Портал:Književnost
Portal Književnost
Termin književnost, nastao od reči knjiga, predstavlja prevod strane reči literatura i njen je najbliži sinonim. Termin literatura potiče iz latinskog jezika od reči littera – slovo, nastao prevođenjem grčke reči sa istim značenjem γραμματικη (τεχνη) od γραμμα – slovo.
 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare; kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) je bio engleski pesnik i dramski pisac, svetski priznat kao najveći pisac na engleskom jeziku i dramaturg svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad. Šekspir je rođen i odrastao je u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, oženio se Anom Hatvej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzanu i blizance Hamneta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Povukao se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu i postojala su mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualne opredeljenosti, religioznih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju u stvari napisali drugi pisci. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali Hamlet, Kralj Lir ili Makbet, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog žiovota u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. U 20. veku Šekspir se neprestalno iznova otkriva, a njegova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.   Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) je roman kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa i smatra se remek delom hispanoameričke i svetske literature. Za ovaj roman Markes je 1982. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih dela na španskom jeziku. Roman je prvi put objavljen u Buenos Ajresu maja 1967. a izdavač je bila kuća Editorijal Sudamerikana. Početni tiraž je bio 8.000 primeraka a roman je do sada prodat u više od 30.000.000 primeraka i preveden je na 35 jezika. Markes je roman napisao za 18 meseci, u periodu od 1965. do 1966. u Meksiko Sitiju, gradu u koji se sa porodicom preselio iz Kolumbije. Ideju za roman Markes je dobio tokom jednog putovanja sa majkom u Arakataku, svoje rodno selo u Kolumbiji. Makondo, selo iz romana, Markes po prvi put pominje u priči „Jedan dan posle subote“, objavljenoj 1954, a većina likova iz romana takođe se po prvi put pojavljuje u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. Prvobitni naziv romana trebalo je da bude Kuća, ali se Markes ipak odlučio za naslov „Sto godina samoće“ kako bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom „Velika kuća“ (La casa grande) koji je objavio 1954. sa prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje romana objavljeno je 5. juna 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Ajresa. Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana istorija sa cikličnom vremenskom strukturom tokom koje se događaji u selu Makondo, kao i u familiji Buendija (Buendia), stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U prva tri poglavlja ispričan je egzodus grupe familija iz uređenog života u Makondu, od 4. do 16. poglavlja opisuje se ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju. |
ZadaciAAhmet Hromadžić, Aleksandar Beljajev, Alfons Dode, Anton Makarenko BBranislav Branković, Bitka na reci Kalki, Biljana Jovanović, Berislav Kosier, Beton i svici, Klajv Barker, VGDEŽŽitije Aleksandra Nevskog, Žitije Borisa i Gleba, Žitije Teodosija Pečerskog, ZZadonščina, Zanosi i prkosi Laze Kostića IIpatijevski letopis, Istorija ruske pismenosti, Iz tamnog vilajeta JKKijevo-Pečerski paterik, Kolajna (zbirka), Knjiga o Blamu LLavrentijevski letopis, Lajtmotiv (književnost), Letopisi Kijevske Rusije, Lesi se vraća kući, Robert Ladlam MMilan Đurin, Miloš I. Bandić, Moljenje Danila Zatočnika, Moskovski državni muzej Sergeja Jesenjina, Maska crvene smrti, Memoari Pere Bogalja, Ranko Marinković NOPPatnica, Pesma, Povest o novgorodskoj beloj kamilavci, Povest o tome kako je Batu-Kan razorio Rjazanj, Protopop Avakum, Pouka Vladimira Monomaha, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, Priče koje su izgubile ravnotežu, Petko Vojnić Purčar, Predeo slikan čajem SSlovo (žanr), Slovo o zakonu i blagodati, Slovo o propasti ruske zemlje, Strasti Hristove, Salašar, Saputnici TUUzalud je budim, Upotreba čoveka, Utočište FHHod Bogorodice po mukama, Hoždenije preko tri mora ŠPohvala ludosti, Derviš i smrt Epika, Prevođenje Svetog pisma, Bakonja fra Brne, Dnevnik o Čarnojeviću, Vatra i ništa, Očevi i oci Dodatno |
