Википедија

Savezna Republika Jugoslavija

бивша европска држава (1992—2003)
Za druge upotrebe, pogledajte Jugoslavija (višeznačna odrednica).

Savezna Republika Jugoslavija (skraćeno SR Jugoslavija ili SRJ) bila je država koja je stvorena 27. aprila, 1992. godine, odlukom Skupštine SFRJ, kao zajednička država Republike Srbije i Republike Crne Gore. Vojvodina i Kosovo i Metohija imale su, usled multietničnosti, status autonomnih pokrajina u okviru Republike Srbije, ali sa mnogo manje nadležnosti, u odnosu na one iz vremena SFRJ.[1]

Savezna Republika Jugoslavija
Jugoslavija
Himna
Hej, Sloveni
Savezna Republika Jugoslavija
SR Jugoslavija na mapi Evrope
Geografija
Kontinent Evropa
Regija Balkan i Panonska nizija
Prestonica Beograd
Društvo
Službeni jezik srpski
Religija pravoslavlje, islam, katolicizam, protestantizam
Politika
Oblik države savezna republika
 — Predsednik Dobrica Ćosić
Zoran Lilić
Slobodan Milošević
Vojislav Koštunica
 — Premijer Milan Panić
Radoje Kontić
Momir Bulatović
Zoran Žižić
Dragiša Pešić
Zakonodavna vlast Savezna skupština
Istorija
Istorijsko doba savremeno doba
 — Osnivanje 27. april 1992.; pre 32 godine (1992-04-27)
 — Ukidanje 7. mart 2003.(2003-03-07) (10 god.)
 — Status bivša država
Geografske i druge karakteristike
Površina  
 — ukupno 102.350 km²
Stanovništvo 10.659.979 (2002)
Valuta jugoslovenski dinar
(1992—2003) Republika Srbija

jugoslovenski dinar
(1992—1999),
nemačka marka
(1999—2002),
evro
(2002—2003)
AP Kosovo i Metohija

jugoslovenski dinar
(1992—1999),
nemačka marka
(1999—2002),
evro
(2002—2003)
Republika Crna Gora

Zemlje prethodnice i naslednice
Savezne Republike Jugoslavije
Prethodnice: Naslednice:
SFR Jugoslavija Srbija i Crna Gora

Savezna Republika Jugoslavija je nastala raspadom SFRJ, početkom devedesetih godina 20. veka. Postojala je do februara 2003. godine, kada je stvorena državna zajednica sa imenom Srbija i Crna Gora.[2][3]

Formiranje

uredi

Raspad SFRJ

uredi
Glavni članci: Raspad SFRJ, Hronologija raspada SFRJ i Krnja Jugoslavija (SFRJ)
 
Jugoslavija 1993. godine

SFRJ se raspala u oružanim sukobima, koji su počeli u martu 1991. godine, a sa proglašenjem nezavisnosti republika Slovenije i Hrvatske 25.6.1991. prerasli su u građanske ratove.[4][5][6] Rat u Sloveniji između JNA i republičke Teritorijalne odbrane potrajao je desetak dana, a ubijeno je oko 66 lica, ali građanski rat u Hrvatskoj pretvorio u višegodišnji rat od 1991. do 1995. Hrvatske protiv SFRJ i njene JNA, ali i Srba u Hrvatskoj (koje je podržala do 1992) i oružanih snaga Republike Hrvatske.[7]

Haška konferencija

uredi

U sukobe u SFRJ se umešala EZ (EU). Pod pokroviteljstvom Evropske zajednice, od septembra 1991. kratkotrajnim sastankom u Hagu, u Palati mira, počela je sa radom Međunarodna konferencija o Jugoslaviji.[8] Tako je počela višemesečna konferencija sa prekidima, a naziva se Haškom ili Haško-briselskom konferencijom. U Hagu 18.10.1991. tadašnji predsedavajući konferencije, Piter Karington, predložio je da sve jugoslovenske republike dobiju nezavisnost i to bez menjanja republičkih granica, ali Predsednik Srbije, Slobodan Milošević, odbio je da prihvati taj predlog, jer je Srbima koji su na velikim područjima Hrvatske, Bosne i Hercegovine bili većina time oduzimano pravo da nastave da žive u jedinstvenoj državi SFRJ, a prednost je data pravu republika da se odvoje od SFRJ.[9] Slobodan Milošević nije dovodio u pitanje prava na odvajanje Slovenije i Makedonije.[10][11]

Predsednik Crne Gore, Momir Bulatović, prvo je prihvatio Karingtonov predlog, ali je ubrzo promenio mišljenje i stao na Miloševićevu stranu.[12] Već tada se mogla predviđati nekakva federacija Srbije i Crne Gore u budućnosti, s obzirom da je bilo samo pitanje kada će se i BiH odvojiti od SFRJ.[13]

Proces formiranja

uredi

Posle početka priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske u januaru 1992. godine,[14] vlada Srbije pozvala je predsednike vlada Crne Gore, Makedonije i BiH da razgovaraju o nastavku postojanja Jugoslavije, ali predstavnici Makedonije nisu se odazvali, kao ni predstavnici Muslimana i Hrvata iz BiH.[15] Republike Srbija i Crna Gora nisu pozvale na razgovore Republiku srpskog naroda BiH[16], ali ni Republiku Srpsku Krajinu,[17]

Tako Republika srpskog naroda BiH i Republika Srpska Krajina nisu uključene u stvaranje nove Jugoslavije. Muslimansko-hrvatska većina u SR BiH održala je referendum 29. februara i 1. marta 1992. i većina stanovnika BiH izjasnila se za nezavisnost.[18] Samo predstavnici Srbije i Crne Gore od kraja februara 1992. počeli su pripreme za izradu ustava nove Jugoslavije, a pisali su ga od marta 1992. na Žabljaku u Crnoj Gori.[19] Sredinom aprila 1992. godine , nacrt Ustava nove države je završen i prosleđen republičkim parlamentima koji su ga usvojili. Međutim, važno je napomenuti da je u Crnoj Gori održan referendum 1. marta 1992. na kome se većina građana izjasnili da Crna Gora uđe u federaciju sa Srbijom, a u Srbiji sličan referendum nije održan.[20]

Proglašenje

uredi

Dana 27. aprila 1992. godine, u Beogradu preostali članovi Saveznog veća Skupštine SFRJ, u kojoj su bili poslanici iz Srbije i Crne Gore, proglasili su Ustav Savezne Republike Jugoslavije.[19][21]

Prema Ustavu Savezne Republike Jugoslavije, zastava nove države ostala je ista kao i zastava njene prethodnice — samo bez petokrake zvezde, a himna je ostala „Hej, Sloveni”. Novi grb je postao dvoglavi orao u čijem su centru bili istorijski detalji sa grbova dve republike.[22]

Neki stanovnici tada nepriznatih republika: Republike Srpske i Republike Srpske Krajine smatrali su ovo izdajom, jer su do tada poštovali ustav SFRJ, a čak su želeli i pripajanje Republici Srbiji.[23] Narednog meseca, preostale trupe JNA su povučene sa ratišta u Hrvatskoj, ali je ljudstvo rođeno u RSK, kao i lokalna Teritorijalna Odbrana prerasla u Srpsku Vojsku Krajine. Deo JNA je učestvovao u početku rata u BiH, ali je na isti način on ubrzo povučen, izuzev, takođe, ljudstva rođenog u BiH, koje je sa mesnom TO, formiralo Vojsku Republike Srpske.[24]

Istorija

uredi
 
Karta Savezne Republike Jugoslavije

SRJ u vreme UN sankcija (1992–1995)

uredi

Zadržavanje u imenu države reč „Jugoslavija“, koja je pokazivala kontinuitet u odnosu na prethodne dve države, Kraljevinu Jugoslaviju i SFRJ, nije lako prihvaćeno. EU, SAD i većina država u UN nisu prihvatile lako ime SRJ i nisu je priznavale kao naslednicu SFRJ, u službenim dokumentima često se pored službenog imena SRJ javljaju imena članica federacije „Republika Srbija, Republika Crna Gora“, ili „Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora)”,[25] ali i drugi nazivi kao što su „prostor Bivše Jugoslavije“, „ostatak Jugoslavije“, neretko i kasniji naziv države „Srbija i Crna Gora“, ili pak samo „Srbija“.[26]


Ubrzo posle proglašenja SRJ se suočila sa velikim teškoćama. Na početku građanskog rata u BiH u Sarajevu jedan incident u kome je poginulo 16 lica doveo je do osude SRJ u Savetu Bezbednosti UN. Rezolucijom 757 30. maja 1992. godine, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija uveo je potpuni embargo na razmenu sa SRJ; „Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora)” kažnjena je kao glavni krivac za građanski rat u BiH.[27] Prema nekim mišljenjima: „To je bio početak ekonomskog rata celog sveta protiv Srbije i Srba, a u takvom ratu Srbija i Srbi nisu mogli biti pobednici.“[28]

Pred stvaranje SRJ, u januaru 1992. godine počela je nekontrolisana inflacija u Jugoslaviji, a od Rezolucije 757 SRJ je propadala i pretrpela je velike štete.[29] Od potpune ekonomske propasti državu i stanovništvo spasavala je sposobnost zemljoradničkog stanovništva da proizvede dovoljno hrane, ali i pomoć iz inostranstva. Došlo je do širenja nezakonite trgovine. Šverceri su uvozili pre svega neophodnu naftu, a njena cena je znatno povećana u SRJ.[30] Momir Bulatović pisao je da je sankcijama „zemlja gurnuta u bezakonje” i „sama država je... morala da krši zakone”.[31] Već od 1992. preko Crne Gore, uz odobrenje vlade Mila Đukanovića, počela je da se organizuje velika nelegalna trgovina neoporezovanim cigaretama za Italiju i Srbiju.[32] Inflacija u SRJ krajem 1993. i početkom 1994. dostigla je vrhunac i prema procenama Dragoslava Avramovića u novembru 1993. dnevna inflacija je bila skoro 18%, a u januaru 1994. dnevna inflacija je bila skoro 62%, a u decembru 1993. zaposleni su primali plate koje su imale vrednost približnu vrednosti 20 nemačkih maraka (10 evra).[33] U to vreme, prema dogovoru predsednika Srbije Slobodan Miloševića i predsednika Vlade Srbije Nikole Šainovića ekonomisti predvođeni Dragoslavom Avramovićem, koji je posle postavljeni za guvernera Narodne Banke Jugoslavije, napravili su plan zaustavljanja inflacije, koji se primenjivao od januara 1994.[34] Sredinom 1994. došlo je do stabilizacije privrede u Srbiji, a zabeležen je i mali rast industrijske proizvodnje, ali prosečne plate u SRJ bile su niske, iznosile su oko 100 dinara (to je vredelo 100 nemačkih maraka, ili 50 evra).[35]

Uprkos teškoćama u vreme građanskih ratova na području bivše Jugoslavije, iz SRJ je do sredine 1994. godine odlazila materijalna pomoć, dobrovoljci i drugo za Srbe u RSK i RS. Ministri inostranih dela SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije 30. jula 1994. u Ženevi održali su sastanak i dogovorili su se da treba proširiti sankcije prema SRJ ukoliko Srbi u BiH ne prihvate plan takozvane „Kontakt grupe”. Slobodan Milošević i Momir Bulatović su odlučili da pokažu da nisu uz Srbe u RS i u avgustu 1994. po naređenju Vlade SRJ zatvorena je granica prema RS, a uveden je embargo na izvoz oružja i drugih sirovina u RS.[36] Za taj postupak SB UN „nagradio” je SRJ delimičnim suspendovanjem sankcija uvedenih Rezolucijom 757 (30. maj 1992), to jest odobren je saobraćaj (vazdušni i pomorski), kulturna, naučna i sportska saradnja članica UN sa SRJ.[37]

Takođe, pored sankcija prema Republici Srpskoj, postupno su prekidani svi kontakti sa Republikom Srpskom Krajinom. To je oslabilo položaj Srba u ovim nepriznatim državama. Iako pozvana, Savezna Republika Jugoslavija (po Miloševićevom naređenju) je odbila da vojno interveniše kako bi sprečila nestanak Republike Srpske Krajine, koji se dogodio u napadu vojske Hrvatske „Oluja“ početkom avgusta 1995. godine,[38] a više od 200.000 Srba je prognano iz Hrvatske i većinom su dolazili u Srbiju.[39] Ubrzo, NATO bombardovanje Republike Srpske u avgustu i septembru 1995. godine primoralo je Republiku Srpsku da preda veliki deo teritorije Bošnjacima i Hrvatima.[40]

Svi ovi događaji iz kasnog leta te godine doveli su do pregovora o miru, održanih u Dejtonu, u vojnoj bazi Rajt Peterson, u novembru 1995. godine, na poziv SAD. Zahtevalo se prisustvo predstavnika Srbije, Crne Gore i SRJ, predstavnika Hrvatske, Izetbegovića kao vođe Bošnjaka, pozvani su i predstavnici Hrvata iz BiH, a delegaciju Republike Srpske je vodio Momčilo Krajišnik (u SAD su bili nepoželjni Radovan Karadžić i Ratko Mladić), ali Slobodan Milošević je imao pravo da preglasa delegaciju Republike Srpske. Nakon gotovo tri nedelje pregovora, postignut je dogovor, kojim je BiH podeljena na dva entiteta Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine, ali sa nekoliko zajedničkih institucija i kao jedna država BiH. Sporazum je potpisan 21. novembra 1995. godine, a mir je zvanično sklopljen u Parizu 14. decembra iste godine. Sklapanje mira je omogućilo da suverene države članice Ujedinjenih nacija ukinu sankcije, a da se preostale države nastale u građanskim ratovima na području Jugoslavije od 1991. do 1995. međusobno priznaju.[41] U Dejtonu, Slobodan Milošević dogovorio se sa Tuđmanom o „reintegraciji” područja Vukovara i Baranje (koja je bila pod kontrolom UN, do 1998) u Hrvatsku, na osnovu toga potpisan je 12. novembra 1995. Erdutsko-zagrebački sporazum. [42]

Jačanje unutrašnjih sukoba u SRJ (1996–1998)

uredi
 
Slobodan Milošević

Građanski ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH doveli su do dolaska velikog broja izbeglica u Srbiju, ali deo izbeglica iz Srbije prelazio je u treće države. Najviše izbeglica u Srbiji bio je 1996. godine, kada je popisano oko 620.000 izbeglih lica.[43] To je otežavalo ekonomsko stanje u SRJ, ali ekonomske sankcije UN i EU su suspendovane, a potom i ukinute.[43] To je omogućilo manji ekonomski oporavak SRJ.[44] Ipak, u SAD nisu bili zadovoljni stanjem u Srbiji i na Kosovu i zadržali su takozvani „spoljni zid sankcija”.[45] Kao deo pritiska na SRJ ostao je i njen nejasan njen položaj u UN, u kojim SRJ nije potvrđena kao članica.[46] Položaj SRJ u UN nije rešavan, ali od sredine 1997. godine u SB UN, ali i na drugim međudržavnim sastancima otvarani su razgovori o Kosovu, uz izjave da Kosovo nije „nije unutrašnja stvar Jugoslavije“.[47] Od kraja marta 1996. do 1998. povećavao se broj oružanih napada OVK na Kosmetu, koji su u vodili u Rat na Kosmetu od početka marta 1998.[48] Zbog toga od 1998. sankcije SAD i EU su postupno vraćane, a u SB UN usvojena je odluka o zabrani prodaje oružja za SRJ.[49]

Pred početak otvorenog građanskog rata na Kosovu i Metohiji 1998. Milošević je imao neuspehe u borbi sa opozicijom u Srbiji, a od kraja 1996. i Milo Đukanović je počeo da odbacuje Miloševićevu politiku kao prevaziđenu i najavljuje odvajanje Crne Gore od Srbije, to jest raspad SRJ.[50] U novembru 1996. na izborima za Saveznu skupštinu SRJ Miloševićeva koalicija SPS-JUL-ND je pobedila i mogla je stvoriti saveznu vladu uz podršku crnogorskog SNP-a, ali na lokalnim izborima opoziciona lista Zajedno dobila je većinu u skoro svim većim gradovima i opštinama (Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Šapcu, Zrenjaninu i drugim), ali je morala organizovati višemesečne građanske i studentske demonstracije da Milošević prizna poraz.[51]

Novi saziv Savezne skupštine (Veće građana i Veće republika) tajnim glasanjem izabrao je Slobodana Miloševića za novog predsednika SRJ, nakon što su mu istekla oba mandata predsednika Srbije, 15.7.1997.[52] Pojačano nezadovoljstvo partija sa liste Zajedno prema Miloševiću i SPS-u dovelo je do delimičnog bojkota izbora za skupštinu Srbije u septembru 1997. godine, ali Miloševićeva koalicija (SPS-JUL-ND) nije imala dovoljnu većinu i morala je napraviti sporazum sa SRS da sastavi novu vladu u Srbiji 24. 3. 1998. godine u kojoj je predsednik bio Mirko Marjanović. Nakon više ponavljanja republičkih predsedničkih izbora, zbog nedovoljne izlaznosti, za novog predsednika Srbije izabran je Milan Milutinović iz SPS-a decembru 1997. godine.[53]

Što se Crne Gore tiče, posle izbora u oktobru 1997. njen predsednik je postao Milo Đukanović iz DPS-a,[54] a politička koalicija oko Mila u Crnoj Gori je osvojila i parlamentarnu većinu u maju 1998. godine.[55]Novi režim je bio za saradnju sa zapadom, veće nadležnosti republike u odnosu na federaciju, a u krajnjoj liniji i za nezavisnost. Svoje ideje Milo Đukanović ubrzo je počeo da materijalizuje- najpre uvevši odvojene carine u Crnoj Gori i policijsku kontrolu na svim administrativnim prelazima sa Srbijom,[56] a od novembra 2000. usvojeno je da nemačka marka bude zvanična valuta, umesto dinara u Crnoj Gori.[57] Pred rekonstituisanje, 2002. godine, marka je zamenjena evrom.[58]

Rat na Kosovu i Metohiji i napad NATO-a (1998–2000)

uredi
Glavni članci: Istorija Kosova i Metohije i NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije
 
Most slobode u Novom Sadu porušen tokom NATO bombardovanja SRJ

U to vreme, sukob jugoslovenskih snaga bezbednosti sa separatističkom organizacijom kosovskih Albanaca- OVK, koja je nasiljem pokušala da izdejstvuje nezavisnost Kosova, doveo je do građanskog rata 1998-2000. i strane vojne intervencije 1999. Sve opsežnije intervencije policije, specijalne policije i VJ dovela je do pravih ratnih dejstava na Kosovu od početka 1998. godine.[59] SAD i EU su tražile dolazak međunarodne verifikatorske misije OEBS-a, ali je 23. aprila 1998. godine, na teritorije Srbije sproveden referendum o dolasku međunarodnih strana na teritoriju Srbije, kojim je ubedljivom većinom odbačen ovaj zahtev zapadnih zemalja. Jugoslaviji su ove zemlje vratile sankcije, slične onima koje je dve godine pre toga ukinuo UN. Zbog sve većeg autonomaštva Crne Gore, sve važnije aktivnosti SRJ na međunarodnom planu preuzelo je rukovodstvo Srbije- pregovori sa međunarodnom zajednicom u vezi Kosova i Metohije, prepušteni su Srbiji, ali i predsedniku SRJ. I pored referendumskog odbijanja, kako je sukob na Kosmetu jačao (iako je režim tvrdio da je to obična antiteroristička intervencija, u borbe su sad bili uključeni i artiljerija, oklopne jedinice i Ratno vazduhoplovstvo), NATO je zapretio bombardovanjem Jugoslavije već krajem avgusta 1998. godine. Kako je u oktobru opasnost postala realna, Slobodan Milošević je odobrio 13. oktobra 1998. dolazak verifikatorske misije OEBS-a.[60] Ipak, čak i tada, rat se nastavio pojačanim intenzitetom, za šta je bila optužena Srbija i SRJ. Nakon incidenta u Račku u januaru 1999. godine,[61] za koji su jugoslovenske snage bile optužene bez razmišljanja o eventualnoj provokaciji, kao i propasti propasti pregovora u Rambujeu između Srbije i kosovskih Albanaca u februaru i martu 1999. godine,[62] i poslednje posete američkog diplomate Ričarda Holbruka sa ultimatumom za Slobodana Miloševića i SRJ,[63] otpočeo je verovatno najznačajniji događaj u jedanaestogodišnjoj istoriji SRJ, tj. proširenje Kosovskog rata na celu njenu teritoriju, usled NATO vazdušne agresije 24. marta-10. juna 1999.[64] godine, a kojom je privreda, prema nekim novijim procenama pretrpela štetu od oko 30 milijardi dolara,[65] te je unazađena za oko deceniju. Jugoslovenske RV i PVO pružale su impozantan otpor NATO-u, najveći otpor daleko moćnijem protivniku, u periodu nakon Zalivskog rata, ali je nakon nekoliko nedelja potpune izolacije i usamljenog otpora bila onemogućena da efikasno pruža otpor. Iako je savezna vlada već u kasnim noćnim satima 23-24. marta proglasila vanredno i ratno,[66] Crna Gora, je odbila da prihvati tu odluku: razlog je bio zaista simbolično dejstvo NATO-a na njenoj teritoriji, koje je, štaviše, u potpunosti prestalo nakon nepunih 20 dana, kad je prestao i otpor na ovoj teritoriji. Lideri NATO zemalja smatrali su republički režim u Crnoj Gori prijateljskim.[67]

Početkom juna, Milošević je uz posredstvo predstavnika Rusije Viktora Černomirdina i finskog predsednika Martija Ahtisarija, prihvatio do tada najnepovoljnije uslove prekida rata, po kojima se jugoslovenske snage bezbednosti i administracija moraju povući sa Kosmeta, kako bi ustupile mesto trupama UN, predvođenih NATO-om: KFOR, i civilnoj misiji UN: UNMIK-u.[68] Vojno-tehnički sporazum o povlačenju je potpisan u Kumanovu 9. juna 1999. godine,[69] Vesli V. Klark je naredio da se zaustave vazdušni napadi 10. juna 1999. godine, a SB UN usvojio je Rezoluciju (o Kosovu broj) 1244, čiju osnovu čini Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova.[70]

Vojska Jugoslavije kao i policijske snage su se povlačile sa Kosmeta od 10.6.1999. godine, a sa njima je krenuo i veliki broj civila, većinom Srba.[71] Ustupali su svoje mesto međunarodnim snagama i administraciji, a nakon dozvole jugoslovenskih vlasti, 12. juna su na Kosmet, dolazeći iz BiH, najpre stigle ruske trupe.[72] One su više dana držale razne značajne objekte u pokrajini, ali su se kasnije većinom povukle. Rat je formalno prestao, ali sa KFOR-om su dolazili i pripadnici OVK, a deo njih je nastavio da vodi građanski rat protiv Srba 1999. i 2000. godine.[73]

Smenjivanje sa vlasti Slobodana Miloševića (2000)

uredi
Glavni članci: Izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 2000. i Demonstracije 5. oktobra 2000.

Period od juna 1999. do septembra 2000. godine, obeležilo je jačanje i sve češće ujedinjavanje opozicije u Srbiji, kao i slabljenje Miloševića, njegove partije SPS i partije njegove supruge, Mire Marković- JUL, do čega je došlo usled veoma lošeg životnog standarda, očajne ekonomske situacije, sankcija i nikad neposrednijeg i svežeg ratnog iskustva. Još za vreme rata, ministar inostranih poslova, Vuk Drašković, govorio je stranim medijima kako je i Milošević dobrim delom kriv za izbijanje rata. Njegova stranka- SPO- isključena je iz vlade i prešla u opoziciju. U to vreme, SRJ je gotovo postala sinonim za Srbiju usled sve većeg autonomaštva Crne Gore. I pored medijske blokade, pokušaja ometanja signala opozicionih elektronskih medija, popularnost DOS-a, koalicije demokratskih stranaka, formiranog 10. januara 2000. godine je jačala, o čemu govore i sve posećeniji mitinzi širom Srbije. Policijska represija protiv opozicije je rasla, a Miloševićev režim je smatrao da bi se pozicija učvrstila još jednim mandatom od naroda. U julu 2000. godine, iznenada, Milošević donosi odluku o ustavnim amandmanima, kojima su parlamentarni izbori postali neposredni, a predsednik se takođe birao direktno. Raspisani su svi izbori na saveznom nivou, za 24. septembar kao i lokalni izbori za teritoriju Srbije. Crnogorski režim je pozivao na bojkot saveznih izbora, ali je crnogorska opozicija bila u koaliciji sa Miloševićem. SPO, sad jedna od vodećih stranaka u DOS-u, odbila je da učestvuje na njima, ali je isključena iz koalicije, koja je za svog kandidata izabrala dr Vojislava Koštunicu. DOS je osvojio većinu opština i gradova u Srbiji, relativnu većinu u oba veća savezne skupštine, a Koštunica je osvojio apsolutno većinu već u prvom krugu. Milošević i socijalisti su odbili da priznaju poraz, objavivši da će biti drugog kruga predsedničkih izbora 8. oktobra, kao i da po ustavu, novi predsednik stupa na dužnost tek u junu naredne godine. DOS uspešno poziva građane na neposlušnost, opšti štrajk i demonstracije. Zemlja u potpunosti staje, kada počinju restrikcije električne energije usled štrajka radnika ugljenokopa „Kolubara“.

 
Politika od 6.10.2000.

Najveće demonstracije zakazane su za 5. oktobar. Tada su pozvani ljudi iz cele Srbije na demonstracije, a iako nije objavljeno, znalo se da ogromna kritična masa ima moć za nasilni prevrat. I pored otpora Miloševićeve policije, kao i njegovog poziva vojsci da interveniše, sve strukture bezbednosti prelaze na stranu naroda, koji zauzima i pali zgrade Savezne skupštine i RTS-a, čime režim gubi faktore kontrole. U tom trenutku, na ulicama je bilo oko milion ljudi. Poslednji pokušaj opstanka na vlasti, Milošević je izveo u toku narodne noći, kada je preko svojih oficira naredio pokret oklopnih jedinica protiv naroda. I pored početnog polaska, tenkovi su se vratili u kasarne. Narednog dana, u Beograd je doputovao ruski ministar inostranih poslova, Igor Ivanov, koji je posredovao u razgovorima između Miloševića i Koštunice. Milošević je i javno priznao poraz, iako je prethodno pokušao da ubedi Koštunicu da je po ustavu on predsednik do juna naredne godine. U saveznoj skupštini, vladajuću većinu su formirali DOS i bivši Miloševićev partner SNP. Ove promene, ubrzo su dovele i do republičkih izbora u Srbiji, te promene vlasti.

2000–2003.

uredi

Nakon Petooktobarskih promena, došlo je do izlaska zemlje iz izolacije, pa su SR Jugoslaviji ubrzo ukinute sankcije EU i SAD. SRJ je 1. novembra 2000. postala članica Ujedinjenih nacija, a ubrzo je primljena i u druge međunarodne organizacije: OEBS, Interpol, MMF i dr. 12. novembra iste godine, priznata je od strane SAD.[74] Crnogorska vlast je sve više insistirala na nezavisnosti, ili barem na potpunom preuređenju u „Savez dve nezavisne države“. Glavni problemi nove vlasti, bili su sve žešći teroristički napadi u takozvanoj „tampon zoni" tj. kopnenoj zoni bezbednosti od pet demilitarizovanih kilometara na području opština Preševo, Medveđa i Bujanovac, koje je sprovodila albanska teroristička organizacija OVPBM, tokom 2000. i u prvoj polovini 2001. godine, zahtevajući pripajanje ove tri opštine Kosmetu. Ovaj problem je nešto kasnije rešen, kad su izbili sukobi sa albanskim teroristima u Makedoniji, kada je KFOR odobrio jugoslovenskim snagama bezbednosti povratak u kopnenu zonu bezbednosti na teritoriji te tri opštine. Istovremeno, poslednja sporna teritorija između Hrvatske i Crne Gore — Prevlaka, pripojena je Hrvatskoj, nakon pregovora između Hrvatske sa jedne i SRJ i Crne Gore sa druge strane. Fraza „Savez dve nezavisne države“ sve više je izgovarana u Crnoj Gori, kako su tokom 2001. godine počinjali pregovori o preuređenju savezne države između Srbije i Crne Gore.

Dana 14. marta, 2002, zvaničnici SR Jugoslavije, Republike Srbije i Republike Crne Gore, uz prisustvo Visokog predstavnika Evropske unije, potpisali su Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, kojima je predviđeno da SRJ ubuduće nosi naziv Srbija i Crna Gora.[75] 4. februara, 2003, formirana je državna zajednica Srbija i Crna Gora, zasnovana na ravnopravnosti dveju država članica, tj. države Srbije i države Crne Gore, čime su SRJ i naziv „Jugoslavija“ prestali da postoje.[76]

Republike i autonomne pokrajine

uredi
 
Podela Savezne republike Jugoslavije — republike i pokrajine

SRJ je bila podeljena na dve republike,[77] a prema ustavu iz 1990. u Republici Srbiji postojale su Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija.[78]

Ime Glavni grad Zastava Grb Lokacija
Republika Srbija (1990—2006)
AP Vojvodina
AP Kosovo i Metohija
 Beograd
Novi Sad
Priština
      
 
 
Republika Crna Gora (1992—2006) Podgorica  
 
  

Geografija

uredi

Savezna Republika Jugoslavija je pokrivala površinu od 102.173 km².[79] Ukupna dužina granica sa okolnim zemljama iznosila je oko 2.586 kilometara. Od toga oko 544 kilometara bila je granica sa Rumunijom, oko 166 kilometara bila je granica sa Mađarskom, oko 371 kilometara bila je granica sa Bugarskom, oko 252 kilometara bila je granica sa Makedonijom, oko 310 kilometara bila je granica sa Albanijom, oko 599 kilometara bila je granica sa Bosnom i Hercegovinom, to jest Republikom Srpskom (od 1992. do 1995) i oko 345 kilometara bila je granica sa Hrvatskom, a SRJ je imala i oko 294 kilometara obale Jadranskog mora.[80]

Najveća reka koja je tekla kroz SRJ bio je Dunav, koji je kroz SRJ proticao u dužini od oko 388 kilometara, od njegove ukupne dužine od oko 2.883 kilometara, a najduža reka koja je celom svojom dužinom oko 304 kilometara proticala kroz SRJ bila je Južna Morava.[81]

Reljef je bio izrazito raznovrstan. Značajan deo Srbije je u ravnicama i nižim brdima (osim juga koji je planinski) a veći deo Crne Gore pokrivaju visoke planine. Pošto Srbija ne izlazi na more, celokupna obala otpadala je na Crnu Goru. Na crnogorskoj obali se nalazi jedini fjord u južnoj Evropi. Klima je bila raznovrsna na sličan način. Sever ima kontinentalnu klimu (hladne zime i vruća leta); centralna oblast je kombinacija kontinentalne i mediteranske klime; dok na jugu preovlađuje jadranska klima duž obale, a unutrašnjost ima vruća i suva leta i jeseni, i relativno hladne zime sa mnogo snega.[82]

Demografija

uredi

SRJ je nastala 1992. godine, ubrzo posle popisa 1991. godine, a prema njemu na području SRJ živelo je oko 10.394.026 stanovnika.[83] Prema popisu iz 1991. godine gradsko stanovništvo na području Srbije i Crne Gore brojalo je 5.321.364 stanovnika ili 51,2%.[84] Najveći grad bio je Beograd u kome je bilo oko 1.136.786 gradskih stanovnika. Pored Beograda više od 100.000 stanovnika živelo je u gradovima: Novi Sad (178.896 stanovnika), Niš (175.555 stanovnika), Kragujevac (146.607 stanovnika), Podgorica (118.058 stanovnika), Subotica (100.219 stanovnika), i Priština.[85]

SRJ približno 1992. godine.[86]‍
Srbi
  
 6.504.048 62,6%
Albanci
  
 1.714.768 16,5%
Crnogorci
  
 519.766 5%
Jugosloveni
  
 349.784 3,4%
Mađari
  
 344.147 3,3%
Muslimani
  
 336.025 3,2%
Ostali
  
 625.488 6%

Popis u Srbiji izvršen je 2002. godine, ali nije sproveden na području AP Kosovo i Metohija, a prema tom popisu bilo je 7.498.001 stanovnika u Srbiji, bez AP Kosova i Metohije. Od toga Srba je bilo 6.212.838 stanovnika ili 82,9%.[87] Popis u Crnoj Gori vršen je 2003. godine i prema njemu na tom području bilo je oko 620.145 stanovnika, najbrojniji su bili Crnogorci (278.865) i Srbi (178.110).[88] Zbirno na području Srbije (bez Kosova) i Crne Gore u popisima 2002 i 2003. bilo je oko 8.118.146 stanovnika.

SRJ (bez Kosova) 2002/03. godine.[89][90]‍
Srbi
  
 6.390.948 78,7%
Crnogorci
  
 347.914 4,3%
Mađari
  
 293.636 3,6%
Bošnjaci
  
 189.692 2,3%
Romi
  
 114.444 1,4%
Ostali
  
 971.204 12%

Politika

uredi

Predsednici

uredi
Glavni članak: Predsednik Savezne Republike Jugoslavije

Do 24. septembra 2000. godine, predsednik SRJ se birao u Saveznoj skupštini, koju su činili Veće Građana i veće Republika. Savezna skupština SRJ za prvog predsednika SRJ izabrala je 15.6.1992. Dobricu Ćosića.[91][92] Početkom 1993. godine, članovi SRS su ga optužili za pokušaj vojnog udara protiv predsednika Republike Srbije- Slobodana Miloševića, to jest da je prekršio Ustav, a 1.6.1993. poslanici SPS-a i SRS-a u Saveznoj skupštini smenili su predsednika Dobricu Ćosića.[93][94] Za njegovog naslednika Skupština je izabrala 25.6.1993. člana SPS-a Zorana Lilića, koji je ostao na vlasti do kraja četvorogodišnjeg mandata.[95][96]

U julu 1997. godine, nakon isteka oba mandata predsednika Republike Srbije, Milošević je izabran za predsednika SRJ u Saveznoj skupštini 15.7.1997.[97] Ova, do tada više simbolična, funkcija je od 23. juna 1997. godine, kada je Slobodan Milošević polaganjem zakletve u Skupštini SRJ preuzeo mesto predsednika SRJ postala najznačajnija, a on je imao gotovo diktatorski položaj.[98] U julu 2000. godine, usvojeni su ustavni amandmani, kojima se predsednik birao direktnim glasanjem, i kojima je Miloševiću otvoren put za nove mandate.[99] Ipak, izbore od 24. septembra 2000. godine je izgubio, a nakon demonstracija 5. oktobra 2000. godine, priznao je poraz i povukao se u opoziciju, jer je SPS izgubila i većinu u skupštini, a ubrzo i na republičkom nivou. Poslednji predsednik SRJ, bio je Vojislav Koštunica, i na tom mestu je ostao do rekonstituisanja 2003.[100] Vojislav Koštunica, na toj zajedničkoj sednici oba doma Skupštine SRJ, položio je zakletvu 7. oktobra 2000. godine i postao predsednik SRJ, a na tom mestu je ostao do ukidanja SRJ 4. februara 2003. godine.[101]

 
Dobrica Ćosić i Milan Panić

Predsednici vlade

uredi
Glavni članak: Spisak predsednika vlada Jugoslavije

Po ustavu, premijer SRJ morao je da bude iz republike odakle nije predsednik.[102] Tako su svi predsednici saveznih vlada izuzev prvog bili iz Crne Gore, jer su predsednici bili iz Srbije. Prvi premijer bio je, doduše, američki državljanin — Milan Panić (14. jul 1992- decembar 1993),[103] drugi Radoje Kontić (februar 1992 – 1998).[104] Sledeći je bio Momir Bulatović (20. maj 1998-novembar 2000).[105] Prvi premijer nakon petooktobarskih promena postao je Zoran Žižić 4. novembar 2000. godine,[57] koji je podneo ostavku 29. juna 2001. godine, a nakon njegove ostavke poslednji savezni premijer postao je Dragiša Pešić.[106]

Vojska

uredi
 
M-84 (najsavremeniji tenk u naoružanju VJ)
Glavni članci: Vojska Jugoslavije, Rat na Kosovu i Metohiji i NATO bombardovanje SRJ

U maju 1992. glavni deo JNA, koji se nalazio na tlu Srbije i Crne Gore preimenovan je u Vojsku Jugoslavije (VJ), a 8.5.1992. godine četvoročlano Predsedništvo SFRJ prihvatilo je ostavku načelnika Generalštaba JNA general-pukovnika Blagoja Adžića i za novog načelnika Generalštaba imenovalo je general-pukovnika Životu Panića, koji je na tom mestu ostao do avgusta 1993. godine kada je penzionisan.[107] na mesto načelnika Generalštaba VJ je postavljen general-pukovnik Momčilo Perišić, koji je ostao na tom mestu do 24.11.1998.[108] Za načelnika Generalštaba VJ je postavljen general-pukovnik Dragoljub Ojdanić.[109] Ojdanić je premešten na mesto ministra odbrane u vladi SRJ, a načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković 15.2.2000.[110]

Najozbiljnije iskušenje za Vojsku Jugoslavije bio je napad NATO-a na SRJ koji je trajao od 24. marta do 10. juna 1999. godine. NATO je imao veliku prednost u tehnologiji i brojnosti. Ipak, Vojska Jugoslavije nije pokazala nesposobnost da se brani u toj neravnopravnoj borbi. Prvo i za sada jedino potvrđeno obaranje aviona sa stelt tehnologijom izvela je Vojska Jugoslavije, 27. marta 1999. u toku NATO bombardovanja SRJ, kada je oboren američki bombarder F-117A od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade VJ.[111]

Privreda i ekonomija

uredi
Glavni članak: Sankcije SR Jugoslaviji

Narodni dohodak (novostvorena vrednost) SRJ 1992. godine[112]

  Industrija (38,2%)
  Poljoprivreda (16,5%)
  Trgovina (14,6%)
  Saobraćaj i veze (10,4%)
  Građevinarstvo (9,7%)
  Ostalo (10,6%)

Na početku postojanja SRJ većina preduzeća bila je u državnom, ili društvenom vlasništvu, a u društvenom sektoru 1992. godine radilo je oko 2.328.000 radnika (1.876.000 radnika je radilo u raznim privrednim delatnostima, a oko 452.000 lica radilo je u neprivrednim delatnostima). Istovremeno u preduzećima u individualnom vlasništvu radilo je oko 207.000 radnika, ili oko 8,2% od ukupno zaposlenih oko 2.535.000 radnika u SRJ 1992. godine.[113] Iste godine društveni sektor je ostvario oko 73,9% ukupnog narodnog dohotka, ili novostvorene vrednosti, u SRJ, a privatni sektor je ostvario oko 26,1% ukupnog narodnog dohotka.[112]

 
Posledica hiperinflacije u SR Jugoslaviji, novčanica od 500.000.000.000 (petsto milijardi) jugoslovenskih dinara.

Najveći uticaj na privredu SRJ izvršile su sankcije i embargo koje je uveden rezolucijom 757 Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija 30. maja 1992. Od 1992. godine do 1995. godine beleženo je smanjenje narodnog dohotka, ili novostvorene vrednosti u SRJ. Istovremeno smanjen je udeo industrije, građevinarstva, saobraćaja i veza u ukupnom narodnom dohotku, a rast je beležen u poljoprivredi, koja je činila oko 23,2% narodnog dohotka 1994. godine.[112]

Period sankcija trajao je od maja 1992. do novembra 1995.[114] Sankcije su dovele do drastičnog pada životnog standarda i nestašici osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata. One su imale razoran efekat na privredu i ekonomiju ove države. Došlo je do velike ekonomske krize u zemlji i do pojave hiperinflacije, koja je zabeležila i izdavanje novčanice sa najvećim apoenom (od 500.000.000.000 dinara) ikada u svetu. Sve ovo dovelo je do porasta kriminala u zemlji, naročito šverca.

21. januar — 30. januar 1993. — kriza „Bihać“ prilikom prolaska srpskih brodova Dunavom iz Ukrajine čijom prilikom je u SRJ ušlo 53-55.000 tona naftnih derivata što je bilo grubo kršenja sankcija prema SRJ.

Sport

uredi

Jugoslovenski sport predstavljao je, kako su mnogi isticali, „ponos nacije“ u teškim godinama krize. Izuzev u pojedinačnim disciplinama, svi sportisti su bili isključeni iz međunarodnih takmičenja tokom embarga 1992—1995. godine. U maju 1992. godine, KK „Partizan“ postao je prvak Evrope u košarci, iako je kao domaćin igrao po stranim halama. Iako kvalifikovana, fudbalska reprezentacija SRJ nije mogla da učestvuje na Evropskom Prvenstvu u Švedskoj 1992. godine, štaviše, igrači su tu informaciju dobili tek na aerodromu u Stokholmu. Umesto Jugoslavije, nastupila je Danska, koja je bila iza SRJ u kvalifikacijama, međutim kasnije je čak osvojila titulu. Zabrana za timove iz SRJ da se takmiče od Rezolucije 757 (30.5.1992) u središte pažnje stavila je pojedinačne sportove.

Upravo tada zablistala je Mađarica rođena u Srbiji, koja je predstavljala SRJ Monika Seleš u tenisu.[115] Najbolja teniserka na svetu, to jest prvoplasirana na VTA listi, postala je Monika, ali u Hamburgu 30.4.1993. na teniskom terenu Moniku je pokušao da ubije Nemac Ginter Parhe, koji je tako prekinuo jednu sjajnu sportsku karijeru.[116] Zbog povrede, devetnaestogodišnja Monika nije mogla da se takmiči i predstavlja SRJ, a ubrzo je uzela američko državljanstvo 1994. godine.

Jugoslovenskim timovima i reprezentaciji omogućeni su pojedini mečevi 1994. godine nakon delimične suspenzije sankcija, a u potpunosti su rehabilitovani naredne godine. Prvu titulu doneli su košarkaši SRJ na EP u Atini 1995. godine, kada su u finalu slavili protiv Litvanije, a junak pobede bio je Aleksandar Saša Đorđević, ali da „ne bi slušali jugoslovensku himnu“, pre kraja svečanosti, trećeplasirani Hrvati napustili su pobedničko postolje.[117]

Na OI u Atlanti naredne godine, košarkaši su bili drugi, a prava senzacija su bili trećeplasirani odbojkaši. Fudbalski klubovi su postizali prosečne i loše rezultate narednih nekoliko godina. Reprezentacija je bila, štaviše, solidna, čim joj je omogućeno da igra zvanične mečeve, plasirala se na Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. godine, gde je stigla do osmine finala, odakle je eliminisana od Holandije. Nakon kvalifikacija sa dva istorijska meča protiv Hrvatske u grupi, fudbaleri su se plasirali i na EP 2000. godine u Holandiji i Belgiji, gde su stigli do četvrtfinala, odakle ih je eliminisala ponovo Holandija. Košarkaši su osvajali zlata na svim narednim takmičenjima 1997—2002, izuzev EP-a 1999, kada su bili bronzani i OI 2000. Odbojkaši su bili srebrni 1998. na SP, a zlatni na OI 2000. i EP 2001. Naredne godine su osvojili četvrto mesto. Vaterpolisti su bili zlatni na EP 2001, a srebrni iste godine na SP. Pred rekonstituisanje države, uspon je napravila još jedna teniserka, Jelena Dokić, sa nekoliko osvojenih turnira i 4. mestom na VTA listi.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Savezna Republika Jugoslavija
  2. ^ Baković 2006.
  3. ^ SRJ. Savezna skupština 2003, str. član 1.
  4. ^ Logos 2019, str. 75, 79, 88-94, 250, 339.
  5. ^ Jugoslavija. Predsedništvo 2012, str. 85-87.
  6. ^ Špirić 2004, str. 32-33.
  7. ^ Špirić 2004, str. 49-50.
  8. ^ Logos 2019, str. 117. Pre podne, 7.9.1991. sastankom u Palati mira u Hagu počela je sa radom Međunarodna konferencija o Jugoslaviji. Na prvom sastanku bili su predstavnici EZ, članovi Predsedništva SFRJ, predsednik SIV-a i predsednici šest republika.
  9. ^ Logos 2019, str. 117, 119. Milošević je rekao da je krizu u Jugoslaviji izazvalo rušenje ustavnog poretka i jednostrano proglašenje odvajanja u Sloveniji, a posle i Hrvatskoj. Dalje je rekao da pravo Hrvata, kao naroda koji želi da se odvoji, ne može biti važnije od prava Srba, kao naroda koji želi da ostane u Jugoslaviji.
  10. ^ Logos 2019, str. 67-68, 166.
  11. ^ Čepreganov 2008, str. 330-331. U Makedoniji je u septembru 1991. održan referendum o odvajanju od SFRJ.
  12. ^ Bulatović 2006, str. XI-XII.
  13. ^ Savezna Republika Jugoslavija
  14. ^ Logos 2019, str. 118-119, 125, 134, Badinterova komisija, koja je bila deo Haške konferencije o SFRJ, nastavila je da odbacuje pravna objašnjenja Srba o saveznom i republičkim ustavima u SFRJ iz 1974… Badinterova komisija 11.1.1992. objavila je Mišljenje br. 6 (prema kome Makedonija ispunjava uslove da bude priznata kao nezavisna) i Mišljenje br. 7 (prema kome Slovenija ispunjava uslove da bude priznata kao nezavisna)… Mišljenju 5 Badinterova komisija tražila je da vlasti Hrvatske prvo „dopune ustavni zakon od 4.12.1991.” i tako ispune uslove za priznanje nezavisnosti. Posle tih mišljenja, Na sastanku 15.1.1992. Predstavnici ostalih država EZ odlučili su da priznaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije, ali nisu priznali nezavisnost BiH i Makedonije.
  15. ^ Logos 2019, str. 166. U februaru i martu 1992. JNA se bez oružanih sukoba povukla iz Makedonije, ali tek, u aprilu 1993. Generalna skupština UN priznala je Makedoniju, kao nezavisnu državu ali i tada pod (privremenim) imenom „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“.
  16. ^ Logos 2019, str. 132, 134. Na osnovu referenduma ( održanog 9. i 10.11.1991. ) i ustavne suverenosti Srba u BiH, u Sarajevu u hotelu „Holidej in”, 9.1.1992. poslanici Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini usvojili su deklaraciju o stvaranju „Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine”, koja „se nalazi u sastavu savezne države Jugoslavije, kao njena federalna jedinica”.
  17. ^ Logos 2019, str. 122. U Kninu 19.12.1991. Skupština je proglasila Ustav Republike Srpske Krajine (RSK) i državnu nezavisnost.
  18. ^ Logos 2019, str. 135, 138-139.
  19. ^ a b Logos 2019, str. 167.
  20. ^ Logos 2019, str. 167 sa napomenom 673. Prema Republičkoj izbornoj komisiji Crne Gore, glasalo je 66,04% upisanih glasača, a od njih skoro 96% je bilo za ostanak Crne Gore u Jugoslaviji. U Republici Srbiji referendum nije sprovođen. „Podrazumevalo se” da njeno stanovništvo želi da sačuva zajedničku državu.
  21. ^ Die Bundesrepublik Jugoslawien wird proklamiert
  22. ^ UN Security Council resolution 1074 (1996
  23. ^ USTAV SAVEZNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE
  24. ^ Logos 2019, str. 143-144, 167-170, 175.
  25. ^ Logos 2019, str. 175, 179, 184 i napomena 753.
  26. ^ „SANCTIONS AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA (AS OF 10 OCTOBER 2000)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 10. 02. 2022. g. Pristupljeno 13. 08. 2022. 
  27. ^ Logos 2019, str. 174-175 sa napomenom 723. Od svih država u svetu Rezolucija 757 tražila je da prekinu ekonomsku razmenu sa SRJ, a da na poštovanje te zabrane primoraju sve svoje građane. Zabranjen je saobraćaj brodovima i avionima sa SRJ. Kazna nije primenjivana samo na ekonomsku i političku saradnju, nego i na naučnu i kulturnu saradnju članica UN sa SRJ. Rezolucija je odredila i da se spreči učešće timova i pojedinaca koji predstavljaju SRJ u sportskim događajima. Rezolucija 757 tražila je smanjenje nivoa diplomatskih veza svih članica UN sa SRJ … Prema Rezoluciji 757. od zabrane razmene sa SRJ izuzet je saobraćaj i „materijal namenjen u strogo medicinske svrhe, i namirnice”, ali takav saobraćaj, ili razmenu morao je odobriti Komitet SB, koji je ustanovljen Rezolucijom 724 SB UN iz 1991.
  28. ^ Logos 2019, str. 181 sa napomenom 763. Remzi Klark, vrhovni državni tužilac i ministar pravde u vreme vladavine predsednika Dž. F. Kenedija, rekao je da su ekonomske sankcije smrtonosnije od bombardovanja, a da su naročito delotvorne (uništavajuće) od kada su SAD stekle potpunu prevlast u svetu, to jest od oko 1990..
  29. ^ Logos 2019, str. 181.
  30. ^ Logos 2019, str. 182. Predsednik Predsedništva Crne Gore Momir Bulatović (1993-1998) sredinom septembra 1993. sastao se u Tirani sa predsednikom Albanije Salijem Berišom (1992-1997) i predložio mu da Albanija dopusti svojim stanovnicima na području Skadarskog jezera da nelegalno prevoze naftu u Crnu Goru i tako zarađuju, „na sličan način kako to radi, ..., [Severna] Makedonija”. Slično, sa istoka iz Rumunije nafta je stizala u Srbiju protivno zabrani Saveta bezbednosti.
  31. ^ Logos 2019, str. 183.
  32. ^ Logos 2019, str. 183-184. Posle pisanja u Nacionalu iz Zagreba o nezakonitim poslovima sa cigaretama, izjavu da je Državna bezbednost Crne Gore naplaćivala nezakonito„taksu” na prodaju cigareta ponovio je u januaru 2002. ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Andrija Jovićević.
  33. ^ Logos 2019, str. 214.
  34. ^ Logos 2019, str. 215-216. D. Avramović je postavljen za guvernera Narodne banke Jugoslavije 2.3.1994. godine i njen guverner ostao je do sredine maja 1996.
  35. ^ Logos 2019, str. 216.
  36. ^ Logos 2019, str. 226. Vlada SRJ 4.8.1994. godine donela je odluku „da prekine političke i ekonomske odnose sa RS” i zabrani predstavnicima Predsedništva, vlade i Skupštine RS da dolaze u SRJ. Tako je SRJ zatvorila granicu za prevoz robe u RS, osim za prevoz hrane, odeće i lekova.
  37. ^ Logos 2019, str. 227.
  38. ^ Logos 2019, str. 244.
  39. ^ Logos 2019, str. 246. Prema jednoj izjavi Sadako Ogate, visoke predstavnice UN za izbeglice, u avgustu 1995. proterano je „više od 200.000 Srba” iz Hrvatske.
  40. ^ Logos 2019, str. 253-256.
  41. ^ Logos 2019, str. 258-260, 261-262, 270. Kao deo Sporazuma napisan je i Ustav BiH (Aneks 4), a prema njemu ime države je „Bosna i Hercegovina” i ona je „jedinstvena država”, ali u njoj postoje „dva entiteta”, a to su Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine. Dogovoreno je da entiteti imaju svoje ustave, zakone, narodne skupštine, vlade i vojske.Propisano je da postoji zajednička Parlamentarna Skupština BiH sa dva doma: Dom naroda i Predstavnički dom. Članom 5 Ustava BiH određeno je da postoji zajedničko Predsedništvo BiH. Pored toga predviđeni su jedan zajednički Ministarski savet, Ustavni sud i Centralna banka BiH.
  42. ^ Logos 2019, str. 267.
  43. ^ a b Logos 2019, str. 269.
  44. ^ Logos 2019, str. 210, 368 u napomeni 1950.
  45. ^ Logos 2019, str. 270 u napomeni 1326. U martu 1998. glasnogovornik vlade SAD (State Department) Džejms Rubin rekao je da će „spoljni zid sankcija“ ostati dok se ne poboljša stanje na Kosovu. Prvenstveno je sprečavan ulazak SRJ u najvažnije međunarodne novčane ustanove Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund) i Svetsku banku (World Bank).
  46. ^ Logos 2019, str. 271.
  47. ^ Logos 2019, str. 300-301.
  48. ^ Logos 2019, str. 299-303.
  49. ^ Logos 2019, str. 303-306.
  50. ^ Logos 2019, str. 276-277. „ … počeo je otvoreni sukob M. Đukanovića i M. Bulatovića za vlast nad DPS-om i Crnom Gorom… U Glavnom odboru DPS-a koji se sastao 11.7.1997. brojnije su bile pristalice Mila Đukanovića i doneli su odluke da se iz DPS-a isključi predsednik Momir Bulatović“.
  51. ^ Logos 2019, str. 271-274.
  52. ^ Logos 2019, str. 274 u napomeni 1362. Slobodan Milošević je preuzeo mesto predsednika SRJ polaganjem zakletve u Skupštini SRJ 23.7.1997.
  53. ^ Logos 2019, str. 275.
  54. ^ Logos 2019, str. 277.
  55. ^ Logos 2019, str. 278-279.
  56. ^ Logos 2019, str. 279, 354 sa napomenom 1395.
  57. ^ a b Logos 2019, str. 360.
  58. ^ Širak je u BG-u tražio očuvanje SRJ
  59. ^ Logos 2019, str. 302-303. „… u dvodnevnom sukobu 5-6.3.1998. u selu Donje Prekaze, istočno od Srbice, ubijena su dva policajca Srbije, a oko 50 Albanaca.
  60. ^ Logos 2019, str. 309.
  61. ^ Logos 2019, str. 311-312.
  62. ^ Logos 2019, str. 312-314.
  63. ^ Logos 2019, str. 315.
  64. ^ Logos 2019, str. 316, 332.
  65. ^ Logos 2019, str. 333.
  66. ^ Logos 2019, str. 317 sa napomenom 1653.
  67. ^ NATO bombardovanje SR Jugoslavije
  68. ^ Logos 2019, str. 330-331.
  69. ^ Logos 2019, str. 331.
  70. ^ Logos 2019, str. 332.
  71. ^ Logos 2019, str. 335.
  72. ^ Logos 2019, str. 333-334. Malo iznenađenje predstavljao je dolazak oko 200 vojnika Ruske Federacije... u Prištinu pred ponoć 11. 6. 1999… oko 01:30, 12. 6. 1999. iz grada Rusi su prešli na aerodrom Slatina.
  73. ^ Logos 2019, str. 335-338. Godinu dana posle povlačenja VJ sa Kosova, vlada SRJ je napravila memorandum u kome je prikazano stanje koje je nastalo od 10.6.1999. do 4.6.2000. Prema tom dokumentu na Kosovu od 10.6.1999. do 4.6.2000. ubijeno je oko 1.000 lica, a oteto je oko 900 lica. Većina otetih i ubijenih u tom vremenskom periodu bili su Srbi i Crnogorci. Jedan deo njih su postali žrtve trgovine ljudskim organima.
  74. ^ „A Guide to the United States’ History of Recognition, Diplomatic, and Consular Relations, by Country, since 1776: Serbia”. 
  75. ^ Logos 2019, str. 376.
  76. ^ Logos 2019, str. 377.
  77. ^ Ustav Savezne Republike Jugoslavije 1992 & član 2.
  78. ^ Ustav Republike Srbije 1990 & član 6. U Ustavu SRJ nisu spomenute AP Vojvodin i Kosovo jer nisu bile delovi SRJ, nego delovi Republike Srbije.
  79. ^ Bjeloglav 1992, str. 19.
  80. ^ Bjeloglav 1992, str. 20.
  81. ^ Bjeloglav 1992, str. 21.
  82. ^ Jovičić, Živadin. Savezna Republika Jugoslavija : geografski pogledi i perspektive. Beograd : Institut ekonomskih nauka : Srpsko geografsko društvo, 1994. 
  83. ^ Kovačević 1993, str. 55-56. Albanci na Kosovu su bojkotovali popis, a njihov broj je procenjen.
  84. ^ Janković 2004, str. 39.
  85. ^ Bjeloglav 1992, str. 414. Priština je prema popisu iz 1981. godine imala 108.083 stanovnika, a Albanci su bojkotovali popis 1991.
  86. ^ Kovačević 1993, str. 55-56. Brojevi za 1992. su dati prema brojevima iz popisa 1991.
  87. ^ Kovačević 2004, str. 63. Mađara je bilo 293.299, Bošnjaka je bilo 136.087, Roma je bilo 108.193, a Crnogoraca je bilo 69.049.
  88. ^ Popović 2011, str. 41, 46. Bošnjaka je bilo 53.605, Roma je bilo 6.251 a Mađara 337.
  89. ^ Kovačević 2004, str. 63.
  90. ^ Popović 2011, str. 41, 46.
  91. ^ Logos 2019, str. 184.
  92. ^ Radonjić 2015, str. 75.
  93. ^ Logos 2019, str. 211.
  94. ^ Radonjić 2015, str. 102–103, 112–113.
  95. ^ Logos 2019, str. 211-212 i napomena 957. Lilićev četvorogodišnji mandat na mestu predsednika SRJ trajao je od 25.6.1993. do 25.6.1997.
  96. ^ Radonjić 2015, str. 113, 177.
  97. ^ Radonjić 2015, str. 177–178.
  98. ^ Logos 2019, str. 211 i napomena 1339. Prema izjavi na suđenju pred MKSJ UN Zoran Lilić je mislio da Slobodan Milošević i njegova žena Mira Marković zajednički upravljaju državom i SPS-om, a da na važna mesta u SPS-u i državi postavljaju ljude koji njih slušaju, a uklanjaju one koji se protive željama bračnog para Milošević-Marković..
  99. ^ Radonjić 2015, str. 207.
  100. ^ Radonjić 2015, str. 226–227, 230–233.
  101. ^ Logos 2019, str. 358, 377. Usvajanjem Ustavne povelje u Saveznoj skupštini 4.2.2003. prestala je da postoji SR Jugoslavija, a stvorena je državna zajednica pod imenom „Srbija i Crna Gora” (SCG).
  102. ^ Ustav Savezne Republike Jugoslavije 1992 & član 97.
  103. ^ Logos 2019, str. 185, 199.
  104. ^ Logos 2019, str. 185. Poslanici SPS-a i SRS krajem decembra 1992. u Saveznoj skupštini izglasali su nepoverenje M. Paniću, a određeno je da potpredsednik Radoje Kontić obavlja dužnost predsednika vlade. U skladu sa izbornim rezultatima i ustavom SRJ, Ćosić je imenovao Radoja Kontića, iz DPS-a Crne Gore, za novog predsednika vlade 9.2.1993.
  105. ^ Logos 2019, str. 278, 358. U oktobru 2000. i predsednik vlade SRJ M. Bulatović podneo je ostavku, ali njegova vlada je nastavila raditi do izbora nove.
  106. ^ Logos 2019, str. 362 sa napomenom 1911.
  107. ^ Logos 2019, str. 167-168, 170.
  108. ^ Logos 2019, str. 168, 310 i napomena 1616.
  109. ^ Logos 2019, str. 310.
  110. ^ Logos 2019, str. 353, 367. Predsednik Vojislav Koštunica smenio je general-pukovnika Nebojšu Pavkovića sa mesta načelnika Generalštaba VJ, a na isto mesto je postavio general-pukovnika Branka Krgu 24.6.2002.
  111. ^ Đorđević 2016.
  112. ^ a b v Janković 2000, str. 128.
  113. ^ Kovačević 1993, str. 72.
  114. ^ Stanivuković 1996, str. 1(27).
  115. ^ Logos 2019, str. 218 u napomeni 993. Kada je Monika Seleš pobedila Nemicu Štefi Graf u finalu takmičenja u Parizu u junu 1992. vest o tome se pojavila, sa njenom slikom na naslovnoj strani Politike.
  116. ^ Logos 2019, str. 219-219.
  117. ^ Logos 2019, str. 219 i napomena 998. U finalnoj utakmici SRJ je pobedila Litvaniju 96:90, a Aleksandar Saša Đorđević je postigao 41 poen. Prilikom dodele medalja, reprezentativci Hrvatske, koji su bili treći primili su bronzane medalje, a kada je trebalo da slušaju himnu pobednika (SRJ), napustili su svečanost.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савезна_Република_Југославија&oldid=28874061”