Antonije Orešković

Antonije-Ante V. Orešković (1829–1906), bio je pukovnik srpske vojske, obaveštajac, diplomata i vojni teoretičar.

Antonije Orešković
Pukovnik Antonije V. Orešković
Lični podaci
Datum rođenja	(1829-01-07)7. januar 1829.
Mesto rođenja	Dvor na Uni, Austrijsko carstvo
Datum smrti	14. oktobar 1906.(1906-10-14) (77 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srbija
Vojna karijera
Služba	1847—1888.
Vojska	Austrijsko carstvo Kneževina Srbija Kraljevina Srbija
Čin	pukovnik
Jedinica	Drugi banijski graničarski pešadijski puk Dobrovoljački kor Drinska vojska Moravska divizija Drinska divizija
Učešće u ratovima	Austrijsko-mađarski rat Francusko-austrijski rat Prvi srpsko-turski rat Drugi srpsko-turski rat Srpsko-bugarski rat

Poreklo i porodica

Rođen je 7. januara 1829. godine u Dvoru na Uni (na Baniji) u srpskoj graničarskoj porodici u Vojnoj krajini (nem. Militärgrenze), koja je bila katoličkog verskog opredeljenja.

Kako je ubrzo nakon njegovog rođenja bio dan Sv. Antonija (17. januara 1829. godine), njemu su roditelji dali ime – Antonije.

Antin otac Vuk Orešković bio je graničarski oficir, te je sin sledio oca sa izborom zanimanja.

Oreškovići (porodična grana Antonija) su plemićka porodica potekla od Mihaila Oreškovića (od Prozora) i njegove braće (generala Tome Oreškovića, Danijela i Ilije Oreškovića).

Na porodičnom grbu Antonija Oreškovića, u gornjem polju, nalaze se dve odsečene turske glave sa turbanima.

Prvi zabeleženi predstavnik ove porodice je Đorđe Orešković, koji se (1498. i 1509. godine) spominje uz Jovana Serbljina, kao stanovnik u srpskom selu Potoku (na planini Kalnik u današnjoj Republici Hrvatskoj), a tom prilikom se za Oreškovića posebno naglašava da je takođe Rašanin.

Stjepan Pavičić (1887-1973), poznati hrvatski istoričar i akademik JAZU kada nabraja vojničke porodice (na osnovu popisa stanovništva iz 1644. godine), koje su se naselile Otočcu u Lici (između 1551. i 1644. godine) on uz Kolakoviće, Nikšiće, Ostojiće i Rajkoviće pominje kao veliki rod – Oreškoviće, koji su se kasnije razgranali (po Vojnoj krajini).

Kada spominje doseljavanje Nikšića i Oreškovića na Kompoljsko polje (u naselje Kompolje), istoričar Pavičić navodi sledeće:

»U prvom redu novog je stanovništva steklo veliko plodno Kompoljsko polje, na kojem je od seobe u 1611. već živjelo petnaestak srpskih rodova.«

Obrazovanje i vojna karijera u Austrijskom carstvu

Opis ilustracije:
Karta Vojne krajine (nem. Militärgrenze).

Nakon završene gimnazije i potom Terezijanske vojne akademije (nem. Theresianische Militärakademie, skr. TherMilAk) u Bečkom Novom Mestu, dobio je 1847. godine čin pešadijskog potporučnika austrijske vojske.

Mađarska revolucija 1848. godine
U Austrijsko-mađarskom ratu od 1848. do 1849. godine, Orešković je bio vodni oficir austrijske vojske.
Od 1858. godine uspostavlja kontakt (i započinje saradnju) sa Ilijom Hadži-Milutinovićem Savićem - Garašaninom (1812-1874) u cilju realizacije njegovog nacionalnog programa („Načertanije“ iz 1844. godine) usmerenog na oslobođenje i ujedinjene rascepkanog srpskog etničkog korpusa na Balkanskom poluostrvu (Garašanin je iz „Načertanija“ svesno izostavio oslobođenje od Austrijskog carstva (1804-1867), jer nije želeo rat na dva fronta).

Upravo je Garašanin isplanirao da se veoma sposobni Orešković zavrbuje da radi za Kneževinu Srbiju.

Opis ilustracije:
Srpski pukovnik Antonije V. Orešković (1829-1906).

Austrijsko-sardinijski rat 1859. godine
Orešković učestvuje (1859) i u Francusko-austrijskom ratu (sardinijski rat).

Od 1853. do 1862. godine službuje u Vojnoj krajini (1538–1881), kao aktivni oficir Austrijskog carstva.
Dok je sa austrijskom vojskom ratovao po Apeninskom poluostrvu, došao je u dodir sa italijanskim revolucionarima i upoznao se sa zavereničkim radom karbonara (italijanskog tajnog društva), što će presudno uticati na ceo njegov kasniji život.

Inicijator zavere graničara protiv Austrije
U julu 1859. godine, po povratku iz rata (koji se vodio na severu današnje Italije), Antonije je bio prožet panslavističkim idejama i počeo je da radi na zaveri protiv Habzburgovaca, tražeći pristalice među svojim sunarodnicima Srbima, ali i među susednim Hrvatima, a stupao je u kontakt i sa bosanskim begovima radeći na ideji jugoslovenske vojne akcije.
Pošto su austrijske vlasti posumnjale u njega i njegove prijatelje iz „Drugog banijskog graničarskog pešadijskog puka“ (nem. Banal Militärgrenze Zweites Banal Infanterie Regiment, Nr. 11) u Petrinji, te su ih prekomandovali na različita mesta.
Oreškovića su prekomandovali u Moravsku, a on je kao kapetan dolazio u Beč, gde se upoznao sa filologom Vukom Stefanovićem Karadžićem (1787-1864), koji ga je ubrzo upoznao sa knezom Mihailom M. Teodorovićem Obrenovićem (1823-1868).
Knez Mihailo i Antonije Orešković postaće od tada veliki prijatelji, odnosno Orešković će postati knezov najodaniji saradnik.

Vojna karijera u Kneževini Srbiji i Kraljevini Srbiji

Opis fotografije:
Mihailo M. Obrenović (1823-1868), knez Srbije (vladao: 1839-1842 i 1860-1868) i prijatelj Oreškovića.

Austrijske vlasti su pozvale (1862) u Zagreb Antu Oreškovića, ali je on odbio da tamo ode, jer je znao da su otkrivene njegove antihabzburške aktivnosti među graničarima.

U aprilu 1862. godine, Orešković na poziv Mihaila Obrenovića, kneza Srbije (vladao: 1839-1842 i 1860-1868), napušta vojnu službu u Austriji i prelazi u srpsku vojsku (gde dobija čin pešadijskog majora).

Vojne dužnosti u Srbiji:

• Od aprila do juna 1862. godine stavio se na raspolaganje ministru vojnom i ministru inostranih poslova za izvanredne misije (boravi van Kneževine Srbije)
• Od juna (u vreme sukoba Srba i Turaka) do novembra 1862. godine bio je komandant Dobrovoljačkog kora
• Od novembra 1862. godine do 15. maja 1876. godine ponovo je bio na raspolaganju ministru vojnom i ministru inostranih poslova
• U čin pukovnika unapređen je 15. maja 1876. godine
• Od 15. maja 1876. do 1. jula 1876. godine bio je načelnik štaba Drinske vojske bio je komesar u Vidinu (Tursko carstvo: 1299-1922)
• Od 1. decembra 1876. godine do 1. juna 1877. godine bio referent pešadije u Ministarstvu odbrane
• Od 1. juna 1877. godine do oktobra 1877. godine bio je zastupnik komandanta Drinske vojske i pomoćnik u štabu Vrhovne komande
• Od oktobra 1877. godine do novembra 1877. godine bio je komandant Moravske divizije
• Od 15. novembra 1878. godine bio je komandant Drinske divizije
• Od 1880. godine do 1885. godine bio je komandant Dunavske divizijske oblasti
• Od 1885. godine do 1886. godine bio je komandant Drinske divizijske oblasti
• U Srpsko-bugarskom ratu (1885) bio je komandant Drinske divizije
• Penzionisan je 27. aprila 1888. godine

Kao zakleti protivnik Austrije, Antonije Orešković je otvoreno izražavao svoje neslaganja sa austrofilskom politikom Milana M. Teodorovića Obrenovića (1854-1901), kralja Srbije (vladao: 1882-1889), koji je čak 1883. godine dostavio bečkom dvoru i Garašaninovo „Načertanije“, čime je posebno razljutio Oreškovića, koji je njegovoj realizaciji posvetio gotovo ceo svoj radni vek.
U sukobu kraljice Natalije (Keško) Obrenović (1859-1941) sa kraljem „po pitanju razvoda“ (zbog njegovog neverstva), koji je krajem 19. veka potresao celu državu, pukovnik Orešković je bez dvoumljenja držao stranu kraljici.
Zbog svega navedenog (uprkos brojnim vojnim zaslugama), kralj Milan Obrenović ga nije unapredio u generala, već ga je 1888. godine penzionisao.
Odmah potom i kralj je bio primoran da abdicira (1889).

Obaveštajno-nacionalni rad

Opis ilustracije:
Ilija Hadži-Milutinović Savić – Garašanin (1812-1874), pisac prvog srpskog nacionalnog programa – „Načertanija“ i prijatelj Oreškovića.
Litografija iz 1852. godine.

Formalno, Orešković je bio čovek kneza Mihaila Obrenovića, ali de facto, on je glavni operativac i realizator vojnoobaveštajnih aktivnosti Ilije Garašanina i Matije Bana (1818-1903), iza kojih je stajao srpski knez.
Knez Mihailo ga dovodi u srpsku prestonicu Beograd, da bi svojim bogatim vojnim iskustvom pripremio Srbiju za oslobodilačke ratove protiv turskog okupatora.

O ujedinjenju srpskog etničkog korpusa u jednu državu, Antonije Orešković u svojoj knjizi „Slavenska zadruga“ (1872) navodi sledeće:

»Osmatravši ovako na kratko sve postojeće kako spoljne tako i nutrašnje odnošaje srbstva se ticajuće ja opetujem: da bi se Srbstvo moglo odvojeno i ponaosob za se složiti i sajediniti u jedno telo, samostalnu srbsku državu, valjalo bi za to pretpostaviti u prvom redu, da je među sobom složno, onda da stiša suparništvo Hrvata i Bugara, i naposledku da pobjedi Austro-Ungarsku i Tursku, i iza Austrije stojeću Nemačku; jer Austrija da se raspadne pre no što je svoju nemačku Misiju izvršila, to u Berlinu imadu li samo snage, dozvoliti neće.«

Kapetan Orešković je još pre prelaska u Srbiju, obezbedio vezu (1858) knezu Milošu Teodoroviću Obrenoviću (1780-1860) sa pomorskim parobrodskim kapetanom Frančeskom-Franom P. Franasovićem (1802-18??), dalmatinskim Srbinom (poreklom sa Korčule i Brača), a u to vreme (po profesionalnoj formaciji) linijskim inspektorom (filijala u Oršavi) austrijskog Prvog dunavskog parobrodskog društva (nem. Erste Donau-Dampfschiffahrts-Gesellschaft, skr. DDSG), odakle je srpskom knezu dostavljao mnoštvo važnih informacija, jer je u đerdapskom kraju on imao svoju privatnu obaveštajnu mrežu.

Vojno-diplomatska igra Garašanina, posle oružanog incidenta kod Čukur česme, (i kasnijeg bombardovanja Beograda), koja je 1862. godine dovela do delimičnog povlačenja Turaka iz Kneževine Srbije, predstavljala je prvo uspešno angažovanje Oreškovića.

Srbija je očekivala da će iz ovog turskog incidenta (pored onih u Beogradu, sukoba je bilo i u unutrašnjosti kneževine) proizaći širi ratni sukob na Balkanu, pa se za njega i ubrzano pripremala.

Engleska i Austrija su stale uz Tursku, pa je epilog ovih događaja bilo tursko napuštanje dve tvrđave (Užice i Soko), koje će biti uništene, kao i iseljenje turskog stanovništva (koje je Srbija morala da obešteti).

Narodna vojska Kneževine Srbije je imala dve velike mane: (1) nedostatak kvalitetnog oficirskog kadra i (2) nedostatak modernog naoružanja.

S obzirom, da je prvo jedino mogla dobiti iz Vojne granice, srpska vlada je poverila Oreškoviću zadatak, da organizuje akciju u tom pravcu, a oružje je traženo od Ruske imperije (1721-1917).

Na planu ostvarenja srpskih nacionalnih interesa, kroz svoj obaveštajni rad (kao i postignutim rezultatima) Orešković je trasirao put budućim srpskim obaveštajcima kao što su Jovan S. Milovanović (1845-1933), Radomir D. Putnik (1847-1917), Dragutin T. Dimitrijević - Apis (1876 -1917), Dušan Radović - Kondor (19??-1944) i Žarko Todorović (1908-2000).

Tajna agenturna mreža i Dobrovoljački kor

Opis fotografije:
Matija Ban (1818-1903), idejni tvorac srpskog četničkog pokreta i prijatelj Oreškovića.

U sklopu priprema vojske Srbije za buduće oružane sukobe sa Turcima, Ante Orešković je održavao tajne veze srpske vlade sa istaknutim srpskim oficirima (pravoslavcima i katolicima) u Vojnoj krajini, odnosno, bio je glavna ličnost u operativnim (tajnim) poslovima srpske vlade sa graničarima.

Oreškovićev zadatak sastojao se u tome da organizuje vrbovanje graničara, njihovo prebacivanje u Srbiju i potom uvrštenje istih u jedan Dobrovoljački kor(pus) dislociran u Valjevu.
U najvećim gradovima Vojne granice, Antonije stvara tajne odbore za vrbovanje ili upućuje emisare iz Srbije da na tome rade.
Važan je bio odbor u Karlovcu, koji su činili lokalni rodoljubi Edmund Kovačić (veletrgovac iz Osijeka), Maša Solarž, Gustav Pfajfinger (kasnije se odselio u Sisak) i Petar Uzelac (trgovac iz Karlovca).
Ovaj odbor je uspeo da prokrijumčari oružje i municiju u Srbiju.

U Bosanskom Brodu, akciju su uspešno vodili poručnik Sima Jovanović i graničarski advokat Andrej Berlić (nem. Andreas Torquat Berlic), a u Sisku trgovci Sestić i Kotur, dok su u Klenku ovu akciju vodili agenti Prvog dunavskog parobrodskog društva braća Kosta, Pavle i Nikola Tomašević.
U Petrovaradinu, Oreškovićevi agenti bili su poručnik u penziji Kosta Krstić i Mitar Kovačević, narednik Petrovaradinskog graničarskog pešadijske puka br. 9 (nem. Peterwardeiner Grenz-Infanterie-Regimente Nr. 9), koji su (u oktobru 1862. godine) spremali da sa oko hiljadu petrovaradinskih vojnika nasilno probiju kordon kod Klenka (u Sremu) i potom pređu u Srbiju.

U to vreme Dobrovoljački kor dostigao je brojno stanje od 3.000 boraca.

Kneževina Srbija je 1862. godine osnovala dva dobrovoljačka korpusa: »graničarski« (u Valjevu) i »bugarski« (u Aleksincu), a koji je bio poznatiji pod nazivom – Prva bugarska legija (bug. Първа българска легия).

Na čelu pomenute Legije (sastavljene od Bugara i Srba) bio je Georgi Sava Rakovski (1821–1867), kome je pravo ime bilo – Sava Stojkov Popovič (bug. Съби Стойков Попович).

O Bugarima, Ante Orešković još 1870. godine govori sledeće:
»Kako u Bosni Hrvati tako bi u Staroj Srbiji smetali Bugari srbskom ujedinjenju.«

Opis fotografije:
Stevan-Steva J. Todorović (1832-1925), otac srpskog sokolskog pokreta.
Todorović je bio zet Matije Bana (1818–1903) i prijatelj Oreškovića.

Po srpskom ratnom planu, Graničarski kor(pus) bi dejstvovao u Bosni, gde bi podigao narod na bunu, a Bugarski kor(pus) bi digao bunu u Bugarskoj (Rumelijski i Vidinski pašaluk).

Za Valjevski kor(pus) (graničari) bile su predviđene vojne operacije u dve kolone:

• Prva kolona bi prešla u Bosnu kod Loznice, te bi posle dizanja tamošnjih Srba na ustanak trebalo da ima brojno stanje do 20.000 ljudi, a nastupala bi prema Hercegovini, gde bi se spojila sa odredima vojvode Luke L. Vukalovića (1823-1873) i sa vojskom Knjaževine Crne Gore (1852-1910).
• Druga kolona (pod Oreškovićevom komandom) trebalo je da se kreće bosanskom Posavinom, da bi privukla petrovaradinske, gradištanske i brodske graničare. Ova druga kolona trebalo bi po planu da dostigne brojnu snagu od 10.000 do 15.000 ljudi, što bi im omogućilo da prodru do Banjaluke, gde bi se reorganizovali i naoružali sa oružjem (puškama), koje bi graničarski oficiri iz Gradiške i Karlovca tajno dostavili.

Intenzitet vojnih aktivnosti ne bi bio isti na istoku i na zapadu, odnosno dok bi na istoku preovladavao odbrambeni karakter angažovanja Bugarskog kora, na zapadu je bio predviđen izrazito ofanzivni način angažovanja Valjevski kora, jer bi on (uz pomoć Srba graničara Vojne krajine) trebalo da zauzme (na juriš) Bosanski Novi, Banjaluku i Bihać, a odmah posle oslobađanja Travnika, morao je osloboditi i Sarajevo, kako je i bilo predviđeno u Oreškovićevom „Ratnom planu“ iz 1861. godine, koji je već u martu 1862. godine odobrio i predložio srpskoj vladi (orig. Visoko Pravitelьstvo Srbsko) profesor Atanasije Nikolić (1803-1882), član Banovog „Tajnog odbora“ za srpsku propagadnu, nakon čega bi vlada (Kneževine Srbije) proglasila srpskim vojvodom Antonija Oreškovića.

Srpski ratni planovi su propali, jer su velike sile diplomatskom intervencijom onemogućile zaoštravanje situacije (šira ratna dejstva), prisiljavajući Tursku da Srbiji da samo sitne ustupke, a zbog velikog protivljenja Austrije i Engleske i njihovog uticaja na odluke Kanlidžke konferencije (1862).

Obzirom da nije došlo do ozbiljnijih ratnih dejstava sa Turcima, Dobrovoljački kor je raspušten i jednim delom uvršten u redovni sastav vojske, dok je njegov tvorac i komandant, major Orešković dodeljen Iliji Garašaninu za specijalne vojne i političke poslove, a kao pomoćnik pridodat mu je bivši austrijski graničarski oficir – Aleksandar Vukobratić.

Reagujući na zavist i strah vlasti u Kneževini Srbiji, od obrazovanih Srba pridošlih iz Austrije, Orešković otvoreno kritikuje i ponašanje matice srpstva (praveći paralele sa ujedinjenjem Italije):

»U Pijemontu svaki Talijan nalazio je zaštite i pomoći; istina u Srbiji i Srbin će je naći, ali Srbija neće da bude majka pravedna svim sinovima, a ona je često mačuha, što Pijemont nije bio Talijanima. U Pijemontu svaki Talijan, ma odkuda došao, smatrat je kao ravan rođenom Pijemontezcu; nije mu trebalo moliti da postigne prava urođenika; čim je stupio na zemlju Pijemontesku, on je bio među ravnima ravan. Pijemont je sabirao oko sebe najplemenitiju snagu, svu inteligenciju talijansku, a Srbija reko bi da se toga, osim velike nužde, rado kloni. Među Srbima s' ove i s' one strane Save još uvjek se razlika čini, jedan je sin domaći, a drugi je stranac, s' jednim su sva prava rođena, on je Aristokrata, drugi ih tek steći mora, on je Plebejac. Rok od sedam godina potreban je Srbinu austrijskom da u Srbiji zadobije građanska prava, prava je rugoba, politička besmislica.«

Opis portreta:
Dr Hipokrat-Vladan Đ. Đorđević (1844-1930), pukovnik srpske vojske i začetnik srpske sokolske organizacije.

Okupljanje uticajnih i uglednih rodoljuba

U Oreškovićevoj obaveštajno-agenturnoj mreži ljudi (nosilaca tajnih misija srpske vlade) nalazili su se i mnogi istaknuti Srbi 19. veka: pop Bogdan A. Zimonjić (1813-1909), hercegovački hajdučki harambaša i vojvoda (od 1862. godine) Marinko Leovac (1818–1907), ustanički vojvoda tokom „Hercegovačkih ustanka“ (period: 1852-1862) Luka L. Vukalović (1823-1873), političar Ilija T. Guteša (1825-1894), poslednji lički hajdučki harambaša Lazar-Lazo D. Škundrić (1825-1901), jeromonah Bogoljub-Teofil Petranović (1830-1887), arhimandrit Nićifor J. Dučić (1832-1900), sveštenik Vasilije-Vaso Pelagić (1833-1899), general Đorđe-Đura S. Horvatović (1835-1895), hercegovački ustanički vojvoda Mihajlo-Mićo Ljubibratić (1839-1889), osnivač (16. oktobra 1876. godine) prve srpske masonske lože „Svetlost Balkana“ (ital. Luce dei Balkani), političar Nikola-Niko Jokanović - Okan (18??-1874), istoričar Miloš S. Milojević (1840-1897), general Dragutin-Karlo F. Franasović (1842-1914), i dr.

Sistematizovanje metoda razvoja fizičke snage i izdržljivosti

Ante Orešković je u sklopu reforme srpske vojske bio veliki zagovornik uvođenja organizovane fizičke obuke vojnika, koja je prvi put zvanično propisana „Pešadijskim egzercirnim pravilom“ (iz 1866. godine), a već 1875. godine štampan je „Uput za upražnjavanje gimnastike i telesno vežbanje“, kojim je bio propisan način i metod razvijanja izdržljivosti vojnika i njihove fizičke snage (gimnastika, telesno vežbanje i vežbanje s oružjem).

U odsustvu njenog osnivača (zbog školovanja u Beču), Orešković je podržao rad „Prvog srpskog društva za gimnastiku i borenje“ (1857-1864), u to vreme najznačajnije (građanske) škole gimnastike i mačevanja u Beogradu, koju je osnovao poznati srpski slikar Stevan-Steva J. Todorović (zet njegovog prijatelja Matije Bana).

Kada Steva Todorović (kao učitelj gimnastike i mačevanja) sa svojim učenikom, pukovnikom Hipokratom-Vladanom Đ. Đorđevićem (1844-1930) bude osnivao (26. decembar 1881. godine) „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje“, Orešković će (zajedno sa Banom) opet podržati organizovan telesni razvoj srpske omladine.

Jedan od sledbenika ovog Društva, bio je i Milutin Gr. Mišković (1864-1934), koji će pomoći Todoroviću da realizuje nacionalno-oslobodilačke ideje svog tasta Bana i pukovnika Oreškovića, obezbeđivanjem direktnog upliva srpske države u osnivanje sokolskih društava (u okviru srpskog nacionalnog korpusa), preko kojih se potom veoma uspešno podizala nacionalna svest Srba (pod tuđinskom vlašću).

Od samog kraja 19. veka, pa do prvih decenija 20. veka, osnivana su patriotska društva Sokola i Pobratima širom srpskog etničkog prostora.
Iza srpske (poluvojne) patriotske organizacije „Narodne odbrane“ (osnovane 1908. godine), kao krovnog rukovodstva „Solola“ i „Pobratima“, stajala je Vlada Kraljevine Srbije, a od 1908. godine, za celokupni srpski Sokolski pokret biće posebno zadužen upravo Todorovićev sledbenik, generalštabni pukovnik Milutin Mišković.
Sedište „Saveza srpskog sokolstva“ nalazilo se „u istoj zgradi“ u kojoj je bila i njemu nadređena tajna vladina organizacija „Narodna odbrana“, što će kasnije iskoristiti austrougarske okupacione vlasti (posle Sarajevskog atentata 1914. godine), kao razlog za gašenje srpskih sokolskih organizacija na teritoriji pod njihovom kontrolom.

Spisak poznatijih graničarskih oficira, koje je Orešković doveo u Srbiju

Opis slike:
Đorđe-Đura S. Horvatović (1835-1895), srpski general i saradnik Antonija V. Oreškovića (1829–1906).

Oreškovićevom zaslugom, iz austrijske su u srpsku vojsku prešli (ovde su pobrojani samo istaknutiji oficiri):

26. septembar 1862. godine

• Adam Priljeva (1832- posle 1900) iz Like, sa činom inžinjerijskog kapetana II klase

1. novembar 1862. godine

• Đura Horvatović (bio je katoličkog verskog opredeljenja) iz Like, sa činom kapetana II klase
• Lazar Jovanović (1828-1900) iz Slavonije, sa činom kapetana II klase
• Tanasije Ćurčić (1817-1902) iz Bačke, sa činom poručnika (šajkaški oficir)
• Kosta Janković (1834-1892) iz Erdelja, sa činom potporučnika
• Jeronim (Jaronim/Jaromir) Šandor (1839-1876) iz Zagreba, sa činom potporučnika
• Antonije-Anta N. Aleksić (1843-1893) iz Banata, kao pitomac treće godine u Nemačko-banatski graničarski puk br. 12 (nem. Deutsch-Banater Grenzregiment Nr. 12)
• Aleksandar Protić (1838-1907) iz Banata, sa činom pešadijskog potporučnika
• Grgur-Gliša Franić/Franjić (1828-1???) iz Like, sa činom pešadijskog potporučnika

19. april 1866. godine

• Evgenije Kalinić (1839-1876) iz Karlovca, sa činom kapetana II klase

7. jul 1867. godine

• Evgenije Gajinović (1838-1915) iz Bačke, sa činom potporučnika I klase

8. februar 1868. godine

• Blagoje-Blaž Jurković (1838-1???) iz Like, sa činom artiljerijskog poručnika

1. januar 1870. godine

• Dimitrije-Dmitar/Mitar Kovačević (1832-1???) iz Bačke, sa činom pešadijskog potporučnika
• Nikola Rabotić (1838-1???) iz Like, sa činom pešadijskog poručnika
• Stevan Binički (1840-1903) iz Like, sa činom inženjerijskog poručnika

• Pavle Jovin/Jović (1844-1???) iz Bačke, sa činom pešadijskog potporučnika

Kriza italijansko-austrijskih odnosa 1863—1866

Opis fotografije:
Ištvan Tir (1825–1908), mađarski general i saradnik Antonija V. Oreškovića (1829–1906).

Knez Mihailo, Garašanin, Ban i Orešković su smatrali da će italijansko pitanje dovesti do rata Austrije s jedne strane i Francuske i Italije sa druge.

Angažovana u teškoj borbi za zapadnoj granici (na Apeninskom poluostrvu), Austrija ne bi mogla intervenisati na Balkanu i sprečiti opšti ustanak hrišćana protiv turskog okupatora.

Po planu srpske vlade ljudstvo iz Vojne krajine trebalo je u tom slučaju da izvrši dva zadatka: (1) da sa svojom pobunom olakša posao italijanskim snagama, i (2) da sa masovnim prelazom u Bosnu da pomognu srpsku vojnu akciju.

Kneževina Srbije ni tada nije predviđala direktni rat sa Austrijom, svesna da bi njene raspoložive snage jedva pokrivali front sa Turcima.

Italijanska vlada je počela od 1960. godine da vrbuje saveznike na Balkanu, a rad na tome predsednik italijanske vlade, grof Kamilo Benso di Kavur (1810-1861) poverio je mađarskom emigrantu (generalu) Ištvanu Tiru (1825–1908).

Tir je kao pomoćnik Đuzepe Garibaldija (1807–1882) uživao veliko poverenje italijanskog dvora, a stekao je i jake veze ženidbom za jednu rođaku Napoleona III (1808-1873), cara Francuske (vladao: 1852-1870).

U skladu sa poverenom dužnošću, Tir je tokom 1861. godine izneo italijanske vojne predloge Srbiji i Crnoj Gori.

Srpska vlada je odbila da primi obaveze koje nisu bile u skladu sa njenim planom opšteg hrišćanskog ustanka, ali je dopustila Oreškoviću da održava vezu sa Tirom, odnosno sa italijanskom vladom.

Italija je želela da sabotira vojne napore Austrije, kroz južnoslovensko-mađarsku diverziju u slučaju rata između Italije i Austrije.

Orešković je posebno zainteresovao Italijane sa tezom o presudnoj ulozi Vojne krajine u tom sukobu.

On je zatražio od Italije novčana sredstva za izdržavanje jedne jake tajne organizacije na tom području, koja bi imala zadatak da spreči odlazak 80.000 graničara na italijanski front.

General Tir je izdejstvovao traženu pomoć, koja je dostavljana Oreškoviću.

Ustanak u Poljskoj januara 1863. godine, oživeo je italijanske nade u skori širi evropski sukob.

Francuska i Engleska izrazile su spremnost da pomognu ustanike.

Italija je očekivala da će moći da ovo iskoristi radi zauzimanja još neoslobođenih delova Apeninskog poluostrva.

Italijanski dvor ponovo upućuje predlog za saradnju srpskoj vladi, koja ga ovog puta nije u potpunosti odbacila.

U proleće 1863. godine Kneževina Srbija započinje sa manjim vojnim pripremama.

Graničari dobrovoljci rastureni po Srbiji 1862. godine, dobili su obaveštenje da budu spremni za akciju, a da im je zborno mesto Šabac.

Srpski parobrod Deligrad (sa tri šlepa) čekao je u Beogradu na naređenje da ode po dobrovoljce i da ih potom preveze do Brčkog.

Iz Srbije je poslata preko Karlovca u zapadnu Bosnu četa Srba (ranije odbeglih iz Bosne), pod komandom Jovice Kovačevića, koja je od graničara trebalo da preuzme oružje, a potom da pređe u Bosansku krajinu, da bi podigla ustanak.

Opis ilustracije:
Đuzepe Garibaldi (1807-1882), italijanski general i saradnik Antonija V. Oreškovića (1829–1906).

Ovaj pokušaj nije uspeo, jer su Austrijanci znali za kontakte Italije i Srbije, a i Engleska je bila na njihovoj strani.

Turska je formacijski takođe bila oslonjena na Austriju i razmenjivala je sa ovom informacije, jer se pribojavala opšteslovenskog ustanka, kao i Rusije, čiji su najveći saveznici na Balkanu bili upravo Srbi.
Na granici Bosanske krajine, austrijske vlasti su uhvatile bivšeg graničarskog oficira Simu Priljeva, koga je Garašanin poslao u Bosnu radi pripreme ustanka.

Orešković je u sklopu ovih aktivnosti nastavio saradnju sa Italijanima, jer je novembra 1863. godine, poslao poručnika Vukobratića u Rijeku, da od Ivana Vončine (1827–1885), tamošnjeg podžupana (period: 1861-1868) zatraži jednu kartu istarske i dalmatinske obale za pripremu Garibaldijevog iskrcavanja.

Italija je nastavila da finansira Oreškovićevu tajnu agenturnu mrežu, a on izrađuje (septembra 1864. godine) za vladu Italije jedan Memoar (pretstavku), u kome je razmatrana uloga Vojne krajine u eventualnom ratu Italije i Austrije.

Cilj ovoga rata bilo bi rasparčavanje Habzburške carevine, nametanje joj rata na tri fronta (italijanski, graničarski i mađarski).

Orešković je predviđao jednovremenu pobunu Mađarske, započinjanje rata Italije sa Austrijom, i pobunu u Vojnoj krajini.

Sa Italijom je dogovorio da se jedna divizija sastavljena od mađarske legije i italijanskih dobrovoljaca iskrca na obali Dalmacije, te da preko nje obezbedi snabdevanje graničara vojnim materijalom (pre svega brdskom artiljerijom).

Armijski korpus Vojne krajine operisao bi na frontu sa Austrijom, kao desno krilo italijnske armije i održavao bi vezu sa Mađarskom.

Pojačanja u ljudstvu Orešković je očekivao iz Bosanske krajine, a Srbija se (formalno-pravno) ne bi mešala u ovaj sukob.
Oreškovićev Memoar se završava upozorenjem Italiji, da mora požuriti sa ratom, jer je podozriva i zabrinuta Austrija već počela da iz Vojne krajine udaljuje sve oficire, za koje je sumnjala da su pristalice Srbije.

U isto vreme vođeni su razgovori između Ilije Garašanina i grofa Stefana Skovasa, italijanskog generalnog konzula u Beogradu (period: 1861-1868) o uslovima pod kojim bi Srbija mogla učestvovati u budućem ratu.

Konzul Skovaso je smatrao da Srbija 1864. godine, ne može biti spremna za rat, jer bi za obuku narodne vojske i njeno opremanje bilo potrebno još bar tri godine, što je bio i stav generala Milivoja Petrovića - Blaznavca (1824-1873), ministra vojnog (period: 1865-1868).

Garašanin je tražio da se blagovremeno zaključi ugovor između Italije i Srbije, kojim bi se jasno utvrdile međusobne obaveze i teritorijalni dobici.

Na ovaj predlog Srbije iz Italije nikada nije stigao odgovor, jer je krajem 1864. godine u Italiji došlo do smene vlade, a novi premijer, general Alfonso Ferero Lamarmora (1804–1878) bio je protivnik južnoslovensko-mađarske diverzije austrijske carevine.

Novi premijer je prekinuo veze sa mađarskom emigracijom i prekinuo je novčanu pomoć Oreškoviću, za njegovu agenturnu mrežu u Vojnoj krajini.

Antonije Orešković je pisao Tiru, da mu je bez sredstava nemoguće da održava mrežu poverenika na Balkanu, te da je prinuđen da zadrži samo najvažnije poverenike, kao agenturnu bazu za neko buduće proširenje antiaustrijskih aktivnosti.

Zbog ljubavne avanture poručnika Vukobratića sa jednom Beograđankom i skandala koji se oko toga napravio, on je otpušten iz srpske vojske, a zatim je (odbacujući ponuđenu mu administrativnu službu) iz revolta (nezadovoljan odnosom države Srbije prema njemu) prebegao u Tursku i stavio im se na raspolaganje.

Posrednik (u celoj stvari) je bio Herman Gedel-Lanoa (1820–1892), austrijski generalni konzul u Beogradu (period: 1864-1866), koji mu je omogućio službu u Carigradu, uz uslov da mu oda agenturnu mrežu Oreškovića, tj. srpske vlade u Austriji i Turskoj.

Deo poverenika srpske vlade je uhapšen, a drugi je morao biti posle ovog izdajstva sklonjen na sigurno.

Koliko je Orešković ovo ozbiljno shvatio, govori nam podatak da na spisku agenata vlade Srbije iz 1866. godine, nema ni jednog od onih koji se pojavljuju na ranijim spiskovima (između 1862. i 1864. godine).

Pregovori Srbije sa Hrvatima i pripreme za oslobođenje Bosne i Hercegovine

Opis slike:
Josip Juraj Štrosmajer (1815-1905), đakovački biskup.

Garašanin je do jula 1848. godine podržavao Ljudevita Gaja (1809-1872), tvorca ilirskog pokreta, ali odnos između Hrvata i Srba sredinom 19. veka bio je od starta neiskren, o čemu govori dolazak (1846) Gaja u Beograd, kojom prilikom je on (Gaj) izrađivao detaljan izveštaj (o stanju u Srbiji) za bečki dvor.
Garašanin je sve do jula 1848. godine podržao Gaja.

Nešto pre dolaska u Srbiju, Ante Orešković je dostavio (maja 1858. godine) Garašaninu Plan za ustanak Bosni i Hercegovini (stvorila ga je grupa od 45 graničarska oficira).

Tokom avgusta 1866. godine, učinjeni su prvi ozbiljniji koraci Srbije da se dođe do sporazuma sa Hrvatima., a ideja Garašanina, Bana i Oreškovića je bila da se u slučaju raspada Austrijskog carstva, formira „Dunavska konfederacija“ (sem istog imena, ona nema nikakve veze sa ranijom mađarskom, tj. Košutovom idejom), tj. država južnih Slovena (Srbi, Hrvati i Bugari), ali se svako, prema svojim interesima, odnosio prema ovoj ideji:

• Srpska dinastija Obrenovića i tadašnja Srbija (pre svih Garašanin), želela je da preko nje obnovi Dušanovo carstvo, pod svojom dominacijom.
• Hrvati predvođeni biskupom Josipom Jurajem Štrosmajerom (1815-1905), vođom Narodne stranke želeli su da se uz pomoć Srba domognu Kraljevine Dalmacije, Bosanske Krajine, pa čak i Vojvodine (Srem, Banat, Bačka i Baranja).
• Mađarska je gledala da ovim projektom plaši Beč, odnosno da od Habzburga isposluje što bolji položaj za sebe, koristeći i Srbe i Hrvate, kao sredstvo za ostvarenje svojih velikomađarskih ciljeva.
• Bugari su podržavali ovu ideju, jer ih ista oslobađa od turskog ropstva.

Predsednik srpske vlade (Garašanin) je naložio Antoniju Oreškoviću da poseti biskupa Štrosmajera, i predloži mu „zajedničku radnju“, na osnovu jedne nezavisne jugoslovenske države, što je biskup i prihvatio.

O ishodu razgovora sa Hrvatima, Orešković je usmeno obavestio Garašanina, predsednika Ministarskog saveta (vlade) i ministra Inostranih dela Srbije, a potom je (u pisanoj formi) podneo izveštaj i srpskom knezu.
Kontakti su išli i preko Andrije T. Brlića (1826-1868), koji je takođe ili kontaktirao Oreškovića ili vladu Srbije.

Opis portreta:
Nićifor J. Dučić (1832-1900), arhimandrit SPC i pukovnik srpske vojske.

Usmenim sporazumom je utvrđeno da će (zajednički) oba naroda raditi na oslobođenju Slovena pod Turskom i Austrijom i zatim ulasku novooslobođenih krajeva u jedinstvenu državu, koja bi potom pravila odbrambene saveze sa susednim narodima.

Čuveni srpski pravnik i diplomata, Jovan A. Dučić (1871-1943), o tadašnjem delovanju Štrosmajera govori sledeće:

»Očevidno, Srpstvo u Bosni nije imalo opasnijeg neprijatelja nego što je bio šef hrvatskog „jugoslavizma“, biskup Štrosmajer, kojeg su primili bez rezerve vrlo malo učeni srbijanski političari, najviše na reč naših Srba političara iz Hrvatske, još najzbrkanijih od svih naših javnih ljudi svoga doba.«

Francuska je smatrala da Garašanin i Orešković rade sa Rusijom na stvaranju velike pravoslavne države na Balkanu, što i nije bilo bez osnova.

Ilija Garašanin je zazirao od ideja ilirizma i jugoslavenstva, jer je bio za ujedinjenje srpstva, a i oba pokreta pokrenuli su (Beču veoma bliski) Nemci; prvi je stvorio Ljudevit Gaj, kome je pravo ime bilo – Ludvig Gaj (nem. Ludwig von Gay), a drugi, Juraj Štrosmajer, kome je pravo ime bilo – Jozef Štrosmajer (nem. Joseph Georg Strossmayer).

Posle uspešnog početka ustanka na Kritu (1866–1869), i problema turske da uguši taj relativno mali ustanak (koji je dobio diplomatsku podršku velikih sila), srpska vlada je smatrala da i ona treba na isti način da podigne ustak u još okupiranim srpskim krajevima (pre svega u BiH).

Ustanak u BiH se po Garašaninu i Oreškoviću mogao organizovati bez kompromitovanja Srbije, a ustanici bi trebalo da sami postave velikim silama zahtev da se na njih primeni isto načelo kao i za Krićane.

Austrija se tada uplašila moguće vojne reakcije Srba, jer je Habzburška monarhija tek izašla iz rata i bojala se ulaska kneza Mihaila u rat sa Turskom, što bi gotovo sigurno značilo i pobunu Vojne krajine.

Ovakav stav Austrije, Garašaninu je saopštio lično Avgust Lenk fon Volfsberg (1821–1889), austrijski generalni konzul u Beogradu (period: 1866-1868).

Opis slike:
Miloš S. Milojević (1840-1897), srpski istoričar i prijatelj Oreškovića.

Garašanin je položaj Austrije 1866. godine prokomentarisao ovako:

»I meni se čini, da se Austrija ima pravo plašiti za graničare ako bi mi protivu Turske pošli. Nit bi ih oni kadri bili zaustaviti ni mi odbiti.«

Nikolaju Pavloviču Šiškinu (1830–1902), ruskom generalnom konzulu u Beogradu (1863–1875), Garašanin je saopštio srpski ratni plan za oslobađanje BiH (koji je osmislio Orešković), obavestivši ga takođe, da je o zajedničkoj akciji postignut dogovor sa hrvatskim biskupom Štrosmajerom (koji predstavlja Hrvate), kao i da će graničari iz Vojne krajine u znatnom broju stati uz Srbiju.
Rusija je podržala ovaj plan Kneževine Srbije.

Po Oreškovićevom planu, od kraja februara 1867. godine, saradnja Hrvatske i Vojne granice predstavljala bi važan doprinos uspešnoj srpskoj vojnoj akciji.

Hrvati su već otvoreno pisali u listu „Pozor“ (organ Narodne stranke), da je srpski knez Mihailo nosilac jugoslovenske ideje, te da njemu pripada inicijativa u radu na njenoj realizaciji.

Antonije Orešković je predvideo da ustanak u Bosni i Hercegovini izazovu čete koje bi istovremeno upale u ovaj deo Turske iz Srbije, Slavonije, Hrvatske, Dalmacije i Crne Gore.

Organizovanje i snabdevanje četa izvan Srbije i Crne Gore bilo bi prepušteno posebnim tajnim odborima potčinjenim „glavnim odborima“ (u Osijeku, Zagrebu i Makarskoj), a ovi bi bili potčinjeni „centralnom vrhovnom odboru“ u Beogradu.

Garašanin je izmenio deo Oreškovićevog plana vezan za odbore van Srbiji, i od tri, sveo ih je na jedan (u Zagrebu).

Vođstvo hrvatske Narodne stranke prihvatilo je Oreškovićev plan, a u toku marta 1867. godine postignut je u Zagrebu i formalni sporazum sa Narodnom strankom koji je predviđao da oslobođenje Bosne treba da posluži većoj akciji oslobođenja Južnih Slovena.

Opis fotografije:
Srpski vojvoda Marinko Leovac (1818–1907) iz Malih Krća, četovao je i ratovao od 1840. do 1879. godine.
Vojvoda Leovac je bio saradnik pukovnika Oreškovića.

Sledeći zahteve srpske vlade, Orešković je u svom Planu ustanka u Bosni predvideo da će se jugoslovenski elementi (Srbi i Hrvati) sukobiti u zajedničkoj radnji, ali i da će se ipak naučiti na zajednicu zajedničkim prolivanjem krvi.

Najveći deo spiska poverenika srpske vlade u Hrvatskoj i Vojnoj krajini iz ovog vremena je sačuvan, a obuhvata sve graničarske pukove, osim Petrovaradinskog puka (pokrivao ga je Mitar Kovačević), a čine ga imena osamdeset imena oficira, učitelja, trgovaca, sveštenika i advokata.

O upućenosti južnih Slovena jednih na druge, Orešković nije imao dilema, jer je njihovu situaciju posmatrao kroz prizmu ondašnjih geopolitičkih prelamanja interesa velikih sila na Balkanu, a o istom je govorio sledeće:

»Federalizam u Austriji ne znači drugo do ravnopravnost naroda, dakle i Slavena sa Nemcima Mađarima, a postanu li Slaveni to, onda zaista i hrvacka Istra neće hteti pod tuđinom ostati, no će se pridružiti i sajediniti za trojednom kraljevinom. A da se trojednoj kraljevini prisajedini i čest hrvacstva turskoj pripadajuća, šta više i sva Bosna, to Austrija, ide li joj samo u račun lasno će proizvesti moći. Ona bi ustupila Rusiji istočnu Galiciju, to jest odpustila bi iz svoje potčinjenosti Rusine, pa Rusija teško da bi se protivila da Austrija štetom Turske naknadu sebi nađe. Ovakva mogućnost nije daleka, a može postati faktom, ako južni Slaveni hraneći fanatično i dalje svoj ekskluzivitet, Rusiji oduzmu mogućnost da se za njih starati i njih pomagati može jer dok Slaveni, i svako pleme ponaosob samo za svoj interes se brine, Rusi ne bi pametno radili, kad se oni jedini ne bi za svoj čisto ruski interes starali.«

Ratne planove u Beogradu, u kojima se uvek računa na podršku ustaničkih i hajdučkih vođa u okolnim srpskim pokrajinama, pravili su uglavnom Matija Ban, Antonije Orešković, Niko Jokanović, zvani Okan i Hercegovac Mićo Ljubibratić (rođak Okana).

U opširnom Planu iz 1868. godine o organizovanju i podizanju ustanka u Bosni i Hercegovini Okan je predviđao da se u pitanjima Hercegovine mora ostvariti tesna saradnja sa Nikolom Petrovićem Njegošem (1840-1921), knjazom Crne Gore (vladao: 1860-1910).

U tački 11. ovoga Plana (iz 1868. godine), iznet je deo operacija koji se ticao pljevaljskog kraja.
Planom je bilo predviđeno da iz Srbije, kod Mokre Gore granicu pređe „jaka četa od 600 momaka“, od koje polovina da pređe Drinu ispod Višegrada, pa glavnim drumom da prodire put Rogatice i Mokrog ka Sarajevu, usput dižući narod; druga polovina obišavši Višegrad, takođe, trebalo bi da pređe Lim, uzbuni pljevaljsku i čajničku nahiju, i, ako uzmogne, što pre pređe Drinu kod Goražda, zauzme ovu varošicu i sjedinivši se u Ranjenu s Hercegovcima nastupa dalje ka Sarajevu.
Niko Okan dalje navodi: „Uz ove čete da se pridodadu vrlo poznati junak Marinko Leovac i vrlo valjani pop Josif.“

U izmenjenom Planu, koji je Okan dostavio namesniku Jovanu Ristiću avgusta 1870. godine, predvideo je da se deo odreda, koji će operisati u pravcu Goražda, poveća na oko 1000 vojnika lake pešadije.

Među glavnim ljudima nacionalnog rada u Bosni i Hercegovini, koji su održavali veze sa Namesništvom u Beogradu (pre svega sa Jovanom Ristićem), bili su arhimandrit Nićifor Dučić, ugledni trgovac i rodoljub Nikola-Niko Jovanović - Okan, sveštenik Bogoljub (Teofil) Petranović, učitelj Vaso Pelagić, arhimandrit (kasniji mitropolit) Sava K. Kosanović (1839-1903), ustanički vojvoda Mihajlo Ljubibratić, i još nekoliko njihovih saradnika.

Petranović je septembra 1869. godine proteran iz Sarajeva, a pri odlasku iz Bosne predao je arhimandritu Savi Kosanoviću „tajnu bukvicu“ kojom se služio u prepisci sa Antom Oreškovićem i Nikom Jokanovićem.

Pokušaj saradnje sa Pruskom

Opis slike:
Oto fon Bizmark (1815-1898) premijer Pruske kraljevine.

Pripremajući diplomatski teren za srpsko-turski rat, Orešković je 1867. godine vodio sa Feliksom Jozefom Lauberauom (1837–1917), pruskim generalnim konzulom u Beogradu (period: 1863-1867), pregovore o srpsko-hrvatskoj buni u slučaju da dođe do novog rata između Austrougarske monarhije (1867-1918) i Pruske kraljevine (1701-1918).

Ostvarljivost bosanske akcije učinila se srpskoj vladi još veća, kada je u Beograd stigao potpukovnik Paul Karl Anton fon Krenski (1827–1885), a koji se tu našao po naređenju koje je mu je izdao lično Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (1815-1898), premijer Pruske (mandat: 1862-1873).

On je saopštio Oreškoviću (na koga ga je uputio general Tir) da će doći do rata sa Austrijom u toku 1868. godine, te da zbog toga Pruska gleda na Srbiju kao na prirodnog saveznika.

Pošto je obavešten da Srbija sprema ustanak u BiH, koji bi mogao da proizvede destabilizaciju i raspad Austrijskog carstva (koje je Pruska želela da apsorbuje) pruski emisar je savetovao srpskoj vladi da se uzdrži od bilo kakve akcije, pošto je ista očigledno bila protiv interesa nemačkog naroda.

Bizmark je Srbiju želeo da drži samo kao rezervu (ako mu nešto na frontu krene po zlu), pošto je strahovao od reakcije Francuske i naročito Rusije.
Pruska nije imala iskren odnos prema vladi Garašanina, tj. nije je iskreno želela u ratu, kao što nije želela ni da se rasparčava Austrijsko carstvo, pošto je njen cilj bilo njegovo prisajedinjenje Nemačkoj državi (koju će formirati Prusi).
Grof Ernst Johan fon Šakelberg (1813–1870), ruski ambasador u Beču, inače po nacionalnosti Nemac, smatrao je (kao i konzul Šiškin), da Garašanin ima preterane nade u graničarski vojni kadar, ali je on i otvoreno omalovažavao suberzivne aktivnosti Oreškovića u Vojnoj krajini, ponašajući se gotovo kao diplomata Austrije.

Od polovine januara, austrijskoj vladi su stizali izveštaji da Srbija sprema ustanak među balkanskim hrišćanima, kao i da se u tom cilju vrše pripreme i u Vojnoj krajini.

Ovi izveštaji austrijske obaveštajne službe za period januar-mart 1867. godine prepuni su dojava o kretanju srpskih agenata po Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Vojnoj krajini, a u njima se često pominje i ime Antonija Oreškovića.

Austrija je bila veoma zabrinuta tim vestima, koje im je potvrdila i francuska vlada (kao saveznik Turske i protivnik Rusije), usled čega su se Fridrih Ferdinand fon Bajst (1809-1886), ministar spoljnih poslova Austrije (period; 1866-1867) i Đula Andraši (1823–1890), predsednik vlade Kraljevine Mađarske (mandat: 1867-1871), dogovorili da pošalju knezu Mihailu njegovog prijatelja, grofa Edmunda Zičija (1811–1894), koji bi mu izneo neslaganje Beča sa postupcima Srbije na austrijskom tlu, ali i da bi iz prve ruke saznali za stvarne namere srpskog dinasta po pitanju BiH.

S obzirom na međunarodne okolnosti i diplomatske pritiske (iza kojih je stojala Austrija), Srbija je morala da odloži ustanak u BiH, ali je zato Orešković nastavio sa pripremama za njegovu organizaciju, dok je Austrija da bi umirila (i donekle zadovoljila) ratobornu Srbiju, izdejstvovala kod Porte, da se napuste utvrđenja koja je Turska još držala u Srbiji (Beograd, Šabac, Smederevo i Kladovo).
Knez Mihailo putovao je u aprilu 1867. godine u Carigrad, gde mu je Abdul Aziz (1830-1876), sultan Turske (vladao: 1861-1876) uručio Ferman o ustupanju gradova u Srbiji „na čuvanje“.
Predaja Beogradske tvrđave izvršena je u četvrtak 18. aprila 1867. godine.

Kada je knez Mihajlo ubijen u atentatu (10. juna 1868. godine), Ante Orešković je pao u očaj, jer je znao da je njegov životni projekat (sa tim činom) propao.

Diplomatska misija u Dubrovniku i Cetinju pred Bokeljski ustanak (1869)

Opis slike:
Nikola I Petrović Njegoš (1840-1921), knjaz Crne Gore (vladao: 1860-1910) i kralj Crne Gore (vladao: 1910-1918).

U sklopu priprema za organizaciju ustanka u Bosni i Hercegovini, Orešković je tokom maja 1869. godine posetio biskupa Štrosmajera (on je bio svestan planova Beča za okupaciju BiH) u Zagrebu, a potom se uputio u Kraljevinu Dalmaciju (1815-1918), tačnije u Dubrovnik, gde ga je (po preporuci Matije Bana) dočekao njegov sunarodnik, ugledni dubrovački vlastelin Medo M. Pucić (1821-1882), knez od Zagorja i vođa Srba katolika u gradu pod Srđem.

Pucić ga upoznaje sa Aleksandrom Semjonovičem Joninom (1837–1900), ruskim generalnim konzulom u Dubrovniku (period: 1868-1878), koga srpski pukovnik detaljno upoznaje sa svojim aktivnostima i planovima.

Iz Dubrovnika, Orešković odlazi na Cetinje, gde se susreće sa Nikolom Petrovićem Njegošem, knjazom Crne Gore.

Mada je Ante Orešković bio državljanin Kneževine Srbije (još od 1868. godine), i bez obzira što je odlazio na sastanak u Podgoricu ne samo na zahtev Rusa, već i po nalogu Blaznavca, on se (kao Srbin katolik) našao pod oštrom kritikom Stjepana Mitrova Ljubiše (1824-1878), a ujedno (zbog iste stvari) i pod kritikom hrvatskog nacionaliste Eugena Kvaternika (1825-1871), koji ga čak naziva »kreaturom koja sjedi među Beogradom i Bečom«.

Austrougarska je zbog ovoga saznanja odmah po izbijanju ustanka u Krivošijama tražila od Turske da joj dozvoli da zatvori granicu Boke sa Hercegovinom, ali su Turci to odbili, uz dovođenje sopstvenih trupa na granicu, kako se ne bi ustanak ka njima prelio.

Oreškovićeve planove po kojima je oslobođenje Bosne i Hercegovine trebalo da krene sa pobunom Vojne krajine (koja je direktno bila podređena Beču) dovedena je u pitanje diplomatskom akcijom Habzburga, koja je kulminirala Austro-ugarskom nagodbom (1867), jer je sada graničarima zapretilo »razvojačenje«, odnosno ukidanje Vojne krajine i njeno potčinjavanje Mađarskoj.

Antoniju se žurilo, jer je Austrija ovim potezom želela da se reši nelojalne Krajine, od koje je Beč strahovao tokom Austrijsko-pruskog rata 1866. godine, ali i tokom „Bokeljskog ustanka u Krivošijama“ (Krivošijama, Grblju i pograničnim predelima ka Crnoj Gori) od 7. oktobra 1869. do 11. januara 1870. godine.
Ovaj poslednji događaj predstavljao je vojnu katastrofu, jer pet austrougarskih pukova i dva lovačka bataljona nisu uspela da uguše srpski ustanak (od 1.500 do 1.800 boraca) u Krivošijama.

Opis slike:
Orsat-Medo Pucić (1821-1882), političko-kulturni lider dubrovačkih Srba (katolika).

U ovoj neuspešnoj vojnoj intervenciji učestvovali su:

• Karantanski pešadijski puk br. 7 (nem. k.u.k. Kärntnerisches Infanterie Regiment „Graf von Khevenhüller“ Nr. 7)
• Dalmatinski pešadijski puk br. 22 (nem. k.u.k. Dalmatinisches Infanterie Regiment „Graf von Lacy“ Nr. 22)
• Mađarski pešadijski puk br. 44 (nem. k.u.k. Ungarisches Infanterie Regiment „Erzherzog Albrecht“ Nr. 44)
• Mađarski pešadijski puk br. 48 (nem. k.u.k. Ungarisches Infanterie Regiment „Rohr“ Nr. 48)
• Mađarski Pešadijski puk br. 52 (nem. k.u.k. Ungarisches Infanterie Regiment „Erzherzog Friedrich“ Nr. 52)
• Karantanski lovački bataljon br. 8 (nem. k.u.k. Kärntnerisches Feldjägerbataillon Nr. 8)
• Štajerski lovački bataljon br. 9 (nem. k.u.k. „Steirisches“ Feldjägerbataillon Nr. 9)

Pored navedenih vojnih jedinica u ovoj neuspešnoj vojnoj intervenciji učestvovala su i četiri broda austrougarske ratne mornarice („Taurus“, „Santa Lucija“, „Kreka“ i „Reka“).

Da bi došlo do mira, austrougarske vlasti su bile prinuđene da angažuju istaknute Srbe (u vojsci i politici) tadašnje Dalmacije, pa su, u skladu sa tim, angažovani general Gavrilo J. Rodić (1812-1890) koji je 30. decembra 1869. godine stigao u Kotor i ovde već pominjani Stjepan Mitrov Ljubiša, političar rodom iz Paštrovića.

Benjamin fon Kalaj (1839-1903), austrougarski generalni konzul u Beogradu (period: 1869-1875) pišući izveštaj Bajstu (ministru spoljnih poslova u Beču), izrazio je sumnju u umešanost Srbije u „Ustanak u Krivošijama“, pa tom prilikom pominje i mogućnost da se »zapali« i Bosna i Hercegovina, i po njemu, Srbija se onda ne bi mogla uzdržati od vojne intervencije, a za njom bi se (kako navodi) pokrenula i Vojna granica.

U obaveštajnim krugovima Austrougarske se posebno obraća pažnja na aktivnosti Oreškovića, koji je bio umešan u pomenuti ustanak, a strah od realizacije njegovih planova naterao je Beč da brzo napravi (po carstvo ponižavajući) mirovni sporazum sa ustanicima u Boki.

Iza živih aktivnosti Štrosmajera i Oreškovića, koje su prethodile Ustanku u Krivošijama, nije stojala zvanična Srbija (kako je mislio Beč), već Rusija.

Kada je Štrosmajer posetio Beograd (oktobra 1868. godine), ruski konzul Šiškin mu je posebno naglasio da za njihove dogovore ne sme da zna Austrija, ali ni namesništvo u Beogradu.

Nacionalna borba za Bačko-banatsku granicu

Opis ilustracije:
Svetozar S. Miletić (1826-1901), politički lider Srba u Vojvodini.

Svestan uticaja na Srbe, koji se nalaze na austrijskoj teritoriji, odnosno njihovoj podložnosti manipulacijama bečkog dvora, Orešković ih oštro kritikuje:
»Mjesto da se prikupljaju oko prirodnog sredotočja, da teže za što većom zajednicom oni stavljaju prirodnom sredotočju, Beogradu, Novi Sad na suprot! Mjesto u Beogradu da sve sile koncentrišu u jednu svrhu za jednu cjel, oni misle da iz Novog Sada mogu rukovoditi srbstvo, iz Novog Sada potčinjenog tuđinu, u kome i sami životare. Mjesto da svojim radom Beograd podupiru, vidimo ih često nekad s računom a nekad iz kratkovidosti gde se upinju da nastojavanja Beograda odnosno Srbije parališu. Mjesto da uvide svoje nevoljno stanje, a daleko srećnije Beograda, ovome dakle da ustupaju prvenstvo, svojevoljno da mu se podvrgavaju, oni rade samovoljno, neće da slušaju, hoće da zapovedaju, radi bi biti prvi a ne stajati za svoj narod na raspoloženju.«

Austrougarska vojna komanda je bila uznemirena nacionalnim pokretom Srba u Vojnoj krajini (koja se graničila sa Srbijom), pa je tako 1867. godine, Ministar vojni izdao naređenje komandantima u Zagrebu i Temišvaru da preduzmu potrebne mere radi nadzora svega u Vojnoj granici što je moglo biti u vezi sa Skupštinom svih srpskih omladinskih udruženja koje je 18. avgusta 1867. godine zakazana u Beogradu.

Komandantu u Temišvaru je naloženo da pošalje „pouzdana lica“ (agente), koji će motriti na srpske studente »a naročito u pogledu njihovog odnošenja prema Vojnoj granici«, te da izveštaje o ovome podnose Generalnoj komandi.
S druge strane, u Srbiji je svaka ondašnja akcija mađarske vlade koja se odnosila na Srbe u Austrougarskoj smatrana neprijateljskom.

Za Bačko-banatsku granicu Habzburgški dvor je pridviđao (1869) da se utopi u Mađarsku, ali je ujedno pratio veoma razvijenu komunikaciju između Antonija Oreškovića i Avrama-Svetozara S. Miletića (1826-1901) preko posrednika (advokat Sojić iz Zemuna) i njihovu političko-nacionalnu agitaciju (na prostoru Vojvodine) protiv priključenja Vojne granice Mađarskoj.

Tadašnje mađarsko vođstvo je posle prisajedinjenja Hrvatske, želelo dalje širenje na Vojnu krajinu i Kraljevinu Dalmaciju, a potom i na one zemlje čije su zastave nošene (8. juna 1867. godine), kao deo istorijskih pokrajina mađarske krune u toku krunisanja (mađarskom „Svetom Krunom“) Franca Jozefa I (1830-1916) za kralja »zemalja Svetog Stefana« u Crkvi „Sv. Matije“ (mađ. Mátyás-templom) u Budimu, kada su na simboličan način pokazane (otvorene) aneksione aspiracije ka Srbiji, Bosni i Bugarskoj.

Beč, koji je imao iste planove kao i Mađari, pred srpskim namesništvom je predstavljao sebe kao zabrinutu stranu, te je preko pukovnika Oreškovića zatražio da se povedu pregovori oko zajedničnih interesnih pitanja.

Opis fotografije:
Grof Đula Andraši (1823–1890), predsednik vlade Kraljevine Mađarske (mandat: 1867-1871) i ministar spoljnih poslova Austrougarske monarhije (period: 1871-1879).

Orešković je još marta 1870. godine, poslao namesniku Jovanu Ristiću (1831-1899) izveštaj o razgovorima koje je vodio u Beču sa članovima austrijske vlade, ali se Ristić pribojavao da sa njim sarađuje (smatrao ga je Garašaninovim čovekom).

U drugoj polovini iste godine i Đula Andraši traži sporazum sa Srbima, nudeći srpskoj kneževini jedan deo Bosne (bez Bosanske Krajine) i Stare Srbije, ali je odmah po prestanku Prusko-francuskog rata odustao od ove ponude, što dovodi u sumnju njegovu iskrenost.
Andraši je nastavio pregovore samo sa Hrvatima, ali je iste vodio i dalje preko Oreškovića , pošto je tema pregovora bilo pripajanje Vojne krajine Mađarskoj, što je i samog Antonija jako zanimalo (sudbina graničara).
Ruski diplomatski krugovi su smatrali da on vodi pregovore u ime namesnika, a istog mišljenja je bila i Ujedinjena omladina srpska, koja je krivila Blaznavca što „šuruje sa nepouzdanim Mađarima, tlačiteljima prekosavskih Srba“.

Namesništvo se pokušavalo opravdati pred Rusima, preko generala Nikolaja Pavloviča Ignjatijeva (1832–1908), ambasadora Ruske imperije u Carigradu (period: 1864-1877), nevešto prebacujući krivicu (za svoju austrofilsku politiku) na Oreškovića (decenijskog neprijatelja Habzburga), a što se vidi iz pisma koje je Ristić uputio Filip Hristić|Filipu Hristiću (1819–1905), zastupniku Kneževine Srbije u Carigradu.
U tim trenucima, namesništvu je prijateljstvo sa Mađarima, postajalo sve veći teret, pa su odlučili da naprave zaokret u spoljnoj politici, pre svega ka Rusiji i Pruskoj, koje su (posle francuskog poraza u ratu sa Prusima), postale najvažnije sile za rešavanje „istočnog pitanja“ (sudbine Balkana).

Pukovnik Orešković je upravo od Beča doživeo težak udarac u svojim pokušajima da očuva Vojnu granicu, jer je 8. juna 1871. godine, car Franc Jozef I, objavio carski reskript (carska naredba) o razvojačenju đurđevske i križevačke pukovnije i o uvođenju reformi u ostalim delovima Vojne krajine, kojima se ova deli na dva dela i potčinjava Mađarskoj (u finansijskom smislu), a na sledeći način.

Generalna komanda u Zagrebu:

• Hrvatsko-slavonski deo vojne granice
• Petrovaradinska pukovnija
• Slobodni vojni komuniteti: Zemun, Karlovci i Petrovaradin

Generalna komanda u Temišvaru:

• Banatska granica
• Šajkaški bataljon

Ovakav razvoj situacije oko Vojne krajine ozbiljno je doveo u pitanje ostvarenje plana Oreškovića, o oslobođenju Bosne i Hercegovine od turskog jarma, korištenjem pobune »graničara« (protiv dvora u Beču).
Svetozar Miletić je takođe bio revoltiran ovim carskim reskriptom pa u članku „Rešenje o vojničkoj krajini“ (Zastava, 16./28. jun 1871. godine u Novom Sadu) kaže:
»Mi smo davno kazali, da Mađari upotrebljavaju vladateljski skiptar za buzdovan, kojim druge narode po glavi tuku...«

Promena politike namesništva bila je sve vidljivija, pogotovo posle povratka u Beograd srpskog oficira Đure Horvatovića (Oreškovićevog čoveka) sa putovanja (leto 1871. godine) po Vojnoj krajini, jer je on potom, u srpskoj prestonici odštampao brošuru „Graničari i carski reskript“, koja je bila puna teških napada na austrougarskog cara, bečki dvor i naročito Mađare.

Po naređenju ministra Bajsta, austrougarski konzul Kalaj je tražio od srpske vlade zabranu rasturanja ove brošure, ali nije u tome uspeo.

Štampanje i rasturanje u Austrougarskoj, apela Mitra Kovačevića (Oreškovićevog ađutanta) graničarima Vojne krajine, kao i nešto ranija Horvatovićeva brošura, ubrzali su planove bečkog dvora da ukine sve opasniju „Granicu“, pa je tako već 1873. godine ukinut bačko-banatski deo granice, a ostatak je prestao da postoji 1881. godine.

Diplomatski kontakti

Tokom svog diplomatskog rada, Antonije Orešković je komunicirao sa brojnim stranim političarima i diplomatama, među kojima se ističu: Aleksandar Mihailovič Gorčakov (1798–1883), Đuzepe Garibaldi (1807-1882), Napoleon III (1808-1873), Fridrih fon Bajst (1809–1886), Kamilo Benso di Kavur (1810-1861), Edmund Zači (1811–1894), Ernest Johan fon Štakelberg (1813–1870), Oto fon Bizmark (1815-1898), Adolf-Fransoa de Botmilijo (1817–1892), Bernar Dezesar (1818–1900), Georg Rozen (1820–1891), Herman Gedel-Lanoa (1820–1892), Đerđ Klapka (1820–1892), Avgust Lenk fon Volfsberg (1821–1889), Ivan Sergejevič Aksakov (1823–1886), Đula Andraši (1823–1890), Rudolf Borovička fon Temau (1823–1898), Ištvan Tir (1825–1908), Paul fon Krenski (1827–1885), Rihard Klemens fon Meternih (1829–1895), Nikolaj Pavlovič Šiškin (1830–1902), Aleksandar Semjonovič Jonin (1837–1900), Feliks Jozef Lauberau (1837–1917), Benjamin fon Kalaj (1839-1903), itd.

Srpsko-turski ratovi 1876. i 1877—1878. godine

Opis fotografije:
Pukovnik Antonije V. Orešković (1829-1906) na fotografiji nastaloj krajem 19. veka.

Kneževina Srbija je imala detaljno razrađen plan za organizovanje administrativno-upravne vlasti na novooslobođenim teritorijama što se vidi iz dokumenta poznatog kao – „Izveštaj Antonija Oreškovića o spremi Srbije za rat 1875“, a u kome je bilo razrađeno (kao predlog), razgraničenje između »Vrhovne uprave« (vojne vlasti) i »Pomoćne uprave« (administrativno-civilne vlasti), koje su bile predviđene na srpskom etničkom prostoru oslobođenom od turske okupacije.

Pošto je 11. januara 1878. godine oslobođen grad Niš od Turaka, odnosno pošto je rođeni Nišlija, Todor P. Stanković (1852-1925), tabornik Miloša Milojevića postavio zastavu nad samim glavnim ulazom u Nišku tvrđavu (12. januara 1878. godine) počelo se sa pripremama proslave oslobođenja grada, koji je prethodnih pet vekova robovao Turcima.
Srpski knez Milan Obrenović je 15. januara 1878. godine, uz burne pozdrave sveštenstva i naroda, u svečanoj povorci ušao u Tvrđavu (koju su Srbi odavno priželjkivali).
Ovom prilikom odlikovani su mnogi heroji ovog rata, a između ostalih među njima su se našli:

• Jovan P. Belimarković (1827-1906), general i komandant Šumadijskog kora (1. i 2. šumadijska divizija)
• Milojko R. Jovanović - Lešjanin (1830-1896), đeneralštabni pukovnik (komandujući štabski oficir) i komandant Moravskog kora (Moravska i Ibarska divizija)
• Ljubomir Ivanović (1836-1879), đeneralštabni pukovnik (komandujući štabski oficir) i komandant 2. šumadijske divizije (desno krilo Šumadijskog kora)
• Konstantin-Kosta L. Bučović (1836-1881), pešadiski pukovnik (komandujući štabski oficir) i komandant Smederevske brigade 1. šumadijske divizije (deo Šumadijskog kora)
• Petar M. Topalović (1840-1891), potpukovnik (komandujući štabski oficir) i komandant Dunavske divizije Timočkog kora (Požarevačka i Braničevska brigada I klase)
• Antonije V. Orešković (1829-1906), pukovnik (komandujući štabski oficir) komandant Moravske divizije Moravskog kora (1. divizija Moravskog kora: Aleksinačka, Jagodinska i Ćuprijska brigada I klase)
• Alimpije M. Vasiljević (1831-1911), član vlade pri Vrhovnoj komandi
• Stepan I. Stepanović - Stepa (1856-1929), potporučnik i komandant korpusne pobočnice Šumadijskog kora (korpusa)

Potomstvo

Opis fotografija (l-d):
Ruža Orešković (18??-1959) i Mica (Orešković) Cukić (1876-1907), ćerke Antonija V. Oreškovića (1829–1906).

Antonije Orešković je oženio je Dragu Rajević (ćerku Cvetka Rajovića i Milice Ilić), a od dece je imao dva sina i dve ćerke:

• Borivoje-Bora Orešković (nije se ženio)
• Milica-Mica Orešković (udala se za Mihaila-Mišu K. Cukića)
• Milan Orešković (oženio je Milicu Đukanović)
• Ružica-Ruža Orešković (nije se udavala)

Borivoje A. Orešković (4. mart 1871—28. maj 1949) je bio sekretar Apelacionog suda u Beogradu, a potom poznati beogradski advokat i pravni zastupnik kraljice Natalije Obrenović, pa je zato i upravljao njenom imovinom.

Milica Orešković (20. septembar 1876—21. oktobar 1907.) je imala ćerku Nataliju (takođe je bila dvorska dama kraljice Natalije) iz braka sa Mihailom K. Cukićem (1860–1928), načelnikom Ministarstva inostranih dela.
U Beograd je sa kraljicom Natalijom došla na duže 1895, zatim još jednom 1897. godine.
Kada je posle drugog proterivanja iz Srbije (od strane Obrenovića) kraljica Natalija prešla u katoličku veru marta 1902. godine u jednoj skromnoj bolničkoj crkvi u Berku (na severozapadu Francuske), a isto su ovo (uz nju) učinile i sestre Orešković (koje su joj bile potpuno odane).
Živela je u vili „Sašino“ (fr. Villa de Sachino / Palais de Sachino / Château Sachino) u primorskom baskijskom gradiću Bjaricu u jugozapadnoj Francuskoj.
Posle 1903. godine, Mica je napustila Srbiju i sve do svoje smrti (1907) živela je u Parizu uz kraljicu Nataliju.
Poput svoje prijateljice bivše srpske kraljice i Milica je umrla kao kaluđerica u manastiru „Bogorodice Marije“ (fr. Notre-Dame de Sion), pored Luksemburškog parka (fr. Jardin du Luxembourg) u Parizu.
Antonije V. Orešković i istoričar Miloš S. Milojević bili su u rodbinskim odnosima preko porodice Cukić, pošto je Milojevićeva žena bila tetka mužu Milice Orešković (Antine starije ćerke), odnosno ona se udala za bratića Milojevićeve prve žene.

Opis ilustracije:
Vila „Sašino“ (u baskijskom gradiću Bjaricu) u kojoj su često boravile Ruža i Mica Orešković.

Milan A. Orešković (13. maj 1880—27. januar 1956.), poznati srpski agronom, imao je sa ženom Milicom dvoje dece:

• Miroslav Orešković
• Ružica Orešković (udala se za Radivoja S. Savića)

Ružica Orešković (18??-1959) je bila kao i njena sestra dvorska dama kraljice Natalije.
Kada se Natalija zamonašila (1903), ona se nije povukla u monašku ćeliju (keliju), nego u mali paviljon (u okviru manastira), u kojem je imala salon i trpezariju.
U salonu je 38 godina primala posete, iz svog ranijeg srpskog društva u Francuskoj.
U paviljonu ju je „čuvala“ Ružina starija sestra, Mica (Orešković) Cukić, a kada je ona umrla (1907), zamenila ju je Ruža Orešković, došavši iz Beograda.
Ruža Orešković je do poslednjeg časa ostala uz kraljicu.
Nakon kraljičine smrti (8. maja 1941. godine), Ruža se vraća u Srbiju, i živi u smederevskoj vili, nekadašnjem kraljevskom letnjikovcu (posedima kojima je upravljao njen brat).

Posle ubistva Aleksandra M. Teodorovića Obrenovića (1876-1903), kralja Srbije (vladao: 1889-1903) i kraljice Drage (Lunjevica) Mašin (1864-1903), kao jedina naslednica imovine dinastije Obrenović, bivša kraljica Natalija daruje pukovniku Antoniju Oreškoviću vilu „Zlatni breg“, poznatiju u Smederevu kao „Kraljev vinograd“ (letnjikovac Obrenovića).

Porodična grobnica porodice Orešković u kojoj počivaju Antonije Orešković i njegovi potomci, nalazi se na Novom groblju u Beogradu – Parcela 11/39.

Potomci pukovnika Antonija Oreškovića (naslednici Ružice Savić) i danas žive u Beogradu.

Porodični arhivski fondovi

Istorijski arhiv Šumadije (Porodični i lični arhivski fondovi) u Kragujevcu poseduje u svojim depoima arhivsku građu o Antoniju Oreškoviću, pod nazivom: „OREŠKOVIĆ ANTONIJE - BEOGRAD (1862-1899)“ (kut. 1 : 0.10 AI.).

Opis fotografije:Antonije-Ante Vuka Orešković (1829–1906), pukovnik vojske Kraljevine Srbije i operativni tvorac moderne obaveštajne službe Srbije.

Fond nije obrađen (i nije sačuvan u celini), već je samo izvršena klasifikacija dokumenata.
Građa obuhvata period 1862-1899, 1 kut. dokumenata.

Podeljen je na grupe:

• Lična dokumenta 1862-1895
• Imovinsko pravna dokumenta 1862-1882
• Dokumenta delatnosti 1862-1899
• Prepiska 1862-1899
• Građa srodnika 1870-1896

U fondu se nalazi: prepiska između uticajnih ljudi u Srbiji i Oreškovića oko prelaska vojnih lica iz austrijske u srpsku vojsku, dokumenta koja govore o vezama Srbije sa drugim jugoslovenskim zemljama, Štrosmajerova pisma upućena Oreškoviću, pisma privatnog karaktera, službena prepiska Oreškovića sa zvaničnim ličnostima u Srbiji, molbe za rešavanje penzije i dr.

Ružica Savić, ćerka Milana Oreškovića (Antonijevog najstarijeg sina) dala je Državnom arhivu Srbije (Arhivu Srbije) deo dokumentacije vezane za porodicu Orešković, tj. zbirke obeležene skraćenicama »Arh Obr« (Arhiv dinastije Obrenović), »Har A O« (Hartije Antonija Oreškovića) i »Har C R« (Hartije Cvetka Rajovića).

Bibliografija dela Antonija Oreškovića

• „Slavenska zadruga“ (1872)
• „Železničko pitanje“ (1873)
• „Malo više svetlosti povodom brošure »Knjaz Mihailo i zajednička radnja balkanskih naroda«“ (1895)
• „Da smo jednom na čisto“ (1898)

Vidi još

• Vojna krajina
• Prvi srpsko-turski rat
• Drugi srpsko-turski rat
• Srpsko-bugarski rat (1885)
• Mihailo Obrenović
• Matija Ban
• Stevan Todorović (slikar)
• Miloš Milojević
• Vladan Đorđević

Literatura

• Johann Georg, Freiherr Cotta von Cottendorf (1796-1863): „Zürfei: Von der bosnischen Gränze“, Allgemeine Zeitung Nr. 107 (München: Allgemeine Zeitung, Donnerstag 17. April 1862)
• Jovan M. Đorđević (1826-1900): „Novosti iz Beograda“, Srbski dnevnik Broj 47 (Novi Sad: Episkopska knjigopečatnja, 16. jun 1862. godine)
• Jovan M. Đorđević (1826-1900): „Novosti iz Beograda“, Srbski dnevnik Broj 68 (Novi Sad: Episkopska knjigopečatnja, 28. avgust 1862. godine)
• Šime Mazzura-Marov (1840-1918): Novine „Pozor“ (period: 1860-1867) Br. 45 od 22. februara (veljače) 1867. godine.
• Avram-Svetozar S. Miletić (1926-1901): „Otvoreno pismo A. Oreškovića Andrašiju“, Beograd 5. (17.) jula 1871. godine, objavljeno u listu Zastava (1866-1929) br. 88 (Novi Sad: Svetozar Miletić, 30. jul 1871. godine)
• Avram-Svetozar S. Miletić (1926-1901): „Oreškovićevo pismo i – posledice“, Zastava (1866-1929) br. 95 (Novi Sad: Svetozar Miletić, 15. avgust 1871. godine)
• Antonije V. Orešković (1829-1906): „Slavenska zadruga“ (Beograd: Štamparija „Nikole Stefanovića i Družine“, 1872)
• Operativno odeljenje Vrhovne komande: „Rat Srbije sa Turskom za oslobođenje i nezavisnost 1877—78. godine“ (Beograd: Vrhovna komanda srpske vojske, 1879)
• Jovan R. Mišković (1844-1908): „Regrutska škola“, mesečni vojni list Ratnik (1879-1941) Knjiga II, Sveska VII (Beograd: Glavni generalštab, 1879)
• Jovan R. Ristić (1831-1899): „Srbija i porta posle bombardovanja Beograda, 1862-1867“ (Beograd: Državna štamparija, 1881)
• Stanojlo Stokić (1847-1891): „Misli o vežbanju pešadije i združenih rodova vojske u poljskoj – ratnoj – službi“, Službeni vojni list (izlazio je u okviru lista »Ratnika« do 1881. godine) broj 11. (Beograd: Glavni generalštab, 19. marta 1883. godine)
• Antonije V. Orešković (1829-1906): „Malo više svetlosti povodom brošure »Knjaz Mihailo i zajednička radnja balkanskih naroda«“ (Beograd: Štamparija „Svetozara Nikolića“, 1895)
• Milan S. Nedeljković - „Piroćanac“ (1837-1897): „Beleške, povodom jedne »Diplomatske istorije«“ (Beograda: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1896)
• Milan Đ. Milićević (1831-1908): „Dodatak pomeniku od 1888: Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g.“ (Beograd: Čupićeva zadužbina, 1901)
• Hipokrat-Vladan Đ. Đorđević (1844-1930): „Kraj jedne dinastije: Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. do 8. jula 1900.“, Tom 1 (Beograd: Štamparija „Dimitrija Dimitrijevića“, 1905)
• Friedrich (III) Wilhelm Nikolaus Karl von Hohenzollern (1831-1888) / Georg Julius Franz Schuster (1859-19??): „Briefe, reden und Erlasse des kaisers und königs Friedrich III: mit einem porträt / gesammelt und erläutert von archivrat G. Schuster.“ (Berlin: Vossische Buchhandlung, 1907)
• Ministère des affaires étrangères (La Troisième République: 1870-1940): „Les origenes diplomatiques de la guerre de 1870-1871“ (4 mai 1866-1er juin 1866) Volume IX (Paris: Gustave Ficker / Imprimerie nationale, 1914)
• Hipokrat-Vladan Đ. Đorđević (1844-1930): „ Crna Gora i Austrija: 1814-1894“, Posebna izdanja Knjiga XLIX, Društveni i istorijski spisi Knjiga 19 (Beograd: Srpska kraljevska akademija nauka i umetnosti, 1924)

• Laza Popović (1877-1945): „Sokolski veleizdajnički proces u Zagrebu iz 1915-1916. god.“ (Zagreb: Glavni Savez srpskih zemljoradničkih zadruga, 1927)
• Stanoje L. Stanojević (1874-1937): „Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka“ Knjiga III (Zagreb: Bibliografski zavod d.d., 1928)
• Hermann Wendel (1884-1936): „Bismarck und Serbien im Jahre 1866“ (pp. 219-221), The Slavonic and East European Review, Volume VII, № 19 (June 1928), School of Slavonic and East European Studies (King's College London), University of London (London: Jonathan Cape Limited, 1928)
• Ferdinand-Ferdo Maksimilijan Šišić (1869-1940): „Korespondencija Rački-Strossmayer“ Knj. I (Zagreb: Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, 1928)
• Stevan J. Lovčević (1855-1930): „Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću“ Knjiga druga (od 4. januara 1859 do 29. marta 1874. godine), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskoga naroda, Srpska kraljevska akademija, Prvo odeljenje Knjiga XXII (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1931)
• Jovan Ristić (1831-1899): „Pisma Jovana Ristića Filipu Hristiću od 1870 do 1873 i od 1877 do 1880.“, Zbornik za istoriju, jezik i književnost Srpskog naroda Knj. 20, Prvo odeljenje (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1931)
• Slobodan V. Jovanović (1869-1958): „Druga vlada Miloša i Mihaila“ (Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon, 1933)
• Stanoje L. Stanojević (1874-1937): „Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu“, Knjiga IX (Novi Sad: Istorisko društvo u Novom Sadu, 1936)
• Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz (1899-1962): „Berlin-Belgrad Belgrad-Berlin 1866-1871“ (München: R. Oldenbourg Verlag, 1936)
• Ivan S. Pavlović (1869-1943): „Vojna granica i srpska vojska“, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu Knjiga IX, Sveska 24 (Novi Sad: Istorijsko društvo u Novom Sadu, 1936)
• Dragoslav Stranjaković (1901-1966): „Politička propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama: 1844—1858. godine“ (Beograd: Štamparija Dragoslava Gregorića, 1938)
• Jovan A. Dučić (1871-1943): „Jugoslovenska ideologija: Istina o »jugoslavizmu«“ (Chicago: Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, 1942)
• Borivoje Ž. Milojević (1885-1967): „Glasnik Srpskog geografskog društva“ (Beograd: Srpsko geografsko društvo, 1948)
• Viktor Novak (1889-1977): „Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošloga veka“ (pp. 181-198), Istorijski časopis SANU God. I, Br. I-II (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1949)
• Vasilj Popović (1887-1941): „Agrarno pitanje u Bosni i turski neredi za vreme reformnog režima Abdul Medžida 1839-1861“ (Beograd: Naučna knjiga, 1949)
• Cvito V. Fisković (1908-1996): „Anali Historijskog instituta u Dubrovniku“, Tom 2 (Dubrovnik: Historijski institut Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku, 1953)
• Grgur Jakšić (1871-1955): „Pisma Filipa Hristića Jovanu Ristiću: 1868-1880.“, Posebna izdanja Knj. 206 (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1853)
• Vojislav J. Vučković (1910-1964): „Nacionalno-revolucionarna akcija Srbije u Vojnoj granici“ (pp. 5-25), Zbornik Matice srpske: Serija društvenih nauka № 9 (Novi Sad: Matica srpska, 1954)
• Stjepan Pavičić (1887-1973): „Seobe i naselja u Lici“ (pp. 5-330), Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena Knjiga 41, Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, 1962)
• Miloš Savin (19??-):„Parobrod Deligrad“, Godišnjak grada Beograda Knj.IX-X (Beograd: Muzej grada Beograda, 1962-1963)
• Grgur Jakšić (1871-1955) / Vojislav J. Vučković (1910-1964): „Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila: Prvi balkanski savez“, Jugoslovenske zemlje u XIX veku Tom 2 (Beograd: Istorijski institut Srpske akademije nauka i umetnosti, 1963)
• Lazap-Lazo M. Kostić (1897-1979): „Katolički Srbi: političko-istoriska rasprava“ (Chicago: Srpski kulturni klub „Sveti Sava“, 1963)
• Vera Ciliga (1918-1989): „Narodna stranka i južnoslavensko pitanje (1866-70)“ (pp. 85-114), Historijski zbornik God. XVII (Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske, 1964)
• Vojislav J. Vučković (1910-1964): „Politička akcija Srbije u južnoslovenskim pokrajinama Habzburške monarhije 1859-1874“, Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda Knjiga XXVII (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1865)
• Dušan Ivančević (1890-1972): „Beogradska tvrđava i njene svetinje“ (Beograd: Novinsko izdavačka ustanova Srpske patrijaršije – „Pravoslavlje“, 1970)
• Vera Ciliga (1918-1989): „Slom politike Narodne stranke (1865-1880)“ (Zagreb: Matica hrvatska, 1970)
• Vaso/Vasa J. Čubrilović (1897-1990): „La liberation des villes en Serbie de domination Turque 1862-1867“ (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Odeljenje društvenih nauka, 1970)
• Vladímir Izráilevič Freйdzón (1922–2004): „Hrvatsko-ruski dodiri 1868-1870“ (pp. 171-178), Historijski zbornik God. XXI-XXII (Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske, 1971)
• Milan Jovanović-Stojimirović (1898-1966): „Siluete starog Beograda“ (Beograd: Ivan Jovanović-Stojimirović, 1971)
• Radmila Popović-Petković (1920-1976): „Postanak i razvoj arhivistike u Srbiji i Makedoniji“ (Beograd: Zajednica arhiva Srbije, 1972)
• Vidosava Nikolić-Stojančević (1924-1998): „Leskovac i oslobođeni predeli Srbije 1877—1878. godine: Etničke, demografske, socijalno-ekonomske i kulturne prilike“ (Leskovac: Narodni muzej, 1975)
• Benjámin von Kállay (1839-1903): „Dnevnik Benjamina Kalaja: 1868-1875“ (Beograd: Istorijski institut Srpske akademije nauka i umetnosti, 1976)
• Čedomir Popov (1936-2012): „Srbija 1868-1878“ (pp. 305-422), Istorija srpskog naroda Knj. V, Tom 1 (Beograd: Srpska književna zadruga, 1981)
• Radoslav Rotković (1928-2013): „Tragajući za Ljubišom“ (Titograd/Podgorica: Pobjeda, 1982)
• Života Đorđević (1938-): „Dobrovoljački korpus u Valjevu 1862. godine“ (pp. 27-40), Glasnik Međuopštinskog istorijskog arhiva № 17 (Valjevo: Međuopštinski istorijski arhiv, 1982)
• Lazar Rakić (1929-1992): „Manastirska uredba (1908)“, (pp. 7-48) Zbornik za istoriju Matice srpske № 27 (Novi Sad: Matica srpska - Odeljenje za društvene nauke, 1983)
• Stjepan V. Vekarić (1917-1991): „Pelješki zbornik“, Sv. 3 (Zagreb: Poljoprivredna zadruga i vinarija „Dingač“, 1984)
• Života Đorđević (1938-): „Srpska narodna vojska: Studija o uređenju narodne vojske Srbije 1861-1864“, Biblioteka „Studije i monografije“ (Beograd: Narodna knjiga, 1984)
• David MacKenzie (1927-2008): „Ilija Garasanin: Balkan Bismarck“, Series: East European Monographs № 181 (New York: Columbia University Press, 1985)
• Dejvid Mekenzi (1927-2008): „Ilija Garašanin državnik i diplomata“ (Beograd: Prosveta, 1987)
• Vladimir Stojančević (1923-): „Serbia and the Bulgarians, 1804-1878“ (Beograd: Prosveta, 1988)
• Milorad I. Ekmečić (1928-2015): „Stvaranje Jugoslavije 1790-1918“, Tom 1 (Beograd: Prosveta, 1989)
• Vladimir Stojančević (1923-): „Srbija i oslobodilački pokret na Balkanskom poluostrvu u XIX veku“ (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1990)
• Milana Đoković (1908-1993): „Onaj stari Beograd: Sećanja“, Edicija: Mala biblioteka (Beograd: Srpska književna zadruga, 1994)
• Vaso I. Vojvodić (1928-): „U duhu Garašaninovih ideja: Srbija i neoslobođeno Srpstvo 1868-1976“, Istorijska biblioteka (Beograd: Prosveta, 1994)
• Krestić, Vasilije (1969). Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine. Beograd: SANU. 
• Krestić, Vasilije (1991). Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914. Beograd: Politika. 
• Vasilije Đ. Krestić (1932-): „Zbornik o Srbima u Hrvatskoj“, Tom 3 (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1995)
• Andrija Radenić (1913-2012): „O masoneriji i masonima u Srbiji: Mit i stvarnost“ (pp. 169-226), Istorijski časopis Knj. XLII-XLIII (Beograd: Istorijski institut Srpske akademije nauka i umetnosti, 1997)
• Vlaho Bogišić (1960-): „Kolo Matice hrvatske“, God. VIII, Br. 1 (Zagreb: Naklada Matice hrvatske, 1998)
• Russell Roland Standish (1933-2008) / Colin D. Standish (1933-): „Two Beasts, Three Deadly Wounds, and Fourteen Popes“ (Rapidan: Hartland Publications, 2001)
• Savka Subotić (1834-1918): „Uspomene“ (Beograd: Srpska književna zadruga, 2001)
• Edislav A. Manetović (1961-):„Ilija Garasanin: Nacertanije and Nationalism“ (pp. 137-173), The Historical Review / La Revue Historique Volume 3 (Athens: Institute for Neohellenic Research, 2006)
• Simo C. Ćirković (1951-) / Danica Vukićević (1959-): „Srpska porodična enciklopedija“, Tom 6 (Beograd: Narodna knjiga, 2006)
• Vladislav B. Sotirović (1967-): „Creation of the kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914-1918“ (Vilnius: Vilnius University Press, 2007)
• Radmila Gikić-Petrović (1951-): „Likovi u dnevniku Anke Obrenović“ (Novi Sad: Dnevnik, 2007)
• Milan Jovanović-Stojimirović (1898-1966): „Siluete starog Beograda“ (Beograd: Prosveta, 2008)
• Slavenko Terzić (1949-): „Pljevlja na putu u novo doba (1804–1913)“ (pp. 175-277), Istorija Pljevalja (Pljevlja: Opština Pljevlja, 2009)
• Suzana Rajić (1973-): „Iz ostavštine kralja Aleksandra Obrenovića“ (pp. 309-323), Mešovita građa Miscellanea, Nova serija Knj. XXXI (Beograd: Istorijski institut Srpske akademije nauka i umetnosti, 2010)
• Ljubiša Despotović (1962-): „Srpska geopolitička paradigma: Prilozi za zasnivanje primenjene geopolitike“ (Sremski Karlovci: IP „Kairos“, 2012)
• Ivo Vukčević (1935-): „Croatia 3: New Language, New Nationality, and New State“ (Bloomington: Xlibris Corporation LLC, 2013)
• Snežana Cvetković (1970-): „Grupni portret s damama: Ruža i Mica Orešković, dvorske dame kraljice Natalije Obrenović“ (pp. 14-15), Smederevski magazin, Godina VII, Broj 23, Rubrika: Kultura (Smederevo: NEWPRESS d.o.o., septembar 2014)
• Ian D. Armour (1951-): „Apple of Discord: The Hungarian Factor in Austro-Serbian Relations, 1867-1881“, Series: Central European Studies (West Lafayette: Purdue University Press, 2014)

Spoljašnje veze

• Antonije Orešković (srpska enciklopedija)