Портал:Историја/Изабрани 2010.
Изабрани чланци
уреди
01. недеља уреди
Битка за Тулаги, Гавуту и Танамбого је била копнена битка на Соломоновим острвима, Пацифик, за време Другог светског рата, и трајала је од 7. до 9. августа 1942. године. Битка је вођена између копнених снага јапанске царске морнарица и савезника (већином америчких маринаца), током почетних савезничких искрцавања за време Гвадалканаске кампање.
У бици, амерички маринци, под општом командом генерал-мајора Александер Вандегрифта, успешно су се искрцали и заузели острва Тулаги, Гавуту и Танамбого, између којих је јапанска царска морнарица градила морнаричку базу, и базу за хидроавионе. Искрцавања су наишла на жесток отпор јапанских морнаричких трупа, које су бројчано и по наоружању биле слабије од савезничких снага, али су се бориле скоро до последњег човека.
У исто време кад су отпочела искрцавања на Тулаги, Гавуту и Танамбого, савезничке снаге су се такође искрцале на оближњи Гвадалканал, са главним циљем да заузму јапански аеродром, који је још увек био у изградњи. Упоређујући жестоке борбе за Тулаги и Гавуту, искрцавање на Гвадалканал је прошло много лакше. Искрцавањем на Тулаги и Гвадалканал, отпочела је шест месеци дугачка Гвадалканалска кампања, за време које ће се одиграти читава серија копнених и поморских битака између савезничких и јапанских снага у области Соломонових острва.
...даље...
02. недеља уреди
Велика криза (позната још као и Велика депресија) је глобални економски крах који је почео 1928. године и трајао до 1939. Био је то најдужи и најоштрији суноврат који је икада искусио индустријализовани Западни свет. Почела је у Сједињеним Државама падом берзе 29. октобра 1929. године, на дан познат као Црни уторак, резултовала драстичним падом аутпута, драматичним растом незапослености и акутном дефлацијом. Али, ни културно-социолошке последице нису биле ништа мање деструктивне, посебно у САД, где је Велика депресија по разорном утицају на друштво на другом месту, одмах иза Грађанског рата.
Почетак и снага Велике депресије разликују се међу државама. Депресија је посебно била тешка и дуга у САД и државама Европе, мање у Јапану и већем делу Латинске Америке. Најгора депресија икада је последица комбинације више фактора. Пад агрегатне тражње, финансијска паника и јуриш на банке, несинхронизоване економске политике националних влада узроковале су драстичан пад аутпута и економске шокове.
Златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних девизних курсева, играо је кључну улогу у трансмисији америчког економског суноврата ка другим земљама. Опоравак од Велике депресије у великој мери је подстакнут одбацивањем златног стандарда и политиком фискалне експанзије (и монетарне, премда монетарна политика у то време још није била у потпуности детерминисана), која не би била могућа у условима златног стандарда. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, као и што је у жижу економске теорије и политике лансирала Џона Мејнарда Кејнса, који је поред успостављања макроекономије и доктрине фискалне експанзије остао упамћен по изјави: „Дуг рок не постоји. На дуги рок сви смо мртви.“
...даље...
03. недеља уреди
Антика (нем. Antike, antik, од франц. antique, лат. antiquus – старински, древни) је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке, Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени.
Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476) и затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом царству око 500. године н. е.
...даље...
04. недеља уреди
Црнојевићи су трећа српска династија из Црне Горе, потомци зетског властелина Ђураша Илића, који се први пут помиње 1326, у пратњи Стефана Дечанског, као челник. Први помен ове зетске породице датира из 1331. Племенски они се зову још и Ђурашевићи, Гојчиновићи и Калођурђевићи. Негде с краја 12. или почека 13. века живео је у Зети и Ђураш Вранчић. Његови потомци су се по њему презивали Ђурашевићи. Неколико генерација касније један од потомака се звао Црноје Ђурашевић, а његови потомци су се презивали Црнојевић — Ђурашевић, да би на крају остало само Црнојевић. У историјској документацији, а због тадашње језичке несавршености, презимена Црнојевић сусрећу се још и као : Цьрноевићь (као што је то на печату Иван-бега), Чрноевићъ, Чрноевичь, Черноевичь и Чарнојевић.
Владавина династија Црнојевић Зетом и Црном Гором је трајала континуално до 1498. године. Осим као владари, Црнојевићи су познати по прибављању прве штампарије на овим просторима. У Ободској штампарији су штампане прве ћириличне књиге код Јужнословенских народа. Прва и најлепша од њих је књига Октоих (првогласник) из јануара 1494.
...даље...
05. недеља уреди
Историја Срба у раном средњем веку обухвата историју српског народа током раног средњовековног периода, почевши од миграције старих Срба из словенске прапостојбине (током 6. века) и њиховог досељавања на просторе југоисточне Европе (прва половина 7. века), до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.[1]
Након досељавања, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина (средишња Србија, Дукља, Травунија, Конавли, Захумље, Неретљанска кнежевина), које су обухватале простор од Јадрана до Саве, односно од Цетине и Врбаса на западу, до Мораве на истоку.
Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, његова држава се распала, а њене источне и средишње области потпале су под власт Византије (око 971. године) и Самуиловог царства (након 976. године).
Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).
…даље…
06. недеља уреди
Бронзано доба (2200—750/700. п. н. е.), обележава производња бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и занатства.
Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200. - 1600. године п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).
Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са жарама) траје од 300. до 750/700. п. н. е. Носиоци ове европске културне појаве припадају индоевропском скупу, али немају иста етничка обележја. Заједнички обред им је спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име, и покопавање остатака у жарама с прилозима накита, оружја и оруђа. Овакви жарни гробови стварају велике некрополе.
...даље...
07. недеља уреди
Побуна морнара у Бококоторском заливу избила је 1. фебруара 1918. године, на бродовима „Sankt Georg“ и „Gea“. У побуни је учествовало око 6.000 морнара аустроугарске ратне флоте. Побуна је насилно угушена 3. фебруара, ухапшено је 800 морнара и подофицира, а пред преки суд у Котору изведено је 40, од којих су четворица осуђена на смрт и потом стрељана. Велики број ослобођен је након суђења у септембру, а кривични поступак против осталих прекинут је сломом Аустроугарске у Првом светском рату.
...даље...
08. недеља уреди
Пропаст Римског царства или Пад Римског царства, а такође и Пад Рима, је историографски термин који се употребљава за крај постојања Западног римског царства. Термин је први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом делу "Опадање и пропаст Римског царства" из 1776. године. Гибон није био ни први ни последњи који је покушао да открије разлоге пропасти Римског царства. О популарности питања сведочи и немачки историчар Александер Демант који је 1984. сакупио укупно 210 теорија о пропасти Рима.
Традиционални датум пада Царства је 4. септембар 476. године када је западноримског цара Ромула Августула свргао вођа варварских најамника Одоакар. Многи историчари оспоравају овај датум уз опаску да је Источно римско царство (Византија) постојало све до 29. маја 1453. када су Отомански Турци заузели престоницу царства Константинопољ. Други кључни датуми су и смрт Теодосија Великог 395. године након које се Царство поделило на Западно и Источно, прелазак бројних варварских племена преко Рајне 406. године (Вандали, Свеви, Алани, Бургунди...) или убиство западноримског војсковође Стилихона, после кога је дошло до потпуног слома и осипања римске војске на Западу. Неки историчари сматрају да се уместо термином "пад" може користити термин "комплексна трансформација".
...даље...
09. недеља уреди
Уплисцихе (груз. უფლისციხე) је древни град-пећина, један од првих градова на територији Грузије. Уплисцихе је усечен у стени и налази се 12 km источно од града Гори, на левој обали реке Кура. Град се нарочито развијао од краја другог до почетка првог миленијума п. н. е. са неколико сукцесивних успона и падова. Уплисцихе је био важан верски, политички и културни центар у хеленистичком и касном античком периоду, од 4.века п. н. е. до 4. века нове ере. Коначно бива напуштен у 19. веку, поставши мулти-археолошки локалитет и један од најзначајнијих споменика данашње грузијске културе. Такође су очувани остаци неколико архитектонских и верских грађевина, грађених током неколико миленијума. За време највећег успона, Уплисцихе је чинило више од 700 пећина и подземних структура, од којих је у данашње време остало приступачно њих 150.
...даље...
10. недеља уреди
Тридесетогодишњи рат одвијао се од 1618. до 1648. углавном на територији данашње Немачке и Чешке. У рат су биле увучене највеће европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер верског сукоба протестаната и католика, ривалство Хабсбурга и других сила имало је централну улогу, што се види по уласку католичке Француске у рат на протестантској страни.
Рат је заједно са попратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект по Европу. Рат је трајао 30 година, а конфликти изазвани тим ратом настављају се идућих 300 година. Рат је завршио Вестфалским миром 1648. Из рата Немачка излази расцепкана и искрварена, а Шпанија излази ослабљена без Португала и Холандије. Француска постаје доминантна сила у Европи.
...даље...
11. недеља уреди
Дана 12. марта 2003. године у 12:25, у дворишту зграде Владе Републике Србије у Београду, у Србији, извршен је атентат на Зорана Ђинђића, петог председника Владе Републике Србије. Овај атентат је довео до ванредног стања у Србији и полицијске акције „Сабља“ током које су ухапшене стотине криминалаца.
...даље...
12. недеља уреди
Образовање у средњем веку пре свега се оријентисало на практичне потребе. Мада је било људи који су волели знање ради њега самог, они су били реткост и често су осећали потребу да траже изговоре за своју интелектуалну радозналост. Када су Јован из Солзберија и његове колеге хуманисти с краја 12. века из чисте радозналости читали прелепу паганску прозу обавезно су истицали како им је основни циљ да побољшају свој латински како би боље проучавали црквена дела.
Основни циљ био је да сваки човек поседује знање неопходно за обављање свог посла. Остала знања су била сувишна, а могла су бити и опасна. На пример Филип де Новар је наговарао младе племкиње да уче да читају како би могле боље да се моле али жестоко се противио да уче да пишу како не би могле писати љубавна писма.
Средњовековно образовање не може се описати само кроз академске установе као што су школе и универзитети, јер су и домови великаша представљали места где су млађи племићи стицали витешко образовање. Произвођење младића у витеза формално је означавало крај школовања и доказ да може да заузме своје место у друштву. Жене великаша су надгледале образовање племкиња и припремале их за брак. У градовима, систем шегрта који су успоставили еснафи играо је сличну улогу. Шегрти су живели у мајсторовој кући и учили занат под његовим надзором. Шегрт је пролазио кроз своју коначну проверу знања у изради мајсторског дела. Формалним пријемом у гилду у статусу мајстора он је завршавао своје школовање.
...даље...
13. недеља уреди
Гвоздена завеса или Блоковска подела је западњачки израз који је популаризовао Винстон Черчил мислећи на границу која је симболично, идеолошки и физички поделила Европу на два одвојена дела од краја Другог светског рата до краја Хладног рата, отприлике од 1945. до 1990.
Док је постојала Гвоздена завеса, земље источне Европе и многе у средњој Европи (осим Западне Немачке, Лихтенштајна, Швајцарске и Аустрије) су биле под политичким утицајем Совјетског Савеза. Истина је да су средњоевропске земље чешће сматране делом источне Европе него централне Европе.
14. недеља уреди
Проглашење Душановог законика односно Крунисање цара Душана је историјска композиција Паје Јовановића рађена 1900.године по наруџбини Краљевине Србије за потреба Светске изложбе у Паризу на којој је награђена златном медаљом. Представља једно од његових најпознатијих дела, за коју он наводи да је његова најлепша композиција. На самој слици је приказано проглашење Душановог законика у Скопљу 1349.године, са историјским личностима које су том чину присуствовале, од којих су неке од њих рађене на основу њихових савремених портрета приказаних на фрескама. Данас постоји неколико истих слика које је радио сам Јовановић, од којих се највећа налази у Народном музеју у Београду.
...даље...
15. недеља уреди
Палмира (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и гласи Тадмор (арапски: تدمر), што значи „палма". Локално становништво користи назив Тадмор.
Палмира се налази у Сиријској пустињи, око 200 километара североисточно од Дамаска. Овај град је некада био један од најбитнијих центара у региону и важна раскрсница трговачких путева. Оаза у којој се Палмира налази са изворима пијаће и топле воде је свакако доста допринела да овај град буде један од значајних на Путу свиле од Кине до Медитерана.
Познат је као град богате историје и врло очуваних античких грађевина из различитих историјских периода. Управо због тога је једна од најпосећенијих туристичких дестинација Сирије.
...даље...
16. недеља уреди
Кју-клукс-клан (енгл. Ku Klux Klan; познат и по акрониму ККК или само Клан), је име неколико организација које су постојале у прошлости као и неких које данас постоје, а које заговарају супериорност беле расе, антисемитизам, расизам, антикомунизам, антикатолицизам, хомофобију и нативизам. Ове организације су често користиле и користе и терористичке методе и насиље као и застрашивање као што је паљење крста, у циљу угњетавања америчких црнаца и других друштвених или етничких група.
Прва инкарнација Клана појавила се 1866. године. Основали су га ветерани војске Конфедерације. Главни циљ ове организације био је отпор према Реконструкцији коју је спроводио Север након Америчког грађанског рата, који се фокусирао на застрашивање северњака који су мигрирали ка Југу (тзв. "карпетбегери") и јужњака који су приступили Републиканској партији (тзв. "скалавази"), као и линчовањима ослобођених робова. Организација је доживела опадање између 1868. и 1870. а почетком осамдесетих година 19. века била је уништена након што је председник Јулисиз С. Грант прогласио пуноправним Акт о људским правима из 1871. (такође познат и као Акт Кју-клукс-клана).
Године 1915. основана је друга, различита група под истим именом. Овај други Кју-клукс-клан је био организован као братство које је плаћало хиљаде људи да широм САД на локалном нивоу организују ћелије Кју-клукс-клан. На врхунцу моћи, почетком двадесетих година 20. века, Ку клакс клан је бројао око 4-5 милиона људи. И овај Кју-клукс-клан је проповедао расизам, антикатолицизам, антикомунизам, нативизам и антисемитизам, а неке локалне групе су учествовале и у линчовањима и другим насилним активностима. Популарност Кју-клукс-клана је ослабила током Велике депресије, а чланство је драстично опало током Другог светског рата због скандала изазваних умешаношћу угледних чланова организације у разне злочине као и због подршке нацистима.
...даље...
17. недеља уреди
Дворац Букелеон (грч. Βουκολέων, стари називи Хормисдова кућа или Јустинијанова кућа) је један од царских двораца византијских царева који се налазио у склопу Великог двора. Подигнут је у 9. веку на темељима грађевине из 5. века на обали Мраморног мора у склопу морских бедема и од тада до 11. века је коришћен је као главно пребивалиште царева. Користили су га и латински цареви, да би после ослобођења Цариграда 1261. године био напуштен као царско пребивалиште. Данас је од њега остала само фасада окренута ка мору коју су сквотирали бескућници,алкохоличари и наркомани, док је остатак грађевине порушен 1873. године да би се туда провукле железничке шине.
…даље…
18. недеља уреди
Шпански рат за независност је појам који се односи на оружани конфликт који се одиграо на Иберијском полуострву између 1808. и 1814. године у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалом и Уједињеним Краљевством против Наполеона Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Сукоб је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португала, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. године. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
Сукоб је проузроковао настанак националног осећања, мада је шпанско друштво поделио на „патриоте“ и „афрансесадос“ („пофранцужени“). Рат је нанео озбиљне штете индустрији и пољопривреди земље, и изазвао велико заостајање у модернизацији полуострвске економије. На политичком плану, убрзао је процес еманципације колонија у Америци, које ће стећи независност након Рата за независност, док ће рестаурација Бурбонске династије и јачање Католичке цркве отворити период цивилних ратова између апсолутиста и либерала који ће трајати све до друге половине 19. века.
...даље...
19. недеља уреди
Сфрагистика (грч. σφραγις — сфрагис, печат или сигилографија (лат. sigillum — печат) је наука о развитку, изради и употреби печата на повељама и списима. Она је у уској вези са осталим помоћним историјским дисциплинама, посебно са хералдиком јер се на највећем дијелу печата налазе ликови грбова са натписом. Такође је још у уској вези и са дипломатиком, нумизматиком и генеалогијом.
Употреба печата позната је још из антике. Оријентални народи су их користили, а касније су од њих преузели Грци и Римљани. Од Грка и Римљана у V вијеку печате примају германски народи, а преко њих се употреба печата шири на цијелу Западну и Средњу Европу. Почетком VI вијека почеле су се печатити исправе од пергамента што је поспјешило даљи развој печата. Од VIII вијека печат постаје општи знак овјере и потврде исправа свих тадашњих западноевропских и средњоевропских владара те византијских царева и римских папа. У Србији употреба печата јавља се још у вријеме династије Немањића у XIII вијеку, а највјероватније и много раније. То потврђују нова открића (види Печат кнеза Стројимира). Ти печати су били прво царско-византијског типа да би до XV вијека попримили све карактеристике западноевропских печата.
...даље...
20. недеља уреди
Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. Сврха конгеса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон био вратио на власт у Француској у марту 1815. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.
Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814.
...даље...
21. недеља уреди
Хиспанија (лат. Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Римско освајање је потрајало пуна два века и били је испуњено крвавим биткама и суровим епизододама као и жилавим отпором аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нумансија, који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације се овијао мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико је и сама Хиспанија допринела Риму својим природним богатствима и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг, како у култури тако и у обичајима, а посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.
...даље...
22. недеља уреди
Операција Опера (некада називана и Операција Вавилон или Операција Офра) је била израелска ваздушна кампања на ирачки нулеарни реактор Осирак.
Касних седамдесетих, Ирак је купио нуклеарни реактор типа Озирис од Француске. Израелска војна обавештајна служба је претпоставила да је то било због производње плутонијума ради даљег развијања ирачког нуклаерног програма. Израел је такође веровао да ће лето 1981. бити задња шанса за уништавање реактора, а да се не угрози ирачко цивилно становништво нуклаерним загађењем. Након тог тренутка, реактор би био напуњен нуклаерним горивом.
7. јуна 1981, одред израелских F-16 А авиона, уз пратњу F-15 А авиона, је бомбардовало и тешко оштетило реактор Осирак.
...даље...
23. недеља уреди
Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је једна од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично посматра као део Мађарске револуције са којом је блиско повезана.
Током револуције Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната са центром у Темишвару.
Овакво Војводство је изневерило очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству су Срби чинили мањину, док је сва администрација била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Једина трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха.
...даље...
24. недеља уреди
Пољски хусари (пољ. Husaria) представљали су главни вид коњице пољске армије (и касније пољско-литванске армије) између 16. и 18. века. Реч хусар потиче од српске речи гусар. Српски ратници у избеглиштву први су увели хусарско коњаништво – лаку коњицу наоружану шупљим копљем, штитом српског типа и сабљом – у Мађарској крајем 15. века, где су се борили против Османлија под командом Матије Корвина, да би након његове смрти мигрирали ка средњој и западној Европи, постављајући тако темеље будуће лаке коњице широм Европе.
...даље...
25. недеља уреди
Преторијанска гарда или преторијанци (лат: praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. године пре Хр. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. године пре Хр., а распустио ју је Константин Велики 312. године.
...даље...
26. недеља уреди
Српско-бугарски рат је био кратки рат између Србије и Бугарске из новембра 1885. године, који се завршио бугарском победом.
Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мери успостављање сарадње између балканских земаља на одбрани заједничких интереса. Деобу Санстефанске Велике Бугарске Бугари су примили као тешку неправду. Суседи Бугара, Срби и Грци, видели су у истој тој Бугарској највећу опасност по свој национални опстанак. Да спрече њено стварање, иако су били незадовољни Берлинским уговором, они су били решени да не допусте никакву измену тог уговора која би створени однос снага пореметила у корист Бугарске.
...даље...
27. недеља уреди
Уједињене нације (УН) су међународна организација која себе описује као „глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја, и социјалне једнакости.“ Основане су 1945. године од стране 51 земље, замењујући Лигу народа.
Почев од 2006. укупно 192 земља су чланице Уједињених нација, укључујући практично све међународно признате независне нације, осим Ватикана (Света Столица) (која је одбила чланство али има статус посматрача), Кукова острва, Палестина (која има статус de facto државе, али још није правно призната), Нијуеа (чијом спољном политиком руководи влада Новог Зеланда) и Република Кина (чије је чланство укинула Народна Република Кина 1971). Палестина и Света Столица имају парламентарне посматрачке мисије при УН-у.
Из свог седишта у Њујорку, земље чланице УН-а и њене специјализоване агенције управљају и одлучују о административним питањима на регуларним састанцима који се одржавају сваке године. Организација је подељена на административна тела, укључијући Генерална скупштина Уједињених нација, Савет безбедности Уједињених нација, Економски и социјални савет Уједињених нација, Старатељски савет Организације уједињених нација, Секретаријат Уједињених нација, и Међународни суд правде, као и тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама УН-а, као што су СЗО и УНИЦЕФ. Најпознатија јавна личност УН-а је Генерални секретар.
...даље...
28. недеља уреди
Средњовековна филозофија је филозофија која се развијала у областима Средоземља, Европе и Блиског истока током средњовековног периода (приближно од V до XV века). Овај појам обухвата хришћанску, исламску и јудејску филозофију.
Средњовековна филозофија се развила из потребе тумачења објављених верских догми, с једне стране, и под утицајем поновно откривене античке филозофије, с друге.Преовлађујуће теме средњовековне филозофије биле су однос вере и разума, предодређења и слободе воље, домети и ограничења људске спознаје, проблем универзалија и докази постојања Бога.
...даље...
29. недеља уреди
Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији корени сежу у III миленијум пре наше ере и која је постојала све до покрштавања Словена у средњем веку.
Словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко реконструисати у целости. Сматра се да је веровање у живот после смрти било заједничко свим Словенима. Најзначајнија божанства су Перун, Световид, Сварог и Дабог, али је немогуће, са сигурношћу, закључити ко је био врховни бог словенског пантеона. Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, је потврђено на целокупном словенском простору, али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика, веровања Старих Словена су се засебно развијала, због чега се данас обично приказују и изучавају према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне и данас скоро исчезле Полапске Словене (Лужички Срби).
Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене, хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима или словенског космогонијског мита.
Данас се међу Словенима јављају неопаганске верске организације, које своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне Велесове књиге. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла.
...даље...
30. недеља уреди
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Serbja, доњолужичкосрпски: Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
...даље...
31. недеља уреди
Грађански ратови у Византији током XI века обухватају сукобе око власти у Византијском царству између цивилне и војне аристократије. Отпочели непосредно после смрти Василија II (976. - 1025.), а окончали су се другим доласком Комнина на власт. Ови сукоби су изнутра уништили Византију која је у првој половини XI века била најјача држава у том делу света и директно довели до кобне 1071. године. Индиректна последица кобне 1071. године, а самим тим и грађанских ратова у Византији током XI века, био је први пад Византије 1204. године односно коначни слом Византије 1453. године.
...даље...
32. недеља уреди
Лажни рат или речима Винстона Черчила, Замрачен рат, је био фаза раног Другог светског рата означен са пар војних операција у континенталној Европи, у месецима после Немачке инвазије Пољске. Иако су велике силе у Европи објавиле рат једне другима, ниједна страна није започела значајнији напад, тако да је било релативно мало борби. Термин има сродних појмова у многим другим језицима, на пример немачки Sitzkrieg (седећи рат), француски drôle de guerre (смешан рат) и пољ. dziwna wojna (чудан рат). У Великој Британији овај период је називан Bore War (Досадан рат; игра речима тако да личи на Boer War – Бурски рат).
Док се већина немачке војске борила против Пољске, много мање немачке снаге су држале утврђену одбрамбену линију дуж француске границе. На Мажино линији са друге стране границе, налазиле су се британске и француске трупе, али је било само мањих окршаја. Британско Краљевско ваздухопловство је бацало пропагандне летке на Немачку, а прве канадске трупе су се искрцале на обалу Британије, док је западна Европа била у чудном миру седам месеци. У међувремену, сукобљене нације су се сукобиле у норвешкој кампањи. Сједињене Државе, технички неутралне у рату, помагале су западним савезницима продајом на попуст или поклонима у виду војне опреме и залиха. Немачки напори да се спречи ова трговина преко океанау су започели Другу битку за Атлантик.
...даље...
33. недеља уреди
Смрт Уроша V је историјска трагедија коју је 1825. године написао Стефан Стефановић и која се сматра првом оригиналном српском историјском драмом у модерном смислу те речи и једном од најбољих из тог жанра. Базирана је на мотиву из народне традиције о томе да је последњег српског цара Уроша (1355—1371) убио његов некадашњи сарадник Вукашин Мрњавчевић (1365—1371) кога је Урош претходно уздигао на ранг свог савладара дајући му титулу краља и препуштајући му владавину државом. Он је додатно разрађен приказом историјског сукоба међу властелом, али и Душановим (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) грехом (убиством свог оца Стефана Дечанског (1322—1331)у Звечану 1331. године) због којег његова душа нема мира и због кога је последњег Немањића стигла божија казна у лику Вукашина који преузима власт и жели да затре светородну династију Немањића.
У драми се појављује читав низ како епских личности, тако и историјских личности којима се махом придаје карактер из српске народне поезије. Тако се рецимо супруга Душана Силног и српска царица Јелена у драми назива Роксандром по узору на Душанову супругу из народне епске песме „Женидба Душанова“. У самом тексту се осећају утицаји Шилера и Шекспира, али су они више само узори, за разлику од Стерије и Лазе Костића код којих је Шекспиров утицај много већи и директнији. Једна од замерки које се могу ставити на рачун драме је преопширност неких делова, тако да би се драма могла скратити за скоро половину укупне дужине, али при томе нема потребе за брисањем било које сцене, пошто се оне сасвим логично прате и допуњују и неопходне су за нормалан ток радње.
Трагедија је подељена у пет чинова, мада је можда на почетку имала свега четири. Иако је доживела значајан успех током првих извођења у јесен 1825. године, штампана је први пут тек 1841. године у Пешти, због чега је пала у заборав, пошто је за то време Стерија објавио нека од својих дела. Један од разлога за овако касно њено штампање могао би се наћи и у Стефановој прераној смрти 1826. године, али и у сукобу са клерикалним митрополитом Стефаном Стратимировићем (1790—1836) који је због неких споредних сцена за које је оцењено да руше углед цркве и њених службеника планирао да спали оригинални рукопис, а касније је успео да привремено спречи њено извођење.
...даље...
34. недеља уреди
Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје специфичности проглашен за природно добро републике Македоније. Током средњег века био је једна од престоница српског царства под Душаном (краљ 1331-1345, цар1345-1355), а потом и краљевине под Мрњавчевићима по чијем је последњем владару Марку Краљевићу (1371—1395) утврда и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, Донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.
...даље...
35. недеља уреди
Дворска љубав или куртоазна љубав (у француском cour значи двор) била је начин изражавања витешке и племените љубави и дивљења у Средњем веку. Hастала је на двору Аквитаније, Провансе, Шампање и Бургундије, пред крај XI века. Преставља доживљај између еротске љубави и духовности, које изгледају контрадикторне.Израз "дворска љубав", настао је у XIX веку, а од тада његове интерпретације, порекло и утицај стоје под низом полемика.
...даље...
36. недеља уреди
37. недеља уреди
Мађарско-румунски рат (мађ. 1919-es magyar-román háború; рум. Intervenția anticomunistă a armatei române în Ungaria) је рат вођен између Румуније и Мађарске Совјетске Републике. Избио је марта, а трајао до августа 1919. године. Избио је због Трансилваније, која је припојена Румунији 1. децембра 1918. године „Прокламацијом о уједињењу“. Она је донета у Алба Јулији и усвојили су је трансилвански Румуни, у чему их је подржала депутација трансилванских Саксонаца (Саси), али не и Секељи (Мађари) и Немци из Баната. Априла 1919. године на власт у Мађарској дошли су бољшевици, обећавши повраћај изгубљених територија, и прогласили су Мађарску Совјетском републиком. Армија нове владе брзо започиње дејства за повраћај Трансилваније, али Румунија врши контранапад и окупира велики део територије Мађарске, укључујући и престоницу Будимпешту. Мађарска Совјетска Република је уништена и нова мађарска власт започиње бели терор у земљи. Румунска војска се повукла из Мађарске марта 1920. године.
...даље...
38. недеља уреди
Акција Т4 (нем. Aktion T4) је био програм еутаназије током кога су лекари у нацистичкој Немачкој убили 70.273 особе. Овај програм је био на снази од октобра 1939, до августа 1941. Жртве овог програма описане су у Хитлеровом тајном меморандуму од 1. септембра 1939, као неизлечиво болесни и пацијенти чије је стање утврђено након критичког медицинског прегледа. Кардинал Гален је оштро критиковао овај програм наводећи да су ти људи били дугорочни штићеници менталних азила који могу да изгледају неизлечиво. На суђењима у Нирнбергу је изнет доказ да су немачки лекари наставили са убијањем пацијената и након октобра 1941, и доказ да је око 275.000 људи убијено у оквиру акције Т4.
Кодни назив Т4 је представљао скраћеницу за Тиргартенштрасе 4, адресу виле у берлинској општини Тиргартен где је било седиште Опште задужбине за социјалну и институционалну негу (Gemeinnützige Stiftung für Heil- und Anstaltspflege). Ово тело је деловало под руководством Филипа Боулера, шефа Хитлерове канцеларије, и доктора Карла Бранта, Хитлеровог личног лекара. Вила више не постоји али је плоча на плочнику улице Тиргартен означава њену локацију.
...даље...
39. недеља уреди
Хуситски ратови (1420. -1434.) су представљали ратове у Бохемији (Чешкој) против хусита, присталица Јана Хуса. Представљали су први рат у Европи, у којеме је допринос ватреног оружја постао одлучујући. Хуситска војска се углавном састојала од пешадије, а њихове победе над бројчано јачим војскама, које су имале тешко оклопљене витезове, представљале су почетак револуције у пешадији. У хуситским ратовима ниједна страна није однела одлучну победу, па је католичка црква морала признати хусите.
...даље...
40. недеља уреди
Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Она је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка. Након повратка јањичара у Смедеревски санџак, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском комаданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
...даље...
41. недеља уреди
Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, осм. тур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.
Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.
Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.
...даље...
42. недеља уреди
Од новембра 1996. године до фебруара 1997. широм Србије су одржани грађански и студентски протести против режима Слободана Милошевића.
Директан повод демонстрацијама јесте крађа на локалним изборима 1996. године, али прави разлози леже у незадовољству народа тешком социо-економском ситуацијом, изолацији земље и жељи људи, пре свега младих, за променама. Демонстрације су започете у Нишу а касније су се врло брзо прошириле на све веће градове у Србији.
После крађе на локалним изборима, колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Пиштаљке и шетња биле су карактеристика протеста, али и кордони милиције - доведене из унутрашњости.
У једном „пробијању кордона“ учествовала и Српска православна црква и патријарх српски Павле.
Резултати избора (односно победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997 доношењем лекс специјалиса. Изборни резултати довели су у многим градовима и општинама представнике опозиције на власт, али се прихваћени резултати нису у потпуности поклапали са изборном вољом. Сам закон допринео је да се изађе из постојеће кризе, али није се ништа учинило на кажњавању оних који су прекрајали изборну вољу тако да је сумња у тачност изборних резултата пренета и на будуће изборе. Освајање градова и општина за српску опозицију имало је велики значај јер су многи опозициони политичари први пут почели да раде на политички освојеним функцијама. Највећи значај демонстрација је што се показало да опозиција има средство са којим може да парира Слободану Милошевићу, тако да су они били само припрема за 5. октобар 2000.
Током свакодневних демонстрација извештавање РТС-а, Политике и других режимских медија је било изузетно тенденциозно и омаложавајуће према демонстрантима називајући их „шпијунима“, „страним плаћеницима“, „шаком случајних пролазника“ идр. Овакво извештавање повећало је неповерење народа према режимским медијима и режиму Слободана Милошевића.
...даље...
43. недеља уреди
Спартаков устанак, Гладијаторски устанак или Трећи устанак робова био је устанак робова који се десио између 73. и 71. године пре н. е. и последњи у низу неуспелих и међусобно неповезаних устанака које су дизали робови против Римске републике, познат под заједничким именом Устанци робова. Спартаков устанак је био једини устанак који је директно претио Италији и који је битно забринуо Римљане зато што су устаници у почетку имали доста успеха у борбама с римском војском. Устанак је на крају угушен захваљујући војним напорима једног јединог команданта, Марка Лицинија Краса, али су се последице овог устанка још дуго након његовог гушења осећале у римској политици.
Спартаков устанак је имао великог значаја на развој римске историје, углавном због ефекта који је имао на успон двојице војсковођа, Помпеја и Краса. Њих двојица су искористили успех у гушењу овог устанка како би утврдили своје политичке каријере. Запретили су својим легијама и тиме успели да изборе за сенат који су се одржали 70. године пре н. е. окрену у своју корист. Њихов рад као конзула допринео је поткопавању римских политичких институција што је касније довело до преласка Римске републике у Римско царство.
...даље...
44. недеља уреди
.svg)
Немачко царство (нем. Deutsches Reich,Deutsches Kaiserreich) био је назив за немачку државу у периоду од 47 година, од када се пруски краљ Вилхелм I прогласио за немачког цара 18. јануара 1871. до 9. децембра 1918. и абдикације Вилхелма II после пораза у Првом светском рату. Службено име државе, Немачки Рајх, се користило све до 1943. иако Немачка није све ово време била царство.
Израз Други Рајх (нем. Zweites Reich) понекад и најбоље означава овај период у историји Немачке. Израз је увео Артур Мелер ван ден Брук 20-тих година 20. века. Закључио је да је Свето римско царство било Први немачки рајх, док је Немачко царство било Други рајх. Том логиком је и настао израз Трећи рајх који се односи на Хитлерову Немачку.
...даље...
45. недеља уреди
Битка код Кане се одиграла у доба Другог пунског рата године 216. п. н. е. између римске војске под конзулима Гајем Теренцијем Вароном и Луцијем Емилијем Паулом на једној, и картагинске војске под Ханибалом на другој страни. У њој је Ханибал, упркос бројчаној инфериорности, а користећи тактику двоструког обухвата, готово потпуно уништио римску војску и Римљанима нанео најтежи пораз у њиховој целој историји.
Битка код Кане се често наводи као најблиставије достигнуће Ханибалове војне каријере, те је стекла статус једне од најпознатијих битака антике и војне историје уопште. Иако се наводи као један од најбољих примјера ратне вјештине и идеал уништавајуће битке коме су тежили војсковође у следећа два миленијума, у стратешком смислу није постигла свој циљ, односно довела до картагинске победе у рату. Савремени историчари су у последње време почели износити одређене сумње у њен традиционални приказ и тумачења.
...даље...
46. недеља уреди
Рат за шпанско наслеђе (1701—1714) је био сукоб великих размера који је избио у Европи након смрти последњег шпанског краља из династије Хабзбург, Карлоса II. Карлос II је за свог наследника одредио Филипа, војводу од Анжуа — унука француског краља Луја XIV — који је на крају и постао Филип V од Шпаније. Ратни сукоб се споро развијао а главни узрок је била жеља Леополда I Хабзбуршког да заштити права своје династије на шпански престо. Како је Лујева експанзионистичка политика постајала све агресивнија и друге европске државе (пре свега Енглеска и Уједињене провинције) стале су на аустријску страну да би спречиле претерано јачање Француске. Друге државе прикључивале су се коалицији против Француске и Шпаније да би добиле нове територије или заштитиле постојеће поседе. Током овог рата око 400.000 људи је изгубило живот. Рат није вођен само у Европи већ и у Северној Америци где је био познат као Рат краљице Ане. У рату су учествовали и шпански гусари и корсари са обала око Кариба (Флорида, Мексико, Централна Америка и северна обала Јужне Америке).
Рат је трајао преко десет година, и обележиле су га војсковође као што су војвода од Вилара и војвода од Бервика на француској страни, војвода од Марлбороа на енглеској страни и принц Еуген Савојски на аустријској страни. Рат је завршен споразумима у Утрехту (1713) и Раштату (1714). Резултат овог рата је био долазак династије Бурбона на шпански престо у лику Филипа V, који се међутим, одрекао права наследства француске круне како би се избегла могућност уједињења Француске и Шпаније. Аустрија је добила највећи део шпанских територија у Италији и Низоземској. Последица је била крај француске хегемоније на европском копну а идеја о равнотежи сила је постала основа међународног поретка споразумом у Утрехту.
...даље...
47. недеља уреди
Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.
...даље...
48. недеља уреди
Титуле и службе у Византији обухватају један комплексни аристократски и бирократски систем који се развио у Византијском царству. Многе титуле и службе биле су почасне и без суштинске власти, јесте цар био на крају владар. У хиљадугодишњој историји Византије многе су титуле створене и укинуте, многе добиле а многе изгубиле на углед. У почетку византијске титуле и звања биле су једнаке римском царству, пошто је Византија имала своје корене у римској држави. Ово се променило за време владавине цара Ираклија (610-641) и неопходних државних реформа тог времена. Слично се дешава у XI и у XII веку, где сада наступа и феудализација Византије. У време цара Алексија I (1081-1118) већина позиција биле су ново створене или драстично измењене, остале су после мање више исте и као такве на снази све до пада Цариграда 1453. године.
...даље...
49. недеља уреди
Династија Тјудор је била истакнута европска краљевска династија која је потицала из Велса и која је владала Краљевином Енглеском, као и Грофијом и Краљевином Ирском, од 1485. до 1603. године. Први владар био је Хенри Тјудор, који је са очеве стране потомак владара јужне покрајине Велса, а са мајчине стране потомак енглеске краљевске породице Ланкастер. Породица Тјудор била је наклоњена династији Ланкастер током Рата ружа, па стога њихова породична ружа веома слична ружи породице Ланкастер.
Хенрих Тјудор имао је подршку оних који су били уз породицу Ланкастер, али и незадовољних из клана Јорк. Хенри се снагом војне силе и победе 1485. прогласио енглеским краљем и постаје Хенри VII. Његова победа учвршена је браком са Елизабетом од Јорка, симболично уједињујући некадашње супарнике у нову династију. Породица Тјудор проширила је своју моћ и ван граница Енглеске, уједињујући Енглеску са Велсом 1542. године, и успешно намећући ауторитет над Краљевином Ирском. Као и претходни владари наставили су да захтевају да владају и Краљевном Француском, али никада нису успели да је освоје.
Укупно је било пет владара из династије Тјудор (Џејн Греј, унука Мери, млађе сестре Хенрија VIII, програшена је краљицом у периоду од девет дана током 1553. године, и за већину није представљала правог владара). Едвард VI био је једини наследник по мушкој линији Хенриjа VIII, али живео је само до пунолетства. Стога питања наследства трона (укључујући бракове, разводе и право жена да буду наследнице трона) су била главно политичко питање током владавине династије Тјудор.
Владавина династије Тјудор завршава се 1603. године са смрћу Елизабетe I Тјудор, која није имала наследника. Ипак, приликом тајних преговора са њеним рођаком Џејмсом VI од Шкотске, Краљем Шкотске, (чија пра-прабаба Маргарет је била старија сестра Хенрија VIII) Елизабета успева да постигне да наследник енглеског трона буде породица Стјуарт, и тиме уједињује Краљевину Енглеску и Краљевину Шкотску.
...даље...
50. недеља уреди
Лондонски уговор је тајни уговор између Антанте и Италије, закључен 26. априла 1915. у Лондону, којим је било предвиђено да Италија добије "покрајину Далмацију у њеним тадашњим административним границама" до рта Плоча, са највећим делом острва. "Хрватској, Србији и Црној Гори" имало је да припадне приморје са Ријеком и острвима Крк, Св. Гргур, Првић, Голи и Раб, као и - "у области која интересује Србију и Црну Гору" - обала јужно од рта Плоча до ушћа у Дрима, са острвима Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Из чињеница да је италијански посед северне Далмације раздвојио хрватско од српског приморја, као и помена "области које интересују Србију и Црну Гору", јасно је произлазило да Антанта намерава да створи засебну Хрватску државу, а Србију и Црну Гору да прошири.
...даље...
51. недеља уреди
Крунисање краља Петра I Карађорђевића односно Крунисање краља Петра I Карађорђевића и Путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију је назив за документарно-репортажни филм који су снимили Британци Арнолд Мјур Вилсон и Френк Сторм Метeршо септембра и октобра 1904. године а поводом крунисања новог српског краља Петра I Карађорђевића у Београду главном граду Краљевине Србије. Филм је први пут приказан у Великој Британији, у оквиру предавања о Србији Арнолда Вилсона, који је уједно био и почасни српски конзул у Шефилду. Београдска премијера филма одржана је у Краљевском Српском народном позоришту априла 1905. године, у присуству краља Петра I, краљевске породице, чланова владе, дипломатског кора и других званица. Овај филм је данас најстарији сачувани филмски документ на Балкану. Крунисање краља Петра I Карађорђевића је најстарији сачуван филмски документ о српском народу, као и других суседних народа, филм се води на листи филмске грађе коју је установљена на основу одлуке Влада Србије од изузетног значаја под редним бројем један. Филм је ушао у историју светске кинематографије, јер је у њему међу првима примењена класична демонстрација техника саопштавања неке вести у филму.
...даље...
52. недеља уреди
Дјед Мраз (рус. Дед Мороз, блр. Дзед Мароз, укр. Дід Мороз) словенски је измишљени лик који доноси поклоне дјеци и често их лично испоручују у Новогодишњој ноћи. Лик је сличан британској персонификацији Божића.
Дједа Мраза прати Сњегурочка, његова унука и помоћник, која носи дугу сребрно-плаву одјећу и крзнену капу или круну у облику пахуље Она је јединствени атрибут Дједа Мраза, с обзиром да слични ликови у осталим културама немају женске сапутнике.
Дјед Мраз носи крзнени капут дуг до пета, полукружну крзнену капу и на ногама валенки. Он има дугу сиједу браду. Хода уз помоћ магичног штапа и понекад јаше тројку.
Пребивалиштем Дједама Мраза у Русији се сматра град Велики Устјуг у Вологодској области. Пребивалиште Дједа Мраза у Бјелорусији је Бјаловјешка шума.
...даље...
- ^ Ковачевић 1981, стр. 109—124.