Korisnik:Baba Mica/Drugi hladni rat
Drugi Hladni rat, takođe poznat kao Novi Hladni rat je termin koji se pojavljuje u dekadi posle 2010. godine i odnosi se na ponovljenim tekućim tenzijama, netrpeljivosti i političkog rivalstva između Vladimira Putina-na čelu Ruske Federacije i njenih saveznika, s jedne strane, i Evropske unije i SAD s druge strane.
Prvi Hladni rat je geopolitička borba između kapitalističkog zapadnog bloka na čelu sa SAD i saveznika sa jedne strane, i komunističkog istočnog bloka na čelu sa Sovjetskim Savezom sa druge strane. Trajala je od 1946. do 1991. Termin "Cold War II" podrazumeva nastavak borbe između NATO-a i Rusije, međunarodno priznate naslednice Sovjetskog Saveza. Bivši i poslednji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov upozorio je tokom 2014[1]. godine da je u uslovima političke konfrontacije Rusija-Zapad preko ukrajinske krize na ivici novog Hladnog rata, a početkom 2015. godine da je Novi Hladni rat već počeo[2]. Drugi su tvrdili da Hladni rat nikad nije ni prestajao i da je stanje trajne konfrontacije priroda odnosa između Rusije i Zapada. Dok nove tenzije između Rusije i Zapada imaju sličnosti sa onima tokom prvog Hladnog rata, kao što je rivalstvo za uticaj u Evropi, takođe postoje velike razlike između zapada i moderne Rusije, kao što su njen ekonomski i privredni i rast ekonomskih veza sa spoljnim svetom, što joj obezbeđuje nove kanale za vršenje uticaja na druge zemlje. Nova konfrontacija, izbacila je Nemačku kao glavnog geopolitičkog igrača u Evropi po prvi put od kraja Drugog svetskog rata.
Ujedinjenje Nemačke uredi
Ujedinjenje Nemačke (nem. Deutsche Wiedervereinigung) ostvareno je posle pada Berlinskog zida u periodu 1989-1990. Bili su sprovedene važne promene naročito u zakonima koji su omogućavali funkcionisanje zapadnonemačke uprave nad NDR koja se gasila. Takođe je trebalo izravnati neke od sporova sa Sovjetskim Savezom koji je zahtevao neutralnost države kao i proglašavanje linije na Odri i Nisi za definitivnu granicu. 1. jula je proglašena zapadnonemačka marka kao platežno sredstvo između SRN i NDR. Formalno je cela operacija završena 3. oktobra 1990. godine i Nemačka je bila ponovo ujedinjena a glavni grad je postao Berlin.
NATO uredi
Severno-atlantski sporazumni savez (NATO) osnovali su 1949. godine ministri spoljnih poslova SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Holandije, Belgije, Luksemburga, Norveške, Islanda, Kanade, Italije, Portugalije i Danske. Njegovo sedište bilo je u Briselu, i osnovni zadatak bio je da spreči prodor Sovjetskog Saveza u zapadnu Evropu. Države na zapadu i članice NATO-a su bile kapitalističke i verovale su u privatnu svojinu nad posedima i poslovima.
ODKB uredi
Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju je formirana u više etapa: 15. maja 1992. formiran je osnivački akt Dogovora o kolektivnoj bezbednosti. 1. novembra 1995. Dogovor o kolektivnoj bezbednosti registrovan u Sekretarijatu OUN, čime je dobio međunarodno-pravnu dimenziju. Svoju završnu formu ustrojstva i sadašnji naziv Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju dobila je 18. septembra 2003. 2. decembra 2004. Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju je dobila status posmatrača, dakle pravnog lica i naddržavnog tela u Generalnoj skupštini OUN.
Pogoršanje međunarodnih odnosa uredi
Formiranje Evroazijske unije uredi
Ideju o formiranju zajednice država, veoma slične Evropskoj uniji, izneo je u javnost oktobra 2011. premijer Rusije, Vladimir Putin,[3][4] ali je njeno formiranje prvi put predložio predsednik Kazahstana, Nursultan Nazarbajev, u govoru na moskovskom univerzitetu 1994.[5]
Dana 18. novembra 2011, predsednici Rusije, Belorusije, Kazahstana i Uzbekistana potpisali su ugovor, kojim se postavlja cilj uspostavljanja Evroazijske unije 2015.[6] Ugovor je uključio mapu puta buduće integracije i uspostavio je Evroazijsku komisiju (sličnu Evropskoj komisiji) i Evroazijski ekonomski prostor, koji je otpočeo sa radom 1. januara 2012.[6][7]
Pristupanje bivših SSSR-ovih republika u EU i NATO uredi
Padom komunizma u istočnoj Evropi, proces integracije bivših komunističkih zemalja u Evropsku uniju je mogao da počne. U periodu od 1987. do 1996. godine, 10 bivših socijalističkih zemalja — Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija, Slovenija, Litvanija, Letonija i Estonija, kao i Turska, Kipar i Malta su podnele prijavu za članstvo u EU. Na sednici Evropskog saveta u Luksemburgu, 12. i 13. decembra 1997. godine pokrenut je postupak prijema ovih zemalja u EU. Takođe, tada je odlučeno da će „svaka zemlja kandidat napredovati svojom brzinom, koja će zavisiti od stepena njene spremnosti.“ Kroz finansijsku pomoć za razvoj institucija, infrastrukture i ekonomija zemalja kandidata, EU im je, u sklopu svoje predpristupne strategije, pomogla da se prilagode njenim pravilima.[8]
Kako bi uspešno završile pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji, sve zemlje kandidati su morale da ispune Kopenhagenski kriterijum, prema kojem sve buduće zemlje članice EU moraju da budu stabilne demokratije, da poštuju ljudska prava i vladavinu zakona, da zaštite nacionalne manjine, da imaju tržišnu ekonomiju koja funkcioniše i da usvoje zajednička pravila, standarde i politiku, koji čine najveći deo njenih zakona. Pregovori sa 6 zemalja kandidata koje su najviše napredovale u ostvarivanju ovih kriterijuma (Kipar, Estonija, Mađarska, Poljska, Češka i Slovenija) su otpočeli 31. marta 1998, dok su sve ostale zemlje kandidati, osim Turske, pregovore otpočele 15. februara 2000. godine. Na sednici Evropskog saveta u Kopenhagenu, u decembru 2002. godine, zaključeno je da je 10 od 13 zemalja kandidata ispunilo neophodne uslove za pridruživanje EU. Pošto su 13. aprila 2003. godine u Atini potpisale sporazume o prijemu u EU, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija, Kipar i Malta su 1. januara 2004. godine postale njene punopravne članice.
Godine 2005, dve bivše jugoslovenske republike — Hrvatska i Makedonija, kao i Turska, stekle su status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Iranska nuklearna kriza uredi
Iranski nuklearni program podrazumeva, prema zvaničnim tvrdnjama, napore koje Iran čini u cilju dosezanja tehnologije za snabdevanja energijom korišćenjem atomske energije. Ovi napori započeli su još 1959. godine. Do danas (septembar 2009) još ni jedan atomski reaktor nije počeo sa proizvodnjom energije, ali postoje samo manji istraživački reaktori. Međunarodna agencija za atomsku energiju odredila je da je planirani početak rada Atomske centrale Bušer za 1. septembar 2009.[9]
2006, 2007. i 2008. Iranu su zbog nesaradnje uvedene sankcije, iako ta država tvrdi da se program isključivo izvodi u mirotvorne svrhe, radi snabdevanja energijom i da to nikome nije pretnja.
Rat u Južnoj Osetiji uredi
Rat u Gruziji se vodio u avgustu 2008. godine između Gruzije sa jedne i Rusije i gruzijskih otcepljenih teritorija Južne Osetije i Abhazije sa druge strane. Nakon nekoliko dana žestokih okršaja u ovoj oblasti između gruzijske vojske i snaga Južne Osetije, gruzijski vojnici su 7. avgusta pokušali da zauzmu grad Chinvali, glavni grad Južne Osetije. Kao odgovor na ovo usledio je ruski napad na Gruziju koji je Moskva opravdala odgovorom na napad na ruske mirovne snage u Južnoj Osetiji i zaštitom svojih državljana u Gruziji. Abhazija je takođe napala gruzijske snage koje su se od ranije nalazile na delu njene teritorije nakon završetka prethodnog rata 1993.
Po izveštaju Ujedinjenih nacija, broj izbeglica iz Južne Osetije koji je pobegao u Rusiju je oko 30.000 od ukupno 70.000 stanovnika koji su živeli tu pre rata, dok je 68.000. Gruzina moralo da napusti svoje domove.[10]
Rusija i Gruzija su uz posredovanje Evropske unije potpisale primirje 15. avgusta 2008. u kom su se Rusi obavezali da će se povući sa gruzijske teritorije. Gruzija je često iskazivala nezadovoljstvo tempom ruskog povlačenja i prisustvom ruske vojske u crnomorskoj luci Poti.
Ruska duma je zvanično priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije 26. avgusta, što je Gruzija okarakterisala kao čin aneksije. Jednostrano rusko priznanje je izazvalo osudu nekih zemalja poput SAD i nekih članica Evropske unije zbog kršenja teritorijalne celovitosti Gruzije, dok je Rusija prethodni slučaj priznanja Kosova i Metohije navodila kao presedan koji je omogućio separatističkim oblastima da dobiju nezavisnost.
Rat u Libiji uredi
Rat u Libiji je počeo 15. februara nakon što su se antivladini protesti pretvorili u oružanu pobunu, a zatim i u građanski rat između državnih i pobunjeničkih snaga.
Dana 17. marta, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobrio je Rezoluciju 1973 (2011), dozvoljavajući zonu zabrane letenja. Rezolucija 1973 je zabranjivala sve letove u vazdušnom prostoru iznad Libije u „cilju zaštite civila“[11] i ovlašćivala države članice da „preduzmu sve potrebne mere... radi zaštite civila i civilno naseljenih područja koja su pod pretnjom napada u Libijskoj Arapskoj Džamahiriji, uključujući i Bengazi, ali bez okupacione sile“.[12][13]
Promenivši svoju poziciju, SAD koje su u početku bile protiv, pridružile su se početnim pristalicama rezolucije o zabrani letenja, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Libanu, kako bi se zauzeli za jaču rezoluciju, koja dozvoljava vojnu intervenciju bez kopnenih trupa.[11] Britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg je izjavio da su ispunjena sva tri kriterijuma za preduzimanje akcije — iskazana potreba, jasan pravni osnov i široka regionalna podrška.[11] Dana 18. marta, predsednik Komiteta za međunarodne poslove ruske Državne dume Konstantin Kosačov je rekao da bi vazdušni napadi na Libiju mogli da „rasplamsaju veliki sukob između tzv. Zapada i arapskog sveta“.[traži se izvor] Kina i Indija su takođe kritikovale vojnu intervenciju.[14]
Dana 19. marta, vojnu intervenciju u Libiji su sprovodile Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i Kanada, a šifrovani nazivi za njihovo pojedinačno učešće bili su: Operacija Harmatan, Operacija Elami, Operacija Odisejeva zora i Operacija Mobajl.[15] Tadašnji ruski premijer Vladimir Putin opisao Rezoluciju 1973 kao „neispravnu i punu propusta“, a Kina je pozvala sve strane na uspostavljanje prekida vatre. Dana 23. marta, Zamenik savetnika Bele kuće za nacionalnu bezbednost Ben Rouds izjavio je da su Barak Obama, Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron postigli saglasnost da NATO treba da preuzme vojnu misiju, dok je libijski vođa Muamer el Gadafi poručio pristalicama u Tripoliju da će se boriti i na kraju pobediti pobunjenike i međunarodne snage.[16]
Dana 20. oktobra, prvobitno je saopšteno da je zarobljen libijski vođa Muamer el Gadafi nedaleko od Sirta, a zatim i da je ubijen. Prvo, saopšteno je da je ranjen u obe noge, te da traje potraga za njegovim sinovima Mutasimom i Sejfom el Islamom. Kasnije, prelazne vlasti su objavile da je Gadafi preminuo na putu ka bolnicu, a pojavili su se i snimci njegovog mučenja, kao i snimci zarobljeništva Mutasima, koji je takođe ubijen. Ubrzo, prelazne vlasti su saopštile da su dopremile Sejfa el Islama na aerodrom u Misuratu, da bi kasnije priznali da ga nisu ni uhvatili. Pojedini svetski i zapadni zvaničnici, Ban Ki Mun, Alen Žipe, Angela Merkel i Barak Obama, pozdravili su ubistvo.[17] NATO je do 31. oktobra okončao operacije.
Izbori u Rusiji 2011. i 2012. godine uredi
Nakon objavljivanja rezultata izbora u velikim gradovima Rusije počeli su protesti protiv kršenja zakona i navodnih masovnih prevara. U Moskvi i Sankt Peterburgu, počeli su uveče 4. decembra i produžili se cele sledeće sedmice. Simbol protesta je bela traka. Dana 10. decembra 2011. protesti su zahvatili više od 80 gradova u zemlji, dok je u Moskvi sazvan miting opozicije, najveći u poslednjoj deceniji. Veliki protesti su održani u centru Moskve 24. decembra[18]. I nakon predsedničkih izbora 4. marta 2012. nastavljena je serija protesta protiv Vladimira Putina. Opzicija je već 2. marta najavila da planira za 5. mart, nakon mitinga na Puškinovom trgu da organizuje "beli prsten" oko Kremlja[19]. Učesnice ukrajinskog ženskog pokreta Femen su došle da protestuju na biralište u zdanju Ruske akademije nauka u Moskvi, gde je glasao predsednički kandidat Vladimir Putin. Tri devojke su se svukle do pojasa i skandirale antivladine poruke, a zatim bile privedene[20]. Protesti su se nastavili mesecima, a opozicija je najavila "Marš miliona" za 6. maj (dan pred inauguraciju Vladimira Putina na mesto predsednika države). Dana 6. maja 2012. je u centru Moskve došlo do velikih nereda kada su učesnici akcije opozicije „Marš miliona“ u centru Moskve pokušali da se probiju kroz policijski kordon i da prođu prema Kremlju. Policija je sprečila masu i privela najaktivnije opozicionare[21]. U centru Moskve poginuo je čovek, koji je pao sa požarnog stepeništa zgrade, u pokušaju da slika opozicionu akciju „Marš miliona“. "Neidentifikovani muškarac sa fotoaparatom popeo se na požarno stepenište na zgradi broj 35, ulica Boljšaja Jakimanka[22][23]. Dana 7. maja, Vladimir Putin je u Kremlju položio zakletvu i stupio na predsedničku funkciju[24].
Konfrontacije uredi
Američki antiraketni štit u Evropi uredi
Američki antiraketni štit u Evropi čini jezgro američkih planova o odbrani Evrope i predstavlja osetljivo političko pitanje u američko-ruskim odnosima. Američki antiraketni štit predstavlja sporno pitanje još od sredine prošle decenije kada je predsednik Džordž Buš najavio planove o postavljanju presretača velikog dometa u srednjoj Evropi sa ciljem zaštite od iranskih raketa. Prema američkim izveštajima, jedan od glavnih programa američkog predsednika Baraka Obame u oblasti odbrane, antiraketni štit koji treba da zaštiti SAD i Evropu od iranskog raketnog napada, ali je suočen sa velikim kašnjenjima, premašivanjem troškova i kritičnim tehničkim problemima. Oni kažu da su se u proizvodnji javili tehnički problemi, da radari nisu dovoljno snažni, a senzori ne mogu da uoče razliku između bojevih glava i drugih objekata, navodi AP. Prvi izveštaj, koji je sastavio Naučni odbrambeni odbor, savetodavna grupa ministarstva odbrane, objavljen je krajem 2011. godine, ali je prošao nezapaženo. Drugi izveštaj je sastavila kongresna nestranačka vladina kancelarija za odgovornost i obelodanjen je 21. aprila 2012. godine. Neki republikanci su iskoristili izveštaje da potkrepe svoje stanovište da je program osmišljen na brzinu samo da bi se umirila Rusija koja se oštro protivila planovima republikanske administracije i da se nije vodilo računa o tome da li će štit moći funkcionisati. To je razgnevilo Rusiju koja je smatrala da je prava svrha programa da bude protivteža njenim interkontinentalnim balističkim raketama i da osujeti njen program odvraćanja od nuklearnog napada. Neke demokrate su bile protiv, tvrdeći da se SAD kockaju s milijardama dolara trošeći ih na sumnjivu tehnologiju. Barak Obama je ubrzo nakon što je postao predsednik 2009. godine, je uneo izmene u program kako bi poboljšao odnose s Moskvom. Njegovim planovima bili su predviđeni sporiji presretači koji bi bili usmereni protiv iranskih raketa srednjeg dometa. Presretači bi bili postepeno unapređivani u četiri faze, a kulminaciju bi dostigli 2020. godine s novijim verzijama koje su još u razvoju i koje će, kako tvrdi administracija, moći da štite i Evropu i SAD. U početnim fazama predviđeno je smeštanje radara Egis na brodove i jednog snažnijeg radara u Turskoj. U kasnijim fazama, radari Egis bi bili smešteni u Rumuniji i Poljskoj. Ovi planovi su podržani u Evropi i NATO-u, a sporazumi o prihvatanju radara potpisani su u Poljskoj, Rumuniji i Turskoj. Američki predsednik Barak Obama tvrdi da će njegov sistem biti pouzdaniji od onog koji je planirao Džordž Buš zato što je novi plan zasnovan na testiranoj tehnologiji.[25]
Građanski rat u Siriji uredi
Građanski rat u Siriji[26][27][28][29][30] je tekući oružani konflikt između predstavnika vlasti i opozicije u Siriji. Počeo je 15. marta 2011. godine istovremenim demonstracijama u više sirijskih gradova protiv sirijske vlade i predsednika Sirije Bašara el Asada, pod uticajem Arapskog proleća. Demonstranti su tražili kraj vladavine Baas partije u Siriji, veća građanska i socijalna prava kao i odlazak sa vlasti Bašara el Asada. Protesti i demonstracije su kasnije prerasli u oružane sukobe a 2012. godine sukob pobunjenika i Vojske Sirije prerasta u građanski rat. Sredinom 2013. godine dolazi do radikalizacije sukoba, kada je korošćeno i hemijsko oružje, a krajem avgusta i početkom septembra SAD, Velika Britanija i Francuska su pripremile vojnu intervenciju protiv Sirijskog režima, ali je nakon diplomatske intervencije Rusije, Kine i Irana sprečena, pa je kriza rešena diplomatskim dogovorom o razoružanju Sirijskog režima od hemijskog oružja i njegovom uništenju[31]. Od 2014. godine u Sirijskom građanskom ratu, na scenu stupaju novi igrači kao što su al Nusra i Islamska Država [32].
Ukrajinska kriza uredi
Ukrajinska kriza je počela krajem novembra 2013. godine nakon odbijanja predsednika Viktora Janukoviča da potpiše SSSP sa Evropskom unijom otpočele masovne proteste na Trgu Maidan, po kome je pokret dobio naziv Evromajdan pokret.[33] Posle gotovo dva meseca neprekidnih protesta proevropskih partija protiv vlade i pokušaja izvođenja obojene revolucije 1. decembra, došlo je do spuštanja političkih tenzija, ali nakon vladine odluke da zabrani protesete sredinom januara, opozicione stranke i ultradesničarske grupe su podigle oružani ustanak protiv vlade i predsednika Viktora Janukoviča, u kojoj su dominirali ljudi iz oblasti Zapadne Ukrajine, naročito iz gradova Lavov i Luck. Dana 18. februara, opozicija je prihvatila novi Janukovičev poziv na dijalog, ali su snage Desnog sektora krenule na državne institucije i započele žestok trodnevni krvavi obračun sa policijom koji je doveo do revolucije uz velike žrtve na obe strane i samim tim Janukovičevog svrgavanja četiri dana kasnije.[34][35] Potom su lideri, koji su se zajedno borili na kijevskom trgu „Maidan Nezaležnosti“ preuzeli državne funkcije u državi i prvo što su uradili, oslobodili su ukrajinsku opozicionu liderku Juliju Timošenko iz zatvora koja je bila osuđena na sedam godina zatvora zbog korupcije, raspisali vanredne predsedničke izbore za 25. maj i ukinuli zakon o regionalnom statusu ruskog jezika.[36] Američka vlada je proglasila nove vlasti legitimnim, a Rusija je smatrala da je nova vlada ne legalna jer je na vlast došla državnim udarom. Viktor Janukovič je potom pobegao u Rusiju, a Rusija je anektirala Krimsko poluostrvo što je dovelo do oštre osude zapadnih država koje su potom uvele sankcije Rusiji, na koje je Rusija odgovorila kontrasankcijama. Na istoku Ukrajine je došlo do radikalizacije situacije, što je izazvalo u početku proteste, a potom i građanski rat.
Ekonomske sankcije Rusiji uredi
Nakon državnog udara u Ukrajini 22. februara i Janukovičevog sklanjanja u Rusiju, došlo je do ustanka pro-Ruskog i etničkog Ruskog stanovništva na Krimu koji su prvo zauzeli državne institucije[37], a potom raspisali referendum o budućem statusu poluostrva i njegovog pripajanja Rusiji[38]. Ruski predsednik Vladimir Putin je 26. februara naredio početak vojnih vežbi ruske vojske, a ruski parlament je 1. marta odobrio Putinov zahtev za upotrebu sile u Ukrajini. Zapadne sile su na ovaj potez ruskog predsednika zapretile sankcijama Rusiji, što su pojedini svetski analitičari protumačili kao početak novog Hladnog rata. Na referendumu 16. marta 97 odsto glasača na Krimu se saglasilo sa pridruživanjem Rusiji, a dva dana kasnije je Putin potpisao zakon o aneksiji. Dana 17. marta američki predsednik Barak Obama potpisao je ukaz o uvođenju sankcija ruskim političarima najvišeg ranga, uključujući predsednicu Saveta Federacije Valentinu Matvijenko i prvog potpredsednika Dmitrija Rogozina, a na listi su se takođe našli pomoćnik predsednika RF Vladislav Surkov, savetnik šefa države Sergej Glazjev, poslanici Državne dume Jelena Mizulina i Leonid Slucki, senator Andrej Klišas. Sankcije se uvedene kao odgovor na delovanje Moskve tokom ukrajinske krize. Osobama sa liste biće zabranjen ulazak u SAD, a njihovi aktivi i imovina biće blokirani[39]. Potom su se sankcijama priključile zemlje EU[40], neke zemlje Komonvelta, Baltičke države i bivše članice Sovjetskog Saveza među kojima su prednjačile Kanada, Velika Britanija, Australija i Novi Zeland, Litvanija, Letonija, Estonija, Gruzija, Moldavija, Poljska i Švedska.Sankcijama su se potom pridružile i neke vanblokovske zemlje kao što su Norveška, Švajcarska, Albanija, Crna Gora i neke vanevropske zemlje među kojima su Južna Koreja i Japan[41][42][43][43]. Dana 28. aprila, šefovi država i vlada zemalja članica EU su početkom marta usvojili trostepeni plan sankcija Rusiji. Prvi stepen je obustavljanje razgovora sa Moskvom o viznim olakšicama i novom sporazumu o partnerstvu. Drugi stepen sankcija obuhvata zabranu ulaska određenih lica u EU i zamrzavanje njihove imovine. EU je u martu uvela sankcije za 33 lica iz Ukrajine i Rusije. Te osobe je optužila da su odgovorne za eskalaciju na Krimu koji je do polovine marta pripadao Ukrajini, a nakon toga ga je prisvojila Rusija[44]. Nakon obaranja malezijskog aviona Malejša erlajns let 17 17. jula, usledio je treći krug sankcija koji odigrao se 1. avgusta[45][46], Kada je SAD uveo zabranu poslovanja za dve velike ruske energetske kompanije, Rosnjeft i Novatek, dok je EU savetovala Evropskoj investicionoj banci da više ne ulaže u ruske projekte. Ruska berza RTS, potom je zabeležila pad vrednosti akcija od 4%, dok su deonice Rosnefta pale za 5 a NOVATEK za 11%. 29. jula, EU je prvi put uvela sankcije i ruskim naftnim kompanijama, bankama i vojnim preduzećima: zabranjuje se pristup finansijskim tržištima EU-a, zabranjuje se prodaja oružja, osetljive tehnologije u domenu energetike i proizvodi kojima je svrha dvostruka, i civilna i vojna. Zamrznuta je i imovina 4 ruska poslovna čoveka bliska Vladimiru Putinu, optužena da su izvukli korist iz aneksije Krima ili aktivno podupirali destabilizaciju istoka Ukrajine[47].
Ruske kontrasankcije uredi
Južni tok uredi
Naftna kriza uredi
Reference uredi
- ^ Gorbačov: SAD uvlače Rusiju u novi ''hladni rat'', zapadne zemlje izgubile glavu | Svet | Novosti.rs
- ^ B92 - Vesti - Gorbačov: Novi hladni rat već počeo
- ^ Bryanski, Gleb (3. 10. 2011). „Russia's Putin says wants to build "Eurasian Union"”. Yahoo! News. Reuters. Arhivirano iz originala 6. 10. 2011. g. Pristupljeno 4. 10. 2011.
- ^ „Novый integracionnый proekt dlя Evrazii – buduщee, kotoroe roždaetsя segodnя”. Izvestia (na jeziku: ruski). 3. 10. 2011. Pristupljeno 4. 10. 2011.
- ^ „Kazakhstan welcomes Putin's Eurasian Union concept”. The Daily Telegraph. 6. 10. 2011. Pristupljeno 8. 10. 2011.
- ^ a b „Russia sees union with Belarus and Kazakhstan by 2015”. BBC News. 18. 11. 2011. Pristupljeno 19. 11. 2011.
- ^ „Evraziйskie komissarы polučat status federalьnыh ministrov”. Tut.By (na jeziku: ruski). 17. 11. 2011. Pristupljeno 19. 11. 2011.
- ^ Proširenje 2004: izazov 25-očlane EU (jezik: engleski), Pristupljeno 28. 12. 2008.
- ^ PRIS - Home, Pristupljeno 31. 3. 2013.
- ^ U.N.: 115,000 displaced by Georgia conflict, CNN, 15. август 2008.
- ^ а б в Lederer, Edith M. (17. 3. 2011). „Libya No-Fly Zone Approved By UN Security Council”. Associated Press (via The Huffington Post). Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ writer, Staff (17. 3. 2011). „Security Council Authorizes 'All Necessary Measures' To Protect Civilians in Libya”. UN News Centre. Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ writer, Staff (17. 3. 2011). „UN Security Council Resolution on Libya – Full Text – Read the Full Text of the Resolution Passed at UN Headquarters in Favour of a No-Fly Zone and Air Strikes Against Muammar Gaddafi”. The Guardian. UK. Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ „India, China, Russia oppose air strikes on Libya”. Deccan Herald. The Printers (Mysore) Private Ltd. 20. 3. 2011. Приступљено 20. 3. 2011.
- ^ „Video, Libya: Ceasefire Defended As Tornados Head To Libya Amid No-Fly Zone Resolution | World News | Sky News”. News.sky.com. Приступљено 19. 3. 2011.
- ^ РТРС: Настављено бомбардовање Либије
- ^ РТС: Убијен Моамер Гадафи
- ^ Blic Online | Na desetine hiljada učesnika demonstracija protiv Putina
- ^ п·п©п╬п╥п╦я├п╦я≤п╟ п©п╩п╟п╫п╦я─п╟ п╢п╟ п╬п©п╨п╬п╩п╦ п я─п╣п╪я≥ "п╠п╣п╩п╦п╪" п©я─я│я┌п╣п╫п╬п╪ - п▓п╣я│я┌п╦ - п÷п╬п╩п╦я┌п╦п╨п╟ - п⌠п╩п╟я│ п═я┐я│п╦я≤п╣
- ^ Украјинске егзибиционисткиње имале своју протестну акцију на изборима у Русији - Вести - Глас Русије
- ^ Полиција приводи учеснике „Марша милиона“ - Вести - Глас Русије
- ^ На „Маршу милиона“ погинуо фотограф - Вести - Глас Русије
- ^ митинг, 6 маја 2012 : Глас Русије
- ^ Putin položio predsedničku zakletvu | Mondo Portal
- ^ Antiraketni štit u Evropi | Al Jazeera Balkans
- ^ „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan”. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war”. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000”. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross”. Reuters. 15. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „Syria's uprising: From rocks to RPGs”. CNN. 29. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012.
- ^ SAD i Rusija dogovorile: Sirija mora uništiti svo hemijsko oružje
- ^ Ofanziva ekstremista na Bagdad, Irak traži vojnu pomoć SAD | Svet | Novosti.rs
- ^ „Blic Online | Zašto su počeli protesti u Ukrajini: Između Istoka i Zapada”. Blic.rs.
- ^ „UKRAJINA: Zahtjevi Lavovskih pobunjenika „18. februar“ | Slobodari”. Slobodari.wordpress.com.
- ^ „POBEGAO NA ISTOK: Janukovič napustio Kijev! | Telegraf – Najnovije vesti”. Telegraf.rs.
- ^ „пё пёп╨я─п╟я≤п╦п╫п╦ я┐п╨п╦п╫я┐я┌ п╥п╟п╨п╬п╫ п╬ я─п╣пЁп╦п╬п╫п╟п╩п╫п╬п╪ я│я┌п╟я┌я┐я│я┐ я─я┐я│п╨п╬пЁ я≤п╣п╥п╦п╨п╟ | п═я┐я│п╨п╟ я─п╣я┤”. Ruskarec.ru.
- ^ Vesti - Krimski "majdan"
- ^ Референдум о статусу Крима заказан за 16. март
- ^ Обама увео санкције руским политичарима - Вести - Политика - Глас Русије
- ^ п∙п╡я─п╬п©я│п╨п╟ я┐п╫п╦я≤п╟ я┐п╡п╣п╩п╟ я│п╟п╫п╨я├п╦я≤п╣ я└я┐п╫п╨я├п╦п╬п╫п╣я─п╦п╪п╟ п╦п╥ п═я┐я│п╦я≤п╣ п╦ пёп╨я─п╟я≤п╦п╫п╣ - п▓п╣я│я┌п╦ - п÷п╬п╩п╦я┌п╦п╨п╟ - п⌠п╩п╟я│ п═я┐я│п╦я≤п...
- ^ Ukraine crisis: EU and US impose sanctions over Crimea - BBC News
- ^ http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/EN/foraff/146392.pdf
- ^ a b Ukraine crisis: US and EU boost sanctions on Russia - BBC News
- ^ Sankcije Rusiji - koliko je dovoljno? | Politika | DW.DE | 02.05.2014
- ^ Russian shares fall on Ukraine sanctions boost - BBC News
- ^ Ovo su "bankarske" sankcije Rusiji
- ^ EU i SAD uveli nove sankcije Rusiji; Merkel: To je bilo neizbježno > Slobodna Dalmacija > Svijet
