Српска књижевност

књижевност писана на српском језику

Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.

Средњовековна књижевност

уреди
 
Цетињски октоих (1494), прва штампана књига у Срба и Јужних Словена

Српска средњовековна књижевност углавном је третирала теме из верског живота и утицала је на развој староруске књижевности.[1]

Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика[2] која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање.[3] Године 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“.[4]

Дубровачка и бокељска књижевност

уреди

Професорка дубровачке књижевности Светлана Стипчевић сматра да целокупна дубровачка књижевност припада и српском књижевном корпусу, као и да су становишта да ексклузивитет на дубровачку књижевност полажу друге културе нема исходиште у науци, већ у политици.[5] Она закључује да делимични губитак интереса српске интелигенције за дубровачке студије произилази из заузимања становишта по којем је Србин и део српске културе искључиво православац, што је супротно од погледа Вука Караџића о Србима сва три закона.[6]

За најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић.[7] За најважније ауторе сматрају се Иван Гундулић и Марин Држић.

Српске традиције династије Немањића, Косова и ратова са Турцима били су постављени као средишња тема у делима водећих писаца Дубровачке републике.[8][9] Средњовековна Србија је имала блиске везе са Дубровником. Од успостављања факултета на Универзитету у Београду у 19. столећу дубровачка књижевност се третира као српска.[10] Став српске разуголошке школе, супротан колегама из данашње Хрватске, јесте да је дубровачка књижевност српска барем колико и хрватска.[11] Сви рани историчари књижевности и издавачи уврштавају засебну дубровачку у корпус српске књижевности, попут: Јована Суботића, Светислава Вуловића, Стојана Новаковића, Петра Колендића, Јована Живановића Јорја Тадића, Александра Белића, Павла Поповића и Мирослава Пантића.[12] Јефто Поповић 1827. штампа Осман Ивана Гундулића на ћирилици а две године раније Јован Суботић у Бечу издаје антологију српске књижевности коју је поделио на старију дубровачку и новију српску.[12] Дубровачка књижевност је значајно утицала на Вукову реформу (употреба слова Х) као и писање Петра II Петровић Његоша, Бранка Радичевића, Јована Илића, Љубомира Ненадовића и Милоша Црњанског.[12]

У 19. и почетком 20. века је деловао значајан покрет Срба католика у Дубровнику, са својом књижевношћу, културом и науком.[6]

Књижевност барока и просвјетитељства

уреди

Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве.[13] Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем.[14][15]

Српска књижевност барока и и барокних тенденција стварана је у облику поезије, епске поезије, путописа, историјских списа, драма и беседништва.[16]

У периоду српског просветитељства, рачунајући и барок као стилску формацију епохе просветитељства, било је активно више од 120 писаца.[17]

Централна личност српског просветитељства јесте Доситеј Обрадовић.[18] Најзначајнији писци су Захарије Орфелин, гроф Ђорђе Бранковић, Гаврил Стефановић Венцловић, Емануел Козачински и Јован Рајић.[19][20]

Српски народни препород

уреди
 
Споменик Јовану Стерији Поповићу, једном од најзначајнијих српских књижевника и радника у култури

Српски народни препород односи се на период у историја српске културе између 18. века и независности 1878. године. Током овог периода долази до културног успона и значајног уметничког стваралаштва. Истакнути представници су: Лукијан Мушицки,[20] Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповић,[21] Вук Стефановић Караџић, Петар II Петровић Његош, Стјепан Митров Љубиша, Филип Вишњић, Ђура Јакшић, Јован Пачић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јован Јовановић-Змај, Лаза Костић, Никола Боројевић, Доситеј Обрадовић, Ђорђе Марковић Кодер, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Јован Дошеновић, Лука Милованов Георгијевић, Јоаким Вујић, Глигорије Трлајић, Платон Атанацковић и Васа Живковић.

Лево:Национални пјесник Петар II Петровић Његош
Десно: Истакнути писац реализма Петар Кочић

Књижевност романтизма

уреди

Епоха српског романтизма[22] стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што су Гете,[20] Андерсен, Ламартин, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест.

Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном лирско, али неки од најзначајнијих песника писали су и у епској форми, као на пример Сима Милутиновић Сарајлија.[23] Његош је најбитнија дела писао у форми драмског спева.[24]

Међу лиричарима, истичу се песници: Бранко Радичевић,[25] Ђура Јакшић,[26] Јован Јовановић Змај[27] и Лаза Костић.[28]

Књижевност реализма

уреди

У епохи српског реализма доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. Међутим, ваља напоменути да реализам, као доминанта сложеног књижевног дискурса у српској књижевности, нарочито њеној линији коју Јован Деретић[29] дефинише као историјску, далеко надилази оквире епохе. Најзначајнијим представницима саме епохе реализма обично се сматрају: Светозар Марковић (теоретичар),[30] Јаков Игњатовић,[31][32] Милован Глишић,[33] Лаза Лазаревић,[34] Јанко Веселиновић,[35] Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић, Бранислав Нушић.

 
Песници-дипломате Јован Дучић и Милан Ракић
 
Десанка Максимовић на свечасноти отварања споменика Иви Андрићу.

Модерна књижевност

уреди

Књижевни тренд прве и друге деценије 20. века на српском се назива модерном књижевношћу. Њени утицаји долазили су од водећих књижевних покрета у Европи, нарочито симболизма и психолошког романа, али више кроз расположење и естетску компоненту, а не из књижевног заната.[36] То се манифестовало у делима Јована Дучића и Милана Ракића, двојице песничких дипломата. Трећи водећи песник у то време био је Алекса Шантић чија је поезија била мање суптилна, али испуњена емоцијама и искреношћу. Били су популарни због свог родољубивог, романтичног и друштвеног изгледа.[20]

Остали песници као што су Вељко Петровић, Милутин Бојић,[37] Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милорад Митровић, Стеван М. Луковић, Владимир Станимировић, Даница Марковић, Велимир Рајић, Стеван Бешевић, Милорад Павловић, Милан Ћурчин, Милорад Петровић Сељанчица, сви су узели другачије стазе и показали су велику софистицираност и напредак, не само у свом занату, већ и у свету. Већина је била песимистична у својим изгледима, а истовремено родољубива у јеку бурних догађаја који су тада кулминирали у борби за Стару Србију, Балканске ратове и Први светски рат.[38]

Осетила се и нова генерација прозних писаца, Светозар Ћоровић, Јанко Веселиновић, Вељко Милићевић и Борисав Станковић са својим главним делима, Нечиста крв и Коштана. Нечиста крв се данас сматра једним од најмоћнијих српских романа тог периода. Његов је свет град Врање напуњен традицијом, где су се Словени међу собом поделили које су они етничке припадности: српске, бугарске, грчке или новостворене македонске.

Ово место трговаца и земљопоседника излазило је заједно са Турцима који су се повлачили из региона, након дуге борбе за Стару Србију 1903-1911, и Балканске ратове. Једнако тако, Светозар Ћоровић приказао је своју родну Херцеговину, где је промена муслиманског становништва током босанске кризе и после била најоштрија. Потом је уследила изразита лирска проза Петра Кочића и тражење независности Босне и Херцеговине и њеног природног уједињења са Србијом. У његовој чувеној приповеци "Јазавац пред судом" аустро-угарске власти се ругају својој спремности да владају над другима, укључујући Словене.

Све ове писце подржали су српски критичари образовани на Западу. На пример, Богдан Поповић, Павле Поповић, Љубомир Недић, Слободан Јовановић, Бранко Лазаревић, Војислав Јовановић Марамбо и Јован Скерлић. Скерлић је са својим историјским прегледом српске књижевности, и Богдан Поповић својим рафинираним западњачким школским естетизмом не само вагао пишчева достигнућа, већ је указивао и на смер правца модерне светске књижевности према њима.

У 20. веку српска књижевност је процветала и појавио се велики број младих и талентованих писаца.

У научном раду Славице Мереник из 1999. године пописани су објављени мемоари на српском језику, укупно око 700 дела.[тражи се извор]

 
Српски књижевници Љубивоје Ршумовић, Милован Данојлић и Матија Бећковић и публициста и хералдичар Драгомир Ацовић

Најпознатији аутори су Иво Андрић,[37] Милош Црњански,[37] Меша Селимовић, Борислав Пекић, Бранко Миљковић, Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Миодраг Булатовић,[37] Игор Маројевић, Мирослав Јосић Вишњић, Добрица Ћосић,[37] Зоран Живковић, Владимир Арсенијевић, Владислав Бајац и многи други.

У првој и другој Југославији били су активни аутори популарне књижевности у криминалистичком и сродним жанровима, попут Градимира Пашћановића који је написао преко 500 рото романа.[39]

Јелена Димитријевић и Исидора Секулић две су истакнуте српске књижевнице раног двадесетог века,[20] док су Светлана Велмар-Јанковић и Гордана Куић истакнуте књижевнице у савременом периоду.

Милорад Павић спада у интернационално препознатљивије ауторе са краја 20. и почетка 21. века, пре свега због Хазарског речника који је преведен на 38 језика.[40]

Награде

уреди

Међу значајније активне српске књижевне награде убрајају се:

Назив Област
Бранкова награда поезија
Змајева награда
Награда „Драинац”
Награда „Бранко Миљковић”
Награда „Ђура Јакшић”
Награда „Васко Попа”
Дучићева награда
Награда „Милан Ракић”
Стеријина награда драматургија
Награда „Бранислав Нушић”
Награда „Борислав Михајловић Михиз”
Награда „Милош Црњански” прва књига
НИН-ова награда проза
Андрићева награда
Награда „Борисав Станковић”
Награда „Златни сунцокрет”
Награда „Кочићево перо”
Награда „Светозар Ћоровић”
Награда „Меша Селимовић” најбоља књига
Награда „Исидора Секулић”
Награда „Бранко Ћопић”
Награда „Лаза Костић”
Књижевна награда „Политикиног Забавника” књижевност за децу
Награда „Доситејево перо”
Награда „Раде Обреновић”
Награда „Златни кључић”
Награда „Тодор Манојловић” модеран уметнички сензибилитет
Наградa „Лазар Комарчић” фантастика
Наградa „Станислав Лем”
Награда „Ђорђе Јовановић” критика/есејистика
Награда „Милан Богдановић”
Награда „Дејан Медаковић” мемоаристика
Награда „Љубомир П. Ненадовић” путопис
Награда „Младен Лесковац” историја књижевности
Награда „Златни кључ Смедерева” међународна
Европска награда за поезију „Петру Крду”
Награда „Стефан Митров Љубиша”
Награда „Милован Видаковић”

Удружења

уреди

Значајнија активна књижевна удружења у Србији су:

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ [viblionica.weebly.com „Средњовековна књижевност”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). 
  2. ^ „Мирослављево јеванђеље”. www.hilandar.info. Приступљено 2021-01-26. 
  3. ^ Стара српска књижевност
  4. ^ Istorija srpske književnosti
  5. ^ Зборник Матице српске за књижевност и језик
  6. ^ а б Stipčević, Svetlana (2004). Dubrovačke studije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 10. ISBN 9788617118271. 
  7. ^ Milanović, Aleksandar (2004). Kratka istorija srpskog književnog jezika. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  8. ^ Матица српска не присваја дубровачке и бокељске писце
  9. ^ Ковић 2021, стр. 49.
  10. ^ НАСИЛНО ПРИСВАЈАЊЕ ДУБРОВАЧКЕ КУЛТУРЕ
  11. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Професор Петаковић: Можемо рећи да је дубровачка књижевност српска, бар колико и хрватска”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-11. 
  12. ^ а б в Мрдежа Антонина, Дивна (2007). „Интерпретације идентитета старих хрватских писаца”. 33. 
  13. ^ Српски језик и књижевност
  14. ^ „Просветитељство”. Opusteno.rs. 
  15. ^ „Српска Књижевност Епохе Просветитељства”. Српски језик - Просветитељство. Архивирано из оригинала 24. 09. 2020. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  16. ^ „Projekat Rastko: Milorad Pavić: Barok”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-04-28. 
  17. ^ Стефановић, Мирјана Д. (2009). ЛЕКСИКОН СРПСКОГ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА. Београд: Службени гласник. стр. 259—293. ISBN 978-86-519-0203-4. 
  18. ^ „Доситеј Обрадовић”. BOSKE KRAGUJEVAC. 
  19. ^ „Od stare k novoj književnosti (Barokne tendencije)” (на језику: српски). rastko.rs. Приступљено 4. 8. 2020. 
  20. ^ а б в г д Деретић, Јован (2005). Културна историја Срба: предавања (на језику: енглески). Народна књига. 
  21. ^ „Prosvećenost i počeci nove književnosti” (на језику: српски). rastko.rs. Приступљено 20. 3. 2013. 
  22. ^ „Slobodan Rakitić - Antologija poezije srpskog romantizma”. riznicasrpska.net. Архивирано из оригинала 24. 01. 2019. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  23. ^ „Небом осијани пјесник: 171 година од смрти Сима Сарајлије”. ИН4С портал. 
  24. ^ „Петар II Петровић Његош: Биографија”. Петар II Петровић Његош. Архивирано из оригинала 28. 10. 2020. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  25. ^ „Бранко Радичевић”. Опште образовање. 
  26. ^ „Ђура Јакшић - Биографија”. Biografija.Org. 
  27. ^ „Јован Јовановић Змај”. Ко је чика Јова Змај. 
  28. ^ „Биографија Лазе Костића”. Поезија ноћи; Српска поезија, најлепше песме. 
  29. ^ Деретић, Јован. Историја српске књижевности (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 11. 2013. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  30. ^ „Светозар Марковић”. ГРАД ЗАЈЕЧАР. 
  31. ^ Лековић, Драган. „Јаков Игњатовић - Творац реалистичког романа код Срба”. ART mozaik. Архивирано из оригинала 24. 01. 2019. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  32. ^ „Јаков Игњатовић”. Lektire.rs. 
  33. ^ „Милован Глишић”. Biogafija.Org. 
  34. ^ „Биографија: књижевник Лаза Лазаревић”. Оpusteno.rs. 
  35. ^ „Јанко Веселиновић”. Književnici. Архивирано из оригинала 16. 10. 2020. г. Приступљено 24. 01. 2019. 
  36. ^ „Srpska književnost 20. veka”. Архивирано из оригинала 08. 02. 2023. г. Приступљено 24. 08. 2022. 
  37. ^ а б в г д Milošević, Petar (2010). Storija srpske književnosti. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-0448-9. 
  38. ^ Књижевност 20. века
  39. ^ „Književni pregled, Broj 7”. alma.rs. Приступљено 2023-01-19. 
  40. ^ „Dictionary of the Khazars - Милорад Павић”. www.khazars.com. Архивирано из оригинала 25. 04. 2019. г. Приступљено 2021-01-15. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди