Википедија

Vjekoslav Luburić

Vjekoslav Luburić (Humac, kod Ljubuškog, 6. mart 1914 — Karkahente, 20. april 1969), poznatiji pod nadimkom kao Maks, jest bio hrvatski ustaški oficir i zvaničnik koji je bio na čelu sistema koncentracionih logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) tokom većeg dela Drugog svetskog rata. Luburić je takođe lično nadgledao i predvodio genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Zbog svoje umešanosti u brojne ratne zločine stekao je reputaciju najbrutalnijeg među ustaškim zapovednicima.[1] Otuda je često nazivan „mesarom”, a njegovi sledbenici „mesarima”.

Vjekoslav Luburić
NadimakMaks
Datum rođenja(1914-03-06)6. mart 1914.
Mesto rođenjaHumac, kod Ljubuškog, Austrougarska
Datum smrti20. april 1969.(1969-04-20) (55 god.)
Mesto smrtiKarkahente, Španija
Uzrok smrtiAtentat
Godine aktivnosti1929—1945
Politička strankaUstaša - Hrvatska revolucionarna organizacija (UHRO)
SuprugaIzabela Ernajz (v. 1953 —  r. 1957)
Deca5
RoditeljiLjubomir Luburić
Marija Soldo
RodbinaNada Šakić (polusestra)
Vojna karijera
Služba Nezavisna Država Hrvatska
1929—1945
Vojska
ČinGeneral
Učešće u ratovimaDrugi svetski rat u Jugoslaviji
Kasniji radOsnivač Hrvatskog narodnog odpora

Posle rata komandovao je križarima, proustaškom grupom, koji su vodili gerilski rat protiv nove jugoslovenske države, pre nego što je emigrirao u Frankovu Španiju. Luburić je 1957. osnovao emigrantsku terorističku organizaciju Hrvatski narodni odpor.

Ujutru 21. aprila 1969, Luburićev sin otkrio je očev krvavi leš u jednoj od spavaćih soba u svom domu. Luburić je ubijen dan ranije. Mrlje od krvi na podu ukazivale su na to da su ga iz kuhinje odvukli i grubo strpali pod krevet. Više puta su ga tukli po glavi tupim predmetom. Obdukcijom je utvrđeno da udarci u glavu nisu bili smrtonosni; Luburić se zadavio vlastitom krvlju. Luburić je sahranjen u Madridu. Njegovoj sahrani prisustvovalo je stotine hrvatskih nacionalista u ustaškoj uniformi, koji su skandirali ustaške parole i izgovarali fašističke pozdrave.

Biografija uredi

Prema istorijskim izvorima, među kojima je knjiga srpskog etnologa Andrije Luburića, Drobnjaci — pleme u Hercegovini (1930)[2] svi Luburići su deo plemena Drobnjaci nastanjenog u kanjonu Pive,[3] od kojih je jedan deo prešao u zapadnu Hercegovinu i primio rimokatoličku veru (i posle toga su pohrvaćeni), čega je navodno bio svestan i Maks Luburić.[4][5]

Vjekoslav Luburić rođen je u porodici hercegovačkog Hrvata[6][7] u selu Humac, blizu Ljubuškog, 6. marta 1914. godine.[8] Bio je treće dete Ljubomira Luburića, bankarskog službenika, i Marije Soldo, domaćice.[9] Par je dobio još jednog sina Dragutina i dve ćerke Miru i Olgu.[10] Luburić je bio pobožni rimokatolik.[6]

U decembru 1918. policajac je pucao u njegovog oca dok je švercovao duvan i on je umro od gubitka krvi.[9] Neki izvori tvrde da je Ljubomir Luburić umro u policijskom pritvoru nakon što je bio uronjen u ledenu vodu i ostavljen preko noći u neogrevanoj zatvorskoj ćeliji.[11]

Nakon očeve smrti, Luburić je počeo da „mrzi Srbe i srpsku monarhiju i negoduje nad njima”, po pisanju istoričarke Kejti Karmihel.[12] Ubrzo nakon toga, Luburićeva sestra Olga izvršila je samoubistvo skočivši u reku Trebižat, nakon što joj je njihova majka zabranila da se uda za muslimana. Posle smrti Luburićevog oca i sestre, njegova majka je pronašla posao u fabrici duvana da obezbedi preostalu decu. Ubrzo se udala za čoveka po imenu Jozo Tambić, sa kojim je imala još troje dece.[11] Luburićevi polubraća i sestre, rođeni iz drugog braka njegove majke, zvali su se Zora, Nada i Tomislav.[10]

Luburić je osnovno obrazovanje završio u Ljubuškom, pre nego što se preselio u Mostar da bi pohađao srednju školu. Tamo je počeo da se druži sa hrvatskim nacionalističkim omladincima. Postajao je sve agresivniji prema svojim nastavnicima i vršnjacima. Luburićev prvi susret sa zakonom dogodio se 7. septembra 1929, kada je uhapšen zbog skitnje i mostarski sud ga osudio na dva dana zatvora.[13] Kasnije, Luburić je napustio srednju školu da bi radio na mostarskoj javnoj berzi.

Ustašama, hrvatskom fašističkom i ultranacionalističkom pokretu posvećenom uništenju Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanju Velike Hrvatske, pridružio se 1931. godine.[14] Iste godine je uhapšen zbog pronevere sredstava koja pripadaju berzi.[13] Luburić je 5. decembra osuđen na pet meseci zatvora zbog pronevere. Ubrzo nakon toga, izbegao je zarobljeništvo i stigao do albansko-jugoslovenske granice pre ponovnog zauzimanja. Po oslobađanju, Luburić se preselio u severnu Hrvatsku, a zatim u Suboticu, gde je tajno prešao mađarsko-jugoslovensku granicu. Luburić se prvo sastao sa hrvatskom emigrantskom zajednicom u Budimpešti, pre nego što se preselio u ustaški kamp za obuku zvan Janka-Pusta.[15] Smeštena blizu jugoslovenske granice, Janka-Pusta je bila jedan od nekoliko ustaških kampova za obuku osnovanih u Mađarskoj i Italiji, čije su vlade bile naklonjene ustaškoj strani i imale teritorijalne težnje u Kraljevini Jugoslaviji. U njemu je bilo smešteno nekoliko stotina hrvatskih emigranata, uglavnom fizičkih radnika koji su se vraćali iz zapadne Evrope i Severne Amerike. Regruti su položili zakletvu lojalnosti vođi ustaša Anti Paveliću, učestvovali u pseudo-vojnim vežbama i proizvodili antisrpski propagandni materijal.[16] Nadimak „Maks”, Vjekoslav Luburić dobio je od svog dugogodišnjeg prijatelja Jure Francetića, prilikom boravka u ustaškom logoru Janka Pusta.[11]

U oktobru 1934. godine, na kralja Jugoslavije, Aleksandra Karađorđevića, izvršen je atentat tokom diplomatske posete Marseju, u zajedničkoj zaveri Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i ustaša. Nakon atentata, većina ustaša s prebivalištem u Mađarskoj deložirana je od strane vlade zemlje, sa izuzetkom Luburića i nekoliko drugih.[6] Kratko vreme Luburić je boravio u Velikoj Kanjiži, gde mu je lokalna žena nakon kratke ljubavne veze rodila sina.[8]

Drugi svetski rat i NDH uredi

Za više informacija pogledajte: NDH i Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
 
Teritorija NDH, 1943. godina.

Nakon invazije sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu, Luburić je na svoju inicijativu doputovao u novoproglašenu Nezavisnu Državu Hrvatsku, da bi se pridružio ustaškom režimu i postao je deo Pavelićevog užeg kruga.[17] Iako nije posedovao nikakvo vojničko obrazovanje, kao član užeg Pavelićevog kruga postavljen je za pukovnika Ustaške vojnice. Predvodio je ustaške napade na srpska sela u Slavoniji i Krajini u aprilu i maju 1941. i prouzrokovao krvoproliće ogromnih razmera koje je dovelo do toga da čak Nemci i Italijani intervenišu povodom „ponašanja prema civilima”. Jedinice Ustaške vojnice pod njegovim zapovedništvom su bile odgovorne za prva masovna ubistva počinjena nad Srbima, u Gudovcu, Veljunu i Glini.[18]

Luburić je bio osnivač, a posle pogibije Mije Babića, i komandant koncentracionih logora u NDH, a od kraja 1941. zapovedao je Ustaškom odbranom, koji je bio III odsek Ustaške nadzorne službe. Ustaška odbrana, kasnije preimenovana u Ustaški obrambeni strug, učestvovala je u operacijama protiv četnika i partizana, a takođe je upravljala koncentracionim logorima i sprovodila masovan teror.

Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac, sopstvenom inicijativom dok je bio u egzilu, onda je objavio svoj plan u septembru 1941. Bio je njegov prvi komandant. Nada Tambić, njegova polusestra, bila je zadužena za ženski logor Nova Gradiška. Kasnije se udala za Luburićevog štićenika Dinka Šakića. Zbog te uloge Luburić je stekao reputaciju najkrvoločnijeg i najbrutalnijeg od svih ustaških zapovednika.[1][19]

Vrhovni nadzor nad svim logorima Jasenovca Ante Pavelić poverio je Vjekoslavu Luburiću. Za sav svoj rad Luburić je bio samo njemu odgovoran. Pavelić je visoko cenio njegove sposobnosti, da ga je imenovao ustaškim generalom. Luburić je dolazio u Jasenovac 2—3 puta na mesečno i zadržao se tamo samo nekoliko dana, no i u to kratko vreme počinio je toliko zločina, da su zatočenici strepili, kad bi čuli da je „navratio” u Jasenovac. On je znao kada će stići novi transporti zatočenika, pa je hteo da sazna zašto pojedini zatočenici dolaze u Jasenovac.

Strašni su bili njegovi prvi „raporti”, kad je preuzimao zatočenike u logor, njegovo urlikanje i kletve, koje je propraćivao šamarima, kundačenjem, mecima iz revolvera ili rezanjem grkljana. Obilazeći logorom vrebao je, ne bi li otkrio kakav prekršaj „logorske discipline”; ne bi li opazio da koji zatočenik kunja od slabosti, starosti ili bolesti, te radi toga na čas zastaje na radu; ne bi li opazio da koji gladan zatočenik traži kakav otpadak hrane ili ne vrši prema njemu propisani ustaški pozdrav. Odmah bi se na tom licu zacaklile razbojničke oči, a revolver ili nož stupili u akciju.

Po nalogu Pavelića početkom 1942. otišao je u Hercegovinu. godine. Luburić je u Jasenovcu 9. oktobra 1942. priredio svečanost, te je ustašama podelio zlatne i srebrne medalje, koje im je Pavelić namenio kao nagradu „za zasluge”.

 
Vjekoslav Luburić u logoru Stara Gradiška.

Nemački posmatrači su ga okarakterisali kao „velikog sadistu” i „živčanog bolesnika.”[20][21] Nemci su se žalili da Luburić ometa u Hercegovini aktivnosti njihovih jedinica i zatražili od Pavelića Luburićevo izručenje. Zbog toga je Luburić u leto 1943. na sopstveni zahtev upućen u internaciju u Šumce kod Lepoglave.

Ponovo se pojavio u javnosti u avgustu 1944. kada je učestvovao u zaustavljanju zavere Vokić—Lorković. Nakon objedinjavanja Ustaške vojnice i Hrvatskog domobranstva u Hrvatske oružane snage (HOS), Luburić je sredinom decembra unapređen u čin generala.[22] Polovinom februara 1945. Pavelić je poslao Luburića u Sarajevo sa nalogom da uguši pokret otpora. Posleratna komisija za ratne zličine je identifikovala 323 žrtava Luburićevog terora u Sarajevu.[23] U martu 1945. Luburić je postao zapovednik 2. ustaškog zbora (korpusa).[24]

Dana 7. maja, dan pred ulazak jedinica Jugoslovenske armije u Zagreb, postavljen za zapovednika HOS-a i vodio je pripadnika HOS-a i civile do austrijske granice u nadi da će uspeti se predaju Britancima. Nakon neuspelih pregovora, Luburić je napustio vojsku i narod u Blajburgu i otišao u Vatikan[25] zajedno s ostalim čelnicima NDH. Nije se predao zapadnim saveznicima, već se vratio u Hrvatsku, gde je bio zadužen za pozadinske akcije Križara protiv nove jugoslovenske države u Bilogori i Slavoniji. Pobegao je iz Hrvatske preko Austrije, završivši u Španiji.

Početne ustaške operacije etničkog čišćenja uredi

 
Srpska porodica ubijena u svojoj kući, 1941. godine.

Početkom aprila 1941. Luburić je ilegalno prešao jugoslovensku granicu u blizini grada Gole. Sredinom aprila stigao je u Zagreb i prebačen je u Ekonomski biro Glavnog ustaškog stožera, služeći kao ađutant Vjekoslava Servacija.[8] Luburić je 6. maja otpremljen u selo Veljun, blizu Slunja, da predvodi grupu od 400 srpskih muškaraca iz sela u znak odmazde za ubistvo hrvatske porodice u susednom Blagaju prethodne noći. Iako je identitet počinilaca ostao misterija, ustaše su objavile da su odgovorni Srbi iz Veljuna i odlučili da muški stanovnici sela budu kolektivno kažnjeni.[26] Luburić je na raspolaganju imao ukupno pedeset ljudi, od kojih su mnogi bili dugogodišnje ustaše koji su tridesetih godina 20. veka živeli u emigraciji u Italiji.[27] Uveče 9. maja, srpski muškarci iz Veljuna dovedeni su u Blagaj i ubijeni noževima i tupim predmetima u dvorištu lokalne osnovne škole. Ubistva su trajala čitavu noć. Sledećeg jutra, Luburić je viđen kako izlazi iz škole sav krvav i pere ruke pored bunara.[26]

Krajem juna, ustaški zvaničnici vozeći se kroz sela Gornja Suvaja i Donja Suvaja, u Lici, prijavili su da je na njih pucano, što je podstaklo regionalne vlasti da uspostave akciju „čišćenja” sela.[28] Ujutro 1. jula, Luburić je uveo grupu ustaša u ta dva sela.[26][29] Istoričar Maks Bergoc piše da je u operaciji učestvovalo do 300 ustaša.[28]

Prema rečima novinara i preživelog holokausta, Slavka Goldštajna, Luburić je pored 250 pripadnika hrvatskog domobranstva imao na raspolaganju oko 150 pripadnika ustaških pomoćnih snaga.[26] Mnogi muški stanovnici Gornje Suvaje i Donje Suvaje pobegli su u divljinu pre dolaska ustaša. Njihovi rođaci koji su ostali bili su podvrgnuti silovanju i seksualnom sakaćenju.[28] Masakr je trajao oko dva sata; ustaše su se ubijale svoje žrtve prvenstveno noževima i palicama.[26] Ubijeno je najmanje 173 seljana, uglavnom žena, dece i staraca.[26][29]

Dana 2. jula 130—150 ustaša su napale obližnje selo Osredci. Većina stanovnika sela pobegla je očekujući masakr, čuvši za ono što se dan ranije dogodilo u Gornjoj i Donjoj Suvaji. Tokom naredna dva dana ustaše su masakrirale tridesetak stanovnika sela, uglavnom starijih i nemoćnih, koji nisu mogli da pobegnu zajedno sa ostalima.[28] Luburić i njegovi sledbenici istovremeno su masakrirali stanovnike obližnjeg sela Bubanj.[26] Prema vlastitim internim dokumentima, ustaše su u Bubnju ubile 152 srpska civila i spalile dvadeset domova. U nekim domaćinstvima nijedna osoba nije ostala živa. Po rečima preživelih, broj smrtnih slučajeva iznosio oko 270.[28]

Dana 3. jula, jedna od Luburićevih jedinica privela je 53 stanovnika sela Nebljusi, uključujući desetoro dece mlađe od 12 godina. Oni su konjskim zapregama prebačeni u obližnje selo Boričevac, u kome su bile kasarna i kraška jama. Stanovnici Nebljusa bili su zatvoreni u kasarni, zajedno sa dvanaest odraslih muškaraca koji su ranije uhapšeni. Te večeri, njih osam je gurnuto u krašku jamu. Dve žrtve su uspele da prežive pad.[26]

Do kraja jula ustaše su pobile najmanje 1.800 Srba u Lici i okolini.[29] Ustaške zločine nad srpskim stanovništvom od strane NDH, podstakle su hiljade Srba da se pridruže partizanima Josipa Broza Tita i četnicima Draže Mihailovića.[30] Lički masakri posebno su služili kao kazus beli za ustanak u Srbu, koji je započeo 27. jula.[26] Pobuna je dovela do italijanskih vojnih okupacija zone II i zone III.[31]

Luburić i njegovi pretpostavljeni pogrešno su izračunali da će brutalno ubistvo nedužne populacije ukinuti svaki embrionalni otpor njihovom planu za stvaranje „etnički čistog područja”, primetio je Goldštajn. „Njihovi postupci izazvali su potpuno suprotan efekat”.[26] Sredinom jula 1941. Luburić je imao zadatak da uhvati desetine zatvorenika koji su pobegli iz logora Kerestinec. Gotovo svi begunci su zarobljeni ili ubijeni, a nekoliko ustaša je takođe izgubilo život.[32]

Jasenovac uredi

Za više informacija pogledajte: Logor Jasenovac
 
Srbi i Romi su sakupljeni i odvedeni u Jasenovac, 1942—43. godina.

Sektor bezbednosti NDH činile su dve agencije, Ravnateljstvo za javni red i sigurnost (RAVSIGUR) i Ustaška nadzorna služba (UNS).[33] I RAVSIGUR i UNS vodio je Kvaternikov sin Dido.[34]

RAVSIGUR je osnovan 4. maja 1941.[35] UNS je osnovan u avgustu.[6] Poslednji je bio podeljen na tri logora: Logor I, Logor III i Logor IV. Logor III, poznat i kao ustaška odbrana, imao je zadatak da upravlja koncentracionim logorima NDH.[27] Ukupno ih je bilo oko 30 na teritoriji NDH.[34] Od aprila do avgusta 1941. RAVSIGUR je bio odgovoran za upravu logora.[36] Veći deo rata na čelu Logora III bio je Luburić.[6] Prema rečima Sigfrida Kašea, nemačkog ambasadora u NDH, Luburić je za vreme svog progonstva osmislio stvaranje mreže koncentracionih logora.[32]

 
Srpska deca spašena iz logora Jasenovac.

U maju 1941. godine, Kvaternik je naredio izgradnju dva pritvorska centra u selima Krapje (Jasenovac I) i Bročice (Jasenovac II), prva dva podtabora onoga što je trebalo da postane koncentracioni logor Jasenovac. Krapje i Bročice otvoreni su 23. avgusta.[37] Istog dana, suočen sa italijanskom vojnom okupacijom zone II, Logor III naredio je raspuštanje svih koncentracionih logora smeštenih u priobalnim oblastima NDH.[37] U prvim mesecima rada sistema koncentracionih logora Jasenovac, Luburić je retko naređivao masovna pogubljenja bez pristanka pretpostavljenih.[38] Ante Moškov, vodeći ustaški zvaničnik, primetio je:[38]

„Poglavnik mu je bio draži nego što su mu bila sopstvena majka i braća, a odanost i poslušnost prema njemu bila je smisao njegovog života.”

Luburićeva odanost i posvećenost na kraju mu se isplatila, a kako je rat odmicao, postao je poverljivi član Pavelićevog užeg kruga.[39] Krajem septembra 1941., vlada NDH poslala je Luburića u Treći rajh da prouči nemačke metode stvaranja i održavanja koncentracionih logora.[38] Luburićev obilazak logora trajao je deset dana.[40][41] Naknadni ustaški logori napravljeni su po uzoru na Oranijenburg i Zahsenhauzen.[38]

Sistem logora Jasenovac bio je smešten u naselju sa velikim brojem Srba.[42] Po Luburićevom naređenju, između septembra i oktobra 1941. godine, sva srpska sela u okolini dva podtabora su sravnjena, njihovi stanovnici su sakupljeni i deportovani u Krapje i Bročice.[43] Između 14. i 16. novembra 1941. godine, Krapje i Bročice su raspušteni.[37] Vojno sposobni zatvorenici bili su primorani da sagrade treći pod-logor, Jasenovac III, koji je poznat i kao Ciglana.[37] Bolesni i nemoćni ljudi su ili ubijeni ili su ostavljeni da umru u napuštenim kampovima. Od 3.000—4.000 zatvorenika koji su bili zatvoreni u Krapju i Bročicama u vreme njihovog raspuštanja, samo 1.500 je preživelo da vidi Ciglanu.[36]

 
Posmrtni ostaci zarobljenika koncentracionog logora Jasenovac.

Sa informacijama koje je prikupio u Nemačkoj, Luburić je uspeo da organizuje ciglanu efikasnije nego što su to bili Krapje i Bročice.[29] U januaru 1942. godine, Logor III naredio je osnivanje Jasenovca IV, kao logor posvećen proizvodnji kože, koji je postao poznat kao Kožarnica (hrvatski: Kožara).[36] Peti i poslednji podtabor, Jasenovac V, osnovan je otprilike u isto vreme. Poznat kao Stara Gradiška, po selu u kom se nalazio, nadgledali su ga i muški i ženski stražari.[36] Među njima su bile i Luburićeve polusestre, Nada i Zora.[9] Prva je učestvovala u mučenjima i pogubljenjima koja su se dogodila u Staroj Gradiški.[44] Udala se za Dinka Šakića.[45] Tokom rata Šakić je služio kao zamenik komandanta Stare Gradiške,[36] a kasnije i kao komandant Ciglane.[36] Luburić je vrbovao i svog rođaka Ljubu Miloša.[9] Miloš je služio kao komandant službe rada u Ciglani.[36] Poput Luburića, koji je bio u kasnim dvadesetim godinama kada je imenovan za šefa Logora III, većina ustaša zaduženih za upravljanje sistemom logora Jasenovac bila je izuzetno mlada. Šakić je 1941. imao 20, a Miloš 22 godine.[39]

 
Jevrejski zatvorenik Teodor Grunfeld, industrijalac iz Zagreba, primoran je da skine prsten po dolasku u koncentracioni logor Jasenovac.

Sistem logora Jasenovac čuvalo je više od 1.500 ustaša.[40] Ciglana, Kožara i Stara Gradiška mogli su da drže 7.000 zatvorenika, iako broj zatvorenika nikada nije premašio 4.000 u bilo kom trenutku.[29] Luburić je dva ili tri puta mesečno posećivao sistem logora Jasenovac.[46] Insistirao je da lično ubije najmanje jednog zatvorenika pri svakoj poseti.[47] Luburić je uživao izrugujući se zatvorenicima u pogledu datuma i načina njihovog pogubljenja.[48] „Zabavljao bi se postavljanjem svog revolvera na glave zatvorenika”, piše Titov biograf Jasper Godvin Ridli. „Ponekad je povukao obarač, ponekad nije.”[49]

Luburićeva okrutnost proširila se i na druge ustaške logore. U jednom slučaju, namerno je poslao stotine zatvorenika zaraženih tifusom iz Stare Gradiške u Đakovo kako bi ubrzao širenje bolesti među zatvorenicima.[50] „Luburić je stvorio takvu atmosferu”, podsetio je Miloš, „da se svaki ustaša zapravo osećao pozvanim da ubije zatvorenika, verujući da će to biti čin patriotizma.”[38] Nakon neuspelog eksperimentisanja sa kombijima za gas, Luburić naredio je da se u Staroj Gradiški izgradi gasna komora koja je koristila kombinaciju sumpor-dioksida i ciklona B. Plinska komora je bila loše konstruisana i ovaj metod ubijanja je napušten posle tri meseca. Tokom rata, za razliku od nemačkih logora, većina zatvorenika je ubijana noževima ili tupim predmetima.[43][51]

 
Srpski zatvorenici u Jasenovcu, 1942. godina.

Početkom 1942. godine uslovi u Jasenovcu su se donekle poboljšali zbog očekivane posete delegacije Crvenog krsta. Zdraviji zatvorenici, kojima su obezbeđeni novi kreveti i posteljina, smeli su da razgovaraju sa delegacijom, dok su bolesni i iscrpljeni ubijani. Nakon odlaska delegacije, uslovi u kampu vratili su se u prethodno stanje.[36]

Kada je hrvatski jevrejski državni službenik po imenu Dragutin Rozenberg pokušao da ga nagovori da dozvoli dostavu hrane i odeće u Jasenovac po imenima, Luburić je pristao da se te pošiljke raspu, kako ne bi otkrio koji su pritvorenici još živi, a koji mrtvi.[52] Luburić se takođe pokazao nepropusnim za primanje mita, kao što je primer slučaja Juliusa Šmidlina, predstavnika Crvenog krsta, koji je pokušao podmititi Luburića da bi se ovaj humanije odnosio prema zatvorenicima u Jasenovcu, ali mu je Luburić to besno odbio.[53] Pored toga, Luburić nije tolerisao loše rukovanje robom zaplenjenom od logoraša, što je primer njegovog odgovora na takozvanu Zlatnu aferu, u kojoj su stražari logora uhvaćeni u pokušaju krijumčarenja zaplenjenog nakita iz Jasenovca. Luburić je naredio da se krivci ubiju. Među ubijenima je i brat Luburićevog zamenika Ivice Matkovića, koji je pretučen do smrti.[54]

Kozarska ofanziva uredi

Za više informacija pogledajte: Bitka na Kozari

Dana 21. decembra 1941. ustaške jedinice pod komandom Luburića, Rukavine i Moškova umarširale su u Prkose, kod Bosanskog Petrovca.[26] Luburić je izjavio:[26]

 
Ustaše odvode narod posle ofanzive na Kozaru (kod Bosanske Dubice) juna 1942.

Ustaše su okupile više od 400 srpskih civila, uglavnom žena i dece i starijih. Ubrzo nakon toga, odvedeni su u obližnju šumu i ubijeni.[26] Luburić je 14. januara 1942. godine uveo grupu ustaša u selo Draksenić, u severnoj Bosni, i naredio ubistvo njegovih stanovnika. U masakru koji je usledio ubijeno je više od 200 seljaka, uglavnom žena, dece i staraca.[55] Sredinom 1942. Državni obaveštajno-propagandni zavod (hrvatski: Državni izvještajni i promičbeni ured; DIPU) izdao je strogo upozorenje svim novinama u NDH, zabranjujući im izveštavanje o Luburiću, Logoru III i takozvanoj „kolekciji NDH centara.”[27] Uprkos upozorenju DIPU-a, Luburić je predstavljen u propagandnom kratkom filmu iz 1942. godine pod naslovom Straža na Drini (nemački: Wacht an der Drina).[12]

U junu 1942. godine, Vermaht, domobranstvo i ustaška milicija pokrenuli su Kozarsku ofanzivu, čiji je cilj bilo istiskivanje partizanskih formacija oko planine Kozare, u severozapadnoj Bosni, koja je ugrožavala pristup Nemačke železničkoj liniji Beograd — Zagreb. Iako su partizani pretrpeli ponižavajući poraz, civilno stanovništvo područja snosilo je najveće posledice. Između 10. juna i 30. jula 1942. godine, 60.000 civila koji su živeli u okolini planine Kozara, uglavnom Srba, sakupljeno je i odvedeno u koncentracione logore.[43][56]"Kozara je raščišćena do poslednjeg čoveka, " napisao je opunomoćeni general Vermahta Edmund Glejs-Horstenau, „a takođe i poslednje žene i poslednjeg deteta.”[43]

Posle Kozarine depopulacije, Luburić je osmislio stvaranje godišnjeg „poreza”, kojim bi srpski dečaci bili oduzeti porodicama, uslovljeni da se odreknu svog srpskog nacionalnog identiteta, i uvedeni u ustaški nabor. Krajem 1942. godine „usvojio” je 450 dečaka koji su raseljeni tokom borbi oko planine Kozara.[43] Odevene u crne ustaške uniforme, Luburić je dečake nazivao svojim „malim janjičarima”, aluzija na sistem devširme Osmanskog carstva, koji je desetine hiljada dečaka odveo iz hrišćanskih porodica širom Balkana, asimilovao i pretvorio u članove osmanlijske vojske.

Svakog jutra su Luburićevi „janjičari” bili prinuđeni da učestvuju u vojnim vežbama i izgovaraju Gospodnju molitvu.[38] Eksperiment nije uspeo i većina dečaka je odbila da postanu ustaše.[43] Takođe je većina njih potom umrla od neuhranjenosti, dizenterije i drugih bolesti.[38] Stotine druge dece koju su ustaše otele nakon bitke na Kozari spasila je grupa dobrovoljaca Crvenog krsta iz Zagreba, koju je predvodila Diana Budisavljević.[29] U svom dnevniku, Budisavljević se prisetila susreta koji je imala sa Luburićem u Staroj Gradiški, u kojem ju je ovaj grdio, nju i njene kolege, zbog „brige samo o srpskoj deci”, dok je širom NDH bilo i hrvatske i bosanske muslimanske dece koja su takođe patila. Prema rečima Diane Budisavljević, Luburić je pretio da će nju i njene kolege privesti, zlokobno upozoravajući da „niko neće znati šta se s njima dogodilo i gde se nalaze.”[57]

Teror u Sarajevu uredi

 
Partizani ulaze u Sarajevo, 1945. godine.

Početkom 1945., Pavelić je Luburića poslao u Sarajevo da potkopa tamošnju petu komunističku kolonu.[9] Luburić je u grad stigao 15. februara.[7] Pet dana kasnije, Hitler je Sarajevo proglasio festungom („tvrđavom”), insistirajući da se po svaku cenu brani. Hitler je imenovao generala Hajnca Katnera da organizuje odbranu grada zbog očekivanja partizanskog napada.[58] 24. februara Katner je organizovao banket u čast Luburića.[7] Na banketu je Luburić objavio nameru da uništi komunistički otpor u Sarajevu.[58] Luburić je ubrzo imenovao devet ustaških oficira u specijalnu radnu grupu za izvršenje egzekucija poznatih i osumnjičenih komunista. Njegovo sedište nalazilo se u vili u centru Sarajeva, koja je među stanovnicima grada postala poznata kao „kuća terora”.[7]

Dana 1. marta, partizani su pokrenuli operaciju Sarajevo, koja je imala za cilj oduzeti grad od Nemaca i ustaša.[7] Početkom marta Sarajevo je bilo okruženo i odsečeno od ostatka NDH.[7] Luburić je osnovao sud koji je nazvao Krivični ratni sud komandanta Luburića, koji se bavio slučajevima navodne izdaje.[7] Prva grupa zatvorenika kojoj se sudilo bila je grupa od 17 muslimanskih izbeglica iz Mostara.[7] Tokom meseca pogubljeno je na desetine osumnjičenih komunista.[59]

Hapšenja i pogubljenja koja su usledila bila su zabrinjavajuće proizvoljne prirode, što je samo pogoršalo teror koji su osećale Sarajlije.[7] Prema rečima preživelih, metode mučenja koju su najčešće koristili Luburićevi agenti podrazumevala je vezivanje ruku zatvorenika iza leđa, uvlačenje ruku među noge, postavljanje šipke među kolena, vešanje naopako i potom prebijanje. Nakon ovih mučenja, koja su ustaše eufemistički nazivali ispitivanjima, zatvorenika su obično pratila pogubljenje ili deportacija u koncentracioni logor. Luburić se iživljavao i nad živima, tako što je pozivao članove porodice svojih žrtava u vilu i potom bi im ispričao vrlo detaljno kako su njihovi najmiliji mučeni i ubijani. Kako su ubistva odmicala, neke Sarajlije su bombardovali skloništa u strahu za svoj život, iako grad nedeljama nije bio bombardovan.[7]

Luburić je 16. marta sazvao sastanak preko 1.000 ustaških političkih i vojnih ličnosti, a u prisustvu visokih nemačkih zvaničnika izdao je deklaraciju kojom se osuđuje boljševizam, Jaltska konferencija i nova komunistička vlada u Beogradu.[7] Ustaše su 21. marta otkrile zaveru za atentat na Luburića. Njegov potencijalni atentator bio je mladi komunista po imenu Halid Nazečić, kojeg je izdao jedan od njegovih saučesnika.[59] Četiri ustaše su potom ubijene u napadima partizana u gradu.[9] U noći između 27. i 28. marta ustaše su obesile pedeset pet Sarajlija u sarajevskom naselju Marindvor.[58] Znakovi koji nose frazu: „Živeo Poglavnik!” bili su im postavljeni oko vrata.[58] Njihova tela su ostavljena da budu primer drugima.[27] Na one koji su pokušavali da pronađu tela, pucano je.[59] Luburić je sa svojom pratnjom 4. aprila napustio Sarajevo. Oko 350 ustaških policajaca i 400 ustaških vojnika ostalo je da brani grad.[7] Luburićeva teroristička vladavina u Sarajevu odnela je 323 života, prema podacima posleratne komisije za ratne zločine. Nekoliko stotina drugih je deportovano u koncentracione logore.[59]

Partizani su ušli u Sarajevo 6. aprila i proglasili njegovo oslobođenje. Zauzimanje grada poklopilo se sa četvrtom godišnjicom invazije Osovine na Jugoslaviju.[7] Ekshumaciju tela iz dvorišta Luburićeve vile, od kojih su mnoga pripadala deci, dokumentovala je sovjetska filmska ekipa.[7] Još jedan svedok posledica Luburićevih zločina bio je američki novinar Landrum Boling, koji se setio da je video prostoriju tela „naslaganih poput špranca jedno na drugo.”[31] Mnogi od leševa imali su su znake mučenja i sakaćenja. Među leševima je bio i Halid Nazečić, čija je glava bila unakažena, oči izvađene i genitalije spaljene ključalom vodom.[7]

Destrukcija NDH uredi

Po izlasku iz Sarajeva, Luburić se ukrcao u avion za Zagreb. Pri pokušaju sletanja na aerodrom Borongaj, Luburićev avion srušio se na pisti koja je bila oštećena bombom. Luburić je zadobio povredu glave i morao je biti hospitalizovan. Pavelić je posetio Luburića dok se oporavljao i zatekao ga ošamućenog i razočaranog, kako optužujuće Nemce za izdaju Hrvatske.[60] Ubrzo nakon toga, Luburić je unapređen u čin generala.[8] Početkom aprila naredio je da se preostali zatvorenici Jasenovca ubiju.[29] Takođe je naredio da se unište dokumenti koji se odnose na operaciju logora, a leševi iz okolnih masovnih grobnica ekshumiraju i kremiraju. Nekoliko osoba koje su imale inkriminišuće informacije u vezi sa Luburićevim ratnim aktivnostima, poput agenta Gestapoa, Kopela, ubijeno je po njegovom nalogu.[9] Krajem aprila, Luburić je odobrio pogubljenja Lorkovića i Vokića, kao i drugih koji su bili umešani u zaveru Lorković — Vokić.

Kako su se partizani približavali, Luburić je predložio da ustaše zauzmu svoj poslednji otpor u Zagrebu, ali Pavelić je to odbio.[8] Ustaše su bile podeljene oko toga šta da rade. Neki su predlagali povlačenje prema Austriji što je brže moguće. Drugi, među kojima je bio Luburić, zagovarali su uspostavljanje neregularnih formacija na selu koje bi vršile gerilske napade nakon propasti NDH.[6] Početkom maja, Luburić se sastao sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem koji ga je molio da ne pruža oružani otpor partizanima. Vlada NDH napustila je 5. maja Zagreb, a za njom i Pavelić. Do 15. maja NDH je potpuno propala.[6] Desetine hiljada ustaša predalo se britanskoj vojsci, ali je vraćeno partizanima. Neizreciv broj ubijen je u kasnijim partizanskim represalijama, zajedno sa nekoliko hiljada srpskih i slovenačkih kolaboracionista.[6]

Neke ustaše, koje su postale poznate kao krstaši (hrvatski: križari), ostali su u Jugoslaviji i izvršavali gerilske napade na komuniste.[6] Među njima je bila i mala grupa boraca predvođenih Luburićem, koja je ostala u šumama južne Slovenije i severne Slavonije, okršavajući se sa novoformiranom Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA).[26]

Luburić je izbegao zarobljavanje i verovatno pogubljenje položivši lične dokumente pored tela mrtvog vojnika. Preko Matkovića i Moškova, Luburić je Paveliću, koji je pobegao u Austriju, poslao pismo u kojem je nagovestio svoju nameru da nastavi borbu. Postoje tri različita izveštaja o Luburićevim aktivnostima u posleratnoj Jugoslaviji. Prema jednom, Luburić se potom uputio na jug prema planinskom lancu Bilogora, gde se sastao sa grupom od više od pedeset križara pod vođstvom Branka Bačića. Krenuli su ka zapadu, uspostavljajući bazu na Fruškoj gori. U novembru 1945. Luburić i desetak križara prešli su mađarsko-jugoslovensku granicu i pobegli iz Jugoslavije. Druga verzija kaže da je Luburić ranjen u pucnjavi sa JNA, a preko reke Drave u Mađarsku prebacio ga je general Rafael Boban, koji se posle vratio u Jugoslaviju i za njega se više nikada nije čulo. Treća verzija, koju je zastupao i sam Luburić, jeste da se Luburić borio sa križarima do kraja 1947. godine, kada je bio teško ranjen i primoran da napusti zemlju.[61]

Luburićeva polusestra Nada i njen suprug Dinko Šakić pobegli su u Argentinu.[45] Neki od preostalih Luburićevih rođaka nisu bili te sreće. Jugoslovenske vlasti su Miloša uhvatile u julu 1947. godine, zajedno sa nekoliko drugih križara, nakon što se vratio u zemlju zbog pobune križara.[61] Naknadno mu je suđeno zbog zločina za koja je počinio tokom rata. Tokom suđenja, on je grafički detaljno priznao svoju ulogu u ubistvima koja su se dogodila u Jasenovcu. Osuđen je po svim tačkama optužnice i pogubljen 1948.[12]

Nakon rata uredi

U avgustu 1950. Luburić je objavio proklamaciju u nekim hrvatskim emigrantskim novinama u Čikagu u kojoj zahteva da ni jedan Hrvat ne sme da bude vojnik tuđe, ne-hrvatske armije. Nakon toga je otputovao u Hamburg da bi osnovao regrutni centar Pavelićevih ustaša.[46] Luburić je bio aktivan na zapadu u raznim emigrantskim organizacijama u Španiji, Švedskoj, Nemačkoj, Kanadi kao i u mnogim drugim zemljama. U borbi za prevlast u emigraciji razišao se sa Pavelićem 1955. i isključen je iz ustaškog pokreta. Prema izvorima CIA iz Buenos Ajresa, Luburićev posao u Nemačkoj je dobio blagoslov britanskih vlasti.[62] Bio je veza između ustaša u NDH i preporoda ustaškog pokreta kao terorističke organizacije u posleratnom dobu, stvarajući 1957. godine organizaciju Hrvatski narodni otpor ili HNO. Otpor je kasnije prerastao u „Hrvatski državotvorni pokret”, kome je između ostalih pripadao Miro Barešić.

U Španiji se krio pod imenom Visente Perez Garsija.[63] Bio je koordinator terorističkih napada širom Evrope, sa ćelijama u Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj, Nemačkoj, Španiji i nekoliko misterioznih ulazaka u samu Jugoslaviju.

U novembru 1953. Luburić se oženio Špankinjom po imenu Izabela Ernajz. Par je potom dobio četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice.[9] Luburićeva supruga je 1957. godine dobila anonimno pismo u kojem se detaljno opisuju ratna zverstva njenog supruga, sa velikim naglaskom na njegovoj ulozi u ubijanju dece.[13] Ubrzo nakon toga podnela je zahtev za razvod. Tokom postupka razvoda, Luburić je dobio zajedničko starateljstvo nad decom, kao i njihov dom. Iste godine je prodao kuću i preselio se u grad Karkahente, blizu Valensije, gde je otvorio farmu živine. Farma je brzo prestala da posluje i Luburić je ubrzo postao trgovački putnik.[13]

Zbog svoje aktivnosti, Luburić je na sebe privukao pažnju i jugoslovenske tajne službe koja je nastojala da ga ubije. Maksa Luburića ubio je agent Udbe, Ilija Stanić, nakon što se uspešno infiltrirao u HNO. Ubijen je u svojoj vili u Španiji 20. aprila 1969, tako što mu je čekićem razbijena glava.[64][65]

Smrt uredi

Ujutru 21. aprila 1969. godine, Luburićev sin otkrio je očev krvavi leš u jednoj od spavaćih soba u svom domu. Luburić je ubijen dan ranije. Mrlje od krvi na podu ukazivale su na to da su ga iz kuhinje odvukli i grubo strpali pod krevet. Više puta su ga tukli po glavi tupim predmetom. Obdukcijom je utvrđeno da udarci u glavu nisu bili smrtonosni; Luburić se zadavio vlastitom krvlju.[9] Luburić je sahranjen u Madridu. Njegovoj sahrani prisustvovalo je stotine hrvatskih nacionalista u ustaškoj uniformi, koji su skandirali ustaške parole i izgovarali fašističke pozdrave.[12]

Luburićevo ubistvo dogodilo se u vreme kada je UDBA vršila atentate na vodeće hrvatske nacionalističke ličnosti širom Evrope i sumnja je neizbežno pala na njih.[12] Luburić je 1967. godine zaposlio svog kuma Iliju Stanića da radi u njegovoj izdavačkoj firmi. Stanićev otac Vinko služio je zajedno sa Luburićem tokom rata. Uhvatile su ga jugoslovenske vlasti u borbi sa križarima i umro je u zarobljeništvu.[66] Stanić, koji je živeo i radio u Luburićevom domu, vratio se u Jugoslaviju neposredno posle Luburićeve smrti.[12] Deklasifikovani jugoslovenski obaveštajni dokumenti pokazuju da je Stanić bio agent UDBA-e, sa kodnim imenom Mungos.

Prema zapisniku sa njegovog brifinga iz maja 1969. godine, Stanić je svojim rukovodiocima rekao da je prvo stavio otrov u Luburićevu kafu, koju mu je dao drugi agent UDBA-e. Nakon što otrov nije uspeo da ubije Luburića, Stanić je počeo da paniči i otišao je u svoju sobu po čekić. Kada se vratio u kuhinju, Luburić se požalio da se ne oseća dobro. Dok je Luburić išao da povrati u sudoperu, Stanić ga je nekoliko puta udario po glavi. Luburić je nepomično pao na pod. Stanić je zatim napustio kuhinju kako bi bio siguran da su ulazna vrata zaključana. Kada se vratio, video je Luburića kako stoji iznad sudopere i jauče od bola. Stanić ga je još jednom udario u glavu, slomivši mu lobanju. Potom je telo Luburića umotao u ćebad i odvukao u obližnju spavaću sobu. Stanić je tvrdio da je u početku želeo da sakrije telo u štampariji, ali da je Luburić bio pretežak. Ušavši u spavaću sobu, Stanić je sakrio telo ispod kreveta i mirno izašao iz kuće.[64]

U intervjuu za hrvatski nedeljnik Globus u julu 2009. godine, Stanić je promenio svoju priču, tvrdeći da su Luburića ubila dva člana HOP-a. Ogorčen omalovažavajućim komentarom koji je Luburić navodno dao o Stanićevom ocu i njegovim posleratnim gerilskim aktivnostima, Stanić tvrdi da je potražio dvojicu muškaraca, koji su ga uverili da su samo želeli da izvrše premlaćivanje. Na dan kada je Luburić ubijen, Stanić je tvrdio da je dozvolio muškarcima da uđu u Luburićev dom, a njih dvojica su jednim udarcem u glavu teškom metalnom šipkom ubili Luburića.[67] 2012. godine Stanić je još jednom promenio svoju priču, ovog puta optužujući dvojicu drugih ljudi za ubistvo Luburića.[66]

Uticaj na hrvatski nacionalizam uredi

Posle Luburićeve smrti, rukovodstvo HNO otišlo je do nekoliko njegovih bliskih saradnika, da bi se na kraju podelilo u suparnička rukovodstva u Severnoj Americi, Australiji, Švedskoj i Argentini. Vođstvo argentinske frakcije HNO delegirano je Luburićevom zetu Dinku Šakiću.[68]

U aprilu 1971. dve podružnice HNO ušle su u jugoslovensku ambasadu u Stokholmu i ubile jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj, Vladimira Rolovića. Njih dvojica su uhapšeni, ali su pušteni na slobodu sledeće godine nakon što je grupa hrvatskih nacionalista otela švedski avion, tražeći njihovo puštanje.[68] Jedan od Rolovićevih ubica, Miro Barešić, prošao je kroz krštenje dok je bio u zatvoru i u čast Luburića usvojio krsno ime Vjekoslav.[69]

HNO se tada mogao pohvaliti sa nekoliko hiljada članova. Među značajnim članovima bili su, između ostalih, Zvonko Bušić, Gojko Šušak i Mladen Naletilić.[68] Bušić je naručio otmicu leta u septembru 1976.[68] Šušak je postao hrvatski ministar obrane 1991.[70] Naletilić je osuđen za činjenje ratnih zločina nad bošnjačkim civilima tokom bosanskog rata od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Osuđen je na 20 godina zatvora.[71]

Tokom rata u Hrvatskoj, otvoreno divljenje Luburiću moglo se naći u oficirskom zboru hrvatske vojske. Ante Luburić, koji je tokom bitke za Vukovar služio kao viši oficir, njegovi konfederalci su mu dali ime Maks zbog njegove žestine na bojnom polju.

Početkom 1992. general Mirko Norac izrazio je divljenje Luburiću nakon što je razrešen dužnosti po nalogu predsednika Hrvatske, Franje Tuđmana.[72][73]


Za Luburića se govori u uvodnim redovima hrvatske nacionalističke pesme „Jasenovac i Gradiška Stara”, koja glasi:[74]

„Jasenovac i Gradiška Stara,

To je kuća Maksovih mesara…”

2017. u sarajevskom naselju Dobrinja, pojavili su se flajeri koji sadrže odlomke iz govora Luburića.[75] U julu 2018. španska vladajuća Socijalistička radnička partija, predložila je zakon protiv memorisanja fašističkih figura. Nagađalo se da će španske vlasti, ako zakon bude usvojen, moći uzurpirati grobnice Pavelića i Luburića, jer kako navode, grobnice su postale hodočasnička mesta za neofašiste, i treba ih premestiti na manje istaknute lokacije ili prebaciti u Bosnu.[76]

Darko Hudelist, novinar i Tuđmanov biograf, smatra Luburića jednom od tri najvažnije hrvatske političke ličnosti posleratnog perioda, uz Tita i Tuđmana.[77] Hudelist tvrdi da je na Tuđmana uticao Luburićev spis koji je pozivao na ujedinjenje ideološki različitih frakcija koje su činile hrvatsku dijasporu. Ovo je postao ključni politički prioritet Tuđmanove Hrvatske demokratske zajednice tokom njegovog predsednikovanja.[78]

Istoričar Vlado Vladić održao je 29. septembra 2018. godine na rimokatoličkom prioratu u Splitu promociju svoje knjige Hrvatski vitez Vjekoslav Maks Luburić. Događaj je osudila hrvatska levica, optuživši Vladića za veličanje Luburića i Katoličke crkve za omogućavanje istorijskog revizionizma. Među prisutnima bio je Dario Kordić, koji je tokom bosanskog rata bio potpredsednik Hrvatske Republike Herceg-Bosne. Kordića je MKSJ kasnije proglasio krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti za njegovu ulogu u etničkom čišćenju doline Lašve i bio je osuđen na 25 godina zatvora.[79]

Procena žrtava uredi

 
Spomenik za 55 Sarajlija obešenih po Luburićevom naređenju u noći između 27. i 28. marta 1945. godine.

Prema savremenim nemačkim izveštajima, broj ubijenih Srba od strane ustaša iznosio je oko 350.000.[80] Prema Američkom memorijalnom muzeju holokausta, ustaše su tokom rata ubile između 320.000 i 340.000 Srba.[81] Većina savremenih istoričara slaže se da su ustaše ubile preko 300 000 Srba, ili oko 17% svih Srba koji su živeli u NDH.[44]

Na suđenjima u Nirnbergu, za ova ubistva je ocenjeno da su predstavljala genocid.[80] Ustaše su takođe bile odgovorne za smrt 26.000 Jevreja i 20.000 Roma.[37]

Istoričarka Emili Grebl procenjuje da se Luburiću može pripisati približno 200 000 ratnih smrti.[7] Tokom rata, Luburić se hvalio da su ustaše ubile više Srba u Jasenovcu, „nego što je Osmansko carstvo uspelo tokom okupacije Evrope.”[51][82] Takođe se poverio Hermanu Nojbaheru, opunomoćenom predstavniku Ministarstva spoljnih poslova Rajha za jugoistočnu Evropu, da je verovao da je oko 225.000 Srba ubijeno u Jasenovcu.[83] Nepotpuni spisak žrtava sastavljen od Spomen-područja Jasenovac sadrži imena 83.145 osoba, uključujući 47.627 Srba, 16.173 Roma i 13.116 Jevreja.[84] Većina istoričara slaže se da je u Jasenovcu ubijeno oko 100.000 ljudi.[85]

1998. godine je Šakić uhapšen u Argentini. Sledeće godine izručen je Hrvatskoj zbog optužbi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Šakić je osuđen po svim tačkama optužnice i osuđen na dvadeset godina zatvora.[45] Umro je u julu 2008.[43] Luburićeva polusestra Nada uhapšena je približno u isto vreme kada i njen suprug, ali je puštena zbog nedostatka dokaza. Umrla je u februaru 2011.

U julu 2011. Vlada Srbije raspisala je nalog za njeno hapšenje, očigledno ne znajući da je umrla ranije te godine. Kada su srpske vlasti saznale za njenu smrt, nalog je povučen.[10] Šakić je svog devera opisao kao „humanitarca” i „zaštitnika Jevreja.”[86]

Nekoliko Luburićevih savremenika, kao i brojni naučnici, pružili su potpuno drugačiju ocenu. Artur Hafner, oficir Abvera, osudio je Luburića kao jednog od Pavelićevih „najžešćih krvožednika.”[38] U akademskoj literaturi, Luburić se često opisuje kao sadista.[52] Učenjak holokausta Uki Goni ga karakteriše kao „krvoločnog ludaka.”[87]

„Od svih nasilnika Poglavnika”, piše Volters, „Luburić je bio najgori.”[46] Jozo Tomašević, istoričar specijalizovan za Balkan, opisao je Luburića kao jedan od „najbrutalnijih i najkrvoločnijih” pripadnika ustaškog pokreta.[6] Karmihel govori o Luburiću kao o „jednom od najozloglašenijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata.”[88] Istoričari Ladislaus Hori i Martin Broszat opisuju Luburića kao „jednog od najstrašnijih i najomraženijih” ustaških vođa.[89][90]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Tomasevich 2002, str. 422. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTomasevich2002 (help)
  2. ^ Drobnjaci, poreklo plemena — Poreklo
  3. ^ Poreklo i prezimena svih Pivljana — Poreklo
  4. ^ RATKO DMITROVIĆ Krvavo nedeljno jutro u gradu Karkahente — Pečat — List slobodne Srbije
  5. ^ Lopušina, Marko (2014). Ubij bližnjeg svog. MARSO. ISBN 9788661071409. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration (na jeziku: engleski). Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-7924-1. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Greble 2011, str. 222
  8. ^ a b v g d Dizdar, Zdravko (1997). „Luburić, Vjekoslav”. In Dizdar, Zdravko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko (eds.). Tko je tko u NDH (in Croatian). Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.-1945. Zagreb, Croatia: Minerva. 1997. str. 240—242. ISBN 978-953-6377-03-9. 
  9. ^ a b v g d đ e ž z Ličina, Đorde (1985). „Vjekoslav Luburić”. In Ličina, Đorđe; Vavić, Milorad; Pavlovski, Jovan (eds.). Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva, Vančo Mihailov (in Serbo-Croatian). Zagreb, Yugoslavia: Centar za informacije i publicitet. OCLC 12595707
  10. ^ a b v Bitunjac, Martina (2013). Le donne e il movimento ustascia (na jeziku: italijanski). Edizioni Nuova Cultura. ISBN 978-88-6812-182-2. 
  11. ^ a b v Ličina 1985, str. 110
  12. ^ a b v g d đ Carmichael, Cathie (2015). A Concise History of Bosnia (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01615-6. 
  13. ^ a b v g Ličina 1985, str. 159
  14. ^ Dizdar 1997, str. 240
  15. ^ Ličina 1985, str. 111
  16. ^ Lampe, John R.; Lampe, Professor John R. (2000). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77401-7. 
  17. ^ Tomasevich 2002, str. 336. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTomasevich2002 (help)
  18. ^ Goldstein 2007, str. 22–24.
  19. ^ Basta 1986, str. 125.
  20. ^ Kostić 1981, str. 145.
  21. ^ Basta 1986, str. 273.
  22. ^ Tomasevich 2002, str. 426. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTomasevich2002 (help)
  23. ^ Donia 2006, str. 197. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFDonia2006 (help)
  24. ^ Tomasevich 2002, str. 466. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTomasevich2002 (help)
  25. ^ MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service by Stephen Dorril; Simon and Schuster, May 21, 2002, str. 354
  26. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Goldstein, Slavko (2013). 1941: The Year That Keeps Returning (na jeziku: engleski). New York Review of Books. ISBN 978-1-59017-700-6. 
  27. ^ a b v g Yeomans, Rory (2015). The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia (na jeziku: engleski). Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-545-8. 
  28. ^ a b v g d Bergholz, Max (2016). Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-0643-1. 
  29. ^ a b v g d đ e Adriano, Pino; Cingolani, Giorgio (2018). Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War (na jeziku: engleski). Central European University Press. ISBN 978-963-386-206-3. 
  30. ^ Malcolm, Noel (1996). Bosnia: A Short History (na jeziku: engleski). NYU Press. ISBN 978-0-8147-5561-7. 
  31. ^ a b Redzic, Enver; Donia, Robert (2004). Bosnia and Herzegovina in the Second World War (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-30951-3. 
  32. ^ a b Mataušić, Nataša . Jasenovac 1941—1945: Logor smrti i radni logor (in Croatian). . Zagreb, Croatia: Jasenovac Memorial Site. 2003. ISBN 978-953-99169-4-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  33. ^ Yeomans, Rory (2012). Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941—1945 (na jeziku: engleski). University of Pittsburgh Pre. ISBN 978-0-8229-7793-3. 
  34. ^ a b Goldstein, Ivo (1999). Croatia: A History (na jeziku: engleski). McGill-Queen's Press – MQUP. ISBN 978-0-7735-2017-2. 
  35. ^ Kovačić, Davor . Redarstveno-obavještajni sustav Nezavisne Državne Hrvatske od 1941. do 1945 godine (in Croatian). . Zagreb, Croatia: Croatian Institute of History. 2009. ISBN 978-9-5363-2474-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  36. ^ a b v g d đ e ž Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph (2018). The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933—1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-02386-5. 
  37. ^ a b v g d Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph (2018). The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933—1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-02386-5. 
  38. ^ a b v g d đ e ž Dulić, Tomislav (2005). Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941—42. Uppsala, Sweden: Uppsala University Library. ISBN 978-9-1554-6302-1. 
  39. ^ a b Biondich, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878 (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929905-8. 
  40. ^ a b Friedman, Jonathan C. (2010). The Routledge History of the Holocaust (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. ISBN 978-1-136-87060-6. 
  41. ^ Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-0663-2. 
  42. ^ Friedman, Jonathan C. (15. 12. 2010). The Routledge History of the Holocaust. Taylor & Francis. ISBN 9781136870606. 
  43. ^ a b v g d đ e Crowe, David M. (2013). Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-98681-2. 
  44. ^ a b Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe (na jeziku: engleski). Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2. 
  45. ^ a b v Perica, Vjekoslav (2002). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517429-8. 
  46. ^ a b v Walters, Guy (2010). Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice (na jeziku: engleski). Crown. ISBN 978-0-307-59248-4. 
  47. ^ Levene, Mark; Levene, Reader in History Mark; Roberts, Penny (1999). The Massacre in History (na jeziku: engleski). Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-934-5. 
  48. ^ Rudy Koshar (2000). From monuments to traces. Internet Archive. University of California Press. ISBN 978-0-520-21768-3. 
  49. ^ Ridley 1994
  50. ^ Glenny 2012
  51. ^ a b Levene, Mark (2013). Annihilation: Volume II: The European Rimlands 1939—1953 (na jeziku: engleski). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-150555-3. 
  52. ^ a b Bauer, Yehuda (1981). American Jewry and the Holocaust: The American Jewish Joint Distribution Committee, 1939—1945 (na jeziku: engleski). Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1672-6. 
  53. ^ Favez, Jean-Claude; Fletcher, John (1999). The Red Cross and the Holocaust (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41587-3. 
  54. ^ Miletić, Antun (1986). Koncentracioni logor Jasenovac 1941—1945 (in Serbo-Croatian). Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945: Dokumenta. Belgrade, Yugoslavia: Narodna knjiga. 1986. ISBN 978-8-63310-025-0. 
  55. ^ Komarica, Slavko; Odić, Slavko F. (2005). Zašto Jasenovac nije oslobođen (in Serbian). Zašto Jasenovac - nije osloboečen. Belgrade, Serbia: Institute for Contemporary History. 2005. ISBN 978-8-6740-3097-4. 
  56. ^ Rubinstein, William D. (2014). Genocide (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-86996-2. 
  57. ^ Knezevic, Gordana (27. 7. 2017). „Balkans Without Borders: 'Diana's List' Of Children Saved From Death Camps Revealed”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-21. 
  58. ^ a b v g Donia, Robert J. (2006). Sarajevo: A Biography (na jeziku: engleski). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11557-0. 
  59. ^ a b v g Hoare 2013
  60. ^ Jareb, Jere (1995). Pola stoljeća hrvatske politike, 1895—1945 (in Croatian). Pola stoljeća hrvatske politike: Povodom Mačekove autobiografije. Zagreb, Croatia: Croatian Institute of History. 1995 [1960]. ISBN 978-9-5363-2402-6. 
  61. ^ a b Radelić, Zdenko (2002-04-26). „Povezivanje ustaškog vodstva i križara 1945.-1947.”. Časopis za suvremenu povijest (na jeziku: hrvatski). 34 (1): 41—68. ISSN 0590-9597. 
  62. ^ Walters 2010, str. 257. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFWalters2010 (help)
  63. ^ Ličina, Vavić & Pavlovski 1985, str. 103.
  64. ^ a b Kako sam ubio ustaškog zlikovca Maksa Luburića (Foto) | SRBIN. INFO
  65. ^ Agent Udbe: Luburića sam ubio jer je uvrijedio mog ćaću — Večernji.hr
  66. ^ a b Vjekoslav Luburić (na jeziku: engleski), 2021-02-13, Pristupljeno 2021-02-20 
  67. ^ „Jutarnji list – Ilija Stanić: Ubili smo Luburića jer se razišao s Pavelićem”. www.jutarnji.hr (na jeziku: hrvatski). 2009-07-15. Pristupljeno 2021-02-20. 
  68. ^ a b v g Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. 
  69. ^ https://www.pressreader.com/croatia/vecernji-list-hrvatska/20100310/282179352252318. Приступљено 2021-02-20 — преко PressReader.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  70. ^ Hockenos 2003, стр. 73–74
  71. ^ „Appeals Chamber Confirms Sentences Against Mladen Naletilic and Vinko Martinovic | International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. www.icty.org. Приступљено 2021-02-21. 
  72. ^ „Odlazak vojničine starog kova kojem je Ženevska konvencija bila sveto pravilo”. tportal.hr. Приступљено 2021-02-21. 
  73. ^ Off 2004
  74. ^ Vuletic, Dean (2011). „The Silent Republic: Popular Music and Nationalism in Socialist Croatia” (PDF). Max Weber Programme. Florence, Italy: European University Institute. ISSN 1830-7728.
  75. ^ Knezevic, Gordana (20. 8. 2018). „Spain Awakens Bosnian, Croatian Ghosts Of 1945”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-21. 
  76. ^ „Spanish Law May Mean Moving Croatian Fascist Tombs”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2018-07-25. Приступљено 2021-02-21. 
  77. ^ Hudelist, Darko (2004). Tuđman: Biografija (на језику: хрватски). Tuđman-- biografija. Zagreb, Croatia: Profil. 2004. ISBN 978-9-53120-038-7. 
  78. ^ Hudelist 2004, стр. 618–623
  79. ^ „Jutarnji list – KAKO SMO KAO DRUŠTVO POSTALI TOLIKO IMUNI NA ZLO? U Zagrebu se promovira knjiga o ustaškom ubojici, manjine se gađa hranom, podržavaju se revizionisti”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2018-10-01. Приступљено 2021-02-21. 
  80. ^ а б Singleton, Fred; Fred, Singleton (1985). A Short History of the Yugoslav Peoples (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27485-2. 
  81. ^ „Jasenovac”. encyclopedia.ushmm.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-21. 
  82. ^ Markusen, Eric; Kopf, David (1995). The Holocaust and Strategic Bombing: Genocide and Total War in the Twentieth Century. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 978-0-8133-7532-8. 
  83. ^ Israeli, Raphael (2013). The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941—1945 (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4930-2. 
  84. ^ „JUSP Jasenovac – LIST OF INDIVIDUAL VICTIMS OF JASENOVAC CONCENTRATION CAMP”. www.jusp-jasenovac.hr. Приступљено 2021-02-21. 
  85. ^ Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. London, England: Hurst & Company. ISBN 978-1-85065-895-5. 
  86. ^ Wittes, Benjamin (1998-05-07). „CROATIAN RECKONING”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2021-02-21. 
  87. ^ Goñi, Uki (2002). The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón's Argentina. New York City: Granta Books. ISBN 978-1-86207-581-8. 
  88. ^ Ingelaere, B.; Parmentier, S.; Segaert, Barbara; Haers, Jacques (2013). Genocide, Risk and Resilience: An Interdisciplinary Approach (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-1-137-33243-1. 
  89. ^ Hory, Ladislaus; Broszat, Martin (1964). Der kroatische Ustascha-Staat 1941—1945 (in German). Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945. West Berlin: Walter de Gruyter. октобар 2010. ISBN 978-3-48670-375-7. 
  90. ^ Hory & Broszat 1964,стр. 87: "Управљање логорима било је у рукама усташког вође Вјекослава Лубурића, који је био једна од најстрашнијих и најомраженијих личности усташког режима.

Литература uredi

Спољашње везе uredi

  Медији везани за чланак Вјекослав Лубурић на Викимедијиној остави

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вјекослав_Лубурић&oldid=27550680”