Драган Станић (Иван Негришорац)

Драган Станић (псеудоним: Иван Негришорац; Трстеник, 31. мај 1956) српски је песник, књижевни критичар, драматург, историчар књижевности, универзитетски професор и председник Матице српске.

Проф. др
Драган Станић
Друга именаИван Негришорац
Датум рођења(1956-05-31)31. мај 1956.(66 год.)
Место рођењаТрстеник
 СР Србија
ПребивалиштеНови Сад
ОбразовањеФилолошки факултет
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањепредседник Матице српске
Мандат2012–тренутно
ПретходникЧедомир Попов

БиографијаУреди

ШколовањеУреди

Основну школу завршио је 1970. у Сиригу, а гимназију 1974. у Новом Саду. После завршетка студија књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду 1979. темом „Неоавангарда и српско песништво (1968–1988)”. Магистрирао је 1991. и докторирао 2003. године на Филолошком факултету у Београду радом „Лирика Јована Дучића: семантичка анализа”.[1]

КаријераУреди

Школску 1984/85. провео као лектор за српски језик на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД). Радио је као драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (19861988), као асистент на Филозофском факултету у Нишу (19881995) и Филозофском факултету у Новом Саду (19972004), где је биран у свим звањима од асистента до редовног професора. Живи у Новом Саду и као редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду предаје теорију књижевности и креативно писање поезије (од 2004).

Био је секретар Матице српске (19952004), главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (20042012), а сад је председник Уређивачког одбора Српске енциклопедије (од 2008) и председник Матице српске (од 2012) у трећем мандату.[1][2]

ОсталоУреди

Члан сарадник Матице српске је од 1983. и стални члан-сарадник од 1991. Члан је Друштва књижевника Војводине од 1983, Друштва новосадских књижевника од 2018. и почасни члан Друштва словачких писаца од 2017. године. Јануара 2022. изабран је за иностраног члана Академије наука и умјетности Републике Српске.[3]

Био је члан уредништва или главни уредник у часописима Књижевни билтен / То јест, Писмо, Св. Дунав и Рад Матице српске. Од 2017. уређује Literary Links, часопис за српску књижевност и културу који излази на енглеском језику. Као главни и одговорни уредник Летописа Матице српске добио је Повељу за допринос обједињавању свесрпског културног простора на међународној културној манифестацији „Соколица” (Звечан 2005), а на манифестацији „Дани Корнела СентелекијаНаграду „Bazsalikom / Босиљак” за неговање српско-мађарских односа (Сивац 2011).

Говори енглески и руски, а служи се немачким, француским, словеначким и македонским језиком.

Научно-истраживачки радУреди

У области науке о књижевности његова истраживања су усмерена ка теоријским и књижевноисторијским аспектима српске књижевности 20. века, али и ка културолошким аспектима српске књижевности даље прошлости, а највише 19. века. Изузетно активан у области књижевнокритичке делатности још од 1979. године, он је све до данашњих дана пратио највише песничку, али и приповедачку и романескну продукцију. Најзначајнији његови истраживачки резултати су: изучавање песништва српске модерне, а посебно опуса Јована Дучића (уз то и Диса, Пандуровића и др); специфичности српске културе као целине, а посебно криза културног и националног идентитета која се појављује код Црногораца (Његош, М. Бећковић, М. Ђилас, Д. Брајковић, С. Радуловић и др.); систематско проучавање поетике и стваралаштва најзначајнијих песника српске неоавангарде (М. Тодоровић, В. Решин Туцић, В. Деспотов, М. Петровић, Ј. Шалго и др.); песници историјске авангарде и њихове ауторске специфичности (Р. Петровић, М. Настасијевић, Р. Драинац, М. Ристић, М. де Були, А. Илић и др.); природа српског стиха и расправе о версификацији (Вук, Л. Милованов, десетерац, деветерац и др.); поетика и стваралачки домети значајних српских писаца друге половине 20. века (М. Селимовић, М. Павловић, Б. Петровић, А. Тишма, Д. Михаиловић, М. Данојлић, М. Павић, М. Капор, Р. П. Ного, М. Максимовић, Д. Новаковић, Ђ. Сладоје и др.). Свој предмет изучавања он конституише унутар архетипских токова и чврстих тематских вертикала које у новим историјским околностима мењају појавне облике, али задржавају темељну и трајну функцију без које се не може разумети суштинска природа српске књижевности и културе.[1]

ДелаУреди

 
Иван Негришорац, Камена чтенија (2013).
 
Иван Негришорац, Огледала Ока Недремана (2019).

Књиге поезијеУреди

Песме су му превођене на енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки, јерменски, турски, кинески језик. На румунском језику, у преводу Јована Радина, Славомира Гвозденовића и Лучијана Алексијуа, изашла му је књига изабраних песама Conjucţii (Темишвар 2014); у преводу Мартина Пребуђиле на словачком се појавила књига Výstava oblakov (БратиславаБачки Петровац 2017); на руском у преводу Н. Г. Јаковљеве и А. П. Ростокине Союзы и иные пространства (Москва 2017); а на грчком у преводу Исмене Радуловић књига Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Солун 2018).

РоманУреди

Радио драмеУреди

  • Фреди умире, 1989.
  • Куц-куц, 1990.

Позоришне драмеУреди

  • Истрага је у току, зар не?, 2000.
  • Видиш ли свице на небу?, 2006.
 
Иван Негришорац, Његошевски покрет отпора (2020).

Критичке студијеУреди

Приређивачки радУреди

Приредио је двадесетак књига, између осталих изабране песме Јована Дучића Пет кругова (1993, 2001) и Лирски кругови (1998), роман Добрице Ћосића Корени (2004), зборник радова о рецепцији Павићевог књижевног дела у свету Милорад Павић: Становник светске књижевности (2018) и Српска књижевност муслиманског културног кода (2020). Са Ј. Делићем, С. Шљукићем, С. Владушићем и Д. Хамовићем приредио зборник Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности (2020), а са Ђ. Ђурићем зборнике Тако, а не иначе: Споменица о 150-годишњици пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад (2016) и Косово и Метохија: Јуче, данас, сутра (2018). Са С. Гордићем приредио је зборнике радова о поезији Алека Вукадиновића (1996), Јована Христића (1997), Даре Секулић (1998), Душка Новаковића (1999), Србе Митровића (2000), Мирослава Максимовића (2001), Живорада Недељковића (2003), Злате Коцић (2006), Николе Вујчића (2008), Мирослава Цере Михаиловића (2011), као и зборник Разговор о тајнама Бошка Петровића (2004). Са С.Кољевићем и Ј. Делићем приредио је зборник Повратак миру Александра Тишме (2005); а са Ђ. Деспићем зборнике о поезији Драгана Јовановића Данилова (2015), Небојше Деветака (2017) и Слободана Зубановића (2018).

НаградеУреди

КњижевнеУреди

Поводом Награде „Жичка хрисовуља” Драган Хамовић је приредио зборник критичких радова Иван Негришорац, песник (Краљево 2012).

ОсталеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ а б в „Проф. др ДРАГАН СТАНИЋ (ИВАН НЕГРИШОРАЦ)”. Матица српска. 2013. Приступљено 28. 4. 2022. 
  2. ^ „Драган Станић остаје на челу Матице српске”. Дневник. 27. 6. 2020. Приступљено 28. 4. 2022. 
  3. ^ [ВИТЕЗОВИЋ И НЕГРИШОРАЦ АКАДЕМИЦИ У СРПСКОЈ: Наши познати писци изабрани за иностране чланове АНУРС „https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1074108/vitezovic-negrisorac-akademici-srpskoj-nasi-poznati-pisci-izabrani-inostrane-clanove-anurs”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Новости. 10. 1. 2022. Приступљено 28. 4. 2022.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  4. ^ Иван Негришорац о одузетим књигама на прелазу Мердаре. Приступљено 28. 4. 2022.
  5. ^ „Ovogodišnjem laureatu uručena nagrada „Despotica Angelina Branković. Зрењанински. 24. 6. 2018. Приступљено 28. 4. 2022. 
  6. ^ „Ивану Негришорцу награда „Златни крст кнеза Лазара. Наша Грачаница. 25. 6. 2018. Приступљено 28. 4. 2022. 
  7. ^ „Nagrada “Slobodan Kostić” uručena Ivanu Negrišorcu”. Радио КиМ. 26. 5. 2019. Приступљено 28. 4. 2022. 
  8. ^ „Ивану Негришорцу "Ленкин прстен". РТВ. 16. 11. 2019. Приступљено 28. 4. 2022. 
  9. ^ „Венац Лазе Костића Ивану Негришорцу”. РТВ. 3. 6. 2020. Приступљено 28. 4. 2022. 
  10. ^ „Песник Иван Негришорац добитник награде Стеван Пешић”. Дневник. 17. 12. 2020. Приступљено 28. 4. 2022. 
  11. ^ Симић, Ј. (17. 10. 2021). „ИВАНУ НЕГРИШОРЦУ НАГРАДА „АЛЕКСА ШАНТИЋ. Новости. Приступљено 28. 4. 2022. 
  12. ^ „Иван Негришорац добитник награде за родољубиво песништво за 2022.”. Дневник. 4. 2. 2022. Приступљено 28. 4. 2022.