Srebro

Ukoliko ste tražili rusku muzičku grupu, pogledajte članak Serebro.

Srebro (Ag, lat. argentum — srebro) hemijski je element sa simbolom Ag i atomskim brojem 47. Ubraja se u prelazne metale, u periodnom sistemu elemenata nalazi se u 5. periodi i prvoj sporednoj grupi (grupa 11) odnosno grupi bakra. Srebro je jedan od plemenitih metala, u prirodi se javlja u elementarnom stanju kao i u svojim jedinjenjima. Srebro je najbolji provodnik toplote i elektriciteta od svih elemenata.

Srebro

Opšta svojstva
Ime, simbol	srebro, Ag
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson Cu ↑ Ag ↓ Au paladijum ← srebro → kadmijum ‍
Atomski broj (Z)	47
Grupa, perioda	grupa 11, perioda 5
Blok	d-blok
Kategorija	prelazni metal
Rel. at. masa (Ar)	107,8682(2)
El. konfiguracija	[Kr]4d105s1
po ljuskama	2, 8, 18, 18, 1
Fizička svojstva
Boja	srebrna
Agregatno stanje	čvrsto
Tačka topljenja	1.234,93 K (961,71 °‍C)
Tačka ključanja	2.435 K (2.162 °C)
Gustina	10.490 kg/m³
Molarna zapremina	10,27×10−3 m3/mol
Toplota fuzije	11,3 kJ/mol
Toplota isparavanja	250,58 kJ/mol
Pritisak pare	0,34 Pa (1.234 K)
Sp. topl. kapacitet	232 J/(kg·K)
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja	1
Osobine oksida	amfoteran
Elektronegativnost	1,93 (Poling) 1,42 (Olred)
Energije jonizacije	1: 731,0 kJ/mol 2: 2.070 kJ/mol 3: 3.361 kJ/mol
Atomski radijus	160 (165) pm
Kovalentni radijus	153 pm
Valsov radijus	172 pm
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura	​postraničnocentr. kubična (FCC)
Brzina zvuka	2.600 m/s (293,15 K)
Topl. vodljivost	429 W/(m·K)
Sp. el. vodljivost	63×106 S/m
Mosova tvrdoća	2,5
CAS broj	7440-22-4

Srebro je mekano, rastegljivo i lako kovno što omogućava njegovo lako oblikovanje i izvlačenje u tanke žice i folije svetlucave bele boje zato se još u dalekoj prošlosti koristilo za pravljenje nakita.

Srebro ima nekoliko svojih minerala, kao što su argentit (Ag₂S), bromargentit (AgBr) ili karargentit (AgCl); uglavnom se dobija kao sporedni proizvod prerade ruda drugih metala.

Usled specifičnih fizičkih i hemijskih osobina njegove legure i njegova jedinjenja nalaze brojne primene u industriji i elektrotehnici. Usled dužeg stajanja na vazduhu srebro se prevlači tankim crnim slojem.

Istorija

Ljudi su počeli da obrađuju srebro od 5. milenijuma p.n.e. Postoje brojni dokazi da su ga upotrebljavali Asirci, Goti, antički Grci i Rimljani, stari Egipćani i Germani. U nekim periodima bilo je više vredno od zlata. Srebro se načešće dobijalo iz rudnika, poput Lauriona, oko 50 km južno od Atine. Kod starih Egipćana, srebro je bilo poznato kao mesečev metal.

U srednjem veku i ranom novom veku u Centralnoj Evropi otkrivena su značajna nalazišta rude srebra u Nemačkoj (na planini Harz, u okrugu Valdek-Frankenberg kod Godelšeima i Dorfitera, na Donersbergu, u Tiringenskoj šumi, Saksoniji, južnom Švarcvaldu), Češkoj (Kutna Hora) i Slovačkoj. Osim tih mesta, velike zalihe rude srebra pronađene su kod Kongsberga u Norveškoj. Najveći proizvođač srebra u srednjem veku bio je gradić Švac u današnjoj Austriji. Iz okoline tog grada dobijalo se gotovo 80% tadašnje evropske proizvodnje ovog metala. Nakon što su Španci otkrili Novi svet, preuzeli su primat na tržištu srebra, dovozeći enormne količine srebra iz Latinske Amerike. U 16. veku i Japan je bio je jedan od većih izvoznika srebra. Zbog povećane ponude srebra u Evropi, naglo je pala njegova tržišna cena. Od 1870. godine kao standard vrednosti valuta sve više se postavljalo zlato (zlatni standard), jer je srebro sve više gubilo svoju ekonomsku vrednost. Odnos od oko 1:14 nakon nekog vremena pao je na 1:100, da bi kasnije nešto porastao. U februaru 2012. odnos cena zlata i srebra iznosio je oko 1:51. Danas je ponuda srebra dosta zavisna od potrošnje i količine proizvodnje mnogih drugih metala.

Sredinom 19. veka razvijena je metoda proizvodnje nerđajućeg čelika, kojim je zbog svoje niske cene i lakoće upotrebe nakon Prvog svetskog rata potisnuto srebro iz mnogih industrijskih grana, kao što su kuhinjsko posuđe, pribor za jelo, kućni aparati i slično. Nasuprot tome, upotreba srebra je porasla tokom celog 20. veka u oblasti fotografije i fotohemije, koje su koristile soli srebra, ali je tokom 1990-ih i ta grana značajno opala zbog prelaska na digitalnu fotografiju.

Srebro se i dalje značajno koristi u oblasti elektrike i elektrotehnike, kao i kontrole mikroorganizama. Smatra se da će i u bliskoj budućnosti upotreba srebra u RFID čipovima značajno rasti, jer se antene za emitovanje ovih čipova izrađuju od srebra. Takođe od srebra se danas izrađuju gornje površine solarnih ćelija. Time se još uvek povećava potražnja za srebrom u svetu.

Rasprostranjenost

Vremenski trend proizvodnje srebra

Najznačajnija nalazišta srebra nalaze se u Severnoj Americi (Meksiko, Sjedinjene Američke Države i Kanada) i Južnoj Americi (Peru i Bolivija). Sa oko 30% ukupne svjetske proizvodnje 2009. godine Peru je bio najveći pojedinačni proizvođač srebra. Po zvaničnim podacima, Peru je tokom 2009. godine proizveo 5,7 miliona unci srebra, što je porast od 1,4% u odnosu na prethodnu godinu. U 2011. godini Meksiko je bio najveći proizvođač na svetu sa oko 4.500 t srebra, dok je Kina u 2009. godini povećala proizvodnju za 3,57% u odnosu na 2008. godinu.

Najveći deo srebra se dobija iz ruda srebra, koje se često javljaju zajedno sa rudama olova, bakra i cinka, kao sulfidi i oksidi. Značajna nalazišta samorodnog srebra nalaze se na gorju Erzgebirg u Nemačkoj, Tirolu u Austriji, Kongsbergu u Norveškoj (gde su pronađeni i veći kristali srebra), Sankt Andreasberg u gorju Harz u Nemačkoj, poluostrvu Kevinav u SAD (gde se nalazi samorodno zajedno sa bakrom), u Batopilas u Meksiku i drugim mestima.

Od početka 20. veka do kraja Drugog svetskog rata svetska godišnja proizvodnja srebra je bila varijabilna, ali je ostala prilično konstantna. Nakon Drugog svetskog rata do danas svetska proizvodnja se više nego udvostručila.

U prirodi se nalazi samorodno, najčešće zajedno sa zlatom i bakrom:

• polibasit ((Cu, Ag)₁₆Sb₂S₁₁) je monoklinske strukture,

i u retkim rudama:

• argentitu (Ag₂S) je monoklinske strukture,
• pirargiritu (Ag₃SbS₃),
• prustitu (Ag₃AsS₃),
• miargiritu (Ag₂Sb₂S₄),
• stefanitu (Ag₁₀Sb₂S₈) ili (Ag₅SbS₄) su ortogonalne strukture,
• kerargiritu (AgCl) je kubične strukture,
• силваниту (AgAuTe₂).

Srebro, kao i zlato, je redak i vredan mineral koji se u prirodi javlja najčešće kao kompaktna masa u obliku grumenja, u zrnu i čekinjasto razgranatim izraslinama u hidrotermalnim žilama kao kristal.

Proizvodnja

Dobijanje iz rude srebra

Oko 20% svetske proizvodnje srebra se dobija iz njegove rude. Iz nje se srebro izdvaja u cijanidnom procesu pomoću 0,1%-tnog rastvora natrijum cijanida. Pre toga se ruda srebra usitni, samelje do sitnog praha. Zatim se dodaje rastvor natrijum cijanida. U tom procesu važna je ventilacija mesta na kojem se odvija, jer su za ovaj proces neophodne velike količine kiseonika.

Pri dodavaju natrijum cijanida u rastvor se izdvaja elementarno srebro kao i srebrna ruda (Ag₂S, AgCl) u vidu dicijanoargentata(I) [Ag(CN)₂]⁻:

$\mathrm {2\ Ag+H_{2}O+\ ^{1}/_{2}\ O_{2}+4\ NaCN\rightarrow \ 2\ Na[Ag(CN)_{2}]\ +\ 2\ NaOH}$

$\mathrm {Ag_{2}S\ +4\ NaCN\rightarrow \ 2\ Na[Ag(CN)_{2}]\ +\ Na_{2}S}$

$\mathrm {AgCl\ +2\ NaCN\rightarrow \ Na[Ag(CN)_{2}]\ +\ NaCl}$

Da bi reakcija natrijum cijanida sa srebro sulfidom bila u ravnoteži, mora se ukloniti natrijum sulfid bilo oksidacijom sa kiseonikom ili putem taloženja (na primer kao olovo sulfid). Na kraju se istaloži čisto srebro sa cinkom, slično kao i kod proizvodnje zlata:

$\mathrm {2\ Na[Ag(CN)_{2}]\ +Zn\rightarrow \ Na_{2}[Zn(CN)_{4}]+\ 2\ Ag}$.

Dobijeno sirovo srebro (radno srebro) se dalje prerađuje i čisti (rafiniranjem).

Dobijanje iz rude olova

Kod dobijanja srebra iz rude olova kao što je galenit, nakon prženja i redukovanja rude nastaje takozvano sirovo olovo ili radno olovo. Ono sadrži primese uglavnom srebra (između 0,01 i 1%). U narednom koraku plemeniti metal se uklanja te se dobija kao vrlo vredni sporedni proizvod.

Pre početka proizvodnje potrebno je srebro odvojiti od većeg dela olova. To se ostvaruje procesom koji se naziva Parkesov proces (po Aleksandru Parkesu, koji ga je razvio 1842. godine). Proces se zasniva na različitim osobinama rastvorljivosti srebra i olova u cinku. Na temperaturi od oko 400  °C olovo (tečno) i cink (čvrst) se praktično ne mešaju. Zatim se pri temperaturama preko 400  °C istopljenom olovu dodaje cink. Posle toga se mešavina hladi. Pošto je srebro lako rastvorljivo u istopljenom cinku, ono prelazi preko cinkove faze. Na kraju se istopljeni cink otvrdne u takozvanu cinkovu penu (mešavina kristala cinka i srebra). Time se srebro najvećim delom odvojiti od olova. Ova cinkova pena se takođe naziva i osiromašeno olovo. Zatim se ono zagreva do tačke topljenja olova (327  °C), tako da se i preostali deo olova istopi i ukloni. Posle toga se preostala smeša srebra i cinka zagrejava do tačke topljenja cinka (908  °C) kada se cink izdestiliše. Tako dobijeni proizvod se naziva obogaćeno olovo, a sadrži 8-12% srebra.

Da bi se srebro dalje obogatilo, potrebno je izvršiti čišćenje mešavine. Zbog toga se obogaćeno olovo stavlja u peć i topi. Pri tome se kroz istopljenu smešu provodi mlaz vazduha. To dovodi do oksidiranja olova do olovo(II) oksida, a srebro kao plemeniti metal se ne menja. Olovo oksid se odmah uklanja te se tako udeo olova u smeši postepeno smanjuje. Kada se udeo olova smanji u toj meri da se na površini istopljenog metala više ne formira sivi sloj olovo oksida, te se počinje videti sjajni sloj srebra, tradicionalno se govori o srebrnom pogledu. Takva legura srebra se sastoji od oko 95% čistog srebra.

Dobijanje iz rude bakra

Srebro se može nalaziti i u rudi bakra. Pri proizvodnji bakra, pored drugih plemenitih metala, pojavljuje se i srebro u takozvanom anodnom mulju. On se najpre najvećim delom oslobađa od preostalog bakra delovanjem sumporne kiseline i vazduha. Na kraju se topi i oksiduje u peći, pri čemu preostali neplemeniti metali prelaze u šljaku i zatim se mogu izdvojiti.

Amalgamacija

Srebro se iz svojih ruda već u starom veku dobivalo amalgamiranjem (amalgamacijom). U vodi razmuljena samlevena ruda pri tom se pušta preko bakarnih ploča prevučenih živom; živa veže srebro u obliku amalgama, iz koga se ono može dobiti destiliranjem žive.

Cijanizacija

Danas se većinom iz svojih ruda dobiva mokrim načinom, izluživanjem, tzv. cijanidnim postupkom; većinom pomoću rastvora natrijum cijanida.

U ovom postupku, ruda se usitni do finoće mulja, zatim se desetak dana kroz suspenziju rude u razređenom vodenom rastvoru natrijum cijanida (0,1-0,2%), produvava vazduh. Pri tome se elementarno srebro ili srebro sulfid (ili hlorid) rastvaraju i prelaze u rastvor kao cijanidni kompleks (Ag(CN)₂^-). Iz relativno stabilnog cijanidnog kompleksa redukcija se sprovodi cinkom ili aluminijem u lužnatom rastvoru:

2Ag(CN) + Zn_(s) + 3OH^- --> 2Ag_(s) + Zn(OH)₃^- + 4CN^-

Iz rastvora se srebro može taložiti električnom strujom (elektrolizom) ili dodatkom cinka.

Elektroliza

Vrlo čisto srebro (99,6% do 99,9%) proizvodi se elektrolizom srebro nitrata, pri čemu neplemenite primese (olovo, bakar) zaostaju u rastvoru, a zlato i platinski metali u anodnom mulju.

Recikliranje

Velike količine srebra potiču danas od prerade otpadnoga srebra, posebno od fiksirnih rastvora u fotografiji.

Sekundarne sirovine koje se koriste za dobivanje srebra su: otpaci fotografskog materijala, demonetizirani srebrni novac, stari nakit, ukrasni predmeti i posuđe, otpaci legura za lemljenje i delovi konstrukcija sa srebrnim lemom, otpadni elektronski uređaji, galvanske prevlake srebra, rastvori galvanizacije srebrom itd. Izbor postupka regeneracije srebra zavisi od udela (količine) i vrste drugih materijala u sirovini i količine srebra.

Rafiniranje

Kristal čistog srebra, dobijen elektrolitički sa jasno vidljivom dendritičnom strukturom

Sirovo srebro se pročišćava elektrolitičkim putem. Pri tome se sirovo srebro priključuje u elektrolitičku ćeliju kao anoda. Kao katoda služi lim od čistog srebra, a kao elektrolit rastvor srebro nitrata u azotnoj kiselini.

Proces je dosta sličan elektrolitičkom pročišćavanju bakra. Tokom elektrolize, srebro i svi neplemeniti sastojci sirovog srebra (poput bakra ili olova) oksidiraju i prelaze u rastvor. Plemeniti sastojci poput zlata i platine ne mogu oksidovati te padaju ispod elektrode. Tamo se postepeno stvara anodni mulj, koji je važan izvor plemenitih i retkih metala. Na katodi se izdvaja gotovo isključivo čisto srebro. Ovo izuzetno čisto srebro naziva se elektrolitičko ili fino srebro.

Osobine

Fizičke osobine

Srebro je svetli sjajni plemeniti metal. Kao metal se kristalizuje u kubno centriranom kristalnom sistemu. Pri normalnom atmosferskom pritisku, njegova tačka topljenja iznosi 961  °C, a tačka ključanja 2212  °C. Međutim, srebro već iznad 700  °C, iako je i dalje u čvrstom stanju, pokazuje značajan pritisak pare. Ono isparava dajući jednoatomnu plavkastu paru. Plemeniti metal ima gustinu od 10,49 g/cm³ (na 20  °C) i pripada teškim metalima, kao i svi drugi plemeniti metali.

Srebro ima metalni sjaj. Svež, neoksidovani, poprečno presečeni komad srebra ima najveću refleksiju svetlosti od svih metala, tako pripremljeno srebro može reflektovati preko 99,5% vidljive svetlosti. Kao najsvetliji od svih metala u upotrebi najčešće se koristi za izradu ogledala. Srebrni premaz ima nešto sivlju nijansu bele boje. Što su manja zrnca kristala, to je boja tamnija. Kada se kristali srebra isitne do mikroskopski malih čestica, dobijaju gotovo crnu boju. Spektar refleksije pokazuje značajan pomak blizu dužine ultraljubičastog zračenja.

Srebro najbolje provodi toplotu i elektricitet od svih metala. Zbog svoje mekoće i lakog izvlačenja (po Mohsovoj skali tvrdoće 2,5 do 4), srebro se može izvući ili iskovati do najfinijih, plavo-zelenih folija debljine do 0,002 - 0,003 mm. Od 0,1g od 1g srebra moguće je izvući gotovo 2 km dugu tanku srebrnu žicu (filigransko srebro).

U istopljenom stanju, čisto srebro može iz vazduha apsorbirati gotovo 20 puta veću količinu kiseonika, koji se pri otvrdnjavanju istopljenog srebra oslobađa, pri čemu se kida već formirana kora. Već malo legirano srebro ne pokazuje ovu osobinu.

Hemijske osobine

Potamnela srebrna kovanica od 5 Reichs maraka iz 1927. godine, zbog naslaga srebro sulfida

Srebro spada u plemenite metale, a ima elektrodni potencijal od +0,7991 V. Iz tog razloga je relativno inertno. Takođe, pri višim temperaturama ono ne reaguje sa kiseonikom iz vazduha. Pošto je u vazduhu sadržana neznatna količina vodoniksulfida H₂S, tokom vremena površina srebra potamni, jer elementarno srebro sa vodik sulfidom u prisustvu vazduha daje srebro sulfid (Ag₂S):

$\mathrm {4\ Ag\ +\ 2\ H_{2}S\ +\ O_{2}\rightarrow \ 2\ Ag_{2}S\ +\ 2\ H_{2}O}$.

Srebro se rastvara samo u oksidirajućim kiselinama, kao što je azotna kiselina. U neoksidirajućim kiselinama, srebro se ne rastvara. Takođe se rastvara u cijanidnim rastvorima u prisustvu kiseonika, dajući veoma stabilne srebrne cijanidne komplekse, zbog čega je elektrohemijski potencijal jako pomaknut. U koncentrisanoj sumpornoj i azotnoj kiselini, srebro se rastvara samo pri povišenoj temperaturi, čime se stvara srebro nitrat i srebro sulfat koji pasiviziraju ostali deo srebra. Srebro je stabilno i u istopljenim alkalnim hidroksidima kao što je natrijum hidroksid. U laboratoriji se zbog toga srebro koristi za držanje ovih rastvora, umesto tiglova od porcelana ili platine.

Biološko-medicinske osobine

Srebro u praškastom, vrlo usitnjenom obliku deluje baktericidno, ali i blago otrovno, a razloge treba tražiti u velikoj reaktivnoj površini isitnjenog srebra i nastajanju ogromne količine rastvorljivih jona srebra. U živim organizmima, joni srebra po pravilu se vrlo brzo vežu za sumpor te se istalože iz krvotoka kao tamni, teško rastvorljivi srebro sulfid. Delovanje zavisi od površine. Ova osobina je korisna u medicini za prekrivanje rana kao na primjer za invazivne aparate poput endotrahealnih cevčica. Po pravilu srebro se koristi u medicini u antibakteriološke svrhe u medicinskim proizvodima kao pokrivajući sloj ili u koloidnom obliku, a odnedavno i kao nano-srebro. Joni srebra su upotrebu pronašli kao sredstvo za dezinfekciju i kao sredstvo u lečenju otvorenih rana. Oni mogu reverzibilno inhibirati uzroke osetljivosti na srebro nakon relativno dugog vremena, a i pored toga mogu delovati bakteriostatički ili čak baktericidno. U tom slučaju govori se o oligodinamičkom efektu. U mnogim slučajevima, dodaju se i jedinjenja hlora, da bi se povećalo slabo delovanje srebra.

Pri tome odvijaju različiti mehanizmi delovanja:

• Blokiranje enzima i onemogućavanje njihovog spajanja čime se ugrožavaju životno važne transportne funkcije u ćeliji,
• Uticaj na čvrstoću ćelijske strukture,
• Oštećenja strukture membrane.

Opisani efekti mogu izazvati i smrt ćelije.

Osim argirije, nepovratnog tamnjenja i sivila kože i sluzokože, kod akumuliranja velikih količina srebra u telu, može doći i do poteškoća u čulu ukusa, preosetljivosti čula mirisa kao i cerebralnih grčeva i napada. Sporno je i terapeutsko uzimanje koloidnog srebra, koje je posljednjih godina ponovno došao u fokus javnosti, a putem interneta i drugih komunikacijskih kanala se jako promovira. Reklamira se prvenstveno kao univerzalni antibiotik i trebalo bi da ima osobine lečenja drugih tegoba. Naučne studije o takvom delovanju nisu sprovedene. Već u poređenju sa uobičajenim antibioticima, njegova peroralna primena i delovanje se dovodi u sumnju. Prema podacima Američke agencije za zaštitu okoline EPA, oralno uzeta količina srebra do 5 mikrograma dnevno po kilogramu telesne mase ne bi trebalo da predstavlja nikakvu opasnost po zdravlje čoveka

Mitološke osobine

U mnogim narodnim predanjima, pričama i bajkama, srebro se smatra jedinim metal kojim je u moguće ubiti vukodlake i druga mitološka bića. Čak i u modernim naučno-fantastičnim romanima i filmovima često koristi taj motiv.

Upotreba

Srebrna poluga od 5 kg

U istoriji najčešća i najvažnija upotreba srebra bila je izrada vrednosnih predmeta, ponajviše srebrnih kovanica kao platežnog sredstva. U antici i srednjem veku za izradu kovanica koristili su se samo srebro, zlato i bakar odnosno bronza. Najčešće je vrednost kovanice odgovarala vrednosti tog metala. U 17. veku u Sarajevu kovane su osmanlijske akče sultana Murata IV iz 1623. godine, a sam naziv akča je izveden iz turske riječi ak - beo, tako da bi akča značila sitni bijeli novac. Neposredno pre početka Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji puštene su u opticaj srebrne kovanice nominalne vrednosti 20 i 50 dinara sa likom mladog jugoslovenskog kralja Petra II. U Nemačkoj su sve do 1871. godine u opticaju bile srebrne kovanice (taleri), valuta koja je bila pokrivena srebrnim standardom. Nakon 1871. godine zamenjen je zlatnim standardom. Razlog za primenu ovih plemenitih metala kao sredstva čuvanja vrednosti su njihova retkost i trajnost. Tek su u moderno vreme počele da se kuju kovanice od drugih metala kao što su željezo, nikl i cink čija je vrednost metala bila niža i nije odgovarala nominalnoj vrednosti kovanice. Danas se srebro koristi za izradu posebnih numizmatičkih kovanica povodom nekih godišnjica, proslava i slično.

Srebro je, pored zlata i dragog kamenja (dijamanata i drugog), najvažniji materijal za izradu nakita. Vekovima se srebro koristilo za skupoceni i trajni pribor za jelo (srebrninu) i sakralne predmete. Na nakitu, šipkama i verskim predmetima, ako je navedeno, može biti otisnut pečat o čistoći i sadržaju srebra.

Srebrne medalje u mnogim sportskim takmičenjima, poput Olimpijskih igara, su nagrada za postignuto drugo mesto u takmičenju. To je zato što se srebro tradicionalno smatra drugim po vrednosti plemenitim metalom posle zlata. Međutim, danas se zlatna medalja proizvodi od 92,5% srebra pozlaćena sa 6 grama čistog zlata. I u drugim oblastima, pojam srebrni označava drugu po važnosti nagradu, odlikovanje ili oznaku uspešnosti. Srebro je cenjeno i u industriji muzičkih instrumenata, jer zbog svoje gustine daje lep, topli ton, a pored toga se može lako i obrađivati.

Srebro ima najveću električnu provodljivost od svih metala te veliku provodljivost toplote i izražene osobine refleksije svetlosti. Zbog toga je našlo primenu u elektrici, elektronici i optici. Mogućnosti refleksije staklenih ogledala se zasnivaju na hemijskom posrebravanju staklenih ploča. Ovaj princip se koristi i za izradu optičkih svetlosnih ili toplotnih reflektora. Suspenzija srebrnog praha u lepku koristi se za električne i termičke lepkove.

Srebro se koristi i kao dodatak prehrambenim namirnicama i označava E-brojem 174. Uglavnom se koristi kao preliv na slatkišima poput pralina i likera. Soli srebra boje staklo i email u žuto.

Jedinjenja srebra

Srebro u najvažnijim jedinjenjima ima oksidacioni broj +1, te je najčešće jednovalentno. Jedinjenja u kojima srebro ima više oksidacione brojeve +2, +3 i +4 malobrojna su, prilično teško se dobivaju i jaki su oksidansi, ali su stabilna u fluoridima, kompleksnim fluoridima, oksidima i azotnim kompleksima.

• Srebro sulfid AgS je crna, u vodi potpuno nerastvorna materija. Stvaranje te soli na površini srebra razlog je što ono na vazduhu postaje crno.
• Srebro(I) nitrat (srebrni nitrat, AgNO₃, lapis infemalis) je najrasprostranjenije i najvažnije jedinjenje (so) srebra od kojeg se proizvode njegova druga jedinjenja. Dobija se rastvaranjem srebra u razređenoj azotnoj kiselini, te kristalizacijom iz rastvora srebra. Formira prozirne (bezbojne) pločaste kristale ili belu masu. Rastvoran je u vodi, mnogo lakše u toploj nego u hladnoj. Služi za dobijanje drugih srebrnih soli, kao tinta za obilježavanje rublja, u medicini (lapis infernalis), za galvansko posrebrivanje, u proizvodnji ogledala, u fotografskoj industriji, kao reagens u hemijskoj analizi (argentometrija).

Poznata su dva oksida srebra AgO i Ag₂O;

• Srebro(I) oksid (Ag₂O) teško se rastvara u vodi, a vodeni rastvor reaguje lužnato. Upotrebljava se za proizvodnju katodnih depolarizatora primarnih izvora struje, tj. pozitivna elektroda srebrnooksidnog galvanskog članka, te kao katalizator.

Srebro(I) halogenidi su od velike važnosti.

• Srebro fluorid (AgF₂) žute je boje i u vodi je dobro rastvoran, a rastvara se i u raznim organskim rastvaračima. Koristi se kao sredstvo za fluorizaciju vode, te fluoriranje organskih jedinjenja.
• Srebro jodid (AgI) žute je boje, a u novije vreme se koristi kao sredstvo za stvaranje veštačke kiše.
• Srebro hlorid (AgCl) je bela materija nerastvorna u vodi, a rastvara se u organskim otapalima npr. u amonijaku te u rastvorima tiosulfata i cijanida. U praksi je najvažniji, a dobiva se kao precipitat u obliku belih kristalića iz vodenog rastvora. Tačka topljenja mu je pri 449 °C. Izložen kroz kratko vreme svetlu naizgled se ne menja, ali se može redukovati na metalno srebro pogodnim sredstvima koja ne redukuju neosvetljenu so (razvijačima) - na čemu se i zasniva njegova primena u fotografiji. Ovaj proces u fotografskoj emulziji uzrokuje potamnjenje svetlosti eksponiranog sloja. No isti je sloj transparentan za IC-zračenje pa se koristi kao fotopodloga u IC-spektroskopiji.
• Srebro bromid (AgBr) je bela do svetložuta materija nerastvorna u vodi. Bromid na svetlu postaje sivoljubičast.

Fotografija

Film i fotografske ploče su prevučene tankim slojem želatina u kome su fine čestice srebrobromida. Kada se film ili fotografska ploča kratko vreme izloži svetlosti neke čestice se delimično razlože u elementarno srebro, pa se onda ne stvara pravilna slika.

Zanimljivosti

Zabeležena upotreba srebra je za sprečavanje infekcije u vreme antičke Grčke i Rima. Srebro se ponovo koristi u srednjem veku, kada je korišćeno za više namena, kao što je za dezinfekciju vode i hrane tokom skladištenja, kao i za lečenje opekotina i rana. U 19. veku, mornari na dugim putovanjima po okeanu stavljali su srebrni novac u burad vode i vina, da bi tečnost dezinfikovali za piće. Pioniri u Americi koristi su istu ideju. Srebrna rešenja su odobrena 1920. godine od strane FDA za upotrebu kao antibakterijski agenti. Čisto srebro ne potamni na vazduhu. Kad potamni to je znak da u vazduhu ima sumpora, koji se nalazi u gradskom dimu ili u blizini petrolejskih izvora.

Vidi još

• Srebro il’ olovo
• Glamsko srebro

Literatura

• Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 

Spoljašnje veze

• Osnovne informacije o srebru
• Elementarno srebro
• Chemistry in its element podcast (MP3) from the Royal Society of Chemistry's Chemistry World: Silver
• Silver at The Periodic Table of Videos (University of Nottingham)
• Society of American Silversmiths
• The Silver Institute A silver industry website
• A collection of silver items Samples of silver
• Transport, Fate and Effects of Silver in the Environment
• CDC – NIOSH Pocket Guide to Chemical Hazards – Silver
• Picture in the Element collection from Heinrich Pniok