Портал:Историја/Изабрани 2012.
Изабрани чланци
уреди
01. недеља уреди
Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.
...даље...
02. недеља уреди
Титуле и службе у Византији обухватају један комплексни аристократски и бирократски систем који се развио у Византијском царству. Многе титуле и службе биле су почасне и без суштинске власти, јесте цар био на крају владар. У хиљадугодишњој историји Византије многе су титуле створене и укинуте, многе добиле а многе изгубиле на углед. У почетку византијске титуле и звања биле су једнаке римском царству, пошто је Византија имала своје корене у римској држави. Ово се променило за време владавине цара Ираклија (610-641) и неопходних државних реформа тог времена. Слично се дешава у XI и у XII веку, где сада наступа и феудализација Византије. У време цара Алексија I (1081-1118) већина позиција биле су ново створене или драстично измењене, остале су после мање више исте и као такве на снази све до пада Цариграда 1453. године.
...даље...
03. недеља уреди
Велика криза (позната још као и Велика депресија) је глобални економски крах који је почео 1928. године и трајао до 1939. Био је то најдужи и најоштрији суноврат који је икада искусио индустријализовани Западни свет. Почела је у Сједињеним Државама падом берзе 29. октобра 1929. године, на дан познат као Црни уторак, резултовала драстичним падом аутпута, драматичним растом незапослености и акутном дефлацијом. Али, ни културно-социолошке последице нису биле ништа мање деструктивне, посебно у САД, где је Велика депресија по разорном утицају на друштво на другом месту, одмах иза Грађанског рата.
Почетак и снага Велике депресије разликују се међу државама. Депресија је посебно била тешка и дуга у САД и државама Европе, мање у Јапану и већем делу Латинске Америке. Најгора депресија икада је последица комбинације више фактора. Пад агрегатне тражње, финансијска паника и јуриш на банке, несинхронизоване економске политике националних влада узроковале су драстичан пад аутпута и економске шокове.
Златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних девизних курсева, играо је кључну улогу у трансмисији америчког економског суноврата ка другим земљама. Опоравак од Велике депресије у великој мери је подстакнут одбацивањем златног стандарда и политиком фискалне експанзије (и монетарне, премда монетарна политика у то време још није била у потпуности детерминисана), која не би била могућа у условима златног стандарда. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, као и што је у жижу економске теорије и политике лансирала Џона Мејнарда Кејнса, који је поред успостављања макроекономије и доктрине фискалне експанзије остао упамћен по изјави: „Дуг рок не постоји. На дуги рок сви смо мртви.“
...даље...
04. недеља уреди
Храм Светог Саве је највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Синан-паша 1595. године спалио мошти светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.
...даље...
05. недеља уреди
Палмира (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и гласи Тадмор (арапски: تدمر), што значи „палма". Локално становништво користи назив Тадмор.
Палмира се налази у Сиријској пустињи, око 200 километара североисточно од Дамаска. Овај град је некада био један од најбитнијих центара у региону и важна раскрсница трговачких путева. Оаза у којој се Палмира налази са изворима пијаће и топле воде је свакако доста допринела да овај град буде један од значајних на Путу свиле од Кине до Медитерана.
Познат је као град богате историје и врло очуваних античких грађевина из различитих историјских периода. Управо због тога је једна од најпосећенијих туристичких дестинација Сирије.
...даље...
06. недеља уреди
Сфрагистика (грч. σφραγις — сфрагис, печат или сигилографија (лат. sigillum — печат) је наука о развитку, изради и употреби печата на повељама и списима. Она је у уској вези са осталим помоћним историјским дисциплинама, посебно са хералдиком јер се на највећем дијелу печата налазе ликови грбова са натписом. Такође је још у уској вези и са дипломатиком, нумизматиком и генеалогијом.
Употреба печата позната је још из антике. Оријентални народи су их користили, а касније су од њих преузели Грци и Римљани. Од Грка и Римљана у V вијеку печате примају германски народи, а преко њих се употреба печата шири на цијелу Западну и Средњу Европу. Почетком VI вијека почеле су се печатити исправе од пергамента што је поспјешило даљи развој печата. Од VIII вијека печат постаје општи знак овјере и потврде исправа свих тадашњих западноевропских и средњоевропских владара те византијских царева и римских папа. У Србији употреба печата јавља се још у вријеме династије Немањића у XIII вијеку, а највјероватније и много раније. То потврђују нова открића (види Печат кнеза Стројимира). Ти печати су били прво царско-византијског типа да би до XV вијека попримили све карактеристике западноевропских печата.
...даље...
07. недеља уреди
Узроци доношења Устава од 1835. су пре свега изложени у карактеру владавине тадашњег кнеза Милоша Обреновића. Кнез је успео да се уз турску подршку уздигне на ранг „баш кнеза“ или врховног кнеза. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна. Њихов циљ је био ограничити Милошеву власт. Милетина буна (јануар 1835) је била непосредан повод за доношење устава.
...даље...
08. недеља уреди
Шпански рат за независност је појам који се односи на оружани конфликт који се одиграо на Иберијском полуострву између 1808. и 1814. године у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалом и Уједињеним Краљевством против Наполеона Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Сукоб је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португала, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. године. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
Сукоб је проузроковао настанак националног осећања, мада је шпанско друштво поделио на „патриоте“ и „афрансесадос“ („пофранцужени“). Рат је нанео озбиљне штете индустрији и пољопривреди земље, и изазвао велико заостајање у модернизацији полуострвске економије. На политичком плану, убрзао је процес еманципације колонија у Америци, које ће стећи независност након Рата за независност, док ће рестаурација Бурбонске династије и јачање Католичке цркве отворити период цивилних ратова између апсолутиста и либерала који ће трајати све до друге половине 19. века.
...даље...
09. недеља уреди
10. недеља уреди
Тридесетогодишњи рат одвијао се од 1618. до 1648. углавном на територији данашње Немачке и Чешке. У рат су биле увучене највеће европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер верског сукоба протестаната и католика, ривалство Хабсбурга и других сила имало је централну улогу, што се види по уласку католичке Француске у рат на протестантској страни.
Рат је заједно са попратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект по Европу. Рат је трајао 30 година, а конфликти изазвани тим ратом настављају се идућих 300 година. Рат је завршио Вестфалским миром 1648. Из рата Немачка излази расцепкана и искрварена, а Шпанија излази ослабљена без Португала и Холандије. Француска постаје доминантна сила у Европи.
...даље...
11. недеља уреди
Несрећа у нуклеарној централи Фукушима 1 (福島第一原子力発電所事故) обухвата серију нуклеарних несрећа и отказивање уређаја у нуклеарној електрани Фукушима 1, код града Окума, Јапан, које су настале као последица катастрофалног земљотреса у Јапану 11. марта 2011. године. Нуклеарна електрана обухвата шест нуклеарних реактора типа BWR у власништву ТЕПКО компаније. Реактори 4, 5 и 6 су били угашени у време земљотреса ради одржавања и инспекције. Остала три реактора су се аутоматски угасила када је дошло до великог земљотреса. Након тога велики талас цунами је ударио у ове реакторе и поплавио цело подручје. Као последица тога, дизел агрегати који су покретали пумпе за хлађење реактора су остали без довода електричне енергије. Наредних неколико дана дошло је до делимичног топљења језгра реактора 1, 2 и 3 као и експлозије водоника који је уништио кровове зграде где се налазе реактори 1, 3 и 4; експлозија је такође оштетила контејнер реактора 2 а неколико пожара је оштетило и реактор 4. Због страха од ширења радијације, становништво је евакуисано из области 20 км око нуклеарне централе. Запослени у ТЕПКО предузећу и радници из других предузећа који су се нашли у електрани су били привремено евакуисани после експлозије која је одјекнула из зграде другог блока. У петак 18. марта, јапански званичници одредили су да опасност на реакторима 1, 2 и 3 је на нивоу 5, на ИНЕС скали. 18. марта 2011. у 20.30 - Јапански инжењери успешно су спојили струјни кабл са реактором 2 нуклеарне електране Фукушима 1, рекао је контролор УН за Би-Би-Си, оспособљен је довод струје до блока 1 и 5 а до осталих блокова ће бити до 20. марта.
...даље...
12. недеља уреди
Први крсташки рат (1096—1099) био је војни поход хришћана из Европе, чија је сврха била да помогне Византијском царству у борби против Селџука, и да отму Јерусалим и Свету земљу из руку муслимана.
Покренуо га је папа Урбан II на црквеном сабору у француском граду Клермону који се одазвао на молбу византијског цара Алексија I Комнина за помоћ у борби против Турака. Папин позив доводи до масовних миграција из западне Европе на исток и освајања нових територија. На пут за Јерусалим су отишли племићи, сељаци и сиромашни, копном и морем.
У јулу 1099. су освојили Јерусалим и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.
...даље...
13. недеља уреди
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.
Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.
Током агресије оборена су два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила.
...даље...
14. недеља уреди
Априлски рат (хрв. Travanjski rat, словен. Aprilska vojna) је име за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.
Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније и Бугарске. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.
Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Велику Британију.
...даље...
15. недеља уреди
Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили на широком медитеранском простору прожетом античком грчком и римском културом у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.
Култура античке Грчке зачетник је и западноверопске културе. На том се географском подручју први пут у историји издваја филозофско-научни облик мишљења из религиозно-фантастичнога. Карактеристика старе оријенталне културе била је уклопљеност одређеног степена научног мишљења, до којег су стари оријентални народи доспели, у религиозно-фантастични облик мишљења. Та уклопљеност егзактне мисли у фантастично-религиозну мистику карактеристична је и за личности које се баве науком у старим културама. То су биле затворене свештеничке групе или пророци који су се издвајали из света и људског друштва да би тако осамљени и удубљени у саме себе дошли до истине. Њиховим способностима придавана је ауреола узвишености, надземаљског и надљудског.
Грчка цивилизација ослободила је научно мишљење и еманциповала га од религије, подредивши га практичним задацима трговине, брзом развоју привреде, али и политичким задацима који су се наметали у вези с измењеном друштвено-економском структуром. То мишљење напушта служење фантастичко-религиозном човеку, који себе још није издвојио као појединца у оквиру друштва, и прелази у службу конкретног, егоистичног човека појединца. Кроз таквог човека и у његовом интересу зачела се у Грчкој ера самосталне научне мисли, чиме је обележен почетак једне нове епохе у историји човекова овладавања природом и друштвом. Грчка постаје колевком културног комплекса који кратко називамо "Западом", што у то доба представља померање културног и економског развитка с Истока према Западу.
...даље...
16. недеља уреди
Ускршњи устанак (ирски: Éirí Amach na Cásca, енглески: Easter Rising) назив је за војно неуспелу побуну ирског народа у Даблину која је била усмерена на ослобађање од британске власти. Устанак се одиграо 1916. године. Ирска је стекла независност тек 1949. године.
...даље...
17. недеља уреди
Светски дан књиге и ауторских права обележава се 23. априла сваке године. Одлука о обележавању Светског дана књиге и ауторских права донета је на Генералној конференцији УНЕСКО-а одржаној у Паризу 1995. године.
У Шпанији је овај дан празник још од 1923. године у част писца Мигела де Сервантеса који је умро на тај дан. Ово је такође и део прославе дана Светог Ђорђа у Каталонији, где је традиција од Средњег века да мушкарци доносе руже својим вољеним, а од 1925. да жене дају књигу у замену. Половина годишње продаје књига у Каталонији је у ово време са преко 400.000 продатих и размењених примерака за преко 4 милиона ружа.
Године 1995, на Генералној конференцији УНЕСКО-а је одлучено да се Светска дан књиге и ауторских права слави на овај датум, јер је тада каталонски фестивал, а и ово је датум годишњице рођења и смрти Вилијама Шекспира, смрти Мигела де Сервантеса, Инке Гарсиласо де ла Веге и Жозепа Пла, рођења Мориса Дрјуона, Владимира Набокова, Мануела Валехо Мехие.
...даље...
18. недеља уреди
Празник рада се слави првог маја као међународни празник радничког покрета.
1. маја 1886. стотине хиљада америчких радника су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време, и уочи 1. маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја.
Страх од насилних класних сукоба обузео је град. Насиља није било у суботу и недељу, 1. и 2. маја. Али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много.
...даље...
19. недеља уреди
_-_Palerme._Portrait_de_Giuseppe_Garibaldi,_juillet_1860.jpg)
Експедиција хиљаде (итал. Spedizione dei Mille ) или поход хиљаде је војни поход који је 1860. предводио чувени револуционарни генерал Ђузепе Гарибалди. У том походу је око хиљаду добровољаца, које је предводио Гарибалди победило Краљевство Две Сицилије, што је резултирало нестајањем краљевине и њеној анексији Пијемонт-Сардинији. Неколико месеци после тога ствара се Краљевина Италија. Били су познати и као црвенокошуљаши, јер су носили црвене кошуље.
...даље...
20. недеља уреди
Битка за Берлин је била једна од последњих битака, када је Совјетска армија уз помоћ пољских, румунских и чехословачких трупа поразила делове Армијске групе Центар, која је наставила са отпором у Чехословачкој. У операцији је учествовало око 3.000.000 људи на обе стране.}} у Другом светском рату на европском бојишту. Силовита совјетска армија је напала Берлин са истока. Битка је трајала од касног априла 1945. до раног маја. Пре него што је окончана, Адолф Хитлер је починио самоубиство, а Немачка је капитулирала пет дана по окончању битке.
...даље...
21. недеља уреди
Смрт Уроша V је историјска трагедија коју је 1825. године написао Стефан Стефановић и која се сматра првом оригиналном српском историјском драмом у модерном смислу те речи и једном од најбољих из тог жанра. Базирана је на мотиву из народне традиције о томе да је последњег српског цара Уроша (1355—1371) убио његов некадашњи сарадник Вукашин Мрњавчевић (1365—1371) кога је Урош претходно уздигао на ранг свог савладара дајући му титулу краља и препуштајући му владавину државом. Он је додатно разрађен приказом историјског сукоба међу властелом, али и Душановим (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) грехом (убиством свог оца Стефана Дечанског (1322—1331)у Звечану 1331. године) због којег његова душа нема мира и због кога је последњег Немањића стигла божија казна у лику Вукашина који преузима власт и жели да затре светородну династију Немањића.
У драми се појављује читав низ како епских личности, тако и историјских личности којима се махом придаје карактер из српске народне поезије. Тако се рецимо супруга Душана Силног и српска царица Јелена у драми назива Роксандром по узору на Душанову супругу из народне епске песме „Женидба Душанова“. У самом тексту се осећају утицаји Шилера и Шекспира, али су они више само узори, за разлику од Стерије и Лазе Костића код којих је Шекспиров утицај много већи и директнији. Једна од замерки које се могу ставити на рачун драме је преопширност неких делова, тако да би се драма могла скратити за скоро половину укупне дужине, али при томе нема потребе за брисањем било које сцене, пошто се оне сасвим логично прате и допуњују и неопходне су за нормалан ток радње.
Трагедија је подељена у пет чинова, мада је можда на почетку имала свега четири. Иако је доживела значајан успех током првих извођења у јесен 1825. године, штампана је први пут тек 1841. године у Пешти, због чега је пала у заборав, пошто је за то време Стерија објавио нека од својих дела. Један од разлога за овако касно њено штампање могао би се наћи и у Стефановој прераној смрти 1826. године, али и у сукобу са клерикалним митрополитом Стефаном Стратимировићем (1790—1836) који је због неких споредних сцена за које је оцењено да руше углед цркве и њених службеника планирао да спали оригинални рукопис, а касније је успео да привремено спречи њено извођење.
...даље...
22. недеља уреди
Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, осм. тур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.
Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.
Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.
...даље...
23. недеља уреди
Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
...даље...
24. недеља уреди
Битка на Сутјесци или Пета непријатељска офанзива, је назив који је у југословенској историографији одомаћен назив за операције „Шварц“ (нем. Schwarz, „црно“) немачких трупа у лето 1943. године. Циљ ове операције било је разбијање група отпора, како актуелног, тако и потенцијалног, и чврсто поседање јадранског залеђа, што је добило на важности наступањем Савезника у Средоземљу.
Првобитно, у време прављења плана за етапно успостављање контроле у јадранском залеђу, као трећа фаза била је предвиђна операција ради разоружавања четника у италијанској окупационој зони, под кодним називом „Вајс III“ (нем. Weiss, „бело“). Након продора Главне оперативне групе НОВЈ у источну Херцеговину и Црну Гору, наметнула се потреба за појачањима и ревизијом планова. Нова испланирана операција имала је за циљ разоружање четника и уништење оперативне групе НОВЈ, и добила је кодни назив „Шварц“. Операција је имала две етапе - разоружање и распуштање четника (и ликвидацију Михаиловићевог штаба), и уништење оперативне групе НОВЈ. Деликатан проблем представљале су чврсте везе четника са италијанским снагама. И поред сагласности са највишег места, италијанске снаге на свим нивоима снажно су се супротстављале тој идеји.
...даље...
25. недеља уреди
Битка код Ватерлоа је била последња Наполеонова битка. На Ватерлоу се 18. јуна 1815. борио и изгубио против војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Наполеон је након повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана. Снаге остатка Европе ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Пруске и Русије. Битка се одиграла у Белгији, 2 km од Ватерлоа и 12 km од Брисела.
...даље...
26. недеља уреди
Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.
Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.
...даље...
27. недеља уреди
Напади у Лондону 7. јула 2005. је серија од четири самоубилачка терористичка напада који су се десили у лондонском систему јавног превоза током јутарњих гужви. У 08:50 по британском времену, догодиле су се три експлозије, у размаку од по 50 секунди, на три воза лондонског метроа. Четврта експлозија догодила се на аутобусу на тргу Тависток. Погинуло је 56 људи, укључујући и четворицу бомбаша самоубица те је 700 људи озлеђено. Догађај је био најтежи терористички напад од експлозије Пан Амовог авиона над Локербијем (са 270 погинулих), и најтежи напад у Лондону од Другог светског рата.
...даље...
28. недеља уреди
Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу - Дражи Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946. године.
Званичан назив поступка је био "Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)".
...даље...
29. недеља уреди
Пожаревачки мир је мир потписан 21. јула 1718. у Пожаревцу између Аустрије и Венеције с једне и Османског царства са друге стране.
Од 1714. до 1718. Турци су успешно водили ратове против Венеције у Грчкој и на Криту, али поразима код Петроварадина 1716, Темишвара и Београда 1717. од стране аустријске војске предвођене Еугеном Савојским.
Османско царство је изгубило Темишварски Банат, северну Србију и северну Босну. Венецији је изгубила поседе на Пелопонезу и Криту које је добила миром у Карловцима 1699. али је задржала Јонска острва и Далмацију.
Мир је трајао до новог рата Аустрије и Турске и мира у Београду 1739. када се нови аустријско-турски рат завршио неповољно по Аустрију и када је изгубила северну Србију и Београд.
...даље...
30. недеља уреди
Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
…даље…
31. недеља уреди
Олимпијске игре (ОИ) (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, франц. Jeux Olympiques) су скуп међународних спортских такмичења у различитим дисциплинама које су подељене на летње и зимске. И зимске и летње олимпијске игре одржавају се сваке четири године. До 1992. одржаване су у истој години, а од тада се одржавају наизменично, сваке две године. Некада се погрешно називају и Олимпијадом, како је у античкој Грчкој називано раздобље између двеју олимпијских игара, тако да почетак једних Олимпијских игара означава почетак олимпијаде, а та олимпијада траје до почетка идућих Олимпијских игара, чиме започиње следећа олимпијада, итд Исправан и службени назив неких Олимпијских игара, нпр конкретно Игара 2012. године у Лондону гласи: „Игре XXX Олимпијаде“. Летње олимпијске игре 2012. у Лондону, у ствари нису 30. Олимпијске игре (од Атине 1896. године, до данас) - које су одржане - него „тек“ 27 зато што Игре VI, XII и XIII. Олимпијаде модерног доба, које су требале бити одржане у Берлину 1916., Хелсинкију 1940. и Лондону 1944. због Првог или Другог светског рата, нису одржане.
Сматра се да су античке олимпијске игре први пут одржане 776. п. н. е. у Олимпији, у Грчкој, и одржавале су се све до 393. н. е. На почетку су се одржавале само у античкој Грчкој, а оживљене су крајем 19. века деловањем француског барона Пјера де Кубертена. На његов предлог је у Паризу 23. јуна 1894. основан Међународни олимпијски комитет (МОК), а први председник тог тела био је Грк Деметриос Викелас. Те игре, односно „Прве олимпијске игре модерног доба“ одржане су 1896. године у Атини, и од тада се одржавају сваке четири године. Изузетак је био у време Првог и Другог светског рата. Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију у Француској, 1924. године.
...даље...
32. недеља уреди
Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање територије централне Хрватске које су биле под контролом српских снага. Операција је званично трајала 4 дана и завршила се падом Републике Српске Крајине.
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију Олуја окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.
Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је преко 250.000 Срба.
...даље...
33. недеља уреди
34. недеља уреди
Прашко пролеће (чеш. Pražské jaro, слч. Pražská jar) био је период политичке либерализације у Чехословачкој који је почео 5. јануара 1968, а трајао је до 21. августа те године када је Совјетски Савез са својим савезницима из Варшавског пакта (изузев Румуније) окупирао земљу.
...даље...
35. недеља уреди
Имам сан (енгл. I Have a Dream) је говор у трајању од 17 минута који је Мартин Лутер Кинг одржао 28. августа 1963. и у којем је позвао на расну једнакост и заустављање дискриминације. Говор, који је одржао са степеништа Линколновог меморијала током Марша на Вашингтон за послове и слободу је био један од кључних момената у борби за једнакост коју је водио Афроамерички покрет за грађанска права. Говор је изречен пред око 200.000 људи.
Говор који је данас познат под именом „Имам сан“ имао је неколико различитих верзија које су написане неколико пута. Није било једног припремљеног нацрта него је говор био спој различитих верзија. Првобитна верзија је насловљена „Нормалност, никад више“, а поред ње постоји још неколико верзија сличног наслова. Битан моменат је и само одржавање говора. При крају говора, позната афроамеричка госпел певачица Махалија Џексон довикнула је Мартину Лутеру Кингу: „Реците им о сну, Мартине!“ Кинг је затим напустио припремљени говор и изрекао чувени дио свог говора.
...даље...
36. недеља уреди
37. недеља уреди
38. недеља уреди
39. недеља уреди
40. недеља уреди
41. недеља уреди
42. недеља уреди
43. недеља уреди
44. недеља уреди
45. недеља уреди
46. недеља уреди
47. недеља уреди
48. недеља уреди
49. недеља уреди
50. недеља уреди
51. недеља уреди
52. недеља уреди
Румунска комунистичка партија (РКП) (рум. Partidul Comunist Român, PCR) је била марксистичко-лењинистичка партија, која је била на власти у Румунији од 1948. до 1989. године.
Основана је 1921. године, под именом Социјалистичко-комунистичка партија, да би убрзо променила име у Комунистичка партија Румуније. Године 1948, након уједињења са већим делом Румунске социјалдемократске партије, променила је име у Румунска радничка партија. Године 1965, добила је име које је носила све до свог укидања 1989. године.
...даље...