто су петцентни хамбургери били толико популарни. Након овог изума а током прве деценије 20. века, хамбургер је почео да се производи навелико — након што су ’визионари’ схватили да би заиста били на добитку од процеса масовне производње.[48]

Прву производну линију аутомобила направио је Карл Бенц у Немачкој године 1888. Широко раширен долазак телефона десио се на почетку 20. века, заједно с више других модерних средстава комуникације — укључујући радио. За просечног Американца који није јео у ресторану за свога целог живота,[49] фаст-фуд ланци који су се јавили у градовима понудили су алтернативну форму ресторана у којој је једење било прилично јавна активност. Концепт „масне кашике” је тако рођен овим ресторанима[50] — где је хигијена патила у замену за скупљу храну. С друге стране, постојао је све више међуувезан свет у којем су путовања аутомобилом, аутобусом и железницом постала више доступна. Сва ова средства транспорта унапређивала су се у то време, и ускоро је било неопходно хранити растућу популацију која је била „у перманентном транзиту”, фреквентно се пословно крећући кроз различите градове.[51][52]

Џорџ Пулман је измислио спавајућа кола и вагон-ресторан као одговор на потребе ових људи 1870-их. Слично овоме, енглески имигрант Фредерик Хенри Харви био је први који је користио „динамички масовни покрет” у обнављању Компаније „Фред Харви”, која је снабдевала покровитеље ланаца хотела лоцираних недалеко од железничких станица — такође нудећи кетеринг, службе и висококвалитетне производе на самим возовима.[48]

Савремено америчко друштво је сведочило стварању новог фаст-фуда[42] који је потекао из традиционалне кухиње различитих етничких група из целог света. На пример, немачки имигрант Чарлс Фелтман измислио је хот дог године 1867. на свом штанду у Кони Ајланду (Њујорк) спаривши франкфуртер с комадима хлеба.[53] Имитатори као што су Хари Магли и Чарлс Стивенс ускоро су почели да продају хот догове на бејзбол утакмицама Њујорк поло граундса. Слично овоме, италијански имигранти продавали су сладолед из колица-аутомата на улицама или пасту у својим ресторанима. Кинески имигранти у почетку су отворили ресторане да би задржали своје пријатеље, али у коначници их је прихватила америчка клијентела — понекад резултујући истински кинескоамеричком кухињом (нпр. чоп суи, тзв. кинески рагу). У овом разноликом свету етничких храна, хамбургер је успео да се уздигне и стекне мејнстрим популарност те постане национална храна Сједињених Држава.

Уз пржену пилетину и питу с јабукама, хамбургер је постао кулинарска икона у САД.[54][55]

Систем Вајт касла уреди

Главни чланак: Вајт касл (ресторан)
 
Зграда Вајт касла бр. 8 (енгл. White Castle Building No. 8) у Минеаполису (Минесота), 1936. године;
данас Тхе Цастле Јеwелер анд Цастле Аццордион, у улици 3252 Линдејл авенија S

Дана 16. новембра 1916. године, кувар и предузетник Волтер „Волт” Андерсон отворио је у Вичити хамбургер штанд који је користио хигијенске методе кувања, укључујући грилове и спатуле; тиме је импресионирао своје купце у овом месту толико много да су многи постали редовни покровитељи. У ово време, хамбургер још увек није био увелико познат међу америчком јавности. Андерсон је додао прстенове лука бургерима док су се гриловали, што им је дало карактеристичан окус.[43] Како се потреба повећавала, купци су често куповали своје хамбургере у туцетима, што је компанији дало накнадно популаран слоган: „Буy 'ем бy тхе сацк” (и. бај ем бај д сек, досл. прев. „купите их за врећу”). Упркос одређеном расту, Андерсон је отворио само четири штанда у најзаузетијим подручјима града. Године 1926, Едгар Волдо „Били” Инграм колаборирао је са Андерсоном да отворе први ресторан Вајт касл у Вичити. Ресторан је основан на идеји брзог кувања хамбургера, што је био разлог да постане први фаст-фуд ресторан. (Касније је унапређен отварањем Мекдоналдса, 1940-их.)[28][56]

Инграм је убрзо схватио да је реч бургер евоцирала конотације циркус перформанса на сточним пијацама и масне комаде меса који се једу у најсиромашнијим дистриктима града у колективном уму америчке јавности. Он је покушао да промени ове конотације из Вајт каслових најранијих дана. У исто време, некима познат као Хенри Форд хамбургера,[16] измислио је концепт ресторана који је назвао „Вајт касл систем” (енгл. White Castle System) и који је помогао хамбургеру да стекне славу.[48] Између 1923. и 1931. године, „Вајт касл систем” је отворио готово стотину ресторана у градовима широм Средњег запада. Да би се подигла свест међу запосленицима Вајт касла, гласило насловљено „Врући хамбургер” (енгл. The hot hamburger) раздељено је у компанији а запосленици су дошли на изазов да побољшају продају бургера једноставном идејом: да се омогући веома брза припрема бургера тако да било ко може да купи и једе исте било када и било где. Уместо да се чека пола сата на сервирање у традиционалном ресторану, Вајт касл је пружио рапидно послуживање и мени који се вртео око хамбургера. У то време, хамбургер се обично служио с кафом.[48] Дело Тхе Јунгле Аптона Синклера већ је изазвало јавни бес по питању сигурности процесираног меса, тако да је до 1920-их општа јавност морала да очекује чист и хигијенски хамбургер. Поред тога што је понудио чисту и сигурну храну, Вајт касл је нудио регуларност и стандардизацију, осигуравајући да се сваки паттy послужи на исти начин у истом ресторану. У то време, ово је била потпуно нова идеја која ће касније револуционизовати продају саме хране на начин који је постао познат као фаст-фуд.[48] Током својих првих година, Вајт касл је стављао нагласак на квалитетну кафу и сарађивао са универзитетима да би се објавиле студије о нутритивној вредности њихових хамбургера.

Успех ланца Вајт касл је увелико био укорењен у моћи пропаганде, нечега што је рођено и као оригинална иновација и као нешто неопходно да се промени јавна негативна перцепција хамбургера.[48] Године 1931, постао је први ресторан који се рекламирао у новинама, користећи свој стари слоган Буy 'ем бy тхе сацк. Вајт касл је такође први увео концепт таке-оут службе, а ресторан је даље познат по томе што је први на тржиште ставио квадратне бургере — познате као „слајдери” — који су се продавали за пет центи година 1940-их.[48] Вајт касл је основан марта 1921. у Вичити (Канзас), а оснивачи су били Били Инграм и његов пословни партнер — кувар Волтер Андерсон; отворили су други ресторан у Канзас Ситију (Мисури) године 1924. Вајт касл је 1932. године створио своју прву подружницу: „Пејперлинен компани” (енгл. Paperlynen Company), која их је снабдевала картоном и папиром за умотавање у којем је храна била сервирана, као и шеширима које је носило особље кухиње. Дошао је и до компанија које производе порцелан на сличан начин, одређујући им да граде мале Вајт касл ресторане користећи беле порцеланске фасаде.

Волтер Андерсон је Вајт каслу допринео великим бројем романесних идеја током својих ранијих година, укључујући стварање специјалне спатуле и специјалног хлеба за бургере. Године 1949, запосленик по имену Ерл Хаулер израчунао је количину времена која је потребна да се хамбургери раставе на репрезентативан начин; ово га је на крају довело до тога да направи ’перфорирани’ бургер. До 1951, Вајт касл је увео пет ’перфорација’ у своје бургере.[43] Пре Андерсона, хамбургери су кувани на грилу на неодређен период времена а лоптице од млевеног меса су „гњечене” у конвенционалне кришке хлеба — као што је сендвич. Месо је залеђивано и хамбургери су почели да се пеку од залеђеног а не свежег меса. Вајт касл је револуционизовао процес производње бургера регуларизујући финалне производе и користећи технике хигијенске препарације које су биле с јасним погледом купаца.[43]

Вајт касл је имао велики напредак у производњи, а његов успех је био толики да је до 1926. године већ стекао такмаце и имитаторе у растућем послу с хамбургерима. Један од ових имитатора имао је веома слично име, Вајт тауер хамбургерс (из Милвокија, Висконсин); основао га је тандем отац—син, Џон Е. и Томас Е. Сакс. Стварање Вајт тауера довело је до бројних правних битки између њега и Вајт касла а током 1930-их. До 1930. године, Вајт касл је већ имао 116 ресторана широм подручја које покрива удаљеност 2.300 км (1.400 ми) — од којих су сви били лоцирани унутар територије Сједињених Америчких Држава. Компанија је на крају постала велики ланац ресторана; како год, никада није постојао ресторан ван САД.[51] Америчка несташица говедине током Другог светског рата имала је мало ефекта на продају унутар Вајт касла, због ефекта вертикалне интеграције заједно с јављањем ланаца фаст-фуда који су радили на франшизном моделу који је у први план стављао хоризонталну интеграцију.[48]

Ера Мекдоналдса уреди

Главни чланак: Мекдоналдс
 
Година 1960-их, Мекдоналдс је рекламирао могућност купца да једе исти бургер било где у САД, а неколико деценија после иста опција је постала доступна широм света;
цртеж је дело холандског уметника Петера Класхорста

Године 1937, Патрик Макдоналд и његова два сина Ричард и Морис свечано су отворили једноставни ресторан „Ердром” (енгл. Airdrome) у улици Хантингтон драјв (Рут 66) у близини аеродрома у америчком граду Монровија (Калифорнија). Успех у продаји који је остварио у коначници довео је до тога да се 15. маја 1940. године отвори ресторан с називом Мекдоналдс (енгл. McDonald's) у улици Рут 66 САД у Сан Бернардину (Калифорнија). Након анализе својих статистика о продаји, браћа су открила да је — на њихово изненађење — 80% њиховог прихода долазило од продаје хамбургера.[57] Мени је у почетку садржавао 25 различитих јела, од којих су већина била роштиљска. Преко свог новог ресторана, браћа Макдоналд су увела помен фаст-фуда у делове западног САД до године 1948. Од почетка, Мекдоналдс се фокусирао на прављење хот догова и хамбургера ефикасно и брзо колико је то могуће.[56][57]

Током 1940-их, рођени су једноставни и формативни концепти у Мекдоналдсу, укључујући припрему и послуживање бургера за само један минут и могућност да купци једу у својим колима у дриве-ин стилу. Све време, ресторан је покушавао да даље развије хамбургер који ће да буде довољно јефтин да буде у економском домашају већине Американаца. До 1950-их, концепт послуживања у драјв-ин стилу постао је снажно успостављен и хамбургери су се уско повезали са аутомобилима у главама већине Американаца. Сада није било могуће за купца само да купи хамбургер, а да не изађе из аута, већ се више није морало ни чекати на послуживање.[56]

Браћа Макдоналд наставила су да граде на постигнућу свог оригиналног ресторана у Сан Бернардину када су 1953. године почели да франшизирају свој данас познати ланац ресторана; почели су у Финиксу и Даунију (потоњи је још увек био оперативан). Касније, Реј Крок је отворио ресторан у северозападном чикашком предграђу Дес Плејнс, дана 15. априла 1955. године; исти је данас претворен у Мекдоналдсов музеј.[56] Значајно је поменути да је оригинална Мекдоналдсова маскота био кувар с лицем хамбургера по имену „Спиди” (енгл. Speedee), који ће послужити као иконографски идентитет компаније све док га 1963. године не замени кловн Роналд Макдоналд.

Браћа Макдоналд су интензивно студирала постојећи протокол својих ресторана у напору да га побољшају. Гледали су на различите опције којима би могла да се повећа брзина кувања хамбургера, дизајнирајући и патентирајући специјалне грилове а ради већег ’излаза’; ово је учинило прибор за јело и други кухињски прибор једнократним, а увеле су се машине за суђе којима се смањио трошак воде, сапуна и рада. Браћа су такође створила и детаљан систем за управљање сваком кухињом преко франшизе на сличан и увелико стандардизован начин, као што је кренуло и узимање адолесцената за запосленике у кухињама.[56]

Компанија је почела да се шири веома брже када је 52-годишњи продавач машина за сладолед Реј Крок преузео као главни извршни директор.[57] Крок је био иницијатор и Мекдоналдсове експанзије широм САД и дефинитивне стандардизације својих бургера. Није био сам, како год; неки од његових сарадника су такође били веома продуктивни и иновативни. Мекдоналдсов извршни директор и проучавалац хране Херб Питерсон измислио је мекмафин године 1972. и данас веома познат поздрав: „Могу ли добити вашу наруџбу, молим?” (енгл. May I have your order, please?). У другом кључном унапређењу, Џим Делигати из питсбуршке франшизе измислио је биг мек године 1967. Успешна експанзија Мекдоналдса била је углавном због његовог коришћења франшизног система, иновације ’посуђене’ од произвођача машина за шивење — Корпорација „Сингер”. Сингер је развио поткрај 19. века, а била је толико успешна да су је ускоро усвојили његови такмаци.[58] У данашње време, Мекдоналдс чак има свој универзитет за тренирање сопственог особља: Универзитет Хамбургер, смештен у Оук Бруку (Илиноис). Дипломанти добију звање које гласи „бачелор хамбургерологије уз нижи степен у помфриту” (енгл. bachelor of hamburgerology with a minor in French fries).[59] Како се Мекдоналдс ширио у друге земље, наишао је на још опозиције и општих потешкоћа, као што је то био случај 1996. године када се отворио ресторан у Њу Делхију а уследела негодовања од индијских лидера.[60] Године 1995, земља с највише ресторана Мекдоналдс (поред Сједињених Држава) био је Јапан, а после су следели Канада и Немачка; сама компанија је имала своје ресторане у преко 100 земаља.[60] Током своје историје, компанија је постала симбол глобализације и западњачке културе, што је понекад резултовало противљењем и протестима у разним деловима света.[30]

Варијанте уреди

 
Веганска верзија хамбургера

Много различитих варијанти хамбургера створено је до дан-данас, од којих су неке постале веома популарне. Већина ове разноликости продукт је других ланаца ресторана који су покушали да репродукују успех Мекдоналдса и Вајт касла, док су остали служили томе да утичу на Мекдоналдс. Пример ресторана који је утицао на Мекдоналдс и његове имитаторе је Биг бој, који је први 1936. године отворио Боб Вијан у Глендејлу (Калифорнија) и постао познат на том месту као „Бобс Биг бој” (енгл. Bob's Big Boy).[61] У овом ресторану је главна варијанта хамбургера, дабл-дек чизбургер са два јунећа паттy-ја, направљена по први пут. Вијанова креација је искључиво сервирана у ресторанима Биг бој, са хлебом резаним два пута од. с централном кришком — познатом као ’клуб секција’ — која раздваја два паттy-ја. Ланац је такође популаризовао драјв-ин формат ресторана, који су Мекдоналдсови фаст-фуд оператори преузели и поједноставили. До 1960-их, Биг бој се проширио Сједињеним Државама и Канадом. Упркос бенефитима које је пружио Вијану, ланац је 1967. године продат Корпорацији „Мариот” — заједно с правима за свој главни хамбургер биг бој. Исте године, Мекдоналдсов франшизант Џим Делигати креирао је имитацију биг боја — биг мек.[62] Један пример од многих имитатора Мекдоналдса и Вајт касла је Кјупи хамбургерс (енгл. Kewpee Hamburgers), fast-fud lanac osnovan 1923. godine u Flintu (Mičigen) od strane Samjuela V. Blera, i to kao „Kjupi hotel hamburgs” (engl. Kewpee Hotel Hamburgs).[48]

Као и са инвенцијом хамбургера, тачно порекло чизбургера није познато. Неколико кувара тврдило је да су били први који су додали кришку сира хамбургеру. Лајонел Стернбергер из Рајт спота у Пасадени (Калифорнија) преузео је заслуге за чизбургер тврдећи да га је измислио између 1924. и 1926. године.[39] Опис из менија из 1928. године из О’Дел ресторана (енгл. O'Dell restaurant) у Лос Анђелесу открива да су овде послуживани бургери с кришкама сира у то време.[54] Луис Баласт, власник драјв-ин ресторана Хампти дампти (енгл. Humpty Dumpty) у Денверу (Колорадо) направио је покушај стварања чизбургера с регистрованом робном марком познатом као „јелоубургер” (енгл. yellowburger) године 1935. Џеј-Си Рејнолдс, оператор бара у Јужној Калифорнији од 1932. до 1984. године, популаризовао је пименто бургер.[54] Процесирани сир, врсту сира који се највише користи у чизбургерима, измислио је 1911. године Волтер Гербер из Туна (Швајцарска) — с тим да је први патент из САД за исти 1916. године додељен Џејмсу L. Крафту.[63][64] Крафт фудс је направио прву комерцијалну верзију резаног процесираног сира, која је на тржиште уведена 1950. године.

Након Другог светског рата, велики број хамбургер ресторана познатих као Инстабургер кинг (енгл. InstaBurger King) — касније Бургер кинг — почео је да се јавља, а први је отворен 4. децембра 1954. године у предграђу Мајамија (Флорида). Основали су их Џејмс Макламор и Дејвид Еџертон, који су обојица били студенти на Школи хотелске администрације Универзитета Корнел.[65] Макламор је посетио оригинални Мекдоналдс у Сан Бернардину (Калифорнија), док је исти још увек био у власништву браће Макдоналд; видио је потенцијал који је постојао за масовну производњу хамбургера. Био је тако инспирисан овом посетом да је одлучио да сам створи сличан ланац бургера. До 1959, Бургер кинг је већ имао пет ресторана у метрополитенском Мајамију; његов рани успех приморао је Макламора и Еџертона да се прошире територијом САД користећи франшизни систем који омогућава пословни раст по релативно малом трошку. Основали су Корпорацију „Бургер кинг” као родитељску компанију франшизама које су продавали широм САД.[66] Корпорацију „Бургер кинг” је преузела Компанија „Пилсбери” године 1967, а током 1970-их почела је да се шири ван САД — примарно у Јужној Америци и Европи. Основни производ Бургер кинга дуго је био хопер (енгл. Whopper — досл. „нешто веома велико” или „крупна лаж”), настао 1957. од оснивача Џејмса Макламора и првобитно продаван за 37 центи.[67]

Вендис (енгл. Wendy's) за осниваче има Дејва Томаса и Џона Т. Шуслера; датум је 15. новембар 1969. године, а локација Коламбус (Охајо). До краја 1970-их, постала је трећа највећа хамбургер компанија у САД.[68][69] Вендис је доследно покушавао да се диференцира од других хамбургер ресторана тврдњом да своје бургере прави користећи свежу а не залеђену говедину. Вендис је покренуо контроверзу и ушао у америчку поп културу година 1980-их — и то својим рекламним слоганом Где је говедина? (енгл. Where's the beef?) и пратећом кампањом којом се истицао примат јунећег паттy-ја над осталим састојцима хамбургера.

Кулинарски мит уреди

 
Џ. Велингтон Вимпи (Вимпи), лево; један од Попајевих пријатеља из цртаног из 1973. године, имао је огромну жељу за хамбургерима

Хамбургер је био веома популаран међу Американцима између Првог и Другог светског рата,[52] чак и у популарној култури. Пример овога је било проминентно јављање хамбургера у комичном стрипу Тхимбле Тхеатре Е. К. Сегара; овде је видљиво истицан лик из цртаног по имену Попај, који је јео спанаћ да би одржао своју суперљудску снагу. Попајево прво јављање је био лик подршке, дана 17. јануара 1929. године. Један од његових других бројних ликова био је Џ. Велингтон Вимпи (углавном скраћено на само „Вимпи”), љубитељ хамбургера који је био и пристојан и прождрљив. Његова потписна фраза, „Ја ћу вам радо платити у уторак за хамбургер данас” (енгл. I will gladly pay you Tuesday for a hamburger today), постала је популарна и широко позната. Током времена када је био популаран 1930-их година, Вимпи је увео хамбургер тадашњој омладини као здраву храну. Ово је такође резултовало стварањем ланца фаст-фуд ресторана по имену Вимпи (енгл. Wimpy) у његову част, где су се хамбургери продавали за десет центи.[45] На сличан начин, фиктивни лик Џагхед Џоунс — који се први пут појавио у Арчи комиксу (енгл. Archie Comics) године 1941. — био је страствен што се тиче хране, генерално а хамбургера поготово.

Фиктивни карактери повезани с хамбургером, као што је лик кловна Роналда Макдоналда који је дизајнирао Вилард Скот који се први пут појавио на телевизији 1963. године,[70] ускоро су постали препознатљив део америчке културе. Бургер се такође јавио у андерграунд комиксу, на пример Zap Comix#2, поткрај 1960-их; овде је карикатуриста Роберт Крамб дизајнирао лик по имену „Хамбургер Хај-Џинкс”. До краја деценије, поп арт је укључио хамбургер као уметнички елемент; јављао се у радовима уметника као што су Енди Ворхол (Дуал Хамбургер), Клаес Олденберг (Флоор Бургер), Мел Рамос (Винабургер, 1965) и недавно Дејвид Лашапел (Деатх бy Хамбургер, 2002).

Пример популарности и идентификације које је бургер уживао међу америчком јавношћу име је једног сукоба, битка за Хамбургер одиграна у мају 1969. током Вијетнамског рата. Битка је добила име због великог броја америчких и вијетнамских жртава.[71] Хамбургер је такође био инспирација за дизајн брода Миленијум фалкон (енгл. Millennium Falcon) из Ратова звезда аутора Џорџа Лукаса.[72] Хамбургер се такође појавио у рачунарским игрицама, као што је случај са БургерТиме-ом — игром аркадног стила коју је 1982. направила Корпорација „Дејта ист”. Хамбургер се такође јавља у америчким телевизијским програмима, на пример American Eats и Man v. Food.

До 1960-их, америчко друштво је постало високомоторизовано — највише захваљујући Акту о федералним ауто-путевима (енгл. Federal Highway Act), који је прошао захваљујући председнику Двајту Ајзенхауеру и који је био инспирисан немачким Аутобаном — као и импресивним стопама раста америчких произвођача аутомобила тог времена.[27] Услед екстензивне употребе аутомобила у то време, хамбургери су углавном послуживани у драјв-иновима, од конобара који су познати као кархопови. Драјв-ин ресторани су се први пут јавили у САД почетком 1930-их, а постепено су постали уобичајен призор широм земље. Могућност да се хамбургери послуже купцима док су у својим аутима виђена је као пословна могућност од стране огромног броја фаст-фуд ланаца али највише Мекдоналдса.[56] Популарност хамбургера увелико је расла међу америчком популацијом током овог периода, а статистика индицира да је просечан Американац јео три комада седмично.[55]

Током Хладног рата, хамбургер је постао национални симбол САД. Како су приватни социјални ивенти на отвореном, углавном одржавани у двориштима иза куће уз роштиљ, постали широко раширени током средине 1950-их — хамбургер је стекао нову кулинарску и друштвену релевантност у земљи.[73][25] До краја 1960-их, хамбургери су почели да расту величином; различити ланци хамбургера надметали су се један с другим, што је резултовало тиме да Бургер кинг покрене ’пројекат’ хопер а Мекдоналдс квортер паундер. Утрка између великих ланаца постајала је све интензивнија, цене бургера су се повећале, а дани када је хамбургер могао да се купи за неколико центи били су одбројани.

Година 1970-их, велики хамбургер ланци почели су да користе знатне ресурсе у маркетингу својих производа. Почели су да се директно надмећу једни с другима преко својих рекламних кампања, од чега је већи део било компаративно рекламирање са убаченим директним алузијама и поређењима.[59] Многи Американци су догађај кроз шалу називали „бургер ратовима” (енгл. Burger wars). До краја 1980-их, код великих ланаца ресторана отпочела је тзв. ера слогана.

Глобални феномен уреди

 
Вијетнамски рајсбургер резултат је глобализације хамбургера

Модерни хамбургер је развијен у САД, али до краја Другог светског рата — средином 20. века — почео је да се шири у друге земље те као фаст-фуд постао глобализован.[74] Главни узрок ове постепене глобализације био је успех великих ланаца ресторана. Њихове жеље да шире своје пословање и повећају свој профит резултовале су настанком тзв. франшиза широм света.[74] Мекдоналдс је био међу првим ланцима бургера који је глобално успостављање свог бренда узео за озбиљно;[30] како год, није био једини. Вимпи је почео да ради у Уједињеном Краљевству године 1954, 20 година пре него што је Мекдоналдс почео с радом у земљи; до 1970. године проширио се на преко хиљаду ресторана у 23 земље.[75] У Зандаму, недалеко од Амстердама (Холандија), 21. августа 1971. године Ахолд је отворио своју прву европску франшизу. Година 1970-их, Мекдоналдс је почео да се шири у Европу и Аустралију. У Азији, Јапан је доживео оснивање сопствених фаст-фуд ланаца године 1972: енгл. МОС Бургер (јап. モスバーガー, Мосу бāгā), скраћеница за „Планина, океан, Сунце”; — који су на крају постали директни такмац Мекдоналдсу. Међутим, сви његови производи били су варијације бургера усвојене у азијски свет — укључујући теријаки бургер, такуми бургер и рајс бургер.[76] У Хонгконгу, Аџи Ичибан (енгл. Аји Ицхибан (јап. 優の良品, Yū Но Рyōхин); упрош: 优之良品; трад: 優之良品; пин: Yōу Зхī Лиáнгпǐн) такмичио се с великим ланцима пре него што се брзо проширио Азијом.[60] Један од првих аутомата за продају (енгл. vending machine) прорадио је у Амстердаму године 1941. под брендом FEBO; његово име је изведено из оригиналног места настанка, Фердинанд болстрат.

У исто време, хамбургер је растао што се тиче популарности широм света; на различитим локацијама је преузео низ локалних одлика. Примери овога укључују млевено месо добијено од локалних животиња — као што је кенгурово месо у Аустралији[77] или јела стила текс-мекс попут чили кон карнеа.

Ширење и стандардизација хамбургера довели су до стварања ценовног индекса који би могао да се користи као економска референција између различитих земаља: Биг мек индекс (енгл. Big Mac Index), у Економисту.[76] У америчким доларима, овај индекс мери одређену новчану вредност бургера у различитим деловима света — омогућавајући поређење паритета куповне моћи 120 националних економија у којима Мекдоналдс послује.[78] Амерички социолог Џорџ Рицер сковао је термин за повезани концепт, „мекдоналдизација” (енгл. McDonaldization); 1995. године, у књизи МцДоналдизатион оф Социетy (досл. Макдоналдизација друштва).[30]

Други нуспроизвод глобализације фаст-фуда било је прављење међународних такмичења у компетитивном/такмичарском једењу, која су укључивала такмичаре из много различитих земаља. Једно од најпознатијих је Кристал сквер оф (енгл. Krystal Square Off), које организује фаст-фуд ланац Кристал и спонзорише Међународна федерација компетитивног једења (енгл. International Federation of Competitive Eating, IFOC) односно Једење главне лиге (енгл. Major League Eating, MLE); одржава се ануално, од 2004. године.

Данашњица уреди

 
Астронаути једу хамбургере у свемиру, захваљујући дизајну свемирске хране на Међународној свемирској станици (ISS)

У 20. веку, хамбургер се јавио као централна тема у неким књигама од. литератури о кулинарству. Пример овога је Фаст Фоод Натион: Тхе Дарк Сиде оф тхе Алл-Америцан Меал (досл. Фаст-фуд нација: Тамна страна свеамеричког оброка), коју је објавио истражни новинар Ерик Шлосер године 2001; преиспитује локални и глобални утицај америчке фаст-фуд индустрије.[52] Пример модерне варијације хамбургера је такозвани „гурме бургер” (енгл. gourmet burger), који праве кувари от куизина с patty-јима у којима су луксузни састојци. Један од првих таквих бургера је јуна 2001. године направио кувар Данијел Булуд из Њујорк Ситија, а продат је за 29 долара; био је с печеницом, ребарцима Брес, конзервираним црним гомољачама и мирпоа поврћем. Менхетнски ресторан „Олд хоумстед” (енгл. Old Homestead), један од најстаријих стикхауса у земљи, нуди хамбургер од 44 долара с јапанским вагјуом с говедином и хлебом.[54] От куизин бургер који је направио Ричард Блес, студент Ферана Адрије — шпанског кувара из Каталоније, уведен је 2004. године у ресторану у Атланти где је послужен с кристалним ланцем и свиленом траком. Као одговор на везу от куизина с хамбургером, други су створили још скромније верзије. Алберто Чикоте из Мадрида прави кућне хамбургере у својој кухињи, користећи иберијску свињетину с домаћим кечапом и сенфом.[79] Године 1993, Макс Шондор је направио хамбургер од соје. У епизоди цртане серије Сунђер Боб Коцкалоне, авантуристички насловни лик посећује популарне Краби пати (енгл. Krabby Patty) бургере Кебе Крабе — где хамбургери играју значајну и видљиву улогу у причи.

У Сједињеним Државама током 20. века постојало је много церемонија којима се обележавала стогодишњица бургера. На две локације нарочито организовала су се окупљања ради прославе 100 година хамбургера. Једна је Атенс (Тексас); новембра 2006, у част Флечера Дејвиса. У резолуцији коју је дала држава Тексас, установљено је да је Атенс „Оригинални дом хамбургера” (енгл. Original Home of Hamburger). Међутим, у августу 2007. године држава Висконсин је направила исту тврдњу што се тиче града Симора, места где живи Чарли Нагрин који је исто тако говорио да је творац хамбургера.[28]
Оба поменута америчка града воде се као место настанка хамбургера. У граду Симору сваке године се одржава „Бургер фест”, прве суботе у августу.

Нутритивне контроверзе уреди

Такође погледајте: Биг мек

С краја 20. века, бургер је био укључен у неколико контроверзи по питању својих нутритивних вредности. У доба када је растући број светске популације постао или претио или више свестан своје масе, те потребе за здравом дијетом уопштено, појава изузетно великих бургера (популарно познати као „XXL хамбургери”) створила је значајну контроверзу.[80] Један пример за ово је трипл хупер, који прелази праг од хиљаду калорија а који је одредила Здравствена стратегија против претилости (енгл. Health Strategy Against Obesity) и који промовишу здравствени институти Шпанске асоцијације за хранидбену и нутритивну сигурност (AESAN) — радећи на превенцији раста стопе претилости код свих људи али посебно деце. Генерално, дијетолози почињу да уочавају да конзумација хране богате калоријама може да доведе до повећања апетита.[81] Као одговор на ову поруку, многи ланци ресторана су смањили калорије у бургерима које продају — почевши од почетка 20. века. Крајем 20. века, Мекдоналдс је подигао оптужницу против двојице еколошких активиста (Хелен Стил и Дејвид Морис); била је колоквијално позната као „Меклибел” (енгл. McLibel). Мекдоналдс је предузео ову меру након што су активисти издали памфлет под називом Шта је погрешно с Мекдоналдсом: Све што они не желе да ви знате (енгл. What's wrong with McDonald's: Everything they don't want you to know), према којем је касније настао документарац наслова McLibel.

Медији уреди

Године 2004, Морган Сперлок је указао на опсесивну конзумацију хамбургера код многих Американаца — тако што је режирао документарац Супер Сизе Ме, у којем је и играо. У филму, он једе само храну из Мекдоналдса цео један месец, те документује како му се здравље мења. Исте године је била и премијера филма Харолд & Кумар Го то Wхите Цастле, у којем су у првом плану ресторани Вајт касл. Две године касније (2006), филм Фаст Фоод Натион представио је фиктивну репрезентацију интрига и махинација меснопрерађивачке индустрије на граници између Мексика и Сједињених Држава. У великој мери је заснован на књизи Фаст Фоод Натион: Тхе Дарк Сиде оф тхе Алл-Америцан Меал из 2001. године.

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Бургер некад означава саму пљескавицу или земичку. Реч хам на енглеском означава шунку (свињетину), иако је у пракси хамбургер са јунећим/говеђим месом.
  2. ^ Е. Вејд је 26. јануара 1829. године регистровао патент број x5348 за инструмент назива Меат Цуттер (секач/резач меса).
  3. ^ Г. А. Кофман из Вирџиније је 28. фебруара 1845. године примио патент број 3935 за Импровемент ин Мацхинес фор Цуттинг Саусаге-Меат (Побољшање код машина за резање меса за кобасице).

Референце уреди

  1. ^ Pantke, Micaela. „Antique Roman Dishes - Collection”. Carnegie Mellon School of Computer Science Recipe Archive. Carnegie Mellon University. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  2. ^ а б в Turnbull, Stephen (2003). Mongol Warrior 1200–1350 (1. izd.). London: Osprey Publishing. str. 30. ISBN 1-84176-583-X. 
  3. ^ Weatherford, Jack (mart 2005). Genghis Khan and the Making of the Modern World (1. izd.). Three Rivers Press. ISBN 0-609-80964-4. 
  4. ^ Morgan, David (april 1990). The Mongols (reprint. izd.). Blackwell Publishers. ISBN 0-631-17563-6. 
  5. ^ McDonald's, Ronald (1998). The Complete Hamburger. 
  6. ^ Montagné, Prosper (1938). Larousse gastronomique. 
  7. ^ Cipriani, Arrigo (1996). Harry's Bar: The Life and Times of the Legendary Venice Landmark. New York: Arcade. ISBN 1-55970-259-1. 
  8. ^ а б Farmer, Fannie Merritt (1896). Boston Cooking-School Cookbook (1997. izd.). Gramercy. ISBN 0-517-18678-0. 
  9. ^ Rodger, N. A. M. (1994). The Insatiable Earl: A Life of John Montagu, Fourth Earl of Sandwich 1718–1792 (1. izd.). W W Norton & Co Inc. str. 480. ISBN 0-393-03587-5. 
  10. ^ Leslie, Elizabeth (1840). Directions for Cookery, in its Various Branches. E. L. Carey & A. Hart. Pristupljeno 24. 12. 2008. 
  11. ^ Beardsworth, Alan; Keil, Teresa (1997). Sociology on the Menu: An Invitation to the Study of Food and Society. Routledge. 
  12. ^ Clapp, Edwin J. (1952). The Port of Hamburg (1. izd.). Yale University Press. 
  13. ^ а б Osborn Cummings, Richard (jun 1970). The American and His Food (The Rise of urban America) (1. izd.). Ayer Co Pub. ISBN 0-405-02445-2. 
  14. ^ а б в Moch, Leslie Page (2003). Moving Europeans: Migration in Western Europe Since 1650 (2. izd.). Indiana University Press. ISBN 0-253-21595-1. 
  15. ^ Ranhofer, Charles (1894). The Epicurean: A Complete Treatise of Analytical & Practical Studies (1. izd.). B00085H6PE. 
  16. ^ а б в г д ђ е Ozersky, Josh (2008). The Hamburger: A History (Icons of America) (1. izd.). London: Yale University Press. ISBN 0-300-11758-2. 
  17. ^ Oxford English Dictionary (1802).
  18. ^ а б Fitzgibbon, Theodora (januar 1976). The Food of the Western World: An Encyclopedia of Food from North America and Europe (1. izd.). London: Random House Inc. ISBN 0-8129-0427-3. 
  19. ^ Фоод ин Америцан Хисторy, Парт 6 – Бееф (Парт 1): Рецонструцтион анд Гроwтх инто тхе 20тх Центурy (1865–1910). Лоуис Е. Гриветти, ПхД; Јан L. Цорлетт, ПхД; Бертрам M. Гордон, ПхД; Цассиус Т. Лоцкетт, ПхД.
  20. ^ Murrey, Thomas Jefferson (1887). „Eating Before Sleeping”. Cookery for Invalids (PDF) (1. izd.). New York City: White Stokes & Allen. str. 30—33. Pristupljeno 24. 12. 2013. 
  21. ^ Граце, Рогер M. Олд Менус Телл тхе Хисторy оф Хамбургерс. Лос Ангелес: ЦА Метрополитан Неw-Ентерприсе неwспапер.
  22. ^ „Salisbury steak”. Merriam-Webster Online. Pristupljeno 28. 1. 2009. 
  23. ^ а б Merriam-Webster (1995). The Merriam-Webster New Book of Word Histories. I. Merriam-Webster. str. 210—211. ISBN 0-87779-603-3. 
  24. ^ а б Talwar, Jennifer Parker (2009). Fast Food, Fast Track: Immigrants, Big Business, and the American Dream. Westview Press. ISBN 0786751843 — preko Google books. 
  25. ^ а б Decsy, Ayula (1984). Hamburger for America and the World: A Handbook of the Transworld Hamburger Culture. 3 (1. izd.). Eurolingua. ISBN 0-931922-15-1. 
  26. ^ а б Ballarini, Giovanni. The Origin of Hamburgers and Ketchup. 
  27. ^ а б в г McDonald, Ronald L. (1997). The Complete Hamburger: The History of America's Favorite Sandwich. Carol Publishing Groupisbn=9781559724074. 
  28. ^ а б в Smith, Andrew F. (novembar 2008). Hamburger: A Global History (1. izd.). Reaktion Books. ISBN 1-86189-390-6. 
  29. ^ а б в Williams, Susan (avgust 2006). Food in the United States, 1820s–1890 (1. izd.). New York: Greenwood Press. ISBN 0-313-33245-2. 
  30. ^ а б в г Ritzer, George (2007). The McDonaldization of Society 5 (5. izd.). Pine Forge Press. ISBN 1-4129-5430-4. 
  31. ^ Heuer, Myron (12. 10. 1999). „The real home of the hamburger”. Howard Lake Herald & Winsted-Lester Prairie Journal. Pristupljeno 4. 1. 2017. 
  32. ^ Tolbert, Frank X. (1983). „The Henderson county hamburger”. Tolbert's Texas. Doubleday. str. 130—136 — preko Google books. 
  33. ^ Herbst, Sharon Tyler; Herbst, Ron (2007). The New Food Lover's Companion: More Than 6,700 A-to-Z Entries Describe Foods, Cooking Techniques, Herbs, Spices, Desserts, Wines, and the Ingredients for Pleasurable Dining. Barron's snippet. ISBN 9780764135774 — preko Google books. 
  34. ^ Rinelli, Dan (23. 3. 2016). „The Origin Of The Hamburger Is In Erie County, NY!”. mix96buffalo.com. Pristupljeno 23. 7. 2018. 
  35. ^ Trowbridge Filippone, Peggy (11. 4. 2018). „The History of Hamburger Meat”. www.thespruceeats.com. Pristupljeno 23. 7. 2018. 
  36. ^ Review Staff (25. 9. 1991). Can you believe some dispute us? Athens (TX) Daily Review, We won, now we celebrate – newspaper guide to hamburger cookoff.
  37. ^ „U.S. Patent #2,148,879”. Pristupljeno 24. 12. 2013. 
  38. ^ Kurlansky, Mark (2003). Salt: A World History. Penguin. ISBN 978-0-8027-1373-5. 
  39. ^ а б в г Rozin, Elisabeth (1994). The Primal Cheeseburger: A Generous Helping of Food History Served On a Bun (1. izd.). New York: Penguin Books. ISBN 0-14-017843-0. 
  40. ^ McGee, Harold (2004). On Food and Cooking: The Science and Lore of the Kitchen (rev. izd.). New York: Scribner. ISBN 0-684-80001-2. 
  41. ^ David, E. (1960) [изд. 1999]. French Provincial Cooking. стр. 120.
  42. ^ а б Tennyson, Jeffrey (1993). Hamburger Heaven: The Illustrated History of the Hamburger. Hyperion. ISBN 9781562829827. 
  43. ^ а б в г Ingram, E. W. (1964). All This from a 5-cent Hamburger! The Story of the White Castle System (1. izd.). New York: The Newcomen Society. 
  44. ^ а б Gerard, Jo (1979). La Belgique 1830–1980 (1. izd.). Brussels: Meddens. ISBN 2-87013-035-X. 
  45. ^ а б в г д Smith, Andrew F. (2006). Encyclopedia of junk food and fast food (1. izd.). Greenwood Press. ISBN 0-313-33527-3. 
  46. ^ Pendergrast, Mark (1979). An unauthorized history traces the evolution of Coca-Cola from its quiet beginnings to the influential giant of today (1. izd.). New York: Collier Books. ISBN 0-684-82679-8. 
  47. ^ Grew, Raymond (2000). Food In Global History (1. izd.). New York: Westview Press. ISBN 0-8133-3884-0. 
  48. ^ а б в г д ђ е ж з Hogan, David (1997). Selling 'em by the Sack: White Castle and the Creation of American Food (1. izd.). New York: NYU Press. ISBN 0-8147-3566-5. 
  49. ^ Pillsbury, Richard (1990). From Boarding House to Bistro: The American Restaurant Then and Now (1. izd.). Unwin Hyman. ISBN 0-04-445680-8. 
  50. ^ Mealey, Lorri (25. 3. 2018). „Restaurants Offering Breakfast”. www.thebalancesmb.com. Pristupljeno 23. 7. 2018. 
  51. ^ а б Talwar, Jennifer Parker (juli 2003). Fast Food, Fast Track: Immigrants, Big Business, And The American Dream (1. izd.). New York: Westview Press. ISBN 0-8133-4155-8. 
  52. ^ а б в Schlosser, Eric (januar 2002). Fast Food Nation: The Dark Side of the All-American Meal (2. izd.). New York: Harper Perennial. ISBN 978-0-06-093845-1. 
  53. ^ Bly, Robert W. (2007). All-American Frank: A History of the Hot Dog (1. izd.). New York: PublishAmerica. ISBN 1-4137-5062-1. 
  54. ^ а б в г Edge, John T. (2005). Hamburgers and Fries: An American Story (1. izd.). New York: Putnam Adult. ISBN 0-399-15274-1. 
  55. ^ а б C. Counihan (jul 2002). Food in the USA (1. izd.). New York: Routledge. ISBN 0-415-93232-7. 
  56. ^ а б в г д ђ Love, John F. (1995). McDonald's: Behind The Arches (1. izd.). New York: Bantam; Rev Sub edition. ISBN 0-553-34759-4. 
  57. ^ а б в Kroc, Ray; Robert Anderson (1987). Grinding it out (2. izd.). New York: St.Martins Press. ISBN 0-312-92987-0. 
  58. ^ Langdon, Philip (1986). Orange Roofs, Golden Arches (1. izd.). New York: Knopf. ISBN 0-394-74129-3. 
  59. ^ а б Ries, Al; Trout, Jack (1997). Marketing Warfare (1. izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-052726-1. 
  60. ^ а б в Watson, James, ur. (2006). Golden Arches East: McDonald's in East Asia (2. izd.). Stanford University Press. ISBN 0-8047-4989-2. 
  61. ^ Bob's Big Boy of Burbank menu (јануар 2007).
  62. ^ Bernstein, Adam (30. 11. 2016). „Jim Delligatti, who gave the world the Big Mac sandwich, dies at 98”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Pristupljeno 3. 1. 2017. »The Big Mac became the chain burger by which all subsequent ones have been measured. But Mr. Delligatti, who spent some years in Southern California, acknowledged a debt to Bob Wian, who operated a Glendale, Calif., hamburger stand and crafted a similar double-decker burger in the late 1930s that became the signature item of Bob's Big Boy restaurants.
         'This wasn’t like discovering the lightbulb,' Mr. Delligatti later told the Los Angeles Times. 'The bulb was already there. All I did was screw it in the socket.' «     
  63. ^ „Emmi Fondue AG – Firma – Entstehung:”. Emmi Fondue AG. Arhivirano iz originala 1. 7. 2007. g. Pristupljeno 11. 8. 2007. 
  64. ^ „Patent reference at Kraft Foods”. Kraft Foods. Arhivirano iz originala 9. 6. 2007. g. Pristupljeno 11. 8. 2007. 
  65. ^ McLamore, James W. (oktobar 1997). The Burger King: Jim McLamore and the Building of an Empire (1. izd.). Mcgraw-Hill. ISBN 0-07-045255-5. 
  66. ^ FundingUniverse.com. „History of Burger King Corporation”. Answers.com. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  67. ^ Burger King Corporation (8. 2. 2002). „Burger King Celebrates As The WHOPPER Turns 45”. BizJournals on Bison.com. Arhivirano iz originala 19. 10. 2006. g. Pristupljeno 1. 3. 2009. 
  68. ^ Hoovers.com. „McDonald's”. answers.com. Arhivirano iz originala 30. 6. 2012. g. Pristupljeno 3. 3. 2009. 
  69. ^ „Burger King Domestic and Global facts”. Arhivirano iz originala 21. 5. 2007. g. Pristupljeno 23. 8. 2007. 
  70. ^ „Big Burger Business: McDonald's and Burger King”. Heavyweights. Sezona 2. Epizoda 3. 27. 2. 2009. Food Network. 
  71. ^ Zaffiri, Samuel (1988). Hamburger Hill, May 10–20, 1969. ISBN 0-89141-706-0.
  72. ^ „Star Wars: Databank: Millennium Falcon (Behind the Scenes)”. starwars.com. Pristupljeno 4. 3. 2009. 
  73. ^ McDonald, Ronald L. (1997). The complete hamburger: The History of America's Favorite Sandwich (1. izd.). London: Citadel. ISBN 1-55972-407-2. 
  74. ^ а б Inglis, David (2009). The Globalization of Food (1. izd.). Berg Publishers. ISBN 1-84520-820-X. 
  75. ^ „Wimpy Moments”. wimpy.uk.com. Arhivirano iz originala 9. 5. 2008. g. Pristupljeno 1. 7. 2010. 
  76. ^ а б Cwiertka, Katarzyna J. (maj 2007). Modern Japanese Cuisine: Food, Power and National Identity (1. izd.). Reaktion Books. ISBN 1-86189-298-5. 
  77. ^ Loffler, Don (1997). Capital Taste: the A–Z of Good Food in and around Canberra (1. izd.). Wakefield Press. ISBN 1-86254-416-6. 
  78. ^ Ong, Li Lian (maj 2003). The Big Mac Index: Applications of Purchasing Power Parity (1. izd.). Palgrave Macmillan. ISBN 1-4039-0310-7. 
  79. ^ „La tradición estadounidense y la cocina fusión ponen el punto y final al simposio gastronómico”. 29. 7. 2006. Pristupljeno 23. 3. 2009. 
  80. ^ Gard, Michael; Jan Wright (2005). The obesity epidemic (1. izd.). Routledge. ISBN 0-415-31895-5. 
  81. ^ Prentice, A. M.; S. A. Jebb (novembar 2003). „Fast foods, energy density and obesity: a possible mechanistic link”. Obesity Reviews. Obesity Review. 4 (4): 187—194. PMID 14649369. doi:10.1046/j.1467-789X.2003.00117.x. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_hamburgera&oldid=27109849”